Alice Cooper bend se nakon 50 godina od razlaza vratio sa novim albumom pod nazivomThe Revenge Of Alice Cooper. Pokušaj da se oživi davno zaboravljeno vreme šok rock-a ili jedan običan bluzi snuzfest? Hajde da vidimo!
Kao što rekoh radi se o ploči koju potpisuje bend a ne solo izvođač Alice Cooper. Po tome ovo je osmi album u karijeri ove grupe i prvi nakon 1973.godine i albuma Muscle Of Love. Ne treba ga mešati sa dvadeset i dva izdanja koja je legendarni pevač izbacio pod sopstvenim peseudonimom.
Michael Bruce, Dennis Dunaway, Neal Smith kao i Vincent Furnier lično, opisuju ovaj album kao nešto što su hteli da naprave umesto Muscle Of Love , još tada, s obzirom da to izdanje nije opravdalo očekivanja nakon visoko podignute lestvice i legendarnog izdanja Billion Dollar Babies, izdatog te iste 1973.godine.
Namera i ideja da se u 2025 izbaci album su svakako za veliki respekt, ali što se tiče uspeha, čini se da je tu negde - reklo bi se polovično.
Ima tu zanimljivih pesama, nije da nema, ali nekako premalo. Pored toga album je predugačak za današnje pojmove konzumiranja muzike sa svojih četrnaest pesama. Da su ga skratili za jedno četiri komada to bi već ličilo na nešto. Pre svega tu mislim na pesme kao što su Money Screams, Intergalactic Vagabound Blues, What Happened to You i I Ain't Done Wrong. Nepotrebne bluzi stvari bez nekog posebnog vajba.
Jednostavno ne mogu da se pretvaram da sam u 70im i da ovakvi komadi prijaju mom ukusu i uhu. Mada možda i jesu neki podgrejani demo primerci još od tada. Ko će ga znati.
Sa druge strane, ono što stvarno valja i na šta treba obratiti pažnju jesu fantastična Kill the Flies, koja je onako prava Alice Cooper priča sa prizvukom 70ih ali u dovoljnoj meri da vas hipnotiše i stvarno vrati u to vreme na tih nekoliko minuta. One Night Stand takođe daje slične vibracije uz dodatnu dozu horora i nečeg zlog. Up All Night je rokačina za zabavu, dokBlack Mamba ujeda i bljuje otrov na prvi dodir. Iznenađenje je pesma pod nazivom What a Syd dok je Crap That Gets in the Way of Your Dreams naka vrsta zajebancije.
Na kraju album zatvara See You in the Other Side u kojoj čika Alice poručuje (bukvalno), da ćemo se slušati i rokati čak i kada njega ne bude bilo: I'm gonna be with you on the other side/We'll rock and roll all night away.
Sve u svemu, dopadljivo na prvu loptu ali kao što rekoh, nekako polovično i sa previše nepotrebnih pesama. Da se čovek uplaši kao što piše na omotu? I ne baš.
Gitarista Glen Buxton koji je bio član Alice Cooper benda i koji je preminuo 1997.godine se može čuti u pesmi What Happened To You
Ukratko:
Najbolje tri pesme po mom mišljenju: Kill the Flies, One Night Stand i Black Mamba
Za izbegavanje:Money Screams, Vagabound Blues, What Happened to You i I Ain't Done Wrong.
Bonus:
Pitanje: Ne znam šta Alice-a tera da se vraća snimanju albuma sa starim bendom kada u svojim redovima ima sjajne songwriter-e kao što su Tommy Henriksen, Nita Strauss i Ryan Roxie. Ja bi radije slušao šta njihove gitare imaju da kažu!
Album cover: Omot je fantastićno odrađen. Izgleda kao najava za neki opskurni niskobudžetni horor film. Definitivno jedan od onih "da su ona stara vremena, sigurno bi ga kupio samo zbog omota pre nego da ga uopšte čujem".
Dobrodošli u prvo domaće rangiranje albuma! Album ranking ako vam je tako draže i poznatije. Sigurno ste nešto ovako već videli na nekom od inostranih sajtova, ili ste možda gledali na YouTube-u. Odmah da vam kažem, nije lak posao uopšte, ali je na kraju ipak zanimljiv i to je jedini razlog zbog kojeg sam se odlučio da ovo uradim. U moru suludih ideja koje mi padaju za ovaj sajt, ovo je sigurno jedna od takvih. Ko je još rangirao nešto sa domaće scene?
Kada sam odlučio da krenem u ovaj podvig, pitanje je bilo koju grupu obraditi. Znate svi da nisam neki ljubitelj domaćeg rock-a, domaće scene uopšte, međutim, to mi nije nimalo otežalo donošenje odluke. Ako se već upuštam u ovako nešto, onda je red za to uzmem neku grupu koja iza sebe ima dovoljan broj albuma i dovoljno dugu i bitnu karijeru. U prevodu, odluka je bila da počnem od najboljih, što po mom mišljenju, Van Gogh sigurno jesu, i oduvek su bili.
Stvar je subjektivna naravno, ali ono oko čega se (valjda) možemo složiti, je da se radi o jednoj od najkompletnijih rock grupa u istoriji domaćeg rocka. Apsolutno me ne zanimaju priče tipa "prodali su se", "prave muziku za fensere", "postali su bend za bine mesnih zajednica", "bend koji volimo da mrzimo"; "bend koji je iritantan jer je frontmen iritantan"... Da me manete sa tim i sličnnim opaskama, kako fanova tako i "nazovi" muzičkih kritičara sa domaćih sajtova.
A sada malo o pravilima.
Prvo, svaki od deset albuma grupe Van Gogh je za ovu priliku preslušan ponovo, najmanje po jednom. Hitove svi znamo i bez toga, ali treba se podsetiti šta se sve krije između tih, svima dobro poznatih pesama. U izbor su ušli samo zvanični albumi, dakle, bez kompilacija, live albuma i kompilacijskih reizdanja. Konačan plasman dobijen je na osnovu tri faktora:
1)Svaki album je ocenjen sistemom: 1- za pesmu koja mi se sviđa, 0/5 - za pesmu koja je tu negde između i 0 - za pesmu koja mi se uopšte ne sviđa. Deluje uprošćeno ali zapravo daje pravi rezultat i pravu sliku onoga što čujete na albumu. U tom smislu, rezultat 10/10 znači da su sve pesme dobre, 8/10 ili 6/11 ili 3/10, logčino, ukazuje na slabije ocene od maksimalne.
2)Postoji u tom ocenjivanju još jedna kategorija pesama, a to su hitovi, odnosno mega hitovi. I oni dobijaju ocenu 1 ali na kraju nije isto da li na jednom albumu imate jednu takvu pesmu ili možda 5-6. Albumi nisu običan skup pesama već u mnogim slučajevima i uokvirena celina. Tako da sama ocena ne mora uvek biti presudna.
3)Na kraju tu je i faktor koji je protkan kroz prethodna dva, a to je subjektivni doživljaj muzike i svega što je čini. Šta reći, od toga se ne može pobeći. Stoga ovo i jeste moja lista, a vi ste svi pozvani da na isti način napravite vašu, pa da diskutujemo!
Skraćenice: mh - mega hit, h - hit
I poslednje: Ovo nisu mini recenzije albuma nego neka vrsta komentara. Za deset recenzija na jednom mestu, složićete se, nema baš prostora.
