Recenzija: Whitesnake - Restless Heart (2021)

 

David Covardale nastavlja sa izbacivanjem starih izdanja. Do sada smo mogli da vidimo i čujemo nebrojeno mnogo albuma koji su se ponavljali iz godine u godinu, odnosno na svakih pet godina kada je reč o najpoznatijim poput 1987, Slide It In ili Slip Of The Tongue... Kada tu dodamo i kompilacije koje su u međuvremenu izašle, to samo uvećava broj određenih pesama. Recimo, ako danas ukucate u pretraživaču nekog striming servisa pesmu Here I Go Again, nećete dobiti samo jedan pogodak, ni dva, ni tri - dobćete ih beskonačno! Jer, tako jednostavno mora... 

Međutim, da ste recimo pokušali da ukucate neku od pesama sa albuma Restless Heart do pre 29.oktobra, teško da bi ste dobili neki pogodak. Možda ove najpoznatije i to sa neke od pomenutih kompilacija. Ovog albuma jednostavno nigde nije bilo i ta nepravda je konačno ispravljena. Upravo iz tog razloga smo ovom izdanju i posvetili najnoviju epozidu našeg podkasta, odnosno naš Albumometar koji možete pogledati na našem kanalu.

Da jednostavno ovde više ne dužimo, ionako smo sve bitno o ovom izdanju  rekli u samoj emisiji. 

David Coverdale: Coverdale-Page izlazi 2023.godine sa pesmama koje do sada nikada nisu objavljene

 

David Coverdale se trenutno nalazi na svojevrsnoj turneji što se tiče gostovanja u podkastima, te je nedavno u jednom intervjuu za Talkin Rock with Meltdown  govorio o mnogim zanimljivim stvarima koje se odnose na budućnost grupe Whitesnake. Pre svega je bilo reči o najavljenom penzionisanju nakon turneje koja sledi 2022.godine i koja je najavljena kao oproštajna. Coverdale je pojasnio da zapravo ne planira da se penzioniše od muzike kompletno, već samo od živih nastupa. Ipak, kako to obično biva, takva obećanja u svetu rock muzike prekršena u mnogim poznatim slučajevima. Što se nas tiče, ovakve izjave ne treba uvek uzimati zdravo za gotovo. 

Sa druge strane, dokaz da planira da nastavi sa studijskim radom, jeste i to što je u ovom gostovanju najavio i izlazak RRR izdanja Coverdale--Page albuma. Upravo će u toku te godine ova zaniljiva ploča proslaviti tridesetogodišnji jubiliej. Na tom albumu naći će se čak i neke do sada neobjavljene pesme iz perioda dok je sarađivao sa legendarnim gitaristom Jimmy Page-om. Osim toga pomenuo je i da se te godine pada i tačno 50 (pedeset) godina od kada je postao član grupe Deep Purple, što takođe može biti na neki način obeleženo. 

Nekoliko dana pre ovog intervjua objavljena je i zvanična lista gradova u kojima će grupa nastupati sledeće godine. Listu možete pogledati ovde. U podkastu je govorio i nedavno preminuloj Tawny Kitaen, odnosno svojoj bivšoj supruzi, o tome koliko je sama doprinela promovisanju grupe krajem osamdesetih godina. 

Što se trenutne situacije tiče, reizdanje albuma Restless Heart uspešno je izvršeno prošlog petka, tačnije 29.10., u već dobro poznatom triple R maniru. Poslednji u nizu remasterizovanih spotova sa ovog albuma,  koji su objavljeni na zvaničnoj YouTube stranici benda je i spot za čuvenu numeru Don't Fade Away koji možete pogledati na linku ispod. 

Novi video grupe Whitesnake: Restless Heart odiseja može da počne

 

Otpočinje polako i odiseja zvana Restless Heart koju je David Coverdale najavljivao tokom prethodne godine. Ovaj legendarni album koji je trebalo da bude izdat pod etiketom solo ploče legendarnog pevača, nekako je igrom slučaja, tačnije pod uticajem izdavačke kuće, ipak završio u katalogu grupe Whitesnake te 1997.godine. 

Strpiljivo je čekao Coverdale da se domogne prava na posedovanje originalnih traka sa snimanja ovog albuma, a strpljivo su čekali i fanovi. Doduše, na prošlogodišnjim best-of izdanjima imali smo prilike da čuejmo nekoliko pesama sa albuma Restless Heart koje su zadobile tripl R tretman (remixed, remastered and re-recorded). U ovom slučaju imaćemo ih, na dohvat ruke odnosno ušiju, sve do jedne, a i malo više od toga. 

Ovom prilikom bend nam je predstavio pesmu You're So Fine za koju je urađen i spot. Sam album Restless Heart 25th anniversary izaći će zvanično 29.oktobra ove godine i to u nekoliko formata. Znate već i sami kako to biva. Deluxe, Super Deluxe, pesme u nastanku, ovo ono. Jedino što ih neće biti 26 (kao Metallicash) ili 42 (kao Judas Priest), već skromnih 4 cd-ova i jedan DVD. 

Dino Jelušić postao novi član grupe Whitesnake!

 

Talentovani pevač iz Zagreba Dino Jelušić (Animal Drive), postao je novi član grupe Whitesnake. Na svom FB profilu Dino je napisao (editovano):  “Veoma sam počastvovan time što sam postao član mog najomiljenijeg benda. Poziv koji sam dobio od legende kakav je David Coverdale je nešto što sam samo mogao da sanjam. Jedva čekam početak turneje i šanse koja mi se ukazala da svojim pristupom doprinesem zvuku ovog legendarnog benda.”

Na sajtu grupe Whitesnake pak stoji sledeće:” Veoma smo ushićeni dolaskom talentovanog Dina u naše redove. Pratili smo njegov rad još od trenutka kada smo pre dve godine zajedno nastupali u Zagrebu. Siguran sam da će vam se dopasti” - napisao je David Coverdale.

U kom svojstvu će Dino nastupati sa grupom ostaje nepoznato. Obzirom da se radi o pevaču jasno je da će pevanje biti njegova primarana uloga na nastupima. Možda će pomagati Coverdale-u ili sa njim deliti deonice kao nekada Glenn Hughes u Deep Purple-u? 

Ko zna šta je stari lisac smislio ovoga puta. Whitesnake jeste grupa kroz koju je prošlo na desetine muzičara, ali nikada do sada niko drugi nije pevao osim gazde i tvorca ove grupe. Ono što sa znamo je da će predstojeća turneja grupe Whitesnake verovatno biti i poslednja. Dino je sa druge strane i dalje u sukobu sa izdavačkom kućom Frontiers.  U svakom slučaju, sve ovo  je veoma interesantno i jedva čekamo da vidimo o čemu se zapravo radi.

Kako su odluke izdavačkih kuća promenile sudbinu nekih pesama grupe Whitesnake

Zbog čega svaki razgovor o grupi Whitesnake sa nekom osobom kojom do tada nikada niste govorili na ovu temu, započne otprilike ovako: "Da naravno da volim Whitesnake: And here i go again on my own...". Zašto to uvek mora da bude ovaj stih a ne recimo nešto kao "looking for love...". Deo odgovora ovog rebusa dao je i sam David Coverdale, gostujući u podkastu poznatog rock voditelja Mitch Lafon-a, u kojem je pored najavljene kompilacijke trilogije i reizdanja albuma Restless Heart, govorio i o mnogim drugim zanimljivim događajima iz svoje karijere.

Jedna od tih zanimljivosti vezana je i za spotove koje je grupa radila u periodu 1987 - 1989.godine, u jeku svoje popularnosti. Muzički video spotovi su u to vreme bili nešto sasvim drugo od onoga ša predstavljaju danas. Imati spot na MTV-u u to vreme značilo je da ste u nečemu uspeli, ali i da vas penjanje na toj magičnoj lestvici tek očekuje, između ostalog i u zavisnosti od toga da li ste napravili dobar izbor. Iz tog razloga bilo je krucijalno odabrati pravu pesmu koja će dobiti ekranizaciju i na taj način vam doneti blagodeti slave i uspeha. Danas, ti muzički postulati koji su diktirali "tržišnu utakmicu",  važe koliko i dinar iz 1993.godine. Vremena se manjaju...

Naime, te 1989.godine Whitesnake je izbacio album Slip Of The Tongue i pripremao da snimi spot za, jednu od možda i najgrandioznijih pesama sa tog izdanja, numeru Judgement Day. Sve je bilo spremno, po rečima samog David Coverdale-a, ali je izdavačka kuća u poslednjem trenutku rešila da promeni plan. Tako je umesto pomenute pesme na dnevni red upala Fool For Your Loving, koju je bend ponovo snimio za potrebe albuma iz 1989.godine. "Napravili smo set za snimanje spota u tom nekom maniru modernog bluz benda 21.veka, i baš u trenutku miksovanja, tri najviša zvaničnika iz Geffen-a stavila su nam do znanja da moramo, umesto Judgement Day, da uradimo Fool For Your Loving. Nikada u životu nisam video svoj bend toliko demoralizovan kao tada kada sam im ovu vest preneo. To se odrazilo i na energičnost prikazanu u samom spotu."

David je u intervjuu napomenuo da se nešto slično desilo i 1987.godine kada je izdavačka kuća rešila da urade spot za pesmu Here I Go Again. Umesto nje u planu su bile Looking For Love ili eventualno You're Gonna Break My Heart Again.  Najveći uticaj na odluku da se pesme poput Here I Go Again i Crying In The Rain uopšte i snime za potrebe ovog albuma,  takođe su imale same izdavačke kuće. S obzirom da grupa nikada pre albuma Slide It In (1984) nije pokušala prodor na američko tržište, odluke da se neki stari hitovi presnime, činila se opravdano sa komercijalne strane, ali ne i ako se posmatra sa stanovišta samih autora. "To presnimavanje pesama nije baš bilo u duhu tog vremena u kome smo se i mi našli. Presnimavati stare pesme značilo je da bend nema ideje i progresivnosti da napravi nešto novo, označavala je slabost, što uopšte nije bio slučaj sa nama." 

Još jedna zanimvljivost koju je Coverdale otkrio u gostovanju u pomenutom podkastu odnosila se i na solo deonicu za pesmu Here I Go Again, koju je kao što znamo. snimio Adrian Vandenberg, umesto John Sykes-a koji je zapravo osmislio i snimio gitare za album 1987 . "Na prethodnom box-setu albuma 1987 hteo sam da izbacimo i verziju pesme sa John-ovom solažom, koja u tom trenutku nije baš odgovarala pesmi, zbog čega je i promenjena, ali mi jednostavno taj solo nismo imali, pošto je greškom bio obrisan od strane Keith Olson-a ili nekog od drugih inžinjera u studiju", rekao je Coverdale. 

