Priče iz Cathouse-a: Release party grupe Guns N Roses i manje poznati detalji sa svirke

 Vreme je za zanimljivosti iz podkasta 

U jednoj od prethodnih epizoda podkasta In The Threnches With Ryan Roxie gostovao je nekadašnji voditelj kultne emisije Headbangers Ball i suvlasnik čuvenog losanđeleskog Cathouse-a, Riki Rachtman u kojoj je između ostalog pomenuta i manje poznata ali veoma bitna svirka grupe Guns N Roses u čuvenom klubu 1986.godine. Pre nego što pređemo na centralnu temu ove priče, da prvo objasnimo ko je ko. 

Voditelj pomenutog podkasta je gitarista Ryan Roxie koga možda i znate kao dugogodišnjeg gitaristu pratećeg benda Alice Cooper-a. Pored toga Ryan je svirao i u grupama Candy (sa Gilby Clarke-om), potom i u grupi Electric Angels koju je sam osnovao krajem osamdesetih. Sredinom devedesetih Ryan osniva i grupu Dad's Porno Mag a krajem iste decenije se pridružuje i Slash-u i sa njim snima album Ain't Life Grand. Godine 1996. se prvi put priključuje grupi Alice Cooper i to na preporuku starog drugara Gilby-a. Tokom dvehijladitih osniva grupu Roxie 77 i nastupa sa bendom Casablanca. Godine 2018. izbacuje svoje prvo solo izdanje Imagine Your Reality koje se našlo u Top 6 albuma 2018.godine po izboru Junkyard Rock Stories. 

Pored svega toga Ryan Roxie 2019.godine započinje i vođenje podkasta In The Threnches u kojem uglavnom vodi razgovore sa poznatim muzičarima i ljudima iz sveta muzike. Jedan od njih bio je i pomeuti Riki Rachtman i to u epizodi broj 7074. 

Dakle, ono što ovde treba razumeti je da je pomenuti klub Cathouse, koji su zajedno otvorili upravo Riki Rachtman i frontmen grupe Faste Pussycat Taime Downe 1986.godine, zapravo bio jedno od bitnih stecišta tzv. mikro scene drugog talasa losanđeleskih bendova. Tu mikro scenu, taj drugi talas bendova, često nazivaju i sleaze rock scenom. Međutim, sam Riki Ratchman sve te grupe opisuje i kao "gipsy-junky-cathouse-street" bendovima. Kako bi vam bilo jasnije o čemu je reč, pomenućemo i grupe koje po svemu navedenom pripadaju ovoj mirko sceni, a to su recimo:  Guns N Roses, L.A. Guns, Faster Pussycat, Jetboy, Junkyard, Candy, Jane's Addiction i dr. 

Dakle, vratimo se na centralnu temu ove priče. Pomenuta svirka održana je u klubu Cathouse 23.decembra 1986.godine i to kao release party grupe Guns N Roses za njihovo tadašnje EP izdanje Live Like A Suicide. Pored Gunsa te večeri nastupali su još i L.A. Guns, Faster Pussycat i Jetboy. U prevodu, bila je to svirka "velike četvorke kasne losanđeleske rock scene". Pri svemu tome, svirka je bila potpuno akustična. 

Ryan i Riki su se prisetili da su Gunsi tada možda čak i prvi put odsvirali Knockin On Heavens Door koju su posvetili tragično nastradalom basisti grupe Jetboy. Todd Crew-u, koji je bio i veliki prijatelj benda. Zapravo, svi ovi bendovi i ljudi oko njih poput Riki-a , Ryan-a i Gilby-a visili su zajedno na istim mestima i bili deo jedne velike družine. Na slici koju pronašao producent podkasta In The Threches vidimo Steven-a Adlera kako svira marake sa Taime Downe-om i Greg Steel-om iz grupe Faster Pussycat. Iza njih su Riki i gitarista grupe L.A. Guns Mick Cripps. 

Ipak, dobro druženje osamdesetih je uglavnom bilo propraćeno raznim opuštajućim derivatima i supstancama, tako da se vinovnici ovog događaja u svom razgovoru i ne sećaju baš svih mogućih detalja. Bilo je i davno, tako da ne zameramo. 