10.Van Gogh (1986)
U socijalističkoj Srbiji osamdesetih je izgleda baš svako morao da počne kao novotalasni bend. Kao da baš nije moglo da se proba sa nečim drugim. Kao da ništa drugo nije bilo popularno u tom trenutku. Ili se možda nekom direktivom nije smelo svirati bilo šta drugo. Otkud znam. Tako je i grupa Van Gogh svoju karijeru započela kao "još jedan u nizu new-wave" band, pa je samim tim i album prvenac ispao baš tako nekako; prilično slabo i stidljivo, just another new-wave crap. Možda dovoljno za skromni početak ali nikako za hvatanje u koštac sa izuzetno jakom konkurencijom koja je tada već bila ustoličena. Ako dodamo i to da je na vokalima umesto Đuleta tada bio Goran Milosavljević, možemo slobodno reći da to jednostavno "nije bilo to". Pauza koju je bend napravio nakon ovog izdanja, a koja je traja oko 5 godina, govori u prilog tome.
Ključne pesme: Tragovi Prošlosti (h), Tvoj Smeh
Ocena: 3 0d 9 - 33%
9.More Bez Obala (2019)
More bez oblaka je za sada poslednji album u diskografiji grupe, a kao takav već ulazi u svoju petu godinu postojanja. To sve dovodi na pomisao da bi bend uskoro možda mogao da izbaci i njegovog naslednika. Ukoliko se to desi u skorije vreme, bez brige! Preslušaće se album i biće ubačen na listu, na poziciji po zasluzi. Što se tiče ovog izdanja, njegova pozicija je čvrsto zabetonirana na pretposlednjem mestu. Ima na njemu svega i svačega. Nekoliko pevljivih rokerskih komada, moderni electro elementi (opšte poznati kada je Van Gogh u pitanju), ponešto sporije, samim tim i dosadnije, a tu je i previše ljubavnih pesama. Onih bljutavih. Kažu mnogi da se diskografija grupe Van Gogh može podeliti na etape. Devedesete, dvehiljadite i sve nakon toga. Donekle su možda i u pravu. Pitam se samo da li je ovo poslednji album te treće etape, a ako jete, šta je to što bi mogli da očekujemo u budućnosti? Koj pravac uhvatiti kada ste na moru bez oblaka?
Ključne pesme: Pismo Ocu, Više te ne volim ko pre, Ruža i trn, Za suze nema vremena
Ocena: 5 od 10 - 50%
8.Lavirint (2009)
Krajem dvehiljaditih Van Gogh je bio na vrhuncu moći i slave. Punili su Arenu, dobijali MTV nagrade, svirali po svetu, obreli se i u Los Anđelesu. U suštini potpuno zasluženo. Tada su zacementirali svoj status jednog od najuspešnijih bendova u našoj zemlji. Sve je postalo veće i grandioznije nego pre. Koncerti, produkcija, imidž, scenski nastup, pa tako i sam album Lavirint. Međutim, sve to zajedno dovelo je do toga da ovaj album na kraju ispadne nekako pretenciozan. Na njemu ima jakih himničnih pesama koje se i dan danas sviraju na kocertima, nešto malo tehno-industiral uticaja sa kojima se počelo tačno deset godina ranije ali i postoji i taj neki čudni country vibe koji se provukao kroz nekoliko pesama, a koji se u sve prethodno navedeno uklapa kao slon u proculanskoj radnji. Sve ukupno, dovoljno za tek osmo mesto, ali ne i ništa više od toga. Falilo je unikatnosti i lucidnosti sa prethodnih izdanja definitivno. I još mnogo toga.
Klučne pesme: Nek te telo nosi (mh), Aerodrom, Ona i Ja, Rođendan
Ocena: 6 od 11 - 54%
7.Dr.Under (2002)
Ovo je album koji je predstavljao neku vrstu prekretnice u diskografiji grupe Van Gogh, početak tzv. druge etape i momenat koji mnogi fanovi do dan danas nisu nikako mogli da "svare". Van Gogh je od samog početka bila grupa koja ide u korak sa vremenom i koja se ne libi da shodno tome traži i menja svoj zvuk. Novi milenijum, novo doba i novi politički sitem, dovelo je do toga da se mrak i mistika 90-ih zameni nekim opuštenijim tonovima. Tehno-industrijal koji je počeo sa prethodnim albumom Opasan ples nastavljen je i na ovom izdanju i to u još većoj meri. Pesme koje kolokvijalno zovemo "mega hitovima" (one koje su neizostavni deo svakog koncerta i koje znaju svi a ne samo okoreli fanovi), postale su nekako više "popastije", modernijeg stila i sa izraženijim ljubavnim kontekstom u tekstovima. Ali avaj, upravo se to mnogima nije dopalo, bez obzira što je kvalitet samih pesama ostao makar na istom nivou. Sam album bi bio dosta bolje rangiran da na njemu nije bilo nekoliko teških promašaja koji nisu ni "tamo ni ovamo" i koji su za potpuno izbegavanje, ili ti današnjim rečnikom rečeno "skip" pesme.
Ključne pesme: Tanka nit (mh), Za godine tvoje (mh), Šta ako (mh), Buldog, Pupak
Ocena: 6 od 10 - 60%
6.Svet Je Moj (1991)
Album koji je definitivno bilo najteže oceniti i proceniti. Pre svega, ovo je album na kojem je Đule stao ispred mikrofona i jasno svima obznanio da je "svet njegov" i da će ga kad tad osvojiti (mislim pogledajte i taj omot). Pet godina pauze bilo je potrebno da se bend ponovo okupi i vrati u igru, što sa ove tačke gledišta nekako i ima smisla. Možda je baš trebalo da prođe tih pet godina kako bi se Đule i Srba smislili šta će i kako će dalje, i kako bi za sva vremena raskrstili sa novotalasnim smaranjem sa prethodnog izdanja. Ovo je album koji obuluje velikom količinom rokerskih komada, tipičnih rokerskih, ako hoćete, praktično hard rock prizvuka u duhu tog vremena. Ovo je i album koji je iznedrio najveći mega hit ovog benda - Neko te ima, hit koji je svoje mesto uspeo da nađe na svakoj slavi, svadbi ili fensi žurci širom Srbije za sva vremena. Koliko god to odvratno zvučalo u kontekstu rock n roll muzike, to vam je dokaz da je pesma prevazišla granice istog. No, ipak, ovo je ujedno i album na kojem je bilo mnogo gostiju sa strane, a izgleda da su se u studiju najviše zadržavali Milan, Magi i ostali iz grupe EKV, tako da jedan dobar deo pesama sa ovog izdanja i zvuči kao da se radi o skrivenoj ploči grupe EKV. Čak i Đuletov glas zvuči kao Milanov u nekim pesmama. To je ujedno i razlog što što ovaj album nije mogao da se popne više na ovoj lestvici, a kako i sama ocena ukazuje, radi se o vrlo solidnom izdanju.
Ključne pesme: Neko te ima (MH), Gubiš me, Srce, Glas, Dibuk
Ocena: 7 od 11 - 63%
5.Opasan Ples (1999)
Opasno vreme, opasne frekvencije, opsani pogledi sa omota, opasna promena u zvuku - opasno će se dobar deo vas možda i naljutiti zašto je Opasan Ples tek na petom mestu ove liste... Dakle na ovom albumu koji su uradili i snimili samo Đule i Srba, imamo neki čudan spoj zvuka koji je Van Gogh ustoličio tokom devedesetih i upliva industrijal rock-a sa primesama tehna. Otkud to pitate se? Šta je te 1999.godine bilo popularno na svetskoj sceni? Pa, recimo Marilyn Manson, malo Rammstein, možda Nine Inch Nails, a polako se i sam nu-metal probijao do svetskih visina. Van Gogh je, kao što rekosmo, bend koji voli da prati trendove, tako da u tom kontekstu gledano, pređašnje pitanje možda i ne zvuči tako čudno zar ne? Dodajte i to da se tih godina elektronika konzumirala u velikim količinama. Dakle, okosnicu albuma čini nekoliko vanvremenskih hitvova koji su izmešani već pomenutim industrijal rock (na granici sa metalom) pesmama. Ostatak čine dosta sporije numere koje su upravi razlog što ovaj album nije bar 8 od 10. Đule je jednom rekao da ovaj album ima dve strane: prvu koja se zove "Opasan", i drugu koja se zove "Ples". Nažalost, "Ples" je malo podbacio i to je dovelo do toga da ovaj album, umesto u Top 3, ipak može samo na peto mesto ove liste.
