Vraćamo rubriku Preslušavanje koja je nadaleko poznata po tome što predstavlja jedino mesto u domaćem medijskom prostoru gde vas sami autori muzike vode kroz najveće tajne i najsitnije detalje svoje muzike. To se uglavnom dešava onda kad se za to stvori prilika, što se ovoga puta sa stopostotnom sigurnošću i desilo. U goste su nam došli članovi beogradskog "benda u usponu" pod nazivom Stain. Glavna tema ovog preslušavanja njihov album prvenac pod nazivom Flesh and Form.
Album prvenac, osam pesama i pregršt spotova je ono što smo imali prilike da vidimo i čujemo od ovih beogradskih grunge rokera do sada.. Međutim, nije to baš sve tako jednostavno. Prvo, da bi se neki domaći bend uopšte našao na ovim našim stranicama on mora da zadovolji određene stroge kriterijume. Momci iz grupe Stain su sa lakoćom postigli sve to. Dovoljno je da odete na njihov profil na bilo kojoj društvenoj mreži i videćete grupu momaka koja se istinski trudi da potkrepi ono čime se bavi. Pobogu, čak su i onu malu riđu iz Stranger Things stavili kako sluša jednu njigovu pesmu! Ako mislite da su takve stvari nebitne, pa, kako da vam kažem, zato oni jesu ovde a vi niste i zbog toga oni imaju preko 500 mesečnih Spotify slušalaca (u momentu kad ovo pišem, što za jedan novi bend nije mala stvar) dok mnogi domaći bendovi i dalje ne znaju da Spotify postoji i da na njemu imaju muziku i profile.
Drugo, što se muzike tiče, tu nećemo mnogo ulaziti u detalje s obzirom da će nam to i sami objasniti u ovom Preslušavanju. Realno, da nam se nije dopala ne bi smo ih ni pratili svo ovo vreme. E sad, napravićemo mali izuzetak i osvrnućemo se na gitarski deo muzičkog spektra. Dugokosi momak sa Les Paul-om u rukama je, bar što se nas tiče, glavno oružje ove četvorke! Na domaćoj sceni se iz nekog razloga uopšte ne daje dovoljno kredita gitaristima i njihovom gitarskom umeću, odnosno onome šta i kako prenose na pesme. Niti su gitaristi na našim prostorima dovoljno odvažni da pokažu ono što znaju i umeju, iz nekih čudnih i neshvatljivih razloga. Poslušajte rad Stain-ovog gitaroša Ivana Ljubičića na ovom albumu i videćete da se momak ne stidi da opali dobar rif ili da da odsvira lepu i upečatljivu solažu! Možda gitarska muzika danas nije INN ali uvek je lepo sve to čuti i kao kolega gitarista jednostavno moram da pohvalim ovog momka!
Još ako dodamo i to da bend izvodi pesme na engleskom, što je u našoj zemlji i dalje nekakav tabu, to nam samo daje još veći razlog da ih u svemu ovome podržimo. No dosta više, hajmo sada da zavirimo u tajne albuma Flesh And Form koje nam otkrivaju Ivan Ljubičić (gitara), Nikola Đurović (vokal), Aleska Pejović (bas gitara) i Staša Rudić (bubnjevi).
Spiral
Iako hronološki gledano, “Spiral” nije prva pesma koju smo napravili, ona jeste najpitkija za nove slušaoce. Najkraća je od svih pesama na albumu i zbog toga je najbolje poslužila kao uvertira za ceo album. Ivan je imao inspiraciju za glavni riff i tekst slušajući “And I See You” od benda Lem Jem (koji nažalost više ne postoji, ali pesmu možete naći na YouTube).
He Who Disappears
E ovo je naša prva pesma! Stain je isprva bio cover bend, a Pantera i Metallica su bili neizostavni deo naše setliste, što se da i čuti u ovoj pesmi. Interesantno je da je riff nastao na prvoj probi kada je Staša došao u aprilu 2015. godine. Od tog momenta smo znali da smo nas četvorica “kliknuli” u kreativnom smislu. Aranžman smo naknadno menjali za snimanje albuma da bi zvučalo skladnije sa pesmama koje smo kasnije napravili.
Faceless
Pesma koju publika već zna napamet i koju smo najviše puta do sad snimali u studiju (4 puta). Često je zbog njene strukture, pevljivosti i jednostavnosti zovemo “Enter Sandman”-om našeg skromnog ali jakog opusa. Bilo je nekih neuspelih pesama nakon He Who Disappears-a, tako da nam Faceless dođe zvančino druga pesma koju smo napravili. Đura je imao već gotov tekst, ali ono što je bila novina u instrumentalnom delu i što je za naše stvaralaštvo u tom trenutku bilo novo jeste kontrapunkt između gitare i bas gitare, odnosno uporedno sviranje dve zasebne melodije koje se ritmički razlikuju. Kada dodamo vokalnu melodiju na sve to, dobijamo jednu ,,formulu” kojom se često služimo u daljem stvaranju pesama.
Flesh and Form
Alfa i Omega našeg stvaralaštva. Pesma je nastala odmah nakon Faceless-a, ali smo je dugo pravili. Ideja za refren je došla na probi, a onda smo sve ostale njene delove pravili u skladu sa njim. Eksperimentisali smo sa psihodeličnim instrumentalom u sredini i uspeli da mu nađemo mesto u celoj pesmi. U tom središnjem refrenu možete u više navrata da čujete i teretni lift iz BIGZ-a. Njegovo škripanje je jako karakteristično, pa smo ga jednom prilikom snimili telefonom i rešili da ubacimo u ovaj deo, pa tako i ova pesma ima deo BIGZ-a u sebi. Jednostavno smatramo da je u svakom pogledu ovo naša najbolja pesma, i zato album nosi naziv po njoj.
Radni naziv ove pesme bio je "Mexican spaceship". Ne pitajte nas zašto.
Fade
Ovo je jedna od onih pesama koje nastaju spontano u momentu i koje se ne diraju mnogo. Aleksa je Đuri u studiju odsvirao riff na bas gitari i Đura je odmah imao ideju za melodiju i tekst. Ubrzo zatim je i Aleksa doprineo pisanju teksta, tako da je pesma bila skoro gotova. Mučio nas je središnji instrumentalni deo jer smo pokušavali da napravimo nešto ,,zanimljivo”, da bismo se posle mnogo izgubljenih živaca fokusirali na emociju i odsvirali nešto najjednostavnije. Nakon te promene u pristupu stavaranja, pesma je bila gotova kroz dve probe, a taj središnji deo smo snimili uživo u jednom tejku da bismo što bolje preneli tu sirovu energiju i emociju.
In Touch with The Sky
Pesma za koju uvek kažemo da je namenjena lepšem polu. Nastala je jako brzo i bila je poslednja pesma koju smo napravili za album. Ona malo odstupa po stilu i zvučanju od ostalih pesama, a i tekstualno u prvi plan stavlja “nju”, što nije uobičajeno za naše pesme. Interesantno je da Ivan uopšte nije imao ideju za solo deonicu i to se vuklo par proba. Najzad, Đura i Aleksa su uskočili u pomoć, davali mu ideje, reference i smernice, te smo zajedno za jednu probu napravili solažu i zaokružili pesmu.
The Heel
Inspiracija za riff je došla od Tool-ove obrade pesme “You lied”, ali je pesma ubrzo otišla svojim tokom. U ovoj pesmi se mogu čuti uticaji progersivnog roka, pogotovo od drugog refrena do kraja pesme. Prosto, mi puštamo pesmu da nas ponese, nekad bude jednostavna, nekad bude tipske hard rock strukture, a nekad bude progresivna, kao što je the Heel. Zanimljivo je da je tekst za ovu pesmu Đura dobio u toku samog procesa snimanja albuma. Jednom prilikom, dok smo pravili žurku u našem studiju u Bigzu, u naletu inspiracije je "naškrabao" za možda 5 minuta ceo tekst pesme, tako da i ova pesma nosi "duh" tog mesta u sebi.
Interesantno je i još da smo ovu pesmu nazivali “Peta” (jer je nastala peta po redu) sve dok ona nije dobila svoj pravi naziv, a eto, Heel na engleskom znači peta.
OK
Stoner balada koju niko nije tražio i koja je sasvim slučajno ispala to što jeste. Opet, duh studija iz Bigz-a je utkan u ovu pesmu čiji je prepoznatljiv rif nastao spontanim džemovanjem Alekse i Ivana obavijenih u bordu svetlost refrakcije zavesa. Solaža u ovoj pesmi je Ivanova omiljena, a snimao ju je na tehnički neispravnoj i loše intoniranoj ručno rađenoj replici Fender Stratokastera. Ali, taj šupljikav hrapavi ton je bilo ono što je Ivan tražio, a ponekad se baš takvi tonovi kriju samo u gitarama od 200e.
Posle izvesnog vremena vraćamo rubriku "Preslušavanje" u kojoj prvenstvo imaju sami muzičari i tvorci pesama, koji nas po sistemu "pesma po pesma" vode kroz sopstvene albume na jedan jedinstven i unikatan način. Ovoga puta sa nama su članovi grupe Rulja Inc. iz Lazarevca koji su nedavno izdali svoj album prvenac pod nazivom Ništa Skriveno.
Na prvo slušanje bilo nam je jasno da se ovde ne radi o "samo još jednom običnom i dosadnom" izdanju sa domaće "scene", koje uvek bude ili neka "alternativa wannabe" ili bespotrebni "bunt bez bunta da bi se gostovalo u Buntu". Iz tog razloga se Junkyard radar upravo i zaustavio kada se upalila lampica i kada je naleteo na sav taj prljavi, visoko-oktanski, sirovi i emocijama nabijeni rokenrol (retka vrsta muzike na našim prostorima), koji je u ovih deset numera isporučen. Svaki album krije neku svoju tajnu, međutim, članovi benda Rulja Inc. potrudili su se da u ovom Preslušavanju, apsolutno ništa ne bude skriveno!
