Preciznije jedna scena iz legendarnog By Th Way videa, ona u kojoj John Frisciante i Flea na miru piju kaficu dok pomahnitali brkati taksista vozi Anthony Kiedis-a kroz grad. Ne samo da vozi već ga i ne pušta napolje iz vozila.
Scena se pojavljuje dva puta. Prvo kada je Anthony poslao SMS drugarima iz benda da mu pomognu, na koju su se pomenuta dvojica samo osmehnula, a brka iz taksija mu mobilni bacio kroz prozor. A druga kada je poruku "pomozite kidnapovan sam" poslao preko pejdžera. To vam je ono, dođite odmah, u potpisu Malina...
Reče John Frusciante da je pejdžer bila njegova ideja u jednom od Making Of By The Way videa. Ne može da živi bez te naprave u sred 2002. kada su mobilni telefoni već uveliko bili u upotrebi...
By the way, vratimo se na slučaj i istragu. Istraga misteriozne loakcije u Los Anđelesu krenula je od samog kafića u kojem ova dvojica sede i piju i koji se očigledno nalazi na nekakvoj raskrsnici. Vidljivo je i ime pomenutog mesta, što je značilo da bi jedna lagana Google pretraga bila više nego dobar početak. Tako je i bilo. Pretraga je dovela do kafića i adrese a malo Google Street View magije bilo je dovoljno da se lokacija i potvrdi.
Uz sve to pronašli smo i tačan model žutog džipa kojim su John i Flea krenuli u potragu za Tonijem, a locirali smo i žutu tendu sa natpisom "Video Market" koja se vidi u pozadini te scene. Sve se lepo uklopilo, precizno i bez mnogo problematike.
Sve adrese, tačne lokacije, Google Street slike i komparacija nalaze se na linku na engleskoj verziji sajta, tako da ako vas zanima gde je tačno snimljena ova scena iz legendarnog spota, obavezno bacite pogled.
Ostale scene iz By The Way su manje više poznate, kao recimo Belmont tunel gde je brka odveo Anthony-a i počeo da igra sa bakljama, kao i uvodna scena koja doslovce pokazuje Echo Park Avenue kada Anthony ulazi u taksi.
I šta sad ja vama da pričam o novom RHCP albumu? Pre svega, moraću da ga zovem ROTDC jer me stvarno mrzi da stalno pišem ovaj kilometarski naziv koji su mu dali.
Dakle, drugi album u samo godinu dana. Naslednik Unlimited Love koji je izašao u Aprilu. Drugi za redom od kad se John Frusciante vratio u bend. Drugi za redom sa 17 pesama. Što bi se reklo - dupli. Još jedan koji je producirao Rick Rubin, i to je to što treba znati.
E sad, šta to dobismo sa ovih 17 pesama? Da konsultujemo Albumometar?
Pa, i nema baš mnogo potrebe...
Ako pogledamo realno, ovaj album iznedrio je svega dve pesme koje su vredne nekog većeg pomena i koje bi se mogle svrstati na neku kompilaciju najvećih hitova grupe, i to su Eddie i Tippa My Tongue. Bolje rečeno, to su oba singla koje smo imali prilike unapred da čujemo. A kada su samo singlovi ono što na albumu valja, onda vam je jasno o kakvom se izdanju radi.
Pored toga izdvojio bih još i pesme Reach Out u kojoj, gle čuda, John Frusciante koristi distorziju, kao i pesmu The Drummer za koju bi se moglo reći da predstavlja neku vrstu eksperimentisanja i proširivanja granica. Ali, ako ih stavimo rame uz rame sa nekim drugim potencijalnim hitovima Peppersa, ove dve pesme nemaju apsolutno nikakve šanse. Ma šta sa nekim, stavimo ih sa "devetkama" sa Unlimited Love. Ne bi ni njima prišle, realno!
Ovo ostalo, odnosno preostalih 13 pesama ja jednostavno ne znam kako da opišem. Znate da nisam maliciozan. Znate da obično kada mi se nešto ne dopadne, ja jednostavno izbegavam da pričam i pišem o tome. Međutim, ovde pravim izuzetak. Ove pesme su jednostavno - ravna linija na EKG-u. Stoga i nema ocene ovoga puta...