Ključne pesme: Da li zna (mh), Opasan ples (mh), Brod od papira (mh), Puls (h), Demagogija,
Ocena: 6,5 od 10 - 65%
4.Kolo (2006)
Ono što je započeto na "Drunderu", a sa čim se malkice preteralo na Lavirintu, ispalo je baš onako kako treba upravo na ovom albumu. Sve kockice su se poklopile na ovom izdanju na kome je Van Gogh napravio poptunu transformaciju ka mejnstrimu izabravši da to bude u tada privlačnom zvuku modernog rock-a koji je dopirao sa stranih muzičkih kanala na aparatima, a pomalo i sa tada vrlo skrnmnog interneta. Modernizovalo se nekako sve; i zvuk, i pisanje pesama, i imidž i spotovi... Ova promena se, kao što je već napomenuto, mnogima nije dopala, ali činjenica je da je bend upravo nakon ovog albuma uspeo da se popne do najvećih visina ovdašnjeg muzičkog sveta (pokažite mi ex-yu/early 90s bend koji je uspeo više). Na ovom albumu imamo i najbolju ikada snimljenu numeru sa etno elementima, sa kojima je bend mnogo puta bezuspešno eksperimentisao i ranije. Imamo nekoliko mega hitova koji su odoleli zubu vremena, nekoliko jakih deep-cut pesama i vrlo malo promašaja (recimo Emigrant). Upravo iz tog razloga ovaj album predstavlja jednu kompaktnu i solidnu celinu, bez obzira šta ko mislio o promeni stila. Nakon toliko ponovnih preslušavanja ocena je uvek ispadala ista.
Ključne pesme: Kolo (mh), Vrteška (mh), Spisak Razloga (mh), Deo oko tebe, Plastelin
Ocena: 7,5 od 11 - 68%
3.Strast (1993)
Ako smo utvrdili da se Đule "tražio" na prethodnom albumu Svet je moj u novoj ulozi frontmena, onda se za album Strast sa sigurnošću može reći da predstavlja taj trenutak kada je pronašao svoj glas, svoj stil i svoj unikatni način interpretacije. Tačnije pronašao je sebe i svoje mesto u istoriji domaćeg rock-a. Sam album po svojoj sadržini predstavlja jedno vrhunsko ostvarenje. Muzički pravac je u najvećoj meri rokerski orijentisan, ali sa vidljivim primesama funka a pomalo i grandža (RHCP a posebno Nirvana su tada harali). Van Gogh je bend koji je uvek pratio trendove, to smo već apsolvirali. Međutim, ono od čega se polako odustajalo je pominjani EKV uticaj, što je možda i bio najpametniji potez koji je bend mogao da napravi. Potez koji će zapravo svoj pečat u punom sjaju dobiti na narednom izdanju. Sve u svemu ovo je jedan "monster album" na kojem su skoro sve pesme visokog kvaliteta, ubitačne energije i neodoljive magije. Ovaj album je jednostavno rečeno, toliko strastven da prosto ne može da ne bude u Top 3 albuma grupe. Jedina mana mu je u tome što ne postoji nikakvo reizdanje istog. Pobogu, živimo u 2024.godini a ovaj album ne postoji u celosti na striming servisima, remasterizovan. Mišljenja sam da to nije krivica samog benda već davno prevaziđene izdavačke kuće koja očigledno i dalje drži autorska prava ovih snimaka. Sramno.
Ključne pesme: Mama (mh), Strast (mh), Manitua mi (h), Basna (h), Ekstaza, Sreća
Ocena: 8 od 10 - 80%
2.Neumeren u svemu (2013)
Album iz 2013.godine na mestu broj dva ove liste je za mnoge možda i neočekivan. Ipak, kada se pogleda sadržina i napravi analiza, dolazi se do zaključka da se radi o jednom izuzetno kompaktnom albumu. Muzički totalno u pravcu hard rock-a, sa ponekim malim primesama i heavy zvuka, ovo je svakako jedan od najkoherentnijih albuma koje je bend izbacio u novije vreme. Totalno bez nepotrebnih eksperimenata koje smo viđali na prethodnim izdanjima. Vajbom dosta podseća na albume iz 90-ih jer sadrži i tu neku mračniju notu u sebi. Lirički gledano, mnogi su ovaj album u startu otpisali jer su ga kvalifikovali kao previše ljubavni. Međutim, da li su to baš sve ljubavne pesme? Ne bih rekao. Poslušajte malo bolje koju poruku u njima Đule šalje i o čemu zapravo peva (pogledajte i omot). Sve u svemu, odličan album, kao što i sama pozicija na listi i ocena kažu. Podeseća nekako na Strast po svojoj koncepciji samo sa 20 godina nakupljenim iskustvom. Potpuno zasluženo na mestu br.2.
Ključne pesme: Nešto vuče me dole (mh), Anđele moj brate (mh), Prva i poslednja kap (mh), Skačem skači, Osećam da ludim, Viline vode, Nemeren u svemu
Ocena: 8,5 od 10 - 85%
1.Hodi (1996)
Svaki bend, manje ili više, ima neki svoj Appetite For Destruction ili Nevermind. Takav je slučaj i sa grupom Van Gogh, čiji se Appetite zove Hodi koji je izašao 1996.godine. Jednostavno, po svim mogućim parametrima ovo je najbolji album koji je grupa, do sada, realizovala u svojoj karijeri. Ovo je album koji je prepun velikih vanvremenskih hitova, album na kojem je Van Gogh pronašao i zacementirao taj svoj prepoznatljivi zvuk i unikatni stil. Eksplozija dobrog zvuka je verovatno došla kao rezultat višegodišnjeg uzdizanja i traganja za istim. Sve kockice su se poklopile baš onako kako treba i iskreno, nema tu šta mnogo ni da se priča. Pogledajte samo tracklisting na poslednjoj strani i sve će vam biti jasno. Kratko, jasno, upečatljivo i bez mnogo eskperimentisanja. Zapravo, čak su i retki trenuci u kojima se bend ponovo drznuo da eksperimentiše, u kontekstu cele ploče, uklapaju se perfektno. Da ne pričamo tek koliko je tih mega-vanvremenskih hitova ovaj album inzedrio. Legenda o svesci Milana Mladenovića koju je Đule dobio nakon što je Milanova majka razdelila stvari pokojnog sina, suprotno mišljenju većine, ovim albumom zapravo biva neutralisana!
Ključne pesme: Klatno (mh), Kiselina (mh), Put (mh), Polje snova (mh), Delfin (mh), Hodi, Sp Sp, Tamo Daleko, Zamisli - ma sve su ključne
Ocena: 10 od 11 ili 12 od 13 (ako se računaju i poslednje dve) - 90%
To je to što se tiče ovog prvog rangiranja albuma nekog domaćeg benda na našem sajtu, a moguće i uopšte u domaćem medijskom prostoru. Ako vam se nije dopao ovaj raspored, napišite nam vaš, pa da diskutujemo!
Divlje Jagode imaju novi album pod nazivom Prati Moje Stare Tragove koji je od 19.jula i zvanično postao dostupan na svim streaming platformama. Još jedna stepenica u prebogatoj karijeri Divljih Jagoda normalno nije ostala neprimećena od armije fanova pa smo tako i mi dobili jednu vrstu primedbe na taj račun.