Gunsi su te večeri zajedno sa ostalim bendovima odsvirali pred vše od 600 ljudi, što je za Cathouse klub bio rekord. Nedugo nakon toga svoj release party na istom mestu odradili su i Faster Pussycat i to sa više od 700 ljudi prisutnih koji su bukvalno stajali jedni drugima na nogama. Riki se u podkastu priseća da je tadašnji gitarista grupe Brent Muscat u zanosu govorio kako će Fasteri postati veći bend og Gunsa jer su imali više ljudi na pomenutoj svirci. O, kako se samo prevario....

Ostatak Brent-ove priče svi znamo. Gunsi će ubrzo postati multiplatinumski rock bend i vinuti se u same vrhove dok su se Fasteri morali zadovoljiti ipak samo zlatnim statusom, koji u suštini i nije mali. Ova dva benda u generalno imaju dosta toga zajedničkog. Veći deo datira iz perioda dok još nisu potpisali za velike izdavačke kuće, poput recimo zajedničke turneje 1987.godine u Evropi. Druga zajednička stvar između dva benda odnosi se na nešto po sve iritantnije. Axl Rose pravio je gap od 14 godina bez izbacivanja nove muzike dok je Taime Downe izbrojao čak do 15. Mada, mora se priznati, uz poneke ispade sa obradama, ali i toj je nešto. Ipak, Taime je prelomio i pažljiviji čitaoci našeg sadržaja su sigurno već poslušali novi singl grupe Faster Pussycat pod nazivom NOLA. 

Ovu rundu odneli su Fasteri ali ne zaboravimo to da su Gunsi već na broju 13 (od izlaska albuma CD 2008:godine). Kako stvari stoje, ovde bodovi gotovo sigurno idu riđokosom Ircu. 

Pored ovoga Ryan Roxie i Riki Ratchman pričali su još i o počecima grupe Faster Pussycat, druženju iz mladosti, Riki-jevom ulasku na MTV za koji je zaslužan lično i isključivo Axl Rose, Riki-jevoj novoj emisiji The Ball i mnogim drugim zanimljivim temama. 

Celu epizodu koja sadrži i puno zanimljivih slika iz pomenutog doba možete pogledati ovde 

Autor: JP 

Top 6 albuma za 2018. godinu

Kako to obično biva krajem svake godine dođe i vreme da se svode računi o tome šta smo sve za ovih 365 dana  mogli novo da čujemo, čemu smo se radovali a i čime bili i razočarani. Na prvi pogled može se reći da je godina bila zadovoljavajuća, što se tiče kvantiteta, odnosno broja novih izdanja. Bilo je tu svačega, od novih izdanja, reizdanja, kompilacija, izdanja velikih bendova, malih bendova itd. Međutim, ako uporedimo samo neke od ovogodišnjih albuma sa onim iz prethodne, teško da bi se iko složio da je 2018.uspela da  nadmaši prethodnu godinu po kvalitetu novoizdatih albuma. To je ujedno i mišljenje naše redakcije i samim tim je vrlo teško izabrati albume koji su istinski zaslužili epitet najboljih, odnsono onih o kojima će se pričati i koji će ostati upamćeni tokom godina. Ovo je tih, teško izabranih,  top 6 albuma!

6. Dizzy Reed - Rock 'N' Roll Ain't Easy 

Dizzy Fn' Reed je svakako jedan od najpoznatijih klavijaturista r'n'r današnjice. Ovim albumom, inače svojim prvim solo albumom u karaijeri dugoj više od 30 godina, dokazao se i kao neko ko je sposoban da napravi odlične pesme bez da iza sebe ima mašineriju poput GnR. Godinama skupljano iskustvo i ideje koje su nastajale tokom različitih vremenskih perioda rezultirale su u 13 vrlo kvalitetnih i zanimljiv numera a sam Dizzy je doživeo i vatreno krštenje i kao pevač. Ovaj album možda neće ostati upamćen kao neki drugi koji su izašli ove godine, ali verujte nam na reč, ovde ima toliko dobrog materijala koji bi da je više sreće mogao da se nađe čak ii u GnR katalogu.Vredi poslušati!  Našu recenziju možete pročitati ovde: RnR Ain't Easy.

