New Music Alert: L.A. Guns najavili treći album u poslednjih pet godina singlom Knock Me Down

Od kako se se pre šest godina ponovo ujedinili pod imenom L.A. Guns, Phil Lewis i Traci Guns upotpunili su diskografiju benda za: dva studijska albuma The Missing Peace (2017) i The Devil You Know (2019), dva live albuma Made In Milano (2017) i Cocked And Loaded (2021), jedan EP Another Xmas In Hell (2019), a u međuvremenu i pobedili u sporu oko korišćenja imena L.A. Guns, 

Da im je saradnja nikad bolja u poslednjih 35 godina i da im dobro ide, osim svega navedenog, govori u prilog i činjenica da su upravo danas predstavili i novi singl sa novog studijskog albuma Checkered Past koji će izaći za Frontiers records. Pojačani sa gitaristom Ace Von Johnson-om, basistom Johny Martin-om i bubnjarem Scot Coogan-om, izbacili su  singl Knock Me Down koji možete poslušati ispod. 

Interesatno je da ovo zapravo i nije prvi singl sa najavljenog novog albuma, pošto je pesma pod nazivom Let You Down izašla još prošle godine i koja će se po svemu sudeći naći na pomenutom albumu. 

Bend će na dan izlaska albuma krenuti i na mini turneju, prvu nakon pandemije, a samu pesmu smo kao i uvek ubacili na našu Top New Rock plejlistu. Pogledajte prve tri pesme trenutno: GnR, Faster Pussycat i L.A. Guns. Tri najveća benda kasne holivudske Sunset Strip scene! Još malo pa kao da je 1987.godina ponovo! 

Saga o grupi L.A. Guns konačno razrešena na sudu

 

Tačno pre godinu dana smo pisali o takozvanoj sagi, odnosno ludnici oko prava na korišćenje imena grupe L.A. Guns, gde su se dva različita benda pojavljivala pod ovim istim imenom. Svemu tome došao je konačno kraj tako da fanovi ovog legendarnog benda više neće biti zbunjeni oko toga ko je ko. Ili se bar tako nadamo. 

U parnici koju su vodili gitarista Traci Guns koji predvodi grupu L.A. Guns i bubnjar Steve Riley koji je vodio drugi bend pod istim imenom, američki sud presudio je u korist ovog prvog. Problem je bio u tome što su obojica posedovali pravo na korišćenje imena po sistemu 50:50 posto. Ipak, problem je nastao nakon godina i godina svađe i podeljenosti. Podeljenosti koja se u ovom slučaju po ko zna koji put ponovila s obzirom da je i tokom dvehiljaditih postojao isti problem. 

Sud je dakle presudio u korist grupe koju predvodi Traci Guns i u kojoj je još i originalni pevač (iz vremena dok je grupa bila jedinstvena) Phil Lewis. Sa druge strane bubnjar Steve Riley i originalni basista benda moraće da se zadovolje novim imenom - Riley's L.A. Guns. Nije nešto ali ipak dovoljno da bi se napravila razlika. Riley je već promenio ime svoje grupe na društvenim mrežama dok će profile na striming servisima i dalje koristiti pod jedinstvenim imenom L.A. Guns.

Možda će nekome ovo sve zvučati glupo ali ukoliko se stavite u poziciju jednog ili drugog benda ili još bolje, u poziciju fanova, stvari postaju mnogo jasnije. Zamislite samo da vaš omiljeni bend ima ovakav problem. Zatim taj bend gostuje u vašem gradu, vi odete na koncert, a tamo vidite neke potpuno drugačije likove na bini koji sviraju iste pesme koje zvuče drugačije. 

Riley's L.A. Guns izbacili su prošle godine album Renegades dok je grupa koju predvode Traci i Phil, dakle L.A. Guns, nakon dva uspešna albuma The Missing Piece iz 2017. i The Devil You Know iz 2019.godine, najavila izlazak novog live albuma sa jednog od karantinskih nastupa iz prošle godine, dok je novo studijsko izdanje najavljeno za kraj ove tekuće godine. 

Jedna od pesama sa najavljenog live izdanja, pod nazivom Malaria,  je dostupna i možete je poslušati ovde:

Ostale zanimljive tekstove sa bloga pričitajte ovde

Neon Coven najavljuju novi album singlom "Blame It On The Drugs"

Losanđeleska alternative-darkwave-sleaze grupa pod nazivom Neon Coven izbacila je singl i lyric video za numeru Blame It On The Drugs i na taj način najavila izlazak albuma prvenca, koji će nositi naziv Future Postponed i koji je zakazan za 30.oktobar.

S obzirom da se na Junkyard Rock Stories blogu po prvi put susrećemo sa ovim bendom, postavlja se logično pitanje ko su Neon Coven i otkud jedan synth-darkwave bend na našim stranicama? Odgovor leži u pitanju šta se dobije kada pomešate Depeche Mode, The 69 Eyes i Faster Pussycat/L.A.Guns ?

Radi se i grupi koji su oformili i osmislili gitarista Ace Von Johnson, poznatiji kao gitarista losanđeleskih sleaze rock velikana Faster Pussycat i L.A. Guns (Lewis/Guns), sa kojim trenutno nastupa. Pored njega, ovom ostvarenju kumovao je i  Jacob Bunton, poznatiji i kao pevač grupe Adler koju predvodi bivši bubnjar Gunsa Steven Adler, kao i solo benda gitariste Motley Crue-a Mick Mars-a. Radi se o dvojici mlađih momaka stasalaih na sceni velikana u Los Anđelesu u nekim potpuno drugačijim vremenima. 

Pomenutom osnivačkom dvojcu pridružuju se još i bubnjar Kyle Cunningham i pevač Anthony Montemarano, s obzirom da je Jacob Bunton zadužen za bas gitaru i klavijature, dok je  Ace Von Johnson, standardno, zadužen za rifovanje. 

Inače, ovo nije prvo pojavljivanje grupe Neon Coven s obzirom na to da su 2017.godine izbacili EP pod nazivom Risen, pa potom i još jedan 2019. koji nosi naziv The Haunting. Muzički bi se mogli opisati kao bend koji kombinuje elemente već pomenutog darkwave-synth manira, preliveno jednom pravom goth rock estetikom (ima tu nečeg sikstinajnovskog), a sve to zaokruženo i opakim i teškim gitarskim rifovanjem. 

Po rečima gitariste Ace Von Johnson-a, bend je zapravo nastao na Monsters Of Rock Cruise turneji. Za one malo slabije upućene, radi se o setu svirki i koncerata koji se održavaju na velikom kruzeru koji plovi svetskim morima a na čijoj palubi se svakodnevno održavaju koncerti Monsters Of Rock bendova. Tako su se na jednom od tih putovanja zajedno našli Ace i Jacob, jedan sa svojim L.A. Gunsima a drugi sa Adler-om, što je i rezultiralo nastanku grupe koja dosta obećava.  

Novu pesmu preslušajte ovde Neon Coven - Blame It On The Drugs

L.A. Guns (RIley/NIckels verzija) imaju novi single Well Oiled Machine

Losanđesleski sleaze rokeri L.A. Guns izbacili su i drugi single pod nazivom Well Oiled Machine. Zapravo, može biti i da je ipak treći po redu... Ukoliko niste upućeni u trenutnu situaciju vezanu za ovaj bend.  

O čemu se zapravo radi? Verzija koju predvodi bubnjar Steve Riley, u kojoj se još nalaze i basista i povratnik iz prve postave  Kelly Nickels, potom nekadašnji basista koji sada svira gitaru Scott Griffin i pevač Kurt Frochlich, iza sebe imaju i single pod nazivom Crawl, koji je izašao krajem aprila meseca.

Ove dve pesme nikako ne treba pomešati i sa numerom pod nazivom Let You Down, koju je početkom maja izbacila druga verzija grupe L.A. Guns, koju predvode originalni gitarista i osnivač Traci Guns i originalni pevač Phil Lewis. Članovi ove grupe su još i gitarista Ace Von Johnson, basista Johnny Martin i bubnjar Scot Coogan. 