Nekolko dana nakon izlaska albuma dobili smo notifikaciju na Junkyard Facebook profilu od jednog našeg vernog pratioca i prijatelja, sa pitanjem zbog čega nismo ništa pisali o ovom izdanju? Odgovor znate: Na Junkyardu se već duže vreme ne bavimo domaćom scenom iz raznoraznih razloga koje sada nećemo nabrajati. Znao je to i naš prijatelj koji nas je verovatno namerno i “bocnuo” tog jutra. Nema veze. Uzećemo to kao jedan lep i interesantan izazov, koji nas dovodi do odluke da zavirimo malo i vidimo šta to danas rade dobre stare Divlje Jagode, kao i da album Prati Moje Stare Tragove pustimo kroz jednu Junkyard Recenziju!
Ali pre svega, pravila igre!
Pre nego što krenemo, da prvo objasnimo pravila, za one koji koji su prvi put sa nama. Dakle na Junkyardu nema onih dosadnih dugačkih recenzija sa mnogo opisa i nepotrebnih stilskih figura. Nema ni kratkih i sveprisutnih “daj da odjebem ove začas, navedem tri pesme i kenjam o produkciji”. Ovde se to radi drugačije. Idemo pesmu po pesmu, dajemo ocenu i uz to mali komentar.
Što se samih ocena tiče, to ide nekako ovako: 1 - ako je pesma dobra, ako je hit, ako je epska, ili prostije rečeno ako bi je puštali iznova i iznova, vrteli u krug na raznim plejlistama. Potom imamo 0/5 - pesme koje su ni tamo ni ovamo. Može da se pusti ali i ne mora. To su pesme kojima nešto fali da bi prešle u gornju grupu hitova ili epskih pesama. I na kraju, 0 - poslednja kategorija su pesme koje nikad više ne bi pustio samovoljno. Pesme koje su totalni promašaji, bilo u muzičkom, liričkom ili bilo kojem drugom smislu.
Zvuči komplikovano? Verujte nije uopšte. Imali smo na Junkyardu i sistem ocenjivanna zvani Albumometar koji smo sami patentirali, ali pošto je dosta komplikovaniji, preuzeli smo ovaj "1-0/5-0" od čoveka po imenj Michael Butler sa The Rock N Roll Geek Podcasta koji tvrdi da ga je patentirao! U suštini, sve je počelo od toga da u mnogim recenzijama možete videti ljude kako ocenjuju albume tipa 3 od 5, 7 od 10, 8 od 10 itd. Ali na kom osnovu su te ocene donete? Ovde ćete bar videti sve crno na belo, zbog čega baš ta i ta ocena. Zapravo, ovo više treba posmatrati kao neku vrstu pisane reakcije na album (tipa Reaction Video), a manje kao klasične recenzije.
Pre nego što krenemo, samo par reči o trenutnoj situaciji. Recenziju (ili reakciju) radi i piše urednik i osnivač Junkyard-a.
Da budem iskren, nisam baš dugo slušao Divlje Jagode, pa je upravo i zbog toga ovo predstavljeno kao jedna vrsta izazova. Čisto da ne bude pogrešno shvaćeno. Divlje Jagode su veliki bend i svako ko je na ovim našim prostorima krenuo da sluša tu neku hard n heavy muziku, morao je da se bar nekad u tom svom muzičkom odrastanju susretne sa pesmama Divljih Jagoda. Takav je slučaj i sa mnom naravno. Ta moja pauza u slušanju ovog benda postoji još od albuma Od Neba Do Neba (2003), koji i dan danas smatram najboljim i najpotpunijim u diskografiji Divljih Jagoda. Da li će možda ovaj novi to promeniti, ostanite do kraja sa nama, pa da vidimo!
Prati Moje Stare Tragove - Recenzija
1.Davno Ljeto '89
Pesma koja otvara album je verovatno i najbitnija pesma na jednom izdanju. Izabrati dobar album opener je ujedno i umetnost i osećaj, a u slučaju Zeleta i Divljih Jagoda i iskustvo. Pesma ima privlačan intro riff, kombinaciju pevanja Tonija Jankovića i Livia Beraka, kao i refren koji je dovoljno "hooky" odnosno privlačan, tako da ovo može skroz može da prođe, iako je solo malo čudan, ali ok Zele je to. Rif u refrenu je prava magija.
Ocena - 1
2.Prati Moje Stare Tragove
Solidna stvar, nešto slabijeg inteziteta nego prethodna. Ipak sa nešto manje te pomenute privlačnosti. Kao što je objašnjeno u pravilniku, tu je negde baš na pola.
Ocena - 0/5
3.Kreni Kišo
Za razliku od prethodne u kojoj je Livio u ulozi glavnog vokala, ovde imamo iskusnog Tonija Jankovića u prvom planu. Ipak, u refrenu Livio ponovo uskače kao ispomoć što sam refren čini dosta upečatljivim u odnosu na celu pesmu. Ima taj "ovdašnji melos" u njemu koji pogađa u sitan živac. Dosta sam se dvoumio oko ove pesme, moram priznati.
Ocena - 0/5
4.Plave Noći Bez Tebe
Dobar uvod u kome se prepliću gitare i klavijature. Ista kombinacija pevanja kao i u prethodnoj, odnosno podela uloga u strofama i refrenu, ali opet, nešto mi tu fali od onih starih hitova Divljih Jagoda da bi ova stvar dobila ceo poen.
Ocena - 0/5
5.Da Li Si Ikada Mene Voljela
Ovde iskreno nisam bio siguran šta ocenjujem. Pesmu kao pesmu ili Tonija kako je peva. Pesma je legendarna i zaslužuje najbolju ocenu ali se ovde ipak okrećem samoj izvedbi, jer ipak je u pitanju obrada. Žao mi je, ali Čeha to mnogo bolje radi na albumu Labude Kad Rata Ne Bude (1994), tako da ovo mi definitivno nije uopšte leglo.
Ocena - 0
6.Nedeljni Snovi Gospođe Adele
E ovde već imamo nešto izuzenzo zanimljivo. Tonija u ulozi glavnog vokala, rif kao sa kraja sedamdesetih i pesma kao da je zalutali ostatak sa albuma Divlje Jagode (1979) ili Stakleni Hotel (1981). I pevanje, i zvuk, i produkcija, i groov, sve zvuči toliko retro tako da, ako je to bio Zeletov plan sa ovom pesmom, uspeo je i potpunosti!
Ocena - 1
7.Ukrala je Svetlost Istoka
Sušta suprotnost od prethodne numere. Ovde imamo isključivo moderan vajb i Livia za vokalima, kome definitivno leže takve pesme. Sjajan rif i hooky refren, ali i nešto slabiji tekst, koji je opet za domaći rock, reklo bi se dovoljan. Nikada nisam bio fan tekstova većine domaćih bendova, ali ok nećemo sada o tome. Ovo je jedna sasvim pristojna moderna rokačina sa dosta interesantnih gitarskih deonica starog majstora Zeleta.
Ocena - 1
8.Zašto Nisi Ranije Došla
Zašto ona nije ranije došla ja pojma nemam, ali što se mene tiče nije ni morala da dolazi. Ali stvarno. Mislim na pesmu naravno. Ovde me baš ništa nije privuklo. Totalni album filler. Jedina pesma koja je dobila - skip.
Ocena - 0
9.Vanila i Znoj ft. Čipi
Pošto sam album prvi put slušao na Spotify-u i to u pokretnu, nakon tog pritisnutog skipa, nisam ni pogledao odmah naslov ove numere i ono što ispod nje piše. Tako da verujte mi, pomislio sam da je neko napravio loše AI vokale Ozzy Osbourne-a i stavio ih u pesmu. Ali zašto, pobogu. No ubzro sam se trgao za džep i shvatio da je to ustvari Čipi. Čipi iz Osvajača. Ok... cenim da će domaći metalci na ovo da otkidaju. Kako i ne bi kada imamo ultimativni domaći hard n heavy. Urnebesno!