5. Ryan Roxie - Imagine Your Reality 

Još jedan solo album nalazi svoje mesto na ovoj kratkoj listi! Imagine Your Reality je izdanje gitariste Ryan Roxie-a, inače jednog od troje gitarskih majstora trenutnog benda čika Alice Cooper-a. Album sadrži deset hard rock numera upakovanih u majstorske rifove, melodije i sjajan Ryan-ov vokal, upravo onako kako jedan gitarski rock n roll album i treba da zvuči. Jednostavno, energično i rokerski naperistojno bez mnogo uvijanja!

4. Slash, Myles Kennedy and The Conspirators - Living The Dream 

E moj Slash! Da je sada 2017. ili neka prethodna godina, ne bi ti ni video ovu listu! Šalu na stranu, četvrto Slash-ovo izdanje sa Conspiratorima, da budemo iskreni,  nije opravdalo očekivanja širokog dela javnosti. Jednostavno dok se prolazi kroz pesme sa ovog albuma stiče se utisak danije baš sve kako treba i da su pesme nešto ispod nivoa na koji smo navikli kada je reč o ovoj ekipi. Stvar je vrlo prosta zapravo: smišljati pesme i praviti album u pauzama mega turneje drugog benda.neminovno dovodi do pada kvaliteta. Album je u konkurenciji ovogodišnjih zapravo i dobar ali je u poređenju sa ranijim Slash-ovim radovima nekoliko stepenica ispod. Ovom prilikom apelujemo sledeće: Mani se čoveče ćorava posla, hoćemo novu GnR muziku! 

3. Judas Priest - Firepower

Šta reči o starim dobrim Judas-ima a da već nije rečeno do sada!?  Ako ovu rečenicu stavimo u kontekst pravljenja nove muzike dobijamo odgovor - Firepower! Ovaj osamnaesti studijski album britanskih heavy metal kraljeva dokaz je da nema ni govora o predaji, i to uprkos činjenici da je došlo velikih gubitaka u samim bendskim redovima. Novi gitaristi su dokazali da su i kadri i spremni da na svojim leđima nastave da nose ogromno nasleđe Judas-a, na čelu sa neumoljivim Rob Halford-om i ovaj album je pravi dokaz toga! Četrnaest fantastičnih numera pristeklo je iz vatre užarenog metala ovih legedni. Za neke od njih bismo rado stavili i opkladu da će se naći na budućim "best-of" kompilacijama.

2. A Perfect Circle - Eat The Elephant

Novi album ovog mega super-benda predstavlja, kao što se može primetiti, i mali otklon od uobičajene rock/metal paradigme koju Junkyard Rock zastupa. Prostijim rečnikom rečeno, smatramo da ovaj album zaslušuje mesto u vrhu ovogodišnjih izdanja, a ujedno eto i odgovora zbog čega baš Top 6 a ne 5 ili 10. Ovaj album je prosto morao da se ovde nađe.. Keenan-a , Howardel-a i ekipu jednostavno je teško preskočiti jer ono što oni rade na polju ambijentalno-uvrnuto-melodične - prog-rok muzike je jednostavno majstorija. Eat The Elephant je stoga album koji će se slušati još dugi niz godina! (Ukoliko Tool ne napravi nešto novo u međuvremenu, ako smo dobro upućeni).

1. Halestorm - Vicious

Za najbolji album godine, bez mnogo dvoumljenja, biramo najnovije izdanje Halestorm-a pod nazivom Vicious. Bilo bi i realno predstaviti makar jedan bend iz mlađe ekipe muzičara na ovoj listi, ali još ako takav jedan bend napravi ovako dobar album, ne postoji razlog zbog kojeg se ne bi našao i na samom vrhu. Predvođeni neumoljivom frontmenkom  Lzzy Hale, Halestorm ekipa ovim albumom cementira svoj unikatni moderni hard rock zvuk koji je na nekim prethodnim izdanjima imao tendenciju da se bezpotrebno meša i sa drugim, pre svega pop uticajima. Ovoga puta to nije slučaj i ekipa sa ponosom može reći da je napravila najbolje izdanje u svojoj karijeri. Album je prepun odličnih gitarskih rifova, gruva, glasnoće, agresivnosti, prljavštine, seksualnih tenzija i svega onoga što krasi jedan pravi moderan rock/metal bend. Još kada vam tu priču ispriča sama Lzzy (jedan od najboljih ženskih vokala i uopšte ženskih frontmena), stvari postaju još zlobnije i opasnije! 