Nakon prvog, pa i svakog narednog slušanja konstantno stičem utisak da slušam jednu te istu dosadnu pesmu u kojoj se slučajno kao pojavljuju poznati likovi John, Chad, Flea i Keidis. Ništa se živo ne ističe i ne izdvaja. John-ovo muziciranje se poprilično završava sa poslednjim taktom pesme Eddie a toliko se očekivalo nakon te pesme da se mislilo da će čovek konačno da eksplodira i počne da svira tu svoju gitaru. Ali ne! Ništa od toga.
Flea konstanto svira svoj funk, negde više negde manje, dok je Keidis iznenađujuće izbacio svoje repovanje sa ovog albuma i pokušao zapravo da peva, što se iskreno i nije pokazalo baš najbolje. Jednostavno nije.
Što se ideja tiče, nema tu neke velike priče. Prosto ih nema. Ovih 13 pesama su ispale iznenađujuće bezidejno. Ima tu nekih čudnih electro-tehno pokušaja koji samo još više pogoršavaju stvar, kao i nekoliko mrtvačkih numera "a la" Unlimited Love samo još pet puta gore od toga.
Dakle, da ne pišem dalje, sve u svemu jedno veliko razočaranje. Pripadao sam onoj grupi ljudi koji su očekivali da ovaj album bude bolji od slabašnog Unlimited Love a ono ispade još gore...
Ipak, i pored svega toga, lično sam ipak imao neku mrvu uzdržanosti, jer kao muzičar znam da pisanje i snimanje ovako velikog broja pesama može da se odbije bendu o glavu. To se upravo i desilo.
Meni to sve deluje ovako: John se vraća u bend posle toliko godina. Svi su srećni i imaju neku novu energiju. Dolazi korona i bend se nalazi u zatvorenom, nema svirki i sličnih akcija. Šta ćemo? Hajde da pravimo novi album! Kreću probe, pred-produkcija, sesije. Kreće džemovanje. Kako vreme ide svi su u fazonu "ovo je kul, e brate i ovo je kul..... hej, pa zašto ne bi smo sve ovo snimili i stavili na album, ili dva...to bi bilo stvarno kul, da jebote, to bi bilo stvarno kul...." I tako i bi. Čisto sumnjam da je neko u studio došao sa gotovim pesmama i formiranim idejama. Osim u dva tri slučaja. Ovo ostalo je sve jedan veliki džem - ne od jagoda nego od isntrumenata, jer 95% pesama stvarno tako i zvuči.
To je to ljudi. Neću više da dužim. Ipak, treba dodati još samo jednu činjenicu koja ide u prilog bendu. Treba ovde ostaviti jednu lepu pohvalu. Za godinu dana oni su izbacili 35+ novih pesama. To je stvarno grandiozno i pored toga što sa sobom nosi veliki rizik o kojem smo već pričali. Neki bendovi to ne urade ni za 30 godina karijere. Možda nisu sve bile baš kao što smo očekivali ali da je uspeh veliki, to stvarno jeste, tako da , hvala im i na tome!
Bliži se polako 14.oktobar, dan za kada je najavljrn izlazak novog, drugog po redu ove godine, albuma grupe Red Hot Chili Peppers. Nakon Unlimited Love sa kojim smo se upoznali u aprilu stiže i nastavak koji će nositi naziv Return of the Dream Canteen.
U ti ime Pepersi su predstavili novi singl pod nazivom Eddie, koji je posvećen legendarnom gitaristi grupe Van Halen, Eddie Van Halen-u.
RHCP i Eddie bili su veliki prijatelji, posebno kada je reč o John-u i Flea. Početni rif za pesmu osmislio je Flea, Anthony skovao tekst u kojem je praktično opisan Eddie-ev životni surf Sunset Stripom, Chad je udario temelje a John Frusciante zasijao u svom najboljem gitarskom svetlu u ovoj petominutnoj pesmi.
