Najnoviji album čika
Alice Cooper-a izašao je krajem jula ove godine i to je, ako sam dobro brojao, dvadesetsedmi album ovog čoveka uključujući naravno i albume iz perioda
Alice Cooper Band-a. Svaka recenzija zahteva neki kraći uvod ili makar pominjanje prošlosti u određenoj meri ali ako bi to ovoga puta učinili, moralo bi verovatno da bude u nastavcima. Olakšavajuća je okolnost što svi jednostavno znamo ko je i šta je
Alice Cooper. Šezdesetdevetogodišnji čovek po imenu
Wincent Damon Furnier koji se već skoro pedeset godina "krije" pod svojim pseudonimom, jedan je od onih ljudi bez kojih jednostavno nema ozbiljne priče o bilo čemu vezanom za rock 'n' roll.
Ipak pre nego što pređemo na najnoviji album Paranormal hajde da probamo nešto da definišemo. Šta znači biti fan ili pristalica Alice Cooper-a? Pre mnogo godina kada sam još bio u fazi istraživanja nove muzike, u ona vremena kada su verno "preslikani" cd-ovi koštali između 100 i 150 RSD i ujedno bili jedini način da se muzika konzumira (dobro ne baš jedini, bilo je i polča i kaseta), našao sam se u dilemi šta uzeti od čuvenog Alice-a za kojeg sam ne znam ni sam kako čuo ali sam znao da put ka večnom istraživanju ove neverovatne muzike, mora da prođe pored stanice na kojoj će pisati - Alice Cooper. Tada je čika Alice bio negde oko svog dvadesetog albuma! Dvadeset albuma je trebalo kupiti i preslušati (još uvek nema mp3-a sa buvljaka). Naravno uzeo sam neku kompilaciju, koju je verovatno sam gazda cd-shopa pravio, jer šta je moglo drugo u takvoj situaciji? Da sam uzeo Brutal Planet recimo, mislio bih da je Alice Cooper neki heavy rock industrial horor-shock-rock bend. A gde su u svemu tome School's Out ili naravno Posion? Upravo je u tome problem. Karijera Alice Cooper-a bi na recimo mogla podeliti na: 1) Proto-rock period 2) Classic rock period sa kraja 70ihi početka 80ih 3) Hair-glam period u drugoj polovini 80ih i dlaje 4) Period nestanka 6) Heavy industrial period i 7)Modern rock period pa sve do današnjih dana. Radi se naravno o okvirnoj podeli iz koje proističe taj jedan zajednički imenitelj, odnosno srž celokupne te žanrovske raznolikosti, a to je kratko i jasno - Alice Cooper. Naravno, u prvom redu je to ono što kod njega najviše volimo i šta nas sve čini njegovim fanovima bez obzira da li znamo sve albume napamet ili ne, taj njegov neodoljivo-jezivo-prljavi vokal i horor-shock element koji je praktično implementirao u rock 'n' roll.
Novi album pod nazivom Paranormal je po mnogo čemu specifičan i apriori interesantan iz nekoliko razloga. Da pomenemo još i da je prošlo šest godina od poslednjeg Welcome To My Nightmare 2. Novi album se zapravo može naći u nekoliko verzija. Sam po sebi on nosi deset novih numera za koje su bili zaduženi muzičari iz regularne AC postave. Pažljivo biranu ekipu čini gitarska trojka: Ryan Roxie (ex Slash's Snakepit, Gilby Clarke, Roxie 77) koji je u bendu sa nekim pauzama još od 2000.godine, zatim ritam gitarista Tommy Henriksen koji je u bendu od 2011. i koji je jedan od glavnih Alice-ovih pomoćnika i na kraju tu je i neprikosnovena Nitta Straus, plavuša sa gitarom ili "woman of mass destruction" kako reče neko na internetu, koja je u bendu od 2014.godine. Ritam sekciju čine basista Chuck Garrick (u bendu od 2002) i bubnjar Glen Sobel (ex Beautiful Creatures, u bendu od 2011.). Ova petorka ima i svoje studijsko pojačanje u vidu neizostavnog Tommy Denander-a, švedskog gitarsite i kompozitora sa kojim Alice Cooper često sarađuje na svojim albumima i drugim projektima. Treba pomenuti i da su gosti na albumu bili i Roger Glover (Deep Purple) kao i Billy Gibbons (ZZ Top).