Ocena - 1
10.Sklopi Oči, Zastani
Za kraj jedna balada. Ili bolje rečeno žalopojka. Nisam fan balada nikad bio, čak ni balada 80s hair/glam bendova, a kamo li ne domaćih rock sastava. Fuj. I pored toga što su objektivno, Divlje Jagode u svojoj karijeri pravile nekoliko sjajnih izvedbi ovog tipa (kao recimo pesma pod brojem 5 sa ovog albuma, ali ona od pre 30 godina naravno), ovo je za mene ipak previše.
Ocena - 0
Konačna ocena: 5/5 od 10
To je to. 5/5 od 10 ili ti 55%. Solidan album ali ne i ništa više od toga. Opet ponavaljam, sve je ovo subjektivno, tako da, samo opušteno. Upravo iz toga razloga želim da čujem i vaše mišljenje. Koju ste vi ocenu dobili na kraju koristieći ovaj isti sistem ocenjivanja. Javite se i pišite nam!
Ako već niste zapratite Divlje Jagode na Facebook ili Instagram profilu benda.
I šta sad ja vama da pričam o novom RHCP albumu? Pre svega, moraću da ga zovem ROTDC jer me stvarno mrzi da stalno pišem ovaj kilometarski naziv koji su mu dali.
Dakle, drugi album u samo godinu dana. Naslednik Unlimited Love koji je izašao u Aprilu. Drugi za redom od kad se John Frusciante vratio u bend. Drugi za redom sa 17 pesama. Što bi se reklo - dupli. Još jedan koji je producirao Rick Rubin, i to je to što treba znati.
E sad, šta to dobismo sa ovih 17 pesama? Da konsultujemo Albumometar?
Pa, i nema baš mnogo potrebe...
Ako pogledamo realno, ovaj album iznedrio je svega dve pesme koje su vredne nekog većeg pomena i koje bi se mogle svrstati na neku kompilaciju najvećih hitova grupe, i to su Eddie i Tippa My Tongue. Bolje rečeno, to su oba singla koje smo imali prilike unapred da čujemo. A kada su samo singlovi ono što na albumu valja, onda vam je jasno o kakvom se izdanju radi.
Pored toga izdvojio bih još i pesme Reach Out u kojoj, gle čuda, John Frusciante koristi distorziju, kao i pesmu The Drummer za koju bi se moglo reći da predstavlja neku vrstu eksperimentisanja i proširivanja granica. Ali, ako ih stavimo rame uz rame sa nekim drugim potencijalnim hitovima Peppersa, ove dve pesme nemaju apsolutno nikakve šanse. Ma šta sa nekim, stavimo ih sa "devetkama" sa Unlimited Love. Ne bi ni njima prišle, realno!
Ovo ostalo, odnosno preostalih 13 pesama ja jednostavno ne znam kako da opišem. Znate da nisam maliciozan. Znate da obično kada mi se nešto ne dopadne, ja jednostavno izbegavam da pričam i pišem o tome. Međutim, ovde pravim izuzetak. Ove pesme su jednostavno - ravna linija na EKG-u. Stoga i nema ocene ovoga puta...
Nakon prvog, pa i svakog narednog slušanja konstantno stičem utisak da slušam jednu te istu dosadnu pesmu u kojoj se slučajno kao pojavljuju poznati likovi John, Chad, Flea i Keidis. Ništa se živo ne ističe i ne izdvaja. John-ovo muziciranje se poprilično završava sa poslednjim taktom pesme Eddie a toliko se očekivalo nakon te pesme da se mislilo da će čovek konačno da eksplodira i počne da svira tu svoju gitaru. Ali ne! Ništa od toga.
Flea konstanto svira svoj funk, negde više negde manje, dok je Keidis iznenađujuće izbacio svoje repovanje sa ovog albuma i pokušao zapravo da peva, što se iskreno i nije pokazalo baš najbolje. Jednostavno nije.
Što se ideja tiče, nema tu neke velike priče. Prosto ih nema. Ovih 13 pesama su ispale iznenađujuće bezidejno. Ima tu nekih čudnih electro-tehno pokušaja koji samo još više pogoršavaju stvar, kao i nekoliko mrtvačkih numera "a la" Unlimited Love samo još pet puta gore od toga.
Dakle, da ne pišem dalje, sve u svemu jedno veliko razočaranje. Pripadao sam onoj grupi ljudi koji su očekivali da ovaj album bude bolji od slabašnog Unlimited Love a ono ispade još gore...
Ipak, i pored svega toga, lično sam ipak imao neku mrvu uzdržanosti, jer kao muzičar znam da pisanje i snimanje ovako velikog broja pesama može da se odbije bendu o glavu. To se upravo i desilo.
Meni to sve deluje ovako: John se vraća u bend posle toliko godina. Svi su srećni i imaju neku novu energiju. Dolazi korona i bend se nalazi u zatvorenom, nema svirki i sličnih akcija. Šta ćemo? Hajde da pravimo novi album! Kreću probe, pred-produkcija, sesije. Kreće džemovanje. Kako vreme ide svi su u fazonu "ovo je kul, e brate i ovo je kul..... hej, pa zašto ne bi smo sve ovo snimili i stavili na album, ili dva...to bi bilo stvarno kul, da jebote, to bi bilo stvarno kul...." I tako i bi. Čisto sumnjam da je neko u studio došao sa gotovim pesmama i formiranim idejama. Osim u dva tri slučaja. Ovo ostalo je sve jedan veliki džem - ne od jagoda nego od isntrumenata, jer 95% pesama stvarno tako i zvuči.
To je to ljudi. Neću više da dužim. Ipak, treba dodati još samo jednu činjenicu koja ide u prilog bendu. Treba ovde ostaviti jednu lepu pohvalu. Za godinu dana oni su izbacili 35+ novih pesama. To je stvarno grandiozno i pored toga što sa sobom nosi veliki rizik o kojem smo već pričali. Neki bendovi to ne urade ni za 30 godina karijere. Možda nisu sve bile baš kao što smo očekivali ali da je uspeh veliki, to stvarno jeste, tako da , hvala im i na tome!
Šesnaest godina je prošlo od poslednjeg kompletnog Skid Row albuma Revolutions Per Minute, koji je zahvaljujući svojoj sadržini ostao do da dan danas sa epitetom - najgori album u diskografji ovog benda. Prošlo je od tada mnogo godina i mi smo morali još svašta da istrpimo i progutamo.
Dva solidna EP-a i najavljivanje trećeg koji nikad nije izašao. Svađa i razdvajanje od dugogodišnjeg pevača Johnny Solinger-a, pokušaj sa Tony Harnell-om i tavorenje sa ZP Thart-om koje je ovaj nekada multiplatinumski sastav spustilo na nivo lokalnog klupskog cover benda.
Svemu tome doašo je konačno kraj u martu ove godine. U bend je došao švedski supertalentovani pevač Erik Gronwall a tog 25.marta otvorena je nova stranica istorije grupe Skid Row sa singlom The Gang's All Here.
Dok smo svi iščekivali povratak Sebastian Bach-a, jer realno, samo je to moglo da spasi bend i povrati ga tamo gde mu je i mesto, Rachel Bolan, Scotty Hill, Dave Snake Sabo i Rob Hammersmith odbili su masne pare koje su bile na stolu inapravili dribling koji niko nije očekivao!
Ispostaviće se, nekoliko meseci kasnije, kao potez koji je retko čime može biti nadmašen. A dokaz ove tvrdnje je i novi album o kome je ovde zapravo reč!