Ko je pažljivije pratio izjave članova benda nakon izlaska albuma Unlimited Love iz aprila ove godine, sada zasigurno ne vrti glavom i ne pita : Čekaj, šta, novi album, pa samo što su jedan izbacili?
Novi singl Tippa My Tongue je upravo to: uvod u još jedan album, drugi po redu ove godine, koji će nositi naziv Return of the Dram Canten i biće dostupan 14.oktobra.
Dva albuma u jednoj godini, možda nekome zvuči ludo. Ipak, članovi benda su jasno rekli da raspolažu materijalom koji debelo prevazilazi broj pesama na albumu Unlimited Love, tako da ko zna, možda ni ovaj Dream Canteen ne bude sve što ćemo videti od tih studijskih sesija od kada se John vratio u bend.
Kako uraditi recenziju jednog najvećih rock bendova na svetu koji čitavih šest godina ništa studijski novo nije ponudio? Kako uraditi recenziju benda čija se najpoznatija (po mnogima i najbolja) postava ponovo ujedinila posle deset teško preživljenih godina?
Pa, mogli bi smo za početak da kažemo da se ova kalifornijska banda ponovo ujedinila sa svojim omiljenim gitaristom, na opšte zadovoljstvo celog sveta. John Frusciante se eto, po drugi put u karijeri, odlučio da vrati u tabor ljutih paprika čime je očekivanje novog albuma samo dodatno pojačalo do maksimuma.
Posle nekoliko godina od kojih je skoro dve pojela korona, dočekali smo i taj dan. Taj 31.mart i izlazak tog famoznog Unlimietd Love albuma. E sad, trebalo bi da krenemo sa recenzijom jel tako? Trebalo bi da pričamo kako je to najveći bend na svetu, kako je album prepun fenomenalnih tonova, majstorskih funk deonica Flea-e, Anthony-evih finih vokala i čudnih tekstova i Chad-ovih čvrstih ritam deonica. Trebalo bi da pičamo kako je to jedna velika žurka, Kalifornija, sunce, neonske reklame, rap-funk i gitare, tonovi miline, ludiranje, ljubav, toplota, osećajnost itd.
Trebalo bi da vas smorimo tim unikatno dosadnim načinom recenziranja albuma na ovim našim prostorima. Ali, mi to naravno nećemo. U zamenu za taj dosadni i provaljeni način, mi vam dajemo jedan običan, do koske uprošćen ali sirov način, koji volimo da zovemo Albumometar i koji možete poslušati na našem YouTube kanalu kao i na svim relevantnim podkast plejerima!
Ovaj članak možete slobodno sagledati kao jedan mini RHCP žurnal, s obzirom na to da se svašta nešto izdešavalo u poslednjih nekoliko dana kada je u pitanju ova grupa.
Unlimited Love i novi spot
Glavni događaj je normalno bio vezan za izlazak dugo očekivanog novog albuma Unlimited Love koji se pao u petak 1.aprila. Nećemo ovom prilikom mnogo pričati o samom izdanju jer je još uvek rano za to. Sedamnaest pesama. To su praktično dva albuma gledano iz ugla današnjeg standarda i potrebno je malo vremena da se to izkonzumira i nadamo se pretoči u jednu od naših standardnih emisija.
Na dan izlaska albuma, kao što to biva u većini slučajeva (kada su u pitanju normalni bendovi), imali smo prilike da pogledamo i novi spot za pesmu These Are The Ways. Anthony Keidis u svom "olinjali pimp" stilu kako krade na pumpi da bi izdržavao svoju trudnu ženu... Da ne prepričavamo, pogledajte i sami. Inače, pesma uopšte nije loša sama po sebi, jer po prvi put posle ko zna koliko, u muzici ovog benda možemo čuti jedno opako i kvalitetno rifovanje!!!
Dva Džimija
Ko su ta dva Džimija iz naslova ovog priloga i kakve veze imaju sa Pepersima? Radi se o poznatim američkim voditeljima Jimmy Kimmel-u i Jimmy Fallon-u, koji u svojim respektabilnim emisijima već godinama goste najpoznatije svetske bendove, koji pred intervjua beleže i nastupe, koji opet kasnije imaju veliki značaj u svetu muzike. Jedini problem je u tome što ne samo što su im imena ista, nego su im i emisije gotovo identične.... No, nema veze, uspeli smo da iskopamo oba nastupa i smatramo da ih treba pogledati. Na jednom su svirali pesmu iz pomenutog novog spota, i to na vrhu legendarnog Ruzevelt hotela, a na drugom, sada već potvrđeni hit Black Summer.