Nije to sve, idemo dalje. Nakon toga postoji i verzija sa još dve pesme, dakle 12 pesama, koje je čika Alice napravio i snimo sa originalnim članovima nekadašnjeg Alice Cooper benda iz perioda sa početka karijere. To su pre svega basista Dennis Dunaway, bubnjar Neil Smith i gitarista Michael Bruce. Naravno sve je kao i do sada "pakovao" poznati producent Bob Ezrin, mada se samo pakovanje ne završava čak ni tu. Postoji i deluxe verzija, odnosno, sad to dođe već dupli album (definitivno je na cd-u br.2) na kojem se pored ovih dvanaest nalazi još šest live pesama, uglavnom najvećih hitova. Uh, ovo samo u najavi zvuči dosta komplikovano, tako da mislim da ćemo se što se recenzije tiče, ipak ograničiti na prvih 12 pesama.
Prva stvar koja otvara album
Paranormal nosi identičan takav naziv. Sam uvod odiše nekim enigmatičnim vintage osećajem propraćen
Alice-ovim šaputom, Pesma je inače vrlo dobar primer kako otvoriti album a da pri tom ne morate da pravite one "intro" pesme koje realno niko i ne sluša. Zna čika
Alice znanje i to se naravno iz istog momenta oseća. Vrlo moćna pesma u svakom slučaju, koja tematski obrađuje ljubav između dvoje ljudi s tim da je jedno od njih nalazi sa one druge strane realnosti. Tačnije on je zapravo mrtav i dolazi da je poseti ali između njih postoji ta barijera koja je nepremostiva. Tipično kuperovska tematika kada je reč o ljubavi. Naredna stvar
Dead Files je muzički još više vintage i klasičnija od uvodne numere. Tematski se radi o još jednoj morbidnoj priči koja staje u svega 2:22 minuta što joj daje epitet najkraće pesme na albumu. Potom uleće sledeća, kotrljajuća
Fireball koja je, gle čuda, upravo najduža, tako da sa prethodnom čini skladan par u tom smislu. Rifovi su dosta zanimljivi i melodični dok je
Alice-ov glas nekako dalek i kao da se javlja upravo sa onog sveta koji je opisao u prvoj pesmi. Četvrtu pesmu po redu
Paranoic Personality imali smi priliku da čujemo jedno mesec dana pre izlaska albuma, pošto je strimovana kao single. što je dalo dovoljno vremena da se o njoj stekne utisak. Psihodelično-rokerska stvar sa gromkim gruvom koji stvara bas deonica, sublimirani rifovi sa strane i vođin ogorčeno-melodični vokal, potpuno se uklapaju u sam kontekst i naziv pesme. Tematski se očigledno radi o paranoji, odnosno kako se ljudi sa tim nose, ali naravno na unikatan kuperovski način. Jedna od boljih pesma svakako.
Upravo smo prošli trećinu albuma i za sada ni na jednom mestu nije bilo potrebe za negativnim komentarima. Drugu trećinu otvara pesma
Fallen In Love kao jedan vrlo primamljiv blues-rock old-school komad po ugledu na
No More Mr. Nice Guy, moglo bi se reći. Što se naziva tiče, verujem da je mnogo vas pomislilo da se radi o baladi, ali srećom to ipak nije slučaj.
