Deset rock bendova koji su u karijeri izbacili samo jedan album

 

Znamo svi šta znači biti "one hit wonder" i koliko nekada samo to dovoljno da karijera odleti u nebesa. Ali šta je sa onima koji su u karijeri izbacili samo jedan album? Kako njih tretirati? Sa hitovima je lako i to uglavnom vezujemo više za pop vode dok je u rokenrolu priča nešto drugačija. Imati samo jedan u karijeri ne znači nužno biti neuspešan. Naprotiv! Ponekad je samo to dovoljno da vas vine u legendu. 

U to ime vam i predstavljamo ovu unikatnu listu bendova koji su u karijeri izbacili samo jedan album. Da ne bude nikakve zabune: 1) ovo nije rang lista, tako da je redosled albuma potpuno nasumičan 2) ovo nije ultimativna lista svih mogućih albuma na svetu, već jednostavno naš odabir koji odgovara stilu i senzibilitetu našeg sajta. 

1. Sex Pistols - Never Mind The Bollocks, Here's The Sex Pistols (1977)

Ova lista ne bi bila validna ako je ne bi smo započeli sa čuvenim Sex Pistols. Najozloglašenijem britanskom bendu bio dovoljan samo ovaj jedan album da bukvalno izvrše revoluciju poput cunamija koji preti da razruši sve što je do tada bilo poznato. Generalno, u tome su i uspeli. Bez dlake na jeziku i sa otrovnim i za to vreme nečuvenim rifovima, uspeli su ne samo da redefinišu muziku toga doba i publiku navuku na punk-rock, već i da uzdrmaju samo britansko društvo. Sa pesmama poput Good Save The Queen, Anarchy In UK, Bodies, Pretty Vacant, postali su i ostali inspiracija za generacije i generacije muzičara. Ipak, svega godinu dana nakon izlaska albuma bend se jednostavno raspao usled ogromnih internih ali i spoljašnjih problema. Svet definitivno nije bio spreman za Sex Pistols-e u tom trenutku ali zato oni za svoje fanove jesu, i tada, pa sve do današnjih dana.

2. Johnny Thunders and The Heartbreakers - L.A.M.F. (1977)

Dve godine nakon odlaska iz matičnih New York Dolls-a, Johnny Thunders i bubnjar Jerry Nolan oformljuju The Heartbreakers sa kojim nastavljaju započeto. Punk se širio sa obe strane Atlantskog okeana i gosn. Thunders i njegova ekipa su u tome odigrali važnu ulogu svirajući i stvarajući u jednoj od najbogatijih muzičkih scena - njujorškoj tzv. CBGB sceni. Ipak, Nju Jork je u to vreme bio možda i previše underground tako da je ekipa morala da skokne malo do Londona gde je i nastao čuveni i jedini album pod nazivom Like A MotherFucker 1977.godine. Priča o ljubavi, drogama, snalaženju po njujoriškim prljavim ulicama, samo su neki od detalja ispričani na ovoj ploči sa izuzetno "tankom" ali i oštrom produkcijom. To se najbolje može opisati i pesmama poput Born To Loose, Cant Keep My Eyes On You ili Chinese Rocks. Zanimljivo je da je tekst ove poslednje pesme napisao Dee Dee Ramone, tačnije sve osim dela "It's hot as a bitch, I shoul'd have been rich, But I'm just diggin' the Chinese ditch", koji je napisao Richard Hell. 

3. Green River - Rehab Doll (1988) 

U prvoj polovini osamdesetih Seattle scena bila je tek nešto više od bilo koje lokalne muzičke scene na svetu. Preporod koji će doživeti početkom naredne decenije svakako ide i na račun grupe Green River koja ne samo da je iznedrila muzičare kao što su Mark Arm (Mudhoney), Stone Gossard i Jeff Ament (Pearl Jam, ali i još neki od bendova sa liste), već je i postavila temelje onome što će se nekoliko godina kasnije nazivati - grunge. Njihov jedini album u kratkotrajnoj karijeri pod nazivom Rehab Doll možda nije dostigao visine izdanja poput Ten ili Nevermind, ali jeste uneo sve potrebne sastojke grunge-a u njegove rane temelje. To se posebno može osetiti u pesama poput Rehab Doll, Swallow My Pride ili recimo u Bouwie-evoj obradi Queen Bitch. Okrutni i prašteći rifovi, punk senzibilitet i jad grada koji niko do tada nije umeo ni da nađe na mapi, glavni su sastojci ovog izdanja. 