P.S. Preporuka je da dok ovo čitate uporedo i slušate album!
Grupu Rulja Inc. čine:
Ivan Simić - vokal i gitara
Marko Milutinović - gitara
Vuk Stojanović - bas gitara
Dejan Anoičić - bubnjevi
1. Budućnost
Rulja
Inc: Pesma je nastala, tj glavni rif pesme pre nekih 5-6 godina, možda i više,
kada se prisustvovalo jednoj jedinstvenoj sceni. Tada su se uz jutarnju kafu
zarad boljeg ugodjaja, a i umesto šećera konzumirali pojačivači ukusa i efekta
budjenja. Izvorni naziv ideje za pesmu je bio „Gledam kako šmrču spid“, a
razvijana je zajedno sa Filipom, tadašnjim, a i sadašnjim bubnjarem benda, i
dobili smo vremenom Budućnost. Uvek nam se svidjalo što je pesma instrumentalno vukla
na You could be mine od GNR, mada nam to nije bila namera. A tekst je klasična priča
o čoveku koji oseća da može više i želi svoju priliku da zasija. Budućnost je
vodilja albuma, početak koncepta, bunt, bes, rok u čistoj formi i još mnogo
toga, ali pre svega, ona je pesma koja postavlja pitanje šta se dešava sa
čovekom kada shvati da mir može pronaći samo tražeći sebe u sebi.
2. Duhovi
Rulja
Inc: Pesma koja gazi i lomi sve pred sobom, jedna svirepa i nemilosrdna rok mašinerija! Duhovi su nastali iz želje da se napravi
najjebačkija rnr pesma koju smo u stanju u tom trenutku da napravimo. A mnogo
smo slušali Motorhead u tom periodu pa je taj fazon bio presudan za krajnji
ishod pesme. Brejk u pesmi koji nam je uvek bio brutalan je nastao sasvim
slučajno, kada je Aca, bivši bubnjar benda, hteo da proba da spusti pesmu i
isprati to sve stonerskim brejkom, što nas je oduševilo. Jedan od trenutaka
kada je umeo da zablista, naravno potpuno nesvestan toga. I genijalne gitare u brejku,
tj udarci po gitaru u nekom off beat-u su genijalna ideja producenta Milana
Savića Dextera, na šta smo instant odlepili. A tekst pesme sam po sebi stavlja
do znanja u čemu je stvar. Borba sa repovima iz prošlosti, željom da se čovek
otrgne od toga, izbori za svoje želje bez obzira na to što ga svi ostali vuku
zajedno sa njima u krdo...
3. Kavez
Rulja Inc: Jednostavno a efektivno do bola. To karakteriše Vučinine bas linije.
Iako je oko drugih stvari komplikovan i sklon perfekcionizmu, kada su u pitanju
bas linije retko kad pogreši. Uvek zna šta treba, kako treba i koliko. Ova
pesma je pesma o ljubavi, i različitim vidovima iste. Nastala je kao Vučinina
ideja sa tri tona, ali tri tona iz kojih vrišti sex. Kada se na to dodaju
Čipsovi filovi na gitari i vokal, dobijamo pesmu koja zvuči tako kako zvuči.
Pesmu koja mami i koja proklinje. Pesmu koja čini da se osećaš istovremeno i
kao bog sexa i kao osuđenik koji čeka smrtnu presudu.
4. Mrtav grad
Rulja
Inc: Jedna od prvih pesama koje su napisane. Očaj, beznadje i snovi o bekstvu
gde god, razočaranju... Ali i ostajanju na svom putu uprkos svemu. Priča koja zvuči pesimistički,
ali samo površinski, ona je krik čoveka koji odbija da veruje da ne postoje drugi „živi“ ljudi. Iako generalno tekstovi na prvu odišu pesimizmom, namera je bila da se osokolimo kroz liriku bez obzira
na sva sranja koja nas dave. I to je ono što se provlači kroz ceo album. Nema
odustajanja, nema kraja, nema predaje do poslednjeg trenutka. Neka se ruši
svet, naša, a i dužnost svakog čoveka je da stoji čvrsto uz svoje ideale i
snove o ljubavi i slobodi, ne gaziti pritom ljude oko sebe već im pružati ruku
kada su dole.
5. Ne dam
Rulja
Inc: Verovatno pesma koja je omiljena svim članovima benda. Biblija benda i
suština našeg zvuka. Pesma koja je nastala pod uticajem Ozzy-a i Black Label
Society, sa dosta stoner uticaja. Jasna i glasna poruka da nam je sve jasno,
sve kapiramo i to ne dozvoljavamo da nam remeti život. Jasni su nam motivi,
jasni su nam gramzivost i pohlepa, ali ne damo svoju nadu i veru da možemo da
živimo bez tih sitnih i jadnih ljudskih osobina... Pesma je poprilčno jasna,
dakle ostaje vam samo da slušate.
Pesma
bunta -NE DAM!
6. Čistilište
Rulja
Inc:Ovo je pesma na kojoj smo ubedljivo njaviše
radili u pogledu aražmana, sama pesma je sastavljena iz tri dela, odnosno iz
tri različita rifa. Karakteriše je upečatljiv kraj i rif koji svoju inspraciju
crpi od strane „Led Zeppelin“. Pesma predstavlja borbu čoveka sa svojim
emocijama koje ga muče i čine ludim, tačnije, ona govori o momentu kada čovek
ne zna da li da veruje emociji ili razumu i u tom času nastaje razdor
u čovekovom biću, a kad se dve strane sukobe, tad počinje Čistilište. Pesma
koja i tekstom i muzikom opisuje kako je kada se čeka, a svaka ćelija tvoga
tela želi da krene.
7. Zvezda
Rulja
Inc: Stvari dobijene bez truda, lažno napravljene zvezde. Pesma koja je ideja
originalnog bubnjara Filipa Todorčevića. Doneo je uvodno razlaganje i predložio
da se ispriča priča o instant zvezdama, njihovom usponu, bljesku i strmoglavom
padu. Kao što tekst kaže „Zvezde pale su dole, ništa nije kao i pre, gde su oni
što vole, što dali su i uzeli sve?“ sve se vrti oko toga da ono što si dobio a
ne pripada ti, isto tako brzo ti prodje kroz ruke, a svetla kada se ugase
poslednji put, šta zaista ostaje od tebe...
8. Znam
Rulja
Inc: Još jedno Vučinino remek nedelo, bas rif koji je on doduše zamislio da se
razvija u skroz drugačijem pravcu dok nije podlegao našem pritisku da od njega
napravimo ovo što smo napravili. Pesma predstavlja totalnu sinergiju ideja
Vuka, Ivana i Čipsa, i tipičan je primer pesme koja se pisala sama od sebe, a
zaokružena je u potpunosti kada je Deki na bubnjevima utegao nenormalno.
Bukvalno je pocepao ne komplikujući preterano, uz cigla/malter pristup
sviranja, tačan i precizan kao i uvek. Inače je čovek ceo album odsvirao sa
metronomom u glavi i srcu. Pesma za koju smo odmah znali da mora da najavi
album i da bude prvi singl.
9. Raskršće
Rulja
Inc: Prema rečima frontmena benda Ivana Simića, reč je o pesmi koja je nastala
za jednu noć i u kojoj je čitav aranžman za sve instrumente imao u glavi, i
morala je biti instrumental. Deki je obogatio prelazima na bubnjevima koji
pojačavaju atmosferu pesme. Ovaj instrumental je mešavina srpskih muzičkih etno
motiva u western fazonu, a prva verzija pesme snimljena je u sklopu Projekta
1906 u malo drugačijem aranžmanu, ali je suština netaknuta, i u malo izmenjenom
fazonu završila na albumu Ništa Skriveno.
10. Odlazim
Rulja
Inc: Priča o čoveku koji je prebordio sve muke i patnje i sad nakon svega,
konačno mirno plovi niz reku mira i spokoja. Spašen od prljavštine koju ovaj
svet nosi sa sobom, on odlazi. Pesma inspirisana muzički serijom „Sons of
Anarchy“, a lirički vezom sa jednom devojkom, vezom koja jednostavno nije bila
suđena da preživi, pa je bilo vreme da se ode. U pisanju teksta je pomogao i
Filip, prvi bubnjar, i ovo je pesma koja je uz Mrtav grad i Ne dam jedna od
prvih pesama ikad napisanih na albumu. Inače i ova pesma je snimljena u okviru
Projekta 1906 i čak je bila u opticaju za glasanje za hit meseca na top listi
radija Beograd 202. Pesma koja zaokružuje priču na albumu, uz maestralno
gostovanje Dušana Savića na klavijaturama i Vučininu usnu harmoniku.
Posle dužeg vremena vraćamo se intervjuisanju. Nedavno smo proširili redakciju koja je momentalno donela odluku (sa samo jednim glasom protiv) da se u ovom intervjuu, odnosno razoktraivanju, nađe ni manje ni više nego osnivač i glavni urednik ovog sajta - Janko Petrović. Kako je Junkyard Rock Stories nastao, u čemu je fora sa domaćom scenom, šta to fali niškoj sceni, koji su to novi bendovi trenutno vredni pažnje, priče iz vremena bendova Critical Solution Revisited i Filthy Cathouse koje je osnovao i sa kojima je svirao kao i još mnogo toga zanimljivog.
1. Šta ima i na čemu trenutno radiš od projekata? Ovo ti je jedina šansa da najaviš šta god to bilo.
Osim što se trudim da ovaj websajt bude što luđi i nenormalniji bilo je tu i nekog muziciranja. U pitanju je projekat na kom sam radio kao gost. Ne mogu još uvek da otkrijem o čemu je reč ali objavičemo i to uskoro. Ekskluziva. Vrlo je interesanta stvar u pitanju, miks svega pomalo a opet jedna dobra rokačina.