Koliko su ove odluke  promenile sudbinu grupe, verovatno nikada nećemo saznati. Činjenica je da je pesma poput Here I Go Again koja je originalno sa albuma Saint And Sinners iz 1982.godine, popularnost doživela tek svojom prvom reinkarnacijom te 1987 (imala ih je još nakon toga). i do danas ostala najveći hit grupe. Slično se može reči i za Crying In The Rain, sa istoimenog albuma, koja je bila čak i preuređena prema tadašnjem bubnjaru benda Cozy Powell-u, koji je na kraju nije ni snimio u studiju. "Što se ove šesme tiče, iskreno, nisam bio zadovoljan kako je ispala u originalu. John, Neil, Cozy i ja izvodili smo je tokom Slide It In turneje, i takav način izvođenja bio je  onaj pravi" , prisetio se Coveradale. Cela pesma je preuređena tako da odgovara grandioznom načinu sviranja Cozy Powell-a. Međutim, iz privatnih razloga on  nije bio u mogućnosti da snima album 1987 pa je tako na omotu ove ploče upisano ime bubnjara Ansley Dunbar-a. Bilo kako bilo, pesma je i dan danas ostala neizostavna na koncertima grupe. 

Sa druge strane pomenute numere Looking For Love i You're Gonna Break My Heart Again, nisu gotovo nikada svirane uživo a čak šta više, bile su izostavljene sa američke verzije albuma 1987 u to vreme. Judgement Day kojoj je ekranizacija takođe bila uskraćena. doživela je koliko-toliko bolju sudbinu od pomenute dve, s obzirom da je izvođena uživo i godinama nakon 1989. Koliko su ovkave odluke bile sudbonosne po grupu moglo bi se diskutovati, ali u rubrici "šta bi bilo kad bi bilo". Što se Whitesnake-a tiče, bilo je upravo onako kako je svima ostalo do današnjih dana poznato. Zbog toga je i verovatnoća da umesto Here I Go Again na radiju, ili još gore, na koncertu grupe, čujete  Looking For Love, jednaka je vrednosti onog dinara iz 1993.godine.... 

Grupa Whitesnake nedavno je izbacila najavljenu kompilaciju The Rock Album i o tome možete pročitati ovde. 

Jun 2020.                                                                                                                                 Autor: JP

David Coverdale najavio izlazak Restless Heart box-seta za 2021.godinu

Alfa i omega grupe Whitesnake, David Coverdale, nedavno je gostovao u podkastu Rock Talk With Mitch Lafon, poznatog rock voditelja, u kojem je otkrio i najavio mnogo toga zanimljivog. Sudeći po onome što se moglo čuti iz razgovora pomenutog dvojca, fanove grupe Whitesnake očekuje izuzetno uzbudljiv period koji je pred nama. 

Prve svega je bilo reči o novom kompilacijskom izdanju The Rock Album koji je najavljen za 19.jun. Biće to jedna prava zbirka rokačina po izboru samog Coverdale-a, koje su kako je sam rekao, snimane i rađene u različitim vremenima i sa različitim ljudima i tehnikom. Opus koji ova kompilacija zahvata seže od albuma Slide It In (1984) pa sve do Forevermore iz 2013.godine, plus jedna koja je "otpala" sa abuma Flesh and Blood iz prošle godine. Sve numere biće tretirane po čuvenom "triple R" maniru: revisited, remastered and remixed. Neke od numera sa ovog izdanja već smo imali prilke da čujemo, a među njima su i dve pesme sa albuma Restless Heart, poput istoimene pesme ali i numere Anything You Want koja je 1997.godine realizovana na verziji albuma isključivo za japansko tržište. Zanimljivo je da je David u intervjuu pomenuo da je ova pesma prvobitno nosila naziv Red Light, Green Light. 

Nakon ovog izdanja, fanovi mogu da očekuju i još dve kompilacije pod nazivom The Love Songs i The Blues Songs, koje će biti realizovane do februara sledeće godine i imaće isti tretman kao i The Rock Album. Po rečima David Coverdale-a, sve je deo dogovora koji je sklopio sa izdavačkom kućom Warner/Rhino. Upitan od strane voditelja o listi pesama za nadolazeća dva izdanja, David Coverdale nije hteo da komentariše, ostavivšti to za neku drugu priliku. Inače, pored izdanja ovih albuma, bend takođe radi i na retuširanju starih video spotova, poput onog za Still Of The Night koji je dobio svoju HD poboljšanu rezoluciju i kvalitet.

Međutim, ono što bi zapravo trebalo najviše da obraduje istinske ljubitelje grupe Whitesnake, a što je David i potvrdio, je reizdanje albuma Restless Heart iz 1997.godine i to u dobro poznatoj "box-set" varijanti. Album Restless Heart predstavljao je deveti album grupe, a malo je falilo da to i ne bude, s obzirom da je Coverdale zapravo želeo da ga izda kao solo ploču. Teška vremena za hard rock muziku  i promene u muzičkoj industriji uticale su na to da ovo kvalitetno izdanje ne dobije odgovarajuću pažnju u to vreme. Ni dan danas se ne može slušati na striming servisima jer ga prosto tamo nema.

Prema najavi gosn. David-a, album će takođe dobiti "triple R" tretman, ali će kako je objasnio, dobiti i muzičku podršku od strane sadašnjih članova benda. Reb Beach i Joel Hoekstra dodavaće, tu i tamo, malo svojih gitara, ali se Vandenberg-ove solaže  i osnova pesama neće menjati. Uostalom, nešto od svega toga smo imali prilike da čujemo na pesmama sa The Rock albuma. Pored toga za deonice sa klavijaturama biće zadužen niko drugo do Derek Sherinian. Poenta dosnimavanja nije u tome da promeni strukturu pesama, već da ih približi zvuku i produkciji današnjeg vremena, objasnio je David Coverdale. 

Restless Heart biće realizovan kao "box-set", dakle nekoliko cd-ova koji će, ako je suditi po nekim prethodnim sličnim akcijama, sadržati  demo snimke, snimke "iz monitora", kao i ogoljene ideje od kojih su pesme nastale (evolutions). David Coverdale napomenuo je da će se na ovom izdanju naći i video zapisi iz tog perioda, za vreme dok je tadašnja postava grupe boravila u studiju radeći na albumu.

Prema najavi koju je dao u ovom podkastu, ovo grandiozno i izuzetno vredno izdanje, a po mnogo čemu potcenjeno i zaboravljeno, trebalo bi da bude realizovano tek krajem 2021.godine. 

O raznim drugim zanimljivostima o kojima je David Coverdale govorio pročitajte ovde. 

Svi gitaristi grupe Whitesnake - dvanaestorka iz snova!

Priča o dvanaestorici veličanstvenih

Nakon velikog i nenadanog uspeha koji je David Coverdale doživeo kao pevač grupe Deep Purple, u periodu od 1973. do 1976.godine, sa svojim tada već potpuno etabliranim glasom i pojavom, ovaj rođeni Jorkširac odlučuje da pokrene sopstveni solo bend pod nazivom White Snake 1977.godine. Ubrzo nakon izdavanja prvog albuma, a u toku priprema za naredni Northwinds krajem 1978.godine, Coverdale donosi još jednu odluku koja će mu život i karijeru promeniti za sva vremena. Manje više ista grupa ljudi prihvatila je ovo "prepakivanje", snimila album pod nazivom Trouble u oktobru 1978.godine, što je ujedno i ozvaničilo nastanak entiteta koji danas znamo jednostavno kao - Whitesnake.

Gotovo od prvog dana postojanja grupe, postaće jasno da je Whitesnake jedno pravo, pravcato, čedo samog David Coverdale-a. Jedna od glavnih karakeristika ove grupe bila je prečesta promena muzičkog personala. Sa tim promenama menjao se uporedo i zvuk. Tako je od početnog klupskog bluz-roka i rituma i bluza, Whitesnake prerastao u jedan od najuticajnijih hard rock bendova u istoriji rock muzike. U zavisnosti od izvora i prihvatanja definicije članstva, može se grubo reći da je grupa imala oko dvadesetak različitih postava do današnjih dana. Nikome, osim samom Coverdale-u, nije bilo zagarantovano sigurno mesto u bendu, pa tako ni gitaristima koji su predstavljali bitnu pokretačku snagu Whitesnake mašinerije, dajući joj na univerzalnosti, svako na svoj način, tokom svih ovih godina. 

1. Micky Moody 

Ako se za nekoga sa ovog spiska može reći da je "originalni gitarista" grupe, onda je to svakako Micky Moody koji je sa Coverdale-om započeo saradnju još na pomenutim solo albumima pre-Whitesnake ere. Svojom pojavom odavao je stav povučenog ali i misterioznog čoveka sa šeširom i brkovima, dok je svojim sviračkim umećem, baziranim uglavnom na klasičnim blues-rock standardima, doprineo definisanju ranog Whitesnake zvuka. Učestvovao je u radu na nekoliko krucijalnih albuma ove ere i doprineo, što samostalno a što u kolaboraciji, i stvaranju nekih od najboljih rifova i najvećih hitova grupe toga doba, poput Take Me With You, Fool For Your Loving, Ready An Willing i Slow An Easy. Grupu je napustio 1983.godine nakon rasprave sa samim Covedale-om, koji ga je kako on sam kaže, javno osramotio pred tadašnjim gitaristom grupe Thin Lizzy, John Sykes-om.  Poslednji album na kojem će se nači  njegovo ime bio je upravo Slide It In, i to engleska verzija albuma na kojoj se mogu čuti njegove solo deonice. Te svoje bravure delio je na ravne časti sa Marsden-om a potom i Galley-em. Ostaće upamćen i po majstorskom sviranju slide gitare. Jedan je od najpotcenjenijih gitarista sa spiska i pored toga što je bendu bio i pre zvaničnog početka. Nakon onoga što će se desiti sa grupom kasnih osamdesetih. često se mogao steći utisak da je zapravo platio cenu svoje skromnosti, s obzirom da su planovi Coverdale-a bili dijametralno suprotni od onoga šta je Micky Moody bio spreman da pruži.

