Ok, vreme je za jedan mali Guns N' Roses story-telling. Ne zato što trenutno nemam o čemu drugom da pišem, već iz prostog razloga što je Axl Rose samo to započeo.
Na koncertu u Luksemburgu, inače prvom ikada u ovoj maloj evropskoj zemlji, Axl se obratio publici ispričavši priču o tome kako je nastao naziv za notornu (i za sada poslednju) GnR pesmu The General.
Dakle, pre nego što nastavite sa čitanjem šta mislite kako je jedna od muzički najkontraverznijih i lirički najtežih pesama grupe Gunsa dobila ime?
Ni manje ni više nego po reklami za "The General Fried Chicken", ili kako se to već piše s obzirom da mi brend nije poznat pošto nisam iz Amerike.
Da baš tako. Upravo onako kako je Axl ispričao na pomenutom koncertu. Međutim, fanovi Gunsa, bar oni najžešći, verovatno nisu bili iznenađeni ovim otkrićem.
"Nazvali smo je The General jer smo jeli General's chicken. Ali kada sam je predao Axl-u, on je mislio da se tako zove jer sam se zezao sa Tommy-em (Tommy Stinson, bivši basista benda iz CD ere), koji je bio muzički direktor bendskih proba, da se ponaša kao general."
Po rečima Brain-a, Axl je bio začuđen, ali je prihvatio. I to vam je to. Ništa fancy ništa spektakularno. Tako je, bar do sada, najuvrnutija pesma Gunsa dobila ime.
Ako na to dodamo Buckethead-a koji je u to vreme bio gitarista u bendu, a koji je bio fasciniran kokoškama i piletinom do te mere da je verovao da je on jedna od njih i u studiju imao svoj lični kokošinjac, onda i ne čudi što fanovi nikako ne mogu da se zduše sa ovom intrignatnom pesmom.
“That’s what [Brain] named the song after - a fried chicken commercial.”
Story time with Axl again last night in Luxembourg, this time about The General! Funny thing is Brain already told us this in an interview years ago so it isn’t news, but it’s cool to hear Axl confirm it. pic.twitter.com/CqOv9UWdW5
Pesma Youth Gone Wild grupe Skid Row svojim razornim rifovima usitnjava i najtvrđi beton, uz pratnju frenetičnih urlika u vidu "gang" vokala koji paraju nebo iznad Nju Džersija (odakle je grupa inače), i tekstom u stilu "oni protiv nas", možda nije bila najveći hit grupe Skid Row sa albuma prvenca iz 1989.godine, ali je svakako postala i ostala jedna od pesama koja u potpunosti definiše ovu grupu. Posebno mesto u svom srcu za ovu numeru ima i tadašnji frontmen grupe Sebastian Bach, s obzirom da je pesma posebno vezana za njegov dolazak u bend. Sredinom osamdesetih ovaj divlji momak natapirane kose, čije je pravo ime zapravo Sebastian Bierk, pokušavao je da dosegne zvezde predvodeći kanadske bendove poput Madam X i VO5. Nakon jednog nastupa druge po redu pomenute grupe, Sebastian se našao u društvu tada velikih zvezda grupe Motley Crue, ludim dvojcem koji se potpisuje imenima Nikki Sixx i Tommy Lee, koji se zatekao na pomenutoj svirci, partijajući zajedno sa njima ludo i nezaboravno te daleke 1987.godine.
"Oni su me obožavali od prvog trenutka", priznao je Bach, "ja sam bio taj kod koga je bio sav dop te večeri". Tako je upravo i otpočeo "lanac događaja" koji će za sva vremena promeniti pevačev život.
"Ja sam dao Nikki-u kasetu sa demo snimcima i mojom slikom, koju je on prosledio menadžeru svoje grupe (Doc McGhee)", priseća se Bach. "Doc je takođe bio menadžer grupi Bon Jovi, a John je odrastao sa Dave "Snake" Sabo-om, kasnije gitaristom grupe Skid Row. Jednog dana, totalno neočekivano sam u svom poštanskom sandućetu ugledao kasetu sa demo snimcima nekog nepoznatog benda iz Nju Džersija".