2. Kada već pominješ sajt, objasni čitaocima šta je uopšte Junkyard Rock Stories. Čemu služi, kako je nastao i šta će kog đavola svetu jedno ovakvo mesto?
Odgvor na to pominje mora se potražiti u vreme pre samog početka postojanja sajta. Trudiću se da budem što kraći. Dakle sve je krenulo, kao što svi znaju, septembra 2014.godine sa recenzijom tadašnjeg novog Slash-ovog albuma World On Fire. U tom nekom periodu pre te pomenute godine, recimo od 2008/2009, ušli smo u vreme kada su muzički sajtovi bili jedina mesta gde ste mogli da se informišete o svojim omiljenim grupama. Muzičke emisije i časopisi počeli su da izumiru i da se gase još pre toga. U prvoj polovini dvehiljaditih ih je bilo puno, ali kako je vreme odmicalo, tehnika se poboljšavala a ljudi postajali generalno sve nezainteresovaniji za rock n roll. Metal Hammer je došao 2005.godine i pobegao glavom bez obzira nakon svega godinu dana. Jedini magazin koji je opstao i u periodu između 2008-2014 (period pre početka masovnog konzumiranja društvenih mreža inače), bio je Nocturne magazin. Dobro su se držali sve negde do 2012. godine ako me sećanje dobro služi. E sad, svi ti časopisi bili su raznovrsni i u njima je gotovo svako mogao da nađe ono što ga zanima. Pokriveni su bili svi mogući rock i metal pod-žanrovi. Mogli ste da čitate o tome šta radi Slipknot, pročitate recenziju Warrant-a ili Helloween-a, uživate uz intervjuu Duff McKagen ili čitate kako vam Traci Guns kaže da je novi album L.A. Guns-a metalniji od Mejdena.
Kako je sve to nestalo, ostali su još jedino sajtovi. Sajtova je bilo puno međutim počeli su ozbiljno da, bar po meni, promašuju teme. Da li zbog toga što nisu imali dovoljno ljudi u redakcijama, u smislu da za svaki pod-žanr postoji neko ko će to da prati i o tome da izveštava ili piše, ili nečeg drugof poput nezainteresovansti, počeli su da izostavljaju veoma bitne teme. Mene je recimo to opasno nerviralo, jer ja sam jedan od onih ljubitelja rock muzike koji su čitali sve moguće časopise, gledali emisije i redovno posećivali sve moguće sajtove. Uzgred, to radim i danas naravno. Za mene je bilo nedopustivo da tadašnjim sajtovima ne mogu da pročitam vest ili recenzije novih albuma grupa poput Stone Sour, Whitesnake, Slash ili Sixx A.M. recimo. Da ne pominjem tek neke "mladje" grupe poput Halestorm, Rival Sons, Backyard Babies prema kojima su se naši sajtovi ponašali kao da ne postoje, da stvar bude još gora, i dalje to rade. Tu dolazimo i do te druge bitne komponente Junkyard-a, koju drugi takođe izostavljaju, a to je predstavljanje ljudima nečeg novog. To su te neke mlađe i novije grupe, ili grupe koje se tek probijaju, za koje mi na ovom sajtu smatramo da je vredno pomenuti ih, i shodno tome ih predstavljamo ljudima iz razloga što te grupe jesu poznate i priznate u svetskim razmerama, a kod nas se paralelno sa tim uglavnom kuka kako je rock mrtav i kako nema ničeg novog.
U kom to rock i metal svetu Slash-ov prvi solo album nije vest od prvorazrednog značaja ili recimo dupli Stone Sour albumi iz tog perioda? Svi kao vole te Gunse, lože se i sve znaju o trilogiji spotova sa UYI albuma, a kad Slash izbaci solo ploču, nijedan sajt se ne seti da pomene ili napiše recenziju a čovek je još i dolazio da pravi koncert u BG-u. E upravo je to bilo ono što je prelilo čašu kod mene. Nakon nekoliko godina takvog tavorenja odlučio sam da napravim ovaj sajt i počnem da pišem upravo o toj nekoj vrsti rock muzike koja mi je falila kod drugih i koju su oni iz nekog razloga zapostavili. Junkyard Rock Stories je shodno tome i bio zamišljen kao ti nekadašnji časopisi i bio je okrenut pre svega fanovima, ljubiteljima muzike, ljubiteljima konkretno ovakvih zapostavljenih grupa i takav je ostao do danas. Dakle pre svega obični čitaoci poput mene samog i bilo koga od vas koji ovo čitate, pa tek onda neka promocija i podržavanje bilo kakve domaće scene.
3. Kažeš posvećen publici? U redu, a u čemu je onda stvar sa domaćom scenom? Zbog čega na ovom sajtu ima vrlo malo priča o domaćim grupama?
Kao što sam objasnio u prethodnom pitanju, Junkyard Rock Stories pre svega popunjava rupu koju su drugi sajtovi ostavili kada je u pitanju svetska rock scena. Što se domaćih grupa tiče, ovako sa novinarske strane, prvo ne vidim razlog zbog kog bi tako nešto trebalo forsirati kada postoje toliki satjovi koji pokrivaju tu temu. Drugo, ja lično domaću muziku gotovo i da ne slušam, osim nekih izuzetaka, što naravno ne znači da nema novih dobrih bendova. Ima i te kako i o mnogima smo i pisali na ovom sajtu, kao recimo: Glad, Bayat, Elektromattik, Prljave Sestre, NBG... Da bi se neka domaća grupa našla na ovim stranicama mora da zadovolji te neke određene kriterijume. Treće, domaća scena je gledano sa čisto novinarske strane, jednostavno dosadna. Ništa se vredno pomena uglavnom ne dešava, nešto iz čega bi mogla da se napiše zanimljiva priča...
Što se tiče scene kao scene, tu treba napraviti neke male razlike. EX YU grupe definitivno nemaju šta da traže ovde. Zašto da posvetim vreme i prostor nekim podgrejanim grupama koje se pojavljuju samo leti kad krenu festivali, a ostatak vremena provode u nekim svojim rupama, i tako decenijama unazad. Oni svojim postojanjem samo odmažu održavanju rock-a kod nas. Kada ste videli da neka od tih grupa kada svira u Areni ili Hali Čair, Tašmajdanu ili Letnjoj pozornici u Tvrđavi, ustupi pola sata svog dragocenog vremena nekoj mlađoj predgrupi? U svetu je to recimo normalno i neizostavno zar ne?
Dakle, za mene je domaća scena ustvari ono što se odnosi na grupe nekih srednjih godina pa sve do ovih najnovijih. Mada i tu postoje neke nerazjašnjene pojave koje mi nikada neće biti jasne. Ceo život gledam, sa jedne strane, grupe koje se trude i rade i na kraju ne mogu da se popnu tu neku stepenicu više u karijeru. Nasuprot njih imamo grupe koje preko noći postaju "velike", idu na prestižne festivale, opsedaju top-liste, a da pri tom uz sav raspoloživi napor ne bih mogao da im nađem bilo kakvu konekciju sa rock, metal ili punk muzikom u koju ih te neke "sile iz mraka" guraju. Znači tu postoje razne veze, vezice, poznanstva, interesi itd. Kao uostalom i u svemu. Jednom rečju ne postoji sistem po kome jedna grupa od svog nastajanja ide nekim ustaljenim putem, stepenicu po stepenicu u svojoj karijeri, već je to sve neki zbrlj i to me odbija da u svemu tome učestvujem sa ove tačke novinarskog dela posla.
U suštini, da završim pošto sam odužio; ovo je dosta opširno pitanje koje smo smo praktično samo dokrznuli.
4. Pošto toliko "voliš" domaću scenu, oceni bendove od 1 do 10.
Pa da li stvarno morao vako nešto....
EKV - 7
Van Gogh - 9
Goblini - 9
Riblja Čorba - 1
Divlje Jagode - 4
Zabranjeno Pušenje - 7
Električni Orgazam - 5
KKN - 6
NightShift - 7
Mortal Kombat - 6
5. Šta trenutno najviše slušaš i koja bi tri albuma poneo na pusto ostrvo? Albumi ne smeju biti stariji od pet godina. Dakle zaboravi na Appetite For Destruction, Contraband od Velvet Revolver, albume Aerosmith-a i druge albume tog tipa.
Zašto samo tri? A šta ako je ostrvo pokriveno internetom pa lepo uključim Spotify i imam svih 30+ miliona pesama? Šalim se naravno. Inače meni su ovakva pitanja uvek bila preteška, ima toliko dobre nove muzike, ali ajde ovako: Budderside - Spiritual Violence, Stone Sour - Hydrograd i Sixx A.M. - Prayers For The Damned... pa nek se trese celo ostrvo.
6. Poslednje/a stvar koju si radio:
Knjiga - Neonski Bluz by Dejan Stojiljković aka Deksa Pantelejski, a muzička je bila Walk This Way - biografija grupe Aerosmithh
Film - neki prastari House Of Usher, tako se palo
Serija - Blacklist i Stranger Things
Utakmica - evo sad pošto traje EURO, mora da je bio sudar nekih velikih titana tipa Švedska - Slovačka, ali nema veze uskoro kreće prava stvar, forza Italia
Igrica - Mortal Kombat 11
Koncert - pre pandemije gledao sam uživo Foo Fighters
CD (kaseta,ploča) - poslednji cd sam kupio pre nekoliko godina i to Ratt - Out Of The Cellar
Podkast epizoda - ma to slušam svakog dana ne znam ni sam više
7. Koliko si para zaradio prvi put u životu od svirke i kako si ih potrošio?
Ako se dobro sećam bilo je 3500 din koje smo kao bend, a u pitanju je Critical Solution, dobili 2006.godine na Beer Fest-u u Nišu. To je za to vreme bilo dosta para, ne nešto mnogo ali više nego sada obzirom da je dinar u odnosu na euro bio dosta ispod stotke. Uglavnom, zamislite vi to, Beer Fest u Nišu, i to na Gradskom polju. Ogromna bina i ogroman prostor gde bi realno mogli da sviraju Gunsi... Ako se dobro sećam održao se još dve-tri godine nakon toga i onda ugasio za svagda. Inače, svirali smo prvog dana i otvorili festival, bilo je mnogo tadašnjih niških bendova i bilo je fenomenalno. Naš prvi nastup. Pare smo naravno potrošili mudro i sa merom u čuvenom Bucinom ćošetu, koga takođe više nema.