Fonda i Star On a Boulevard
Nakon ova dva nastupa, koji su snimljeni 29. i 30.marta a pušteni uživo naravno 1.aprila, Peppersi su održali i jedan mini koncert u Fonda teatru u Los Anđelesu gde su odsvirali 12 pesama, između ostaliog i nekoliko novih sa albuma Unlimited Love. Setlistu sa ovog nastupa možete pogledati ovde.
Buy me a star on a boulevard, it's Californication
I na samom kraju ovog žurnala, ostavili smo možda najveći događaj od svih. Kako se uzme... Ostvariše se stihovi legendarne pesmeod pre više od 20 godina i Pepersi dobiše svoju zvezdu na nadaleko poznatom Holywood bulevaru, odnosno Hollywood Walk Of Fame-u. Lepo. Zasluženo. Fino. Bili su samo neki od komentara sa društvenih mreža., i mi nemamo ništa protiv sa tim. Ko sve nema zvezdu na tom čuvenom bulevaru, pa što ne bi i sami Pepersi. Još jedno mesto više da se lokalni beskućnici valjaju po njoj. Šta da se radi, Skid Row više nije samo deo L.A, sada je ceo L.A. postao Skid Row, ali o tome nekom drugom pirliko.
Ono što je naš najveći utisak ove ceremonije je to što je bila neverovatno čudna i uvrnuta. Ok, nije sad da možemo sa nekom drugom da je uporedimo, ali u nedostatku dobrih srpskih reči, to možemo opisati ovako: awkward, goofy, weird... od ceremonije, ljudi, pa do samih zvezdi dana. Ali njima opraštamo, oni su takvi kakvi jesu i zbog toga ih volimo i cenimo! Ludi i ofarbani Flea, uvek pozitivni Chad, nesnađeni John i olinjali pimp u kineskoj trendži mr. Swan.
Željno iščekujemo taj 1.april. Neće biti šala i prevara, proverili smo, a znate i sami uostalom.
Od kada su krenuli sa prvom pesmom Black Summer početkom februara, krenuli su žestoko. Dobili smo nešto što nam je falilo svih ovih godina. Dobili smo pesmu koja slobodno može da ide rame uz rame sa nekim od najboljih pesama iz njihovog kataloga.
Posle toga su nas malo vratili u realnost i odžemovali u svom prepoznatljivom funk stilu sa pesmom Poster Child. Realno gledano, većina je ovu stvar primila sa mnogo manjim entuzijazmom nego prilikom prve pesme. Pošteno i sa razlogom!
Ovog petka smo dobili još jedan singl, pod nazivom Not The One. Opet potpuno drugačiji od prva dva. Ostaje sada pitanje, kakav će biti album u celosti. U kom od ova tri smera će krenuti. Da li su nam namerno izbacili ove toliko ralzičite pesme, čisto da se ne opustimo previše i da po sistemu "lako ćemo" dočekamo taj 1.april. Nema ništa lako kada je u pitanju rock n roll. Čekamo još sedam dana kao zapete puške!
Nakon četiri sedmice od izlaska prve nove pesme grupe RHCP, ovog petka dobijamo još jednu stvar sa albuma Unlimited Love koji su nam tada najavili. Ovoga puta radi se o singlu Poster Child koji uz prethodniBlack Summer ukazuje na to šta možemo očekivati od novog albuma.
Glasine o izlasku ove pesme pojavile su u danima koji su prethodili ovom petku, Ipak, pažljiviji pratioci današnjih muzičkih trendova znaju da se singlovi u 90% slučajeva izbacuju upravo na svake četiri nedelje.
Ono što je interesantno kod ove pesme je da se na Redditu pojavio leak, dan pre samog izlaska, i da su pratioci na ovoj društvenoj mreži pesmu okarakterisali kao stvar Walkabout sa albuma One Hot Minute. Da li je tako, procenite sami!