Traci Guns -vs- Steve Riley, svako sa po 50%  prava na korišćenje imena i znamenja ove nekada veoma cenjene grupe, nešto je što smo imali prilike da gledamo i tokom dvehiljaditih. Trenutno smo u serijalu broj 2, a kako će se sve završiti i da li će se ikada završiti, pročitajte u našoj specijalnoj analizi Ratovi pištolja drugi deo. Album Riley/Nickels verzije benda zakazan je za kraj ove godine i to pod okriljem izdavačke kuće Golden Robot Records i nosiće naziv Renegades.

Verzija grupe Traci Guns/Phil Lewis je nakon ponovnog ujedinjenja izbacila i dva albuma The Missing Peace (2017) i The Devil You Know (2019) za izdavačku kuću Frontiers Records. Oba ova albuma smo detaljno analizirali u vidu recenzija, dok je ovaj potonji poneo i titulu za najbolji album 2019.godine po mišljenju čitlaca i uredništva Junkyard Rock Stories. 

L.A. Guns -vs- L.A. Guns - Ratovi pištolja Vol.2

 

Bez obzira da li ste okoreli fan ove grupe, ili ste pak, tu i tamo u svom životu čuli neku njihovu pesmu, ili možda samo kroz priču o nastanku grupe Guns n Roses, potpuno je nebitno. Situacija koju trenutno možemo zateći na terenu zbunila bi čak i najprivrženije pristalice ove losanđeleske sleaze rock grupe. Stoga, smatramo da je potrebno napraviti jednu vrstu preseka, odnosno Junkyard analizu o stanju u ovom nekada veoma bitnom bendu Sunset Strip scene sa kraja osamdesetih.

Grupe koje se pojavljuju sa istim imenom, a u dve poptuno različite postave, zapravo uopšte i nije neki nov fenomen. Čak i sama priča o podeli grupe L.A. Guns, odnosno rat Vol.1 počeo je još početkom prethodne decenije. Pored njih sličnu sudbinu u određenim periodima svojih karijera doživele su i grupe poput Ratt, Great White, Faster Pussycat, Yes, Queensryche... Da napomenemo nekoliko.

Iz spiska ovih grupa, lako bi se mogao izvući zaključak da se radi uglavnom o bendovima koji su svoju najveću slavu stekli osamdesetih, manje više tzv. "hair metal" grupa - inače radi se o terminu koji ovde retko koristimo zbog očigledne namere da se ceo pravac degradira, stoga uvek baratamo  sa glam/sleaze  metal/rock terminima. Suštinski ceo taj pravac i grupe koje se vezuju za njega, do dana današnjeg nose tu neku  neobjašnjivu stigmu koja ih prati, i koja im u današnje vreme dodatno otežava egzistenciju. Takvu sudbinu nije doživeo ni jedan jedini drugi pravac ili grupa bendova, čak ni oni koji su trajali kraće i doživeli mnogo manje uspeha. Ova tema je dosta široka i iziskuje jedan poseban tekst, mada bi se lako mogla napisati i knjiga. Upravo iz tog razloga je i ostavljamo za neki drugi put.

Vratimo se sada centralnoj temi ove priče. Grupa L.A. Guns izbacila je novi single pod nazivom Crawl 20.aprila ove godine i najavila izlazak albuma pod nazivom Renegades. Sedamnaest dana nakon toga ista grupa, dakle L.A. Guns izbacuje i numeru Let You Down i takođe najavljuje novo izdanje. Neko ko posmatra sa strane verovatno bi se pitao ko zparavo ovde nije normalan? Sa druge strane, za one koji prate rad ove grupe ovo i ne predstavlja nije ništa novo. Dobrodošli u "drugi "L.A. Guns rat"! 

Naši čitaoci će se sigurno setiti da smo otprilike pre godinu dana pričali  o albumu The Devil You Know koji je zapravo i pobedio u godišnjem izboru albuma za 2019.godinu. Sa druge strane, oni koji su sa nama duže, setiće se i albuma The Missing Peace iz 2017.godine koji smo tada definisali između ostalog i kao "povratnički". Povratanički odakle, odnosno iz čega? Inače pored pomenutih izdanja bend je izbacio i jedan live album 2018.godine kao i jedan EP uoči Božića 2019. To nas dovodi i do ključnog pitanja: otkud ovoliko izdanja u tako kratkom vremenskom periodu i o čemu se tu zapravo radi?

Da bi smo definisali ko je ko i uopšte od nečega krenuli i pojasnili zbog čega se sve ovo dešava, moramo se vratiti malo u prošlost. Glavni protagonisti ove sapunice su: tvorac grupe i gritarista Traci Guns i bubnjar Steve Riley. Svako sa po 50% prava na ime benda L.A. Guns.

Devedesete su za L.A. Guns-e bile kao i za sve druge bendove ove scene. Početak je bio obećavajući. Album Hollywood Vampires iz 1991.godine bio je prirodan nastavak prethodna dva i doneo je nekoliko ključnih pesama u muzičkom katalogu benda. To je ujedno i poslednji album koji je uradila klasična postava grupe: Phil Lewis (vokali), Traci Guns (gitara), Mick Cripps (gitara), Kelly Nickels (bass) i Steve Reiley (bubnjevi). Nakon toga, kako su devedesete odmicale, a muzička industrija odlučila da promoviše neku drugu vrstu rock muzike, L.A. Guns-i su kao i svi ostali krenuli sa blagim padom. Do karaja ove decenije izbacili su još tri albuma i jedan EP: Vicious Circle (1994) na kojem nije bilo bubjara Riley-a, zatim American Hardcore (1996) na kojem je bend drastično promenio zvuk is a koga je izostao  pevač Phil Lewis a vratio se Riley, potom i  EP pod nazivom Wasted na kojem je vokale preuzeo Ralph Saenz, danas poznatiji kao Michael Starr iz Steel Panther-a, i na kraju album Shrinking Violet na kojem je dužnost vokala preuzeo Jizzy Pearl. Valja napomenuti da su ritam gitarista Mick Cripps i basista Kelly Nickels takođe izašli iz benda u toku ove decenije.

L.A. Guns krajem osamdesetih

Ipak, nakon izlaska ovog poslednje pomenutog albuma, L.A. Guns su pokušali jedan mali reunion originalne postave koji je doneo mini turneju i izdavanje ponovo snimljenog, najboljeg albuma grupe Cocked And Loaded iz 1989, pod nazivom Cocked and Re-Loaded 2000.godine. Cripps i Nickels ponovo odlaze iz benda koji 2001. izbacuje ne toliko zanimljiv album Man In The Moon.

Ovde dolzimo i do ključnog momenta u karijeri benda i verovatno krucijalnog albuma toga vremena. Album Waking The Dead koji je izašao 2002.godine bio je bez sumnje  ne samo najbolje izdanje benda nakon prva tri albuma, mada bi se mogao veoma lako i sa njima nositi, nego i najbolji album do današnjih dana. Ono što je ključno za priču je da su ploču snimili Traci Guns, Phil Lewis i Steve Riley, pomognuti basistom Adam Hamilton-om. Cela ta scena iz osamdesetih počela je da doživljava svoju revitalizaciju početkom  dvehiljaditih i ovaj album definitivno predstavlja jedan od stubova njenog povratka. Verovali ili ne, čak je i časopis Rock Eskpress,  koji je u to vreme izlazio na našim prostorima, pisao o ovom albumu!

Međutim, baš u tom trenutku kada je grupa imala priliku da ovkao povoljnu situaciju iskoristi na najbolji mogući način, gitarista-osnivač i davalac imena bendu (više bendova), odlučio je da napusti ovaj tabor i sa Nikki Sixx-om formira supergrupu pod nazivom Brides Of Destruction. Ova grupa izbacuje album pod nazivom Here Comes The Brides 2004.godine, koji takođe predstavlja jedan od stubova povratka ovog posrnulog pravca, i to u jednom potpuno novom i modernom maniru.  Sa druge strane L.A. Guns praktično nastavljaju sa radom bez Traci-a, i to sa raznim gostujućim gitaristima poput Keri Kelli-a i Brent Muscat-a sve dok se bendu nije priključio Stacey Baldes, kao dugoročno rešenje i zamena za Guns-a.