Critical Solution Revisited - svirke s leva na desno: Beer Fest 2006, Yetti 06-07, Nightshift 2007 i Nisomnia/Čupin Memorijal 2011
8. Svirka sa najviše i najmanje ljudi u karijeri?
Critical Solution Revisited - u samom vrhu je taj Beer Fest ali i koncert na Bubnju pred izviđačima koju nedelju nakon toga. Naravno da ne zaboravim Čupin memorijal/Nisomniu iz 2011 koji standarno dobro posećivan. Ali, ako ćemo pravo, svirka sa najviše ljudi je naš prvi nastup u klubu Yetti isto negde na prelazu iz 2006. na 2007. Pričalo se da je to tada bio rekord po broju ljudi u tom malenom klubu, tačnije rupčagi jednoj običnoj, i da ih je bilo preko 200. Najmanje ljudi sa druge strane, pa, bilo ih je, recimo predzadnji naš nastup u tom istom klubu.
Što se tiče grupe Filthy Cathouse, hmm najmanje ljudi bilo je na Adrenalin festu 2010. na Dunavu pošto smo svirali pre početka programa praktično, tj držali smo praktično probu na ogromnoj bini drugim rečima, ali za to smo sami krivi jer je naš bubnjar morao negde da putuje to veče ili šta god. Za ono što nismo krivi je svvirka u SKC-u kada smo bili pregrupa Adam Bombu, njujorškom glam rock gitaristi. Tada su prodate svega tri karte. Da lepo ste čuli. Troje ljudi je kupilo kartu da čuje i vidi nešto ovakvo. Najviše ljudi bilo je čini mi se na Release Party svirci kada smo izdali album Senke Iz Ugla u januaru 2013.godine.
Filthy Cathouse - s leva na desno, Adrenalin fest plakat, SKC 2010, negde u gradu, Adrenalin fest 2010, Dom Omladine 2011 i Forest Fest 2010
9. Od bendova sa kojima si svirao i bio im predgrupa ili išao sa njima na turneje, ko se najbolje ponašao prema tebi i tvom bendu a ko najgore?
Turneje? Rekoh maločas da domaći bendovi ne vode mlade na turneje...
Critical Solution Revisited - sa momcima iz niške hard rock grupe Puls smo uvek imali dobru saradnju a svirali smo im kao predgrupa nekoliko puta. Takođe 2007. na čuvenom Friday Night Rock partiju smo svirali ispred grupe NighShift koji su takođe bili sjajni prema nama (mada ne bih smeo da se kladim u to kakvi smo mi bili prema njima haha).
Filthy Cathouse - definitivno sa grupom Polyester Shock. Zapravo oni su pravi primer kako jedan stariji bend treba da se ophodi prema mlađem. Svirali smo nebrojeno puta ispred njih, uvek smo se dobro slagali, družili pre i posle svirki, čak i nastupali jedni sa drugim na bini. Sa njima i dan danas imam odlične odnose, a verujem i ostali članovi benda iz tog perioda, posebno sa Danielom Mihajlovićem Denijem, koji nakon grupa Polyester Shock i Elektromattik sada nastupa kao solo umetnik,
Filthy Cathouse i Polyester Shock zajedno na bini u Ciklonu 2011.
10. O čemu govori pesma grupe Filthy Cathouse - Ne! Neću Prestati? Postoje neke glasine...
Da se pesma odnosi na predsednika naše zemlje? Hahaha, ne ne! Prvo, ne postoje nikakve glasine, to je samo šala. Drugo, pesma je nastala 2010.godine i nema veze sa politikom ni tadašnje a kamo li sadašnje vlasti. Filthy Cathouse nije bio bend koji je pisao političke pesme. E sad, ako ih neko tako shvata, šta ja tu mogu. Pesmu smo napisali zajedno, dakle svi članovi benda su bili prisutni kada smo pisali taj tekst i on govori ustvari o nama u tom trenutuku našeg života, na jedan polušaljiv punk-rock način.
11. Filthy Cathouse je grupa koja je svirala taj tzv hair metal ili kako već. Kakav je status te muzike i zbog čega nikada nije bila prihvaćena na našim prostorima?
Nama u grupi je je taj muzički pravac bio zapravo ono što nas je okupilo jer smo svi to voleli. Hej pa ti slušaš L.A. Guns i Faster Pussycat, i ja isto! To je to, pravimo bend! Ako me razumete. U suštini Filthy Cathouse je svirao jednu vrstu modernog hard rock-a, sa tim nekim suptilnim sleaze-street uticajem. Uzgred, ne volim naziv hair metal. Za mene je to 80s metal, glam metal ili njegova podvrsta sleaze rock/metal.
Što se tiče statusa ovog pod-žanra kod nas... Mi smo u Srbiji uglavnom pokupili sve što je došlo sa Zaprada, što je i normalno, jer nismo mi izmislili rock muziku nego oni. E sad, ono što svi znaju na ovim prostorima, a to je da sve to što dolazi spolja uvek dosta kasni. Drugim rečima sve je stiglo do nas sa malim ili većim zakašnjenjem. Glam metal koji je bio svetski popularan tokom osamdesetih recimo nije. Nije se prihvatio ni kasnije, ali jeste nešto drugo. Do nas je stigla ta neka stigma koja prati ove bendove, ta neka mržnja prema njima i podsmevanje koje doživljavaju od početka devedesetih nakon odluke muzičke industrije da ih preko noći praktično skloni sa scene i na taj način ih uništi za sva vremena. Znači, nije grunge ubio glam metal već muzička industrija.
Kada to prenesemo na ovo naše područje vidimo da je ta stigmatizacija dovela do toga da takve bendove ovde sluša vlro, vrlo uski krug ljudi i da je generalno ovde bilo malo takvih domaćih bendova. To su recimo bili grupa Karizma, kao najpoznatija među njima, zatim grupa Scarlet koja je kratko trajala, pa onda Pussycat koji su bili više gnr-street orijentisani i to je to praktično. Filthy Cathouse je praktično bio nastavak te priče nakon pauze od desetak godina. Naravno uz još neke manje poznate bendove koji su se vremenom pojavili. Međutim, ta pauza nije donela nikakvo poboljšanje što se tiče glam/sleaze metala u Srbiji. Mržnja i nerazumevanje postali su čak još i veći. Daću vam nekoliko primera. Filthy Cathouse je svirao nekoliko tih nekih tzv. takmičenja bendova. Na svakom od njih bili smo pogrdno okarakterisani kao 1) Motley Crue kopije (što je automatski minus i omča oko vrata) 2) kao neko ko svira demode muziku iz prošlosti. Znači mi sviramo demode muziku a gomila trash i power metal bendova, ili post-punk/new wave bendova, grunge ili blues bendova pored nas, sa istih tih takmičenja, ne sviraju muziku iz prošlosti????? To je taj neobjašnjivi paradoks sa kojim smo se susretali na svakom koraku.
12. Pesma tvog prvog benda Critical Solution Revisited pod nazivom Drive proglašena je za najgoru pesmu po izboru Balkanrock-a u 2017.godini a pobedila je po izboru fanzina Get On The Stage kao pesma meseca. Kako to komentarišeš?
To je upravo taj diskurs koji postoji na našoj muzičko-novinarskoj sceni da tako kažem. Mada to i ne mora uvek da bude loše samo po sebi. Ta rubrika sa Balkanrock-a po meni čak i ima smisla, jer je smela i podiže malo prašine na ovoj inače dosadnoj sceni. E sad, zavisi ko tu rubriku uređuje. Ako uređuju ljudi koji zaista poznaju materiju onda je to ok. Ako je suprotno onda ne valja. Kao da recimo ja sada krenem da pišem o black metal bendovima, o kojima nemam blage veze. Sve u svemu, oni su nam ponudili čak i intervju kada je pesma izašla i koji smo odradili, tako da tu nema nikakvih problema. Critical Solution Revisited i Balkanrock su za one koji ne znaju, takoreći vršnjaci jer smo gotovo iste godine počeli sa radom, a i zahvaljujući tadašnjem forumu ljudi su mogli da saznaju sve dogodovštine i prljavštine iz života članova benda. Šteta što su ugasili taj forum.
13. Pre dve godine Junkyard je radio i podkast. Zbog čega toga više nema i da li pratiš neke druge podkaste?
Dve sezone Junkyard podkasta su odrađene a treća će biti, samo ne znam još tačno kada. Što se tiče podkasta generalno, moram da kažem da bukvalno ne prođe dan a da ne odslušam neki. Bilo da je muzički, politički, sportski ili nešto četvrto. Meni to dođe i kao razonoda i kao mesto gde prikupljam informacije o temama koje me zanimaju. Za one koji možda nisu upućeni u to to šta je ustvari podkast postoji tekst koji smo napisali 2019.godine - Analiza: Šta je to podkast?
Inače, podkast je u Srbiji eksplodirao tokom pandemijske 2020.godine. Ne samo da mi je YouTube feed sada prepun raznoraznih novih podkasta na sprskom, što apsolutno nije bio slučaj pre toga jer ih je bilo svega nekoliko, već je i pomenuti tekst na sajtu imao enormno veliku posvećenost tokom cele protekle godine. Ljude je izgleda baš zanimalo šta je to, eto, posle nekih petnaestak godina od kada se prvi podkast pojavio u svetu. Nikad nije kasno.
