New Music Alert: Guns N Roses izbacili novu pesmu posle 13 godina pauze?

 

U samo nekoliko dana ove prve nedelje avgusta meseca desilo se više značajnijih stvari nego ukupno u  prethodnih13 godina kada je reč o grupi Guns N Roses. I pored činjenice da ovo sad već ozbiljno preti da postane GnR sajt, sa velikom radošću ali i blagom nevericom, vas obaveštavamo da je pesma Absurd, koju su odsvirali uživo na prethodnom nastupu u Bostonu, od ovog petka dostupna i na svim striming servisima. Apsurd ili ne, grom je pukao iz vedra neba. Pauza duga trinaest godina napokon je prekinuta! Ono o čemu smo pisali i praktično "kukali" svih ovih godina, penjući se svima na živce, konačno se dogodilo. Prvi put još od albuma Chinese Democracy Guns N Roses se mogu pohvaliti da zvanično imaju NOVU MUZIKU:

Svirati nove pesme na turneji je jedno ali napraviti zvanično izdanje je nešto sasvim drugo. Da li je ovo najava boljih dana za fanove grupe Guns N Roses? Da li je ovo konačno ono što od svi od ovog benda priželjkujemo? Da li ovo znači da će u narednom periodu biti još novih pesama (singlova)? Da li je ovo dokaz raada na tom tzv. novom albumu, jer budimo realni, upravo ovo što se desilo jeste jedini način na koji ovaj bend komunicira sa javnošću: Probudite se jednog jutra nakon trinaest "praznih" godina i sačeka vas jedno  oficijelno izdanje..... Za sada toliko, uživajte u pesmi! 

A izgleda da su i izbacili i jedan PRO snimak sa nastupa iz Bostona kako izvode ovu pesmu, koji možete pogledati ovde.

P.S. All we needed was 13 years of patience....

U međuvremenu su izbacili i neku video grafiku za koju se ne može se reći ni da je spot niti da je lyric video. Po snimcima sa nastupa u Bostonu, reklo bi se da je u pitanju grafika koja se pušta na video bimu, koja ide za vreme izvođenja pesme Absurd. 

Pesma je dostupna i na našoj Top New Rock listi, sa koje neće tako dugo silaziti!

Kao što smo prethodno najavili - Guns N Roses odsvirali novu pesmu Absurd

 

Kao što smo i najavili u prethodnom tekstu: Ako želite da izvučete neku novost od grupe Guns N Roses, samo ih pratite dok su na turneji i čekajte da se desi nešto ovako. 

Dakle, na koncertu broj dva na obnovljenoj turneji koji se odigrao u Bostonu, nakon što je Duff McKagen završio sa izvođenjem pesme I Wanna Be Your Dog, Axl Rose je izgovorio: You heard it here first... a new GNR song! 

Bend je krenuo sa uvodnim taktovima i ispostavilo se da se radi o pesmi koja nosi naziv Absurd, a koja je zapravo nekada bila izvođena pod nazivom Slikworms. To znači da tehnički pesma nije nova, obzirom da je prvi put svirana pre tačno 20 godina kada se Axl prvi put pojavio uživo nakon mnogo godina pauze na Rock In Rio festivalu 2001.godine. Pesmu su napisali Dizzy Reed i Chris Pitman i od tada je izvođena nekoliko puta ali se nije našla na albumu Chinese Democracy. 

Ono što je uočljivo kod pesme Absurd je da je izmenjen tekst u odnosu na prvobitnu verziju koju pamtimo kao Silkworms. Prema tome, na neki način, ipak se radi o "novoj" pesmi. Generalno ova turneja uopšte nije počela loše. Na prethodnom koncertu su na tonskoj odradili Hard School a sada i zvanično odsvirali Absurd... Stvari se konaćno kreću u pravom smeru što se tiče nove muzike. Mi ćemo, kao i uvek, sve ispratiti, kao što smo i obećali u prvobitnom tekstu.

Požurite sa slušanjem ovog klipa jer znajući kakav je menadžment GnR, ubrzo će nestati.

UPDATE: Pesma Absurd dobila i zvanično izdanje - možete je poslušati ovde. 

Guns N Roses započeli turneju: Novosti, setlista i moguća nova pesma?

 

Guns N Roses su sinoć započeli najnoviji deo Not In This Lifetime turneje u gradu Hersiju, Pensilvanija. Bio je to prvi nastup benda još od 14. marta prošle godine i koncerta u Meksiku, nakon čega je usledila pauza zbog pandemije. 

Zbog čega ovo uopšte pišemo i predstavljamo kao nešto bitno, verovatno se i sami pitate? Stvar je prosta. Ako ste pratli rad benda u poslednjih tridesetak godina, onda vam je verovatno i poznata činjenica da je Guns N Roses jedna od najmisterioznijih grupa na svetu po pitanju oglašavanja i uopšte komunikacje sa fanovima. Jedan su od retkih bendova koji ništa, ali apsolutno ništa od informacija ne puštaju u javnost. Takvo ponašanje dodatno je iritiralo ljude širom sveta kada je bilo reči o protekloj deceniji, odnosno o vremenu društvenih mreža u kojem živimo i u kojem informacije "lete" na sve strane i dostupne su u svakom momentu. O tome smo ranije i pisali i pominjali koliko je bend po tom pitanju enigmatičan i zatovoren za javnost. Shodno svemu tome, pratiti njihovu turneju i posmatrati šta rade, ostaje jedini način da se uopšte dođe do bilo kakvih novosti vezanih za ovu grupu. 

Dakle, turneja je startovala i kao što to obično biva, prvi koncert nije ni po kvalitetu ni po dužini bio nešto što će ostati upamćeno. Slično smo i sami doživeli u Berlinu 2018.godine. Bendu je potrebno nekoliko nastupa da se uigra i uđe u rutinu.  Što se tiče spiska pesama koje su svirali, uglavnom je sve bilo u granicama očekivanog. Ono što bi se moglo izvdojiti kao novo i interesantno jesu sledeće pesme: Dead Horse - koja nije svirana tako često, You're Crazy - koja je na ovoj turneji svirana svega nekoliko puta i I Wanna Be Your Dog - obrada grupe The Stooges. To jeste neka vrsta novine, no ipak, radi se o obradi, tako da tome nećemo pridavati veću pažnju. Previše su obrada svirali na ovoj turneji od 2016.godine, tako da to definitivno nije nešto čemu se fanovi posebno raduju. Konačnu setlistu možete pogledati ovde. 

Međutim, ono što je najviše obradovalo sve ljubitelje Gunsa željne nekih promena, jeste nešto što se desilo neposredno pre koncerta na samoj tonskoj probi. Jedan od fanova koji se u tom trenutku našao u blizini stadiona, uhvatio je bend kako na tonskoj svira pesmu Hard School, jednu od tzv. novih pesama, koju smo imali prilike da čujemo pre nekoliko godina kada je došlo do poslednjeg velikog "curenja" materjala na kojem bend navodno radi. Da, to su one priče koje slušamo već godinama o novom albumu i da li je pesma Hard School potencijalno jedna od tih, još uvek, naravno, nije poznato.

Ovo sa jedne strane  može biti indikator nekih narednih koraka grupe, ali i ne mora. Kao što smo rekli, sa Gunsima se nikad ništa ne zna. Postoji mogućnost da ovu pesmu odsviraju uživo na turneji, obzirom da se to isto dešavalo ranije  sa pesmama poput Slither (Velvet Revolver), i nekih "deep cut" pesama iz sopstvenog repertoara. Prvo bi ih odsvirali na tonskoj probi, a onda nakon izvesnog vremena i na nekom od narednih nastupa. Da li će se to desiti i sa ovom numerom? Nadamo se da hoće. Pesma generalno zvuči jako dobro a i red je da bar nešto novo dobijemo pa makar to bilo i uživo. Youtube i druge mreže su uvek tu da nam pomognu, međutim, nadaleko poznati menadžment benda će se svakako potruditi da sve to ukloni, tako da, u takvim situacijama uvek požurite da sve pregledate što pre možete. 

To je to što se tiče ovog prvog nastupa grupe u nastavku turneje. Junkyard Rock Stories će kao i uvek pratiti situaciju i obaveštavati vas kada god bude bilo nećeg novog. Nećemo pisati o svakom mogućem koncertu, ali kada god bude nekih noviteta, potrudićemo se da vam ih što pre saopštimo. 

04.08. Edit - evo i dokaza da smo bili u pravu, poslušajte video prilog

Najnoviji UPDATE: Gunsi zvanično izbacili novu pesmu koju možete poslušati na svim striming servisima.

Šta se dešava na planeti zvanoj Guns n Roses?

 Šta se dešava na planeti Guns n Roses u 2020.godini?

Pitanje iz naslova ovog članka predstavlja jednu od glavnih nedoumica, koja muči fanove širom sveta kada je reč o ovoj čuvenoj grupi. Suštinski, ne bi ste progrešili da ste se ovako zapitali u bilo kom trenutku istorije ove grupe, počev od 1994.godine pa sve do danas. Medijski mrak i dalje je jedno od glavnih obeležja ove skupine, a kako godine odmiču, a komunikacija na svetskom nivou postaje sve brža i pristupačnija, tako vesti iz tabora GnR-a postaju sve nedostupnije i sve ih je manje i manje. 