2. Bernie Marsden

Drugi originalni gitarista grupe Whitesnake taboru se pridružuje 1978.godine još tokom realizacije EP-a Snakebite. Bernie Marsden svojom pojavom čak ni u mladosti nije odavao utisak rock zvezde, ali je sa druge strane u svojim prstima krio svu ubojitost ujeda "bele zmije" kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih. Tvorac je jednog od najvećih hitova grupe svih vremena Here I Go Again, u saradnji sa Coverdale-om, kao i vanvremenskog rifa u pesmi Fool For Your Loving koji je verovatno i definisao klasičan hard rock zvuk. Dok je Micky Moody, sa kojim činio prvi gitarski dvojac benda, bio više orijentisan ka bluzu, Bernie Marsden je upravo svojim moćnim rifovima i oštrim solažama davao grupi onaj drugi, možda još bitniji epitet hard rock-a. To se najbolje može osetiti u pesmama poput Trouble, Young Blood, Walking In The Shadow Of The Blues, Rough And Ready, koje između ostalog i potpisuje. Grupu napušta 1982.godine nakon snimanja albuma Saints And Sinners. Nakon toga svirao je i u grupi UFO, i nastavio saradnju nekadašnjim saborcima iz grupe poput Moody-a, basiste Neil Murray-a i gitariste Mel Gailey-a. Početkom ove decenije se nekoliko puta pojavio kao gost na nastupima grupe Whitesnake, za razliku od svog saborca Moody-a, što je i dokaz da je sa Coverdale-om ostao u dobrim odnosima posle tolko godina. 

3. Mel Galley

Pravo iz benda Trapeze, kao zamena za Marsdena, stiže gitarista Mel Galley, čovek vrlo sličnih sviračkih karakteristika. Obzirom da su gitarske deonice na albumu Saints And Sinners već bile završene, Galley je na ovoj ploči uspeo da se upiše samo kao jedan od pratećih vokala. Svoje "vatreno krštenje" imaće dve godine kasnije na albumu Slide It In na kojem je između ostalog napisao muziku za pesmu Gambler, a kao koautor učestvovao i na numerama poput Spit It Out i All or Nothing. Svojim gitarskim umećem doprineo je tome da bend ne izgubi na svojoj upečatljivosti i posle odlaska Marsden-a, koji je bio veoma bitan član postava iz prethodne ere. U bendu ostaje i nakon odlaska Micky Moody-a ali će ubrzo nakon toga doživeti povredu ruke koja ga je 1984.godine sprečila da dalje nastupa sa bendom. Novi pogledi na trenutnu muzičku situaciju, nove mogućnosti i novi izazovi, navešće Coverdale-a da ga ubrzo i otpusti iz benda. Mel Galley nakon toga nastavlja da se bavi muzikom u drugim grupama. Preminuo je 2008.godine od posledica raka jednjaka.

4. John Sykes

Ti novi momenti u karijeri grupe Whitesnake mogu se opisati u dve reči, odnosno, dve vlastite imenice - John Sykes! Oduševljen njegovom pojavom, a iznad svega svirkom sa grupom Thin Lizzy sa kojom John u to vreme nastupa, David i njegov menadžment prave potez decenije. Angažovanjem ovog mladog i eksplozivnog gitariste, doneće grupi neophodnu svežinu, novi moderniji pristup svirci i otvoriti vrata ka mnogo većem komercijalnom uspehu. John Sykes je jednostavno imao sve potrebne atribute koji su bendu nedostajali na tom opasnom novom putu. U isto vreme bio je i rock-zvezda i pravi pravcati "gitarski heroj". Već na prvim nastupima postalo je očigledno da je uz samog Coverdale-a, miljama ispred ostalih članova benda, koji su i dalje gajili taj neki skromniji, više evropski pristup muzici. Sa druge strane Amerika je nestrpljivo čekala na prvi, pravi, prekookeanski ujed "bele zmije". On se i desio 1984.godine kada je Geffen Records odlučio da Slide It In progura na američko tržište, ali isključivo uz učešće dugokosog gitariste. Stoga je John Sykes presnimio sve solo deonice na ploči, zajedno sa bas linijom koju je presvirao bivši basista i povratnik u bend, Neil Murray. To, ipak, nije bilo dovoljno.

U toku 1985.godine (delom i 1984.), Whitesnake nastupa kao četvorka, prvi put od osnivanja benda. John Sykes pokrivao je sve što je bilo potrebno pokriti, a sama grupa postajala je sve veća i veća u očima fanova širom sveta. Čak ni problemi Covedale-a sa glasom nisu sprečili Whitesnake da u periodu 1985-86 napravi album koji će za sva vremena promeniti status ove grupe. Jednostavno nazvan Whitesnake 1987 ostao je do današnjih dana najveći muzički i komercijalni uspeh benda. Amerika je konačno pala! Ujed "bele zmije" bio je neizdrživ. John Sykes je zajedno sa Coverdale-om potpisao 9 od 11 pesama sa tog izdanja, što je zapravo kompletan album obzirom da su te dve bile obrade iz ranijeg perioda, i u potpunosti redefinisao zvuk benda, dajući mu neophodnu modernu notu, odnosno drskiju i beskompromisniju svirku nego ikada. Grandiozni urlik numere Still Of The Night, visoko-oktanski heavy rifovi pesama Bad Boys i Children Of The Night, jedni su od najboljih momenata albuma koji inače nije imao ni jednu jedinu slabu tačku.  Sve to, između ostalog, zahvaljući čoveku sa crnim Gibsonom, koji je uglavnom bio njegova gitara broj 1! Da ne zaboravimo i baladu svih balada, sinonim "late 80s" bendova - Is This Love, ali i frenetične Give Me All Your Love, You Gonna Break My Heart i dr. Čak je i obrada pesme Here I Go Again nadmašila original, pa je tako i dan danas možete čuti u tržnim centrima, lancima prodavnica hrane i slično...

Ipak, kako to obično biva, svaka bajka ovog formata uglavnom ima svoj negativan kraj. Da li Coverdale nije mogao da trpi podivljalog Sykes-a, čija je narastajuća popularnost pretila da sruši višegodišnjeg kralja, ili je pak neposlušnost odigrala glavnu ulogu, ostaje nejasno do današnjih dana. Ego je udario na ego, u svakom slučaju. John Sykes nikada nije imao tu čast da uživo odsvira svoje remek delo jer u toku 1986.otišao iz benda. Karijeru je nastavo sa svojom grupo Blue Murder sa kojom izvodi numere sa pomenutog albuma, i to kao pevač i gitarista u isto vreme. Početkom novog milenijuma kolale su priče o mogućoj ponovnoj saradnji sa Coverdale-om, što je Sykes kategorički odbijao. Šta li su to jedan drugome uradili kada ni posle toliko godina nisu mogli da poravnaju račnu?

Moody, Marsden, Galley & Sykes

5. Vivian Campbell

Nakon raspuštanja kompletne postave koja je snimila album iz 1987.godine, David Covedale se bacio u potragu za novim članovima benda. Pvi na listi bio je gitarista Vivian Campbell, sveže izbačen iz grupe Dio, u kojoj je došao u sukob sa samim Ronnie James-om. Coverdale sa druge starne, u svom stilu, nije časio časa, već je brže bolje angažovao izuzetno talentovanog momka iz Severne Irske. Vivian će se naći u svim MTV spotovima grupe toga doba, ali će već 1988.godine napustiti grupu, zbog kako je kasnije objasnio, odnosa Coverdale-a prema ostalim članovima benda. Za tih godinu dana odsviraće turneju i snimiti solo za single izdanje pesme Give Me All Your Love. I pored toga što je bio član dva mega benda poput Dio i Whitesnake, do danas će ostati upamćen najviše kao gitarista grupe Def Leppard, sa kojom i danas nastupa, i sa kojom je iznedrio mnoštvo velikih pesama tokom karijere.

6. Adrian Vandenberg

Leteći Holanđanin, kako ga je i sam Coverdale u  to vreme prozvao, bio je verovatno i pravi naslednik John Sykes-a, makar što ste tiče pozicije glavnog gitariste odnosno glavnog autora muzike. Zapravo, Adrian je bio na meti grupe još početkom osamdesetih, u vreme dok je  pokušavao da napravi proboj sa sopstvenim bendom Vandenberg. Nakon uspešne turneje 1987/88 i MTV ludnice nastale oko spotova koje je Whitesnake tada izbacio (zahvaljujući i Tawny Kitaen naravno), potom i presnimljene solaže za Here I Go Again, došlo je vreme da i sam Adrian Vandenberg pokaže svoje stvaralačko umeće. Gitarski je bio na sličnom nivou kao i njegov prethodnik Sykes, a što se pojave tiče, totalno u trenutnom glam fazonu koji je bend furao. Nakon odlaska Campbell-a ostao je jedini gitaroš u bendu, što Coverdale-u nije ni malo smetalo, sve dok je Vandenberg žicama svojih Peavey-a i Kramer-a  isporučivao rifove za Judgement Day, Cheap n Nasty, Slip Of The Tongue, Wings Of The Storm, ili za recimo,  epsku i grandioznu Sailing Ships. Na kraju je, zajedno sa Coverdale-om potpisao sve numere na albumu, osim obrade za Fool For Your Loving. Međutim, sudbina se u tom trenutku poigrala sa njim, pa je zbog povrede ruke snimanje svojih sopstvenih kreacija morao da prepusti drugome.

I pored toga što je album Slip Of The Tongue doživeo skoro pa identičan komercijalni uspeh kao i njegov prethodnik, početkom devedesetih Whitesnake je nestao sa scene. Umoran od svega, David Coverdale se povukao u ilegalu. Nakon izleta sa Jimmy Page-om, izdavačka kuća vraća Whitesnake na turneju 1994.godine, koja je ispratila izlazak Greatest Hits kompilacije, i to u postavi u kojoj se našao i Adrian Vandenberg. Promena muzičkog sveta i uopšte muzičkih trendova, ožiljci iz sopstvenog života i jedan vrlo mračan period, uticali su na to da se Coverdale-a za novi album odluči tek 1997.godine. Restless Heart bio je deveti studijski album gurpe na kojem je Vandenberg ponovo dobio mesto prve gitare. Ovaj album obeležiće povratak ritam i bluz korenima i jednom mirnijem pristupu muzici, kao suštoj suprotnosti perioda razvrata sa kraja osamdesetih. Album je prošao gotovo neopaženo, i pored toga što je iznedrio jako kvalitetne numere poput Restless Heart, Crying, Too Many Tears i dr. Vandenberg je još jednom pokazao raskoš svog gitarskog talenta, uspevši to u jednim totalno ne-rokerskim vremenima. Iz tog perioda ostaće upamćeni i akustični nastupi dvojca Coverdale/Vandenberg ovekovečeni u čuvenom Starkers In Tokyo koncertu 1997.godine. Krajem iste godine, bend ponovo odlazi na dugogodišnju pauzu. Kanih dvehijladitih, ali i u toku ove decenije, Vandenberg će nekoliko puta gostovati na koncertima grupe, uglavnom kada bi se bend našao u Holandiji. Sa Coverdale-om je sačuvao odličan odnos tokom godina a trenutno je na čekanju i novi album grupe Vandenberg.