Sve u svemu, po mom mišljenju podkast je nešto najbolje što je ovaj novi visoko tehnološki svet u kojem živimo iznedrio. Zamislite neku temu tipa kućni ljubimci, ili možda true crime koji moja žena obožava recimo, ili horor priče, ma šta god, i pronaći ćete makar jedan ako ne i više.
14. Koji bend (ili bendovi) je po tebi najprecenjeniji a koji najpotcenjeniji trenutno?
Najprecenjenija je sigurno, bez ikakvog dvoumljenja grupa Greta Van Fleet. Mlada grupa koja svira classic rock koji pri tom stopostotno liči na Led Zeppelin, odjednom postaje svetsko čudo do te mere da za njih znaju i ljudi koji sporadično slušaju muziku. U redu a šta je sa desetinama drugih bendova koji takođe kombinuju elemente classic rock-a, nastali su pre Grete, ne liče na Zeppelin ili Aerosmith već imaju sopstveni stil i zuvk? Šta je sa onima nastalim za vreme i posle Grete? Zašto oni ne mogu da imaju po tri ili četri milion slušalaca na Spotify-u? Drugim rečima, koji je to kriterijum po kome ta neka "nevidljiva ruka tržišta" nalaže šta je za slušanje a šta ne, šta je IN a šta ne? Prema tome, potcenjeni su svi koji su nepravedno u senci ovog benda a po meni zaslužuju mnogo, mnogo više, počev od grupa Rival Sons, The Struts, Halestorm, The Pretty Reckless, Black Stone Cherry pa sve do novijih poput Budderside, Bloody Heels, Neon Coven, zatim plejade new wave of classic rock bendova koji trenutno postoje, pa sve do švedskih grupa poput Backyard Babies, Crashdiet ili Hardcore Superstar, koje su takođe dosta potcenjene.
15. U kom stranom odnosno domaćem bendu bi voleo da sviraš kada bi mogao?
Domaći - Pussycat, mada taj bend nije aktivan već dugo
Strani - teško pitanje toliko ima dobrih sa kojima bi voleo da zasviram, možda Hollywood Vampires. Bilo bi zanimljivo svirati sa Joe Perry-em i Johnny Depp-om u tandemu.
16. Izaberi svoj otrov:
Red Hot Chili Peppers ili Jane's Addiction - oba benda su dobra ali neka bude RHCP
Metallica ili Megadeth - Metallica i to od Black albuma pa nadalje
Marshall ili Fender - Marshall
Nirvana ili Alice In Chains - Alice In Chains
Aerosmith ili KISS - Aerosmith uvek
Linkin Park ili Korn - Linkin Park
HIM ili The 69 Eyes - The 69 Eyes, ali da ste me pitali recimo 2001. HIM bi pobedio
Stratocaster ili Les Paul - teško pitanje ali neka bude Strat
The Offspring ili Green Day - The Offspring
Bitlsi ili Stonsi - Stonsi 100%
17. Kakva je po tebi niška rock scena i sa kojim problemima se susreću bendovi iz tog grada? Zbog čega ima vrlo malo bendova koji su uspeli iz tog grada?
Uh i ovo je jedna opširna tema. Sve što sam govorio o domaćoj sceni važi naravno i za niške rock bendove s tim što tu postoje neke lokalne boljke od koga boluje ta scena. Niš je oduvek bio prepun talentovanih mladih ljudi koji su se bavili muzikom, što je i normalno za grad te veličine. Nekada ste mogli da se prošetate uveče po Keju, na putu od Amfija do Nade recimo, gde ste mogli da vidite gomile mladih ljudi koji se druže i piju pivo, gde bi obavezno bio neko ko svira gitaru, neko ko lepo peva, neko ko ima neke dobre ideje, neko ko cele noći lupa nogama što ukazuje da je doabr bubnjar, zar ne, dakle prepuno talentovanih ljudi koji još pri tome i vole dobru muziku. Mnogi od tih ljudi su na kraju i napravili svoje bendove, ali problem je u tome što gotovo niko (ili bar retko ko) nije uspeo da napravi nešto sa svojim muzičkim karijerama. Zašto je to tako? Postoji nekoliko mogućih odgovora a to su ujedno i te boljke od koje boluje ta tzv. niška scena.
Prvo, Niš kao jedan od tri najveća grada u zemlji, apsolutno nema nikakvu infrastrukturu koja bi bila na raspolaganju mladim bendovima. Kada kažem infrastrukturu mislim na prostore za dobre i kvalitetne svirke, neki pristupačni studio gde bi svi mogli da dobiju iole dobar snimak, neku izdavačku kuću da ih progura, zatim neku tv ili radio stanicu (ovo se odnosi na period pre 10-15 godina pre pojave interneta) koja bi imala emisiju u kojoj bi se ti bendovi prikazivali itd. Neko će sada sigurno reći, pa ima svega toga. Da, ima, ali sve je to nekako stihijski, zatvoreno i svodi se na samostalno snalaženje bendova. Recimo što se prostora za svirke tiče, ja osim Black Stage-a i Feedback-a trenutno ne znam ni jedno drugo mesto u Nišu u kome jedan mladi bend može da svira svoje autorske pesme. Ranije je bilo više tih prostora tipa SKC na Pravnom, razni drugi fakulteti, Jebaga, Distorzija, Orange, Sweet 1 i 2, Yetti, kao i one-time prostori poput Noćnog kluba na Bazenu ili bioskopa Park. Pa opet, većina bendova iz tog perioda, a reč je o dvehiljaditim, danas ne postoje. Tih nekih muzičkih inicijativa, festivala, mini-festivala je bilo tokom vremena ali kao što rekoh ništa od toga nije na kraju nije dovelo do toga da Niš izbaci dva-tri nova benda koji će biti u rangu Galije, Kerbera ili Mama Rock.
Drugo, problem je i u samim ljduima. Znam puno bendova iz te moje generacije u kojima ste imali po jednog ili možda dvojicu članova koji su se trudili i cimali, a ostatak ekipe bi bio sačinjen od ljudi koji su nezainteresovani i kojima je sve to samo neko mladalačko ludilo. To je rezultiralo čestim promenama bendova u smislu: e aj da pevaš/sviraš sa nama, e ajde. Na kraju ste imali bubnjara ili pevača recimo koji nastupaju sa preko pet bednova istovremeno, što je sa jedne strane ok jer pokazuje da postoji izvesna kolegijalnost ali je sa druge strane pogubno jer dolazi do međusobnog gušenja. Kada na sve to dodate nedostatak te tzv. infrastrukture, a to u prevodu znači: bend postoji tri, četri, pet ili više godina, ima jedan sklepani demo snimak, najdalje što je svirao van grada je u Niškoj Banji, eventualno Leskovcu, nema spot, nema nikakvu pokrivenost od strane medija, ljudi je sve manje na svirkama u gradu jer ne žele da slušaju sve isto, generalno je manje zainteresovanih za rock n roll kako dolaze nove generacije, život teče i donosi nove probleme (studije, posao, porodica)... i onda neminovno dolazi do nezadovoljstva, sagorevanja i razilaženja bendova. Ovo je priča 99% posto grupa iz Niša u poslednjih dvadeset godina. Šta se desilo recimo sa grupama Styptic, Diluvium, Navta Krijejtiv Kru, Subside, Decokvaritelji, Embryo Shpayz, Revolution, Glad, Aria Æterna, Rage Against The Komšije, Critical Solution, da napomenem samo neke od njih? Neki su se raspali a neki postoje i dalje ali sviraju jednom u nekoliko godina....
Sve u svemu, izgleda da je situacija danas još i lošija nego pre i ne znam kako se iz toga izvući. Da ne pominjemo tek priču o cover bendovima koji imaju totalni primat u klubovima koji su za tzv. izlaske. Kao što rekoh, predugačka tema za ovakakv intervju. Ono što mogu da obećam onim niškim bendovima u ime JRS, koji trenutno postoje i rade, a naravno i svim ostalim, je medijska pokrivenost koju mogu imati kroz objave na sajtu ili kroz plejliste Niš Rocks, Top Serbian Rock i Serbian Rock Metal Punk.
18. Svirao si i sa norveškom grunge-rock grupom Sedansored jedno vreme. Odakle ti u grunge vodama kao okoreli sleaze glam fan i kakva je norveška scena?
Grunge je moja ljubav No.2. Nakon hard rock-a, odnosno 80's glam metala, grunge i cela ta scena iz devedesetih je nešto što najviše volim da slušam i da se time bavim. Na mojim plejlistama je sasvim normalno da posle grupe Winger, krene neki Stone Temple Pilots, preko nekog Motley Crue deep cut-a, koji bude propraćen recimo hitom grupe Candelbox. Na kraju sve to začinim jedinm Aerosmith-om reicmo. Za mene su ta dva pravca zapravo veoma slična, ma koliko ljudi mislili drugačije. Grupa Mother Love Bone je suština ove moje tvrdnje i najbolji primer tog nekog prelaska rock zvuka osamdesetih u zvuk devedesetih.
Što se tiče Sedansored-a, da svirao sam i bila je to dobra pirča, a snimio sam i album sa ovom grupom pod nazivom Why. Sviranje sa ovim bendom je bilo dragoceno iz razloga što sam mogao da upoznam norvešku scenu iznutra i odatle naučim mnogo toga korisnog. Ta scena ima puno sličnosti sa našom ali i naravno i mnogo drugih stvari koje su uređenije i na jednom višem nivou.
19. Koji strani odnosno domaći bend bi trebalo da prestane da nastupa, u smislu da "okači kopačke o klin"?
Mislim da bi Deep Purple trebalo da prestane da nastupa. Zapravo to ubeđenje me drži još od koncerta na Sajmu 2006.godine.