U međuvremenu se dešavaju neke stvari koje će praktično za sva vremena zakomplikovati situaciju. Pre svega, Nikki Sixx 2004.godine napušta Brides Of Destruction, iz prostog razloga jer se upravo te godine pokrenula priča o ponovnom reunion-u grupe Motley Crue na koji se čekalo dugi niz godina. Takvu priliku Sixx nikako nije smeo da propusti, dok je Traci sa druge strane praktično ostavljen na cedilu i pored toga što je nastavio da svira sa Brides-ima, pa čak snimio još jedan album 2005.godine. U isto vreme, i sami L.A. Guns-i izbacuju jedan solidan album Tales From The Strip 2005.godine, i to u identičnoj postavi kao iz 2002.godine, osim Traci Gunsa naravno. Pomenuti album možda nije bio istog kvaliteta kao prethodni ali zasigurno jeste ustoličio početak jedne nove ere ovoga benda. Brides of Destruction se raspadaju godinu dana kasnije., a Traci Guns odlučuje da osnuje svoju verziju benda L.A. Guns, s obzirom da mu je zbog načina i trenutka kada je napustio prethodnu, u nju povratak bio nemoguć. Bolje rečeno, pomenuta podela 50/50 koju su Traci Guns i Steve Riley dogovorili sredinom 90-ih stupila je na scenu. Time otpočeo i "pvi L.A. Guns rat"!

Dakle, u tih nekoliko godina, počevši od 2002. pa sve do 2006. pravilo 50/50 bilo je upotrebljeno dva puta. Prvo kada je Steve Riley odlučio da nastavi sa onim što je imao od postave  u kojoj je bio  pevač Phil Lewis, a drugi put kada je Traci Guns zavšrio epizodu sa Brides-ima i odlučio da ponovo "oformi" svoj L.A. Guns. Situacija sa dve verzije benda potrajaće sve do 2012. godine kada Traci Guns odlučio da ugasi svoju verziju i izađe iz te, moglo bi se reći, vrlo neuspešne priče.  Sa druge strane verzija predvođena bubnjarem Steve Riley-om i pevačem Phil Lewis-om će u periodu od 2005. pa sve do 2012. godine snimiti jedan album sa obradama -  Rip The Covers Off 2010. kao i  jedan sa potpuno novim pesmama pod nazivom Hollywood Forever iz 2012.godine, koji je možda i najslabije izdanje u istoriji grupe. Taj gotovo neproduktivni period grupe dobija svoj epilog  ubrzo posle pomenutog albuma,  u trenutku kada gitarista Stacey Blades najavljuje svoj odlazak iz benda. Grupa će nastaviti sa svirkama još neko vreme, tačnije do početka 2016.godine kada se situacija ponovo okreće za 180 stepeni.

Vrlo diskutabilna albumska izdanja, poput obrada ili albuma iz 2012.godine, dodatno su srozali već i te kako porušen ugled ovog benda. Ipak, stekao se utisak da je javno mnjenje u tom periodu bilo mnogo više privrženo onoj verziji benda koja je posle 2002.godine nastavila kao L.A. Guns. Traci Guns je sa druge strane, bio optuživan kao neko ko je i napravio sam problem i započeo podelu.

A šta se to desilo te pomenute 2016.godine? Pa, ništa specijalno, osim što je i sam pevač Phil Lewis napustio dotadašnji Riley-ev L.A. Guns, i pridružio se Traci-u, stvorivši tako novu verziju benda: L.A. Guns feat. Lewis and Guns. ili ti skraćeno L.A. Guns! Kao što smo već pisali, ova verzija, zapravo i jedina u tom kratkom periodu, izbacuje dva veoma kvalitetna albuma 2017. i 2019.godine. Fanovi za to vreme likuju i gotovo su saglasni u oceni da je konačno došlo do onog pravog reunion-a, onog koji se toliko čekao, onog  kada se gitarista-osnivač i glavni pevač benda susretnu i ponovo pokrenu priču. Delovalo je kao da se španska serija konačno završila, međutim Steve Riley (nosilac 50% prava na ime benda) nije sedeo skrštenih ruku. U trenutku kada je Lewis/Guns verzija odbila da pod vrlo nepovoljnim uslovima nastupi na festivalu M3 2018.godine, istu tu ponudu, odnosno mesto na setu, brže bolje prihvatio je Steve Riley, na brzinu okupivši novi bend u kojem pazite sada:  nekadašnji basista svira gitaru, zatim tu je i basista iz prve originalne postave, sa sve novim pevačem. Podlo ili ne, procenite sami....

Na kraju, postavlja se pitanje šta od svega ovoga mi kao fanovi možemo da očekujemo? S obzirom da ni američki sudovi još uvek ne mogu da raščlane i donesu odluku o tome kome zapravo pripada pravo na ime, ko je uzurpirao to pravo a ko se njime koristi na račun ovog drugog, najbolje je da se u te stvari za sada ne mešamo. Poslednju tužbu je inače podneo je Traci Guns i optužio Riley-a da koristi situaciju koju su Lewis/Guns stvorili u poslednjih nekoliko godina i to bez jasne distinkcije u imenu svoje verzije benda. To sve stvara  ogromnu pometnju kod samih fanova, a da stvar bude još i gora. sada imamo i to da: postoje dva zvanična FB profila, dok na striming servisima muzika izlazi jednostavno na jednom, zajedničkom profilu, pa tako imamo  situaciju gde kao najnovije izdanje stoji nova pesma  Rileye-eve grupe kao prva u izboru, sa  sve profilnom slikom Traci-a i Lewis-a iznad nje,ili obrnuto... Kako li tek dele zaradu od tih strimova, ne smemo ni da pomislimo.

S obzirom da je već krenula nova  "trka u naoružanju" (dva singla u svega dvdesetak dana), izgeda kao da ćemo se tih stvari nagledati i u buduće. Jednostavno, ono što nam ostaje je da prihvatimo situaciju i čekamo rasplet dok uživamo u dobroj muzici, ukoliko je uopšte bude bilo. Sa druge strane, potpuno je legitimno i zauzeti stranu u "ratu". Koju već, to ipak odlučite sami!

Maj 2020.godine                                                                                                                                                               Autor: JP

Junkyard Žurnal - januar 2019. Vol. 2

Dobrodošli u drugi deo januarskog žurnala u kojem ćemo više pažnje posvetii ovomesečnim albumskim izdanjima a osvrnućemo se i na domaću scenu. Prvi deo možete pročitati na: Junkyard Žurnal - Vol 1.

Inglorious - Ride To Nowhere (2019) Album

Ovaj deo krećemo sa jednim od bendova o kojima smo ovde već pisali. Ride To Nowhere  je naziv novog albuma britanske hard rock grupe Inglorious. Mnogo stvari se izdešavalo u međuvremenu, odnosno u periodu nakon poslednjeg albuma Inglorious II do danas. U kratkim crtama: frontmen (očigledno i gazda benda) upao je u nesuglasice sa ostalim članovima tako da je nakon izlaska ovog albuma jedino on ostao u bendu u poređenju sa postavom koja je iznedrila drugi album, pa i ovaj, pto se tiče snimanja. Ipak nećemo se ovoga puta baviti tim prljavštinama. 

Sredinom ovog meseca imali smo priliku da čujemo single I Don't Know Yo, koji vam i ujdeno  predstavljamo u ovom prilogu.  Međutim, kako  vreme samo po sebi brzo leti, u poslednjoj nedelji januara izašao je i sam album. Ovako na brzinu, na prvo slušanje, može se reći da album ima dosta potencijala. Pored navedenog singla izdvajaju se još i numere Where Are You Know, Freak Show, Ride To Nowhere. Sve je na svome mestu baš kao i na prethodnom albumu Inglorious II.Bend ( ko god da je u njemu) je još jednom dokazao epitet jednog od najboljih mlađih/novijih čisto hard rock bendova. Ukoliko ste ljubitelji britanskog hard rcok-a, a pri tome znate na koje grupe tu mislimo, Inglorious bi trebalo da predstavlja pravi izbor za vas.