4.Wild - Wild 1 (1988) 

Grupa Wild je i dan danas jedna velika nepoznanica. Pretraživanje po internetu daće vam mnogo pogodaka sa istim imenom, međutim, samo je jedna grupa Wild za koju možemo reći da ju je  Axl Rose uništio, figurativno naravno. Evo o čemu se radi. Wild su tokom osamdesetih bili ne baš tako poznata grupa koja je iznedrila jedno pravo malo remek delo od albuma te davne 1988.godine koje nosi naziv Wild 1 (što takođe stvara veliku zbrku kada istražujete). Ukratko bi ovo izdanje moglo da se opište kao: industrial -sleazy-bike-synth-dark-lobanje iz pakla sa malo The Cult prizvuka. Da je stvar bila ozbiljna govori u prilog i činjenica da je album izdat za Sony. Međutim, dve godine nakon izlaska, došao je iznenada Axl Rose i odvukao klavijaturistu ovog benda, Dizzy Reed-a ,da mu svira klavijature dok se ovaj kupa sa delfinima i ženi po kiši. Ostalo je sve istorija. Da se to nije desilo, ko zna... Možda bi Wild uz bendove poput Shotgun Messiah ili Zodiac Mindwarp stvorili jedan poseban i unikatan žanr unutra žanra. Ovako, ako niste, obavezno pronađite ovaj album i preslušajte! 

5. Cats In Boots - Shotgun Sally (1989)

Da je sleaze-glam bio najpopularniji muzički pravac u rock muzici tokom osamdesetih (posebno krajem), govori nam podatak da nisu samo bendovi sa čuvenog Sunset Strip-a bili glavni vinovnici ovog žanra. Bilo je tu dosta grupa iz drugih gradova pa čak i drugih zemalja. Jedni od njih su i Cats In Boots čiji su počeci vezani za daleki Japan. Grupa se od svog nastanka početkom 80-ih vala Seikima-II i izbacila je čak tri albuma. Ipak, prava istorija ovog benda kreće 1987.godine kada se gitarista Takashi O Hashi i  basista Yasuhiro Hatae sele u SAD u nadi da će postati rock zvezde. Tamo im se pridružuju i pevač Joel Ellis i bubnjar Randy Meeks. Tako su zvanično u Hollywood-u i stvorene "mačke u čizmama". Dve godine kasnije stiže i album Kicked And Clawed koji važi za jedan od epitoma čistog sleaze-rock zvuka. Međutim, promene u muzičkoj industriji koje su bile na vidiku i saturacija tržišta označile su ubrzani kraj benda. Ukoliko volite ovaj žanr obavezno preslušajte komade poput Shotgun Sally, Her Monkey ili recimo Evil Angel. 

6. Sea Hags - Sea Hags (1989)

Kao što rekosmo: 80's sleaze-glam daleko se čuo a Gunsi su bili suvereni vladari ovog žanra. Posebno njegovog drugog talasa iz kog nam je došao i prethodni bend, kao uostalom i Sea Hags o kojima je ovde reč. Ova četiri Izzy Stradlina nalazili su se u San Francisku, gradu koji je poznat po ipak nešto tvrđoj muzici i sceni. Ipak, uz bendove poput Vain i AlleyCat Scratch činili su tu neku malu scenu koja se ugledala na veću i važniju u Los Anđelesu. Punokrvni i prljavi sleaze rock koji su Hagsi gajili privukao je pažnju poznatih poput recimo Kirk Hammet-a koji im je producirao neke demo snimke ali i pravih producenata poput Mike Clink-a koji je bio zadužen za finalni proizvod albuma prvenca. Nije se krilo - svi su te 1989.godine tražili nove Gunse. Možda bi ih i našli da se Sea Hags nisu udavili u probleme sa drogama od kojih je 1991.godine nastradao basista grupe Chris Schlosshardt. Kao i u prethodnom slučaju pesme koje morate poslušati su Half The Walley, Doghouse, Under The Nicht Stars, čisto za početak. Nakon raspada grupe 1990.godine, bubnjar Adam Maples svirao je jedno kratko vreme sa Gunsima (pre Sorum-a), gitarista Frank Wisley pridružio se supergrupi Arcade koju je osnvao frontmen grupe Ratt Stephen Pearcy, dok je pevač Sea Hags-a Roon Yacoom prešao u now-wave vode sa projektom The Power of 3. 