Od domaćih, svi oni koji u poslednjih deset ili više godina nisu izbacili nijednu novu pesmu a zauzimaju sva moguća mesta na svim živim festivalima, a karijere im datiraju iz vremena kad smo se oslovljavali sa drugovi i drugarice.
20. Ako imaš bilo šta da dodaš sada je prava prilika, ili možda poruka za kraj?
Ko je stigao do ovog pitanja svaka mu čast! Ništa, šta da kažem osim hvala što pratite Junkyard Rock Stories, biće još zanimljivih stvari to obećavam. U suštini u ovom intervjuu smo samo načeli neke dosta široke, a ja sam se svojski potrudio da sve to skratim koliko god mogu, tako da je možda dosta toga ostalo nedorečeno. Međutim ako neko želi dalje diskutuje o tome dalje, tu smo pa pišite.
Negde na početku ove decenije, koju polako ali sigurno ispraćamo ovom gorkom 2020.godinom, na svetskoj muzičkoj sceni počeli su da se pojavljuju izdanci nečega, što je renomirani muzički magazin Classic Rock. mnogo godina kasnije, kratko i jasno označio kao New Wave Of Classic Rock. Jedni od prvih protagonista ovog talasa u nastanku bili su bendovi, poput recimo, Rival Sons ili The Struts. Kasnijesu počeli da se pridružuju i mnogi drugi, zahvatajući gotovo sve delove razgranate krošnje starog drveta koje još uvek nazivamo i rock muzikom, Novi po formi i sadržaju, ovi bendovi okrenuli su vremensku mašinu unazad, i zauzeli kurs nekada slavnih 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. Overdrive gitare, pršteće solaže, džegerovsko-morisonsko-planotvski nastupi, praćeni modernom produkcijom i aktuelnim temama, dali su ovom novom pravcu potrebnu unikatnost sa jedne, a zadržali stari "bigger than life" stav, sa druge strane.
Jedan od retkih takvih bendova sa domaće scene, ukoliko ona uopšte i postoji, koji se ne libi da odsvira rif, raspali solo ili "prikuje" betonskom ritam sekijom, jeste i niški rock "n" roll trio Prljave Sestre. Nakon albuma prvenca iz 2016.godine, kojim su postavili izuzetno visoke standarde, stigao je i naslednik pod nazivom Najgore tek dolazi. Prljave Sestre u svojoj muzici kombinuju klasične rock rifove, uz primese bluza, rokabilija i amerikane. Frenetično, drsko, beskompromisno i iskreno, ova trojka dokazuje da se, čak i kod nas, pravi i izvorni rock "n" roll zaista može svirati. Sve ovo, bio je i više nego dovoljan povod da stupimo u kontakt sa pevačem i gitaristom benda, Milošem Pavlovićem, i porazgovaramo na temu albuma. U sada već čuvenom "Preslušavanju", Miloš vas vodi kroz album Najgore tek dolazi!
Prljave Sestre:
Miloš Pavlović - vokal i gitara
Predrag Milosavljević - bas gitara
Milan Miggie Stojiljković - bubnjevi
1. Oni ili ti
Otkrivanje sopstvene tačke ključanja - arhetipski
rokenrol motiv koji ponovo postaje aktuelan. Kao i veliki broj naših pesama,
obraća se pojedincu, ali se istovremeno može tumačiti i iz kolektivne
perspektive. Trenutak u kome sve oko nas odlazi dođavola, jasno nam pokazuje s
kim imamo posla i poziva da napokon odaberemo stranu. Oni ili Mi? Uvek sam
pomalo rezervisan prema tom "mi", zbog beskrajnih mogućnosti
manipulacije koje se u njemu kriju. Situacija "sam protiv svih" je, iako
teža, neuporedivo čistija, i možda je bolje da se neko buduće "mi"
pojavi tek kad svako od nas pojedinačno izgubi srtpljenje i odluči šta mu je
činiti (što može da se dogodi mnogo brže nego što trenutno zamišljamo).
Muzički, pesmu bih smestio u kasne šezdesete, negde
između The Who i MC5 (vrlo uslovno, jer je smišljena,
odsvirana i producirana na moderan način). Aranžman je prepun prelaza i promena
dinamike, od nervoznog ljuljanja u strofi do eksplozije u refrenu. Idealan za
trio poput našeg i energičan
početak albuma.
2. Nova jutra
Razvedravanje posle bure, dato u fragmentima koje
slušalac sam može (i ne mora) da sklopi u celinu. Niljangovski rif praćen
jednostavnom hipnotičkom temom (sa prizvukom The Kills) i
psihodeličnim prelazima koji podižu tenziju. Dve veoma slične istovremene solo
gitare neprestano se razilaze i ponovo sastaju, kao i akteri priče, ko god oni
bili. Prilično naginje Jonathan Wilson-u i Hiss Golden Messenger,
ali - zar Ujka Neil nije idejni tvorac svega toga? Čak smo i prateće vokale otpevali
u Crazy Horse stilu. Takve stvari se spontano nadovezuju na glavnu
ideju. Uticaje po pravilu prepoznaješ tek nakon što pesma počne da dobija svoj
konačni oblik.
Ova stvar nas je
definitivno uverila da u zvuku Prljavih Sestara ima mesta za klavijature.
Odsvirao ih je Dimitrije Mandić, jedan od specijalnih gostiju iz Bohemije (uz
Didu i Janka, naravno).
3. Talas
Da li je uličnim prorocima mesto samo u treš
filmovima, ili se u njihovom buncanju mogu nazreti neke ozbiljne poruke?
Postavio sam sebi to pitanje kada sam sreo jednog od njih, neposredno nakon
protesta koji se odvijao u gradu. Tražio je nešto što je očigledno postojalo
samo u njegovoj glavi, ostavljajući utisak da je jedina izgubljena stvar on
sam. Istovremeno, najavljivao je nekakav veliki događaj. Učinilo mi se da
njegova pojava savršeno oslikava učesnike skupa sa koga sam se vraćao. Zar
sloboda u ime koje se bunimo nije već odavno nestala? Ipak, nisam u tome video
ništa obeshrabrujuće - naprotiv. Ako nas vera u ono što radimo približava
skitnicama i ludacima, neka tako bude. Kao u stihu Kris Kristofferson-a: "Freedom's just another word for nothing left to
lose".
Talas je osećaj da je šansa za revoluciju
i dalje tu. Taj osećaj sadrži jednu skoro religioznu dimenziju, nagoveštenu u
pesmi Didinim i Jankovim pratećim vokalima koji se kreću od soula ka gospelu.
Nekoliko tema koje su nastale odvojeno, vremenom se stopilo u finalni aranžman
za ovu pesmu. Dok smo preslušavali snimke iz studija, zajedničke asocijacije
bile su Harlem Shuffle, Kridensi i Patti Smitth. Kada smo je objavili,
u komentarima je više puta pomenut Supergrass, što je još jedno
drago poređenje.
4. Sjajniji od Sunca
Bilo je krajnje vreme da Prljave Sestre izbace jedan
stoprocentno optimističan tekst! (Na tome hvala Petru, ja izgleda ne mogu bez
mračenja). Muzički, stvar sadrži najviše britanskih uticaja od svih koje smo do
sada napravili. Od Stones-a preko Stone Roses do Primal
Scream. Bas linija koja vodi čitavu pesmu i british beat bubnjevi daju
dosta prostora gitarama da se razmahnu. Odsvirao sam gomilu stilski različitih
filera i rekao Janku da se u produkciji poigra njima kako god poželi (neke je i
sam odsvirao).
Da li zbog pozitivne tematike, aranžmana ili nečeg
trećeg, uspeli smo da na ovom snimku uhvatimo neke od najopuštenijih i
najrazigranijih momenata iz studija.
5. Držim te na oku
Jedna od prvih pesama koje su napisane za album Najgore tek dolazi. Skoro da bi mogla da se nađe na prethodnom.
Svirali smo je neko vreme i u originalnoj postavi, pre nego što nam se Migi
pridružio. Kao verovatno najvećem fanu Queens Of The Stone Age od sve
trojice, odmah mu je legao ovaj stoner ritam. Bas je sviran u spuštenom štimu,
sa deonicama koje vuku na rokabilii i bugi. Što se gitara tiče, ponosno ističem
da su ovo dve najbolje "retardirane" solaže na albumu. Jedan od onih
trenutaka kad se instinkt potpuno otkači sa lanca, što je u prvom slučaju
zvučalo kao Chuck Berry u blenderu, a u drugom kao divljanje na tragu Hendrix-a,
Alvin Lee-a ili Clark Hutchinson-a, sa par brljotina koje su nas
toliko oduševile da smo jednoglasno odlučili da ih ostavimo u pesmi.
Pogađajte kome je posvećen tekst!
6. Unazad
Pokušaj da se redefinišeš i nemoć da odoliš iskušenju
koje te vraća starom sebi, jesu dve strane iste medalje. Sudar preispitivanja i
nostalgije u pesmi se očitava kroz kontrast oporog teksta i brze melodične
svirke. Gitare
su na tragu Dinosaur Jr, Uncle Tupelo i Wilco, uz ritam sekciju sličnu Grateful
Dead u Touch Of Grey fazi.
Rečenica iz refrena "Najgore tek dolazi" postala je naslov albuma. Odabrali smo je jer odlično
ilustruje tenziju između iščekivanja lošeg ishoda i rešenosti da se on spreči
(ili bar izdrži), koji je glavni motiv ove ploče. Uz to, zvuči dosta catchy.
Nastala je kao obično izvrtanje svima poznate fraze, da bi u trenutku
objavljivanja albuma dobila i neke konotacije koje nismo mogli da predvidimo.
Tim bolje.