To bi dakle bilo to što se tiče ove godine. Ima tu još nekih izdanja koja svakako zalužuju pažnju i treba ih makar pomenuti kao recimo. Alice In Chains - Rainiier Fog, Disturbed - Evolution, Godsmack - When Legends Risef, Stone Temple Pilots itd...

Što se tiče najvljenih izdanja za sledeću godinu,  već se naziru neka albumi za koje se  iz ove prespektive može se reći da je pred nama mnogo zanimljiviji muzički period. Ali polako, videćemo kada dođe vreme. Sve u svemu ovu 2018. godinu neće biti teško nadmašiti.

decembar 2018.godine                                                                               Autor: JP

Alice Cooper - Paranormal (2017) Recenzija

Najnoviji album čika Alice Cooper-a izašao je krajem jula ove godine i  to je, ako sam dobro brojao, dvadesetsedmi album ovog čoveka uključujući naravno i albume iz perioda Alice Cooper Band-a. Svaka recenzija zahteva neki kraći uvod ili makar pominjanje prošlosti u određenoj meri ali ako bi to ovoga puta učinili, moralo bi verovatno da bude u nastavcima. Olakšavajuća je okolnost što svi jednostavno znamo ko je i šta je Alice Cooper. Šezdesetdevetogodišnji čovek po imenu Wincent Damon Furnier koji se već skoro pedeset godina "krije" pod svojim pseudonimom, jedan je od onih ljudi bez kojih jednostavno nema ozbiljne priče o bilo čemu vezanom za rock 'n' roll.

Ipak pre nego što pređemo na najnoviji album Paranormal hajde da probamo nešto da definišemo. Šta znači biti fan ili  pristalica Alice Cooper-a? Pre mnogo godina kada sam još bio u fazi istraživanja nove muzike, u ona vremena kada su verno "preslikani" cd-ovi koštali između 100 i 150 RSD i ujedno bili jedini način da se muzika konzumira (dobro ne baš jedini, bilo je i polča i kaseta), našao sam se u dilemi šta uzeti od čuvenog Alice-a za kojeg sam ne znam ni sam kako čuo ali sam znao da put ka večnom istraživanju ove neverovatne muzike, mora da prođe pored stanice na kojoj će pisati  - Alice Cooper. Tada je čika Alice bio negde oko svog dvadesetog albuma! Dvadeset albuma je trebalo kupiti i preslušati  (još uvek nema mp3-a sa buvljaka). Naravno uzeo sam neku kompilaciju, koju je verovatno sam gazda cd-shopa pravio, jer šta je moglo drugo u takvoj situaciji? Da sam uzeo Brutal Planet recimo, mislio bih da je Alice Cooper neki heavy rock industrial horor-shock-rock bend. A gde su u svemu tome School's Out ili naravno Posion?  Upravo je u tome problem.  Karijera Alice Cooper-a  bi na recimo mogla podeliti na: 1) Proto-rock period 2) Classic rock period sa kraja 70ihi početka 80ih 3) Hair-glam period u drugoj polovini 80ih i dlaje  4) Period nestanka 6) Heavy industrial period i  7)Modern rock period pa sve do današnjih dana. Radi se naravno o okvirnoj podeli iz koje proističe taj  jedan zajednički imenitelj, odnosno srž celokupne te žanrovske raznolikosti, a to je kratko i jasno - Alice Cooper. Naravno, u prvom redu je to ono što kod njega najviše volimo i šta nas sve čini njegovim fanovima bez obzira da li znamo sve albume napamet ili ne, taj njegov neodoljivo-jezivo-prljavi vokal i horor-shock element koji je praktično implementirao u rock 'n' roll.

