Prvu ovogodišnju recenziju, ili preciznije rečeno recenzije, započinjemo u tzv. "tri u jdean" formatu. Trebalo bi da je svima več dobro poznato šta sledi: trodupla doza rock'n'rolla, neki topli (može i hladni) derivat za popiti i nešto malo vremena. Čvrsto verujem da se nećete pokajati.
Audrey Horne - Blackout 2018
Prvi deo priče započinjemo jedim norveškim bendom koji dolazi iz kišovitog Bergena, ali gle čuda, ne svira black metal. Verujem da je ova grupa svima dobro poznata jer je ovo već drugi put kako se pominju na stranicama ovog bloga. Reč je naravno o grupi
Audrey Horne koja ima novi album pod nazivom
Blackout. To je njhov ukupno šesti album i naslednik više nego dobrog
Pure Heavy o kojem smo pisali 2014.godine. Ono što posebno raduje je i činjenica da je potpuno ista ekipa ostala na okupu. Dakle, ista meta isto odstojanje, isti prekaljeni bergenski muzičari (neki od njih sviraju i u drugim poznatim metal bendovima poput
Enslaved,
Sagh i dr. Valja pomenuti da su i dobitnici norveškog Gremija 2006 godine. kao i nagrade za Best Metal Act. Ovog januara donose nam i desetak novih pesama.
Album otvara najduža numera
This Is War u kojoj je sakupljeno sve ono što krasi ovaj hard rock, metal, prog bend. Galopirajuči mejdenski rif, prepun raznih progresivnih promena, harmonija i veliki refreni koje
Torkjell Rød aka
Toschie iznosi u svom dobro poznatom i unikatnom stilu. Sa druge strane gitarski dvojac
Ice Dale i
Thomas Tøfthagen ostavlja "twin-guitar" pečat u ovoj više nego prihvatljivoj numeri. Na prvi mah 6:15 minuta deluje zastrašujuće jer, teško da se nekome gubi skoro sedam minuta života na kompu u doba turbodigitalizacije. Nije zgodno. Pravom slušaocu će to sa druge strane to vreme prosto proleteti i uvesti u ga u narednu i to trijumfalnu numeru pod naslovom
Audrerevolution, nešto drugačijeg prizvuka sa izraženim tutnjajućim bubnjevima i energečnim audrey-evskim refrenima. Treća po redu pesma
Balckout više je tinliziejvskog seksualnog karaktera i kao takva definitivno privlači pažnju. Na četvrtom mestu nalazi se pesma
This Man koju otvara jedan vrlo specifičan gitarski rif koji bi se mogao svrstati u bluz rock, mada ujedno može da deluje i nekako progerski. Odmah nakon nje, prvi deo albuma zatvara i frenetična
Midnight Man, nešto slabijeg karaktera uopšte gledano.
Light Your Way je opet sa izvesnim prog-rock prizvukom, što izgleda postaje i glavna karakterstika ovog albuma. Do kraja se ređaju numere
California, koja je prepuna raznih audrijevskih prelaza i promena dinamike. Potom na mestu broj osam dolazi i
Satelite u nešto izraženijem cross-pop-mix maniru. Mada, zvuči dosta zanimljivo mora se priznati sa onim
Jumping Jack Flash predrefrenima. Na devetom mestu je nešto negativnija
Naysayer, bar što se tiče teksta dok album zatvara
Rose Alley. Ova pesma počinje skoro pa istim gitarskim rifom kao i prva numera na izdanju. Dodatno se preko cele pesme čuju i glasovi publike što je svakako zanimljiva odluka kada je reč o zatvarnju albuma. Ova "
Rosalie", kako inače zvuči refren dok se peva, odiše nekim jezivim prizvukom koji joj daju gitarske deonice plus
Toschi-evo horsko zavijanje. Sve u svemu vredi izdržati do kraja i poslušati. Na deluxe izdanju (ako kao i ja album slušate preko Spotify-a i Deezer-a) nalaze se kao bonus još dve pesme:
Juggernaut i
The End.