7. Steve Vai

Ovaj gitarski virtuoz sa druge planete, kralj šestožičanih, sedmožičanih, ili pak gitara sa dva (ili više) vrata, nakon uspešne epizode sa David Lee Roth-om, pridružuje se grupi Whitesnake na izričiti zahtev samog Coverdale-a, u trenutku kada se bend nalazio u studiju na snimanju albuma Slip Of The Tongue 1989.godine. Povreda ruke izbacila je iz stroja Vandenberg-a, Campbell je već sam otišao godinu dana ranije, a vreme u studiju bilo je već zakupljeno. Coverdale-u je bilo potrebno brzo rešenje. Nije želeo da se album odloži. Želeo je najbolje za svoj bend. Želeo je najboljeg, i dobio ga je!

Vai je, dakle, upao u priču totalno neočekivano, prihvativši pozamašnu ponudu koju mu je Whitesnake stavio na sto. Ipak, zvuk benda morao je da plati izvesnu cenu. Legenda kaže da je Vandenberg pokazivao Vai-u šta i kako treba da svira, ali kada god bi se našao sam Vai bi ubacio po jedan od svojih unikatnih brzih gitarskih filova. Stoga je ceo album prepun upadica, brzih tapinga, uvijanja žica i besomučnog soliranja.  U svakom slučaju ne nešto na šta su fanovi navikli. Cena je plaćena. Steve Vai je ostavio svoj trag. Mnogi i danas misle da je preterao ali ima i ljudi koji smatraju da je bendu dao neku novu svežinu i podigao ga na neki potpuno novi nivo. Vai u grupi ostaje do samog razlaza i pored snimanja albuma ostaće upamćen po drugoj generaciji MTV spotova, ali i po čuvenom nastupu na Doningtonu 1990.godine kada je ova postava grupe ujedno doktorirala i otišla u legendu. 

8. Warren DeMaritni

Nakon kratkog Coverdale-Page projekta David je ponovo pokušao da se "skloni" od pogleda javnosti. Međutim, izdavačka kuća EMI/Geffen nije tako mislila. Izbacila je kompilaciju Greatest Hits (inače sastavljenu isključivo od pesama sa poslednja tri albuma), i "naredila" povratak na scenu u vidu turneje. Za tu priliku je, pored Vandenberga, bio angažovan i gitarista Warren DeMartini iz grupe Ratt, sa kojom je slavu doživeo sredinom osamdesetih. Kako je cela ta glam metal scena iz osamdesetih bila nepravedno uklonjena od strane muzičke industrije početkom devedesetih, ista sudbina nije zaobišla ni najbolje,  poput nekada multiplatinumskog benda Ratt, pa je tako DeMartini i bio slobodan da se priključi Whitesnake-u.  U grupi je proveo manje od godinu dana, uglavnom za vreme trajanja pomenute turneje. Malo ljudi uopšte zna da je svirao u Whitesnake-u, a sem live koncerata nije ostavio nikakav drugi trag u bendskom zaveštanju. 

9. Steve Farris

Šta god mislili o ovom gitaristi grupe Mr. Mister, iz koje je zapravo i došao u Whitesnake 1997.godine, moramo se složiti da se radi o najmanje poznatoj "faci" među ostalima sa ovog spiska. U grupi je proveo oko godinu dana, uglavnom na turneji koja je ispratila album Restless Heart i nije ostavio nikakvog muzičkog traga. Ipak, možete ga primetiti u spotu za numeru Don't Fade Away sa crnim Stratocaster-om u rukama.

Campbell, Vandenberg, Vai, DeMartini & Farris

10. Doug Aldrich

Devedesete su definitivno bile i više nego smutna vremena za grupu Whitesnake. Nekoliko puta je Coverdale pokušavao da se skloni i nestane, a isto toliko puta je "zmija" terana na čistinu, uglavnom od izdavačkih kuća. Svako pojavljivanje trajalo po manje od godinu dana. Da ne pominjemo tek bračnu i finansijsku propast, kojoj je kumovala i bivša mu žena, što je sve rezlutiralo i dosta mračnijom muzikom koju je pravio u to vreme. Ipak, početkom novog milenijuma, svemu tome nazirao se kraj. Solo album Into The Light bio je samo usputna stanica za ono što će uslediti. Vrebao je David nekoliko godina, strpljivo kao prava grabljivica, a onda izabrao 2003.godinu (godinu zmije inače), za povratak na velika vrata. Pre toga je ostao bez ijednog člana pređašnjih postava, a prvi među jednakima na spisku bio je tadašnji gitarista grupe Dio (opet taj Dio), plavokosi amerikanac Doug Aldrich.

Doug Aldrich svirao je u velikom broju bendova u toku svoje karijere, poput Lion, Bad Moon Rising, Burning Rain, ali je definitivno uvek bio izvan kategorije "velikana", kao izuzetno potcenjen gitarista. Po stilu i pojavi najviše je podsećao na Sykes-a, što je Coverdale u njemu i prepoznao, pa je kao takav i doneo preko potrebnu promenu novoformiranom Whitesnake-u, oblikujući jedan potpuno novi muzički stil baziran na starim blues-rock korenima a preliven modernim uticajima toga doba. Ono što je doneo grupi može se lako uporediti trenutkom kada je Sykes uradio isto sredinom osamdesetih. Upravo je iz tog razloga i postao David-ova desna ruka u bendu.

Ipak, nova vremena donela su i nove narative, pa je tako za razliku od sedamdesetih i osamdesetih, Whitesnake mnogo manje radio na novoj muzici. Prvi Aldrich-ovi radovi biće viđeni tek 2006.godine na live kompilaciji Live In The Shadow Of The Blues u vidu pesama Ready To Rock i Dog. Bilo je to samo polaganje temelja u ono što je dve godine kasnije pretočeno u jubilarni deseti album grupe Good To Be Bad, na kojem je Aldrich (poput Sykes-a i Vandenberg-a nekada), potpisao sve pesme i izbacio vanremenske moderne bluz-rock cepačine poput Best Years, Can You Hear The Wind Blow, All For Love ili Good To Be Bad. Nova zvezda je definitivno bila rodjena!

Nakon toga usledio je i album Forevermore iz 2011. godine kojim je Doug Adlrich definitivno utisnuo svoj pečat u istorijatu muzike Whitesnake, i još jednom pokazao koliko je veliki  muzički talenat poseduje. Rifovi poput onih u pesmama Steel Your Heart Away, Love Will Set You Free ili All Out Of Luck predstavljali su esenciju gotovo celokupne diskografije grupe. A šta tek reći o epskoj Forevermore, koja se svojom grandioznošću drznula da izazove i legendarne hitove iz osemdesetih. 

Međutim, kao što smo već napomenuli, muzički narativi na početku 21.veka bili su trajno promenjeni. Za dvanaest godina koliko je proveo u grupi, (od 2002. do 2014.), Doug je snimio svega dva pomenuta albuma, što je čini se u mnogome uticalo na to da te iste 2014.godine napusti Whitesnake, o čemu smo inače i pisali. Sve u svemu ostaće upamćen kao jedan od krucijalnih gitarista u Whitesnake zaveštanju. Od tada pa sve do danas, nastupa sa supergrupom The Dead Daisies, a povremeno izbacuje albume sa Revolution Saints i Burning Rain. 

11. Reb Beach

Reb je jedan od dvojice gitarista sa trenutnim radnim odnosom u grupi, u koju je došao isto kada i Aldrich, te 2002.godine u jeku nastajanja novomilenijumskog Whitesnake-a.  Svoju slavu gitarskog čarobnjaka stekao je u matičnom bendu Winger, sa kojim je krajem osamdesetih harao glam metal scenom. Kasnije se oprobao i kao zamena za George Lynch-a u grupi Dokken, koja je bila vrlo sličnog formata i gabarita.

I pored toga što je na koncertima imao zapaženu ulogu, deleći zadatke sa Doug-om, od početka je bilo jasno da je njegov položaj u grupi nešto nižeg nivoa, kada je reč o pre svega muzičkom stvaralaštvu. Bila je to čudna odluka Coverdale-a, da komponovanje obavlja samo i isključivo sa Adlrich-om. Ipak, ko malo bolje poznaje istorijat grupe zna da je Coverdale uglavnom na muzičkom planu sarađivao sa po jednim gitaristom (Sykes, Vandenberg), osim u periodu Moody-Marsden. Drugi gitarista, ma koliko dobar bio, uglavnom je služio kao podrška. Takvu je ulogu imao i sam Reb Beach, sve do 2015.godine i izlaska Purple albuma, na kojem se po prvi put oprobao i kao autor, ali ne sopstvene muzike.

Prva prava prilika ukazala mu se tek 2019.godine u radu na albumu Flesh And Blood. Izlaskom ovog albuma dobili smo prve Reb-ove rifove i pesme i to:  Good To See You Again, Shut Up And Kiss Me, Hey You, Get Up, što se tiče rokačina, dok je za sam kraj albuma iskomponovao i numeru Sands Of Time, koja je trebalo da predstavlja pravog naslednika pesama poput Sailling Ships ili Forevermore. U prevodu, Reb je upravo na njoj imao svoju priliku da uđe u legendu stvaranja epskih pesama, o čemu smo već i pisali! Deluje da je u tome i uspeo. Stavio je šešir i zauzeo leva stranu bine, postavši time konačno, a i zasluženo, prva gitara benda. Zanimljivo je da od 2014. nosi i titulu nadugovečnijeg člana grupe pored samog Coverdale-a.

12. Joel Hoekstra

Još jedan dugokosi i plavokosi gitarista, četvrti po redu, grupi se pridružuje kao zamena za Adlrich-a te 2014.godine. Pre toga je nastupao u grupama Night Ranger i Trans Siberian Orkestra. Da David Coverdale ima oštro oko u pronalaženju opako dobrih gitarista, dokaz je i sam Joel. Muzički je sličniji  Reb Beach-u, u odnosu na onoga koga je zamenio, tako da grupa trenutno u svojim redovima ima ne jednog, već dva taping manijaka! U grupi je već šest godina, što je, verovali ili ne, duže od svih bivših gitarista koji su se izmenjali  zaključno do 1987.godine. Učestvovao je u radu na Purple albumu a svoje prve note ispisao je na Flesh And Blood, i to u numerama Hey You, Trouble is Your Middle Name, After All, Gonna Be Alright, Will I Never i Good To See You Again, ili drugim rečima, pola-pola u odnosu na Reb-a, što je velika novina u načinu rada samog Coverdale-a koju smo dobili na ovom izdanju. 