                                 

Jetboy - Born To Fly (2019) Album

Još jedno kompletno izdanje stiglo je krajem ovog meseca i to od starog dobrog Jetboy-a. Jetboy je bend koji je  nastao polovinom osamdesetih u Los Anđelesu,  baš kao i kolege sa istih "ulica" poput Guns n  Roses, L.A. Guns , Faster Pussycat i dr.  Iste one  kolege sa kojima Jetboy uglavnom idu u paketu u svim tim pričama o tzv losanđeleskoj street/sleaze-rock sceni. Taj ulični izgled i zvuk koji je ovaj bend gajio od samog početka možda najbolje oslikava i pevač Mickey Finn, koga bi ste lako mogli da pomešate sa nekim pankerom sa čirokana frizurom. To takođe važi i za ostale članove benda.

No, idemo sada u 2019.godinu. Album Born To Fly donosi niz jako dobrih street rock numera, ovoga puta više u stilu rock muzike sedamdesetih. Zapravo, bez nekih velikih iznenađenja, Jetboy ostaju ono što su oduvek i bili. I ako nikada nisu bili toliko popularni kao gore pomenute grupe , ostali su verni i dosledni svome zvuku, čvrsto držeći svoje mesto u tom širokom spektru grupa iz tog doba. 

Bend pored Mickey Finn-a čine još i gitaristi Fernie Rod i  Bille Rowe, bubnjar Al Serrato, dok je basista ove današnje postave legendarni Eric Stacey, nekadašnji član originalne postave već pomenutih Faster Pussycat. Sa novog albuma se na prvo slušanje izdvajaju numere Born To Fly, Brokenhearted Daydream, All Over Again kao i Beating The Odds koju za ovu priliku biramo. Sleaze rock u izvedbi jednog od organskih bendova tog pod-žanra, bio bi najkraći ali i najpravilniji opis ove grupe i pomenutog izdanja.

                                 



Quiet Riot - One Night In Milan CD/DVD/Blue Ray  2019

Nakon grupa Mr. Big i L.A. Guns dobili smo još jedan nastup koji je snimljen u Milanu i to od pionira glam/metal scene osamdesetih, grupe Quiet Riot. Ima nečega izgleda u tom gradu, čim toliko bendova izbacuje live albume sa tog zapravo istog muzičkog prostora.  Ko zna čiji ćemo još nastup dobiti zodatle. U slučaju Quiet Riot-a, u pitanju je nastup sa  Frontiers Rock Festival koji je održan 2018.godine.

Pre nego što  kažemo koju reč o samom nastupu i izboru pesama, valja se se osvrnuti na to ko danas čini Quiet Riot. Verovali ili ne, ovu grupu osnovao je još davne 1973.godine niko drugi do Randy Rhoads, potonji gitarista čika Ozborna. Znamo svi šta se sa njim kasnije desilo. Najpoznatiju postavu QR činili su pevač Kevin Dubrow, bubnjar Frankie Banali, basista Rudy Sarzo  (Whitesnake, Ozzy, Dio) i gitarista Carlos Cavazo (Ratt). Ova postava se zapravo uzima za onu glavnu jer bila na okupu najvećeg uspeha benda, odnosno u vreme izlazka albuma Metal Health 1983. i Condition Critical 1984.godine.

Ubrzavamo malo i stižemo u 2007.godinu kada od prekomerne upotrebe susptanci umire pevač i frontmen grupe Kevin DuBrow. Za mnoge je ovo značilo da je došao i kraj grupe Quiet Riot, s obzirom da je Kevin bio teško zamenjiva figura u bendu. Međutim, bubnjar Frnakie Banali nije tako mislio. Ova originalna postava je, kao što se pretpostavlja, pretrpela veliki broj promena. U međuvremenu gitarista grupe postaje Alex Grossi (Beautiful Creatures, Hookers and Blow, Dizzy Reed), basista je Chuck Wright koji je u bendu još 1982.godine sa mnogo napuštanja i vraćanja. Na mestu pevača, sa druge strane, smenjivalo se dosta njih, među kojima vredi izdvojiti recimo Jizzy Pearl-a, čoveka koji je verovatno bio u svim mogućim bendovima iz toga vremena u nekom trenutku. Ni on sam verovatno ne bi mogao da ih sve nabroji kada bi ga pitali. Na kraju ipak, izbor je  pao na mladog i nepoznatog James Durbin-a, koji je svoj rock n roll put utro ni manje ni više nego na američkom Idolu 2011. godine na kojem je izvodio pesme Judas Priest-a. Izgleda da je Frankie Banali to pomno pratio, te je nakon toga uspostavljena i saradnja.

Iskreno rečeno, Quiet Riot je bio daleko od muzičkih interesovanja autora ovog teksta, posebno nako smrti Kevin DuBrow-a, a još više nakon dolaska novog pevača iz riajliti programa kakav je Idol. Ipak, kada je izašao prvi single sa ovog albuma, pesma Condition Critical, bilo je to više nego dovoljno da se Quiet Riot nađe u nekom novom fokusu interesovanja. James Durbin je u suštini sjajan pevač, i što je najbitnije, dovoljno dobar da njegovim doprinosom Quiet Riot ponovo zvuči onako kako i treba, kao nekada davno sa svojim originalnim pevačem. Svaki ultrasonični Kevin-om ton je ponovo tu, podmlađen i drzak dok se ujedno nikako ne može reći da je reč o  bilo kakvom kopiranju. Jednostavno kockice su se složile i ovaj live album je čvrst dokaz toga. Bend zasigurno nema nekadašnji  izgled kao pre, ali ono što  je mnogo bitnije od toga, Quiet Riot zvuči kao nekada. One Night In Milan donosi petnaest pesama, skup starog i novog (ima pesama i sa albuma iz 2017. Road Rage). E sad, ako baš ne znate ni jednu pesmu, pustite barem zadnje dve: Cum on Feel The Noize ili Bang Your Head (Metal Health), jer je verovatnoća da ste čuli jednu od ove dve metal himne gotovo stopostotna.

                                 

Skid Row - Skid Row (30th Anniversary Deluxe Edition) 2019 

Ovog meseca imali smo i jedno reizdanje. Nekada velika  i legendarna grupa Skid Row ove godine slavi tridesetogodišnjicu svog albuma prvenca. Ovaj mega uspešni album iznedrio je neke od najvećih hitova ne samo benda već i toga doba, poput 18 and Life, Youth Gonne Wlld, I Remember You, Peace Of Me , Sweet Little Sister i dr. ( u suštini pravi fanovi Skid Row-a će vam za sve pesme reči da su meastralne, što i nije daleko od istine). 

Danas je, međutim, Skid Row nešto sasvim drugo. Od grupe koja je punila arene i otvarala stadione za rok velikane, danas su pali na nivo prosečnog klupskog benda (pitanje da li punih klubova) , sa ko zna kojim pevačem po redu kome verovatno vrlo mali broj ljudi i zna ime. Sa druge strane legendarni frontmen ove grupe Sebastian Bach već dugi niz godina ima svoju solo karijeru. Da se razumemo, nakon njegovog otpuštanja, u bend je došao pevač Johnny Solinger i bend je sa njim napravio nekoliko sjajnih albuma. Tek nakon njegovog odlaska 2015.godine počelo je srozavanje. Umesto da u tom trenutku iskoriste priliku i naprave "reunion", Rachel Bolan i Dave Snake Sabo su i tu priliku uspeli da  propuste. Razlog je glasio ovako: ne mogu da rade sa Sebastianom čak ni posle toliko godina. Ovo je verovatno i priča za neku drugu priliku. 

Na kraju od svega toga čak ni sam album nije ispoštovan do kraja. Remasterizovane pesme, jedna numera koja se nije našla na prvobitnom izdanju (inače publici poznata pod nazivom Forever) kao i live snimak sa nekog od koncerata od pre 30 godina. To je sve! Čak nisu predviđena ni CD odnosno vinil izdanja. Vrlo, vrlo razočaravajuće...

                                 

Junkyard Rock - Domaća scena


Za kraj ovog žurnala izdvajamo i par noviteta sa domaće scene za koje smatramo da su i te kako vredni pažnje Junkyard bloga.