7. Mother Love Bone - Apple (1990)

Grupa Mother Love Bone  - nepravedno zaboravljeni osnivači grunge muzike, glasi naslov teksta iz 2018.godine koji smo objavili na našem sajtu. Nastali su fuzijom bendova Malfunkshn i Green River. Iz "zelene reke" u MLB prešli su te 1988.godine,  nadaleko poznati Stone Gossard i Jeff Ament, dok je Malfunkshn deo tima činio harizmatični pevač i frontmen Andrew Wood. Uz gitaristu Bruce Fairweather-a i bubnjara Regan Hagar-a postava benda bila je potpuna. E sad, Andrew Wood je bio prva muzička zvezda Sijetla još mnogo pre nego su muzičke zvezde uopšte dolazile iz tog grada. Pa, pre nego i što se grunge ustalio kao pokret odnosno muzički pravac. Svojom harizmom i scenskim nastupom bio izdvajao se i ubrzo postao prepoznatljiv i ceo grad, scena i izdavačke kuće videle su u njemu i u bendu Mother Love Bone nešto potpuno novo za šta su predvideli da će ubrzo promeniti svet. Nažalost, to se nikada nije dogodilo. Samo nekoliko dana pre izlaska albuma Apple, Andrew Wood je preminuo nakon overdoziranja, a preuzimanje sveta prešlo je na pleća jednog drugog benda iz istog ovog grada. Ovaj nemili događaj doveo je do stvaranja još jedne ad-hoc grupe - Temple Of The Dog koja je nastala kako bi odala počast upravo premilom Andrew-u (takođe sa samo jednim izdatim albumom), a iz čega je kasnije nastao i Pearl Jam, što svi verovatno znate. I pored toga što su izbacili samo jedan album u karijeri, ime Mother Love Bone ostaće zauvek upisano zlatnim slovima u istoriji muzike Sijetla, a samim tim i celog sveta. Jer da se stvari nisu odigrale kako su se odigrale, verovatno bi mnogo toga danas bilo drugačije. 

8.Shooting Gallery - Shooting Gallery

Nakon što su se Hanoi Rocks raspali sredinom 80-ih, gitarista i osnivač ove legendarne finske grupe Andy McCoy pokušavao je da ostane "na sceni" u drugoj polovini pomenute decenije sa raznim projektima poput Suicide Twins i Cherry Bombz (sa kojima je izbacio i tri albuma). Početkom devedesetih napravio je još jedan takav pokušaj kada je u Los Anđelesu okupio sleaze rock ekipu sa izuzetno lošim biografijama (čak četvorica su bili u zatvoru) koja je nazvana Shooting Gallery, opet, reklo bi se, smisleno. U kratkom periodu postojanja ovog benda izbacili su jedan album 1992.godine, koji je izašao za kuću Mercury records sa kojom je McCoy bio pod ugovorom nakon što su se Cherry Bombz raspali. Za to vreme su odsvirali i turneju kao predgrupa grupi Kiss. Osim legendarnog Finca, članovi benda bili su još i basista Dave Tregunna iz bendova Sham 69 i The Lords Of The New Church, bubnjar Paul Garisto iz The Psychodelic Furs, pevač Billy G Bang i gitarista Jo Almeida koji je svirao i sa britanskim sleaze-drunk legendama The Dogs D'Amour. Ovo kratko vreme postojanja grupe obeležile su stvari poput McCoy-a koji se čisti od droge, ostalih članova koji su u jeku adikcije, raznih tuča sa producentima i menadžerima, što je sve dovelo do brzog raspada nakon čega se Andy McCoy konačno opredelio sa solo karijeru koja traje i dalje. 

