New Music Alert: Predstavljamo skadninavske rokere The Cruel Intentions

 

Novi singl ovih dana stiže i od grupe The Cruel Intentions, međutim, bio bi red da ih prvo predstavimo pre nego što krenemo sa tim novostima. 

Ovi švedsko-norveški sleaze glameri postoje od 2015.godine. Grupu je osnovao pevač i gitarista Lizzy DeVine zajedno sa Kristian Solhaug-om i Mats Wrnerson-om. Ovoj trojci kasnije se priključuje i bubnjar Robin Nilsson, čime se i kompletira današnja postava benda. Do sada su u karijeri izbacili jedan album koji nosi naziv No Sign Of Relief iz 2018.godine. 

Ovako napisano, deluje da se radi o potpuno novom i anonimnom bendu. No ipak, to nije baš tako. Ozbiljnim poznavaocima sleaze-glam bendova sigurno ne bi promaklo da se zapravo radi o jednoj vrsti nastavka grupe Vains Of Jenna. Naime, grupu Vains Of Jenna osnovao je pomenuti frontmen Lizzy DeVine još 2005.godine. Grupa je osim nekoliko sjajnih albuma uspela da ostavi mnogo veći trag u svetu new wave of sleaze glam bendova, koji je tih 2000-ih doživeo jednu vrstu rezorekcije. Pod prodkcijskom palicom nikog drugog do mr, Gilby Clarke-a, grupa se obrela i u samom Hollywood-u, kako na sceni, tako i nastupima u tada popularnim emisijama Jackass, Viva La Bam i Kat Von Dee's LA ink. Ipak, bend se raspada 2012.godine, Lizzy DeVine se seli iz Švedske u Norvešku i nakon nekoliko godina osniva The Cruel Intentions. 

Da je sa grupom Vains Of Jenna, a potom i sa The Cruel Intentions ostavio veliki trag u svetu sleaze-glam muzike govori u prilog i činjenica da je muzika ovih grupa upotrebljena čak nekoliko puta u pomenutoj tv seriji Peacemaker o kojoj smo pisali i koja je trenutno veliki hit na HBO. Na soundtrack-u ove serije nalazi se pesma Enemy In Me grupe Vains Of Jenna i čak tri pesme "okrutnih namera", Borderline Crazy, Jawbreaker i Sick Adrenaline. 

Stigosmo tako i do sadašnjice, što je i bio povod da vas upoznamo sa ovom grupom. Novi singl pod nazivom Sunrise Over Sunset dostupan je u vidu spota, a njime Lizzy i ekipa najavljuju album broj dva koji bi trebalo da stigne tokom leta ove godine. 

The Cruel Intentions @ Facebook - Instagram

AOR/Glam metal alert: Predstavljamo grupu LA Sunset

 

Pošto smo zaređali sa vestima sa domaće scene na samom kraju ove kalendarske godine, iskoristićemo priliku da vam predstavimo još jedan novi zanimljivi bend/projekat. Radi se o grupi LA Sunset koja dolazi iz Jagodine i koja je osnovana jula 2020.godine. 

Ovaj bend/projekat inicirali su gitarista Srđan Teofilović (alias Scott Noricsson) i pevač Stefan Jevđić (alias Steve Dickens). Njima su se priključili i basista Ivan Jovanović (John Maverick), bubnjar Dante Stojanović (Dante Capricciosa) i klavijaturista Joca Kocić (Johnny K). 

Ideja o bendu nastala je zapravo pre 18 godina i to na koncertu grupe Europe u Budimpešti gde je gitarista Srđan Teofilović i dobio ideju da oformi jedan pravi melodic-glam-metal-aor bend koji će za uzore imati grupe kako sa američke tako i sa britanske scene 80-ih. Kako kod nas ovakva muzika nikada nije bila u dovoljnoj meri prihvaćena, plus standarni problemi koji muče bendove i muzičare, uticali su to da grupa više godina bude studisjki neaktivna. To je trajalo sve do januara 2021. kada je bend konačno ušao u studio i počeo rad na svom albumu prvencu koji će nositi naziv Love Is A Dog From Hell, kao omaž knjizi Čarlsa Bukovskog.

Za sada su snimili i izbacili i prvi singl pod nazivom Never Die (Kobra K) koji je dostupan na YouTube stranici grupe. Ideja da se napiše pesma koja prati događaje iz filma Karate Kid i serije Cobra Kai rodila se, kako je to Srđan objasnio, iz same serije koja svakako u velikoj meri evocira uspomene na 80-godine i muziku toga doba. Automobili Dodž Čelendžer, Pontiac Trans-AM, prirodne devojke i pesme grupa poput Ratt, Twisted Sister, Cheap Trick bili su više nego dovoljan podstrek za nastanak pesme Never Die (Kobra K). 

Obzirom da se radi o tek prvoj autorskoj pesmi ove grupe, biće izutetno zanimljivo videti šta nam donosi ostatak albuma Love Is A Dog From Hell. Album je sniman u studiju "Boža" u Jagodini pod dirigentskom palicom snimatelja Čede Marjanovića dok je producent ovog izdanja gitarista benda Alister Marko Wolfy Vučković. 

LA Sunset @ Facebook - Instagram 

Predstavljamo englesku hard rock grupu Wayward Sons

 

Kažu ljudi, rock je mrtav. Mi kažemo, nije! Kažu ljudi nema novih mladih bendova. Mi kažemo, ima! Kažu ljudi nema ni novih, iskusnih grupa, sve je isto. Mi opet kažemo, nije tačno! Upravo iz tog razloga ponovo vraćamo rubriku u kojoj vam predstavljamo bendove koji su se na ovaj ili onaj način našli na našem "muzičkom radaru" koji ne prestaje da osmatra 24/7. 

Ovoga puta reč je o engleskoj grupi Wayward Sons, čije se pesme već nekoliko godina nalaze na našim pelejlistama i koju smo pominjali u prvoj sezoni podkasta. Grupa Wayward Sons nastala je 2016.godine i sastavljena je od iskusnih muzičara koje predvode pevač i gitarista Toby Jepson, koji je svirao i sa bendovima Little Angels i Gun. Njega je te 2016.godine kontaktirala izdavačka kuća, koju sada svi već dobro poznajete, pod nazivom Frontiers records, sa željom da Toby osnuje solo bend koji bi oni podržali. Ipak, Toby Jepson nije želeo da sebe stavlja u prvi plan pa je tako, umesto solo projekta, nastala grupa Wayward Sons. 

Pored pomenutog osnivača, pevača i gitariste Toby Jepson-a, grupu čine još Sam Wood (gitara), Nic Wastell (bas gitara) i Phil Martini (bubnjevi). Bend se trenutno nalazi na turneji gde promoviše svoj najnoviji album pod nazivom Even Up The Score koj je izašao 8.oktobra 2021.godine. Pre toga izbacili su album prvenac Ghosts Of  Yet To Come (2017) i Truth Aint What Used To Be (2019), koji smo i recenzirali te iste godine u izboru za najbolje albume. 

