David Covardale nastavlja sa izbacivanjem starih izdanja. Do sada smo mogli da vidimo i čujemo nebrojeno mnogo albuma koji su se ponavljali iz godine u godinu, odnosno na svakih pet godina kada je reč o najpoznatijim poput 1987, Slide It In ili Slip Of The Tongue... Kada tu dodamo i kompilacije koje su u međuvremenu izašle, to samo uvećava broj određenih pesama. Recimo, ako danas ukucate u pretraživaču nekog striming servisa pesmu Here I Go Again, nećete dobiti samo jedan pogodak, ni dva, ni tri - dobćete ih beskonačno! Jer, tako jednostavno mora...
Međutim, da ste recimo pokušali da ukucate neku od pesama sa albuma Restless Heart do pre 29.oktobra, teško da bi ste dobili neki pogodak. Možda ove najpoznatije i to sa neke od pomenutih kompilacija. Ovog albuma jednostavno nigde nije bilo i ta nepravda je konačno ispravljena. Upravo iz tog razloga smo ovom izdanju i posvetili najnoviju epozidu našeg podkasta, odnosno naš Albumometar koji možete pogledati na našem kanalu.
Da jednostavno ovde više ne dužimo, ionako smo sve bitno o ovom izdanju rekli u samoj emisiji.
Na dan kada ovo pišemo, izašao je intervju koji je Adrian Vandenberg dao u podkastu koji vodi jedan od najpoznatijih rock novinara u rock/metal svetu, Eddie Trunk, u kojem je poznati gitarista izneo neke, do sada nepoznate, detalje i kontraverze iz perioda snimanja albuma 1987 grupe Whitesnake. Ono što je opšte poznato u vezi sa ovim albumom je činjenica da je bend koji je snimao pesme u studiju u postavi John Sykes - gitara, Neil Murray - bas i Ansley Dunbar -bubnjevi, nikada nije imao priliku da uživo izvede ove pesme. Kada je krenula promocija albuma u vidu spotova i turneje, pored David Coverdale-a stajali su neki potpuno novi muzičari, među njima i sam Adrian Vandenberg kao jedan od dvojice gitarista.
Što se samog intervjua tiče, valja pomenuti da je u početku uglavnom bilo reči o novom albumu grupe Vandenberg pod nazivom 2020, čiju recenziju možete pročitati na našem blogu. Adrian je govorio o tome kako je album nastao i ko je sve u sadašnjoj postavi grupe, a najavio je i moguć početak rada na sledećem izdanju grupe koju predvodi.
Ipak, ono što je definitivno najinteresantnije iz ovog gostovanja, jesu odgovori koje je Adrian Vandenberg dao kada ga je stari znalac Eddie Trunk, pitao za stvari iz prošlosti vezane za grupu Whitesnake. Priča o tome da je Adrian Vandenberg snimio solo za pesmu Here I Go Again je opšte poznata stvar, međutim, Adrian je u intervjuu potvrdio i to da je takođe nasnimio i ritam gitare za ovu pesmu, s obzirom da je prvobitni miks ispao "previše metal" po mišljenju glavnog čoveka Geffen-aJohn Kalodner-a.
Zapravo, evo šta se tačno događalo u studiju Good Night L.A. koji je držao poznati producent Keith Olson. Priča je smeštena negde na samom kraju 1986.godine. Adrian Vandenberg dobio je poziv od John Kalodner-a da dođe u Ameriku kako bi mu Geffen Records ponudio novi ugovor da sa grupom Vandenberg (koja je tada bila na pauzi), započne novu turneju i rad na albumu sa potpuno novom postavom koju bi činili neki od najpoznatijih muzičara iz L.A. toga doba. Ono što Adrian nije znao, a što će saznati tek po dolasku u L.A. bio je i drugi deo ponude: da postane novi gitarista grupe Whitesnake!