9. Mad Season - Above (1995)

Vraćamo se opet u Sijetl gde se sredinom devedestih rađa još jedan bend/supergrupa, sastavljane od članova nekh drugih velikana. Pearl Jam gitarista Mike McCready je tokom snimanja albuma Vitalogy (1994) otišao na rehabilitaciju gde je upoznao basistu John Baker Saunders-a, sa kojim je i započeo projekat koji ćemo kasnije zvati Mad Season. Ubrzo im se pridružuje i bubnjar grupa Skin Yard i Screammg Trees Berrett Martin, a postavu kompletira niko drugi do Layne Staley koji je bio McCready-ev drugar i pozvan je kako bi bio u društvu treznih i očišćenih muzičara. Možda je McCready imao dobru nameru, ali Layne-u izgleda nije bilo spasa. Grupi se takođe priključio i frontman benda Screaming Trees, Mark Lanegan, koji je gostovao na određenim pesmama na albumu Above iz 1995.godine. Nakon tog, ispostaviće se jedniog albuma, bend odlazi na pauzu kako bi se članovi vratili obavezama svojih matičnih grupa. 1997. pokušali su da se vrate sa sve Layne-om ali je to bilo prosto nemoguće, s obzirom da je Layne tada već započeo svoje "samoizgnanstvo" iz ne samo muzičkog već i iz sveta ovakvog kakav jeste, i koje će se tragično završiti 2002.godine. Bend je bez njega probao i sa novim imenom Disinformation, ali nakon smrti basiste 1999.godine sve jednostavno otišlo u propast i zaborav, osim tog jednog jedinog albuma Above koji nam je ostao kao spomenik jedne grupe ljudi sa velikim potencijalom. 

10. Neurotic Outsiders - Neurotic Outsiders (1996) 

Iste godine kada je izašao prethodni album sa liste, u Los Anđelesu na Sunset Strip-u, u klubu Viper Room koji je držao Johnny Depp i ispred koga je preminuo River Phoenix, grupa poznanika imala je svoj prvi jam-session. Bili su to Steve Jones iz Sex Pistols, Duff McKagan i Matt Sorum koji su brojili svoje zadnje dane u tada trulom i raspadnutom  bendu Guns N Roses, i John Taylor iz mega popularnih Duran Duran. Naredne 1996.godine uspeli su čak i da snime jedan fantastičan album, malo svirali po Americi i Evropi, da bi se 1997. raspali. Sve u svemu, kratko, drsko, ubitačno i sa šmekom. Punk-rock u svom najboljoj mogućoj verziji. Možda nam više od toga i nije bilo potrebno jer se album iz 1996.godine i dan danas smatra legendarnim. 

To bi bilo to što se tiče ove liste. Zbog prekoračenja dužine nismo pisali o bendovima i izvođačima poput: Temple Of The Dogs, Jeff Buckley, Contraband, War Babies, The Germs, Probot, Damageplan, Loaded, Califronia Breed, koji su takođe iza sebe ostavili samo po jedan album. Možda nekom drugom prilikom, videćemo. Ako vi imate neke svoje favorite koji ovde nisu pomenuti, pišite nam! 

Autor:JP

New Music Alert: Jerry Cantrell najavio novi solo album, dostupan prvi singl

 

Gitarista i pevač grupe Alice In Chains Jerry Cantrell, najavio je izlazak novog solo albuma koji će nositi naziv Brighten i koji će biti dostupan 29.oktobra tekuće godine. Biće to treći album u Jerry-evoj solo karijeri nakon izdanja Boggy Depot iz 1998.godine i Degradation Trip iz 2002.

Jerry Cantrell je u nekoliko navrata govorio o svom ličnom nezadovoljstvu vezanom za svoj prethodni solo album Degradation Trip, koji je izašao u trenutku kada se borio sa zavisnošću ali u momentu kada je preminuo Layne Staley a sudbina grupe Alice In Chains bila pod velikim znakom pitanja. 