Muzički posmatrano Wayward Sons su klasičan hard rock bend engleskog tipa koji kombinuje elemente rock-a 70-ih, sa pomalo uticaja i iz naredne decenije. Tekstovi su uglavnom političko-šaljivi, kao što rekosmo, u pravom pravcatom engleskom maniru. 

U to ime, preporučujemo vam po jednu pesmu sa svakog od tri albuma grupe, po našem izboru. Možda vam se nešto od svega toga i dopadne!

Wayward Sons @ Facebook - Twitter - Instagram  - Spotify

Grunge alert: Predstavljamo grupu Royal Distortion

 

Kao i uvek, Junkyard Rock Stories je prvenstveno okrenut pronalaženju noviteta, odnosno novih rock bendova za koje mislimo da bi vam se dopali. Lepo je pisati i pričati o starim dobrim grupama koje svi znamo. To svakako donosi preglede, ali prosto, nije poenta voditi ovakav sajt ako prostor ne ustupimo grupama koje su trenutno aktuelne i čije vreme tek dolazi. 

Ovoga puta reč je o grupi Royal Distortion koja je upravo izbacila svoj prvi single Hole In My Life. Grupa Royal Distortion dolazi iz Venice Beach, Kalifornije. U pitanju je sastav koji je svojim trudom i zalaganjem dobio status "house" benda u legendarnom rock klubu Whisky A Go Go. Takav status su nekada imali i velikani poput The Doors, Van Halen i Guns N Roses, što je za početak i više nego dobra preporuka. Royal Distortion predvodi harizmatična pevačica Isis Queen koja nastupa i sa grupom Barb Wired Dolls, dok je za bas gitaru zadužen i basista grupe Budderside Gabe Maska. 

Muzički posmatrano, radi se o bendu koji kombinuje pop rock sa grunge uticjima devedesetih. Nedavno su potpisali za indie izdavačku kuću Grunge Pop Records koja je usmerena ka pronalaženju upravo takvih bendova i pokretanju jedne vrste new wave grunge talasa.  

Royal Distortion @ Facebook - Instagram 

Spot za pesmu Hole In My Life pogledajte ovde: 

Classless Act - nova Greta ili spasioci rock muzike?

 

Članke koji se odnose na prezentovanje nove muzike u vidu singlova i spotova obično nalazite na našem pod-sajtu Junyard Rock Stories Vesti, međutim, ovoga puta ćemo se ipak zadržati ovde i pokušati da odgonetnemo jednu malu misteriju. U pitanju je grupa Classless Act koja je upravo izbacila svoju prvu pesmu u karijeri pod nazivom Give It To Me.

Kako sam uopšte i saznao za ovu stvar? Šetajući kroz razne Instagram priče odjednom su iskočili nekakvi klinci u “rock odelima” kako skaču i vitlaju gitarama, u vidi nečega što je zapravo isečak iz njihovog spota, što sam kasnije naravno i saznao. E sad, nije baš da svaki dan srećem takve reklame po Instagram Story-u. Uglavnom su to razne gluposti, tipa popularna gazirana pića, ponude koje nikom nikada u životu nisu bile potrebne i tome slično, ali ne i rock muzika. U prevodu, bio je to prvi znak za uzbunu!

Tako uzbunjen posegnuh naravno za Google-om, gde drugo,  da proverim o čemu se zapravo radi dok u glavi počinje da mi se vraća misao da sam ime ove grupe već negde nekad i čuo. Pretraživanje me vodi do bendskog websajta ali i do jednog jedinog teksta o ovoj pesmi koji kaže ovako: Classless Act će svirati na stadionakoj turneji grupa Motley Crue i Def Leppard. Auuu. Dovoljno da se uzbuna podigne na najviši mogući nivo!

Neka mi neko sad objasni; kako je pobogu bend, koji iza sebe ima tek jednu pesmu, dobio mesto na takvoj stadionskoj turneji? Bend koji postoji od 2019.godine i koji je pratioce navidno stekao, kako sami navode na svom sajtu, preko Tik Tok-a i Instagrama. I pored toga što se Nikki Sixx hvalio novim mladim fanovima koji su oduševljeni filmom The Dirt pojurili da slušaju stare Motley albume, ne bih baš stavio pare na kladžu da publika koja koristi Tik Tok umire za Lepardima i Motlijevcima.

Dalje istraživanje odvelo je do toga da se zapravo radi o bendu u kojem svirao Slash-ov sin koji je u međuvremenu otišao iz grupe (zbog toga mi je ime bilo poznato), a iza grupe je stala trenutno najpoznatija izdavačka kuća Better Noise Music (No.1 na Billboard-u trenutno), koja stoji iza grupa poput Motley Crue, Sixx AM, The Hu, Asking Alexandria, Bad Wolves, Five Fingers Death Punch… koje variraju kao što se da primetiti, od starijih pouzdanih izvođača do trenutno najjačih mejnstrim rock grupa. Inače producent pesme koju je ovaj bend izbacio, radio je sa grupama poput U2, Elron John, The White Stripes i The Killers…

Na kraju nemam ništa protiv toga ko ih zastupa, ko im producira pesme ili ko je čiji sin, ali ako mi neko kaže da su se ovi momci pojavili da povrate rock n roll na staze stare slave i da se industrija uveliko  interesuje za njih (a imaju tek jednu pesmu izašlu pre jednog dana), onda već imamo veliki problem. Sa 8 hiljada pratilaca na Instagramu i 50 na Tik Toku (u trenutku kada ovo pišem) i samo jednim jedinim člankom na internetu (takođe u trenutku kada ovo pišem), ovo ni po kojim mogućim osnovama i nategnutim tezama nije bend kakvim ga “industrija” uporno opisuje. Pre će biti da se radi o još jednom Greta Van Fleet projektu, ali za to je potrebno malo vremena da se dokaže kao tačno ili ne. 

Možda ovi momci jednog dana i budu imali milione pratilaca i milione prodatih ploča (strimova), ali dok taj dan ne dođe, ljudi koji odu na Motley turneju će duboko verujem, uživati da slušaju ove momke na stadionu, tačnije ovu jednu pesmu (do tada možda još po neku obzirom da su najavili EP) kao verovatno i i gomilu obrada, jer, to je ono što će spasiti rock. Zar ne? Dok idete da pišate i kupujete viršle na kiosku, neko tamo vam spašava rock, ali avaj. 

A možda sam ja u svemu ovome malo i prenaglio? Možda je rano da se ovako priča? Nemam ništa protiv ovakve muzike i toga kako momci sviraju, mada ih nigde nisam čuo jer u ovom sastavu nisu miali još nijedan nastup... Kako god, dok me industrija i dalje bude učila da će razne “Grete” čije reklame izlaze na instagram storiju širom sveta i koje sa jednom pesmom dobijaju mesto na stadionima da spasu rock, ja ću baš zato slušati grupe poput  Budderside, Wildstreet, The Pretty Reckless, Dorothy, Halestorm, Shiraz Lane i plejadu drugih mladih NWOCR bendova,  koji ne spašavaju rock svakog dana samodeklarativno, koje ne sviraju na stadionima već po klubovima, i pored toga što imaju pozamašne diskografije, ali ga zato  čine onim šta jeste i šta bi valjda trebalo da bude. 

