L.A. Guns -vs- L.A. Guns - Ratovi pištolja Vol.2

 

Bez obzira da li ste okoreli fan ove grupe, ili ste pak, tu i tamo u svom životu čuli neku njihovu pesmu, ili možda samo kroz priču o nastanku grupe Guns n Roses, potpuno je nebitno. Situacija koju trenutno možemo zateći na terenu zbunila bi čak i najprivrženije pristalice ove losanđeleske sleaze rock grupe. Stoga, smatramo da je potrebno napraviti jednu vrstu preseka, odnosno Junkyard analizu o stanju u ovom nekada veoma bitnom bendu Sunset Strip scene sa kraja osamdesetih.

Grupe koje se pojavljuju sa istim imenom, a u dve poptuno različite postave, zapravo uopšte i nije neki nov fenomen. Čak i sama priča o podeli grupe L.A. Guns, odnosno rat Vol.1 počeo je još početkom prethodne decenije. Pored njih sličnu sudbinu u određenim periodima svojih karijera doživele su i grupe poput Ratt, Great White, Faster Pussycat, Yes, Queensryche... Da napomenemo nekoliko.

Iz spiska ovih grupa, lako bi se mogao izvući zaključak da se radi uglavnom o bendovima koji su svoju najveću slavu stekli osamdesetih, manje više tzv. "hair metal" grupa - inače radi se o terminu koji ovde retko koristimo zbog očigledne namere da se ceo pravac degradira, stoga uvek baratamo  sa glam/sleaze  metal/rock terminima. Suštinski ceo taj pravac i grupe koje se vezuju za njega, do dana današnjeg nose tu neku  neobjašnjivu stigmu koja ih prati, i koja im u današnje vreme dodatno otežava egzistenciju. Takvu sudbinu nije doživeo ni jedan jedini drugi pravac ili grupa bendova, čak ni oni koji su trajali kraće i doživeli mnogo manje uspeha. Ova tema je dosta široka i iziskuje jedan poseban tekst, mada bi se lako mogla napisati i knjiga. Upravo iz tog razloga je i ostavljamo za neki drugi put.

Vratimo se sada centralnoj temi ove priče. Grupa L.A. Guns izbacila je novi single pod nazivom Crawl 20.aprila ove godine i najavila izlazak albuma pod nazivom Renegades. Sedamnaest dana nakon toga ista grupa, dakle L.A. Guns izbacuje i numeru Let You Down i takođe najavljuje novo izdanje. Neko ko posmatra sa strane verovatno bi se pitao ko zparavo ovde nije normalan? Sa druge strane, za one koji prate rad ove grupe ovo i ne predstavlja nije ništa novo. Dobrodošli u "drugi "L.A. Guns rat"! 

Naši čitaoci će se sigurno setiti da smo otprilike pre godinu dana pričali  o albumu The Devil You Know koji je zapravo i pobedio u godišnjem izboru albuma za 2019.godinu. Sa druge strane, oni koji su sa nama duže, setiće se i albuma The Missing Peace iz 2017.godine koji smo tada definisali između ostalog i kao "povratnički". Povratanički odakle, odnosno iz čega? Inače pored pomenutih izdanja bend je izbacio i jedan live album 2018.godine kao i jedan EP uoči Božića 2019. To nas dovodi i do ključnog pitanja: otkud ovoliko izdanja u tako kratkom vremenskom periodu i o čemu se tu zapravo radi?

Da bi smo definisali ko je ko i uopšte od nečega krenuli i pojasnili zbog čega se sve ovo dešava, moramo se vratiti malo u prošlost. Glavni protagonisti ove sapunice su: tvorac grupe i gritarista Traci Guns i bubnjar Steve Riley. Svako sa po 50% prava na ime benda L.A. Guns.