Dvadesetak godina kasnije Jerry otvara novo poglavlje svoje muzičke karijere najavljenim albumom i prvim singlom Atone koji je dostupan i u video formatu. Ovo je prvo izdanje poznatog muzičara nakon albuma Rainier Fog grupe Alice In Chains iz 2018.godine. 

Birghten - spisak pesama

Atone
Brighten
Prism of Doubt
Black Hearts and Evil Done
Siren Song
Had To Know
Nobody Breaks You
Dismembered
Goodbye 

Alice In Chains - Rainier Fog (2018)

Povratak starih grandžera u Seattle

Alice In Chains nam ovog leta donose svoj šesti po redu album pod nazivom Rainier Fog. Nakon cirka tridesetak godina od osnivanja benda, od kojih je polovina prošla nošena na leđima velikog Layne Staley-a, ovaj album predstavlja treće izdanje "Mk 2" postave koju još od 2005.godine u frontmenskom dvovlašću predvode Jerry Cantrell i William DuVall. Time su se ove dve postave zapravo izjednačile po broju izbačenih albuma, ukoliko ne računamo Sap i Jar of Files koji su zapravo bili EP izdanja. Po tom smo osnovu stigli do tačke "pola-pola" ali i pored toga čini se da je senka pokojnog Staley-a toliko velika da i dalje prekriva ovu muzičku skupinu, bar po onome što se može zaključiti iz raspoloženja muzičke zajednice koja se ni posle toliko godina nisu izdefinisala. No ipak, ako ste mislili da će se ova priča baviti time, znajte da ste na pogrešnom mestu. Ovo jeste Alice in Chains a o kakvoj se  ploči ovoga puta radi probaćemo da zajedno odgovorimo. 

Sigurno ste se pitali zašto se u podnaslovu nalazi jedna ovako izlizana floskula? Izlizana svakako jeste ali je i veoma bitna za priču o ovom albumu pošto su se nakon 1995.godine i "self-titled" albuma, AIC vratili u grad koji ih je iznedrio i to u isti onaj studio iz kojeg su lansirali pomenuto izdanje. Studio je u međuvremenu promenio ime, promenio se i grad,  a promenili su se i oni sami. Ipak, po rečima članova benda, povratak na to ukleto mesto bio je nešto mnogo više od prostog avionskog leta i promene sredine: "I pored toga što Jerry i ja sada živimo u LA-a, to putovanje nam je obojici zadavalo neku vrstu mučnine", opisuje basista Mike Inez u intervjuju za julski broj magazina Classic Rock i dodaje: "kada smo ušli u taj isti studio shvatili smo da tu zapravo ne stanuje nikakav duh, onaj najopasniji, iz prošlosti". " Shvatili smo da mi više nismo oni isti ljudi kao pre dvadesetak godina, ili možda jesmo...". Jerry Cantrell koji za razliku od Mike-a još uvek poseduje nekretnine u Seattle dodaje u istom maniru: "Prolazak kroz ta vrata značio je da sve te stvari moraju ostati ispred njih, i pored toga što svaki kutak Seattle-a krije neke davne uspomene".Kako god yvučale,  upravo se u  ovim rečima se  i krije cela suština ovog albuma i one ga u najkraćim crtama opisijuju.