Autor: JP

Måneskin - rock n roll grupa koja je pokorila Evropu

 Dan kada je glam rock postao priča broj jedan 

Nekako preko reda za kartu koja vodi do naše čuvene rubrike Predstavljanje, ubacila se mlada italijanska grupa Måneskin. Jasno, sve je to zbog smrdljive Evrovizije... biće prva pomisao svakog ko ovo čita. Međutim, redakciji našeg sajta ova grupa zapala je za oko nešto ranije. Ko hoće neka veruje, ko neće ne mora. Ovde pričamo o rock muzici a ovi momci i jedna devojka su se na pomenutom takmičenju pokazali u najboljem svetlu i našem žanru dali ono što mu je bilo preko potrebno i za čime konstantno vapi. Baš o ovakvim sličnim temama  smo i pričali u epizodi podkasta Da li je rock mrtav? 

Grupu Måneskin čine Damiano (vokal), Victoria (bas gitara), Thomas (gitara) i Ethan (bubnjevi). Radi se o vrlo mladom bendu koji se okupio tamo negde 2016.godine još za vreme srednjoškolskih dana. Dolaze iz glavnog grada Italije i  nije još uvek poznato da li navijaju za Lazio ili Romu. Ono što se pak zna, to je da se grupa nije libila da učestvuje i na mnogim drugim događajima takmičarskog karaktera poput X Factor (2017) i Sanremo (2021) gde su i osvojili prvo mesto. I to sa sve čuvenim Ibrom.

Što se tiče diskografije grupa se može pohvaliti EP izdanjem Chosen iz 2017. godine a potom i albumom Il Ballo Della Vita iz 2018 koji je dostigao tri puta platinasti tiraž po italijanskim merenjima. Najnoviji album Teatro D'Ira izbacili su u martu ove godine i sa njega i dolazi pobednička pesma Ziti e buoni. 

Ime grupe ispisano je na danskom jeziku s obzirom da basistikinja grupe vuče korene iz ove skadninavske zemlje i znači - Mesečina ili ti Moonlight. Stilski gledano bend kombinuje razne muzičke elemente koji idu od classic rock-a preko, glam rock revajvla a sve to zajedno preliveno uticajem punk-rock-a, funk-a, stoner-aa pa čak i rep-a. Sve to povezano je sirovim energičnim nastupima i čuvenom italijanskom estetikom, što gupu i čini izuzetno unikatnom. Plus još i pevaju na svom jeziku.

Sve u svemu , Måneskin su jedna mlada, energična, esktravagantna, kontraverzna (imamo i incident sa šmrkanjem) i po svemu neskavidašnja grupa. Generalno se uklapaju u ceo taj classic rock revival koji je prisutan poslednjih godina. Njihova pobeda i pored toga što je pre svega lična, pripada i svima nama, jer su generalno ovim činom učinili veliku stvar za rock n roll uopšte. Predstavili su rock muziku na jedini mogući način, baš onako kako treba - drsko i bez komporimisa; udarcem ispod kaiša. Što se samog takmičenja tiče, kao što smo rekli, voleli ga ili ne (mi ga preziremo), ponekad se mora igrati i prljavo kako bi se uzeli bodovi. Zahvaljujući ovim mladim ljudima i naravno publici, rock n roll je ponovo na naslovnim stranama medija i to je ono što je najbitnije. Podedio je rock, pobedio je kvalitet! To se ne dešava baš tako često, zar ne?  Da li će se iz svega toga iznedriti nešto više, ostaje da se vidi. 

Za kraj, još jednom bravo za ove mlade ljude. Lepo je bilo videti njihovu iskrenu radost nakon trenutka kada su shvatili da su pobedili. Lepo je bilo videti bubnjara kako diže pehar kao da je osvojio Skudeto. Bravo i za Italiju koja zna da ceni prave stvari. Još kad bi uzeli ovaj nadolazeći EURO pa da slavimo i to! 

P.S. Fala svetom Judasu da one naše nisu prošle bolje

Autor: JP i redakcija JRS

Predstavljamo: Budderside - rock n roll bend koji je odobrio Mr. Lemmy Kilmister lično

 

Budderside je losanđeleska petorka koju je osnovao pevač Patrick Stone na nagovor nikog drugog do velikog Lemmy-a iz grupe Motorhead, i to dok je Patrick radio kao roadie na koncertima ove legendarne grupe. Nakon formiranja grupa potpisuje za Motorhead Music, izdavačku kuću čiji je glavni čovek upravo bio Mr. Lemmy. Od tada pa do danas grupa je izbacila dva studijska izdanja i trenutno je jedna  od najaktivnijih rock n roll atrakcija.

Muzički posmatrano za Budderside se definitivno može reći da predstavljaju unikatan primer postmodernog rock n roll benda koji gaji taj takozvani visoko-oktanski rock n roll sa snažnim rifovima, vrištećim solažama i unikatnim vokalnim sposobnostima Partick Stone-a. Zapravo, ako bi smo zalazili u detalje, za ove momke bi se moglo reći da se muzički nalaze na granici Sunset Strip i grunge scene Sijetla, kombinujući alternativu i klsične hard rock fazone, drugim rečima ono najbolje što su dve pomenute scene iznedrile.

Što se frontmena Patrick Stone-a tiče, valja napomenuti i to da je pre grupe Budderside sarađivao i sa čuvenim bendovima poput Quiet Riot i Adler's Appetite, a na prepruku Mr. Klimister-a lično, i sa grupom Velvet Revolver u trenutku kada je Scott Weiland napustio bend nakon albuma Libertad. Patrick je nakon toga čak i završio na probama sa Slash-om, Duff-om, Dave-om i Matt-om. No ipak, svi znamo kako se ta priča završila. 

Pored njega grupu Budderside čine još i gitarista Sam Koltun koji takođe nastupa i sa legendama losanđeleske sleaze rock scene, grupom Faster Pussycat, zatim gitarista Logan Nikolić, basista Gabe Maska i bubnjar Jeff Dewbray.  

Album prvenac izbacili su 2016.godine koji je producirao Lemmy-ev sin, a grupa je tokom godina nastupala na mnogim velikim svetskim festivalima poput Wacken Open Air, otvarajući koncerte za bendove poput Motorhead, Slayer, L.A. Guns i dr.

Recenziju album Spiritual Violence i Albumometar možete pogledati ovde. 

Bdderside @ Budderside Official  -  Spotify -  Facebook -  Twitter 

Autor JP

Predstavljamo: Ayron Jones - žanrovska fuzija sa ukusom Sijetla

 

Gitarista i tekstopisac Ayron Jones još jedan je u nizu izdanaka poteklih sa rock scene Sijetla, definitivno jednog od najrokerskijih gradova na svetu,  a uz sve to je i jedna od najvećih zvezda u usponu u ovom trenutku u svetu rock muzike, i pored toga što ga mnogi još uvek nisu upoznali. Nedavno je potpisao ugovor sa izdavačkom kućom Big Machine Records, u okviru koje je izbacio i nekoliko singlova kao uvod u album Child Of The State koji je zakazan za maj mesec ove godine. 