7. Naše vreme
Najemotivniji trenutak
na albumu i jedna od retkih naših pesama u kojoj je glavna tema ljubav. Dramatičan
prelaz sa strofe na refren podseća na Raconteurs ili nešto iz solo
opusa Jack White-a. Petar je, koliko se sećam, zamislio vokalni deo kao War On Drugs, što je u mojoj izvedbi ispalo kao Bajaga (navike iz
mladosti). Uz Unazad verovatno nešto najbliže pop zvuku među ovih
deset numera.
Ovde imamo čak dva
specijalna gosta na gitarama. Jedan je Robert Telčer, u čijem smo studiju u
Vrbasu snimali album. Njegove deonice na ritam gitari unose magiju u ovaj
snimak. Ima nečeg “prezirovskog” u finalnoj verziji za šta više nisam siguran
da li je od početka bilo tu ili je nastalo nakon što je Teča odlučio da
učestvuje na pesmi... Drugi gost je naš producent Janko Džambas, koji je
odsvirao završni solo. Opasan
gitarista kome to nikad nije bilo u prvom planu.
8. Muzika za liftove
Old school garažna
stvar sa pub rock i punk primesama. Nešto između The Sonics, Legend i Dr Feelgood. Osećam se kao kod kuće u ovakvoj
svirci.
Tekst je odgovor na
poplavu autistične, bezidejne kvazi-avangarde koja već duže vreme žari i pali,
a u poslednjih par godina dobija jednu posebno bljutavu crtu pod uticajem
sveopšteg povampirenja osamdesetih i trendova koje ono proizvodi na muzičkoj
sceni (izveštačeno prenemaganje vokala, povratak sint zvuka i infantilna
lirika). Rođen sam u toj
dekadi i nisam sasvim imun na njenu estetiku (čitaj: voleo sam Gunise i gledam Stranger Things). Ali, u onome što nostalgija za njom danas pravi
od muzike vidim poslednji stadijum nestajanja bunta i najgoru vrstu konformizma
koji pokušava da se predstavi kao nekakva alternativa. Toj vrsti umrtvljujuće
sladunjavosti i dalje savršeno odgovara termin skovan u vreme njenog nastanka -
elevator music.
9. Nikako da sjašu
Hronološki prva pesma napravljena za ovaj album. Nikako da sjašu - refren jasan da ne može biti jasniji, izlaz iz
situacije još neizvesniji nego u vreme kada ga je Petar napisao. Bugi na
steroidima, sa dosta brejkova i rifovima koji vuku na Dead Weather.
Zvučno ukorenjena u kasnim šezdesetim / ranim sedamdesetim, što se najviše
oseća u gitarama koje su na granici distorzije ali i dalje bistre i definisane,
i šizofrenom razdvajanju sola na levi i desni kanal (ideja koju je na licu
mesta predložio Telčer).
10. Kiša
Desetominutna psihodelična vožnja prepuna obrta. Najvećim
delom zvuči kao džemovanje, sa asocijacijama na Grinderman, The Doors, Ten Years After... Petrov bas drži čitavu stvar
na okupu. Na gitarama sam bez ikakve jasne namere proleteo kroz sve što umem i volim.
Migi na čudesan način balansira između nas dvojice, prati gitaru u solažama i
prelazima, i vraća se na glavnu temu nakon njih. Kompletan bend je ovde u
maksimalnom naponu. Snimci poput ovog nisu nešto što možeš detaljno da
isplaniraš. Izuzev nekoliko
tema, sve je stvar trenutka i konstantno na ivici. Imali smo neverovatnu sreću
da je u studiju zabeležimo kako treba, što će reći kao na dobrom live nastupu.
Tekst je neka vrsta
apokaliptične mantre. Može da se tumači kao prihvatanje neizbežnog, očekivanje
da će viša sila dovršiti ono što više nije u tvojoj moći, ili jednostavno dobar
kadar iz nekog filma. U startu nam je bilo jasno da je ova stvar zbog teme, atmosfere
i krešendo završnice idealna za kraj albuma. Neke slučajnosti otkrivam mesecima
nakon što smo odredili konačan redosled pesama. Recimo, to da su se početak i
kraj ploče spontano spojili, jer se negde na sredini Kiše pojavljuje varijacija rifa iz Oni ili ti (zapravo, trag uvoda iz
Džimijeve Castles Made Of Sand koji podsvesno inkorporiram u svaki
peti odsvirani rif). Da li je to prirodna evolucija od "Izaberi - oni ili
ti" do "Čekamo da padne velika kiša", poziv na još jedno
preslušavanje albuma, ili trenutak u kome se kula od peska koju si pravio ruši,
neka ostane otvoreno.
Album Najgore tek dolazi poslušajte na striming servisu po želji - ovde.
Kao što to obično biva na stranicama našeg i vašeg bloga, čak i u ovim teškim i neizvesnim vremenima, uvek smo spremni da unesemo neke novine u naš rad, pa tako ovoga puta imamo jedno malo drugačije "Preslušavanje". Ovom prilikom slušamo album prvenac beogradske grupe Elektromattik pod nazivom Otrovan, koji je izašao prošle godine i koji po našem mišljenju spada, sasvim sigurno, u Top 3 domaća izdanja 2019.godine. Čudno je upravo to, da u gotovo ni jednom jedinom glasanju ili godiišnjim top listama ovo izdanje nije bilo uključeno.
Mnogo toga smo, što se tehnikalija tiče, o ovom albumu već rekli u intervjuu koji je za naš sajt dao frontmen grupe Daniel Mihailović Deni. Sada prelazimo na samu srž i idemo pesmu po pesmu i to zajedno sa Denijem i Nemanjom, koji će ovom prilikom biti vaši vodiči kroz ovu jednistvenu ploču. Ako ste se ikada pitali kako nastaju najbolje pesme, koja je tajna pisanja dobrih tekstova, zašto je flanger posle toliko vremena pobedio phaser i kako nastaju najbolji gitarski rifovi, saznajte u ovoj jedinstvenoj recenziji.
Deni: Tekst govori o iskrenosti na svakom polju, u svim aspektima, odnosu sa ljudima, priajteljima, devojkom, samim sobom. To ti je to. Nema sada tu neke smišljene planske prezentacije sebe, da se dopadneš, osvojiš, ukradeš, ne znam ni ja šta već. Tu sam pesmu napisao u cugu, u kafani, melodiju, metriku, sve ... imao sam je u glavi kao neki kratki RnB/Punk,ali onda je Nemanja, kada sam mu poslao snimak "a capella" iz fona, napravio ovu muziku, potupuno drugačiju, i sve je leglo savšeno na 1, iako je bilo sasvim suprotno od onoga što sam zamislio... ne suprotno - bolje. Zatim su, na probama Isidor i Felix, dodali neke beat/bass momente koji su sve to digli, bar po meni, još više muzički.
Nemanja: Mislim da sam imao taj clean rif neko vreme... od njega je počelo, što se muzike tiče. Tematski je leglo na tekst i sve ostalo se prirodno ukazalo. I taj kontrast strofe i refrena. Nazovi solo, je namenski otklon od nečega što bi po default-u odsvirao 99% slučajeva. Pobrao je neviđena gađenja od strane gitarista... što je meni barem i bio cilj.
2. Benzin
D: E, to sam napisao kada mi je Nemanja, citirajući neku pesmu, ne sećam se čiju, rekao " I feel gasoline", Bol na Braču, more , WC, hahaahah... i ta je izašla u jednom dahu. Valjda mi je celo to putovanje bilo okidač da to izleti, a imaš i onaj deo: "Ne mogu ponovo da živim isti dan", to ti je moj lični užas od repetitivnog života, znaš ono; nekakav posao, pa dođeš kući, pa ručaš, pa spavaš, pa serija... ili šta već. To bi me ubilo za mesec dana, tako da, iako je zapravo jedna road-trip pesma u pitanju, ona govori, tj. benzin je metafora za pokret, put, stvarni ili unutarnji, promenu monotone svakodnevnice...
N: Dead Weatther - njih sam manijakalno slušao to leto. Sistematski sam isprao mozak Deniju celom diskografijom, tako da ne verujem da sam baš citirao (još manje pokušao da otpevam)... puštao sam ih 843 puta na dan i eto istorije. Što se tiče muzike, mislim da smo ze jedno veče sve sklopili. Za solo sam takođe optužen, ovoga puta da sam najveći ljubitelj Iron Maiden-a - iako je taj Maiden rezultat moje lenjosti (kako najlakše odsvirati nešto)... ali, možda stvarno i podseća na Iron Maiden, nisam ekspert na tom polju.
3. Nije Lako
D: Ovo je proizišlo iz nečega što inače nikada ne radim, zapravo, priajteljica mi je dala jedan roman za čitanje, i njegov siže, znaš ono, kada klinci prepirčavaju lektiru, mogla bi da bude ova pesma... e sada, potrefilo se da ta radnja, ta devojka iz romana, ima sličan životni put kao i jedna moja prijateljica, kao da je u romanu na glamourozniji način modifikovan njen život, pa sam spojio u pesmu pročitano i ono što znam o njoj, dobivši taj tekst vrlo lako. A nije lako...
N: Koliko se sećam isto za jedno veče sve, ajmo rif - može, ajmo refren - može. Ništa glamurozno niti okultno ne posotoji u nastanuku ove pesme.
4. Mesečar
D: Nemanja, Isidor i Felix su nešto džemovali na probi, da se zagreju, i mislim da je cela linija strofe, beat, atmosfera, sve je to izašlo njima u komadu i odmah mi se javilo to, ta priča o mesečaru, na putu od kuće sa probe, ceo taj tekst u nekim fragmetima. Kada sam stigao kući, pošto sam na ulici mrmljao sve te delove u diktafon/telefon, samo sam smisleno složio sve u celinu, skapirao o kome i šta pišem. To neću baš da ti kažem, ali radi se kao i uvek o stvarnoj osobi, eto u ovom slučaju o više osoba, ženskih. Obožavam ovu pesmu i jedna mi je od najdražih ikada.