Sve u svemu kada se podvuče crta Blackout predstavlja jednu izuzetno ozbiljnu ploču na koj se vidi sada već višegodišnje iskustvo koje bend ima iza sebe. Ono što me je i prvog puta navelo da uopšte pišem i promovišem ovaj bend domaćoj publici, je taj neki njihov nedefinisani stil koji gaje. Taj stil se naravno svrstava u rock, hard rock i heavy metal ali tu ujedno i prestaje sva njegova ograničenost koju ovi žanrovi sami po sebi nose. Ima u muzici Audrey Horne mnogo više toga autentičnog, poput već nekih navedenih epiteta. U svakom slučaju ovi momci umeju da na pravi način iskombinuju te različite primese koje donose u ovaj bend koji kao što rekosmo nije i jedini projekat u kojem su sami članovi invlovirani. Ova ploča je u svakom slučaju veoma slušljiva, interesanta, pevljiva, dovoljno rokerski tvrda i energična. Baš kao i prethodna i sa razlogom je na ovim stranicama.
Phill Campbell and The Bastard Sons - Age of Absurdity 2018
Nakon Norveške selimo se prekoputa u Britaniju, preciznije u Vels, gde gitarista legendarnog Motorhead-a okuplja jednu nesvakidašnju ekipu sa kojom izdaje svoje prvo izdanje. Kao što već znamo članovi grupe Motorhead su nakon smrti svog vođe rešili da grupu zauvek prepuste večnoj slavi, što ih sa druge strane naravno ne sprečava da nastupaju samostalno. Tako je gitarista ovog benda okupio ni manje ni više nego svoje sinove, nazvavši grupu Phill Campbell and The Bastard Sons. E sad da li su stvarno kopilad u pitanju ostavićemo nekim tamo britanskim tabloidima. Što se postave tiče drugu gitaru svira njegov sin Todd, bubnjeve Dane dok je na basu Tyla. Jedini član benda koji ne pripada porodici Campbell je pevač Neil Starr. Šta da se radi pevanje im porodično ne ide od ruke. No hajde da oslušnemo šta nam to donose "tata i sinovi", tačnije ovaj velški hard n heavy familijarni projekat. Reč je o prvom album pod nazivom Age Of Absurdity koji dolazi nakon nekoliko izdatih singlova pod okriljem izdavačke kuče Nucelar Blast.
Ako ste na "prvu loptu" očekivali neki teški
Motorhead, prevarili ste se. Jeste
Phill bio gitarista ovog benda još od davne 1984.godine ali pesma koja otvara album
Ringleader nesumnjivo pokazuje pravac u kojem će se ovo izdanje kretati. Bez pardona, prštećih rifova, bombastičnih bubnjeva i nemilosrdno zahuktalim basom, ova pesma ukazuje da je ovde zapravo reč o nekoj vrsti classic rock-a ali sa metal produkcijom. Pre svega zbog zvuka doboša i ispeglanih gitara.
Neill Starr je daleko različitiji od
Lemmy-a što se glasovnih sposobnosti tiče, i pored izvesne doze promukline koju poseduje. Naredna numera
Freak Show dodaje na sve ovo i izvesnu dozu glam rock prizvuka sa izuzetno zapaljivim gitarskim rifom.
Skin and Bones na mestu broj tri, ispituje jedno sasvim drugačije muzičko područje, odnosno groove metal teren, koji
Phill i njegova velška kopilad bez problema osvajaju.
Gipsy Kiss, koja potom sledi, bi se već mogla svrstati u a-la
Motorhead katalog. Pa dobro bilo je za očekivati, s što se same pesme tiče, nema tu ničeg lošeg definitivno. Nakon jedva dva i po minuta ove smrtonosne romanse dolazi i
Welcome To Hell, pesma koja sumira sve što se moglo čuti do sada u jednoj modernoj rock varijanti.