Ime albuma kao i same pesme koje smo do sada mogli da čujemo, u suštini jasno opisuju život ovog momka koji nije bio ni malo lak. Već sa četiri godine predat je starateljskoj porodici i od malena je bio primoran da se bori sa stvarima poput problema zavisnosti sopstvenih roditelja, napuštanja i razbijenih dečačkih snova. I pored svih tih problema sa kojima se suočavao kao dete, Ayron je uspeo da pronađe svoj tračak nade i svetlost na kraju tunela upravo u muzici, vešto kanališući pomenuta osećanja sa ogormnim talentom koji kao muzičar poseduje. Doza mraka i goričine prisutna u pesmama, velikim delom vuče korene upravo iz njegovog nesrećnog detinjstva

Početkom prošle decenije pojavio se sa grupom Ayron Jones and the Way sa kojom je izbacio i dva indie albuma. Ova grupa je kratko trajala pa se tako i Ayron odlučio da krene u solo vode. Da je to bio pravi pogodak pokazaće i vrtoglavi uspeh koji ovaj momak ostvaruje nakon 2015.godine. Kao neviđeni muzički talenat i rođeni Sijetlanin, ubrzo postaje prepoznat i preporučen od strane nekih od najvećih faca ovog grada poput Duff McKagen-a i Mike McCready-a. Uporedo sa tim kreće i da nastupa kao predgrupa grupama poput Guns N Roses, Jeff Beck, BB King, Run D.M.C i Public Enemy između ostalog. 

Muzički posmatrano Ayron Jones kombinuje elemente muzike koju su stvarali Jimmy Hednrix i Steve Ray Vaughan, što je logično poređenje obzirom da je i sam fenomenalan gitarista, sa uticajem scene čiju baklju ponosni nosi i muzike bendova poput Soundgarden i Nirvana. Sve to preliveno je unikatnim vokalom koji podseća na pokojnog velikana pop muzike Michael Jackson-a. 

Sve u svemu, smatramo da ovog momka ne smete nikako propustiti. O njemu će se tek čuti, tako da, zauzmite mesta na vreme, mi to svakako jesmo. 

 

 Ayron Jones @ Spotify - Facebook -  Twitter -  Instagram- Official website

Autor JP

Predstavljamo: Wildstreet - nove nade njujorške rock scene

 

Priča o grupi Wildstreet počinje još 2006.godine i to na jednoj od najpoznatijih svetskih muzičkih scena, tačnije na ulicama New York City-a. Za ove momke se može reći da predstavljaju unikatni izdanak njujorškog street sleaze rock-a, u stilu nekih od  starijih kolega poput New York Dolls,  Spread Eagle ili The Throbs, ali i poput mnogo poznatijih kolega sa zapadne američke obale od kojih su nesumnjivo i crpeli dobar deo svoje inspiracije.  

Međutim, Wildstreet kao i mnogi sleaze/glam bendovi novije generacije nikako nisu samo uprošćena kopija svojih prethodnika, niti bilo kakva vrsta nostalgije, kako se bendovi ovog žanra u nekim krugovima još uvek tretiraju. Oni zapravo balansiraju između te neodoljive i neponovljive estetike, koju je ovaj žanr inznedrio, kao i modernih muzičkih uticaja današnjice, tako da apsolutno zvuče u skladu sa vremenom  u kojem se nalazimo. Na taj način generacijski prenose ono najbolje iz pomenutog žanra ali ga i na svoj sopstveni način nadograđuju elementima pop-a, punk-a i drugih modernih uticaja.

Svoj prvi album/EP izbacuju 2009. pod nazivom Wildstreet dok drugo izdanje dolazi dve godine kasnije pod nazivom Wildstreet ... Faster.... Louder. Nakon toga sviraju na mnogim velikim festivalima širom SAD sa nekim od najzvučnijih imena poput L.A. Guns, Avenged Sevenfold, Balck Veil Brides, Faster Pussycat i dr. Nakon pauze od nekoliko godina i bojazni da će bend prestati sa radom, vraćaju se na scenu 2016.godine. Tokom 2019.godine izbacuju seriju singlova koji predstavljaju uvod u treći album koji je planiran za juni mesec ove godine. Tokom pomenute 2019. po prvi put kreću i na evropsku turneju. U 2021. osim albuma planiraju novu turneju koja je u neku ruku i počela nedavnim Livestream nastupom. 

Grupa trenutno nastupa u postavi: Eric C. Jayk (vokal), Jimmie Marlowe (gitara), Jonny D (bas gitara), Lock (bubnjevi) i Dom (gitara). 

Wildstreet @ Facebook - Spotify - Twitter - Website

Recenziju album III možete pročitati ovde.

Autor: JP

Predstavljamo: Beautiful Creatures - Priča o bendu (The Story Behind)

Ovo je priča o jednom manje poznatom bendu na našim prostorima - Beautiful Creatures. Ovaj američki hard sleaze rock bend nažalost danas nije više aktivan, ali s obzirom da se ime grupe već pojavljivalo na stranicama ovog bloga, odlučili smo da Beautiful Creatures predstavimo u okviru jedne biografske priče. To je ujedno i novina u samom sadržaju bloga, pored do sada već klasičnih recenzija, ekskluzivnih intervjua kao i sveobuhvatnih analiza. Sa ovom pričom započinjemo novu rubriku u kojoj će se naći veliki broj manje više poznatih muzičara i grupa. 

1999-2002 Hellstar, Beautiful Creatures

Hard rock band Beautiful Creatures formirali su 1999. godine pevač grupe Bang Tango Joe Leste i gitarista nekada poznatih  Bulletboys-a, DJ Ashba. DJ-a, koga danas znamo kao već bivšeg člana Guns N Roses-a ali i jednog od glavnih karika i praktično osnivača grupe Sixx AM. Sa druge strane Joe Leste je svoj muzički put započeo još krajem osamdesetih godina u naletu bendova takozvane losanđeleske Sunset strip scene. Zapravo Bang Tango pripada onoj grupi tadašnjih bendova sa velikim potencijalom, koji ipak nisu uspeli da ostave neki dublji trag na svetskoj muzičkoj sceni. Bang Tango takođe pripada onoj grupi bendova toga vremena koji su koketirali sa različitim muzičkim pravcima poput funk-a, čime su se na neki način razlikovali od ostalih jednoličnih muzičkih pokušaja. Jednostavno, ta prezasićenost sličnim bendovima u nastanku, potpomognuta njihovim  vrtoglavim rastom i uspehom na MTV-u, dovela je igrom slučaja, a ponajviše odlukom muzičke industrije da sve bednove sličnog žanra jednostavno otpiše i zabrani im svakav iole normalan pristup istoj,   do propadanja velikog broja sastava, kako loših tako i onih koji su u sebi imali evidentan  potencijal. Ako dodamo i to da je početkom naredne decenije došlo i do izvesnih muzičkih potresa i pojave grunge-a, situacija je nepovratno bivala sve gora i gora po bend. Urbana legenda losanđeleske Sunset strip scene kaže da je samo 3% posto tadašnjih bendova uspelo da ostavi zapaženiji muzički trag i napravi kakav takav uspeh. No to je ipak tema za neku drugu opširniju priču. Premotavamo i idemo desetak godina kasnije, tačnije u 1999.godinu, kada je pak, situacija u svetu muzike totalno promenjena u odnosu na sve što se izdešavalo u prethodnoj deceniji. Hard rock osamdesetih i grunge bili su prošlost.