Glad -Pogrešan dan

Heavy metal grupa Glad iz Niša na putu je ka svom prvom albumskom ostvarenju i to pod patronatom izdavačke kuće One Records. Dok čekamo na album, ekipa koju od njenog formiranja predvodi gitarista  i muzički guru Aleksandar Sale Videnović, izbacila je još jedan spot sa nadolazećeg albuma, i to, nećete verovati, upravo u trenutku kada je tastatura lupkala i ukucavala reči koje upravo čitate! Zapravo, ideja je bila predstaviti spot za pesmu Kao nekad kad sam bio sam, koja je izašla krajem prethodne godine.  Ali avaj! Moramo ići u korak sa novitetitma, tako da je ovo zapravo i jedna vrsta ekskluzive.

Glad inače pored pomenutog Saleta Videnivća čine još i  gitarista Milan Tričković Cile (Corpus Delikventi), basista Miloš Jovanivić, bubnjar Ljupčo Cvetanovski i pevač Nemanja Vacić Waca (Burned Beyond Recognition, Critical Solution Revisited). Kakav god vama bio dan, sigurni smo da ne može biti "pogrešan" za dobar heavy rock. Uzgred, album  očekujemo u nekoliko nadolazećih dana!


                                  


Michel - Rosie 


Idemo sada u  Novi Sad, odakle dolazi grupa Michel. Ovaj novosadski  kvartet predvodi gitarista i pevač, Dragutin Suković Sule, nekadašnji gitarista i osnivač glam rock benda Nasty Michelle iz istoimenog grada. Grupa je izdala EP pod nazivom Clubmaster u toku 2018.godine, na kojem se nalazi pet izuzetno zanimljivih numera u kojima bend kombinuje elemente old school i moderne rok muzike sa dodatnim suptilnim primesama elektronike. EP je već izazvao veliku pažnju publike širom regiona, a renomirani sajt Balkanrock uvrstio je ovo izdanje u Top 25 domaćih albuma. Što se samih pesama tiče, treba pomenuti da su polako jedna za drugom dobijale i adekvatnu ekranizaciju, pa tako i numera Rosie, koju vam ovoga puta predstavljamo. Inače svaka pesma sa ovog EP-a je posebna, kako u smislu tekstova tako i i muzike, pa vam zato i preporučujemo da ga poslušate u celosti. 


                                  



Toliko od nas za ovaj put. Nadamo se da će vam se ovaj novi vid izveštavanja dopasti. Ako već niste, obavezno bacite pogled i na prvi deo januarskog žurnala Junkyard Žurnal - januar 2019. Vol 1.




Januar 2019. godine                                                                                                          Autor: JP

                                                                            

Junkyard Žurnal - januar 2019 Vol.1

Od ove godine krećemo i  sa jednom novom rubrukom koja će imati za cilj da vam u kratkim crtama predstavi najnovija muzička izdanja iz sveta rock muzike.  Na taj način ostajemo u toku sa onim šta nas čeka i upotpunjujemo prazninu između recenzija. Dobrodošli u prvi ovogodišnji Junyard Rock Žurnal.

Crashdiet - Reptile (Single)

Prvi single ove godine izbacili su švedski glam rokeri Crashdiet, i to tačno u ponoć 31. decembra. Nakon šest godina od poslednjeg albuma The Savage Playground, pioniri skadinavskog novog glam metal talasa najavljuju i novi album i to sa novim pevačem, četvrtim po redu od osnivanja. Stara ekipa je i dalje na okupu: Martin Sweet - gitara, Peter London - bas, Eric Young -bubnjevi, pojačani Gabriel Keyes-om na vokalima.

                                

Axl Rose - Looney Toons 2019

Šta zapravo reći o ovome? Pa dobro, crtani filmovi moraju biti propraćeni dobrom muzikom, to je jednostavno neminovono. Ništa specijalno u tome zar ne? Međutim, kada se u muzici bilo kog crtanog filma nađe neko od svetskih rok zvezdi, i to ekranizovan zajedno sa osatlim imaginarnim junacima, pa se pritom još i potpisuje imenom Axl Rose, onda stvari postaju mnogo ozbiljnije. Verovali ili ne, zahvaljujući ovom crtaću dobili smo prvu pesmu, ili bolje rečeno komad muzike, sa snimljenim vokalima frontmena Gunsa i to  prvi puit nakon 10 godina i par meseci, tačnije od izlaska dugo očekivanog albuma Chinese Democracy 2008.godine. Na taj način smo konačno dobili  priliku da ga čujemo kako peva i kako bi uopšte njegov glas mogao da zvuči u današnje vreme.

Šta ovaj klip stvarno najavljuje teško je reći. Poznato je da Gunsi svoje koncerte otvaraju upravo uvodnom špicom Looney Toons crtaća. Takođe, poznati su i po tome da se "teško" otvaraju i ništa ne govore u javnosti, ali i po tome što imaju tendencije da svoje buduće planove najavljuju i objavljuju na čudesne načine. Šuška se da bi ova godina mogla da bude "ona prava", što se nove muzike tiče. I ako ovo defitivno nije nikakva nova GnR pesma (ko će ga znati), svakako je počelo uzbudljivo pa se iskreno nadamo da će se u tom maniru i nastaviti...

                                  


Burning Rain - Midnight Train (Single)

Hard rock ekipa koju predvode Dough Aldrich, bivši gitarista grupa  Whitesnake i DIO, a trenutni gitaroš The Dead Daisies, i pevač Keith St. John (Kingdome Come), najavljuju novi album  za 22.mart ove godine  pod izdavačkom kućom Frontiers. Sredinom januara imali smo priliku da čujemo i prvi single pod nazivom Midnight Train. Ovo će biti njihov četvrti album po redu, prvi nakon 2013.godine. Inače, za one koji se prvi put susreću sa ovim bendom, radi se o jednom izuzetno kvalitetanom hard rock sastavu (drugačije ne može biti kada Dough Aldrich svira gitare), odnosno ekipi koja je više kao neki "side project" nekolicine  izvrsnih muzičara. Preporučljivo za sve ljubitelje  muzike poput recimo novijih Whitesnake albuma, kao i energičnih, brzih, rifovanih rokačina. 


                                   

The END Machine - Alive Today (Single)

The END Machine je nova (super)grupa na horizontu koja se nedavno pojavila i  koju čine članovi originalne postave Dokken-a i to  George Lynch, Jeff Pilson i Micki Brown, ali bez Don Dokken-a za vokalima. To mesto je u ovom slučaju pripalo fantastičnom Robert Mason-u, pevaču grupa Warrant i Lynch Mob, koga smo pominjali i u recenziji poslednjeg albuma grupe Warrant. Zvuči pomalo čudno zar ne? Videćemo šta će od svega toga biti. Grupa za sada ima jedan singl a debi album je najavljen takođe za 22.mart pod pokroviteljstvom izdavačke kuće Frontiers. 

                                    

L.A. Guns - Stay Alive (Single)

The Devil You Know naziv je novog albuma koji su L.A. sleaze rokeri najavili još krajem prethodne godine. U taboru ovog benda, u širem smislu, zapravo nikada nije dosadno. Od prilike  negde u rangu španske serije. Izgleda da ćemo ove godine ponovo videti dve verzije benda. Ova verzija koju predvode pevač Phil Lewis i gitarista Traci Guns , koja je najavila novi album, nedavno je izbacila i prvi single pod nazivom Stay Alive. Za sada deluje zadovoljavajuće a videčemo da li će album uspeti da nadmaši prethodni The Missing Peace   iz 2017.godine koji smo na ovom blogu već okarakterisali kao sjajno povratničko izdanje. Novi album takođe očekujemo u martu mesecu.


                                    

Backyard Babies - Good Morning Midnight (Single)

Pre samo nekoliko dana od dana izlaska ovog žurnala, stigao je i novi single švedskih punk-rokera Backyard Babies pod nazivom Good Morning Midnight, čime (po drugi put nakon singla Shoving Rocks) najavljuju i izlazak novog albuma Silver and Gold,  koji će ugledati svetlost dana 1. marta pod izdavačkom kućom Century Media Records. Ovo je, zapravo, jedno od onih  izdanja kojem se neizemrno radujemo. Trebaju nam Backayrdi, i to oni stari, dobri, kao  iz prethodne decenije. Prošlim albumom Four By Four iz 2015.  nismo baš bili zadovoljni tako da je konačno došlo vreme za popravni.Nadamo se uspešno!