A sada jedna vest koja će sasvim sigurno zapaliti muzičke striming servise: Red Hot Chili Peppers imaju novi single - Black Summer!
Pričalo se, šuškalo, navodno i curelo, ali sada je zvanično. Prva nova pesma grupe RHCP nakon poslednjeg albuma Gateway, od kog je prošlo 6 godina i prva nova pesma po mnogima definitivno najbolje postave ovog losanđeleskog benda, koju čine Anthony Kiedis, Flea, Chad Smith i naravno John Frusciante, još od albuma Stadium Arcadium od čije realizacije je prošlo dugih16 godina!
Međutim to nije sve. Obistinila se još jedna velika glasina, a to je da pesma Black Summer nije samo izolovani singl, već jedna od 17 pesama koliko je najavljeno da će ih biti na novom albumu koji će nositi naziv Unlimited Love i koji će biti dostupan 1.aprila ove godine! Turneja koju su zakazali za jun mesec i dalje je u opticaju.
Objavljen je i spisak pesama sa albuma Unlimited Love koji, bar ako je sudeći po dužini tu negde rame uz rame sa By The Way, Californication i BSSM.
01. Black Summer 02. Here Ever After 03. Aquatic Mouth Dance 04. Not The One 05. Poster Child 06. The Great Apes 07. It's Only Natural 08. She's A Lover 09. These Are The Ways 10. Whatchu Thinkin' 11. Bastards Of Light 12. White Braids & Pillow Chair 13. One Way Traffic 14. Veronica 15. Let 'Em Cry 16. The Heavy Wing 17. Tangelo
Za numeru Black Summer dostupan je i spot koji možete pogledati ovde:
Gitarista grupe Jane’s Addiction (nekada i Red Hot Chili Peppers) Dave Navarro, gostovao je u podkastu Appetite For Distortion u kojem je između ostalog otkrio do sada nepoznate detalje iz vremena dok je snimao pesmu Oh My God sa grupom Guns N Roses.
“Dobio sam lokaciju,vreme i mesto na koje sam došao sa svojom opremom. U studiju je bilo desetak ljudi ali nigde nije bilo Axl-a. Pitao sam ih, u fazonu, a gde je Axl? Oni su govorili da će uskoro doći a da bi mi mogli da počnemo sa snimanjem.”
Navarro je dalje ispričiao da nakon što je snimio nekoliko deonica, iznenada se u studiju čuo glas sa jednog malog zvučnika: “To zvuči odlično. Samo tako nastavi.”
Bio je to niko drugi do sam Axl Rose koji je slušao sve vreme preko spikerfona iz svoje kuće. I pored toga što je sve to bilo poprilično čuno, Dave Navarro nije imao ništa protiv da mu Axl daje smernice na taj način, čak je priznao i da mu je sve to bilo na neki način i pozitivno uvrnuto.
Pesma Oh My God izašla je 1999.godine kao soundrtack za film End Of Days i tada je predstavljala prvu novu stvar grupe Guns n Roses, sa kojom sam Dave Navarro nije nikada nastupao uživo i pored toga što ga je Axl zvao da se priključi grupi još u vreme kada je Izzy Stradlin napustio GnR o čemu je Navarro takođe pričao u ovom gostovanju u kojem je učestvovao i gitarista Billy Morrison (Billy Idol, Circus Diablo). Celu epizodu možete pogledati ispod.
Na prvi pogled običan dan i još jedna porcija novih-starih dosadnih vesti u centralnoj emisiji televizije KHOT iz Los Anđelesa. Vremešni voditelji Džonson Hemersvadl i Tod Veverica redom čitaju vesti. Poznate selebriti zvezde viđene su kako čačkaju noseve u Downtown Los Anđelesu Cena pivskih oraščića drastično je pala. Pola čovečanstva će proključati do sledećeg utorka a tu je i novi sendvič sa piletinom koji uskoro izlazi.