Novi album pod nazivom Paranormal je po mnogo čemu specifičan i apriori interesantan iz nekoliko razloga. Da pomenemo još i da je prošlo šest godina od poslednjeg Welcome To My Nightmare 2. Novi album se zapravo može naći u nekoliko verzija. Sam po sebi on nosi deset novih numera za koje su bili zaduženi muzičari iz regularne AC postave. Pažljivo biranu ekipu čini gitarska trojka: Ryan Roxie (ex Slash's Snakepit, Gilby Clarke, Roxie 77) koji je u bendu sa nekim pauzama još od 2000.godine, zatim ritam gitarista Tommy Henriksen koji je u bendu od 2011. i koji je jedan od glavnih Alice-ovih pomoćnika i na kraju tu je i neprikosnovena Nitta Straus, plavuša sa gitarom ili "woman of mass destruction" kako reče neko na internetu, koja je u bendu od 2014.godine. Ritam sekciju čine basista Chuck Garrick (u bendu od 2002) i bubnjar Glen Sobel (ex Beautiful Creatures, u bendu od 2011.).  Ova petorka ima i svoje studijsko pojačanje u vidu neizostavnog Tommy Denander-a, švedskog gitarsite i kompozitora sa kojim Alice Cooper često sarađuje na svojim albumima i drugim projektima. Treba pomenuti i da su gosti na albumu bili i  Roger Glover (Deep Purple) kao i Billy Gibbons (ZZ Top). 

Nije to sve, idemo dalje.  Nakon toga postoji i verzija sa još dve pesme, dakle 12 pesama, koje je čika Alice napravio i snimo sa originalnim članovima nekadašnjeg Alice Cooper benda iz perioda sa početka karijere. To su pre svega basista Dennis Dunaway, bubnjar Neil Smith i gitarista Michael Bruce. Naravno sve je kao i do sada "pakovao" poznati producent Bob Ezrin, mada se samo pakovanje ne završava čak ni tu. Postoji i deluxe verzija, odnosno, sad to dođe već dupli album (definitivno je na cd-u br.2) na kojem se pored ovih dvanaest nalazi još šest live pesama, uglavnom najvećih hitova. Uh, ovo samo u najavi zvuči dosta komplikovano, tako da  mislim da ćemo se što se recenzije tiče, ipak ograničiti na prvih 12 pesama.

Prva stvar koja otvara album Paranormal nosi identičan takav naziv. Sam uvod odiše nekim enigmatičnim vintage osećajem propraćen Alice-ovim šaputom, Pesma je inače vrlo dobar primer kako otvoriti album a da pri tom ne morate da pravite one "intro" pesme koje realno niko i ne sluša. Zna čika Alice znanje i to se naravno iz istog momenta oseća. Vrlo moćna pesma u svakom slučaju,  koja tematski obrađuje ljubav između dvoje ljudi s tim da je jedno od njih nalazi sa one druge strane realnosti. Tačnije on je zapravo mrtav i dolazi da je poseti ali između njih postoji ta barijera koja je nepremostiva. Tipično kuperovska tematika kada je reč o ljubavi. Naredna stvar Dead Files je muzički još više vintage i klasičnija od uvodne numere. Tematski se radi o još jednoj morbidnoj priči koja staje u svega 2:22 minuta što joj daje epitet najkraće pesme na albumu. Potom uleće sledeća, kotrljajuća Fireball koja je, gle čuda, upravo najduža, tako da sa prethodnom čini skladan par u tom smislu. Rifovi su dosta zanimljivi i melodični dok je Alice-ov glas nekako dalek i kao da se javlja upravo sa onog sveta koji je opisao u prvoj pesmi.  Četvrtu pesmu po redu Paranoic Personality imali smi priliku da čujemo jedno mesec dana pre izlaska albuma, pošto je strimovana kao single. što je dalo dovoljno vremena da se o njoj stekne utisak. Psihodelično-rokerska stvar sa gromkim gruvom koji stvara bas deonica, sublimirani rifovi sa strane i vođin ogorčeno-melodični vokal, potpuno se uklapaju u sam kontekst i naziv pesme. Tematski se očigledno radi o paranoji, odnosno kako se ljudi sa tim nose, ali naravno na unikatan kuperovski način. Jedna od boljih pesma svakako.