Slično smo se i sami zapitali još 2015.godine, te čuvene i prelomne godine koja je označila kraj jedne ere i mogući početak neke sasvim drugačije. Delimično smo i bili u pravu kada smo ocenili šta je grupi najbolje činiti, odnosno šta bi smo mi voleli da vidimo kao krajnji ishod nadolazećih promena. Nakon toga pisali smo i o samoj turneji Not In This Lifetime, koja se tada već bila zahuktala, i to iz dva dela, a nakon toga pratili situaciju iz godine u godinu, koja se ruku na srce, od aprila 2016. pa sve do danas nije pomerila ni za milimetar...

Trenutno se nalazimo u sličnoj situaciji kao pre pet godina. Koronarna 2020. i dalje traje, sa mršavim, ili bolje rečeno vrlo maglovitim ishodom. Sa ove distance deluje da će ovo biti jedna od najdužih godina, gledano iz ugla posledica koja ostavlja na život ljudi. No, nismo se mi ovde skupili da kukamo i opisujemo uticaj pandemije na svetski poredak... 

Gledano iz muzičkog ugla ova godina donela je jednu vrstu preseka. Koncerti su i dalje nedostupni, osim nekih mini isprobavanja sa socijalnim distancama, kao i "drive-in" ugođaja, o velikim turenajama na stadionima i po arenama još uvek nema ni govora. Bendovi su shodno tome presavili tabak i što zbog dobrog njuha kada je reč o biznisu, a što i zbog činjenice da im je dosadno jer ništa drugo u životu nisu naučili da rade, shodno tome odlučili su da se pozabave pralvjenjem nove muzike. Generlano u tome nema ničeg lošeg. Rad na novim idejama i stvaranje nove muzike jedna je od obaveza muzičkih grupa, pa su tako i mnogi vleikani, odnosno grupe kao što su: Metallica, AC DC, Megadeth, Halestorm, Faster Pussycat, Ozzy Osbourne i mnogi drugi, najavili da ovaj period "ništavila" koriste kako bi radili na  novoj muzici. U ovom trenutku, ta sledeća godina koja dolazi posle ove koronarne, koja god bila, izgleda kao da će biti legendarna kada se ova tempirana muzička bomba bude aktivirala.

A gde se u svemu tome nalaze heroji ovog teksta? Pa, pogađate, ni tamo ni ovamo. Tokom poslednjih pet godina mogli smo u više navrata čuti kako recimo ritam gitarista grupe Richard Fortus govori o radu na novoj muzici. Po jednom ili dva puta isto su izjavili i Slash i Duff, dok su se njihove lepše polovine po društvenim mrežama hvalile kako su zapravo imale privilegiju i da čuju novi materijal. Sve je to jako lepo, ali nama običnim fanovima sve to jednostavno ništa ne znači. Prvo, najava nove muzike nikada nije stigla od "najviših instanci", čitaj: Axl Rose i njegov brazilski menadžment u čijim se kandžama nalazi još od početka devedesetih. Drugo, medijski mrak u kojem se ova grupa samovoljno nalazi ne dozvoljava nam da se bilo čemu poradujemo, onako kako dolikuje fanovima jedne grupe. 

Teško je danas biti dan ovog benda! Izjava je koja odslikava našu poslednju epizodu podkasta u kojoj smo još jednom pokušali da damo odgovor na pitanje iz naslova. Šta se to pobogu dešava sa ovim bendom? Situaciji smo prišli na nešto drugačiji način diskusijom o svim bivšim i sadašnjim članovima ove grupe. Njihov lični odnos prema bendu u mnogome oslikava celokupno stanje i ukazuje na to u kom pravcu treba tražiti odgovor na mnoga pitanja vezana za GnR.

U drugom delu emisije bavili smo se sadašnjom postavom, a na samom kraju i direktno uputili pitanje samom Axl-u ali i svima vama: Kada će i da li će ikada, biti nove Guns N Roses muzike? Zvanične naravno! Nikakvi snimci sa NITLT turneje, nepotpuna albumska reizdanja od pre 30 (tačnije 31 godinu) ili curenje pesama na internetu, ne može i ne sme da nas na volšeban način navodi na pogrešan put.... 

Zapravo, ceo taj mini serijal o tzv. "Planeti GnR" započeli smo pričom o grupi Slash's Snakepit koju je oformio sam Slash 1994.godine na samom početku tih nekih, ispostaviće se kasnije smutnih godina, koje traju i do današnjih dana. Diskutovali smo o nastanku, razvoju i rasformiravanju ove hard rock grupe i o tome kako je Slash praktično uspeo da svu tu godinama nagomilavanu negativnost, koja se prelivala iz GnR tabora, pretvori u jedan izuzetno vredan muzički projekat. 

Nakon toga, napravili smo i osvrt na jednu od definitivno najboljih hard rock grupa koje su se pojavile početkom novog milenijuma. Reč je naravno o supergrupi Velvet Revolver koju su osnovali bivši članovi Gunsa, Slash, Duff i Matt zajedno sa legendarnim frontmenom grupe Stone Temple Pilots Scott Weiland-om. Ova petorka pojačana i ritam gitaristom Dave Kushner-om obeležila je period prve decenije dvehiljaditih godina. Svojom pojavom, scenskim nastupom, originalnom i razarajućom muzikom, ali i ekscesima, međusobnim problemima, nagradama, sukobima na relaciji VR - GnR, nikoga nisu ostavljali ravnodušnim. Za neke su bili nešto potpuno novo, a za neke samo Guns N Roses 2. Bilo kako bilo, nama je sve to bilo i više nego dovoljno da jednu celu epizodu posvetimo ovoj nesvakidašnjoj rock n roll pojavi!  

Na taj način smo i kompletirali ovaj mini serijal posvećen bendu Guns N Roses ali i "sporednim" projektima nekih od članova ove grupacije. Kako bi ste uvek ostali u toku sa svim novinama na Junkyard Rock Stories podkastu, najbolje bi bilo da zapratite naš YouTube kanal. Ukoliko pak, više volite da podkaste konzumirate na tradicionalan način, tu je i naša Anchor platforma koja vas vodi do svih relevantnih podkast stanica sa kojih nas možete slušati! 

Autor: JP 

Intervju: Richard Fortus (Guns N Roses) - Intervju iz podkasta Fueled By Death Cast

Richard Fortus gitarista Guns N Roses je nedavno dao jedan vrlo zanimljiv intervju za Fueled By The Death Cast ep.22, ( radio-podcast emisiju) te ovom prilikom prenosim najzanimljivije delove u pokušaju da nešto više saznamo o situaciji u redovima GnR, kao i samom Richard-u koji uz Slash-a u ovom trenutku čini gitarski tandem ovog čuvenog benda. Richard je inače jedini "preživeli" gitarista iz prethodne postave Gunsa i u bendu je od 2002.godine. Inače u svojoj karijeri svirao je mnogim bendovima poput: The Dead Daisies, Thin Lizzy, Psychodelic Furs, Love Spit Love i mnogim drugim.

Prvo pitanje kao i uvek: Kako si uopšte počeo da sviraš gitaru?

Richar Fortus: Zapravo, sam počeo da sviram violinu, i to sa pet godina. Mislim da mi je to bilo prvo ponuđeno, u tom trenutku odrastanja, ali sam ubrzo počeo da sviram i bubnjeve. Neko sam vreme učio oba instrumenta istovremeno ali kako je moj muzički ukus polako klizio ka rok muzici a manje ka klasici, počeo sam da se interesujem i za gitaru; verovatno je to bilo negde oko 11. godine. 

Da li su tvoji roditelji bili muzičari?

Ne,ne. Zapravo moja majka je svirala klavir i pevala u horovima a moj otac je radio u jednoj firmi, tačnije bio suvlasnik u firmi koja je pravila muzičke instrumente, tako da su oni pravili gitare i pojačala, što me je i nekako dodatno usmerilo ka rok muzici. Mislim da sam upravo tako i počeo da bivam opsednut rok muzikom, proučavanjem istorije rok muzike, ali i klasike u isto vreme.  

To je baš kul čoveče. Onda moram da pitam: da li još uvek sviraš violinu?

Da, zapravo sviram i violončelo po nekad. Čak sam i snimao violine i čelo na nekim projektima a uživo i sa Psychodelic Furs recimo. Sa njima sam svirao šestožićano električno violončelo koje je bilo stacionirano na bini tako da sam samo trebao da odem do njega u određenom trenutku i  počnem da sviram deonice. Svirao sam i sa jednim muzičarem koji se bavi elektronskom muzikom pod nazivom B.T. 

To je stvarno strava. Ja takođe sviram petožičanu violinu.Lepo je kada muzičar može biti svestran u tom pogledu sviranja raznih instrumenata. 

Definitivno je zanimljivo svirate takve instrumente. Koristim ih i kada snimam muziku za reklame ili takve neke drugačije projekte.

Kada je zapravo počela tvoja rock n roll karijera? 