Tek šesti album ukupno u diskografiji grupe i prvi sa novim pevačem Erik Gronwall-om. Deset novih hard rock pesama koje se sadrže sledeće sastojke: 1) moćni hard rock rifovi iz palete Snake-a i Hill-a 2) Rachel-ov bass koji je veliki ko kuća 3) fantastična moderna produkcija 4) gang vokali 5) melodije koje se lako pamte 6) uraganska energija 7) uticaji sa albuma 1989, Slave To The Grind i Thickiskin i još mnogo toga.
A kao šlag na torti - naravno dolazi Erik-ov unikatni vokal! Šta ovaj čovek sve može da otpeva! Mada, za nas koji smo svih ovih godina pratili grupu HEAT, i nije baš neko iznenađenje…
A šta na sve to kaže čuveni Albumometar?
Ako pratite redosled pesama na albumu onda mu to dodje ovako: 9, 10, 9, 10, 8, 10, 8, 8, 10, 9 - što je 91/10 odnosno 9,1!
Molim lepo! 9,1 ili po običnim recenzijama, to vam je album za desetku!
I zaista jeste tako. Ok, možda sam ja malo tu malo više lično involviran. Možda mi ova grupa malo više znači nego drugima. Ipak sam svojevremeno u mladosti sa drugarima išao kroz grad i sprejem ispisivao Skid Row!
Ali opet, ako ste i malo bar vezani za tradiocionalni hard rock onda ovde jednostavno na postoji ništa što bi moglo da vam se ne sviđa. Svi potrebni Skid Row sastojci su tu. Ima ih na hektolitre. Četiri pesme ocenjene sa desetkom, i to nije slučajno.
The Gang’s All Here je ultimativni hit koji se danas retko čuje i nalazi. To vam je ono kad prvi put čujete pesmu i kada vas kao uragan obori sa stolice. Posle nje nije bilo čudo imati i jednu Time Bomb koja polako kuca, kuca, kuca iz čega sledi refrenska eksplozija sa žestokim posledicama. Nowhere Fast je za one koji vole alternativu i Subhuman Race/Thickskin vibe, dok je October’s Song u pravom smislu reči - epska pesma, a nije balada! Spojite Wasted Time, Quicksand Jesus i In A Darkened Room i dobijate ovo sedmominutno remek delo.
Ostale pesme nisu ništa manje bolje od ovih. Nijedna jedina nije za skipovanje - prava retkost sa današnjim albumima.
Sve i svemu ovaj album najviše odiše vajbom čuvenog 1989 albuma prvenca. Jednistavno ima taj šmek, taj flavour koji je da kažemo dominantan. Skid Row 1989 na steroidima!
Na kraju, šta više reći - da li je ovo novi početak za Skid Row ili kruna karijere? Ja bih više voleo da je ovo prvo. Skid Row sa Erik-om još nije rekao svoje! Spoj mladosti i prekaljenosti ispostavio se kao dobitna kombinacija. Bolja nego "big money drama" ponuda koja je bila na stolu. Bar sada to sa sigurnošću da kažem.
Ako me neko pita, od svega što sad do sada čuo u ovoj 2022.,ovo mi je definitivno album godine. Eh, da, zanimljiva stvar. Sebastian Bach je svakog prethodnog pevača grupe Skid Row voleo da čašćava raznim pogrdnim nazivima. Erik-a za sada još nije uzimao na zub, a znamo kakav je prgav, i koliko voli da se meša u sve bitno i nebitno (priča oko laptopova i grupe Falling In Reverse recimo). To mora da ipak nešto znaći....
Nismo dugo pisali recenzije! Šta da se radi, 2022. je... što otprilike znači da retko ko ima vreme i koncentraciju da nešto čita. Ali, istrpite me, biću kratak. Postoje načini da se recenzije urade i ovako, bez dugačkih rečenica i gomile pitkih epiteta koji ništa ne znače onom ko čita!
Dakle The Cult su izbacili svoj jedanaesti album, što se da i videti ako se malo bolje zagleda omot albuma, bez da konsultujete Wikipediu. Under The Midnight Sun je naziv i izdanje sadrži svega 8 pesama.
Prvo da krenemo sa Albumometrom (ako neko ne zna šta je Albumometar pogeldati OVDE) koji je dao sledeći rezultat (pratite redosled pesama):
8, 7, 9, 10, 7, 8, 8, 7 - odnosno 64/8 što nam je dalo ocenu: 8 i to ravno!
Što se same grupe tiče, moram da priznam da me je oduvek fascinirao taj fenomen sa grupom The Cult. Radi se o verovatno najslušanijoj i najprihvaćenijoj stranoj rock grupi kod nas , uz recimo Iron Maiden, s tim što Cult-u dajem izvesnu prednost obzirom da sam tokom života čuo i rokere, i metalce, i neopredeljene, i šabane, i fensere i alternativce kako u glas viču da je Cult super bend. Zašto je to tako i kada je The Cult ušao na naše podneblje, o tome neki drugi put.
Drugo, The Cult je jedan od onih bendova koji vole da eksperimentišu i menjaju. Znate i sami. Stoga i imamo tokom diskografije jedan album koji je više new wave, pa jedan koji je AC DC, pa jedan koji je glam metal, jer jbg bilo je to tada popularno.... Tako da, i ovaj jedanaesti je u svakom pogledu drugačiji od prethodnih.
Na osnovu ove dve činjenice riskiram da me većina ljudi zamrzi nakon ove recenzije, ali šta da se radi. Prvo, album sa osam pesama po meni nije album. To je samo jedna pesma više nego da bude EP. Ko ne napravi bar dve ili tri više od toga, odaje utisak da je album pravio preko one stvar ( ovo ne važi za domaću scenu).
U redu, postoje izvesne teze da živimo u vremenu kada ljudi ne slušaju muziku kao nekad, ali opet, ima toliko novih izdanja, odnosno primera iz svih ovih godina, koja daju više od 8 pesama, pa im ništa ne fali.
Muzički gledano ovo izdanje ide više ka nekoj melanholiji, moglo bi se reći. Više mu pasuje epitet "dark" ili "mračniji", što samo po sebi nije loše .
U suštini to je skroz ok, ali ono što nije prihvatljivo je činjenica da smo imali samo jednu pesmu sa ocenom 10 i to je bio prvi singl pod nazivom Give Me Mearcy. Kad se desi da je prvi singl ono najbolje na albumu, onda znajte da je stanje izuzetno alarmantno. Devetku je dobila stvar Vendetta X koja odiše tom pomenutom pomračinom, dok su ostale bile sve osmice i sedmice.
Ocena možda pokazuje 8, ali ako uzmemo i obzir boje Albumometra, videćemo da se album nalazi na granici između dobrog i prosečnog. Dakle, album je prosečan, osrednji, a moglo bi se reći ćak i dosta dosta tanak.
Muziciranje Cultovaca je na vrhunskom nivou, međutim, čini se da su idejno ipak malo podbacili. Da li ima "skip" pesama? Nažalost ima!
Ili možda vi mislite drugačije? Ko što rekoh, bila je ovo igra po tankoj žici što se tiče srpskog Cult fandoma, ali šta je tu je!
Kako uraditi recenziju jednog najvećih rock bendova na svetu koji čitavih šest godina ništa studijski novo nije ponudio? Kako uraditi recenziju benda čija se najpoznatija (po mnogima i najbolja) postava ponovo ujedinila posle deset teško preživljenih godina?
Pa, mogli bi smo za početak da kažemo da se ova kalifornijska banda ponovo ujedinila sa svojim omiljenim gitaristom, na opšte zadovoljstvo celog sveta. John Frusciante se eto, po drugi put u karijeri, odlučio da vrati u tabor ljutih paprika čime je očekivanje novog albuma samo dodatno pojačalo do maksimuma.