Devedesete su za L.A. Guns-e bile kao i za sve druge bendove ove scene. Početak je bio obećavajući. Album Hollywood Vampires iz 1991.godine bio je prirodan nastavak prethodna dva i doneo je nekoliko ključnih pesama u muzičkom katalogu benda. To je ujedno i poslednji album koji je uradila klasična postava grupe: Phil Lewis (vokali), Traci Guns (gitara), Mick Cripps (gitara), Kelly Nickels (bass) i Steve Reiley (bubnjevi). Nakon toga, kako su devedesete odmicale, a muzička industrija odlučila da promoviše neku drugu vrstu rock muzike, L.A. Guns-i su kao i svi ostali krenuli sa blagim padom. Do karaja ove decenije izbacili su još tri albuma i jedan EP: Vicious Circle (1994) na kojem nije bilo bubjara Riley-a, zatim American Hardcore (1996) na kojem je bend drastično promenio zvuk is a koga je izostao  pevač Phil Lewis a vratio se Riley, potom i  EP pod nazivom Wasted na kojem je vokale preuzeo Ralph Saenz, danas poznatiji kao Michael Starr iz Steel Panther-a, i na kraju album Shrinking Violet na kojem je dužnost vokala preuzeo Jizzy Pearl. Valja napomenuti da su ritam gitarista Mick Cripps i basista Kelly Nickels takođe izašli iz benda u toku ove decenije.

L.A. Guns krajem osamdesetih

Ipak, nakon izlaska ovog poslednje pomenutog albuma, L.A. Guns su pokušali jedan mali reunion originalne postave koji je doneo mini turneju i izdavanje ponovo snimljenog, najboljeg albuma grupe Cocked And Loaded iz 1989, pod nazivom Cocked and Re-Loaded 2000.godine. Cripps i Nickels ponovo odlaze iz benda koji 2001. izbacuje ne toliko zanimljiv album Man In The Moon.

Ovde dolzimo i do ključnog momenta u karijeri benda i verovatno krucijalnog albuma toga vremena. Album Waking The Dead koji je izašao 2002.godine bio je bez sumnje  ne samo najbolje izdanje benda nakon prva tri albuma, mada bi se mogao veoma lako i sa njima nositi, nego i najbolji album do današnjih dana. Ono što je ključno za priču je da su ploču snimili Traci Guns, Phil Lewis i Steve Riley, pomognuti basistom Adam Hamilton-om. Cela ta scena iz osamdesetih počela je da doživljava svoju revitalizaciju početkom  dvehiljaditih i ovaj album definitivno predstavlja jedan od stubova njenog povratka. Verovali ili ne, čak je i časopis Rock Eskpress,  koji je u to vreme izlazio na našim prostorima, pisao o ovom albumu!

Međutim, baš u tom trenutku kada je grupa imala priliku da ovkao povoljnu situaciju iskoristi na najbolji mogući način, gitarista-osnivač i davalac imena bendu (više bendova), odlučio je da napusti ovaj tabor i sa Nikki Sixx-om formira supergrupu pod nazivom Brides Of Destruction. Ova grupa izbacuje album pod nazivom Here Comes The Brides 2004.godine, koji takođe predstavlja jedan od stubova povratka ovog posrnulog pravca, i to u jednom potpuno novom i modernom maniru.  Sa druge strane L.A. Guns praktično nastavljaju sa radom bez Traci-a, i to sa raznim gostujućim gitaristima poput Keri Kelli-a i Brent Muscat-a sve dok se bendu nije priključio Stacey Baldes, kao dugoročno rešenje i zamena za Guns-a.