Aldrich, Beach & Hoekstra

Tako. Preletesmo eto,  na brzinu, čak 42 godine karijere grupe Whitesnake, i to samo i isključivo iz ugla gitarista. Šta bi tek bilo kada bi se ubacili i drugi članovi svih postava. Materijala ima na pretek, i iskreno govoreći, čudo je što se i sam Coverdale nije upustio u pravljenje neke bendske biografije. Možda i hoće, ko zna. No, ostavimo nadanja za neku drugu priliku. Što se gitarista tiče, verovatno nema te grupe na svetu koja ih ovoliko izmenjala. Ne samo izmenjala, već i uspela da održi jedan ovako visok nivo kvaliteta! 

Ko je vama bio najomiljeniji gitarista grupe? Ko vam se činio kao najbolje rešenje i zašto, a ko ne? Slobodno pišite!

Maj 2020.godine                                                                                                       Autor: Janko Petrović

Whitesnake - Flesh & Blood (2019) AUDIO

Analiza albuma Flesh and Blood

Nakon osam godina iščekivanja, konačno smo dobili i jedno novo izdanje grupe Whitesnake koje možemo svrstati u kategoriju - albuma. Dugo najavljivani  Flesh & Blood ugledao je svetlost dana 10.maja ove godine i predstavlja prvo izdanje benda sa potpuno novim pesmama još od albuma Forevermore iz 2011.godine. Ipak, treba napomenuti i sledeće; kako ne bi smo stekli pogrešan utisak o radu grupe i njihovom statusu u tom međualbumskom periodu, David Coverdale i njegova ekipa izbacili su, bar ako je sudeći po striming servisima, čak  jedanaest različitih izdanja, među kojima i nekoliko  "live" albuma,remasterizivanih izdanja starih ploča poput Whitesnake 1987 (2017) i Slide It In (2019), kao i dva vrlo zanimljiva albuma: Unziped (2018) u tri verzije kao set akustičnih numera kao  i visoko ocenjeni Purple Album iz 2015.godine o kojem smo i sami pisali u to vreme. Sve ovo bi trebalo predstavljati dovoljan dokaz  koji pokazuje koliko zapravo sam Coverdale baš i  ne voli da sedi skrštenih ruku, što je sa strane nas fanova za svaku pohvalu.

No, da fokus ove priče ipak vratimo na sam album Flesh & Blood, dok još nije i kasno i dok ne dođe do bespotrebnih zabuna oko toga šta je zvanično albumsko izdanje a šta ne. Kada je reč o ovom albumu, zanimljivo je da on je zapravo trebalo da izađe još tokom 2018.godine, kako je najavljivano. Međutim, David Coverdale je imao određenih problema sa zdravljem, i to upravo u periodu kada je trebalo da snima vokale, i to koliko se tada moglo saznati iz medija, probleme i sa samim glasom. Rezultat toga bio je, pored čekanja, i neminovna prmena koja se može osetiti i po kvalitetu David-ovog vokala na ovom izdanju. Više je nego očigledno da Coverdale odavno već nije onaj stari što se pevanja tiče, ipak i pored toga što se muči sa dostizanjem visokih tonova, mora se priznati da su njegovi niži registri i dalje neprikosnoveni, a s obzirom da čovek ima skoro sedamdeset godina, apsolutno nemamo pravo da mu to uzimamo za bilo kakvo zlo. Uostalom, postoji toliko pevača na današnjoj rock sceni, mlađih od njega samog, kojima bi i dan danas mogao da drži lekcije iz pevanja i očuvanja karaktera glasovnih sposobnosti. Toliko o tome.

Ono šti bi se pak moglo zameriti starom liscu jesu tekstovi pesama. U redu, svakako smo bili svesni činjenice da se David Coverdale neće,  posebno ne pod stare dane, odreći svog stila pisanja tekstova u kojima je "ljubav" centralni pojam oko koga se sve vrti. Jednostavno je ostao dosledan u tome i nikakvog problema tu nema, osim što su tekstovi pojedinih pesama, ako tako možemo da kažemo, previše uprošćeni i svedeni čak na ne toliko zanimljivo i puko ponavljanje fraza. To ponavljanje fraza se odnosi uglavnom na stare reciklirane fraze, ali i na ponavljanja jednih te istih stihova u samim pesmama. Nisu se po tom pitanju mnogo ni razlikovali prethodni albumi koje je bend izbacio, da budemo iskreni,  ali jednostavno ovde se takav utisak stiče i nameće i više nego što bi možda trebalo.


                               


Sa druge strane valjalo bi se pozabaviti i muzičkom stranom albuma. Zapravo sve ove kritike, će se jasnije pokazati na samim primerima kada krenemo da analiziramo pesmu po pesmu. Muzička, odnosno gitarska strana priče bila je ono što je verovatno mnoge fanove interesovalo u smislu finalnog proizvoda. Autora ovog teksta svakako jeste. Pisali smo u pomenutom tekstu o Purple albumu o toj bitnoj personalnoj promeni u sastavu grupe, odnosno odlasku gitariste Doug Aldrich-a, i prelaska Reb Beach-a na levu stranu bine, odnosno prelaska direktno u muzičku laboratoriju Coverdale-a, na ko-producentsko mesto. Ko malo bolje poznaje rad grupe Whitesnake zna na koji način David Coverdale  funkcioniše kada je reč o stvaranju novih pesama. Nakon odlaska Marsden-a i Moody-a, originalnog gitarskog dvojca grupe, Coverdale albume uglavnom pravi sa jednim od gitarista, dok je drugi tu da pruža podršku zvuku benda na živim nastupima. Od 2003. godine  pa sve do svog odlaska, to mesto držao je već pomenuti Doug Aldrich. Da stvar bude još i zanimljivija, u sedmici pre izlaska albuma došlo je i do medijskog prepucavanja bivših saboraca Aldrich-a i Beach-a, gde je Reb prvi opalio strelicu rekavši kako u tom periodu nije dobijao šansu da se iskaže kao autor pesama. E sada je konačno došao i taj trenutak. Na albumu Flesh and Blood Reb Beach je prvi put potpisan kao autor pesama, zajedno sa Coverdale-om ali i drugim gitaristom koji se u međuvremenu pridružio grupi Joel Hoekstra-om. Valjda zato što u WS-u makar jedan gitarista mora biti plavokos.

Verovatno se pitate zašto se o tim stvarima toliko troši reči? Njabolje bi bilo da sada krenemo na analizu samih pesama, pa ćemo na kraju pokušati da izvedemo zaključak koji se nesumnjivo nameće, i odgovorimo na ovo hipotetičko pitanje. Na samom albumu se nalazi trinaest novih pesama, ali ako pogledamo i prošireno izdanje onda možemo pridodati još dve bonus pesme kao i tri remiksa. Pošto nema smisla pričati o jednim te istim numerama zadržaćemo se dakle na tih prvih petnaest. Album otvara stvar pod nazivom Good To See You Again. Jedan onako, moglo bi se na prvu loptu reći, pravi  "old-school" Whitesnake rif i slajd gitara koja se provlači kroz skoro celu pesmu. Ništa toliko gandiozno ali ni loše u isto vreme. Što se teksta tiče, više je nego očigledno da se radi o svojevrsnom salutiranju publici  od strane samog Coverdale-a. Nešto što smo od njega već imali prilike da čujemo i ranije. Sa druge strane ipak, već u toj prvoj pesmi počinje da se primećuje ono o čemu smo pričali. Čini se nekako da Coverdale previše puta ponavlja "good to see you again" frazu. Isto se može reći za početni rif. Naredna pesma Gonna Be Alright je po rečima samog Coverdale-a, ostatak još iz perioda Coverdale-Page saradnje. Eto dokaza da nikada nije kasno da i stare ideje ugledaju svetlost dana. Solidna stvar u svakom slučaju, nešto blažeg manira, a moglo bi se reći da podseća i na radove sa recimo Restless Heart. Nakon nje sledi i Shut Up And Kiss me o kojoj smo već pričali u Febuarskom žurnalu. Nakon besomučnog preslušavanja i dalje ostaje onaj isti utisak a to je da se radi o jednoj vrsti nekakvog letnjeg  rok hita. Hey You (You Make Me Rock) koja potom sledi je zapravo i treći single, odnosno stvar koju smo mogli da čujemo početkom aprila. Nešto metalskija od prethodnih i sa jasnom porukom (ko stvorena za live nastupe), moglo bi se reći da je jedna boljih na albumu. Ovde dolazti do izražaja David-ovo baratanje nižim registrima koje smo pominjali. Izdvajaju se takođe i fantastične solo deonice, mada se teško može raspoznati ko ih svira,  s obzurom da je stil soliranja Beach-a i Hoekstra-e dosta sličan, posebno kada je reč i tapinzima, što podseća nesumnjivo i na Slip Of The Tongue period. Nakon nje furiozno kreće Always and Forever, koja ako pažljivo slušate strofe, melodijski podseća pomalo na Guilty Of Love. Ipak, ono što je "problematično" sa ovom pesmom je refren u kome doslovce David kaže: "always and forever we will always be together". Uh. Upravo je to što daje ovom izdanju ukus odbojnosti. Zašto,ali zašto toliko očigledno? Ova stvar definitivno ide u kategoriju onih koja obavezno dobije jedan "skip" pre nego što se završi, naravno nakon prvobitnog preslušavanja. Isto važi i za sledeću When I Think Of You (Color Me Blue). U pitanju je balada, ali jako dosadna balada i činjenica je da Coverdale nakon zaljubljenih i ludih osamdesetih i mračnih devedesetih, nije napisao dobru baladoidnu pesmu. Ako nađete neku javite. Uostalom,  čak mu to nije uspelo ni sa Adlrich-om.

