Još jedna nova stvar stiže iz tabora najvećeg metal benda na svetu.
Ovoga puta pod nazivom Screaming Suicide, koja će se zajedno sa Lux Aeterna koju smo imali prilike da čujemo ranije, naći na novom albumu. Dvanaesti po redu, album nosi naziv 72 Seasons i biće dostupan 14.aprila.
Na YT kanalu grupe Metallica se pojavila nova pesma Lux Aeterna ispod koje stoji - pesma sa novog album 72 seasons!!!
Za pesmu je urađen u spot, a mi, najavljena je masovna turneja kao i pomenuto album. Za sada samo ovoliko znamo. Poslušajmo pesmu a više informacija stiže uskoro!
U ovoj recenziji, odnosno Albumometru, pravimo mali povratak u prošlost. Pre 25 godina Metallica je izbacila album Load, koji je predstavljao prvo njihovo izdanje nakon legendarnog Black albuma. Kako napraviti follow-up ploču koja treba da isprati jedno takvo izdanje? Izdanje koje je ovaj bend vinulo u nebesa, u sam vrh svetske muzike i dalo mu epitet najvećeg metal benda na svetu.
Koja se to muzika slušala te davne 1996.godine? Kakva je uopšte bila muzička scena? U kom ključu treba posmatrati ovaj povratak Metallica-e, nakon petogodišnje diskograske pauze, koja je u tom trenutku bila najduža? Da li je promena muzičkog kursa nastala 1991.godine, na albumu Load i njegovom mlađem bratu Reload, samo produbljena ili je stvorena nova? Kako su fanovi prihvatili kraćenje kosa, šminku, dark-gothic-alt fazon i uplive drugih muzičkih pravaca? Od čega je napravljen omot albuma i koliki je uticaj ovog izdanja uopšte u svetu muzike....?
Na sva ova pitanja pokušavamo da odgonetnemo u ovom Retro Albumometru. Album Load izabrali smo jer ste vi tako hteli! Sledeći put kada vas pitamo, budite spremni da odgovorite i pošaljete nam svoje favorite. Sve se to naravno dešava na našoj Facebook stranici, koju vas ovom prilikom pozivamo da zapratite.
A sada, krećemo sa albumom Load. Dobrodošli natrag u 1996.godinu!
Autor: JP
To što bendovi slave godišnjice sopstvenih izdanja tako što izbacuju dorađene verzije starih albuma nije ništa novo. Generalno sa aspekta fanova to nije nužno ni dobro ni loše. Nanoviji primer najavljenog reizdanja je Black album grupe Metallica. Znate svi o kakvom je albumu reč, tako da možemo odmah da preskočimo deo gde vam ja pričam o tome koliko je ta ploča bila značajna, u koliko se primeraka prodavala, koje je mesto na top listi zauzimala i bla bla... Pređimo odmah na ono glavno.
Metallica kao Metallica. Bend koji jednostavno ne želi da bude običan, pa tako recimo ode da pravi svirku na Antarktiku za šaku ljudi koji rade u istraživačkoj stanici, samo da bi se posle pričalo kako se sviralo na svih sedam kontinenata. Ista matrica ponovalja se i sa pomenutim reizdanjima. Običan bend napravi reizdanje u vidu jednog, dva, tri, pa ajd nek je i četiri cd-a, dok Metallica to uradi sa 14! Samo još kad bi to bilo sve...
Ono što je zapravo najavljeno kao reizdanje u čast tridesetogodišnjice Black albuma je sledeće: Pošto je spisak nenormalno dugačak i gotovo ga je nemoguće prekopirati u tekstu moraćete da pogledate na njihovom zvaničnom sajtu, pa da se posle vratite na ovaj tekst. U suštini radi se o 6 LP-a. 14 cd-ova i 6 DVD-a. U prevodu: od tih 26 nosača zvuka remasterizovano izdanje albuma nalazi se logično na jednom cd-u, odnosno na dve ploče. Ostalo su dodaci tipa live snimci, snimci sa proba, rifovi, intervjui, probe, pre-produkcija, produkcija i ko će ga znati šta sve ne. Evo jednog primera:
Dakle, neka mi neko sad objasni: kome je bre uopšte potrebno da sluša Sad But True i to u 36. tejku? Ja razumem da postoje okoreli fanovi nekog benda, i ja sam sam takav, ali ne mogu ni da zamislim nekoga (posebno ne sebe) ko se probudio i rekao: "Hmm šta bih danas mogao da pustim od muzike da slušam i uživam? Ah da, daj da raspalim onaj 36. tejk pesme Sad But True. " Jer šta će nam studijska verzija kad imamo 36. tejk? Ili recimo, hajde da uživamo u petominutnom izdrkavanju Kirka na gitari iz kojeg je nastao rif za Enter Sandman.Vau! Da ne bih išao dalje, mislim da su ova dva primera dovoljna da se bar nasluti nebuloznost svega ovoga i nesvakidašnje preterivanje kome je ovaj bend sklon. Da ne pričamo tek o samoj ceni ovog seta.