Mislim da je to bilo kada sam imao 15 godina i kada sam napustio svoju običnu školu i prešao u umetničku. u mom rodnom St. Louis-u, gde sam počeo da upoznajem ljude poput sebe, istomišljinike, što je bila velika prilika za mene; jer kada ste mladi, pronalaženje istomišljenika je možda najteži deo. Baš to je upravo bila ta dobra strana te škole, što sam mogao da budem u blizini tih ljudi, da proširujem svoje vidike što se tiče muzike. Recimo tada sam se prvi put upoznao sa ranim psychodelic stvarima, fankom, pa čak i hip hopom. Kada sam imao 14-15 godina počeo sam da se družim sa ljudima koji su slušali više neki art rok poput Yes, Genesis, Pink Floyd, David Bowie, više to nego recimo Poison ili Def Leppard; voditelj: Ili recimo Guns N Roses; a ne ne,  to je bilo pre Guns N Roses (smeh). Ali to jednostavno nije bila moja stvar, ja sam više bio u fazonu  Black Sabbath, The Who i tih starijih classic rock stvari. Bili smo više u tom fazonu, uz naravno klasične štreberske stvari iz škole, ali smo onda otrili i The Clash, Sex Pistols, The Ramones i počeli da se pravimo da ustvari umemo da sviramo naše instrumente. Išli smo po malo iz krajnosti u krajnost.

Ti zapravo pričaš o vremenu kada je muzika doživljavala tu neku transformaciju, u smislu da svirati pravilno nije nešto što je moralo da bude u prvom planu, već se više išlo na neki sopstveni "filing" ili tako nešto. Da li si tada već imao neki bend?

Da, imao sam bend.

Da li je to menjalo tvoj muzički stil.

Apsolutno. Slušali smo dosta bendova poput The Police. Ono što je interesatno je to da su svi ljudi koje sam poznavao počeli da menjaju svoja muzička uverenja u tom trenutku. Bila je to neka prirodna promena, sa tog jednog kraja ka drugom. Ne znam zašto je to bilo tako. Bendovi poput The Police i U2 su se tada pojavili i mi smo svi jednostavno gravitirali ka tome.

Da li misliš da si i ti dotakao to butovno doba, "fuck you" ,"fuck the "world" i sl., jer je upravo to ono vreme kada je muzika o kojoj govoriš postala popularna?

Da. Možda. Jeste to bilo to vreme. Ali bilo je tu i drugih muzičkih bendova i pravaca. Ali mislim da ste u pravu. Posebno za nas sa Srednjeg zapada.

Da se vratimo sada u neko novije vreme. U tvojoj ranijoj karijeri bio si poznat po radu sa Pale Divine, Love Spit Love, Psychodelic Furs a onda si si prešao u GnR...

Da da, ni ja ne znam kako se to dogodilo...

...I pored toga si radio na velikom broju drugih projekata, redeći razne soundtrack-ove, projekte, fimsku muziku, ono što zapravo hoću da pitam je da li je to što si toliko involviran u različite muzičke projekte, proizvod tvoje "muzičke mladosti", odnosno ovoga o čemu smo do sada pričali? Što je zapravo veoma kul.

To definitivno proizilazi iz moje mladosti ali i iz generalne ljubavi i obsesije prema muzici. Ja volim izazove i volim da istražujem nove oblike muzike, volim da se uhvatim u koštac sa novim stvarima jer me to stvarno ispunjuje. Ako pogledate u moj telefon, u moju muzičku biblioteku, tu stvarno ima svečega.  Mene ustvari privlači sve ono što je neočekivano, sve što me na neki način ispunjuje. A to ne može biti nešto što je formulisano. Bend koji mi se učini da ima muziku koja je formulisana, muziku kojoj već naslućujem sled, ako me razumete... Pop muzika mi nije atraktivna upravo zbog toga... Nije da joj se ne divim ali mi nije privlačna na taj način...

Kao gitarista sam od uvek bio impresioniran country gitarsitima i njihovim načinom sviranja. Ne toliko country muzikom, koliko samim sviranjem gitare na taj način. To je recimo za mene uvek bio izazov i dosta sam učio od country gitarista, njihovog načina sviranja, tehnike itd...

 Ti si kako da kažem, zaradio veoma dobru reputaciju kao "najamnik", za ljude koji te žele kako na svojim projektima tako i na turnejama. Da li zapravo gravitiraš prema jednom od to dvoje ili ne?

Ne, ne. U potpunosti uživam i u jednom i drugom. Dok sam živeo u NY i svirao sa Psychodelic Furs radio sam mnogo muzičkih sešna. Tada ih je bilo u to vreme baš dosta. Tada nisam mogao da priuštim da idem na turneje a finansijski sam zapravo mnogo bolje prolazio dok sam radio te sešne, i pored toga što sam želeo na turneje. I tako malo po malo, preselio sam se u LA i pridružio GnR.

Da li ti je turneja sa GnR bila prva u životu?

Ne. Prvu turneju sam imao sam 15 godina. Kasnije je bilo i turneja sa bendovima u kojima sam svirao. Takođe bilo je i nekih pop turneja itd.

Da li postoji neka velika razlika između pop turneja sa Rihanna-om recimo i sa GnR. S obzirom da iza njih stoji ogromna produkcija, zanima me koje su razlike i sličnosti između njih, osim muzike što je očigledno?

Da naravno, muzika se razlikuje. Ipak sve je to nešto iz čega možete dosta naučiti. Recimo sa turneje sa Rihanna-om je bilo kul to što sam imao prilike da sviram sa ljudima iz gospel horova. Ako su vam uši i oči otvorene uvek možete naleteti na dobre muzičare i naučiti dosta iz toga.

Da pređemo na LA i to kako si počeo sa GnR?

Ja sam zapravo veći deo života proveu u NY oa čak i kada sam počeo da sviram sa GnR u početku dok sam i dalje živeo u NY, gde sam imao i muzičku kompaniju,. mislio sam da će to moći tako ali nije baš bilo izvodljivo. Ipak morate biti tu na mestu.

Ti si se Gunsima pridružio 2001. tj prelazak iz 2001. na 2002. Da li možeš reći nešto o razlici između tog preioda i ovog danas?

Pa za svo to vreme bilo je nekoliko velikih promena u tom bendu, nekoliko različitih postava. Kada sam se ja pridružio bio sam stvarno navučen na sve to, posebno što su u bendu već bili Robin Finck, Tommy Stinson, Buckethead - koga zapravo nisam poznavao, pa onda Brain; a to su sve bili ljudi sa kojima sam ranije radio i sa kojima mi je bilo veoma interesatno da sviram; bio sam veliki fan The Replacements i NIN. Očigledno! Dakle radeći sa tim momcima bilo je nešto stvarno intrigantno za mene i ako nisam toliko bio upoznat sa muzikom Gunsa. Naravno znao sam Appetite i hitove ali to do tada nije bio moj žanr i nisam nkada posedovao neku ploču.

Da, ti si bio u totalnu drugačijem žanru u to vreme, da li je to bila velika promena za tebe?

Ne, ne. Imalo je smisla totalno. Gunsi su definitivno od uvek bili odvojeni od te LA hair metal scene, u kojiu sam ih ja prvobitno svrstavao, ali onda kada sam ušao u taj svet video sam da je to zapravo više classic rock i naravno punk rock. To je zapravo imalo smisla i mislim da sam se upravo zbog toga i lako uklopio. Jer, to je ustvari moja vrsta muzike zar ne? Jednim delom Black Flag a drugim Rolling Stones.

Da to je stvarno najbolja kombinacija. Dakle to je bilo tada a sada je očigledno glavna stvar povratak starih članova. Vi ste završili jednu turneju i sada krećete na drugo, zar ne?

Ne, mi smo završili samo jedan deo turneje od Australije do Dubaija, a sada krećemo sa Evropom pa kasnije opet SAD, Kanada itd.


To je super. Ali recimo kada ne radiš sa Gunsima onda sigurno imaš neki drugi projekat, jer prosto ne mogu da zamislim tebe Ričarda da si van muzike totalno.

Naravno, trenutno radim na nekoliko različitih filmskih projekata, a takođe i pišem pesme.

Savršeno. Da li postoji još nešto u muzičkom svetu što nisi probao a voleo bi. Imaš li neku listu možda?

Ma ne, nemam nikakvu listu. Možda bi probao nešto eksperimentalnije recimo, što nije toliko classic rock, možda nešto indie.

Dakle turneja za turnejom, između njih razni projekti, sigurno vreme provodiš i sa porodicom. Stalno si zauzet i okupiran nečim, kako nalaziš energiju za sve to?

Najiskrenije, moj život je sada primarno orijentisan ka mojoj deci. To je trenutno moj prvi prioritet. Što se verovatno dešava prirodno.

A šta voliš da radiš u slobodno vreme, imaš li neki hobi kad ne sviraš gitaru i  kada nisi u ulozi rok zvezde?

Uživam u vožnji motora najviše. I znate, kad više ne provodite vreme uz drogu i alkohol; recimo ja sam se okrenuo ka trčanju i teretani. Nebitno da li sam na turneji ili kući.