Dark Days na mestu broj šest navodi pak na blagu promenu situacije. Vrlo je mračnog prizvuka u kojem se komnbinuju i country-blues uticaji. Zajedno sa beskpekornom metalizovanom produkcijom ova pesma svakako zavređuje dosta pažnje u tom nekom
Sons Of Anarchy maniru kojim nesumnjivo odiše.
Neill Starr svojim promuklim glasom doprinosi celokpnoj toj dark-blues atmosferi koja krasi ovu pesmu.
Dropping the Needle je sa druge strane sušta suprotnost. Brza, neumoljiva i ispod dva minuta. Udara ispod stomaka i totalno je u nekom
Danko Jones maniru. Naredne dve pesme
Step Into The Fire i Get On Your Knees zalaze ponovo u modern rock varijantu.
Phill Campbell isporučuje još malo drskih moderno klasičnih gitarskih rifova za pred kraj, moglo bi se reći čak i u soundardenovskom maniru. Potom imamo još i fantastičnu
High Rule koja svojim promenama dinamike, ritmova i sa opasnim rifovanjem predstavlja vrhunac i svojevrsni pečat ovog izdanja. Međutim na samom kraju, album zatvara vrlo slušljiva (ali ne i bljutava) power balada pod nazivom
Into The Dark. Dakle "velška bagra" predvođena sjajnim
Niell Starr-om pokazuje i svoju blažu stranu. Jako zanimljivo.
U suštni, ovo je jedna vrlo zanimljiva ploča. Produkcija je besprekorna i predstavlja spoj classic rock-a i metala na pravi, pravcati, udžbenički način. Što se same ekipe tiče, šta se tu još može dodati. Jednostavno fenomenalan spoj mladosti i iskustva a još prošarano i familijarnim vrednostima!
Phill-ova kopilad verovatno uživaju kao nikada u životu, svirajući na velikoj sceni i najvišem mogućem nivou uz svog oca i legendu heavy metal muzike. Jeste da sam bend nosi dosta rogobatan naziv ali šta je tu je. S obzirom da su u pitanju ljuti Velšani, kako bi drukčije i moglo biti. Definitivno preporuka za sve ljubitelje hard/heavy muzike. Hardkor fanovi
Motorhead-a takođe pružite šansu ovoj ploči. Garantovano prolazi.
Woodo Circle - Raised On Rock 2018
Za kraj ove trodelne recenzije selimo se i do Nemačke. Bend
Woodoo Circle, o kojem že biti reči, ovog februara izdao je novi album pod nazivom
Raised On Rock, što ujedno predstavlja njihovo peto izdanje počev od 2008.godine kada je grupa osnovana. Radi se o manje poznatom bendu klasične hard/heavy orijentacije ali i o prekaljenim muzičarima poput gitariste i osnivača benda
Alex Beyrodt-a, koji je ujedno i gitarista bendova
Primal Fear i
Silent Force. Njegov saborac iz prvog pomenutog benda je i basista
Mat Sinner dok su bubnjar
Francesko Jovino i pevač
Herbie Langhans novajlije. Ovaj potonji je zamenio dugogodišnjeg pevača benda
David Readman-a koji je poznat i kao pevač grupe
Pink Cream 69.
E sada, pitanje za milion evra: zašto uopšte predstavljam ovaj bend? To što je manje poznat široj javnosti svakako nije dobar odgovor. Zapravo sve je počelo prošlog vikenda (album je izašao 9.februara), kada sam na Spotify-u prelistavao kategoriju koja se zove "new releases" ili ti nova izdanja, koja naravno uvek izlaze petkom, ako to već niste znali. Moram da priznam da me je omot sa kosturskom glavom privukao na prvu loptu. Jednostavno volim sve što je vezano za kosturske glave, posebno crteže, slike i naravno omote albuma. Na kraju krajeva ta mala sličica koju vidite na digitalnim platformama je prvo što se pored imena uoči.