Dynamite Road na šestom mestu donosi nešto bržu hard rock vožnju koja je takođe u toj nekoj klasičnoj varijatni i šaljivo-morbidnom tematikom. Radi se o mestu u Arizoni gde se neki tamo bend trkao kolima sa đavolom i on ih je isterao s puta. Naravno, svi su na mestu ostali mrtvi ali je jedan od njih nakon toga upitao đavola: "
pa zar si morao baš i kola da mi ogrebeš"? Urnebesno! Naredne dve numere
Private Public Breakdown i
Holy Water su, moglo bi se reći, nešto slabijeg kvaliteta od onoga što smo do sad mogli da čujemo. Prva je u stilu klasik arena rock numera dok je druga potpuno sving. Na devetom mestu nalazi se pesma
Rats kao još jedna brza classic rock stvar dok sledeća
The Sound of A zatvara regularni deo albuma. Ova pesma je dosta drugačija od svih do sada- Dosta je smirenija što se tiče tempa, a što joj je dalo prostora za veću dozu jezivosti i psihodelije. Melodija je u jednom delu nekako džejsmbondovska, ili se to samo meni učinilo. Međutim, istorija ove pesme je ono što je čini još zanimljivijom, kako i sam čika
Alice kaže. Pesmu je u studio doneo
Dennis Dunaway i počeo da je svira dok ju je
Alice odmah prepoznao, jer se navodno radilo o pesmi iz 1967.godine. Ali ono što je
čika Alice zaboravio je, da je upravo on smislio tu stvar, a ne
Dunnaway. Tako je pesma stara pedeset godina doživela svoju reinkarnaciju. Verovatno je i zato i tako jezivo dobra. Verovatno zato i nosi ovakav naslov.
Sada prelazimo na one poslednje dve nove numere koje su odradili članovi starog AC benda. Samo da ne bi bilo zabune, koja se pojavila i kod mene dok sam ovo pisao, moram da pomenem da se stari članovi poput pomenutog
Dennis Dunnaway-a pojavljuju kao autori i u prvih deset pesama, zapravo kao ko-autori zajedno sa članovima današnje postave i ostalim pomoćnicima. Međutim ove poslednje dve pesme potpisuju isključivo stari članovi. Prva od te dve je
Genuine American Girl koja odiše nekim gotovo garage-surf rock stilom, dok je druga
You and All Of Your Friends, gotovo istog manira. Pesme su klasičnije od svih klasika sa ovog izdanja i predstavljaju neki nostalgičan povratak u vreme kada su ovi ljudi bili mladići, tako da ne verujem da će
Cooper sa novim snagama ovo svirati uživo. u svakom slučaju jedan lep omaž nekom davno prošlom vremenu. Pomenute live pesme koje se nalaze na drugom albumu su redom:
No More Mr. Nice Guy, Under My Wheels, Billion Dollar Baby, Feed My Frankenstien, Only Woman Bleed i School's Out. Dakle sve strai dobri hitovi iz perioda pozne 70e i rane 80e, uz jednu glam metal himnu iz 1991.godine. Pesme su inače sa nastupa u Columbus-u iz 2016.godine.
Sve u svemu
Pranormal kao album nema nekih posebnih slabih tačaka. Ima par pesama koje su možda ispod nekog vrhunskog nivoa ali u celini još jedno dobro izdanje starog lisca. E sad, žanrovski je album definitivno vintage, ili classic rock. Modernog zvuka nema uopšte i to je sada stvar ukusa, kome će se više ili manje svideti. Međutim, ono što raduje i što je javeći plus ovog albuma je izgleda neuništivi vokal iskusnog
Alice-a. Bio je
Alice predmet rasprava o tome šta se dešava sa njegovim vokalom. E pa ovaj album, a posebno live pesme, dokazuju da se ne dešava apsolutno ništa loše. Čovek ima skoro 70 godina i prosto i dalje kida. Na nastupima se još uvek može videti horor-shock tematika, vrhunska ekipa muzičara sve to prati i otići na koncert ovog benda pravo je uživanje.
Alice Cooper je jednostavno neuništiv i ne odustaje od onoga što najbolje radi. Nadam se da će mu uspeti da u svojoj 81. godini peva pesmu
I Am Eighteen. To bi bilo stvarno neverovatno i ne bi me čudilo da se dogodi.
Album Paranormal poslušajte ovde:
Avgust 2017.godine Autor: JP