U međuvremenu se dešavaju neke stvari koje će praktično za sva vremena zakomplikovati situaciju. Pre svega, Nikki Sixx 2004.godine napušta Brides Of Destruction, iz prostog razloga jer se upravo te godine pokrenula priča o ponovnom reunion-u grupe Motley Crue na koji se čekalo dugi niz godina. Takvu priliku Sixx nikako nije smeo da propusti, dok je Traci sa druge strane praktično ostavljen na cedilu i pored toga što je nastavio da svira sa Brides-ima, pa čak snimio još jedan album 2005.godine. U isto vreme, i sami L.A. Guns-i izbacuju jedan solidan album Tales From The Strip 2005.godine, i to u identičnoj postavi kao iz 2002.godine, osim Traci Gunsa naravno. Pomenuti album možda nije bio istog kvaliteta kao prethodni ali zasigurno jeste ustoličio početak jedne nove ere ovoga benda. Brides of Destruction se raspadaju godinu dana kasnije., a Traci Guns odlučuje da osnuje svoju verziju benda L.A. Guns, s obzirom da mu je zbog načina i trenutka kada je napustio prethodnu, u nju povratak bio nemoguć. Bolje rečeno, pomenuta podela 50/50 koju su Traci Guns i Steve Riley dogovorili sredinom 90-ih stupila je na scenu. Time otpočeo i "pvi L.A. Guns rat"!

Dakle, u tih nekoliko godina, počevši od 2002. pa sve do 2006. pravilo 50/50 bilo je upotrebljeno dva puta. Prvo kada je Steve Riley odlučio da nastavi sa onim što je imao od postave  u kojoj je bio  pevač Phil Lewis, a drugi put kada je Traci Guns zavšrio epizodu sa Brides-ima i odlučio da ponovo "oformi" svoj L.A. Guns. Situacija sa dve verzije benda potrajaće sve do 2012. godine kada Traci Guns odlučio da ugasi svoju verziju i izađe iz te, moglo bi se reći, vrlo neuspešne priče.  Sa druge strane verzija predvođena bubnjarem Steve Riley-om i pevačem Phil Lewis-om će u periodu od 2005. pa sve do 2012. godine snimiti jedan album sa obradama -  Rip The Covers Off 2010. kao i  jedan sa potpuno novim pesmama pod nazivom Hollywood Forever iz 2012.godine, koji je možda i najslabije izdanje u istoriji grupe. Taj gotovo neproduktivni period grupe dobija svoj epilog  ubrzo posle pomenutog albuma,  u trenutku kada gitarista Stacey Blades najavljuje svoj odlazak iz benda. Grupa će nastaviti sa svirkama još neko vreme, tačnije do početka 2016.godine kada se situacija ponovo okreće za 180 stepeni.

Vrlo diskutabilna albumska izdanja, poput obrada ili albuma iz 2012.godine, dodatno su srozali već i te kako porušen ugled ovog benda. Ipak, stekao se utisak da je javno mnjenje u tom periodu bilo mnogo više privrženo onoj verziji benda koja je posle 2002.godine nastavila kao L.A. Guns. Traci Guns je sa druge strane, bio optuživan kao neko ko je i napravio sam problem i započeo podelu.

A šta se to desilo te pomenute 2016.godine? Pa, ništa specijalno, osim što je i sam pevač Phil Lewis napustio dotadašnji Riley-ev L.A. Guns, i pridružio se Traci-u, stvorivši tako novu verziju benda: L.A. Guns feat. Lewis and Guns. ili ti skraćeno L.A. Guns! Kao što smo već pisali, ova verzija, zapravo i jedina u tom kratkom periodu, izbacuje dva veoma kvalitetna albuma 2017. i 2019.godine. Fanovi za to vreme likuju i gotovo su saglasni u oceni da je konačno došlo do onog pravog reunion-a, onog koji se toliko čekao, onog  kada se gitarista-osnivač i glavni pevač benda susretnu i ponovo pokrenu priču. Delovalo je kao da se španska serija konačno završila, međutim Steve Riley (nosilac 50% prava na ime benda) nije sedeo skrštenih ruku. U trenutku kada je Lewis/Guns verzija odbila da pod vrlo nepovoljnim uslovima nastupi na festivalu M3 2018.godine, istu tu ponudu, odnosno mesto na setu, brže bolje prihvatio je Steve Riley, na brzinu okupivši novi bend u kojem pazite sada:  nekadašnji basista svira gitaru, zatim tu je i basista iz prve originalne postave, sa sve novim pevačem. Podlo ili ne, procenite sami....