Rainier Fog je dakle, po svemu sudeći, zapravo četvti album koji nastaje u podnožju istoimene Rainier planine i njene ogormne mračne senke, pa shodno tome i nosi njeno ime. Već u prvoj numeri pod nazivom The One You Know, koju smo čuli i kao single, sublimira se celokupno raspoloženje benda sa kojim su ušli u samo stvaranje ovog albuma. Teški, mračni, probijajući rif i vokalne harmonije Jerry-a i William-a odaju utisak da duhovi iz prošlosti ipak nisu napustili ovo mesto i da ih surova Rainier planina i dalje drži pod svoje skute. " Tell me does it matter/If I am still here or I am gone" stih iz refrena u samo dva reda objašnjava sve ono što su Jerry i Mike govorili u pomenutom intervjuu. Sa čisto gitarske strane Jerry Cantrell ostaje dosledan svom sabbath-doom-psycho rifovanju dok je solaža sa druge strana sama srž njegovog unikatnog stila. Ovo je zapravo jedna jako kvalitetna AIC pesma iz A kategorije njihovog kataloga. Vreme bi trebalo da to i dokaže. Sledeća Rainier Fog je malo drugačijeg prizvuka ali iskazuje i   drugu stranu muzičkog stila u kojem su AIC neprikosnoveni,   a to je ustvari jedna prosta  činjenica koja kazuje  koliko su DuVall i Cantrell zapravo moćan vokalni tandem jer je na momente vrlo teško reći kada ko od njih peva. Tu moć manifestuju i kroz sve ostale pesme na albumu što u nekim momentima čak dovodi da toga da vam Layne-ov vokal ni malo ne nedostaje.

Dalje ovoga puta ipak nećemo ići ustaljenom metodom opisa pesama jedne za drugom već ćemo i h podeliti u dve grupe.  Prvu grupu čine već opisane numere i ta grupa će biti ona jača. Njoj se mogu dodatu i numera na mestu broj četiri pod nazivom Fly koja je predstavnik jedne od onih akustičnih AIC numera na kakve su nas navikli sa prethodnih albuma. Njoj se može pridružiti i Maybe sa mesta broj osam, jer  kao i prethodna nosi u sebi to neko raspoloženje koje je mnogo teže nego sama muzika koja proizilazi iz instrumenata. Nešto što nam je iz AIC kataloga i te kako poznato kao recimo Down In A Hole, Nutshell, Your Decision....Prvoj grupi pesama  dodajemo i Never Fade sa mesta broj devet koja je zapravo potekla od samog DuVall-a. Mračna a ujedno i prošarana nekim opornim melodijama. DuVall ju je kako sam kaže uradio sam u studiu nakon  što su ostali otišli, u pokušaju da izbaci iz sebe neke teške momente od kojih se jedan odnosi i na nedavno preminulog Chris Cornell-a. 

U drugu grupu pesama sa ovog izdanja spadaju preostale i to: doom cepačina Drone, Deaf Ears Blind Eyes, So Far Under kao i sedmominutna All I Am. Daleko da su sve ove pesme loše, da se odmah razumemo. Svaka od njih jeste unikatna na neki svoj način. Tvrdi sabbathovski mračni rifovi,harmonije ili ti sve ono što krasi muziku AIC, može se pronaći u njima.  Ipak, i pored toga, one jednostavno odaju utisak nekog beskrajnog ponavljanja koje nije svojstveno muzici AIC, kao i izvesnoj dozi predvidljivosti, što složićemo se svi, nije nešto čime se ovaj muzički pravac može “pohvaliti”.Deaf Ears Blind Eyes se recimo može izdvojiti iz ove skupine kao pesma koja nudi jedan hipnotišući Jerry-ev rif koji odiše (ne)poželjnim duhom prošlosti.  Jedino se numera Red Giant sa trećeg mesta ne može sa lakoćom svrstati ni u jednu od ovih grupa. Ona je tu negde između, lavitira kroz maglu visoke i moćne Rainier planine.

Sve u svemu, povratak na mesto zločina i borba sa duhovima iz prošlosti kao neki od motiva ovog albuma predstavljaju otežavajuću okolnost kako samom bendu tako i nama koji ničim izazvani treba da damo ocenu istog. Čini se ipak, da su ovu borbu nekako dobili. Možda nije besprekorna, ali pobeda svkako jeste. Alice In Chains nije bend koji se olako upušta u avanture sa novim albumima, što se mora uzeti u obzir, i ovo njihovo, tek šesto izdanje zauzeće posebno mesto u duši velikog broja fanova. Da li je ovo Alice In Chains ploča? Definitivno jeste. Da li je ovo najbolja Alice In Chains ploča? Definitivno nije ali svakako  ima mnogo toga kvalitetnog da ponudi.




 

Avgust 2018                                                                                                         Autor: JP