Što se Beautiful Creatures-a tiče, pored pomenutog dvojca grupi se pridružuje Anthony Focx kao bubnjar, ali on ubrzo prelazi na ritam gitaru usled dolaska jednog od poznatijih studijskih muzičara i  bubnjara Glen Sobel-a Tačnije Focx postaje ritam gitarista u trenutku kada je Brent Muscat iz legendarnih Faster Pussycat, koji je tokom 1999 bio u opticaju u Creatures-ima, ipak odlučio da karijeru nastavi u drugom pravcu. Postavu upotpunjuje i basista Kenny Kweens iz grupa Shake the Faith a danas LA Guns. Tadašnja originalna postava Beautiful Creatures ostaće upamćena i kao najbolja i po imenima najzvučnija,  usled čestih promena koje su kasnije nastupile.

Nakon uspostavljanja prve postave bend počinje sa živim nastupima i pored činjenice da u tom trenutku nisu posedovali nikakav autorski materijal. Prvi nastup desio se jula 2000.godine i to pod nazivom Hellstar. Međutim ubrzo nakon toga bend se vratio svojoj prvobitnoj ideji i nazivu Beautiful Creatures. Tri meseca kasnije izdaju i prvi demo snimak. Da su stvari po momke iz Beautiful Creatures počele dobro, govori i podatak da su ih baš u tom trenutku, na samom početku i bez opipljivog autorskog materijala, spazili i "agenti" izdavačke kuće Warner Bros. Bend potpisuje ugovor sa tom kućom i počinje da snima album prvenac koji će izaći tokom 2001.godine pod nazivom Beautiful Creatures. Uz sve to Creatures-i dobijaju i zapaženo mesto na tada vrlo jakom i poznatom festivalu Ozzfest. Beautiful Creatures bili su u punom pogonu, željni uspeha, spremni na osvajanje srca fanova širom sveta, ali.....

Krajem 2001. godine stvari počinju naglo da se menjaju. Dešava se nešto što u tom trenutku nije zaobišlo gotovo nikog na aktivnoj sceni. Dešava se nešto što zapravo  sa samim bendom nije imalo baš nikakve veze. Naime, na prelazu 2001. na 2002. godinu dešavaju se veliki potresi u centrima muzičke industrije. Novi milenijum donosi i nova pravila, bukvalno preko noći brišući do tada čvrsto uspostavljene postulate na kojima počiva muzička indistrija kakvu je svet poznavao poslednjih pedesetak godina. Izdavačka kuća Warner Bros, samo jedna u nizu, bila je primorana na spajanje sa mnogo većom korporacijom AOL. U svom tom metežu veliki broj grupa ostaje bez pristojne promocije pa čak i bez samih ugovora. Tačnije bez ičega, ako ćemo pošteno (gotovo isto kao sleaze/glam bendovi 1992.godine). Taj svojevrsni uragan nije zaobišao ni tek zahuktale Creatures-e pa tako njihov album prvenac ne dobija gotovo nikakvu medijsku promociju, a sve se to dešava u vremenu koje je "svetlosnim godinama" daleko od današnjeg, u smislu društvenih mreža i mogućnostima koje one pružaju po pitanju samo-promocije,  što sve neminovno dovodi i do razlaza  prvobitne postave.

Prvi koji napustio  brod bio je  upravo DJ Ashba, usmeravajući se ka radu na sopstvenoj muzici. Kasnije će se ispostaviti da je to možda, za njega lično, bila i dobra stvar. Preskočio je ponudu Nikki Sixx-a da zasvira u hard/sleaze/punk supergrupi toga vremena Brides of Destruction, rame uz rame sa legendarnim Tracii Guns-om. Drugu priliku, međutim,  nije propustio. Radi se o trenutku kada je nastao Sixx AM, a negde u međuvremenu zapazio ga je i sam Axl Rose. Na njegovo mesto lead gitariste Beautiful Creatures  te 2002.godine dolazi gitarista glam metal benda Tuff - Michael Thomas (danas Brand New Machine). Uskoro iz benda za Ashbom odlazi i bubnjar Glen Sobel. Njega zamenjuje Matt Starr iz grupe Bang Tango. Bez obzira koliko je kratko trajao, ovaj period grupe ispostaviće se, bio je i najbolji što se tiče uspeha. I pored svih teškoća koje su pogodile ovu supergrupu i potencijal koji su imali, ipak su uspeli da ostave kakav takav trag na sceni.

2003-2006  Deuce

Nakon velikog kraha nastalog usled pomenutih promena u svetu muzičke industrije Beautiful Creatures se vraćaju i počinju sa radom na novom albumu. Međutim, personalne promene neće zaobići bend ni ovoga puta. U toku 2003. godine grupu napušta Michael Thomas koji počinje saradnju sa Suki Jones, prvom verzijom nečega što će kasnije postati Adler's Appetite. Na njegovo mesto dolazi Alex Grossi (Jani Lane, Quiet Riot, Bang Tango...). Leste, Kweens, Focx, Grossi i Starr tako počinju praktično od nule radeći na novom albumu koji izlazi 2004. godine i to isključivo na japanskom tržištu. Sa američkim i evropskim izdavačima dolazi do raznih nesporazuma i ogromnog kašnjenja, tako da album po imenu Deuce izlazi 2005.godine na američkom a čak 2006. godine na evropskom tržistu. A između svega toga, ništa novo. Iz benda odlaze Alex Grossi i Matt Starr a zamenjuju ih gitarista Mark Simpson ( Jetsam, Folsam) i bubnjar Bang Tango-a Jimmy Russel. Nakon toga bend zakazuje i turneju radi promocije albuma, uključujući i turneju po Evropi sa Stephen Pearcy-em iz benda RATT.  Čini se da u tom trenutku stvari napokon dolaze na svoje mesto, međutim....

Što se tiče pomenutog Deuce perioda valja pomenuti i činjenicu da je tokom 2003. godine pevač Joe Leste ponovo počeo da radi sa svojim prvobitnim bendom Bang Tango. Bang Tango čak izdaje i album 2004.godine Ready To Go. Koliko je ta paralelna angažovanost uticala na rad u Creatures-ima pokazaće se u narednim godinama. Iz ove perspektive se čini da je Joe Leste ipak veći primat davao svom  matičnom bendu.