Da koincidencija bude još veća, ovo zapravo i nije bio prvi put kako se Bach susreo sa bendom sa pomenute kasete. Nekoliko meseci pre ovog događaja na svadbi svog prijatelja forografa, Sebastian Bach upoznaje roditelje Bon Jovi-a, koji su mu tada takođe pominjali dotični novi bend iz Džersija. Ipak, bez obzira na to koliko je puta u tako kratkom vremenu imao prilike da bude upoznat sa, tada još uvek neimenovanim bendom, Bach nije bio posebno odušvljen. "Pevač benda bio je totalno Bon Jovi klon", navodi Bach. "Poslušao sam kasetu jednom i nakon nekoliko dana potpuno zaboravio na nju". Ipak, na nagovor prijatelja, nakon izvesnog vremena, Sebastian se ozbiljnije udubio u materijal koji je dobio i tako istinski "otkrio" pesmu pod nazivom Youth Gone Wild.
Prva dva stiha pesme: Since i was born they couldn't hold me down/ Another misfits kid another burned out town, bila su presudna". Bio sam potpuno uveren da se radi o mom sosptvenom životu, i znao sam da pesmu mogu da iznesem neviđeno velikom snagom. Sve što sam tražio bila je dobra muzika koju bih mogao pevam i koja bi mi pristajala, i to je bilo to. Youth je bila ta pesma koja me je naterala da odletim za Nju Džersi".
Tako je Bach i upao u priču! U Nju Džersiju se odmah krenulo sa probama, a bend je bio u sastavu Dave Snake Sabo i Scotti Hill (gitare), Rachel Bolan (bas) i Rob Affuso, što će inače o postati legendarna pva postava grupe. Odmah na samom početku, Bach je svojim novim saborcima skrenuo pažnju da apsolutno ne želi da bude još jedan Jovi-ev klon u nizu, a prva pesma koju su na probi zasvirali, bila je upravo Youth Gone Wild, koju su napisali Sabo i Bolan.
"Sećam se te prve probe i sviranja pesme Youth Gone Wild... U delu na sredini pesme kad ide samo bubanj, otpevao sam celu liniju u jednom dahu! Momci si bili u neverici..."
Sa Bach-om kao frontmenom, oružjem napunjenim do vrha, energijom koja preti da stvori cunami i proguta Ameriku, ali i imenom koje im je i te kako pristajalo, grupa Skid Row seli se u Viskonsin u studio Lake Geneva i otpičinje snimanje svog albuma prvenca, pod budnim okom tada moćne izdavačke kuće Atlantic Records. "Mislim da nas je izdavačka kuća brže bolje poslala da snimamo album kako bi nas držala podalje od nevolja. Ipak smo tada bili samo klinci, ja čak i mlađi od ostatka benda", priseća se Bach. U razgovoru sa Scotti Hill-om u jednom zabavnom parku, Bach će upitati: "Šta misliš da li može postati makar zlatan (album)"? Na to je Sotti odgovorio da nema pojma, naravno. Album je postao zlatan samo dve nedelje od datuma izlaska...
Skid Row je svoj proboj na tada neverovatno popunjenoj i tesnoj muzičkoj sceni započeo pre nego što je album izašao, predstavivši se svetu upravo sa pesmom Youth Gone Wild kao sniglom, januara 1989.godine. Bilo je to nešto sasvim drugačije na sceni koju su dominatno držali više glam orijentisani bendovi poput Warrant, Winger ili Posion. Skid Row jesu imali duge kose, mada su njihove bile prljave i slepljene, a odeća je umesto da šljašti, bila pocepana, izbledela i umašćena. Ipak, sceni su bili potrebni ovakvi glasni i besni, a pre svega prljavi momci, sa muzikom baziranom na čvrstom rock n roll-u. i to još sa Istočne obale. Za mnoge koji su tada izašli na scenu, ta 1989.godina bila je kobna. Međutim, ne i za Skid Row.
Sa još dva mega hit singla 18 and Life i I Remember You, ali i energetskim draguljima poput Sweet Little Sister, Big Guns, Peace Of Me (u suštini ovo izdanje i nema ni jednu slabu pesmu), album prvenac grupe pod nazivom Skid Row biće rasprodat u više od pet milion primeraka. Članovi grupe postaće rok zvezde bukvalno preko noći, među njima i sam Sebastian Bach sa samo 21.godinom života. Svojim "pretty-boy" izgledom, visokofrekventnim voklanim sposobnostima i divljom pojavom, postaće sama personifikacija Youth Gone Wild numere. Za vreme prve turneje Bach će završiti i u zatvoru nakon incidenta koji se desio pošto je bio pogođen flašom u glavu, pa je tako razjaren skočio u publiku i povredio jednu devojku. Nakon toga je osvanuo na svim naslovnim stranama zbog kontraverznog natpisa na majici koju je nosio na jednoj svirci a na kojoj je pisalo: "AIDS kills fags dead".