Nakon dve vrlo sporne numere dolazi konačno i jedno osveženje u vidu Trouble Is Your Middle Name. Single broj dva iz marta meseca i definitivno pesma koja je nešto najbliže klasičnoj WS rokačini. Bluzersko-metalni rif, zapravo bluz uvod koji se kasnije pretvara u pravu metalčinu je pun pogodak i zapravo ispunjava neko, možda i lično, očekivanje od ove postave Whitesnake-a, što se tiče postavljanja novh standarda i svojevrsnog vaksrsuća ove postave. Naizmenično soliranje u središnjem delu pesme i tvrda i bombastična ritam sekcija Michael Devin-a i legendarnog Tommy Adlrige-a, Coverdale-ov ostareli ali iskusni vrisak i pravi ujed bele zmije. Sve je na svom mestu! Za sada ubedljivo najbolja pesma.

Drugu polovinu albuma otvara numera Flesh and Blood, koja je kako sam David navodi, nastala još u periodu njegovog solo izdanja Into The Light iz 2000.godine. Pesma koja nije uspela da se nađe na tom albumu, koji nije uopšte loš ali je miljama daleko od najvećih WS izdanja, našla je svoje mesto upravo sada. Navodno je kako sam David kaže, produkcijski tim toga doba nije želeo. Hmm, ne znamo tačno da li su isti ljudi i dalje u tom produkcijskom timu, ali ko god da je, možda je trebalo da ponovo stavi jedan "veto". Šta fali pesmi? Klasična "crunchy" rok stvar, reklo bi se? Jednostavno ne; jednostavno je previše prosta za grupu poput Whitesnake. Previše obično zvuči za bend u kome imate dva virtuoza kao što su Reb Beach i Joel Hoekstra, ili pak hobotnicu za bubnjevima Tommy Aldrige-a. Dalje imamo i Well I Never, navodno dalekog rođaka pesme Slow And Easy. Možda u David-ovom umu ali nama svakako ne. Ne toliko tragična kao neke od prethodnih pesama, ipak se ne bi usudili da je stavimo u red klasičnih WS rokačina, poput pomenute i legendarne Slow And Easy. Nakon toga ne mestu broj deset imamo jedan pravi skriveni dragulj, Heart Of Stone. Gurnuta daleko u dubinu albuma, izranja polako i nesigurno poput ranjene zveri (zmije),tako da je možda možete lako preskočiti. Dosta mračnija, ma, mnogo mračnija od svih drugih na album, u "mid-tempo" maniru ova pesma je perfektno balansirana meldoijski gde se pored gitara u ceo taj spektar uključuje i Michael Devin svojim bas deonicama. Pored toga mogla bi se izdvojiti i solo deonica, koja pored fantastičnog mučenja žica (kojeg god od pomenute dvojice) prati i grmljavina Aldrige-ovih bubnjeva gde on još jednom dokazuje zašto je i "pod stare dane" jedan od najboljih bubnjara u rock svetu. Zapravo, u ovoj pesmi su svi na viskom nivou. Obratite pažnju na ovu numeru, ako ste još uvek tu!

Dolazimo i do poslennje trećine albuma i numere Get Up, koju bend već izvodi na novootpočeloj turneji. Radi se o jednoj old-school roknrol numeri koja neodoljivo podseća na pesme sa nekih starih izdanja, recimo da je  neki daleki, ali pravi rođak pesme Take Me With You. "Balls to the walls" kako reče Coverdale, a mi kažemo, "može da prođe"! Solaže su takođe vrhunske. Nakon nje imamo pesmu pod nazivom  After All.  Šta reći? Onako. Još jedna za preskakanje. Ne bi da trošimo mnogo reči o njoj.

Za kraj osnovnog dela albuma imamo i numeru Sands Of Time. Ova pesma je u dosta drugačijem maniru od svih prethodnih. Liči pomalo na rifove iz vremena Coverdale-Page albuma. Tekstualno je takođe nešto drugačija od ustaljenih Coverdale-ovih tema. Radi se zapravo o dvoje ljudi koji su rođeni u isto vreme ali na različitim mestima, tj svetovima, i pokušavaju da stupe u kontakt ali bezuspešno. Zanimljivo u svakom slučaju. Pesmu inače potpisuje i Reb Beach, što nas tera na pomisao da je ovo ustvari neka vrsta odgovora na pesmu Forevermore sa prošlog albuma, sa kojom je Doug Aldrich prosto doktorirao kao gitarista Whitesanake-a, i koja je zatvorila to izdanje. Ova ovde koju imamo, Sands Of Time, je definitivno Reb-ova prilika da se domogne  istih visina. Vreme će pokazati da li je u tome uspeo. Za kraj vredi pomenuti i dve bonus pesme, posebno prvu pod nazivom Can't Do It Right For Do It Wrong. Vrlo umirijuća stvar u totalnom parplovskom stilu, tipa You Keep On Moving.  Nije jasno zbog čega je ova pesma otpala u bonus sekciju ovog albuma (dakle ako slušate običnu cd-verziju, nećete je imati: long live streaming servisi). Lagano pobeđuje gotovo polovinu onih mučnih numera sa albuma. Možda je opet to taj produkcijski tim umešao prste. Za kraj ovog dela albuma, imamo i If I Can't Have You, za koju nema sumnje zbog čega je tu kao bonus.

Uh! Ako ste izdržali do ovog dela teksta svaka vam čast na tome. Nije lako održati pažnju za internet pisanija u današnje vreme, ali verujte nije lako ni čukati po tastaturi ovoliko. Ipak, šta da se radi. Autoru ovog teksta je Whitesnake jedan od omiljenih bendova. Pesama je definitivno puno, čak i previše, tako da je dužina teksta naamo se opravdana. Da, pesama je stvarno možda i previše. Da su recimo preskočili nekoliko onih slabije ocenjenih imali bi smo zasigurno jedno ako ne bolje onda  makar kompaktnije izdanje.

Na kraju da se vratimo i ponovimo teze sa početka. Album je solidan, dakle nije za totalno izbegavanje.  Nipošto. Sa druge strane imamo tekstove koji su na momente možda i previše kliše, imamo dosta ponavljanja fraza i imamo, ono što je možda najviše zatajilo, a to su gitare, odnosno gitarske deonice, ili ti prosto rečeno rifovi. Nekako se stiče utisak da ni u jednoj pesmi, osim možda u Trouble Is My Middle Name, Reb Beach i Joel Hoekstra nisu stvorili neki upečatljiviji  rif, nešto što bi se moglo prepoznati kao Whitesnake novog doba. Drugim rečima nisu uspeli da definišu novi WS gitarski vajb. Sa druge strane, toliko pominjani Doug Aldrich jeste.. Uspeo je da na albumima Good To Be Bad i Forevermore definiše jedan potpuno sveži i  novi Whitesnake stil, oanko kako su recimo John Sykes i Adrian Vandeberg to uradili krajem osamdesetih, što je tada bila promena u odnosu na staru gardu Bernie Marsdena i Micky Moody-a koji su takođe ostavili bezbroj dobrih pesama u nasleđe i kao prvi naravno postavili standarde. Vrlo, vrlo visoke standarde.  Dakle, ne radi se o tome da su Reb i Joel loši, naprotiv, njihovo virtuozno soliranje je dokaz njihovog umeća, ali nije sve samo u tome. Na kraju svi smo mi fanovi i želimo samo najbolje. Flesh and Blood je  još jednom dobar i solidan album, ali definitivno gubi trku sa Good To Be Bad i Fovermore. Ako David Coverdale i ekipa ponovo u neko dogledno vreme okupiraju studio, nadamo se da će biti na kojem stepeniku više,ako ne, hvala im i za ovo izdanje. Od bendova sa tolikim stažom, danas je prava retkost dobiti novi album.



Maj 2019.godine                                                                              Autor: JP

Whitesnake - Purple Album (2015) - Recenzija i analiza

Analiza - "Vajtsnejkovani" Purple 

Nakon četiri godine pauze od poslednjeg izdanja, britanski megabend Whitesnake nam donosi i dugo očekivani i najavljivani dvanaesti album po redu. I to kakav album. Album koji je par godina pre nego što je ugledao svetlost dana postao predmet velikih polemika i rasprava. Album koji predstavlja  rekapitulaciju jednog vremena, jedne ideje, jednog benda kojeg već predugo nigde nema. U svakom slučaju album koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. The Purple Album. Ili precizinije, album koji predstavlja svojevrsni "rimejk" pesama sa legendarnih i antologijskih Deep Purple albuma iz sredine 70-ih, Burn 1974, Stormbringer 1975 i Come Taste The Band 1976, pod dirigentskom palicom idejnog tvorca i vođe i frontmena "Bele zmije", ali i nekadašnjeg pevača Deep Purple-a, David Coverdale-a. Ono što smo maja 2015.godine svi konačno mogli da čujemo, bio je skup najboljih pesama sa pomenuta tri albuma, nafilovan unikatnim bojama iz bogate Whitesnake muzičke palete, ili bolje rečeno "zmijskim ujedima", kako to i sam David Coverdale voli da kaže.(1) Međutim, da bi shvatili kako je do realizacije svega ovoga došlo, moramo da se vratimo par godina unazad.

Početna ideja Purple albuma zapravo bila je nešto sasvim drugo i javila se još 2012.godine a prvi ju je inicirao  John Lord, legendarni klavijaturista i osnivač Deep Purple-a, koji je nažalost ubrzo posle toga i umro od raka. Tačnije, John je svojoj ideji obavestio Coverdale-a odmah nakon što mu je dijagnostikovan rak. Izgleda da je to bila i poslednja muzička želja ovog fenomenalnog mizičara kojeg ćemo svi pamtiti po neverovatnim bravurama koje je pravio na svojim klavijaturama u bendovima kao što su Deep Purple, Whitesnake i drugi. Ideja koju je John Lord želeo da realizuje, bilo je ponovno okupljanje Deep Purple MK III ili MK IV postave, u bilo kakvom obliku, koji bi bio spreman da još jednom, potseti na pesme iz tog perioda i oda počast tom nezaboravnom vremenu. David Coverdale je predlog svog velikog prijatelja bez ikakvog premišljanja odmah prihvatio. Sledeće što je trebalo uraditi, trebalo je otići do bujnih engleskih šuma i u u zaboravljenim srednjevekovnim dvorcima potražiti davno "nestalog" Ritchie Blackmoore-a. Kada se to konačno desilo, desila se i smrt John Lord-a. Coverdale i Blackmoore vodili su pregovore oko toga kako bi i šta moglo od svega da se napravi. Bilo je tu i predloga o izvesnom Coverdale-Blackmoore projektu, verovatno nešto nalik projektu Coverdale-Page. Raspravljalo se čak i drugim članovima koji bi "upali" u celu priču. Balckmoore-a je čak zanimalo i to, koga bi Coverdale pre hteo, Glenn Hughes-a ili Roger Glover-a. David se prirodno odlučio za svog "pobratima" Hughes-a uz veliko poštovanje prema Glover-u koji je čak bio i producent na prvim Whitesnake albumima.(2) Kako su pregovori duže odmicali, postalo je jasno da od svega na kraju neće biti ništa. David Coverdale je u međuvremenu čak i počeo da radi na re-aranžiranju pesama, da bi na kraju, uz sugestiju svoje supruge, ipak odlučio da ceo projekat prepusti svojim Whitesnake "komandosima" i naj taj način nastavi ovu više nego zanimljivu ideju i realizuje je u jednom drugačijem formatu.