Posle nekoliko godina od kojih je skoro dve pojela korona, dočekali smo i taj dan. Taj 31.mart i izlazak tog famoznog Unlimietd Love albuma. E sad, trebalo bi da krenemo sa recenzijom jel tako? Trebalo bi da pričamo kako je to najveći bend na svetu, kako je album prepun fenomenalnih tonova, majstorskih funk deonica Flea-e, Anthony-evih finih vokala i čudnih tekstova i Chad-ovih čvrstih ritam deonica. Trebalo bi da pičamo kako je to jedna velika žurka, Kalifornija, sunce, neonske reklame, rap-funk i gitare, tonovi miline, ludiranje, ljubav, toplota, osećajnost itd.
Trebalo bi da vas smorimo tim unikatno dosadnim načinom recenziranja albuma na ovim našim prostorima. Ali, mi to naravno nećemo. U zamenu za taj dosadni i provaljeni način, mi vam dajemo jedan običan, do koske uprošćen ali sirov način, koji volimo da zovemo Albumometar i koji možete poslušati na našem YouTube kanalu kao i na svim relevantnim podkast plejerima!
Američka pevačica mađarskog porekla Dorothy Martin objavila treći po redu album u karijeri sa svojom grupom Dorothy. Nakon ROCKISDEAD (2016) i 28 Days In The Walley (2018), na red je došao i Gifts From The Holy Ghost.
Dorothy se još na samom početku svoje karijere, koja zvanično otpičinje 2014.godine, profilisala kao jedna od rock pevačica na koju bi trebalo obratiti pažnju, makar ako je bilo za verovati prominentnom magazinu Rolling Stone. Te 2014.godine ovaj časopis uvrstio je ovu grupu iz Los Anđelesau Top 50 bendova te godine, koje obavezno morate čuti!
Osam godina kasnije, čini se (a kako i ne bi), da je renomirani magazin ipak bio u pravu. Dorothy je tokom svih tih godina prerasla u pravu pravcatu rock n roll divu, kakvih nema baš mnogo na sceni. Kada na to dodamo da je muzika kojom je grupa krenula početka, upravo taj neki New Wave Of Classic Rock, kao i da se radi o mladim snagama, onda ovaj bend ispunjava još jednu važnu stavku, a to je naša omiljena: "Rock je mrtav i više nema ničeg novog...."
Međutim, muzika grupe Dorothy nije samo čist novi classic rock. Ima tu i bluza i soula i ostalih dobro poznatih začina. Ipak, pre svega, ono što se prvobitno izdvaja i pleni, je upravo glas same Dorothy koji se svojom unikatnošću i prepoznatljivošću u svakom smislu izdvaja kada je reč o drugim sličnim ženskim vokalima.
Novi album doneo je i malo novina što se tiče samog pristupa pisanju i stvaranju muzike, ali vas time ovde nećemo zamarati. Ukoliko želite da čujete malo više o ovom sjajnom izdanju, poslušate sa nama muzku i otkrijete koju smo mu ocenu dali, poslušajte našu novu specijalnu epozodu Albumometra!
Kada istovremeno pitate obične fanove i Slash-a, dobijate uglavnom oprečne odgovore gde jedna strana uglavnom tvrdi da se radi o petom albumu, dok sam autor, sa druge strane kaže - ovo je četvrti. Ne samo da tako kaže, već ga je tako i nazvao. Kratko, jasno i glasno - 4.
Ta mala brojka nekako nestaje u svoj toj džungli imena, naziva i ostalih pomoćnih reči koje se nalaze u imenu ovog benda. Bacite samo pogleda na striming servise i videćete o čemu je reč, kada se još na sve dodaju i nazivi samih pesama.
Pesama na ovom izdanju ima ukupno deset a šta mi o njima mislimo, poslušajte u našoj najnovijoj epizodi podkasta u kojoj u recenziji zvanoj Albumometar ispitujemo ovo novo izdanje gosn. Slash-a i njegove ekipe, koje je postalo dostupno 11. februar ove godine.
Crazy Lixx je grupa iz Švedske osnovana 2002. godine. Nastupaju u sastavu Danny Rexxon (vokal), Joel Cirera (bubnjevi), Jens Anderson (bas gitara), Chrisse Olsson (gitara) i Jens Lundgren (gitara). Street Lethal je njihov sedmi album u karijeri na kome se nalazi 11 modernih melodic hard rock pesama.
Ovaj bend se ne libi da pokaže svoje pravo lice, odnosno svoju pravu prirodu, koja poreklom vodi iz 80-ih godina kada su svetskom rock scenom vladali bendovi poput Whitesnake, Bon Jovi, Motley Crue, Winger i dr. Za razliku od mnogih "parody-comedy" bendova, ovi momci su iskreni do srži i sve što rade interpretirano je majstorski.
Ako ste ljubitelji ovakve muzike, bazirane na pomenutim bendovima iz 80-ih, onda ne postoji razlog zbog kojeg ovim momcima ne bi ste pružili šansu. O tome smo i pričali u novom Albumometru posvećenom albumu Street Lethal. Na kraju epizode osvrnuli smo se i na problem koji se javlja u većini slučajeva, a to je: zbog čega veliki bendovi ne pružaju potrebnu podršku grupama koje su njihovi naslednici?
Više o tome poslušajte u novoj epizodi našeg podkasta.
U toku ove 2021.godine slavili su se mnogi veliki albumi izašli pre tačno trideset godina. Poptuno zasluženo! Ta 1991. je zaista bila jedna od najboljih godina u istoriji rock muzike, ako ne zapravo i nabolja. Nakon toga nikada se više nije desilo da se toliko velikih albuma izda u gotovo istom trenutku. Rock je stvarno bio na svom vrhuncu, pomognut žanrovskom raznovrsnošću i analognom tehnologijom koja je konačno dostigla svoj maksimum. Albumu grupa poput Guns N Roses, Metallica, Skid Row, Red Hot Chili Peppers, Nirvana, Pearl Jam, Soundgarden, ostali su do dana današnjih upamćeni kao nešto najbolje što je rock muzika iznedrila.
U to ime, odlučili smo da i mi odamo počast jednom izdanju iz tog perioda koje je ipak nekako ostalo na marginama svetske slave u toj ogromnoj konkurenciji. U našoj specijalnoj recenziji pravimo osvrt na prvi solo album gitariste grupe Bon Jovi, Richie Sambora-e pod nazivom Stranger In This Town. Ovo fenomenalno blues-rock remek delo izašlo je 3.septembra 1991.godine. Nije dostiglo uspeh kao pomenuti albumi niti kao solo album prve zvezde grupe Bon Jovi godinu dana ranije. Ipak, to ne znači da ovaj album nije jednako kvalitetan jer je Richie Sambora na njemu dokazao koliko je dobar gitarista, kakav je pevač, tekstopisac i kompozitor.
Da ne otkrivamo dalje, predlažemo da poslušate našu novu epizodu i upoznate se (ako do sada već niste), sa ovim vanvremenskim albumom.
David Covardale nastavlja sa izbacivanjem starih izdanja. Do sada smo mogli da vidimo i čujemo nebrojeno mnogo albuma koji su se ponavljali iz godine u godinu, odnosno na svakih pet godina kada je reč o najpoznatijim poput 1987, Slide It In ili Slip Of The Tongue... Kada tu dodamo i kompilacije koje su u međuvremenu izašle, to samo uvećava broj određenih pesama. Recimo, ako danas ukucate u pretraživaču nekog striming servisa pesmu Here I Go Again, nećete dobiti samo jedan pogodak, ni dva, ni tri - dobćete ih beskonačno! Jer, tako jednostavno mora...