U tom trenutku, Adiran Vandenberg, kako sam kaže, nije pristao ni na jedno ni na drugo. Zapravo, zatražio je malo vremena da o svemu razmsili. Ipak, s obzirom da se već obreo u "gradu Anđela" gde su se vodile završne sesije oko snimanja albuma 1987, to njegovo prisustvo je iskorišćeno za to da se "prepravi" već pomenuta pesma Here I Go Again, što je i urađeno na jeftinoj kopiji Stratocaster gitare, koju je tada imao pri ruci. Dakle, Adrian je sve to uradio još pre nego što je potpisao za Whitesnake, što je do sada bilo gotovo nepoznata činjenica. Upravo tih dana kada se snimanje odvijalo, menadžment grupe pozvao je gitaristu John Sykes-a, koji se tada nalazio u Engleskoj, da se momentalno vrati u Ameriku na razgovore sa David-om i menadžmentom. Sedeći u jednoj od prostorija velikog studija Good Night L.A. i radeći na nasnimavanju gitara za Here I Go Again, Vandenberg je u intervjuu priznao da su se u susednoj sobi, John Sykes i David Coverdale bukvalno na sav glas prepucavali vodiviši možda i presudnu, a svakako poslednju svađu, koja će ih za sva vremena udaljiti jednog od drugog.
Ovo otkrovenje oduševilo je i samog voditelja Eddie Trunk-a. Za one koji ne poznaju rad i delo ovog čoveka, radi se o voditelju koji poseduje neku vrstu enciklopedijskog znanja kada je reč o rock i metal muzici. Poslom se bavi još od 1983.godine i nekada je vodio razne radijske programe, čuvenu emisiju That Metal Show koja je izlazila na kanalu VH1 i još mnogo toga. Upravo iz tog razloga sam ekskluzivitet ovog otkrića postaje još i veći.
Nakon toga Adrian je objasnio i svoj odnos sa gitaristom koji će se takođe pridružiti bendu 1987.godine, Vivian Campbell-u, o tome kako su njih dvojica bez problema i bez uplitanja ega, podelili solo deonice koje je trebalo odsvirati sa albuma 1987 za predstojeću turneju. Što se pomenutih solo deonica tiče, Adrian je priznao da je sviranje solaža koje je John snimio, bilo vrlo izazovno i da ga je skidanje tih solaža dovelo do toga da i sam izmeni, odnosno usmeri svoj način sviranja u jednom potpuno novom pravcu. Isto se desilo i kada je dužnost delio sa Steve Vai-om. Priznao je da su jedan od drugog učili nove stvari, što je kako i sam kaže, bilo neverovatno čuti od strane jednog od najboljih gitarista na svetu svih vremena.
Adrian Vandenberg nikada nije upoznao samog John Sykes-a, pa čak ni tada u tom istorijskom momentu u studiju krajem 1986.godine. Jednostavno, bilo je bolje ne uplitati se u dešavanja iz susedne sobe, kako je sam priznao. Interesantno je i to su se putevi ove dvojice gitarista još jednom zamalo ukrstili i to u trenutku kada je bend Thin Lizzy bio zainteresovan za usluge ovog Holanđanina, što se desilo baš u periodu neposredno pre dolaska Sykes-a u ovu grupu. Na kraju su sagovornici u ovom, pa možemo reći i istorijskom intervjuu, pomenuli i činjenicu da John Sykes već dobrih sedam godina od završetka snimanja svog novog albuma, ne pokazuje nikakve znake kada će se konačno vratiti na scenu i kada će taj album uopšte ugledati svetlost dana. No, to je već za neku potpuno drugu priču.
Nekada su se ovakvi delikatni i ekskluzivni detalji mogli saznati iz televizijskih muzičkih emisija, ili čak iz muzičkih časopisa, magazina ili novina. Danas za to služe podkasti. Ceo muzički svet, posebno ovaj kojim se bavimo i koji volimo, preselio se na talase (strimove) ovog novog vida komunikacije, koji ruku na srce, i nije baš tako nov. Sve u svemu, ako ste ljubitelji grupe Whitesnake, pogledajte i naš specijal na Junkyard Rock Stories YouTube kanalu koji se bavi upravo nekim od najzanimljivijih detalja vezanih za istorijat grupe Whitesnake.
Bivši gitarista grupe WhitesnakeAdrian Vandenberg, izbacio je krajem maja novi album sa svojom dugogodišnjom grupom Vandenberg pod nazivom "2020".
U svom katalogu grupa takođe ima i albume Vandenberg (1982), Heading For A Storm (1983) i Alibi (1985), na kojima je učestvovala originalna postava u sastavu Bert Heerink (vokal), Dick Kemper (bass) i Jos Zoomer (bubnjevi).