Na kraju, postavlja se pitanje šta od svega ovoga mi kao fanovi možemo da očekujemo? S obzirom da ni američki sudovi još uvek ne mogu da raščlane i donesu odluku o tome kome zapravo pripada pravo na ime, ko je uzurpirao to pravo a ko se njime koristi na račun ovog drugog, najbolje je da se u te stvari za sada ne mešamo. Poslednju tužbu je inače podneo je Traci Guns i optužio Riley-a da koristi situaciju koju su Lewis/Guns stvorili u poslednjih nekoliko godina i to bez jasne distinkcije u imenu svoje verzije benda. To sve stvara  ogromnu pometnju kod samih fanova, a da stvar bude još i gora. sada imamo i to da: postoje dva zvanična FB profila, dok na striming servisima muzika izlazi jednostavno na jednom, zajedničkom profilu, pa tako imamo  situaciju gde kao najnovije izdanje stoji nova pesma  Rileye-eve grupe kao prva u izboru, sa  sve profilnom slikom Traci-a i Lewis-a iznad nje,ili obrnuto... Kako li tek dele zaradu od tih strimova, ne smemo ni da pomislimo.

S obzirom da je već krenula nova  "trka u naoružanju" (dva singla u svega dvdesetak dana), izgeda kao da ćemo se tih stvari nagledati i u buduće. Jednostavno, ono što nam ostaje je da prihvatimo situaciju i čekamo rasplet dok uživamo u dobroj muzici, ukoliko je uopšte bude bilo. Sa druge strane, potpuno je legitimno i zauzeti stranu u "ratu". Koju već, to ipak odlučite sami!

Maj 2020.godine                                                                                                                                                               Autor: JP

L.A. Guns - The Missing Peace (2017)

Los Anđeles je  grad čuven po mnogim zanimljivim stvarima iz različitih sfera života a između ostalog i po muzičkoj sceni koju je iznedrio tokom poslednjih decenija prošlog veka. Ipak, retki su gradovi koji su se mogli podičiti  svojim sopstvenim "Gunsima" a LA ih je imao... i to duplo. Jedni su postali svetski poznati a ovi drugi pak nešto manje. Zapravo, bio je to nekada jedan te isti bend, odnosno dva, nastala iz istog korena. Verujem da priču o imenima i postavama veliki deo vas već dobro zna tako da se ne bih oko toga mnogo zadržavao. Ovo je priča o toj drugoj strani medalje o čuvenim "Gunsima", tačnije ovo je priča o L.A. Gunsima i njihovom najnovijem albumu The Missing Peace.

Koliko se dugo čekalo na ovaj povratak kraljeva sleaze-a, jedno je od možda najtežih pitanja na koje sam do sada morao da odgovorim u pisanju recenzija. Tri godine nakon poslednjeg Hollywood Forever ili petnaest nakon fenomenalnog Waking The Dead albuma?  Ako smatrate da se istorija GnR računa samo dok su u bendu bili Slash i Axl, onda se isti standard valjda mora primeniti i kada su u pitanju L.A. Gunsi, u tom slučaju isključivo kada u postavi imamo osnivača i gitaristu Tracii Guns-a i frontmena Phil Lewis-a. Mnogo je mutne vode proteklo pacifičkom obalom Amerike od te 2002.godine da bi se kockice ovako složile i da bi se konačno moglo govoriti o ovome što imamo danas.