Međutim, da ste recimo pokušali da ukucate neku od pesama sa albuma Restless Heart do pre 29.oktobra, teško da bi ste dobili neki pogodak. Možda ove najpoznatije i to sa neke od pomenutih kompilacija. Ovog albuma jednostavno nigde nije bilo i ta nepravda je konačno ispravljena. Upravo iz tog razloga smo ovom izdanju i posvetili najnoviju epozidu našeg podkasta, odnosno naš Albumometar koji možete pogledati na našem kanalu.
Da jednostavno ovde više ne dužimo, ionako smo sve bitno o ovom izdanju rekli u samoj emisiji.
U ovoj recenziji, odnosno Albumometru, pravimo mali povratak u prošlost. Pre 25 godina Metallica je izbacila album Load, koji je predstavljao prvo njihovo izdanje nakon legendarnog Black albuma. Kako napraviti follow-up ploču koja treba da isprati jedno takvo izdanje? Izdanje koje je ovaj bend vinulo u nebesa, u sam vrh svetske muzike i dalo mu epitet najvećeg metal benda na svetu.
Koja se to muzika slušala te davne 1996.godine? Kakva je uopšte bila muzička scena? U kom ključu treba posmatrati ovaj povratak Metallica-e, nakon petogodišnje diskograske pauze, koja je u tom trenutku bila najduža? Da li je promena muzičkog kursa nastala 1991.godine, na albumu Load i njegovom mlađem bratu Reload, samo produbljena ili je stvorena nova? Kako su fanovi prihvatili kraćenje kosa, šminku, dark-gothic-alt fazon i uplive drugih muzičkih pravaca? Od čega je napravljen omot albuma i koliki je uticaj ovog izdanja uopšte u svetu muzike....?
Na sva ova pitanja pokušavamo da odgonetnemo u ovom Retro Albumometru. Album Load izabrali smo jer ste vi tako hteli! Sledeći put kada vas pitamo, budite spremni da odgovorite i pošaljete nam svoje favorite. Sve se to naravno dešava na našoj Facebook stranici, koju vas ovom prilikom pozivamo da zapratite.
A sada, krećemo sa albumom Load. Dobrodošli natrag u 1996.godinu!
Ma koliko voleli recenzije u tom nekom klasičnom stilu pisanja, uvek postoje neki albumi, bolje rečeno albumi nekih bendova koje je jednostano nemoguće na taj način recenzirati. Jedno od takvih izdanja je sasvim sigurno i novi album grupe Iron Maiden - Senjutsu. Šta je to što vam možemo u recenziji reći a da već i sami ne znate? Šta je to što vam novo možemo otkriti o grupi Iron Maiden? Naravno, uvek je moguće napisati recenziju, ali jednostavno, živimo u vremenu kada ljudi baš i nemaju mnogo vremena i želje da sede i da čitaju dugačke tekstove, a ovaj bi sasvim sigurno morao da bude mnogo dug.
Mnogo više entuzijazma i kod nas samih postoji kada vam kroz recenzije predstavljamo neke manje poznatije bendove. Za ove velike i poznate, sa druge strane, smislili smo nešto potpuno drugačije. Pre šest godina smo upravo iz opisanih razloga propustili da uradimo priču o albumu The Book Of Souls, ali ovoga puta ne smemo da omanemo. Priča je tu, samo što ćete je ovoga puta slušati, a na našem YouTube kanalu nadamo se i odgledati!
Fakti
- Sedamnaesti album u karijeri grupe
-Prvi posle šest godina pauze
-Senjutsu taktika i strategija
- Dave Murray nije potpisao nijednu pesmu, prvi put posle Powerslave albuma
- No. 3 na Bilboard Top 200 što je najveći uspeh benda na toj listi
- Producent Kevin Shirley
- Album je snimljen još 2019. a Steve Harris ga je držao u sefu, tačnije originalne trake, jer se plašio da će procureti na internetu
Za dvadeset pet godina karijere klaifornijski rokeri Buckcherry uspeli su da, sa još nekoliko vršnjačkih bendova, vrate klasičnu rock n roll muziku iz ambisa u koji je upala tokom devedesetih. Hvala im na tome i hvala im što su i dalje prisutni na sceni i to ovoga puta sa novim albumom Hellbound, koji dolazi svega dve godine nakon izdanja Warpaint. Za te dve godine nije se desilo baš mnogo toga iz svima dobro poznatih razloga. Kada je konkretno reč o grupi, za te dve godine uspeli su još jednom da prođu kroz promenu postave. Kevin Roentgen, gitarista koji je zamenio osnivača benda Ketih Nielson-a 2017.godine i bio prisutan na prethodnom albumu, iznenada je napustio grupu, tako da su se Josh Todd (frontman), Stevie D. (gitara) i Kelly LeMieux (bass), bacili u potragu za novim gitarošem. Loptica je ovog puta pala na gitaristu grupe Jetboy Billy Rowe-a. Ah da, promenili su i bubnjara čisto da dodamo.
Da li zbog promene ili možda zbog prebrzog izbacivanja novog albuma, odnosno nedovoljnog sazrevanja prethodnog, Hellbound deluje kao neki left-over pomenutog Warpaint-a. Nije da nema loših pesama već jednostavno album u celini i to nakon nekoliko preslušavanja, zvuči dosta tanje i slabije nego neki raniji radovi, posebno kada je reč o zvuku gitara. Generalno to jeste Buckcherry koji se očekuje i na kraju uvek dobije, osim što je ovoga puta osećaj ushićenja oko i nakon izlaska ovog izdanja izostao. Bolji deo albuma čine numere poput furiozne uvodne cepačine 54321, zatim jedne old-school bakčerijevske Hellbound i eventualno pesme broj 7 pod nazivom Junk koja dosta dobro stoji u tom nekom elektrificiranom novotalasnom classic rock maniru koji je danas na ceni. Ako neko zna da napravi takvu pesmu onda je to definitivno Buckcherry koji je godinama pre reinkarnacije novog classic rock-a svirao upravo to. Ostatak izdanja čine poprilično osrednje pesme poput So Hott, Gun, No More Lies i Here I Come i upravo je to najveći problem ovog izdanja i razlog zbog koga se ovo izdanje definitivno čini slabijim od svog prethodnika. To je to neko "meso" koje nedostaje... Ipak, u trenutku kada vam se čini da ovom izdanju nema spasa Josh Todd i ekipa izbacuju Waisting No More Time na mestu broj osam, koja je nešto smirenijeg tempa ali ima tu neku karakternu crtu starog BC zvuka. Poslednje dve pesme Way i Barricade su kako god okrenuli i obrnuli, napravljene za izbegavanje.
Sve u svemu kad se podvuče crta album Hellbound definitivno nije nešto što bi smo preporučili bilo kome ko ovoga trenutka počinje da otkriva grupu Buckcherry. Jednostavno, ovo izdanje deluje kao da je rađeno na brzinu, što možda i jeste slučaj obzirom da je pandemija promenila planove svima, pa se bend u nedostatku živih nastupa odlučio da ponovo poseti studio. Takođe, deluje da su neke pesme rađene sa ciljem da se puštaju američkim domaćicama dok prave ručak i slušaju lokalne radio stanice. Posebno one dve poslednje. Ocenjivati Buckcherry i pisati recenzije o njihovim izdanjima ravno pisanju o AC DC ili Iron Maiden. To je onaj momenat vezan za takvu vrstu bendova kada znate šta vas očekuje i šta možete dobiti. Elektrificirani Chuck Berry rifovi, ritmične i brze pesme za đuskanje sa prljavim vrištećim vokalima Josh Todd-a. Čini se da je ovoga puta svega toga bilo nekako premalo. Pravi Buckcherry sladokusci će sa ovog izdanja možda uzeti poneku pesmu za sopstvene plejliste dok će ostale vrlo verovatno pasti u zaborav do neke nove prilike kada bend bude slavio svoj jubilarni deseti album u karijeri. To već mora biti grandiozno!
.png)
.png)