U razgovoru za Antihero Magazine, koji vodi rock novinar Mark Dean, Adrian je bio upitan zbog čega u novoj postavi nema ni jednog jedinog člana nekadašnjeg benda? Gitarista je odgovorio: "Pre svega, stvar je u tome što je Ronnie Romero neverovatno talentovan pevač. I Bert Heerink je takođe bio, da se razumemo, međutim Ronnie je posebna liga, i ako je dobar Ritcihie Blackmoore-u, dobar je imeni."
"Problem je u tome što, ne znam koliko su ljudi upućeni u celu tu priču, su članovi nekadašnjeg benda Vandenberg pre jedno šest,sedam godina pokušali da na sudu od mene preotmu pravo na korišćenje imena grupe. Nakon šest sudskih parnica pokušali su da me spreče da ikada više koristim ime i prava na muziku ove grupe."
"Pokušali su da preotmu moje porodično ime (Van den Berg), po kojem sam bend i nosi naziv. To je bilo stvarno razočaravajuće i tužno, a pokvarilo je naše odnose i sećanja na vreme kada smo svirali zajedno. Bilo je dosta laži izrečenih na sudu ali su slučaj, na kraju naravno, izgubili. Upravo iz tog razloga bih svirao sa bilo kim drugim osim sa tim ljudima".
Kada se u rock svetu pomene ime Adrian Vandenberg, zapravo Adrian van den Berg kako mu stoji u pasošu, prva asocijacija uglavnom bude grupa Whitesnake, sa kojom je ovaj "Leteći Holanđanin" snimio dva albuma i proveo ako ne najbolje, onda najunosnije godine, kako sopstvene karijere tako i ako se gleda istorijat ove grupe. Bilo je to vreme kada je Whitesnake harao Amerikom, prvi put od nastanka grupe. Ipak, ono što je zanimljivo kada je reč o grupi Vandenberg i o samom Adrian-u, je to, da su oni Ameriku "pokorili" nešto pre samog Whitesnake-a. Bilo je to početkom osamdesetih u godinama kada je grupa izbacila tri jako zanimljiva albuma Vandenberg (1982), Heading For A Storm (1983) i Alibi (1985). Od tada pa sve do danas, osim jednog kratkog "reunion-a" 2004.godine i kompilacije The Definitive Vandenberg, grupa se nije okupljala niti nastupala. Adrian je tokom ove decenije uglavnom radio na još jednom, sopstvenom projektu, pod imenom Vandenberg Moonkings sa kojim je izbacio i tri izdanja.
Novi album koji nosi, sada već nesrećni naziv "2020"; u redu, niko nije slutio da će ova godina ispasti ovako katastrofalna; predstavlja četvrto izdanje grupe i to sa potpuno novom postavom u odnosu na onu koje se vezuju za prva tri izdanja. Pored samog Adrian-a, tu su još i: Ronnie Romero - momak iz Čilea, poznat po radu sa bendovima Lords Of Black, Rainbow i CoreLeoni, potom basista holandske gore list Randy Van Der Elsen iz grupe Talk, kao i bubnjar Koen Herfst.
Numera koja otvara ovo izdanje, pod nazivom Shadow Of The Night, bila je druga po redu, koju smo kao single imali prilike da čujemo, a ustvari , bila je to prva nova autorska pesma novookupljenog Vandenberg-a. Još tada je postalo kristalno jasno da Adrian i ekipa uopšte ne nameravaju da se šale sa ovim izdanjem, ali ni da pokušaju da bar malo izađu iz nekoliko uštogljenih postulata, koje su sami sebi nadenuli. Uvodni rif u blekmurovskom stilu i lako pamtiljivi refren predstavljeni su kao formula po kojoj će ovo izdanje biti ispisano. Furiozno, precizno i pre svega iskusno. Freight Train koja potom sledi pisana je po sličnoj matrici kao i prethodna stvar. Donosi otklon od tipičnog blekmurovsko-rejnbovskog pristupa. Primetno je nešto tvrđe rifovanje koje više odslikava Adrian-ov način sviranja. Kroz ove dve rokačine, Vandenberg i Romero dokazuju da su izuzetno kompatibilni kao novostvoreni tandem. Naredna Hell Or High Water podseća previše na Dio, kao i na radove Jorn Lande-a recimo. Dovoljno je samo to reći, da se shvati o čemu je reč.