Nakon snimanja albuma Wakin The Dead 2002.godine, što je ujedno bio drugi album grupe nakon njihovog prvog velikog povratka 1999.godine, Traci Guns odlazi iz benda, da bi sa tada slobodnim Nikki Sixx-om oformio supergrupu Brides Of Destruction koja je veoma obećavala. Nikki je ubrzo nakon prvog albuma napustio projekat i počeo da pravi nešto novo to ćemo kasnije znati kao Sixx A.M, Tracii je uradio još jedan album sa Brides Of Destruction ali se sve to ubrzo raspalo. Njegovi Gunsi su u međuvremenu konsolidovali redove i sa novim gitaristom Stacey Blades-om izdali više nego korektni Tales From The Strip 2005.godine. U međuvremenu je sam Tracii za "zelenim stolom" izgubio potpuno vlasništvo nad imenom benda te je morao da ga podeli sa bubnjarem Steve Riley-em. Baš iz tog razloga smo imali tu vrlo čudnu  situaciju u kojoj su postojala dva benda sa identičnim imenom L.A. Guns, tj dve verzije jednog benda, što je trajalo tokom  druge polovine prošle decenije. Ipak Tracii je popustio a  Riley-evi odnosno Phil-ovi (Phil Lewis je bio pevač te verzije benda) L.A. Gunsi tonuli su sve dublje i dublje, menjajući ćlanove i stvarajući potpuno blede i nezanimljive albume poput Hollywood Forever iz 2014.godine uz neverovatno velik i beznačajan broj cover albuma. Sve je to verovatno bilo previše i za samog Phil Lewis-a koji je odlučio da napusti ovaj bend 2016.godine ali je ujedno i najavio početak nove saradnje sa legendarnim Tracii-em , u prevodu prešao je u drugi tabor, što su fanovi širom sveta dočekali kao izvanrednu vest. Decenija i po tavorenja bila je konačno završena i svetlost na kraju tunela se ukazala! Tracii i Phil ujedinili su snage sa poslednjim gitaristom iz prethodne postave Michael Grant-om, kao i  Trejsijevim bubnjarem i basistom Shane Fitygibbon-om i Johnny Martin-om.  Rezultat ove sage ili bolje rečeno rock sapunice kao što rekosmo bio je - novi album!

Samo ime albuma i njegova grafika nedvosmisleno (jasno je iz aviona) ukazuju da je upravo Tracii Guns bio taj deo slagalice koji nedostaje. Da li je to baš  sve tako jednostavno kao što zvuči? Najbolje je proći kroz sam album jer se nekakav odgovor se obično ukazuje na kraju. Album inače sadrži 12 pesama i izdat je pod etiketom Frontiers Records, izdavačkom kućom koja poslednjih godina ulaže dosta napora kako bi vratila veliki broj nekada velikih imena L.A. scene. Pesma kojom ovo izdanje započinje nosi naziv It's All The Same To Me i na prvo slušanje nekako ne proizvodi onaj "woow" momenat, koji je možda bio očekivan, ali zato to jeste učinila druga pesma po redu, pod nazivom Speed koju smo imali prilike da čujemo kao prvi single. E to jesu oni pravi L.A. Gunsi. To je taj sleaze rock/metal, to je ono što oni najbolje rade. Nakon nekoliko preslušavanja, kao što sam se  potajno i nadao,  ipak se i prva pesma "namestila". Možda je samo trebalo da obrnu redosled pa da album otvori Speed koja je totalno jedna od onih numera koje su stvorene da budu otvarajuće na albumu. Možda se iza prve pesme krije neka namera da se slušaocima pokaže, kako i sama pesma u nazivu govori, "sve je to u stvari isto", ništa se nije promenilo, "samo njega nije bilo"... ili tako nekako.   U svakom slučaju ovde iammo dva prava prljava chunky komada po uzoru na najbolje dane benda koje uspešno prati i treća numera A Drop Of Bleach, koja se razlikuje po tome što ima ima taj neki vampirski rif po uzoru na pesme sa njihovog trećeg albuma Hollywood Vampires, ali i jednu finu porciju melodičnosti u refrenu poput pesama sa Waking The Dead. Sledeća stvar pod nazivom Sticky Fingers je malo mračnija nego prethodne ali takođe sadrži tu neku iskonsku prljavštinu koju su definitivno umeli da isporuče isključivo Phil i Tracii u tandemu. Nakon svega četiri pesme već se osećaju oni pravi L.A. Gunsi tj kombinacija onog najboljeg iz njihovog muzičkog arsenala.