Da li zbog sklonosti ka kontreverzama, i punjenjem rubrika svakojakih magazina (koji su se tada čitali, jer gle čuda nije bilo interneta), ili jednostavno zahvaljujući sopstvenim muzičkim sposobnostima, drugi album grupe Slave To The Grind iz 1991.godine debitovao je na mestu broj 1 američke top liste (US chart). Nakon toga su u identičnoj postavi izdali još jedan album pod nazivom Subhuman Race 1995.godine, nakon čega je došlo do razlaza Sebastian-a sa ostatkom benda. Skid Row prevođen Sabo-m, Bolan-om i Hill-om se krajem devedesetih pojavio sa novim pevačem Johnny Solinger-om, a Sebastian Bach je otpočeo i uspešnu solo karijeru, ali i postao poznata TV ličnost.
Bez obzira na to, oba tabora i dan danas na svojim koncertima izvode numeru Youth Gone Wild. "Ta pesma je jednostavno neizbežna. Ona je zapravo himna," navodi Bach i poentira: "To je kao kada Ozzy izvodi Paranoid ili David Lee RothRunnin With The Devil. Bez obzira da li se radi o malom i zagušljivom klubu tamo neke 1988.godine. ili prepunom stadionu danas, u tom trenutku svi prisutni postaju jednostavno - Youth Gone Wild"!
Youth Gone Wild fakti:
Datum izlaska: 24.januar 1989.godine
Pozicija na Top listi: US - 99.mesto
Personel: Sebastian Bach, Dave Snake Sabo, Scotti Hill, Rachel Bolan i Rob Affuso
Sve je krenulo kao jedna obična bossa nova melodija koja je napisana za nekoliko minuta, pridodat country rif, kao i tekst koji govori o lažima i prevarama, a završilo se u vidu hit singla sa albuma Purple koji je prodat u više miliona kopija.
U proleće 1994.godine Stone Temple Pilots važili su za bend u usponu, koji je do tada uspeo da proda četiri miliona primeraka svog prvog albuma Core. Ipak, i pored više nego očiglednog interesovanja za njih, delovalo je da nekako nisu uspevali da priđu bliže velikoj grunge sceni iz Sijetla i bendovima koji su dolazili se nje, s obzirom da su oni sami bili iz San Dijega. U očima onih koji su odbacivali STP kao deo nove scene, stvari su delovale izuzetno povoljno. Sa druge strane, bend je ipak nekako uspevao da izvuče maksimum, mada je situacija u javnom mnjenju bila više nego zbunjujuća. Čitaoci magazina Rolling Stone odabrali su STP za "najbolji novi bend 1994", dok ih je isti taj časopis, odnosno njegovo uredništvo, u istoj godini proglasilo za "najgori bend godine".
Na turneji dugoj čitavih četrnaest meseci, na kojoj su promovisali svoj album prvenac, bend je uspeo da napiše gomilu novih inventivnih pesama, koje su bile spremne za novi album koji je imao za cilj da grupu praktično oslobodi od te, u to vreme, jako bitne grunge etikete. Naravno, tada još niko nije ni slutio da će Kurt Cobain razneti svoj mozak samo dva meseca pre izlaska ovog albuma, čime je zapravo i počelo urušavanje samog grunge pokreta.
"Ljudi obično govore da postoji to nekakvo "prokletstvo" drugog albuma, ali mi na to nismo obraćali preteranu pažnju", basista Robert DeLeo se priseća albuma Purple. "Znali smo da su pesme koje smo tada imali bile nešto posebno".
Jedna od tih pesama bila je i ona koju je komponovao upravo sam basista Rober DeLeo, sedeći u kombiju u kojem je bend prešao Severnu Ameriku uzduž i popreko. Otuda pesma i novi naziv Interstate Love Song. Kao takva je i postala perfektan soundtrack za "život ne putu".
"Pesmu sam osmislio je na gitari sa najlonskim žicama koja je koštala svega 25 dolara", sa osmehom se priseća DeLeo. " Sada imam istu takvu gitaru koja košta 125 dolara",dodaje on, brišući stari instrument na kojem svira uvodni rif u svojoj originalnoj formi. "Sve je počelo od jedne bossa nova teme za koju sam mislio da se ljudima neće nimalo dopasti, zato sam i dodao malo country uticaja kao i melodiju koja mi se tada vrzmala u glavi".