Što se buniš, reći će sada neko. Ne moraš da ga kupiš niti da slušaš 36.tejk ili Hollier Than Thou u rifovima u nastanku. Takva opaska je na mestu i skroz je razumljiva. Međutim, sa druge strane, ako recimo navedemo činjenicu da je Metallica nedavno otkupila prava na trake sopstvenih albuma i tako ih vratila u svoje vlasništvo, što se u slušaju ovakvog mega benda naplaćuje u ciframa sa mnooogo nula, mogu donekle da shvatim zbog čega ovaj box-set mora da košta 240 dolara. Lars Urlich je to. Ko sam ja da ga učim kako se vodi biznis.
E sad. Ako vam ovih 26 nosača zvuka nije bilo dovoljno (zamislite kad to stigne i kad krenete da otpakujete, pa dok nađete mesto na policama, a dok sve odslušate tek...), Metallica ne bi bila bila Metallica da nije napravila još veće iznenađenje. Još veće čudo, Nešto što do sada nikada niste videli i čuli.
1 album - 12 pesama - 53 izvođača - neograničene mogućnosti! U prevodu, Metallica je spremila i album pod nazivom Blacklist.
Blacklist će biti album gde će 53 (pedeset i tri rečima) različitih izvođača da izvede tih 12 pesama sa originalnog Black albuma. Mogu samo da kažem, jadne te pesme šta im se tek sprema. Ustvari jadni oni koji to i pokušaju da slušaju. Baš me zanima kako će se slušalac osećati kada bude čuo 12 puta Nothing Else Matters, 8 puta Sad But True, 7 Enter Sadnman-a i tako dalje. Zamislite vi to. I ajd što ih ima toliko puno, nego što su to sve fantastični izvođači. Uh kako će da pršti kad Biffy Clyro, Elthon John ili Dave Gahan budu otpevali neke od ovih pesama. Ma šta oni? Šta nam tek sledi kada budemo čuli verzije izvođača poput PUP, Juanes, Rina Sawayama, Diet Cig, Izia, Kamasi Washington, Mon Laferte, Rodrigo y Gabriela i ostalih gromada svetske muzike, čije radove, pretpostavljam, svi vrlo dorbo poznajete... Prosto umirem da čujem sve to, a verujem i vi takođe.
Šalu i "rantovanje" na stranu, apsolutno me ne zanima ovaj cd. Ne zanima me niti mi u životu treba a eto vidiš, nekakav sam fan Metallica-e. Ne treba mi čak ni na Spotify-u da budem iskren. Međutim, ipak, ali, čekaj čekaj, uvek tu ima neko ALI. Ovaj cd nije samo običan cd, reći će neko. Radi se o tome da će sav prihod od prodaje ovog izdanja ići će u dobrotvorne svrhe. Odmah da kažem to je lepo, ali naravno i vrlo lukavo od stane Larsa i družine (ubeđen sam da je on glavni u tom tamo menadžment timu a ne neki zalizani sa diplomama). U svakom slučaju, dobrotvnorno ili ne, tvrdim i dalje da ovo izdanje nikome nikada nije bilo potrebno....
A šta bi recimo fanovi ovog benda možda zaista voleli i verovatno se potukli da dođu do svog primerka ne štedeći pare. Evo jel može ovako? Zašto recimo umesto svog ovog đubreta ne izbace :
1) And Justice For All sa stvarnom i normalnom bas gitarom koja će se čuti u pesmama
2) St.Anger sa normalnim bubnjevima a ne sa onim raspuklim kantama sa originalnog izdanja
Da li bi to recimo bio remaster set vredan neke pažnje... i sve to naravno da bude u dobrotvorne svrhe! Verovatno bi se na kraju više para skupilo tako nego ovako.
Autor: JP
Drugi album koji potiče od drugog dela igrice iz 1988.godine je za razliku od prvog više heavy u svakom smislu. Izgleda da su i sami stvaraoci igrice i njene muzike težili ka tome svojevremeno, što je dovelo do toga da se rearanžiranjem dobije jedna vrhunska gitarska heavy ploča. Jarle je inače na albumu odsvirao sve gitare, bas gitaru i neke deonice na klavijaturama. Pesme su takođe poređane po nazivima nivoa i prednivoa. Na ovom delu trilogije mogu se čuti svi Jarleovi muzički atributi koji variraju u nekoj dreamteathar/satriani/vai/buckethead varijanti, ili bolje rečeno - njegovoj sveukupnoj muzičkoj svestranosti. Iz toga bez sumnje i proističe ovih sat vremena vrhunske gitarske virtuoznosti. Da recimo ne znate da se radi o muzici iz igrice i čujete neku od ovih pesama, malo bi bilo reći - "fenomenalno", jer u svakom smislu te reči i jeste. Svaka pesma je potpuno slušljiva, čak i za slušaoce koji nisu ljubitelji gitarskih albuma, a kamo li za gitariste. Poslednja stvar na ovom delu albuma nosi naziv Final Battle, baš kao u igrici. Na trećoj ploči, koja je nešto kraća od prve dve, po igrici iz 1991.godine, mogu se čuti malo eksperimantalnije numere u smislu nekog blagog povratka na japanski rok kao iz prvog dela. Numere su dosta opuštenije i ambijentalnije nego one sa prva dva albuma koje su dosta energičnije i bržeeg tempa. Ovaj deo trilogije dolazi zapravo kao šlag na tortu za oputšanje nakon prve dve heavy guitar ludnice.