Kako album dalje odmiče sledi i prva balada.  E sad, očigledno je da ova Christine trebalo da bude neki nastavak ili odgovor legendarnoj Ballad Of Jayne, ali ona to jednostavno nije uspela. Nažalost moram reći da je ovo možda i  najslabija pesma na albumu i bilo bi mi draže da su je sakrili tamo negde pred kraj. Nije ni blizu legendarnoj Jayne a ni kao novitet prosto nije na nivou prvih četiri numera. Nakon nje sledi Baby Gotta Fever, pesma sa privlačnim rifom ali nezanimljiviim refrenom. Deluje kao ideja koja je dobro započeta pa je potom nekako sklopljena tj smuljana na brzinu. Ipak, mora se priznati da je samo muziciranje vrhunsko uprkos svim iznetim kritikama. Tracii Guns i mlađani Michael Grant pokazali su se kao odličan tandem a Phil Lewis peva bolje nego što smo mogli čuti u proteklih nekoliko godina. Potvrda vrhunskog muziciranja je možda i naredna numera Kill It Or Die koja je jedan svojevrsni blues funky gitarski komad uz vrištući Phil-ov vokal. I ako nema onog ustaljenog sleaza u sebi pesma je vrlo interesantna i daje albumu potrebnu raznovrsnost, a bogami i gruva samo tako. Don't Bring a Knife In a Gunfight na mestu broj osam je sa druge strane totalni povratak sleaze rock glam maniru. E sada,  pesma ima nekoliko magičnih sastojaka i to su: metalizovani uvodni rif, izesna radijska melodičnost ili ti pevljivost, veliki "whoo-oo" refreni, "gang" vokali, "paljevinske" solo deonce kao i  unikatni Sunset Strip tekst, koji opisuje tamošnje svakodnevne događaje, verovatno iz mladosti članova benda, mada ko zna. Druga stvar koja je bitna; možda će se naći neko ko će reći da ovakva pesma predstavlja klasičnu hej-hej himničnu numeru kakve danas štancuju novi glam/sleaze revival bendovi, uglavnom skandinavskog porekla. Jeste. Ima istine u tome. Liči. Ali ono što Vince Niel/Nikki Sixx wannabe bendove razlikuje od ovoga je, pa da kažem to prosto: L.A. Gunsi su izmislili odnosno patenrirali ovakav sleaze/glam, verovatno nesvesno jer ipak su to bili samo opisni pridevi nastali u to vreme, a ne posebni žanrovi, dok ovi danas samo pokušavaju da sve to lepo iskopiraju jer nemaju to u sebi.  Uglavnom, radi se o jednoj od boljih pesama na albumu na kojoj imamo i solo deonicu drugog gitariste, mlađanog Michael Grant-a koji je više nego dobro uklopio sa iskusnim Tracii Guns-om. Inače Michael je bio glavni gitarista poslednje zvanične L.A. Guns postave pre ovog reuniona.