U sledećoj numeri Let It Rian, Adrian pokazuje i zbog čega ga je David Coverdale odabrao za svoju desnu ruku daleke 1987. godine, s obzirom da ova stvar neodoljivo podseća na radove koje su njih dvojica isporučivlai tokom desetogodišnjeg perioda koji je Adje proveo kao jedna od zmija posebno na albumu Restless Heart. To je ta struktura pesme, to je taj vibe! Da je kojim slučajem završila na nekom od WS albuma nakon Vandenberg ere, sa lakoćom bi se našla među najboljim polu-baladama novog doba. Ovako, veliki plus umesto beloj zmiji, ipak ide grupi sa običnim slovom V. Poslednja numera prvog dela ovog izdanja nosi neinventivni naslov Ride Like The Wind, pa se stoga može lako pomešati sa pesamama drugih grupa slične orijentacije. I to ne samo zbog naslova.
Drugu polovinu otvara numera Shout, koja je više u mid-tempo brzini, obojena flanger gitarama. Iza nje sledi i Shitstorm kao malo brža, ali sa sličnim rifovskim rešenjima koja kao i u prethodnom primeru za promenu ne vuku na Dio-Rainbow, već na rane Vandenberg radove. Kada je Adrian prvi put obznanio da namerava da ponovo okupi bend, šuškalo se da će redove popuniti dvojicom nekadašnjih članova Whitesnake zaveštanja, basistom Rudy Sarzo-m i bubnjarem Brian Tichy-em. Ipak , to se nije obistinilo, al je pomenuti dvojac uspisao gostovanje na ovoj numeri. Osim toga, ono što se btinije izdvaja kako na ovim pesmama, tako i na svim ostalim, je Adrian-ovo maestralno ispaljivanje zapaljujućih i reskih solaža. Što se tog segmenta tiče, valja reći da je njegova povreda uoči snimanja albuma Slip Of The Tongue 1989.godine veoma misteriozna, s obzirom da se posle nje i do današnjih dana njegov stil sviranja nije toliko izmenio niti je primetno lošiji nego pre same povrede. Naredna Light Up The Sky mogla bi se svrstati u kategoriju dalekog evropskog rođaka pesme Bad Boys grupe Whitesnake.
Za kraj ovog albuma tu je i legendarna numera Burning Heart koja je daleke 1983.godine, u izuzetno jakoj konkurenciji, dosegla čak do 65. mesta Bilbordove top liste, a ove 2020.godine dobila je svoju treću reinkarnaciji. Nakon originala iz 1982.godine i reizdanja sa kompilacije 2004.godine, priliku da na ovoj pesmi dokaže svoje sposobnosti dobio je i sam Ronnie Romero. Ujedno je ova pesma i predstavljena kao prvi single ovog albuma. Sa druge strane, numera pod nazivom Skyfall, poslednja na ovom izdanju, ne samo da zatvara i zaokružuje celinu, već i verovatno predstavlja najjači momenat ovog albuma. Momenat u kome se na trenutak zaboravlja svo pređašnje muzičko zaveštanje ove četvorke i u kojoj se ispituju neki posebni, sopstveni momenti, odaje utisak da je ova ekipa mogla mnogo više.
Ekipa okupljena oko imena Vandenberg mogla definitivno je više. To je osećaj koji čak i posle nekoliko preslušavanja nikako ne prolazi. Čini se da je dopušteno previše uplitanja uticaja iz prošlosti. Previše pesama na ovom izdanju zvuči kao da ih izvodi Rainbow ili Dio, čak više nego Whitesnake ili sam Vandenberg. Da li je problem u previše predvidivoj svirci starog evropskog kova ili u Romero-vom vokalu koji izrazito podseća na Dio/Rainbow trenutke, nije lako oceniti a da se ne ošteti respektabilnost ovog benda. Na momente je, kao što smo već rekli, ova nova inkarnacija grupe Vandenberg pokazala da može da se oslobodi stega prošlosti i to će verovatno pokušati na nekom od narednih izdanja ukoliko se održi kao celina. I da se razumemo, ovom izdanju ne manjka kvalitet. Iskustvo se oseća pri svakoj noti i kredbilitet ostaje netaknut. Jedina zamerka je već izrečena: malo manjo Rainbow-a i malo više Vandenberg-a!