Woodo Circle - Raised On Rock i kosturske glave, pod kategorijom rock, ma rekoh sebi ovo mora da je nešto dobro. Potom sam se i setio da mi je prijatelj nedavno pre toga poslao i njihov spot za jedan od singlova. Puštam i imam šta da čujem. Šok!
Album otvara pesma
Running Away From Love a ja ostajem na mestu zatečen. Bum! Da li je ovo
John Sykes? Da li sam u 87-oj i
Whitesnake izbacuje dupli album, gde pritom slušam ovaj drugi manje poznati?
The bastard brother of Whitesnake's '87 album is born! Dakle, od uvodnog rifa, tona gitare, ritma, solaže, prelaza, uvijanja žica i na kraju samog vokala: ovo je
WHITESNAKE. Ali. ne onako kao kad napišem da pesma zvuči mejdenovski,tinlizijevski, ovako ili onako, ne! Ovo je WS, copy a boga mi i paste. Shvatili ste poentu. Mislim, postoji definitivna razlika između omaža nekon bendu ili muzici i definitivnog kopiranja, tj prevelike količine identičnosti. Naredna stvar
Higher Love je više bluzerska i manje WS tako da je pružena i kratka pauza, te sam mogao malo da odahnem. To je pesma koju mi je prijatelj poslao, koju dakle prati i pomenuti spot. Međutim iz toga se nije moglo zaključiti ono što sam kasnije otkrio a što je pesmom broj tri i potvrđeno. Tatatatam tam tam -tam tam i počinje
Crying In The Rain. Ili ne, čekaj! Ovde piše
Walk On The Line. Neverovatno ali još jedna WS pesma od glave do pete. Uvodni rif, strofe, a tek solo?! Ovaj lik je definitivno zli brat blizanac
John Sykes-a ili toliko nema svojih ideja da je to strašno.
Definitivno nema svrhe da dalje opisujem pesme. Na albumu ih ima ukupno trinaest i dele se na one koje su rip-off, kradeni ili omaž (al kad bi se zezali),
Whitesnake, Blue Murder ili Coverdale/Page, i one koje to nisu. Dakle WS, i to naravno onaj iz 87e su sledeće pesme:
4. You Promised Me Heaven, 5. Just Tatke My Heart 7: Ultimate Sin 11. Love Is An Ocean. Ima tu i nekih
Deep Purple komada, identičnih naravno, kao što su
Unknown Stranger i
Time For Innocent.
Sve u svemu ne znam kako bi završio ovu, do sada svoju najčudniju recenziju. Radi se o vrlo iskusnim muzičarima koji su eto rešili da naprave album, "omaž" muzičkom pravcu koji najviše vole. I napravili su, ko što rekoh, brata blizanca
Whitesnake albuma iz 87e, uz po neki
Purple,
Rainbow i po neku svoju bluz rock pesmu. A da stvar bude ipak malo blaža pobrinuo se pevač
Herbie Langhans koji ne liči toliko na
Coverdale-a. Bivši pevač benda je bio mnogo više nalik DC-u, po pevanju naravno. Da ne bude zabune samo, muzika i produkcija sve je to besprekorno....ali...ali previše je identično kao već pomenute grupe, previše liči na to nešto drugo i definitivno prelazi granicu uticaji-kradeno. Da li su to uradili namerno ili ne, ja stvarno ne znam. Zašto me je album privuko da ga pustim čak i više puta i napišem recenziju? Pa, valjda zato što mnogo volim taj
Whitesnake. U prevodu:
DC daj požuri s tim novim albumom 'leba ti! A do tada, slušajmo
Voodoo Circle. Preporučljivo ali uz strogi oprez!
Linkovi:
Audrey Horne
Phill Campbell and The Bastard Sons
Voodoo Circle
Februar 2018. Autor: JP