Sigurno je potrebno ostati u formi kada ste na tako dugim turnejama...

Ne, zapravo i nije. To je ono što ja radim tokom dana.

Da razumem, ustvari kako izgleda dan kada ste na turneji?

Ja ustanem i trčim jedno 10 do 15 km, onda sledi doručak pa teretana i kasnije u toku dana sve ostalo

Dobro, imaš li nešto da prijaviš novo na ćemu radiš, a želeo bi da to naši slušaoci saznaju?

Pa i ne baš. To oko filmske muzike nije još za objavljivanje. A poslednjih godinu dana moj život se uglavnom sveo na GnR. Od svih postava, ova u kojoj sam sada je definitivno najinspirativnija za mene i najzdravija.

Aha. Misliš li da te je upravo to stimulisalo da ostaneš u bendu i pored tolikih promena?

Pa, možda. Stvarno uživam i tu postoji neki osećaj slobode i istraživanja, kada je reč o radu sa Axl-om, a sada još i više kada su ti i Duff i Slash, oni stvarno teže da urade nešto novo i drugačije i da drže stvari svežim i interesantnim, i to mi se zapravo mnogo sviđa.

Kako je bilo na samom početku kada su se oni vratili u bend?

Sve se desilo nekako prirodno i organski. Nismo imali basistu ni gitaristu i bili smo u fazonu: " pa dobro znamo par ljudi" i jednostavno se desilo tako. I Duff i ja smo se znali od ranije. Ne znam koliko je Slash bio upoznat sa mnom i Frank-om ali kada smo se okupili jednostavno se osetilo da možemo svirati zajedno. Neke stvari jednostavnu kliknu a neke ne. A mislim da sam se ja sa njima uklopio istog momenta dok je recimo Frank morao malo da poradi na tome jer je drugačiji bubnjar od Matt-a sa kojim su oni navikli da sviraju te pesme. Ali i to je brzo prevaziđeno.

 Kao fan benda, videvši vas kako svirate zajedno mogu reći da mi se sve činilo potpuno prirodno posebno u tih nekoliko prvh nastupa.

Da. Prvih par koncerata su se svi osećali nekako "drugačije", ali sada. Sada je to potpuno druga priča. Ubistveno je i bolje iz koncerta u koncert. I sledi još dosta, dosta koncerata.

Ti si proputovao ceo svet a pitanje koje ja volim da postavim je i koje je tvoje omiljeno mesto na kome si bio i na kome si svirao, ili da li imaš neko posebno mesto za koje se raduješ  kada čuješ da će te ga posetiti?

Pa, recimo Tajland, Bangok. To je bio prvi put da smo svirali tamo i pored toga što sam ja tamo lično išao mnogo puta. Onda tu je i Južna Amerika naravno, gde je strast koju  publika ima prema muzici i energija na samim koncertima jednostavno neverovatna. Ima i dobre kafe naravno, u Kolumbiji, Nikaragvi itd...

Hvala puno što si učestvovao u našem podkastu. Želimo ti sve najlepše i bilo je stvarno uživanje pričati sa tobom...  (tu mu se sad zahvaljuju)

Hvala puno!



 Prim.prev: Intervju su vodila dva voditelja i naizmenično postavljala pitanja. Ovo je skraćena verzija intervjua.

Prevod i obrada: JP

Izvor: Cela emisija - Fueled By Death Podcast



Dodatak o Gunsima

Guns N Roses je grupa koja ima neku vrlo čudnu politiku kada je reč o odnosima sa javnošću. Znamo svi da Axl Rose praktično ne daje intervjue još od kobnog događaja sa Donnington festivala daleke 1988.godine. Ipak, od tog dana pa do sada, bilo je nekih retkih njegovih pojavljivanja i to samo kod novinara sa velikom reputacijom, ako bi uspeli da se nekako sa njim dogovore. Ali dobro takav je on. Od njega se i ne očekuje ništa više. Sa druge strane Slash i Duff više nisu oni isti ljudi, kao pre povratka u GnR. Naravno u kontekstu o kome je ovde reč. Ne bukvalno. Pre povratka u GnR oglašavali su se konstantno, pisali po društvenim mrežama, davali intervjue i gostovali u raznim emisijama. Od početka prošle godine  je sve to jednostavno prestalo i njihovi profili bukvalno zvrje prazni. Slash tu i tamo postavi neke sličice golih žena ili kosturskih glava. Nigde ni reči o onome što nas sve sigurno zanima. Dobro, pa čak i to mogu da shvatim: "smara" ih da odgovaraju na pitanja poput "kako to da ste se posle toliko godina svađe opet okupili" i slično. Ali opet, fanovima valjda treba reći bar nešto. Toliko valjda zaslužuju za sve one silne pare koje daju da ih vide na koncertima koji su jedni od najskupljih u poslednje vreme. Od prilike karte u Evropi koštaju od 150 evra za poslednja sedišta na stadionima pa naviše. O daljim planovima, nekom novom izdanju ni da govorimo. Slash je nedavno viđen u studiju kako nešto snima i sada svi nagađaju šta bi to moglo da bude.

Maj 2017.godine                                                                                                  Autor:JP

Guns N Roses Reunion 2016 - Prvi Deo

Povratak Gunsa na velika vrata - deo I

Eto konačno, desilo se  i to. Posle više od dvadeset godina (23 tačno), Axl, Slash i Duff ponovo su zajedno na bini pod imenom Guns N Roses. Veliki reunion konačno je uspeo nakon svega što se dešavalo tokom istorije ove grupe. Da se ne bi vraćali na sve to, u ovom tekstu analiziraćemo dešavanja neposredno pre aprila meseca, odnosno osvrnućemo se na ono šta se zapravo moglo videti i čuti na i između ovih sedam nastupa koje su Gunsi zabeležili u prvom delu svoje povratničke turneje. Za dešavanja od prošle godine i kako je uopšte počelo da se intezivno "radi" na  povratku starih članova Gunsa, možete se potsetiti iz avgustovske analize Guns N Roses - Šta se dešava sa bendom. Nešto od svega toga smo čak šta više i pogodili.

Za ovu priliku, kao izvori iz kojih ćemo analizirati, poslužiće nam pored ostalog: Youtube snimci sa nastupa, razni butlezi koji se već mogu naći na internetu, bezbroj članaka sa raznih stranih muzičkih portala, Twitter odnosno aplikacija Periskope, preko koje je i autor ovog teksta bio u prilici da uživo prati neke od ovih sedam nastupa, razni GNR forumi, live strimovi itd. Šta reći, hvala dostupnoj tehnologiji  na svemu, bez koje ovako nešto ne bi bilo moguće. Sa druge strane, kamo lepe sreće da je bar nešto od toga moglo da se vidi i oseti uživo, ali daleko je Amerika. Bar za sada.

Postava

Pa da krenemo pvo od same postave benda. Kao što smo videli ostvarila se upravo ona najrealnija varijanta.  Međutim, ako se vratimo na period sa početka godine i postavljanja starog GNR logoa na sve zvanične internet profile benda, videćemo da je još tada postalo kristalno jasno, čak i onim najvećim skepticima, da se povratak Gunsa sprema. Kada su to i sto učinili i Slash i Duff, ta poruka je sa oduševljenjem bila prihvaćena. Ipak, Gunsi nam  nisu govorili ama baš nikakve detalje o tome ko bi u tom vozu još mogao da se nađe. Jedino je bilo sigurno mesto Dizzy Reed-a, jer budimo realni, Axl se niakda ne bi odrekao sviranja pesama poput Estranged, November Rain, Civil War i drugih u kojima umeće ovog klavijaturiste dominira. Najveća misterija bila je oko mesta drugog gitariste odnosno bubnjara. Bilo je raznih nagađanja, želja i  tračeva , ali jedan događaj koji se desio negde u februaru mesecu dao je odgovor na pitanje ko će imati tu čast da uz Slash-a čini gitarski tandem GNR-a. Bio je to naravno Richard Fortus, a čitanjem između redova vesti da je Doug Aldrich, nekadašnji gitarista Whitesnake-a, postao član grupe The Dead Daisies koja je u tom trenutku radila na novom albumu, a u kojoj je inače Richard Fortus do tog momenta bio gitara br.1, potvrdila je sve moguće sumnje. Da ne pominjemo da je i sam Dizzy Reed takođe član The Daisies-a. Ali eto zahvaljujući urnebesnim Daisies-ima i njihovim živopisnim snimcima sa snimanja novog albuma, dalo se lako primetiti u kom pravcu će krenuti dvojica Gunera. Jedino je pitanje bubnjara ostalo otvoreno do samog kraja međutim Gunsi su se odlučili za u tom trenutku najbolje rešenje, a to je Frank Ferrer koji je u bendu još od 2006.godine. Jedino iznenađenje bila je klavijaturistkinja Melissa Reese koja je postala novi član benda. Postava Gunsa 2016 dakle izgleda ovako:

Ovakva postava Gunsa od velikog broja fanova dočekana je praktično "na nož". Da li se radi o reunion-u ili ne bilo je glavno pitanje. Da, a možda i ne. Zavisi sa koje se strane posmatra. Prvo treba da definišemo neke stvari. Originalnu postavu Gunsa činili su Axl, Slash , Duff, Izzy i Adler. Kada su Izzy i Adler otišli iz benda imali smo Gilby Clark-a i Matt Sorum-a tokom devedesetih. Dakle reunion originalne postave Gunsa značio bi da se su bendu priključili još Izzy i Adler. Zašto je to bilo vrlo malo verovatno opisivali smo u već pomenutom tekstu. Drugo, povratak Gilby Clark-a i Sorum-a, bila je za neke čak i bolja varijanta od postave koju danas imamo. Ali postavite sebi jedno pitanje: U čemu je razlika između Gilby/Sorum i Fortus/Ferrer tandema? Pa, realno ni u čemu. Svi su oni bili nečije zamene. Ovaj prvi dvojac imao je tu čast da sa Gunsima nastupa u vreme njihovog najvećeg uspeha. Ova druga dvojica su u bendu sada već mnogo duže od njih, a i bolje barataju sa Chinese materijalom, tako da je to bio i više nego očekivan izbor. Da li to onda znači da nismo dobili renuion? Da dobili smo reunion originalnih članova Gunsa, koji su to isto  bili i 1992.godine. Zapravo dobili smo Gunse nove generacije koji predstavljaju spoj starog i novog, a da li ćemo uz sve to videti još nekog od starih članova, biće reči u nastavku. Verovatnoća za to je za sada jako velika.

Turneja, koncerti, bina, merchandise

Da ne bi bilo nikakve zabune, valja naglasiti da se Gunsi zapravo nalaze na turneji koja se vodi pod imenom "Not In This Lifteime Tour" 2016. Ovu krilaticu je zapravo izgovorio sam Axl Rose pre nekoliko godina, kada ga je u prolazu novinar upitao: "da li je moguć povratak starih članova u GNR". Axl je onako sa osmehom odgovorio upravo to. Da li je on još tada nagoveštavao šta bi se moglo desiti u budućnosti ili je samo hteo da se što pre otarasi dosadnog novinara nije poznato. Turneja je upravo tako i nazvana, onako "šmekerski" dvosmisleno, a video zapis o tome se može naći na Youtubu. 

Dakle, ako pridodamo i onaj iznenadni koncert u Troubadour-u, Gunsi su do sada zabeležili sedam nastupa sa istoimene turneje. Inače, u ovom trenutku turneja je na pauzi, a nastaviće se 23.juna sa ( za sada) još 24 nastupa u svim većim gradovima Amerike i Kanade. A do ovog trenutka Gunsi su zabeležili po dva koncerta u Las Vegasu, Mexico City-u i festivalu Coachella koji se održava u Kaliforniji. Kako je Las Vegas postao stecište rock n rolla poslenjih godina, i time preoteo na neki način slavnu ulogu Los Anđelesa koju je ovaj grad igradio tokom 80ih godina, odabir je manje više bio  logičan. Bila su to dva vezana nastupa u roku od dva dana na kojima su Gunsi svirali veoma interesantne repertoare o čemu će reči biti kasnije. Na drugom nastupu u Vegasu kao gost se pojavio nekadašnji frontmen Skid Row-a Sebastian Bach. Potom je usledio prvi vikend na Coachella festivalu na otvorenom, na kojem je po procenama bilo preko 90.000 ljudi. Gunsi su bili zvezde večeri a strimovane su i dve pesme sa tog nastupa: Welcome To The Jungle i November Rain, a kao gost pridružio se Angus Young.  Nakon toga Gunsi su prešli "preko grane" i usrećili vatrene Meksikance podarivši im takođe dva vezana koncerta na gradskom stadionu na otvorenom, koje nije mogla da pokvari čak ni kiša. Finale ovog prvog seta turneje usledilo je još jednim Coachella nastupom, ovoga puta bez gostiju. 

Ono što se moglo videti na tim koncertima je da je kako po set listi, tako i po samoj izvedbi, uglavnom ono drugo veče bilo bolje od prvog. A takođe, svaki sledeći nastup bio je za nijansu bolji od prethodnog.  Naravno tako nešto je skroz normalno. Kako god to zvučalo, ipak je ova formacija GNR-a još uvek "nova" i ovi koncerti su lepo iskorišćeni sa zahuktavanje mašine i vrhunca koji tek treba da usledi tokom leta. Od predgrupa su se mogli videti, baš kao nekada devedesetih, Alice In Chains u Las Vegasu, odnosno The Cult u Meksiku.

Što se vizuelnog dela tiče, Gunsi su ponovo na ogromnim gotovo kolosalnim binama, ukrašenim video bimovima na kojima se povremeno smenjuju slike članova benda, publike kao i izuzetno zanimljive kompjuterske kreacije, koje u potpunosti dočaravaju ceo događaj. Produkcija je besprekorna i jasno se vidi da se na tim stvarima nije ni malo štedelo. Šra reći, potpuno u GNR maniru. Merchandise i promo stvari sa druge strane, obiluju starim logotipima benda, starim fontovima, koji se po potrebu menjaju od koncerta do koncerta ( od meltalik sivog do onih palmi iz Kalifornijske pustinnje) i sl, što je za promenu lepo videti. Nema više kineskih slova i logotipa sa petokrakama. Ponovo su u modi pištolji i ruže na metku, lobanje , kosturi, zgodne devojke i ostalo i z bogate GNR kuhinje.

 Troubadour

Naravno pre svega  treba pomenuti i nastup u legendarnom Troubadoour-u. Danima je pre 1.aprila Los Anđeles bio oblepljen plakatima i bilbordima sa logom Gunsa i natpisom "Patience". Kako se 1.april bližio, mnogi su pomišljali da bi Gunsi mogli da po starom dobrom običaju negde u LA-u organizuju jednu ad hoc svirku za zagrevanje. Drugi su sa druge strane mislili da je sve to neka farsa, i da od svega neće biti ništa. Ipak Gunsi su naravno  još jednom iznenadili, tako da su one "aprilske budale" koje su danima pre toga formirale red ispred Troubadour-a, ipak na kraju imali priliku da prisustvuju svojevrsnom istorijskom momentu. Glasine koje su tih dana kolale gradom da će baš Troubadour biti to mesto, na kraju su se obistinile. A samo mesto verovatno nije slučajno izabrano. U tom klubu su upravo, daleke 1985.godine Gunsi pod tim imenom odsvirali svoj prvi koncert. Poruka je dakle bila jasna. a set od 17 pesama, uglavnom rokačina, bio je i više nego dovoljan za otvaranje novog poglavlja istorije rock muzike. Ipak, ovaj nastup ostaće upamćen i po tome što je Axl Rose imao nezgodan pad u toku pesme Mr.Brownstone, prilikom čega je povredio nogu, pa je tako na sledećih šest nastupa morao da peva sedeći prikovan za muzički tron koji je pozajmio od Dave Grohl-a. 

Od tog 1.aprila nekako je sve delovalo poznato. Duh Gunsa se širio neverovatnom brzinom. Fenomenalni nastupi, ogromna medijska pažnja, pa i prvi problemi (počev od Axl-ovog pada), glasine, kontraverze. Sve je nekako podesećalo kao da je u pitanju recimo 1996.godina i da su Gunsi odmorni od one megalomanske turneje od dve i po godine, u nešto izmenjenom sastavu, ponovo spremni da pokore svet. Axl i Slash ponovo zajedno na bini? Ko bi mogao da poveruje? A i na predstavljanju članova benda se čulo čuveno: "You know this guy , it is wierd it is pissed of and it calls it so Slash". Malo li je?

Repertoar

Ono što smo do sada mogli da čujemo, na ovih sedam nastupa, i više je nego zadovoljavajuće. Setliste su varirale od 17 pesama iz Troubadour-a pa do 25 koliko ih je bilo na poslednja četri nastupa. Naravno, svirku u Troubadour-u treba uzeti sa rezervom jer se radi o popularno nazvanoj "warm up" svirci, klupskog tipa, na kojoj recimo nije bilo mesta za Axl-ov klavir, pa su shodno tome i izostale neke standardne pesme.  Ukupno gledano na repertoaru dominiraju pesme sa Appetite For Destruction koje zvuče drsko, bezobrazno, jasno i glasno, upravo onako kako smo i navikli. Tu su svi standardi poput It So Easy koja uglavnom otvara koncerte, pa potom Mr Brownstone, Nightrain, Welcome To The Jungle, Rocket Queen, Sweet Child Of Mine. My Michelle i Out Ta Get Me spadaju u pesme koje su se menjale od koncerta do koncerta pa je tako prva svirana dva puta (jednom je gost bio Sebastian Bach) a druga je svirana na poslednjem koncertu ovog dela turneje, što je bilo lepo iznenađenje. Za kraj uvek ostaje neprikosnovena Paradice City, a nadamo se da će tokom dalje turneje Gunsi ubaciti bar na momente i ostale dve pesme sa ovog albuma.