                                   

Što se singlova tiče, spisak se svakako ne završava ovde. Ima tu još dosta  numera koje možete preslušati na Junkyard Rock Stories plejlisti preko Deezer-a ili Spotify-a. Liste se nalaze na Home stranici bloga ili na FB stranici.

Cathouse Hollywood Podcast

Za kraj ovog ovog dela  januarskog žurnala izdvajamo i jedan vrlo zanimljiv podkast koji je krenuo sa radom neposreno oko Nove godine i koji vam ovom prilikom i preporučujemo. Voditelj ovog podkasta je čovek po imenu Riki Ratchman, koga  će se neki od vas možda i setiti kao voditelja nekada legendarnih emisija Headbangers Ball koje su se puštale na MTV-u (nekadašnjoj muzičkoj televiziji). Headbangers Ball je  krajem osamdesetih, odnosno tokom devedesetih, bila jedna emisija koja možda najviše uticala na razvoj ili bolje rečeno održavanje rock/metal muzike i predstavljala esenciju tadašnje muzičke scene. Ko ne zna, obavezno na YT, pa pogledajte neku epizodu ili snimak i biće vam jasno. Eh, kada bi ovoga danas opet bilo....

Ipak, da se vratimo na sam podkast. Riki je pored rada na MTV postao poznat  i kao gazda jednog od čuvenih losanđeleskih muzičkih klubova koji je nosio ime Cathouse i koji je Riki vodio zajedno sa frontmenom grupe Faster Pussycat, Taime Downe-om. Od 1986-1992.godine Cathouse je bio epicentar dešavanja holivudske muzičke scene. Neka od najvećih svetskih imena zabeležila su nastupe u ovom klubu poput Guns N Roses, Motorhead , Alice Cooper, Pearl Jam, Faster Pussycat, Black Crows i još mnogo drugih. Klub je predstavljao oličenje tadašnjeg sleaze-a, rock n roll bluda, zezanja, i svega onog što ide uz rokerski način života, pa i više od toga. Bilo je to mesto gde ste mogli da pijete pivo sa Axl Rose-om, ili pušite pljugu sa Lemmijem i slobodno ćaskate Po rečima samog Rikija, za klub je važilo pravilo bez kamera i bez snimanja, tako da je sve ono što se tamo dešavalo ostalo zauvek između zidina te misteriozne Cathouse jazbine. Tridesetak godina kasnije Riki Ratchman odlučio je  "da odmota" neke od "filmova" iz toga vremena i ovaj podkast se  upravo bavi sećanjima na neke od najzanimljivijih događaja iz neumoljive istorije rock muzike, koji do sada nisu bili na široko poznati javnosti.....

Podkast možete pratiti preko iTunes-a, iPodcast ili na stranici kluba: Cathouse Hollywood Podcast.

I pored toga što je za klub važilo pravilo bez slikanja i snimanja, Guns N Roses su napravili izuzetak i  u istoimenom klubu snimili spot za pesmu It So Easy 1989.godine. Spot je oficijelno izdat tek prošle godine, nakon što je proveo 29 godina u mračnim sefovima Axl-a i njegove kamarile. Iz priča koje su se mogle čuti od ranije, kao i iz samog podkasta , čini se da nema bolje pesme, benda ili ti video snimka do ovoga, kada je reč o dočaravanju atmosfere kluba Cathouse.

                                    


Sa druge strane grupa Faster Pussycat posvetila je ovom klubu i pesmu na svom albumu prvencu iz 1987.godine, kojia takođe nosi naziv Cathouse!

                                   
    

Nastavak žurnala možete pročitati na Junkyard Žurnal - januar 2019. Vol 2.



Januar 2019.                                                                                              Autor:JP

 

Najbolji albumi 2017.godine - JunkYard Rock Stories

Pošto smo zvanično i zakoračili u novu godinu, red je da se još jednom osvrnemo na izdanja koja su obeležila prethodnu. Prvi put na stranicama JunkYard Rock Stories pravimo, za ovu priliku TOP 5 najboljih albuma. Nakon što je završeno glasanje probaćemo da ukrstimo rezultate sa nekim opštim mišljenjem uredništva. Zanimljivo, da stvar bude još i bolja,  nije ni bilo nekih velikih razmimoilaženja po tom pitanju. Prethodna 2017. godina donela je dosta interesantnih albuma, singlova, koncerata itd. U najužem izboru, kao što već znate, ušla su samo ona izdanja koja su bila "obrađena" na stranicama ovog sajta. Moglo je tu biti još više albuma svakako, ali u neku ruku ne bi bilo pošteno rangirati i pričati bilo šta o izdanjima koja nisu, iz različitih okolnosti, dobila svoju recenziju. Pa da krenemo:

5. The Dead Daisies - Live and Louder 

Mnogi će reći da ovaj album i nije trebao da se nađe u izboru za album godine. I ako tu svakako ima rezona, ipak smo se odlučili da ga uvrstimo u najuži izbor, jer sam album predstavlja svojevrsan "presek stanja"  dosadašnjeg rada i dela The Daisies-a  Skup najboljih hitova uhvaćenih uživo na ovoj ploči predstavljaju esenciju ovog po svemu unikatnog, a opet neodoljivo  "classic" rock benda. Pet poznatih  lica svetske rock scene, koja se kriju iza kosturskih glava i uvenulih lala,  spremaju nam za nadolazeću godin i novi, četvrti po redu studijski album  i to sa novim bubnjaerm u postavi. Biće i više nego opako u iščekivanju istog.  Šta reći osim da  jeedva čekamo nove Daisies-e! Recenziju možete pročitati ovde:  The Dead Daisies.

4. Warrant - Louder, Harder, Faster 

Možda i najveće ovogodišnje iznenađenje predstavlja i novi album nekada legendarnih glam rokera pod imenom -  Warrant. I ako već dugo bez svog prepoznatljivog lica, preminulog pevača Jani Lane-a, Warrant-ovci su napravili do sada nikad bolji album, predvođeni Robert Mason-om za vokalima. Fantastična hard rock ploča koja na trenutke vraća u ono slavno vreme, ali i pokazuje kako se ova ekipa prilagodila današnjim standardima modernog hard rock-a, što posebno raduje. Ono što je međutim problem je u tome što se ovaj album ne može naći gotovo nigde, kada je reč o svetskim a posebno domaćim TOP listama.  Jednostavno na ovu vrstu muzike koja se i dan danas posprdno naziva "hair metal" bačena je neka vrsta anateme (tamo neke daleke 1993. recimo). Nećemo sada dublje ulaziti u taj problem jer bi se o tome mogo napisati i jedan zaseban tekst (a možda ga  i napišemo), ali Warrant i mnogi drugi bendovi iz tog vremena danas jednostavno tavore u blatu u koje su nepošteno gurnuti počektom devedesetih. Medijska nezastupljenost, podsmesi i predrasude uglavnom dovode do toga da ovako dobre ploče prođu gotovo neopaženo. Više o tome neki drugi put a recenziju možete pročitati ovde: Louder, Harder, Faster

3. L.A. Guns - The Missing Peace

Veliki povratak, bum i senzaciju priredili su nam u 2017. legendarni losanđeleski sleaze rokeri L.A. Gunsi. Pokazalo se kao istinito, dugogodišnje čvrsto mišljenje fanova, da samo povratak Tracii Guns-a može da vrati ovaj bend iz potpunog zaborava. Tracii i Phil su ponovo zajedno na bini što je samo po sebi velika stvar a kada još naprave i novi album, onda je to definitivno momenat koji bi trebalo da ostane obeležen u istoriji rock n roll-a. The Missing Peace je daleko bolji od bilo čega što su Gunsi uradili u poslednjih deceniju i po. O tome smo već pisali stoga slobodno bacite pogled na recenziju. Međutim i L.A. Gunsi "proživljavaju" sličnu sudbinu kao i gore pomenuti Warrant, ali  ujedinjenje Phil-a i Traci-a, plus mlade snage, mogu ovom nekada jakom bendu vratiti ugled i poziciju koju su imali. The Missing Peace -  vredno je bilo čekati ovoliko!