2007- ? Post BC

U periodu između 2007-2009. godine BC su nastavili sa sporadičnim nastupima širom sveta. Joe Leste je najavljivao početak rada na novom albumu, međutim to se do dana današnjeg nije realizovalo.  Prelomna godina, odnosno trenutak od kada Beautiful Creatures praktično više ne postoji, bila je  2009. i ozbiljni zdravstveni problemi Joe Leste-a, tj njegov pad na bini tokom jednog koncerta Bang Tango i hispitalizacija. Po medijima su počele da kolaju glasine o tome kako se pevač nalazi bukvalno sa "samrtnoj postelji" usled burnog načina života koji je vodio. Pokazaće se zapravo  da je umesto Lestea, sam bend Beautiful Creatures bio u takvom položaju. Došlo je (naravno) do daljih personalnih promena i u samoj 2009.godini, ali to sve više nije bilo ni bitno. Ono što je važno je to da od 2009. grupa nije zabeležila niti jedan nastup a do najavljivanog trećeg albuma nikada nije ni došlo. Joe Leste je nastavio da vodi Bang Tango koji postoji i danas i sa kojim je izdao još dva albuma u međuvremenu. Što se druge dvojice stalnih članova tiče, Kenny Kweens je već duže vreme basista LA Guns-a. Anthony Focx se posvetio produciranju. Poslednji muzičari, na takoreći ukletim pozicijama lead gitare i bubnja u bendu BC bili su:  Delta Starr odnosno Justin Sandler.

Postoji nekoliko ključnih razloga zbog kojih Beautiful Creatures nikada nisu dostigli nivo koji su realno prema prikazanom i te kako zaslužili. Pre svega, reč je o tajmingu. Početkom dvehiljaditih kada bend nastaje, dolazi do već pomenutih potresa u samoj muzičkoj industriji. BC su tada ostali "golih rukava" što se tiče promocije i podrške njihovog albuma prvenca. Na taj način BC su zapravo od samog početka  oštećeni i time im je drastično  smanjena mogućnost daljeg proboja.  Nakon toga dolazi period Deuce albuma. Ovoga puta muzička klima bila je mnogo povoljnija. Ponovo oformljeni Motley Crue, superpopularni Velvet Revolver pa i Guns n Roses sa dredovima, utirali su bendovima poput BC put ka novom proboju prema svetskim muzičkim visinama. NU-metal zauzeo je svoje mesto na drugoj strani a činilo seda se uspavana (tačnije uništena, devastirana ) Sunset strip scena ponovo budi. Zrelija, modernija i bolja nego ikad. Veliki broj bendova ponovo počinje aktivno da radi, oformljuju se razne supergrupe, dok ih veliki festivali širom sveta dočekuju širom otvorenih ruku. Tu su i nove snage poput Buckcherry, Hinder, Papa Roach, Sixx AM sa one strane okeana, ali i velika post glam/sleaze scena koja nastaje u Evropi predvođena uglavnom Šveđanima poput Backyard Babies, CrashDiet, Hardcore Superstar i dr.

Ipak, čak i u takvim, po svemu sudeći drastično boljim okolnostima i mogućnostima, pevač Joe Leste se odlučuje da ponovo oformi svoju prvobitnu grupu Bang Tango. Činjenica je da se Beautiful Creatures ne može sagledavati bez pomena Bang Tango-a. Umesto da iskoristi priliku sa BC, Joe Leste uporedo pravi tzv Bang Tango vol. 2 bez originalnih članova te grupe. Praktično Bang Tango i BC bili su jedan bend. Polovina članova jednog svirala je u drugom. Na turneji po Evropi 2009. godine listu su činili: Beautiful Creatures, Bang Tango i Faster Pussycat. To je značilo u prevodu Joe Leste i drugovi, pa onda opet Joe Leste i drugovi plus na kraju Faster Pussycat (i drugovi, pošto ni taj bend nije bio u originalnoj postavi). Naravno iz svega toga, deblji kraj su izvukli upravo Beautiful Creatures-i. Velika prilika je još jednom propuštena.  Koliko je zapravo Joe Leste bio usredsređeniji na Bang Tango nego na BC govori i činjenica da je od 2004. do danas taj Bang Tango vol.2 izdao čak tri albuma. U filmu Attack of Life: The Bang Tango Movie iz 2015.god, Joe Leste je čak odbio da prokomentariše perioda nastanka Beautiful Creatures-a i bilo šta u vezi sa bendom. Preporučujem svim fanovima da pogledaju istoimeni film.

Beautiful Creatures koji su, može se slobodno reći, bili pioniri ponovnog oživljanja nekadašnje glam/sleaze rock Sunset strip scene, tj njene reinkarnacije i novovekovne modernizacije, ostali su tako na marginama celog tog muzičkog komešanja. Spoljašnji faktori, unutrašnje razmirice i česte promene, plus loše odluke, uticale su previše negativno na sudbinu benda. Bend nikada nije dostigao nivo koji je po  svemu sudeći zaslužio. Ipak iza njih su ostala dva fenomenalna albuma. A koliko su zapravo bili cenjeni, govori i činjenica da su fanovi 2013.godine samoinicijativno napravili Facebook stranicu Beautiful Creatures Reunion, na taj način zahtevajući od članova benda da se ponovo okupe. Da li će to toga ikada doći, pokazaće vreme.


Beautiful Creatures iz muzičkog ugla

Beautiful Creatures - Beautiful Creatures 2001 

1. 1 A.M.
2. Wasted
3. Step Back
4. Ride 
5. Wish
6. Kickout
7. Blacklist
8. Kickin For Days
9. Time And Time Again
10.Goin Off
11. New Orleans
12. I Got It All
13. 1. A.M. Acoustic ( japaneese edition)
14. Get Up ( japaneese edition) 


Vokal - Joe Leste
Gitara - DJ Ashba
Gitara - Anthony Focx
Bas - Kenny Kweens
Bubanj - Glen Sobel 

Muzički posmatrano prava je šteta što album prvenac BC-a nije doživeo propisnu medijsku pokrivenost. Album, a samim tim i grupa, trebalo je da u tom trenutku postane pravi hit. S obzirom na tadašnju muzičku ponudu album je zaslužio visoko mesto na svimn mogućim listama, ne zato što je konkurencija tada bila loša, već zato što je album za to vreme bio više nego  kvalitetan.  Muzika Creatures-a imala je taj glam metal "in your face" momenat, upakovan u modernu muzičku formu toga doba. Nešto ne toliko krucijalno novo ali sa druge strane sveže i zdravo. Ovaj album je najbolji dokaz kako bi reinkarnirani glam/sleaze tada trebalo da zvuči. Modernije, metalskije, opasnije ali sa onim neodoljivim šmekom prošlog vremena. Kao što smo već napomenuli pojava BC-a i ovog albuma može se u neku ruku uzeti kao pionirski početak stvaranja nove/stare glam/sleaze scene. Neka vrsta oporavka ovog žanra krenula je gotovo uporedo sa ovim album. Od pesama se svakako izdvaja 1 A.M. koja otvara album i koja se našla kao soundtrack horor filma Valentine. Wasted, Step Back , Ride, Got It All, Kickout predstavljaju prvoklasne rokerske komade. Zanimljivo je i prisustvo neke vrste repovanja u određenom broju pesama, doduše samo na momente, što je možda i odraz toga vremena i pojave mnogih nu-metal i rap metal bendova. Naravno, ima tu i sporijih polubalada poput Wish, New Orleans i Time and Time Again. Joe Leste-ov vokal varira od potmulih dubina do visina kakve su ravne Axl Rose-u ili Steven Tyler-u. Gitarski deo iskazuje veliku raznovrsnost, ali opet, stavljen u okvire klasičnog hard rock-a sa primesama modernih efekata, što kasnije i postaje unikatni autirski pečat Dj Ashba-e. Sve u svemu  album za najvišu moguću ocenu. Suštinki ovaj album  je trebalo da postane neka vrsta Appetite Of Destruction toga vremena, ili makar jednim delom, što je neminovno i zaslužio. Vizuelno se za bend ne bi moglo reći da svoje korene vuče iz 80-ih, koji je upakovan u formi mračnijeg, bolje rečeno darkerskog imidža.