Potom sledi repertoar sa UYI albuma kojih je nešto manje u proseku ali ako se uzme u obzir da su izabrane uglavnom one najduže od po skoro 10 minuta, jasno je da ih zbog toga  ima manje. Estranged, November Rain i Coma traju gotovo pola sata. Da da, dobro ste čuli! Gunsi su svirali desetominutnu stvar Coma, sa UYI 1 albuma. Ova pesma svirana je svega dva puta tokom devedesetih a sada je definitivno jedna od najvećih iznenađenja koje su GNR mogli da prirede svojim fanovima sa aspekta repertoara. Slash je dakle posle 23 godine ponovo uživo odsvirao ove "dugometražne" klasike, što je lepo videti i čuti. Od ostalih pesama sa ova dva albuma standardne su bilie You Could Be Mine, Double Talkin Jive, Live And Let Die, Knockin OTHD i Civil War koja zviči besprekorno. Od pesama "iznenađenja" iz ovog dela opusa GNR-a mogli smo čuti još i Dont Cry koja je povratila svoju prvobitnu formu kao i Yesterdays, koja nije svirana uopšte još od devedesetih.Ima tu i pesama sa GNR Lies. Uglavnom je bila svirana Patience, ali je na poslednjem nasutpu na Coachell-i svetlost dana ugledala i Used To Love Her. Duff McKagen je zadužen za Spaghetti Incident  period pa smo tako imali prilike da čujemo Attitude, New Rose i deo pesme You Can Put Your Arms Around A Memory.

I tako dolazimo do onog onog najneizvesnijeg dela. Kada je već bilo jasno da se Slash vraća u GNR jedno od najpostavljanijih pitanja bilo je i: Da li će svirati pesme sa Chinese Democracy albuma? I naravno to se i dogodilo. Nije ni bilo razloga da bude drugačije. Do sada su izvedene Chinese Democracy, Better, This I Love i There Was A Time, sa blago izmenjenim aranžmanom. Kako zvuče? Više nego odlično, ali o tome malo kasnije.Treba još dodati i čiste obrade, dakle ne one koje su Gunsi snimali na svojim albumima. i tu spadaju The Seeker grupe The Who, zatim AC DC klasici Whole Lotta Rosie i Riff Raff koji su izvedeni kada je na prvoj Coachelli gostovao Angus Young. Tu je naravno i Slash-ov The Godfather solo, kao i bendovsko džemovanje pesama Wish You Were Here od Pink Floyd-a, odnosno Layla od Derek and The Dominos.  

Sve u svemu vrlo raznovrstan repertoar. Interesantan spoj starog i novog, sa raznim obradama i bendskim džemovanjem. Baš onako, u stilu GNR-a kako smo inače  navikli. Postavlja se pitanje da li će biti još pesama? Poznajući GNR verovatno hoće shodno situaciji ili nekim novim gostovanjima. Verovatno su spremili još dosta različitih pesama koje će biti ubacivane od svirke do svirke , pored onog glavnog dela reprtoara koji će i dalje činiti srž svakog naradnog nastupa. A sada, bend. Pa krenimo redom!

Članovi grupe

Axl Rose - centrala figura svih događaja koji se odnose na GNR je svakako kontraverzni frontmen ovog benda. Imao je taj već pomenuti peh iz Troubadour-a, sedam dana pre početka turneje i  mnogi su već tada pomislili da se Gunsima ponovo po ko zna koji put namestila loša sreća. Ali ipak rešenje je nađeno. Muzičko-gitarski tron Dave Grohl-a pomogao je Axl-u kako bi mogao da nastupa. Zahvaljivao se Axl Dave-u na tome na gotovo svakom nastupu. E sad, ta imobilnost i privezanost za stolicu, onemogućila je inače vrlo pokretljivog Axl-a, da publici pruži svoj unikatni i nezaboravni live performans. Ne bi to ni bilo kao nekada shodno čovekovim godinama, onako u stilu pomahnitalog pantera na acidu, ali Axl je uspeo da se i u takvoj iznenadnoj situaciji prilagodi i kao pravi mašinovovođa pokrene zatutnjali GNR voz. Naravno sa druge strane upravo ta njegova nepokretnost nedostajala je u ukupnom količniku energije koju ovaj bend može da pruži. Videlo se na momente da bi Axl bukvalno kao metak poleteo iz one stolice da može. Cupkao je, vrteo se, čak i komentarisao kako ga sve to mnogo "žulja". U pesmi Patience je umesto "sitting here on the stears" pevao onako sa smeškom : "sitting here on this chair" na veliko oduševljenje publike. Pomoć su mu prilikom odlaska do bekstejdža pružali roudiji a posebno seksi devojke u bolničkim uniformama. Međutim, shodno situaciji Axl se nije  mnogo puta presvlačio, niti odlazio iza bine, tako ja de na nekim pesmama koje izvodi bend bez njega, u kojima bi on uglavnom odlazio na odmor, ipak sedeo na svom tronu i tako igrao u ritmovima muzike. Što se samog vokala tiče, o tome će više reči biti nekom drugom prilikom. Za sada se može jedino reći da je Axl-ov vokal meastralno dobro "podešen". Pesme iz niže lage zvuče besprekorno, poput It So Easy, Mr Brownstone, Chinese i dr. Takođe, njegovo jedinstveno režanje prisutno je više nego prethodnih godina, posebno u Welcome To The Jugnle i sličnim pesmama. Nema više Micky Mouse glasa, mada još uvek postoje pesme na kojima je uočljivo blago mučenje sa vokalom, a to se pre svega odnosi na Sweet Child Of Mine, donekle Civil War i dr. No ipak, jeste to sve za nijansu slabije nego 90-ih ali je daleko bolje nego u periodu dvehiljaditih i poslednjih par godina. Upoređujući koncerte iz 2014.godine i ove sada, razlika u kvalitetu njegovog pevanja je evidentna. Svaka čast na tome. Mnogo se o tome spekulisalo, kako će zapravo zvučati Axl i da li če pokvariti utisak svojim Micky Mouse glasom ili ne. Na kraju je ipak uspeo ja da u svakom pogledu razuveri svakoga ko je imao sumnju,   tako da pesme definitivno, posebno one stare,  zvuče potpuno  rokerski pljavo, besprekorno glasno sa tom jedinstvenom oštricom koju Axl poseduje. Uostalom onaj frenetični urlik na Live And Let Die govori više od hiljadu reči. Ni prikovanost za stolicu nije uticala na pogoršanje njegovog glasa. Možda je čak i pomogla. Videćemo već u nastavku.

Sve u svemu kada se saberu utisci, Axl ipak pružio najbolje što je u tom trenutku mogao i još jednom dokazao svoju veličinu. Čak su i kašnjenja bila svedena na minimum. Na poslednjem nastupu u Coachell-i bend je zakasnio svega 3 MINUTA! Da li zbog zabrane da se posle 01:00 AM svako prekoračenje plaća 1000 dolara za minut ili ne, ovoga puta sam Axl i bend ponašali su se i više nego profesionalno. Što se povrede tiče, Axl se oporavlja i ako sve bude kako treba u nastavku turneje imaćemo prilike da ga vidimo u svom pravom elementu.


Slash - Kako je Axl bio onemogućen da pruži svoj prepoznatljivi performans, čini se da je najveći deo tereta pao upravo na Slash-a. Iz više razloga veći deo pažnje publike i fanova bio je uperen u njega. Pre svega postalvjalo se pitanje odnosa pomenute dvojice. U Troubadour-u se moglo videti kako Axl i Slash, rame uz rame, baš kao nekada,i sigurnim hodom prolaze kroz vanvremenski GNR materijal. Na narednim koncertima, kada je Axl iz dobro poznatih razloga bio prikovan za stolicu, mogli smo videti nešto uzdržanijeg Slash-a. Da li zbog solidarnosti sa kolegom iz benda, ili možda zbog godina,  sve u svemu energičnost Gunsa nije bila na nivou iz mladosti. Ukoliko je neko tako nešto očekivao, svakako se može reži da je bio u zabludi. Kada se sve uzme u obzir Slash-ov live nastup bio je i više nego dovoljan. Gitare pod uglaom od 90 stepeni prilikom soliranja, povremeno penjanje po monitorima uz po koji trk ka drugom kraju bine ili gornjoj platformi. Za čoveka u šestoj deceniji života i pejsmejkerom u srcu, sasvim dovoljno!

Druga bitna stavka vezana za Slash-a je naravno muzički deo performansa. Jednostavno rečeno, po tom pitanju, Slash = Guns N Roses! Tu prosto nema mesta, ama baš nikakvoj diskusiji. Džabe Buckethead-u kofa na glavi, DJ Ashbi svetlucave gitare, Bumblefoot-u gitara sa četri vrata ili Finck-u brada kao u popa Raše. Džabe svo njihovo umeće koje je svakako vanserijsko. Slash-ov zvuk i ton Gibson  Standard Les Paul-a iz 1987.godine za progoretinom od cigarete, je esencija GNR-a. Ko ne veruje neka nađe butlege i neka posluša. Njegovim povratkom u bend, Gunsi su povratili davno izgubljenu blues-rock osnovu po kojoj su bili prepoznatljivi a koja se upravo nalazi u Slash-ovim prstima. To što mu za sada, na momente "beže" oni "bendovi" na November Rain, stvar je rutine. Sve ostalo je toliko zdravo i originalno. Poslušajte solo sa Double Talkin Jive, Rocket Queen ili bilo šta drugo i vedećete o čemu je reč. Nema više zvuka "tetris" gitara koje su neki od prethodnika proizvodili i pokušaja skidanja solaža sa ploča. Cela stvar je konačno na pravom mestu.