Ipak tokom misije koja je, nakon propasti svih pokušaja realizacije "reuniona" Deep Purple MK III ili IV, dobila i radni naziv Purple Album, Coverdale i Whitesnake imali su dosta problema. To se pre svega odnosi na personalne promene koje su se dogodile u toku ovog procesa, i nakon čega će Whitesnake izaći sa nešto drugačijom postavom benda. Personalne promene su u ovom bendu nešto sasvim prirodno, nešto što se događa stalno i nešto na šta smo svi navikli. David Coverdale je taj koji bend drži od samog početka i koji naravno donosi sve odluke. Ipak nije ni svaka promena toliko jednostavna. Posebno kada se dešava u toku samog procesa izrade albuma. Ali na sreću, Coverdale u tome ima i te kako puno iskustva. Bilo kako bilo, promenu prve "violine" odnosno gitare u bendu niko nije očekivao. Desilo se takoreći preko noći, bez velike medijske pompe. Dugogodišnji gitarista benda Doug Aldrich je maja 2014.godine napustio grupu. Tačno godinu dana pre izlaska albuma. Nije lako prevazići takav problem, ko god bio u pitanju, ali kada bend napusti jedan od ključnih članova, desna ruka samog Coverdale-a, čovek koji je potpisao 90% novih pesama u proteklih 11 godina, onda to može da dovede do velikih problema, ali i sumnji kako će to sve izgledati kasnije. Sam Doug Aldrich bio je upoznat sa projektom koji je David planirao da uradi i po privm reakcijama činilo se da je to i prihvatio.

Prilično je teško odgonetnuti zašto se sve to tako desilo. Svi smo se već nekako navikli na bravure i harizmu Aldrich-a koju je on kao gitarista davao Whitesnake-u u proteklih 11 godina. Ipak na to je uticalo nekoliko stvari. Prvo, prema rečima samog Aldrich-a, jedan od glavnih razloga bilo je i porodično pitanje, ali i rad na drugim projektima. (3)  U to vreme Aldrich je snimio vrlo zanimljiv album Epic Obsession sa  grupom Burning Rain, inače njegovom starom grupom još iz doba pre Whitesnake-a. Takodje bilo je reči o "supergroup" projektu Riding The Rock Vault. Kako ni jednu od tih zamisli nije mogao da sprovede u delo zbog obaveza u Whitesnake-u, došao je na red i poslednji pokušaj, pod nazivom Revolution Saints zajedno sa Deen Castranovo-om i Jack Blades-om koji je rezultirao i albumom u 2015.godini. Šta nam sve ovo govori? Da li je možda Doug Aldrich napustio Whitesnake iz prostog razloga jer nije bio oduševljen idejom obrade Purple pesama, već je verovatno priželjkivao rad na potpuno novom albumu. Teško je bilo šta reći sa sigurnošću ali jednostavno, čovek je u Whitesnake-u proveo 11 godina, dok je za to vreme snimio samo dva studijska albuma Good To Be Bad iz 2008. i Forevermore iz 2011. kao i par single pesama sa Live In the Shadow of The Blues iz 2006. Za čoveka koji je tada bio u svojim četrdesetim reklo bi se premalo. Takođe ovoliki broj novih projekata u periodu nakon 2011.godine samo govori u prilog tezi i Aldrich-ovoj želji za autorskim radom. David i Dough su čak jednom i došli do trenutka kada je postavljeno pitanje "da li će se raditi na novim pesmama" ili nastaviti sa best of turnejama starih izdanja. Bilo je to 2005. godine a pitanje je postavio upravo Doug. (4)

Ipak ovo su samo nagađanja o tome šta je zapravo bio ključni muzićki razlog Aldrich-ovog odlaska iz benda. U javnosti je teško naći neki opipljivi odgovor. Činjenica je da su Doug i David  postali, ali i ostali posle svega veliki i bliski prijatelji, tako da nema ni potrebe ići dalje i kvariti sve to, što  je verovatno bio stav i njih samih. Sa druge strane treba shvatiti i samog Coverdale-a, koji je Purple Album želeo baš u ovom trenutku, tačno na četrdesetogodišnjicu tog slavnog perioda ali i zbog iznenadne smrti John Lord-a. Kako plan ne bi propao, menadžement benda Whitesnake je po ko zna koji put pokazao svoju fenomenalnu agitijuću sposobnost u pronalaženju adekvatne zamene. Vrbovanje muzičara u stilu MI6, bez sumnje. Ovoga puta bilo je to u liku Joel Hoekstra-e, virtuoznog gitariste poznatog iz grupe Night Ranger i dr. Ne brinite, i ovaj je dugokos i plav. Od standarda se ne odustaje. Međutim, glavnu palicu u projektu Purple Album dobija po malo skrajnuti "wingerovac" Reb Beach, koji je svih ovih godina ipak bio u senci Adlrich-a. Nikako svirački, već jednostavno po ulogama u bendu. Sada je on desna ruka David-a u muzičkom smislu i zauzeo je levu stranu bine (gitaristi će znati, na šta se ovde tačno misli). Joel Hoekstra se, kako se čini, odlično uklopio na toj novoj poziciji. Takođe po onome što se može čuti i videti za sada, Whitesnake je na pragu da upiše još jedan gitarski tandem iz snova uz za  sada standardnu ritam sekciju koju čine baissta Michael Devin i legendarni tabadžija bubnjeva Tommy Aldrige.

Whitesnake 2015 - Tommy, Joel, David, Reb and Michael

A sada malo o samom albumu. Vrlo je čudno otkud toliko negativnih komentara, kritika i uopšte negativne energije oko ovog izdanja. Ljudima izgleda potpuno izmiče suština svega. Takođe otkud toiliki gnev prema čoveku koji već 40 godina svojim predanim radom donosi celom svetu užitak svojih pesama i svoje muzike. Zar Coverdale nije zaslužio bar neko poštovanje? Jedna od prvih kritika koja se mogla čuti bila je vezana za njegov glas. Pobogu bre pa čovek ima 63 godine. Normalno je da neće zvučati isto kao i pre 40. Iskreno, radi se o velikom pretervianju nazovi "fanova". Svako ko i malo poznaje lik i delo ovog čoveka znaće da je tokom svih tih godina po prilično "fajterski" koristio svoj glas ne štedeći ga nikada. To je rezultiralo i raznim operacijama i problemima (kao 1986.npr). Pesme na novom albumu jesu možda u nižem tonalitetu nego pre, ali to nikako ne menja suštinu, i ni malo ne znači da je David-ovo pevanje promašaj.

Jedno od često postavljanih pitanja odnosi se i na Glenn Hughes-a. Glenn Hughes je jedna fenomenalna ličnost u svetu muzike koju poznajemo, neverovatne boje glasa i ogromne harizme. Čovek koji je sa Coverdale-om činio vokalni tandem Deep Purple-a u već pomenutim godinama. Pitanje koje se na njega odnosi je zapravo pitanje njegovog prisustva na Purple albumu. Jednostavno tu postoji nekoliko očiglednih faktora. Prvo, kako bi i da je učestovao na albumu, mogao kasnije da isprati njegovu promociju u vidu turneja. Čovek ima svoj novi vrlo uspešni bend California Breed sa kojim trenutno hara. Međutim ne samo to, prema najnovijim informacijama Hughes trenutno radi na skroz novom projektu koji je za sada "top secret". (5) Drugo, Glenn Hughes nije nikada bio ničim vezan za "zmijsko leglo", odnosno nikada nije bio "one of the Snakes", i pored toga što su Glenn i David svih ovih godina ostali veliki prijatelji. Osim naravno studijskog pevanja back vokala na Slip of The Tongue 1989.godine, ali to je potpuno neka druga priča sa drugim razlozima. Čak šta više, već na prvim koncertima nakon izlaska albuma, pojavio se na bini sa Whitesnake-om početkom juna, kao gost. u izvođenju nekih pesama. Na kraju, tu je i treća bitna stvar. David Coverdale je kada je sutpio u Purple, imao svega 24 godine. Direktno iz zadimljenih londonskih bircuza, potpuno nepoznat, popeo se na binu pred kojom je stajalo 200 000 ljudi na California Jam-u, tik uz tada već velike zvezde, Ritchie Blackmoor-a, John Lord-a i Ian Paice-a. U svim tim okolnostima, Coverdale je pokazao neverovatnu hrabrost i spremnost da se prihvati izazova, ali njegova pozicija u bendu bila je jednostavno ispod pomenute trojice. Sa druge strane, Whitesnake je njegov bend, i ove pesme su u neku ruku i njegova vizija toga doba i te muzike, na šta on ima apsolutno pravo jer je potpisnik većine njih. Ukratko, ovo je bila prilika da Coverdale  još jednom odradi sve na svoj način, ovoga puta sa pozicije više nego iskusnog  muzičara, i otpeva i aranžira sve pesme u potpunosti. To je posebno bitno iz još jednog razloga, ali o tome nešto kasnije.