Beautiful Creatures - Deuce 2005 

1. Anyone

2. Freedom 

3. Unforgiven

4. Save Me 

5. Superfly

6. Empty

7. Never

8. Straight To Hell

9. The Unknown

10. Ton Of Lead

11. Brand New Day

12. Thanks

13. I Wont Be The One

Vokal - Joe Leste

Gitara - Alexx Grossi 

Gitara - Anthony Focx

Bas - Kenny Kweens

Bubanj - Timmy Russel

Gitara - Michael Thomas, Mark Simpson

Bubanj - Glen Sobel, Matt Starr

Koliko je muzička scena nudila bolje mogućnosti uoči izlaska ovog albuma već smo opisali u prethodnom delu teksta. Kao i razloge zbog čega ni ovo izdanje BC-a nije uspelo da ostvari zapaženiji uspeh, tako da ćemo ovoga puta to preskočiti. Muzički je album sadržao sve potrebne primese: vrištuće vokale, zapaljive gitarske deonice, čvrstoću, modernost i pevljivi prizvuk. Čak ni promena glavnog gitariste nije bitno uticala na promenu stila. S obzirom da je veliki broj gitarista, koji su se smenjivali kao na traci, učestvovao u izradi albuma, album ni malo nije izgubio celinu. Kratke, brze i ubitačne pesme poput Anyone, Save Me, Unforgiven, Brand New Day  dominiraju albumom. Međutim ono što je možda najveća prednost ovog albuma su tekstovi pesama, koji pokazuju određen stav, koji je bend vremenom oformio usled svih pozitivnih i negativnih događaja koji su ih pratili. Pesme poput Anyone ili Freedom u kojima Joe Leste govori o usuđivanju da se bude različit u svetu rock n rolla govore dovoljno o svemu onome što smo ranije pisali. Ima tu i sporijih stvari poput I Wont To Be The One ali i potpuno rokerskih Velvet/Guns komada poput Unforgiven, Superfyly i dr. Album je  pravi naslednik BC-a iz 2001.godine u svakom pogledu. Jedino što nakon slušanja ove ploče ostaje, jeste žal  za propuštenim mogućnostima ovog benda, ali više od svega, zbog činjenice da posle Deuce-a nisu izdali nikakv autorski materijal. Taman kada je priča počela da poprima ozbiljne obrise, Joe Leste je odlučio da da primat Bang Tango vol.2. Šteta. Beautiful Creatures su mogli da postignu mnogo, mnogo više od toga što je Bang Tango ikada postigao. Ako je Bang Tango jednom ubila muzička industrija i grunge, Beautiful Creatures-e su ubili takođe industrija, ali i oni sami, pre svih Joe Leste.

Na kraju, svim ljubiteljima dobrog glam/sleaze rocka u modernoj varijanti iskreno preporučujem ova dva albuma Beautiful Creatures-a.

mart 2016.godine                                                                                       Autor: JP

Predstavljamo: SuperCharger - Denmark rock sensation!

U današnje vreme, što se rock-metal muzike tiče, Skandinavci imaju ubedljivo najjaču scenu u Evropi, ako ne i u svetu. Na našem kontinentu već davno drže primat u odnosu na nekadašnje gigante poput Britanaca i Nemaca. Pored toga većina bendova sa ovog prostora sasvim pristojno je prihvaćena i u ostalim delovima sveta, posebno u Americi. Tu pre svega prednjače grupe iz Švedske i Finske, koje su među prvima počele proboj ka vrhovima svetske rock scene i uspele da ostave neizbrisiv trag na istoj.  Ipak  i  druge zemlje ovog podneblja imaju svoje adute, poput Norveške i Danske. 

Međutim,  verujem da kod nas  danska rock-metal scena i nije toliko zastupljena i prepoznatljiva. Od starijih poznatijih grupa sigurno možemo izdvojiti "heavy shock metal" senzaciju King Diamond-a i njegov prvobitni bend Mercyful Fate. Tu su i "old school" glameri D.A.D i White Lion ( dansko-američki), koji su bili odlično uklopljeni celokupnu glam-sleaze rock scenu osamdesetih.  Naravno, ne smemo zaboraviti i najpoznatijeg Danca u rock-metal svetu, Lars Urlich-a, osnivača, vođu, idejnog tvorca i bubnjara legendarnog heavy metal benda Metallica. Pošto je  tokom velikog dela svoje duge karijere  danska zastavica ponosno visila sa Lars-ovog seta bubnjeva, onda ćemo i samu Metallica-u uvrstiti ovde. Dobro jedna četvrtina samo,ali dovljno je !

Od novijih bendova koji dolaze iz ove zemlje pre svega pomenućemo sve slušanije i sve popularnije Volbeat ( koje ću opisati nekom drugom prilikom), odnosno hard rokere  Supercharger, o kojem će ovde zapravo najviše biti i reči. Ova dva benda definitivno  "brane čast" Danaca na svetskim top listama,odnosno na velikim evropskim i svetskim muzičkim festivalima.

SuperCharger je bend koji se pojavljuje 2007.godine nakon izdavanja  EP-a Junkyard Spectacles. Danski rokeri od samog početka neguju svojevrstan miks rock muzike izuzetno glasnih gitara, klavira i harmonike, odnosno grubog "viski" vokala (kako sami kažu). Visoko energetski rock n roll sa izuzetno posvećenim "live" nastupima i neizostavnom "sleazy" tj prljavom dozom muziciranja, takođe predstavljaju jedno od glavnih oružija ove grupe. Današnju postavu čine Mikkel Neperus (vokal), Tomas Buchwald (gitara), Benjamin Funk (bubnjevi), Lars Rygaard (klavir) i Karsten Dines Johansen (bas). Jednom rečju grupa koju svakako treba pogledati uživo, i osetiti isporučivanje "super-napunjene" energije koje njihove pesme poseduju. Za sada imaju  tri vrlo zanimljiva izdanja kojima se mogu pohvaliti..