Treća stvar koja je mučlila ljude svih ovih godina je pitanje da li će Slash svirati pesme sa Chinese Democracy ukoliko se jednog dana vrati u GNR. U prethodnom tekstu o Gunsima napomenuli smo da tu ne bi trebalo da bude nikakvih problema, tj. da  Slash  ne bi imao razloga, kao svaki pravi muzičar, da odbije tako nešto. Naravno to se i obistinilo. Za sada su svirane Chinese Democracy, Better , This I Love i There Was A Time.  A kako sve to zvuči? Najbolje je da procenite sami. Kada bi sada napisali da je to daleko bolje nego što je bilo pre, onda bi ona rečenica od nekoliko redova iznad postala besmislena, a autor ovog teksta bi se optužio za dvostruke standarde. Pesme su pre svega doživele blage aranžmanske promene, što je rezultat pre bendskog dogovora nego Slash-ove lične volje. Drugo podela odgovornosti išla je po liniji Slash preuzima uglavnom Finck-ove deonice dok Fortus po potrebi pokriva svemirske Buckethead solaže. Odličan izbor s obzirom na umeće Fortusa. Što se tiče Slash-ovog soliranja u ovim pesmama valja istaći da se to svakako razlikuje od snimaka, da Slash još nije odredio kako će solaže zvučati jer se uglavnom za sada radi o imrpovizaciji. Još jednom treba ponoviti da je cela ta stvar u domenu ličnog dakle subjektivnog doživljaja. Za autora teksta lično, te solaže zvuče solidno dobro, svakako mnogo više u duhu GNR-a, što je dobra stvar i  što može u budućnosti dovesti do toga da oni fanovi koji nikada do sada nisu prihvatili pesme sa Chinese, to konačno urade. Možda će ih upravo taj Slash-ov blues/rock ton koji je nedostajao, privoleti na tako nešto. A možda je upravo to "ono" što je nedostajalo celom tom albumu da bude snažnije prihvaćen. Vreme će pokazati, posebno ako budu svirane još neke pesme.


Duff - Duff je svoj povratak u GNR okusio još 2014.godine kada je menjao Tommy Stinson-a. Praktično on je uvek i bio taj posrednik između Axl-a i Slash-a pa o pitanju odnosa ne bi trebalo mnogo diskutovati. Sa aspekta zvuka može se slobodno reći da su Gunsi njegovim povratkom vratili onu davno zaboravljenu i zapostavljenu punk oštricu koju su nekada imali i koja je činila drugu polovinu njihove muzičke unikatnosti. Duff McKagen to u sebi nesumnjiva ima i time  suvereno vlada. Kako izgledom tako i muzički. Njegov uvod sa It So Easy kojim su se otvarali koncerti ponovo je moćan, lucidan i na pravom mestu. Duff takođe "časti"i moćnim punk komadom Attitude, baš kao nekada, ali od večeri do večeri publika je bila "počašćena" i pesmom New Rose, koja se sa ovom prvom smenjivala. Ako dodamo još i uvod sa You Can Put Your Arms Around A Memory onda je GNR slika utoliko potpunija. Nadamo se naravno još nekom punk-spaghetti iznenađenju ili recimo So Fine. A što se GNR slike tiče ona bez  Duff-a nikako ne bi bila potpuna. Bilo bi apsurdno da je recimo samo on tu bez Slash-a ili pak,  samo Slash bez njega. Ovako imamo tri čoveka koji predstavljaju srž Gunsa. Zanimljivo je bilo videti ih obojicu kako pogledom uprtim u Axl-a na tronu čvrsto drže konce u svojim rukama. Što se Duff-ovog performansa tiče, nema posebnih zamerki. Duff je na bini pojava sama za sebe, onako i pankerski i šmekerski u isto vreme. A košulje na tufne su ponovo u modi!


Fortus - Gitarski tandem Gunsa za ovu priliku zajedno sa Slash-om čini i Richard Fortus. Od svih gitarista iz prethodnih "saziva" grupe, verovatno i najbolje rešenje. Ne samo što po liku i dalje podseća na Stradlina, nego i sa muzičkog aspekta. Treba napomenuti da je muzička saradnja dvojice gitarista počela još na prvom  The Dead Daisies albumu i pesmi Lock And Load, kada se Slash pojavio kao gost u toj numeri. Richard je tokom svih ovih godina predstavljan kao ritam gitarista Gunsa. E sad, ta podela na ritam i solo, ili ritam i lead, nikada nije do kraja bila jasno razgraničena. Tako smo imali prilike da vidimo Fortusa kako solira na velikom broju pesama i pre ali i sada. Međutim, mnogi se slažu sa činjenicom da Fortus ima taj stradlinovski fil kada su u pitanju ritam deonice, što se i pokazalo kao tačno upravo sada u tandemu sa Slash-om, s obzirom da sve zviči besprekorno. Druga prednost koju Fortus donosi bendu i je i ta što upravo njegovo umeće dozvoljava da se "pokriju" modernije solaže sa Chinese za koje su bili zaduženi Buckethead i Bumblefoot. Fortus ima potrebnu brzinu i virtuoznost za tako nešto, u mnogo većoj meri nego što ima "fil" za Slash-ove deonice koje je prethodnih godina pokrivao. Sada je sve to uredno vratio Slash-u, preuzeo one "svemirske" stvari sa CD albuma, a kao nagradu dobio solo tačku na Knockin On The Heavens Door, koja je pre dve decenije bila rezervisana za Slash-a. U svakom pogledu Slash i Fortus pokrivaju ceo gitarski muzički opus, podeljeni po sistemu staro - novo. Najbolje moguće rešenje u svakom slučaju a i time se pokazala kao tačna pretpostavka o nepotrebnosti sviranja sa tri gitare.


Ferrer - Frank Ferrer je možda mnogima nesimpatičan bubnjar. Međutim i on ima svoje prednosti i mane. Od mana bi se mogle izdvojiti blage promene u tempu određenih pesama, poput Sweet Child Of Mine recimo ili It So Easy. Mada ako se poslušaju neke starije izvedbe pomenutih pesama stiče se utisak da tempo dosta varira od slučaja do slučaja, verovatno i zbog samog opredeljenja benda. Nekada je to brže a nekada sporije. Sa druge strane mnogi su priželjkivali Steven Adler-a za bubnjevima. On je i bio u kombinaciji i kako stvari stoje još je u igri, ali o tome nešto kasnije. Svi ostali bubnjari koji su prošli kroz GNR, a tu spada i Matt Sorum, su jednostavno bivši bubnjari, i zašto bu tu uopšte nešto trebalo menjati. Ferrer je profesionalac i odlično barata celim GNR materijalom od početka pa do Chinese albuma.


Dizzy Reed - Bez Dizzy-a se jednostavno ne može. O tome smo pisali u već pomenutom tekstu o Gunsima iz avgusta prošle godine. Ko je mislio da će Gunsi da se vrate na postavu iz osamdeseetih, taj verovatno ne poseduje mnogo znanja iz oblasti rok muzike uopšte. Ako ste mislili da će se Gunsi "oprostiti" od više dve trećine svog materijala, bili ste u zabludi. Dizzy Reed klavirom i klavijaturama pokriva ogroman borj pesama koje se izvode na koncertima. I ne samo to. Tim svojim deonicama Dizzy je postao nezamenjiva karika u muzičkoj kuhinji Gunsa, a sve to datira još iz daleke daleke 1990.godine. Na kraju, set bez November Rain, Estranged, Civil War i sl, je jednostavno nemoguć. Stari dobri Dizzy je dakle i dalje tu i biće do kraja tu, ukoliko ne dođe do nekih nepredviđenih dešavanja.

Ostalo je još opisati i novog člana benda Melissu Reese. Prva dama član benda GNR, hm pa kako se uzme. Ako računamo Tracy, Robertu i onu treću, koje su tokom 1992.godine svirale duvačke instrumente i pevale prateće vokale, onda Melissa nije prva. Zašto je tu? Pa Axl je eksperimentisao sa duplim klavijaturama još i ranije. Zamenila je Patman-a i to je to. Sve u svemu veliko iskustvo i čast za nju samu. Nek joj je sa srećom.


Zbog dužine teksta odlučili smo da ovde zastanemo i naparvimo rez. Do sada smo se pre svega orijentisali  ono što smo od Gunsa mogli da vidimo  i čujemo. U nastavku će više reči biti o raznim neodgovorenim pitanjima, misterijama, kontraverzama i zanimljivostima koje prate ovaj bend. Toga nikada nije manjkalo kada su Guns N Roses u pitanju, pa je tako i ovoga puta. O tome čitajte u nastavku.