Upravo smo prošli trećinu albuma i za sada ni na jednom mestu nije bilo potrebe za negativnim komentarima. Drugu trećinu otvara pesma Fallen In Love kao jedan vrlo primamljiv blues-rock old-school komad po ugledu na No More Mr. Nice Guy, moglo bi se reći. Što se naziva tiče, verujem da je mnogo vas pomislilo da se radi o baladi, ali srećom to ipak nije slučaj. Dynamite Road na šestom mestu donosi nešto bržu hard rock vožnju koja je takođe u toj nekoj klasičnoj varijatni i šaljivo-morbidnom tematikom. Radi se o mestu u Arizoni gde se neki tamo bend trkao kolima sa đavolom i on ih je isterao s puta. Naravno, svi su na mestu ostali mrtvi ali je jedan od njih nakon toga upitao đavola: "pa zar si morao baš i kola da mi ogrebeš"? Urnebesno! Naredne dve numere Private Public Breakdown i Holy Water su, moglo bi se reći, nešto slabijeg kvaliteta od onoga što smo do sad mogli da čujemo. Prva je u stilu klasik arena rock numera dok je druga potpuno sving. Na devetom mestu nalazi se pesma Rats kao još jedna brza classic rock stvar dok sledeća The Sound of A zatvara regularni deo albuma. Ova pesma je dosta drugačija od svih do sada- Dosta je smirenija što se tiče tempa, a što joj je dalo prostora za veću dozu jezivosti i psihodelije. Melodija je u jednom delu nekako džejsmbondovska, ili se to samo meni učinilo. Međutim, istorija ove pesme je ono što je čini još zanimljivijom, kako i sam čika Alice kaže. Pesmu je u studio doneo Dennis Dunaway i počeo da je svira dok ju je Alice odmah prepoznao, jer se navodno radilo o pesmi iz 1967.godine. Ali ono što je  čika Alice zaboravio je, da je upravo on smislio tu stvar, a ne Dunnaway. Tako je pesma stara pedeset godina doživela svoju reinkarnaciju. Verovatno je i zato i tako jezivo dobra.  Verovatno zato i nosi ovakav naslov.


Sada prelazimo na one poslednje dve nove numere koje su odradili članovi starog AC benda. Samo da ne bi bilo zabune, koja se pojavila i kod mene dok sam ovo pisao, moram da pomenem da se stari članovi poput pomenutog Dennis Dunnaway-a  pojavljuju kao autori i u prvih deset pesama, zapravo kao ko-autori zajedno sa članovima današnje postave i ostalim pomoćnicima. Međutim ove poslednje dve pesme potpisuju isključivo stari članovi. Prva od te dve je Genuine American Girl koja odiše nekim gotovo garage-surf rock stilom, dok je druga You and All Of Your Friends, gotovo istog manira. Pesme su klasičnije od svih klasika sa ovog izdanja i predstavljaju neki nostalgičan povratak u vreme kada su ovi ljudi bili mladići, tako da ne verujem da će Cooper sa novim snagama ovo svirati uživo. u svakom slučaju jedan lep omaž nekom davno prošlom vremenu. Pomenute live pesme koje se nalaze na drugom albumu su redom: No More Mr. Nice Guy, Under My Wheels, Billion Dollar Baby, Feed My Frankenstien, Only Woman Bleed i  School's Out. Dakle sve strai dobri hitovi iz perioda pozne 70e i rane 80e, uz jednu glam metal himnu iz 1991.godine. Pesme su inače sa nastupa u Columbus-u iz 2016.godine.

Sve u svemu Pranormal kao album nema nekih posebnih slabih tačaka. Ima par pesama koje su možda ispod nekog vrhunskog nivoa ali u celini još jedno dobro izdanje starog lisca. E sad, žanrovski je album definitivno vintage, ili classic rock. Modernog zvuka nema uopšte i to je sada stvar ukusa, kome će se više ili manje svideti. Međutim, ono što raduje i što je javeći plus ovog albuma je izgleda neuništivi vokal iskusnog Alice-a. Bio je Alice predmet rasprava o tome šta se dešava sa njegovim vokalom. E pa ovaj album, a posebno live pesme, dokazuju da se ne dešava apsolutno ništa loše. Čovek ima skoro 70 godina i prosto i dalje kida. Na nastupima se još uvek može videti horor-shock tematika, vrhunska ekipa muzičara sve to prati i otići na koncert ovog benda pravo je uživanje. Alice Cooper je jednostavno neuništiv i ne odustaje od onoga što najbolje radi. Nadam se da će mu uspeti da u svojoj 81. godini peva pesmu I Am Eighteen. To bi bilo stvarno neverovatno i ne bi me čudilo da se dogodi.

Alice Cooper Fb


P.S. Najnoviji single mog benda Critical Solution Revisited, pa overite!

Album Paranormal poslušajte ovde:

Avgust 2017.godine                                                                                           Autor: JP