2. Art Of Anarchy - The Madness

Još jedno ovogodišnje izdanje koje iz nekog razloga bačeno u drugi plan. Što se nas tiče, lako je moglo i da se nađe na prvom mestu ove male top liste s obzirom da se radi o fenomenalnom albumu ove supergrupe sačinjene od vrhunskih, svetski poznatih muzičara. Ovaj  miks modernog hard rocka  u stilu Creed-a, Gunsa i Disturbed-a  predstavlja drugo izdanje grupe i na neki način novi početak, s obzirom da je prvi album sa Scott Weiland-om praktično doživeo pravi fijasko. Scott Stapp je majstorski preuzeo ulogu premiulog Weilanda i bendu udahnuo preko potrebnu energiju. Dobro su počeli godinu. Ređali su se nastupi, promociej albuma i sl., ali su onda iz nekog razloga ponovo stali. Možda je to jednostavno samo sudbina supergrupa pošto se dužnosti prema "matičnim" bendovima ipak moraju ispoštovati na prvom mestu. Nadamo se njihovom povratku tokom naredne godine jer su albumom The Madness pokazali da se od njih i te kako mogu očekivati velike stvari. Recenziju možete pročitati ovde: The Madness

1. Stone Sour - Hydrograd

I na kraju, ono najbitnije. Album godine po izboru našeg sajta, ali i glasova naravno,  je najnovije  izdanje grupe  Stone Sour-a. Masivan, grandiozan, težak, moderan, heavy rock u majstorskoj izvedbi ove mega popularne petorke predvođene Corey Taylor-om. Jednostavno, nema se šta više toliko pisati o Hydrograd-u, tako da ako ga do sada već niste poslušali obavezno to uradite. A recenziju, koja je inače najčitanija strana recenzija na sajtu uopšte, kao i najčitanija recenzija prethodne godine, možete pročitati ovde: Stone Sour - Hydrograd


To bi bilo to što se 2017.godine tiče. Bilo je tu naravno još puno albuma, čije recenzije možete naći na stranicama ovog sajta. Nadamo se i očekujemo da 2018. u tom smislu bude još bolja. Srećna Nova svima! Rock on!



Januar 2018.godine                                                                                            Autor: JP

L.A. Guns - The Missing Peace (2017)

Los Anđeles je  grad čuven po mnogim zanimljivim stvarima iz različitih sfera života a između ostalog i po muzičkoj sceni koju je iznedrio tokom poslednjih decenija prošlog veka. Ipak, retki su gradovi koji su se mogli podičiti  svojim sopstvenim "Gunsima" a LA ih je imao... i to duplo. Jedni su postali svetski poznati a ovi drugi pak nešto manje. Zapravo, bio je to nekada jedan te isti bend, odnosno dva, nastala iz istog korena. Verujem da priču o imenima i postavama veliki deo vas već dobro zna tako da se ne bih oko toga mnogo zadržavao. Ovo je priča o toj drugoj strani medalje o čuvenim "Gunsima", tačnije ovo je priča o L.A. Gunsima i njihovom najnovijem albumu The Missing Peace.

Koliko se dugo čekalo na ovaj povratak kraljeva sleaze-a, jedno je od možda najtežih pitanja na koje sam do sada morao da odgovorim u pisanju recenzija. Tri godine nakon poslednjeg Hollywood Forever ili petnaest nakon fenomenalnog Waking The Dead albuma?  Ako smatrate da se istorija GnR računa samo dok su u bendu bili Slash i Axl, onda se isti standard valjda mora primeniti i kada su u pitanju L.A. Gunsi, u tom slučaju isključivo kada u postavi imamo osnivača i gitaristu Tracii Guns-a i frontmena Phil Lewis-a. Mnogo je mutne vode proteklo pacifičkom obalom Amerike od te 2002.godine da bi se kockice ovako složile i da bi se konačno moglo govoriti o ovome što imamo danas.

Nakon snimanja albuma Wakin The Dead 2002.godine, što je ujedno bio drugi album grupe nakon njihovog prvog velikog povratka 1999.godine, Traci Guns odlazi iz benda, da bi sa tada slobodnim Nikki Sixx-om oformio supergrupu Brides Of Destruction koja je veoma obećavala. Nikki je ubrzo nakon prvog albuma napustio projekat i počeo da pravi nešto novo to ćemo kasnije znati kao Sixx A.M, Tracii je uradio još jedan album sa Brides Of Destruction ali se sve to ubrzo raspalo. Njegovi Gunsi su u međuvremenu konsolidovali redove i sa novim gitaristom Stacey Blades-om izdali više nego korektni Tales From The Strip 2005.godine. U međuvremenu je sam Tracii za "zelenim stolom" izgubio potpuno vlasništvo nad imenom benda te je morao da ga podeli sa bubnjarem Steve Riley-em. Baš iz tog razloga smo imali tu vrlo čudnu  situaciju u kojoj su postojala dva benda sa identičnim imenom L.A. Guns, tj dve verzije jednog benda, što je trajalo tokom  druge polovine prošle decenije. Ipak Tracii je popustio a  Riley-evi odnosno Phil-ovi (Phil Lewis je bio pevač te verzije benda) L.A. Gunsi tonuli su sve dublje i dublje, menjajući ćlanove i stvarajući potpuno blede i nezanimljive albume poput Hollywood Forever iz 2014.godine uz neverovatno velik i beznačajan broj cover albuma. Sve je to verovatno bilo previše i za samog Phil Lewis-a koji je odlučio da napusti ovaj bend 2016.godine ali je ujedno i najavio početak nove saradnje sa legendarnim Tracii-em , u prevodu prešao je u drugi tabor, što su fanovi širom sveta dočekali kao izvanrednu vest. Decenija i po tavorenja bila je konačno završena i svetlost na kraju tunela se ukazala! Tracii i Phil ujedinili su snage sa poslednjim gitaristom iz prethodne postave Michael Grant-om, kao i  Trejsijevim bubnjarem i basistom Shane Fitygibbon-om i Johnny Martin-om.  Rezultat ove sage ili bolje rečeno rock sapunice kao što rekosmo bio je - novi album!

Samo ime albuma i njegova grafika nedvosmisleno (jasno je iz aviona) ukazuju da je upravo Tracii Guns bio taj deo slagalice koji nedostaje. Da li je to baš  sve tako jednostavno kao što zvuči? Najbolje je proći kroz sam album jer se nekakav odgovor se obično ukazuje na kraju. Album inače sadrži 12 pesama i izdat je pod etiketom Frontiers Records, izdavačkom kućom koja poslednjih godina ulaže dosta napora kako bi vratila veliki broj nekada velikih imena L.A. scene. Pesma kojom ovo izdanje započinje nosi naziv It's All The Same To Me i na prvo slušanje nekako ne proizvodi onaj "woow" momenat, koji je možda bio očekivan, ali zato to jeste učinila druga pesma po redu, pod nazivom Speed koju smo imali prilike da čujemo kao prvi single. E to jesu oni pravi L.A. Gunsi. To je taj sleaze rock/metal, to je ono što oni najbolje rade. Nakon nekoliko preslušavanja, kao što sam se  potajno i nadao,  ipak se i prva pesma "namestila". Možda je samo trebalo da obrnu redosled pa da album otvori Speed koja je totalno jedna od onih numera koje su stvorene da budu otvarajuće na albumu. Možda se iza prve pesme krije neka namera da se slušaocima pokaže, kako i sama pesma u nazivu govori, "sve je to u stvari isto", ništa se nije promenilo, "samo njega nije bilo"... ili tako nekako.   U svakom slučaju ovde iammo dva prava prljava chunky komada po uzoru na najbolje dane benda koje uspešno prati i treća numera A Drop Of Bleach, koja se razlikuje po tome što ima ima taj neki vampirski rif po uzoru na pesme sa njihovog trećeg albuma Hollywood Vampires, ali i jednu finu porciju melodičnosti u refrenu poput pesama sa Waking The Dead. Sledeća stvar pod nazivom Sticky Fingers je malo mračnija nego prethodne ali takođe sadrži tu neku iskonsku prljavštinu koju su definitivno umeli da isporuče isključivo Phil i Tracii u tandemu. Nakon svega četiri pesme već se osećaju oni pravi L.A. Gunsi tj kombinacija onog najboljeg iz njihovog muzičkog arsenala.