Drugi deo možete pročitati: GNR Drugi Deo

Sve slike preuzete sa: 1) All About Slash 
                                   2)  Slash Mob
                                   3) Guns N Roses Twitter


april 2016.godine                                                                       Autor: JP JunkyardRock

The Dead Daisies - Revolucion (2015) Recenzija

Kada sam pre skoro godinu dana pisao o  grupi The Dead Daisies i njihovom albumu prvencu, nisam ni slutio da će za samo godinu dana ova "supergrupa" izbaciti još jedno izdanje. Tada su delovali kao grupa veoma kvalitetnih muzičara koja se okupila i za svoju dušu odsvirala nešto više od desetak pesama, koje su naravno nakon toga  "pretočili" u album. Od tada pa nadalje desilo se mnogo toga. Turneje sa grupom Kiss i Def Leppard bile su više nego uspešne, odziv fanova bio je u stalnom porastu. Ko je pratio ovu grupu na društvenim mrežama mogao se i sam uveriti.

Međutim, ubedljivo najveća promena koja se u međuvremenu desila ovoj grupi, bila je ni više ni manje promena pevača, i to u liku nikog drugog do John Corabi-ja. Popularni Crab, nekadašnji pevač bendova Motley Crue, Scream i Union početkom godine pristao je da se pridruži grupi u izradi novog albuma i nadolazećoj turneji. Ovom promenom grupa ne samo da dobija još jednu super zvezdu u svom timu, već i prvoklasnog pevača i muzičara, koji je, moglo bi se o tome diskutovati,  godinama bio izuzetno potcenjen. Naravno reč je o njegovom vremenu provedenom u Motley Crue-u sa kojima je snimio jedan album i jedan EP. Tada fanovi jednostavno nisu hteli da ga prihvate kao novog Crue člana, a Nikki Sixx je i sam priznao da bi za tadašnju formaciju benda bilo bolje da se jednostavno nazvala "kofa puna crva" ili bilo šta slično osim Motley Crue, i da bi jedino tako sve imalo nekog smisla. I pored fenomenalnog albuma iz te 1994.godine, kojeg je Corabi inače promovisao u svojoj verziji neposredno pre dolaska u The Dead Daisies, ipak je "stara baraba" Vince Neil bio nezamenjiv kada je reč o Crue-u. Corabi je posle toga nastavio solo karijeru koja je može se reći bila ispunjena i usponima ali i padovima. Devedesete su bile teške za sve, pa tako i za samog Corabi-ja, a bilo je i dosta privatnih problema. Sada je ponovo u jakoj postavi sa poznatim muzičarima, tako da rezultat nije mogao nikako da izostane. Sadašnja postava benda izgleda ovako: John Corabi - vokal, Richard Fortus - gitara, David Lowy - gitara, Marco Mendoza - bas i Jackie Bernes - bubnjevi (odsvirao na albumu), Brian Tichy - bubnjar na nastupima.

Što se samog albuma tiče, treba napomenuti da je u celosti urađen na Kubi pod "producentskom palicom" Ben Grosse-a (Marylin Manson, Sevendust). Vrlo zanimljiva odluka u odabiru mesta snimanja albuma. Egzotična, sunčana i zabavna Kuba. Zapravo, bend je na Kubu otišao u saradnji sa kubanskim Ministarstvom kulture, Institutom za muziku i Rok agencije, sa ciljem promovisanja i razmene kulture. Iako zvuči pomalo štreberski, The Dead Daisies su pored razmenjivanja kulturnih vrednosti i dobara, uspeli da nađu vremena i da rade na snimanju albuma. Na kraju kada  sve sabere, ispada da se sve  i te kako isplatilo jer su fanovima isporučili i više nego dobar album. Naravno, i sam naziv albuma, koji je na španskom jeziku, rezultat je boravka na Kubi. Jedna prava mala rock revolucija.

Revoucija sa Kube počinje jednim odličnim rock komadom pod nazivom Mexico. Gitare u stilu AC DC na samom početku polako uvode u samu pesmu, odnosno u sam album, nakon čega sledi Corabi-jev praskavi scream. Sve je spremno, društvo kreće u topli i osunčani Mexico. Pozitivni tonovi, pevljivi refreni i tekst koji krase ovu pesmu predstavljaju i matricu po kojoj je urađen ceo album. Odličan, odličan početak albuma. A ovo je ujedno i  singl koji je izašao zajedno sa spotom. Sledeća po redu je pesma Evil koja odiše klasičnim blues rock rifovima i predstavlja neku vrstu spoja modernog i starog upravo iz razloga što je reč o prvoj obradi na albumu i to od Willie Dixon-a. Jedna od dve pesme na kojima je bubnjeve snimao Brian Tichy. Treća po redu je mid-tempo rokačina Looking For The One koju odlikuje pre svega hipnotički groov na bas gitari, u režiji Marca Mendoze, po malo latino perkusije i odličan vokalno-gitarski aranžman ostalih članova benda. Fina letnja stvarčica, potpuno u skladu sa vibe-om koji ovaj album u celini pruža. U narednoj pesmi Empty Heart, Corabi-ju se pridružuje i australijski pevač i tekstopisac Jimmy Barns. Za razliku od prethodnih pesama u nešto ozbiljnijem maniru sa malo mračnijim harmonijama ali isto tako rokerski čvrsta numera pevljivog refrena, pa kao takva svakako spada u red boljih na albumu. Na mestu broj pet nalazi se numera Make The Best Of It koja počinje vrlo prijatnim klavirskim deonicama Dizzy Reed-a, pa može se reći nešto nalik na njegovim bravurama sa UYI ere. Mada uvod ne bi trebao da zavara jer ubrzo posle toga sledi još jedan rokerski rif Fortus-a i Lowy-a, koji je ujedno toliko prost i toliko puta odsviran, ali zvuči tako sveže i novo, plus refren u kome John Corabi još jednom daje unikatni zvuk ovom bendu. Solo deonice su takođe jedne od najboljih na albumu.

Sledeća je Something I Said, nešto melanholičnijeg zvuka, fina i opuštajuća polu-balada, mada je, mora se priznati odlično izbegnut taj baladski kliše. U narednoj pesmi Get Up Get Ready bend pokazuje da je spreman i na eksperimentisanje, ali i da se radi o vrhunskim i svestranim muzičarima, pa tako slušaocima isporučuju jednu pravu funky rock stvar. With You and I koja nakon toga ponovo vraća u mid tempo rokačinu ali ovoga puta obogaćenu talkbox-om koji dominira u glavnom rifu koji se pruža gotovo tokom cele pesme. Na mestu broj devet dolazi i prva prava balada pod nazivom Sleep u kojoj Corabi još jednom pokazuje sve prednosti svog pevanja. Deseta po redu My Time, u kojoj je ponovo basista Marco Mendoza u glavnoj ulozi sa svojim distorziranim basom, odiše nekim Deep Purple zvukom, pre svega zbog rifova ali i kombinacije gitara, bas gitare i klavijature. Naredna pesma Midnight Moses predstavlja drugu po redu obradu na albumu. Original je delo The Sensational Alex Harvey Band-a, ali bez obzira što se radi o obradi, verzija Daisies-a je odlična i potpuno se uklapa sa ostalim pesmama na albumu. The Devil Out of Time nakon nje je nešto bržeg tempa i još jedna u nizu kvalitetnih rock stvari. Na samom kraju ovog više nego uspešnog izdanja nalazi se pesma Critical, o kojoj je već bilo reči u tekstu The Dead Daisies - Self Titled Album + Face I Love Ep and more. U svakom pogledu najbolja stvar na albumu i verovatno do sada najbolja pesma ovog benda. Pesma jednostavno ima sve. Tripozni uvod koji je kombinacija klavijatura i gitara polako prelazi u refren koji praktično eksplodira svojom jačinom i upečatljivošću. Pesma sada još i bolje zvuči od kako je John Corabi u bendu. Definitivno numera broj 1 benda The Dead Daisies. 

 The Dead Daisies

Ono što bi se uopšteno moglo reći za ovo izdanje je činjenica da ono predstavlja stepenicu više u karijeri ovog benda. U odnosu na prvi album, pesme su pre svega mnogo rokerskije, konkretnije i više priliče profilu ovih muzičara. Muzika je i dalje bazirana na zvucima sedamdesetih i osamdesietih, koju The Dead Daisies majstorski prave i to prilagđenu današnjem vremenu, drugim rečima spoj starog i modernog jedan je od glavnih atributa ovog benda. Što se vokala tiče, John Stevens je na prvom albumu takođe otpevao kvalitetno, njegovo umeće se ne dovodi u pitanje, ali John Corabi je jednostavno klasa za sebe. Njegovo prisustvo na albumu u mnogome je uvećalo njegov kvalitet ali i opšti utisak. U ovakvoj postavi The Dead Daisies su bend za velika dela. Treba pohvaliti i to što su uspeli da se održe i urade ovaj  album, jer, poznato je kako "supergrupe" obično završavaju. Iskreno se nadam da to neće zadesiti i ove momke. Na odličnom su putu a eto i lepe prilike da se čuju uživo, 22. novembra u Hali Pionir u Beogradu kao predgrupa Whitesnake-u.


Album poslušajte ovde:

avgust 2015.godine                                                                                               Autor: JP