Poslednju trećinu albuma otvara numera The Flood's the Fault of The Rain, koja je ovih dana doživela ekranizaciju u vidu jednog lyrics videa. E ovo je već nešto sasvim drugačije. Jeste pesma spora tj. sporijeg tempa ali nije balada. Ima taj umirujući uvod sa razlaganjem koji se kasnije  polako  nadograđuje, ali recimo za razliku do Christine ova  ima mnogo više epike i supstance. Značajno bolja od pomenute balade. Možda malo liči i na neki Lynard Skynard ili tako neke slične bendove iz sedamdesetih. Mnogi kažu da podseća na House Of The Rising Sun.  Tekst je uglavnom o Sunset Strip-u i njegovog velikoj pompi a može se jasno čuti  i Phil-ov čuveni birtanski akcenat koji je bio samo još jedan od unikatnih trejdmarkova ovog benda. The Devil Made Me Do It koja potom  sledi počinje zanimljivom phaser/flanger efektom kojim je obojen uvodni gitarski rif. Tracii Guns je poznat kao veliki virtuoz i čovek koji voli da eksperimentiše efektima. Brza, furizona, melodična i opaka rokačina sa stilom. To je ova pesma u kratkim crtama. A tek šta reći o onom Helloween/Kai Hansen rifom negde u predrefrenu. Pesma je jednostavno fenomenalna kada je reč o numerama iz redova rokačina i žao mi je što baš nju nisu stavili da otovori ovaj album. Potom sledi još jedno veliko iznenađenje. Pesma The Missing Peace. Ako vam je The Flood's the Fault of The Rain prijala, ova bi trebalo da čini to isto samo još i više. Kakva nadgradnja! Pesma epskih razmera, možda i najepskija ikada u opusu L.A. Guns-a, nešto poput čuvenih Estranged/November Rain njihove braće po imenu (a i oružju), ali na njihov svojstveni način. Kakav refren, kakva konstrukcija pesme, kakvi prljavi mini rifovi koje Tracii dodaje u refrenu. Phil je svojim promuklim glasom dao pesmi neverovatnu brilijantnost dok su Tracii i Grant odradili vrhunsi, ono što Ameri kažu "top notch" posao. Da bi atmosfera bila još moćnija pobrinuli su se i tome dorpineli i gudački istrumenti. Nakon toga, za kraj dolazi i Gave It All Away koja kreće vrlo nežnim ali britkim akustičnim uvodom. Malo zbunjujuće na prvi pogled ali nakon tih prvih pedeset sekundi priča se pretvara u teški, mračni i po malo morbidan rif koji polako ali sigurno upućuje na još jednu epsku stvar, mada mora se priznati dosta mračniju od prethodne. Ima tu čak i nekog heavy metal epskog prizvuka, posebno kada je reč o solažama. Šta? To je to. nema više? Na veliku žalost, tako je, dođosmo i do kraja albuma. Što se tiče ove poslednje trećine albuma, nema se ništa drugo reći do vrhunski i potpuno neočekivano!

Ako sada ponovo postavimo pitanje sa početka teksta: Da li je za dobru ploču L.A. Gunsa potrebno da na njoj učestvuju Tracii Guns i Phil Lewis, nedvosmisleno i bez ikakvog oklevanja, odgovor bi bio: DA! Ovaj album je definitivno dokazao je višegodišnje sumnje po tom pitanju. Album je sam po sebi više klasičan nego moderan, što je možda u ovom trenutku i bolji potez koji su Gunsi povukli. Biće vremena i za ovo drugo, naravno ako u ovom sastavu potraju. Ovo izdanje predstavlja, konačno posle toliko vremena, jednu svetlu tačku u istoriji ovog benda, ma koja postava ili verzija da je u pitanju. Dobili smo pravog naslednika prva tri legendarna albuma, dobili smo konačno tu kariku koja nedostaje. Dobili smo The Missing Peace kao legitinog i pravog naslednika Wakin The Dead albuma. U svakom slučaju L.A. Gunsi nikada nisu bili bend za svakoga, poput recimo njihove braće po imenu i oružju, pa samim tim valjda i nisu doživeli takav vid svetske slave. No to uopšte nije ni bitno. Ako ste istinski i pravi fan ovog benda, ne vidim razlog da vam se  ovaj album ne svidi. Ako sto ih pak nekada slušali i voleli biće vam nadam se veoma drago da se ponovo malo podsetite ovih kraljeva sleaze  rocka jer ovim albumom oni to svakako i zaslužuju. Ako treba da se daju ocene onda neka bude 9 od 10.


Slike preuzete sa stranice: L.A. Guns


P.S. Overite novi single mog benda  Critical Solution Revisited - Drive

Album poslušajte ovde:

Oktobar 2017.godine                                                                                                           Autor: JP