Debi album ovog kopenhaškog benda pod nazivom Handgranade Blues ugledao je svetlost dana 2009. godine i na njemu se može naći jedanaest pesama "visoko oktanskog" rock n roll-a, nešto poput Aerosmith-a i Motorhead-a na steroidima (sa produkcijske strane gledano), a sve prošarano zanimljivim brzim klavirskim deonicama. Nekim pesmama kao na primer Let's Roll i I Wanna Rock, takođe izvestan šmek daje i usna harmonika, u Hanoi Rocks stilu.Na albumu nema balada i sporijih pesama, gotovo sve su odsvirane u drskom, glasnom i prljavom maniru. Nepreus-ov vokal je u nekim trenucima čak malo i neprepoznatljiv i zamrljan, odnosno deluje kao neka vrsta growl-a. Sve u svemu, ona sirena koja otvara prvu pesmu (koja inače nosi naziv kao i sam album), dobro opisuje i ilustruje šta to slušalac zapravo može da  očekuje. Čim "ulete" klavijature i solo na wah-u, stvar postaje jasnija, Sledeća Gotta Get It Right uz naslovnu numeru predstavlja bolje trenutke u prvom delu albuma, dok se u drugom najviše izdvajaju Shame  Baby i verovatno najpoznatija Hell Motel. Sve u svemu, za one koji vole ovakav energetski super-napunjeni aerosmith-motorhead-acdc rock n roll, nema bolje stvari nego da zvučnike odvrnete do kraja i pustite da vam se soba pretvori u sliku sa omota.

Na sledećem albumu That's How We Roll iz 2011.godine, SuperCharger isporučuju takođe dvanaest novih pesama,s tim što ovoga puta papučica na gasu nije nabijena do daske, kao što je to bio slučaj na albumu prvencu. Produkcijski ova ploča zvuči manje "besno" od prethodne, što je verovatno i odraz muzičkog sazrevanja,ali ovi Danci nisu igubili prepoznatljivu  "sleazy" notu sa početka karijere. Sa druge strane ovaj album je i nešto raznovrsniji od prethodnog u samom muzičkom smislu. Prve dve pesme Heart On Overdrive i Rise And Fall su odlični rock n roll komadi brzog tempa, oštih rifova i praskavog klavira. Nakon njih sledi i prva varijacija u muzičkom smislu, nešto laganija stvar Are You Satisfied u potpunom brit-pop maniru. Pored toga SuperChager na ovom izdanju koketiraju i sa nekom vrstom "južnjačkog" rock-a, koliko to može uopšte zvučati "južno" s obzirom odakle dolaze. To se pre svega odnosi na pesme poput Mr. Ferguson, Ruters Of The Day kao i na poslednjoj Sunrise Over Reperbahn. Tu je i jedna lagana Redemption Song u duetu sa Mia-om Coldheart. Od ostalih već možemo reći klasičnih SuperCharger  "rokačina" sa bazičnom rock postavkom,  možemo izdvojiti You Disgust Me i  From Another Planet (moj favorit). Sve u svemu album zvuči sasvim pristojno u celini, neko će reći da bi možda ovako zvucali AC DC da  do današnjeg dana nisu ostarili. Ima tu takođe malo The Quierboys-a i Black Crows-a. Ovo izdanje je u svakom slučaju mnogo ozbiljnije i zrelije od albuma prvenca koji odiše tom nekom početničkom sirovošću,što svakako nije ništa loše. U suštini ako vam se dopao album prvenac, ne vidim zašto ne bi i ovaj.

Na trećem albumu Broken Hearts and Fallaparts, koji je izašao 2014.godine, dolazi neminovno do sublimacije svega onoga najboljeg što ovaj bend može da pruži, u odnosu na njihovu dosadašnju karijeru. Produkcija i sam zvuk albuma su najbolji i najprimereniji do sada. Danski "dinamit", kako se inače ovaj bend još naziva u rock n roll svetu,još jednom donosi dvanaest ( magična brojka) novih, svežih i onako energetski nabijenih pesama, Na samom početku jedan pravi punk rock ugriz i to u  Like A Pit Bull stilu, kako se inače i zove pesma, postaviće stvari na svoje mesto već na samom startu, a ukoliko posle toga pomislite da malo odmorite, sledeća Supercharged vam to neće dopustiti sigurno. Obe numere nekako neodoljivo podsećaju na "vibe" švedskih velikana Backyard Babies. Nakon njih sledi bez premca najveći hit ovog benda. Pesma Blood Red Lips na kojoj je uvodni rif na slajd gitari odsvirao David Johannesson član švedskog rock benda Mustasch, a kao gost se pojavljuje još jedan člam ovog benda Ralf Gyllenhammar. Ova pesma jednostavno poseduje sve ono najbolje od SuperCharger-a. Dovoljno energična, dovoljno "sleazy", sa jasnim i glasnim refrenima. Pravi pravcati hit! Nakon toga sledi još jedna "prljava" rokačina Hold On Body, kao i Five Hours of Nothing na kojoj možemo čuti i pevača već pmenutih Backyard Babies Nicke Borg-a. Naredna takođe slajdovana Yeah Yeah Yeah, kao i Suzi The Uzi dopunju ovaj album tako da ne ostaje baš mnogo mesta na kojem bi smo mogli reći da su SuperCharger omanuli. To je ta ujednačenost koja krasi ovu ploču. Do kraja albuma ostaje još tri veoma dobrih SC numera prolivenim svim onim što su ovi momci godinama prikupljali od svojih idola. Pre svega Get What You Deserve, The Crash i From The Gutter.  Kao i na prethodnom albumu i ovde se mogu čuti dve "southern" stvari. Prva je Hangover In Hamburg a poslednja baladoidna Goodbye Copenhagen sa kojom se i završava ovo više nego dobro izdanje. U svakom slučaju najbolji, najpotpuniji i najzreliji album do sada u diskografiji ovih danskih rokera. Ako do sad niste našli ništa što odgovara vašem uhu, ovde sigurno hoćete. Svakako poslušajte ovaj svojevrsni miks "sleazy" Backyard-a odnosno Guns-a sa njihvih UYI pesama u Izzy-Duff maniru.

To bi u suštini bilo sve što treba pomenuti kada je ovaj danski bend u pitanju, gledano iz muzičkog ugla. Za kraj bi se još samo osvrnuo na jednu jedinu stvar koja nekako odskače od svega, i to ne baš u pozitivnom smislu, a tiče se samog imena ove grupe. Jednostavno najslabija tačka je naziv SuperCharger, koji su ovi momci odabrali kao ime za bend. Slušajući njihove intervjue stekao sam utisak da su i oni sami svesni tog nedostatka. Jednostavno problem je u tome što postoji makar još deset bendova širom sveta koji su poznati pod ovakvim nazivom i to za neki dalji napredak može i te kako da uspori stvari. Da napomenem samo, autroska prava itd. Ime benda je jedna od najosnovnijih stvari u muzici, i tome se mora voditi računa. Možda u budućnosti i dođe do prmene naziva, ostaje da se vidi. No do tad, nadam se da će se naći oni koje će privući muzika ovih Danca. Eto makar do utakmice 14.novembra kada ćemo odmeriti snage sa njima u fudbalu...


SuperCharger Official Page

SuperCharger Facebook Page





Novembar 2014.                                                                                       Autor: Janko Petrović