Što se samog sadržaja albuma tiče i pesama na njemu, one predstavljaju svojevrsni best of jednog vremena,  a pri tome su odrađene potpuno u maniru 21.veka. To se i moglo očekivati. Pesme zvuče potpuno moderno i totalno su "vajtesnejkovane". To takođe izaziva razne kritike i negativne komentare. Pored vokala, jel'te , gitare igraju takođe ključnu ulogu na albumu. Bez uvrede za ritam sekciju, koja je krucijalna i bez koje se ne može, a koja je inače odradila odličan posao. Sve je odsvirano u skladu sa vibe-om, u skladu da vremenom u kome živimo, dovoljno agresivno ali ne preterano. No, da se vratimo na gitare. Reb Beach i novajlija Joel Hoekstra imali su veoma težak zadatak, kako odsvirati nešto što su Ritchie Blackmoore i Tommy Bolin uradili još sedamdesetih, a da se ne upadne u zamku između totalnog kopiranja sa jedne strane, ali i totalnog promašaja sa druge. Rešenje je nađeno tačno na polovini. Kada se pažljivo poslušaju sve pesme sa albuma, jasno se može čuti, dokle su Beach i Hoekstra bili to što jesu a dokle su se ispoštovali Blackmoore-a i Bolin-a, i to ne samo zbog veličine poslednje dvojice, već i zbog samih pesama. Drugim rečima, tamo gde je bilo nužno odsvirati određene tonove, koji su prepoznatljivi i koji predstavljaju "trejdmarkove", nije se odstupalo od originala. Sa druge strane, na mestima gde se pružila prilika da se puca iz svog mogućeg "snake oružja", to je takođe učinjeno. Rezultat je u najmanju ruku bio odličan. Dobro izbalansiran gitarski album, pečat Blackmoor-a i Bolin-a ostao je netaknut, a Beach i Hoekstra su pokazali gotovo svo oružje iz  svojih bogatih gitarskih arsenala.

Još jedna stvar koja se odnosi na gitare, a koja se mnogima ne dopada, je agresivnost koju gitarske deonice nose sa sobom. Moderno i agresivno ne mora uvek biti više "rokerskije" od starog dobrog načina sviranja. To je potpuno tačna konstatacija, ali kada je reč o ovm albumu, zaboravlja se sama njegova suština. Ovaj album snimao je Whitesnake, a ne Deep Purple. Whitesnake je bend u kome postoje dve gitare koje dolaze do izražaja. Verovatno je bilo jako teško naći meru u prelazku sa jedne na dual gitaru prilikom snimanja. Kako god to kome zvučalo, jedno se ne može osporiti. Beach i Hoekstra odradili su majstorski svoj posao i u potpunosti kao dvojac odgovorili izazovu. Na momente deluju toliko skladno kao da se radi o gitaristima Thin Lizzy-a koji sviraju Purple, u smislu sviranja fraza i solo deonica. Druga stvar koja se tiče modernizacije, to je jednostavno stvar tehnologije i tu nema pomoći. Na kraju je najbitnije, da nije došlo do prostog i bezuspešnog kloniranja pesama, što bi u svakom slučaju dovelo do katastrofe. To je svakako bila najpametnija moguća varijanta koju su Beach i Hoekstra odabrali, s obzirom da je na njima pritisak verovatno bio najveći ako izuzmemo samog Coverdale-a.

Aranžmanski većina pesama je ostala ista, osim možda par njih koje su doživele izvesne promene. Najpoznatije Burn, Stormbringer i Mistreated, na koje su se slušaoci već navikli, dobile su tako konačno svoje nove moderne aranžmane koji su se menjali od postave do postave Whitesnake-a u njihovim izvođenjima uživo tokom godina. Od ostalih pesama Sail Away je dobar primer pesme koja je doživela totalnu promenu, iz razloga kako Coverdale kaže, što je aranžman već bio urađen u stilu Blackmoore's Night-a, jer je Ritchie bio u prvobitnom planu ovog projekta.(6) Might Just Take Your Love dobila je novi uvod na slide gitari. Tu je i Holy Man koju je nakada celu pevao uglavnom Hughes. The Gipsy i Comin Home su pesme u kojima se nekako najviše oseća novi dual-guitar tandem Beach-Hoekstra, sa totalnim i unikatnim Whitesnake zvukom. Ništa manje od njih,  istu dozu "vajtsnejkovanja" poprimile su i pesme poput Lady Luck, Love Child, Lady Double Dealer i You Fool No One. Najverovatnije će upravo ove "manje poznate" pesme pokazati značaj ovog albuma, jer svakako predstavljaju nešto neprocenjivo, ako ne i najbolje na samom albumu. Na kraju tu su i You Keep On Moving i Soldier Of Fortune, dve neprevaziđene balade ako se tako mogu nazvati, koje je verovatno bilo i najteže uraditi. Ova prva postala je nešto tvrđa nego original, bez obzira na modernizaciju i vremensku razliku, dok je Soldier Of Fortune odsvirana čak u dve varijnte (na Deluxe izdanju) i zvuči  prijatno kao i u originalu.

Klavijature su nešto manje upečatljiv detalj na albumu. Svakako, takmičenje sa John Lord-om nije preporučljivo ni za koga. Derek Hilland koji je potpisnik klavijatura na albumu, odradio je pristojan posao. Whitesnake je ipak od uvek bio gitarski bend, više nego što je bio  zasnovan na zvucima klavijatura. Shodno tome, i ovoga puta klavijature su zauzele svoju poziciju iz senke. Takođe, ostavljen je i prostor koji se tiče posveti John Lord-u, pa je verovatno i iz tog razloga deo sa klavijaturama nešto umereniji. Sa druge strane već pomenuti dvojac ritam sekcije Michael Devin i Tommy Adlrige doneli su albumu svežinu i potrebnu čvrstinu i svakako su na taj način ispratili gitariste i ostali u ligi sa njima, ne preterujući ni u jednom momentu, u odnosu na ono što su još davno odradili Ian Paice i Glenn Hughes.

Ono što je još fascinantno oko ovog albuma je i činjenica da ovaj album predstavlja svojevrsni dokaz o tome, koliko je zapravo muzika Deep Purple-a i uopšte rock muzika 70-ih bila napredna i kvalitetna. Toliko je malo bilo potrebno da ove pesme zazvuče u duhu današnjeg vremena. Sa druge strane, pesme su toliko prirodno "legle" u celokupan Whitesnake fazon, kao da su pisane pre samo godinu dana, a ne pre četrdeset. Deep Purple iz perioda 1974-1976 nikada ni po kojoj osnovi  nije bio, niti će ikad biti,  nalik svemu onome pre i posle toga. Potpuno je jasno da je "bela zmija" i sama "začeta"  upravo tih godina, bez obzira ko je i kada u njoj svirao.


Bilo kako bilo, kada se sve sumira na kraju, ipak se može reći da je David Coverdale uradio jednu veliku stvar. Uspeo je u nameri da makar na ovaj način ispuni poslednju želju preminulog prijatelja, tako da mu je savest po tom pitanju čista. Da li kao Whitesnake ili Deep Purple, nije ni važno. John Lord je na kraju krajeva bio  i član Whitesnake-a, tako da sa tog aspekta ovaj svojevrsni "tribute" ima i više nego potrebnog smisla. Takođe, Coverdale je spasao ceo projekat propadanja nakon "pregovora" sa Ritchie Blackmoore-om. Međutim, sama činjenica da su njih dvojica razgovarali međusobno nakon tridesetak godina netrepeljivosti, predstavlja veliku stvar iz čega bi svakako moglo da ispadne i nešto konrketno. Ta netrepelivost započela je još u godinama stvaranja bendova Whitesnake i Rainbow, koji su iz potpuno nerazumnih, razloga postali ljuti protivnici, što je dovelo do katastrofalnog i sramotnog rivalstva, gledano sa današnjeg aspekta, kako i sam Coverdale kaže u intervjuu za Classic Rock.(6) Iz tog intervjua stiče se utisak da je David bio veoma razočaran negatiivnim komentarima fanova i medija, tako da je razočaranje kasnije prešlo u otvoreni bes i otvorenu konfrontaciju sa svima. Izgleda da su ga veoma pogodili komentari tipa: da mu je ponestalo ideja pa bi onda malo da radi "covere" sopstvenih pesama, a za vokal da i ne pominjemo.

Pored već navedenih razloga, fanovi sa ovakvim stavom gube iz vida jš neke bitne činjenice. Za sve što je Coverdale uradio na ovoj ploči, imao je apsolutno pravo na to. Taj period Deep Purple-a je nešto sasvim drugo od perioda pre i posle toga. Ako ćemo iskreno, ta tri albuma imaju više veze sa Whitesnake-om i pa čak i Rainbow-om, nego li sa pesmama poput Perfect Strangers itd. Da su se za te tri-četri godine čak i drugačije nazvali imalo bi smisla. Drugo, da nije Coverdale uradio ovo , ko bi drugi? Ritchie Blackmoore-a već dugo rok muzika ne interesuje. Glenn Hughes ima svoje projekte, ali on realno sam nema kapaciteta da iznese ovako nešto. John je nažalost mrtav. Jedino se David Coverdale odvažio na ovako nešto i u tome uspeo sa svojim sopstvenim bendom. Teško je uraditi "cover" Deep Purple-a, ali njegovi muzičari su u tome uspeli na pravi način, dokazavši pritom da su kao bend sposobni da se uhvate u koštac sa ovako teškim zadatkom A šta je sa Deep Purple-om? Ian Paice? Pa i on je svirao bubnjeve na ovim albumima o kojima je reč. Da li su menadžment i izdavačke kuće benda nekada razmislile da urade best of ili neki "remaster" ovih albuma? Mislite da bi Ian Gilan pevao Burn? Stormbringer?  Naravno da ne bi, jer i nije nikad, za svih ovih četrdeset godina. Da nije bilo David Coverdale-a i njegovog benda Whitesnake, niko se više ne bi ni sećao ovih pesama. Upravo je on čuvar tradicije tog davnog perioda, i upravo nas on vraća u ovaj period zasluženo, sa jednim novim pristupom i apsolutnim pravom na to. Verovatno će značaj ovog albuma porasti kako vreme bude odmicalo a i negativni komentari će splasnuti. Nemoj samo da tad već bude kasno. David je nedavno izjavio: "Mislim da bi bilo bi "cool" izaći i svega na isti način na koji sam i ušao u ovaj biznis". (7) Šta bi to moglo da znači? Da li to David Coverdale potajno najavljuje svoj odlazak u penziju? Nadajmo se da nije tako, međutim vreme će pokazati.




Uputnice:

1) http://www.classicrockrevisited.com/show_interview.php?id=1113
2) Ibid.
3) http://www.blabbermouth.net/news/doug-aldrich-why-i-left-whitesnake/

4) http://crypticrock.com/interview-doug-aldrich-of-revolution-saints/

5) Classic Rock - David Coverdale Interview,Issue July 2015. 

6) http://www.classicrockrevisited.com/show_interview.php?id=1113

7) http://www.therockpit.net/2014/WHITESNAKE-THE-PURPLE-ALBUM-REVIEW-2015.php

Slike: 1) whitesnake.com 2) billboard.com 3) magazyngitaryzsta.pl 4) classicrock.teamrock.com
5) kat.cr  6) melodicrock.com 7) famousfix.com 8) Ibid.


Jun 2015.godine                                                                                             Autor: JP