Kako album dalje odmiče sledi i prva balada.  E sad, očigledno je da ova Christine trebalo da bude neki nastavak ili odgovor legendarnoj Ballad Of Jayne, ali ona to jednostavno nije uspela. Nažalost moram reći da je ovo možda i  najslabija pesma na albumu i bilo bi mi draže da su je sakrili tamo negde pred kraj. Nije ni blizu legendarnoj Jayne a ni kao novitet prosto nije na nivou prvih četiri numera. Nakon nje sledi Baby Gotta Fever, pesma sa privlačnim rifom ali nezanimljiviim refrenom. Deluje kao ideja koja je dobro započeta pa je potom nekako sklopljena tj smuljana na brzinu. Ipak, mora se priznati da je samo muziciranje vrhunsko uprkos svim iznetim kritikama. Tracii Guns i mlađani Michael Grant pokazali su se kao odličan tandem a Phil Lewis peva bolje nego što smo mogli čuti u proteklih nekoliko godina. Potvrda vrhunskog muziciranja je možda i naredna numera Kill It Or Die koja je jedan svojevrsni blues funky gitarski komad uz vrištući Phil-ov vokal. I ako nema onog ustaljenog sleaza u sebi pesma je vrlo interesantna i daje albumu potrebnu raznovrsnost, a bogami i gruva samo tako. Don't Bring a Knife In a Gunfight na mestu broj osam je sa druge strane totalni povratak sleaze rock glam maniru. E sada,  pesma ima nekoliko magičnih sastojaka i to su: metalizovani uvodni rif, izesna radijska melodičnost ili ti pevljivost, veliki "whoo-oo" refreni, "gang" vokali, "paljevinske" solo deonce kao i  unikatni Sunset Strip tekst, koji opisuje tamošnje svakodnevne događaje, verovatno iz mladosti članova benda, mada ko zna. Druga stvar koja je bitna; možda će se naći neko ko će reći da ovakva pesma predstavlja klasičnu hej-hej himničnu numeru kakve danas štancuju novi glam/sleaze revival bendovi, uglavnom skandinavskog porekla. Jeste. Ima istine u tome. Liči. Ali ono što Vince Niel/Nikki Sixx wannabe bendove razlikuje od ovoga je, pa da kažem to prosto: L.A. Gunsi su izmislili odnosno patenrirali ovakav sleaze/glam, verovatno nesvesno jer ipak su to bili samo opisni pridevi nastali u to vreme, a ne posebni žanrovi, dok ovi danas samo pokušavaju da sve to lepo iskopiraju jer nemaju to u sebi.  Uglavnom, radi se o jednoj od boljih pesama na albumu na kojoj imamo i solo deonicu drugog gitariste, mlađanog Michael Grant-a koji je više nego dobro uklopio sa iskusnim Tracii Guns-om. Inače Michael je bio glavni gitarista poslednje zvanične L.A. Guns postave pre ovog reuniona.

Poslednju trećinu albuma otvara numera The Flood's the Fault of The Rain, koja je ovih dana doživela ekranizaciju u vidu jednog lyrics videa. E ovo je već nešto sasvim drugačije. Jeste pesma spora tj. sporijeg tempa ali nije balada. Ima taj umirujući uvod sa razlaganjem koji se kasnije  polako  nadograđuje, ali recimo za razliku do Christine ova  ima mnogo više epike i supstance. Značajno bolja od pomenute balade. Možda malo liči i na neki Lynard Skynard ili tako neke slične bendove iz sedamdesetih. Mnogi kažu da podseća na House Of The Rising Sun.  Tekst je uglavnom o Sunset Strip-u i njegovog velikoj pompi a može se jasno čuti  i Phil-ov čuveni birtanski akcenat koji je bio samo još jedan od unikatnih trejdmarkova ovog benda. The Devil Made Me Do It koja potom  sledi počinje zanimljivom phaser/flanger efektom kojim je obojen uvodni gitarski rif. Tracii Guns je poznat kao veliki virtuoz i čovek koji voli da eksperimentiše efektima. Brza, furizona, melodična i opaka rokačina sa stilom. To je ova pesma u kratkim crtama. A tek šta reći o onom Helloween/Kai Hansen rifom negde u predrefrenu. Pesma je jednostavno fenomenalna kada je reč o numerama iz redova rokačina i žao mi je što baš nju nisu stavili da otovori ovaj album. Potom sledi još jedno veliko iznenađenje. Pesma The Missing Peace. Ako vam je The Flood's the Fault of The Rain prijala, ova bi trebalo da čini to isto samo još i više. Kakva nadgradnja! Pesma epskih razmera, možda i najepskija ikada u opusu L.A. Guns-a, nešto poput čuvenih Estranged/November Rain njihove braće po imenu (a i oružju), ali na njihov svojstveni način. Kakav refren, kakva konstrukcija pesme, kakvi prljavi mini rifovi koje Tracii dodaje u refrenu. Phil je svojim promuklim glasom dao pesmi neverovatnu brilijantnost dok su Tracii i Grant odradili vrhunsi, ono što Ameri kažu "top notch" posao. Da bi atmosfera bila još moćnija pobrinuli su se i tome dorpineli i gudački istrumenti. Nakon toga, za kraj dolazi i Gave It All Away koja kreće vrlo nežnim ali britkim akustičnim uvodom. Malo zbunjujuće na prvi pogled ali nakon tih prvih pedeset sekundi priča se pretvara u teški, mračni i po malo morbidan rif koji polako ali sigurno upućuje na još jednu epsku stvar, mada mora se priznati dosta mračniju od prethodne. Ima tu čak i nekog heavy metal epskog prizvuka, posebno kada je reč o solažama. Šta? To je to. nema više? Na veliku žalost, tako je, dođosmo i do kraja albuma. Što se tiče ove poslednje trećine albuma, nema se ništa drugo reći do vrhunski i potpuno neočekivano!

Ako sada ponovo postavimo pitanje sa početka teksta: Da li je za dobru ploču L.A. Gunsa potrebno da na njoj učestvuju Tracii Guns i Phil Lewis, nedvosmisleno i bez ikakvog oklevanja, odgovor bi bio: DA! Ovaj album je definitivno dokazao je višegodišnje sumnje po tom pitanju. Album je sam po sebi više klasičan nego moderan, što je možda u ovom trenutku i bolji potez koji su Gunsi povukli. Biće vremena i za ovo drugo, naravno ako u ovom sastavu potraju. Ovo izdanje predstavlja, konačno posle toliko vremena, jednu svetlu tačku u istoriji ovog benda, ma koja postava ili verzija da je u pitanju. Dobili smo pravog naslednika prva tri legendarna albuma, dobili smo konačno tu kariku koja nedostaje. Dobili smo The Missing Peace kao legitinog i pravog naslednika Wakin The Dead albuma. U svakom slučaju L.A. Gunsi nikada nisu bili bend za svakoga, poput recimo njihove braće po imenu i oružju, pa samim tim valjda i nisu doživeli takav vid svetske slave. No to uopšte nije ni bitno. Ako ste istinski i pravi fan ovog benda, ne vidim razlog da vam se  ovaj album ne svidi. Ako sto ih pak nekada slušali i voleli biće vam nadam se veoma drago da se ponovo malo podsetite ovih kraljeva sleaze  rocka jer ovim albumom oni to svakako i zaslužuju. Ako treba da se daju ocene onda neka bude 9 od 10.


Slike preuzete sa stranice: L.A. Guns


P.S. Overite novi single mog benda  Critical Solution Revisited - Drive

Album poslušajte ovde:

Oktobar 2017.godine                                                                                                           Autor: JP