Nakon toga Randi Kapljica najavljuje sunčano vreme u "gradu Anđela" i opominje da je nošenje kreme za sunčanje obavezno. Nakon toga u studio dolazi i gost, smušeni gitarista poznate lokalne grupe koja sebe naziva Red Hot Chili Peppers, John Frusciante. Čisto da malo zamuti dosadnu svakodnevnicu američkog krajnjeg zapada.
Ovo je John-ovo prvo pojavljivanje u javnosti nakon izvesnog vremena i upravo je u ovoj simpatičnoj emisiji otkrio da će njegov bend, lokalni funk-rock ludaci RHCP, krenuti sa turnejom u maju, ups, zaparavo u junu mesecu sledeće godine.
Na ovu vest koju je zbunjeni gitarista izneo u emisiji, voditelji Džonson i Veverica teško su primili, Potrebno im je bilo malo vremena da se smire nakon divljanja po studiju te je smireni gospodin Kapljica morao da preuzme vođenje i upita John-a o američkom delu turneje koji će početi u julu mesecu naredne godine.
Sve u svemu, jedan običan da u Los Anđelesu na maloj lokalnoj televiziji. Pogledajte!
Toliko toga je rečeno o Ozzy-u u proteklih nekoliko meseci. Čovek koji, jednom rečju legenda muzike koju toliko volimo, doživeo je mnogo toga negativnog: od otkazanaih turneja, preko zdravstvenih problema, oktrivanja svetu da boluje od Parkinsonove bolesti, tračeva da je preminuo... Jedina pozitivna stvar u svemu tome bilo je iščekivanje nejgovog dvanaestog solo albuma pod nazivom Ordinary Man, koji je postao dostupan 21. februara ove godine.
Ostavimo sada sve to po strani i krenimo sa "preslušavanjem" albuma, u jednom potpunom novom formatu na Junkyard Rock Stories blogu. Preslušavanje će zapravo biti jedna drugačija, sažetija i preciznija vrsta recenzija, kako novih tako i nekih starijih albuma. Nadamo se da će našim čitaocima biti zanimljivije od starih, teških i klasičnih recenzija, kakve smo radli do sada. Idemo pesmu po pesmu, praktično pravimo jedan vodič, slušamo muziku i dajemo mišljenje. Da stvar bude utoliko bolja, drago nam je da ovakvu avanturu krećemo sa legendom kakav je Ozzy Osbourne!
1. Straight To Hell
Uvodna numera albuma Ordinary Man zapravo nam je bila predstavljena kao single br.2 i to uz propratni spot. Ono što je kod ove pesme primetno, na njenom startu, je i činjenica da je Ozzy za ovaj album potpuno promenio ekipu muzičara. Gitarske deonice i produkciju preuzeo je Andrew Watt, koga pamtimo sa sjajnog ali jedinog albuma supergrupe Californa Breed iz 2014.godine. Tu su još i Duff McKagen i Chad Smith kao riram sekcija, ali i plejada poznatih muzičara i izvođača koji se pojavljuju kao gosit na ovom izdanju. Jedan od njih je i sam Slash, koji je u ovoj pesmi odsvirao jednu onako, frenetičnu solo deonicu u svom unikatnom maniru. Andrew Watt-ov rif koji se provlači kroz gotovo celu numeru, daje pesmi taj neki, moglo bi se reći, moderniji gitarski prizvuk, koji u isto vreme podseća i na neke Black Sabbath radove, čime ga drstično udaljava od svega prethodnog što smo imali prilike da čujemo od Ozzy-a, koji nas u celu ovu priču i uvodi jednom Sabbath frazom: "All right now", baš kao u legendarnoj pesmi Sweet Leaf.
2. All My Life
Nešto više poetska i manje energična od prethodne, numera All My Life, donosim nam jednu od autobiografskih priča sa ovog izdanja, konkretno iz Ozzy-eve mladosti, sa kojom se on susreće i ne biva baš srećan onime što vidi. Pesma obiluje melodčnim sekvencama, posebno što se tiče refrena, koji je takođe obojen još jednim zanimljivim rifom iz palete dvadesetdevetogodišnjeg Andrew Watt-a.Duff i Chad majstorski, u svom stilu, prate celu kompoziciju, dok je solo deonicu ovoga puta odsvirao sam i Watt i tako nas upoznao sa svojim gitarskim umećem po prvi put na ovom albumu.