N: Taj glavni rif je isto stajao neko vreme. Nešto sam u ludilu transponovao neke klavirske deonice sa nekih soundtrack-ova na gitaru i desio se taj rif. Takođe pošto sam u tom periodu, posle dugog eksperimentisanja, opredelio za flanger kao "weapon of choice" za modulaciju (iako sam bio provoborac phaser-a za vreme Polyester Shock-a), morao sam da ga iskoristim - a predrefren je bila idealna meta. Fun fact za "guitar nerdove" : dok smo snimali gitare Marko (Marović - producent i snimatelj), je doneo japanski Boss BF-2, što je možda doprinelo tome da svi kažu da ova pesma najviše podseća na The Cult. Interesantno je da je u celoj pesmi jedna te ista harmonija, koga zanima...
5. Sav Tvoj Mrak
D: Sve je krenulo od refrena. Naime, jedan moj prijatelj je imao neke probleme sa devojkom, dugo smo pričali na tu temu, znaš ono, maratonski razgovori i onda se meni nakon prekida jednog od tih maratonskih razgovora javio taj refren, sa sve oniim "oooo", jer je neki Dawid Bowie išao u pozadini tokom telefoniranja, pa sam očito to od njega maznuo, a sve ostalo u tekstu je na ivici transkripta tih naših razgovora, bilo je potrebno samo da složim u formu teksta sa pesmom. To ti je jedan jedinstveni luksuz kod pisanja tekstova, možeš da razgoliš i svoju i tuđu emociju do najsitnijih detalja, skineš svoj i tuđi teret sa grbače, da to čuje bezbroj ljudi, a da pri tom ostaneš savršeno diskretan. Jako mi je draga ova pesma.
N: Taj "oooo" je bio kamen temeljac, tj refren, odatle je sve počelo. Gitarske deonice za strofu su se isto neko vreme vukle i udomile se u ovoj pesmi. Još jedan fun fact - Deni je insistirao na akustičnoj gitari u refrenu rečima: "Radi šta hoćeš ali ja ću umreti bez akustične gitare na tom mestu". Tako da sam morao da se suočim sa svojim najvećim neprijateljem - akustičnom gitarom ili laganom i bolnom smrću prijatelja. Sad, ja sam naaajveči idiot što se tiče akustične gitare, pre ću obou ili sitar da savladam nego nju. Verovatno zato što sam odmah kao klinac krenuo sa električnom. Tako da sam posle neuspešnog moljakanja eventualnih volontera za taj nezahvalni zadatak (jedan akord na akustičnoj) uspeo u poduhvatu.. na svoje čuđenje i "with a little help with my computer friends", khm, khm...
6. Moram Da Te Pronađem
D: Ne bih baš ulazio u analizu ove pesme. Na prvo slušanje ona deluje kao ljubavna pesma. A nije. To je to.
N: S obzirom da ne sviramo obrade, morao sam da nađem način da neke svoje omiljene pesme ubacim u repertoar. Što je slučaj sa glavnim rifom ove pesme...naravno uz varijacije. Ko pogodi koja je pesma u pitanju (i najbitnije ko svira) - poklanjamo disk. Hint: beli Les Paul Custom (ko se usudi da pomisli - nije Bregović). Takođe i solo je minijaturni stilski omaž jednoj grupi. Sećam se da sam ovu pesmu sklopio u dva ujutru i morao sam u ludilu, po bljuzgavici, odmah da odem do Denija da mu otpevam refren.
Junkyard: Vaše odgovore pišite u komentarima ispod teksta! U saglasnosti sa Denijem i Nemanjom, ukoliko date tačan odgovor, CD će vam biti poslat kada se završi kriza u kojoj se trenutno nalazimo.
7. Otrovan
D: Tekst za Otrovan sam imao par godina pre nego što je pesma snimljena, i tekst i melodiju. U mojoj varijanti bila je znatno brža, što bi bila žešća greška. Tekst govori, opet, o jednom mom prijatelju, koji je ceo tok života nekoliko generacija beogradskih umetnika u svom slučaju doveo do autodestruktivne perfekcije. Bukvalno taj pattern, koji većina nas ima odštampan na čelu, oslikao na najgori mogući način po sebe, živeći ga. Zato je i tako tmurna, nema tu ničega dobrog, mislim da vrlo dobro opisuje svaki taj užasan repetitivni model života koji je nastao jednom smenom vremena, naglom, ono kako se živelo i šta se cenilo kod ljudi u gradu nekada, i kako je sve odjednom drugačije, kako ništa više nije važno što je bilo važno, muzika, kodeksi ponašanja, sve na čemu smo gradili svoje karaktere, poglede na život, prošlost, budućnost,.. sve je to za godinu dve potpuno nestalo, to kod posvećenika napravi opasan lom u glavi, sve u šta veruješ i šta te vodi odjednom ne postoji... ili postoji, ali samo kao neka informacija, periferna, nebitna, a ti to živiš. E tu nastaje autodestrukcija, da bi se stvari podnele, što nikako nije dobro, užasno je. Dakle, ovo nije autobiografska pesma tačno onoliko koliko jeste.
N: Ovde je već bio dan kada mi je Deni poslao snimak senbe sa akustičnom gitarom. Sada, trebalo je da ja to složim u pesmu.. ne znam zašto, ali odmah sam amputirao tu akustičnu gitaru (možda pomenuta trauma od iste) i uzeo samo tekst kao materijal. Brzo se uklopila i ta muzika... mislim da je i dalje bio dan.
8. Povedi Me
D: Ima ta priča kako su Mick Jagger i Keith Richards tokom dovršavanja tekstova za Exile On Main Street, seckali delove novinskih naslova, pa ih sistemom random spajanja, vadivši ih iz šešira, dobili ono što su Rocks Off ili Tumblin' Dice. Ja to nisam radio, ali sam imao gomilu nekih strofa, na toni različitih papira, i pregledajući ih, uzeo sam one koje su mi bile kao da su iz iste pesme, koje pričaju istu priču, slepio ih, te dobio ono što je Povedi Me. Fora je da sam skapirao da sam u raznim delovima godine pisao, potpuno nepovezano, strofe sa istu pesmu, da se pesma sama kao magnetom sklopila iz tih naizgled nepovezanih delova. A refren, pošto se očigledno radi o stvarnoj osobi, kaže: "Hajde povedi me, gde nikog ne vidim i ne čujem". To ti je ono, kada se zatvoriš sa devojkom negde, odsečen od sveta, kada ste upućeni samo jedno na drugo, na neke lepe stvari, bez da ti neko zvoni, da te davi, traži nešto, smeta... Kada rade samo čula koja treba da rade. Mada tu je i frka, opet lična stvar: " Ti si žilet na mojoj vilici, a ja sam isto što i ti"!
N: Ova pesma ako nije doživela bar sedam inkarnacija, a nijedna nije bila kako treba. Čak smo i mislili da je odstranimo kao evidentnu crnu ovcu, sve dok negde nisam čuo ovu gitaru (mislim da je bio neki skate-punk bend, nešto sasvim levo), koju sam iskoristio za strofu, dodao ovaj british rif, prebacio u dur, okrenuo i promenio celu pesmu, mama. Konačan udarac zadao je Felix tako što je svojim fenomenalnih bas linijama podigao i premestio je negde u CBGB sedamdeset i neke, kao nizdati single grupe Blondie.
9. Telo Pamti Sve
D: Stvar, tj. tekst koji može direktno da se nadoveže da Otrovan. Ovo je već vrlo autobigrafska stvar, znaš, ide sa godinama ta pesma, ne verujem da baš neko sa 16 ili 20 može da je shvati na način na koji je shvata neko sa 40 ili 60. Refren može da se posmatra i bezobrazno, haha, mada mi to uopšte nije bila namera. Mislim da je sve jasno kao dan kada se pesma čuje, nema potrebe da nešto puno objašnjavam, sve je lepo nabrojano, sa sve zaključkom u vidu refrena. A da, i ona je nastala u kafani. To je jako bitno, kafani bez muzike.
N: Hmm.. mislim da je ovde isto "na keca" nastala muzika. Definitivno se brzo odigralo zato što se ne sećam da smo je vraćali i obrađivali. Fun fact: Telecaster na kraju!
10. Ovde Moraš Da Znaš Gde Si, Da Bi Znao Gde Si
D: Zatvara album. I to ne slučajno. Refren je postojao jako dugo, i melodija i tekst, napisao sam to, pevušio, a da ni sam nisam znao poentu, međutim, osećao sam da ima nekog smisla ako mi je izašlo "u cugu". Onda sam, kada smo radili ovaj album, skpirao da zapravo mislim na sve: i ovo proseljačenje duhovno na kojem se danonoćno radi ovde, ili vrlo verovatnije, na konačno davanje legitimiteta tom užasnom seljaštvu koje je ovde oduvek sveprisutno - ne mislim naravno na seljaka-zemljoradnika, to su najdivniji i najčistiji ljudi, već na ove koji uspešno igraju kolo na sred grada, koje pokreće taj melos u svakom smislu, ne mora nužno da bude narodna muzika... i na rock muziku u zadnje vreme i na sopstvenu nesnađenost u svemu tome, dakle, na gomilu pitanja i sranja koje muče koliko mene, toliko i moje prijatelje sa kojima razgovaram na te teme. Nije neka duboka filozofija - prokuvao mozak od konstantnog ključanja na nasilno nametnutoj plotni seljaštva i besmisla ovih odozgo, ili sa ove strane, ili onih odozdo, svejedno. Opet pesma o generacijama...
N: Koliko se sećam jedna od prvih koju smo sklopili.. možda čak i prva. za jedno veče sve je bilo gotovo i u ovom slučaju, što se tiče konstrukcije. Takođe ništa misteriozno.
.png)