3. Goodbye
Ovde već skrećemo u dosta mračnije i teže frekencije, kako muzički tako i tekstualno. Pesma Goodbye podseća na neke Ozzy-eve radove iz post 80s perioda. Teški i mračni rifovi, pomalo u stilu Z.W., daju pesmi i tu neku doom notu iz koje se kasnije razvija u potpuni stoner-rock-blues gruv, koji se pojvaljuje u nekoliko navrata naizmenično. Suštinski, jedna od pravih, ili bolje rečeno očekivanih Ozzy-evih mračnih rokačina.
4. Ordinary Man
Još uvek smo u prvom delu albuma a Ozzy je odlučio da nas počasti i jednom klavirskom baladom. Čovek je od uvek bio poznat po razornim, brzim, rifovski frenetičnim pesmama, ali mu ovakav tip balada nije manjkao kroz karijeru. Setimo se samo čuvene Mama I Coming Home. U ovoj numeri, koja je potpuno autobiografska, a neki bi rekli i oproštajna, s obzirom na celu tu priču o bolesti, Ozzy nam poručuje da je, i verovatno sam svestan toga, "Princ tame i bog heavy metala" samo jedan običan čovek (nema šanse). Naravno, u pesmi učestvuje i ser Elthon John, kako klavirski tako i vokalnom a imamo i dve vrhunske solaže Slasha-a, što u zbiru dovodi da pesma zapravo podseća na neki November Rain ili kasnije Axl radove (što je sve i onako povezano sa Elthon John-om), Onako, s obzirom koliko nismo neke velike pristlice balada, ova numera je zapravo sasvim korektna. Posebno privlači taj predrefren u kojem Ozzy koristi jedno od svojih najmoćnijih pevačkih oružja, konkretno, ba[ taj deo kada izgovara "Don't forget me as the colors fade"...
5. Under The Graveyard
Prva pesma koju smo imali prilike da čujemo kao uvod u ovo izdanje, tada je delovala kao jedna sasvim solidna hard-rock numera, međutim nakon preslušavanja celog albuma, postalo je jasno (makar po našem mišljenju), da se radi o ubedljivo najboljoj pesmi sa ovog izdanja. Pesma jednostavno ima sve potrebne elemente počev od: poluakustičnog atmosferičnog uvoda, preko zamagljeno-teških rifova, melodičnog refrena, frenetične solaže i eksplozije koja bukvalno nastupa kada pesma otkuca 3:19. Čak ni malo više korišćenih produkcijskih alatki, posebno oko Ozzy-evog vokala, nije umanjilo snagu ove pesme. Andrew, Duff i Chad stvorili su komad muzike koji će zauvek ostati na visokom mestu u muzičkom nasleđu Ozzy-a. Inače, što se tiče same priče, Ozzy se u samoj pesmi osvrće na trenutak kada je bio izbačen iz grupe Black Sabbath što je ujedno i jedan od najtežih trenutaka njegovog života i karijere uopšte. Mini film koji nam je pružen uz ovu pesmu, naterao nas je da se zamislimo i oko mogućeg pravog pracatog biopic filma. Na kraju se i to delimično obistinilo.
6. Eat Me
Naredna numera Eat Me, koja eto, igrom slučaja sledi odmah nakon najbolje sa ovog izdanja, deluje nekako bledo u odnosu na nju, ali i na sve prethodne. Čini se da je u pitanju neki album filer ili recimo ostatak sa nekih prethodnih izdanja. Ništa toliko posebnog nema u ovoj pesmi osim recimo činjenice da je Duff McKagen u ovoj numeri zazvučao kao Geezer Butler, što se tiče bas deonica. Čovek koji je postavio oglas u kome traži nekog da dođe da ga pojede, navodno je tema ove pesme? Njah, preskačemo!
7. Today Is The End
U ovoj pesmi muzički pravac albuma se kreće ka blagom pop-alternativnom pravcu. Još uvek nam nije jasno zbog čega je ovo bilo potrebno na albumu. Ovo je definitivno pesma kojoj nije mesto ja ploči Ozzy Osbourne-a, na koju se čekalo gotovo deset godina. Totalno bleda, neisnspirativna, čudna i jednostavno nepotrebna pesma.
8. Scarry Little Green Man
Ova pesma je, za razliku od prethodne, u nekom sličnom alternative maniru, ali je mnogo konkretnija i naravno, ima i uticaja čuvenog Tom Morell-a, koji na njoj gostuje, kao i mnogo više pevljivosti i melodičnosti. Međutim, i pored još jednog zvučnog gostovanja, opet nekako ostajemo kratkih rukava što se tiče veličine ove pesme. Kao da se nalazi negde na granici između solidne i nepotrebne pesme. Ipak, stavićemo je u grupu solidnih.
9. Holy For Tonight
Ozzy nikada nije krio da je veliki fan The Beatles-a, tako da ova numera, ako se posmatra iz tog ugla, deluje kao logična pojava. Ili recimo, mali omaž jednom od njegovih omiljenih bendova. Ne zaboravite, ipak je to muzika njegovog detinjstva. Sve u svemu, ako ste zagriženi fanovi heavy metal Ozzy-a iz osamdesetih, ovde nemate šta da tražite.
10. It's A Raid
Predzadnja pesma na izdanju Ordniary Man pod nazivom izašla je dan pre samog albuma u sam osvit njegovog pojavljivanja. Radi se o kolaboraciji Ozzy-a sa reperom Post Malone-om, za koga u životu nismo čuli sve dok nije on sam izbacio single u kojem je Ozzy bio gost. Ok, prvo to ne umanjuje značaj pomenutog repera koji je u današnjem svetu muzike mega popularan izvođal, a drugo nema ničeg lošeg u kolaboraciji muzičara iz različitih žanrova. Nagledali smo se toga kroz istoriju rok muzike i nešto od toga je bilo stvarno dobro i kvalitetno. Međutim, bilo je i dosta promašaja, a upravo ova pesma je jedan od tih. Neki pokušaj garbage-rock pesme...ček, mislili smo na garage-rock, recimo.....
11. Take What You Want
Uh. Ako ste mislili da je prethodna bila promašaj, onda poslušajte ovu pesmu. Prethodna je bar bila rock, dok je ova jednostavno izvan svakog mogućeg domašaja našeg muzičkog interesovanja. Na njoj pored Post Malone-a gostuje još jedan mega popularni reper Travis Scott.
Sve u svemu, ne možemo a da se ne otmemo utisku koje su ostavile ove poslednje dve pesme. Opet, nema ničeg lošeg u saradnji tog tipa ali ima lošeg u tome kada se jedan od očeva jednog žanra, spusti na taj nivo, verovatno povučen mišljenjem svog menadžmenta (čitaj sopstvene žene), da zaboravi na sve ono što je nekada bio i napravi pesmu ili dve, kojima pokušava da se dodvori novoj i mlađoj publici samo da bi pod stare dane ostao relevantan toj istoj publici koja će, uprkos očiglednim namerama, ostati nema i nezainteresovana za bilo kakav njegov rad. Sa druge strane, šta je sa malobrojnom mladom i posvećenom rock publikom? Zašto ona nije dobila jedan Crazy Train ili Bark At The Moon svog vremena?
Bilo kako bilo, kada se sve uzme u obzir, radi se od verovatno jednom od najslabijih Ozzy-evih solo albuma. Jednostavno, očigledna je promena muzičkog stila (ne misli se na poslednje dve pesme), od ne samo onih čuvenih radova iz osamdesetih, već i od svega ostalog iz njegove karijere. Muzička ekipa koja je radila na albumu jeste bila vrhunska, ali čini se da je ipak na kraju nedostajao kako i sam Zakk Wylde, ali tako i mnogi drugi muzičari koji su tokom decenija doprinosili tome da Ozzy Osbourne, kao solo izvođač, pravi neke od najboljih i najvećih pesama svoga žanra.
Kako je Albumometar ocenio ovaj album, pogledajte u ovom kratkom klipu!
.png)