I pored toga što je za sam proces osmišljavanja bilo potrebno oko desetak minuta, DeLeo je od početka znao da ima "nešto" što će biti od velikog značaja. Ono pravo. "Bio je to jedan potpuno novi nivo komponavanja za mene", priznaje on.
Za vreme snimanja albuma Purple, frontman grupe Scott Weiland ubacuje "interstate" deo u naslovu pesme. Dok je bend snimao u studiju Southern Tracks Recording u Atlanti, njegova verenica Janina Castaneda je bila u Kaliforniji. Njihova veza je u to vreme bila na klimavim nogama i to uglavnom zbog pevačeve skrivene, ali izuzetno ozbiljne, zavisnosti od heroina u to vreme, tako da su reči u pesmi zapravo proistkle iz krvavih laži, obmana i prekršenih obećanja. Svake noći bi svoju sramotu gurao pod tepih i zvao svoju verenicu, pravdajući se da je čist. "Tekst pesme govori o svim lažima koje sam hteo da prikrijem tokom snimanja albuma Purple", priznao je godinama kasnije.
"Značenje teksta nije na prvu loptu toliko očigledno, ali kada znate o čemu je reč, onda pesma deluje veoma poetski", DeLeo napominje. "Kao tekstopisac, Scott je oduvek bio veoma poetski nadahnut. Kao takav on je uvek davao mogućnost slušaocu da sam odredi značenje svake pesme".
Kao i na albumu Core, Stone Temple Pilots su se odlučili da dirigentsku palicu na albumu Purple prepuste producentu Brandan O'Brien-u. "Potpuno smo verovali Brendan-u tako da je ceo proces bio sasvim prirodan"; priseća se DeLeo. "Potpuno je neverovatna činjenica da je Purple snimljen, miskovan i produciran za svega jedanaest dana".
U jednom intervjuu iz tog vremena bubnjar Eric Kretz je rekao: "Bili smo malo zabrinuti da pesma ne liči previše na Alice In Chains i Pearl Jam, ali nam je takve sumnje Brendan uvek lako odagnao". "Brendan nije bio onaj tip ljudi koji se previše premišlja, već koji zapravo nešto čini", dodaju DeLeo. "Bila je privilegija raditi sa njim a mi svakako nismo imali nameru da ikoga kopiramo".
Četvrt veka kasnije, optužbe da je njegov bend bio ništa više nego kopija Pearl Jam-a, i dalje zasmejavaju basistu. "Takva vrsta kritike me nikada nije previše zabrinjavala", kazao je. "Radili smo sa ljudima Brendan-ovog kalibra i mišljenja tih ljudi su zapravo bila najbitnija. Sve osim pravljenja i izvođenja pesama su bile samo gluposti".
Bilo kako bilo, uspeh koji je numera Interstate Love Song doživela zajedno sa pesmama kao što su Vasoline ili Big Empty, dovelo je do toga da Purple album dostigne masivni komercijalni uspeh, probijajući sve rekorde na tadašnjim top listama i prodajući se u tiražu od više od šest miliona primeraka u vrlo kratkom periodu. DeLeo, međutim, priznaje da je strmoglavi porast popularnosti grupe za njih predstavljao problem. "Ne znam baš mnogo ljudi koji mogu da se suoče sa tolikom količinom pažnje koja se iznenada pojavljuje u vašem životu u tolikoj meri", priznao je on. "Svi u bendu smo to doživeli na različite načine, ali treba reći da to može biti veoma opasno".
To se nažalost i dokazalo godinama kasnije, na sreću ili nesreću. Kako se uzme. U nadolazećim godinama Scott Weiland će po nekoliko puta izlaziti i vraćati se, što u bend, što u kliniku za odvikavanje, i tako sve do svoje 48. godine kada je mrtav pronađen u svom stanu u toku turneje svog solo benda The Wildabouts 2015.godine. Za uzrok smrti će se, naravno, uspostaviti predoizranje alkoholom, kokainom... i ko zna čime još.
Stone Temple Pilots danas i dalje nastupa, snima i izbacuje albume. Basista Robert DeLeo je odlučan u nameri da pesma Interstate Love Song i dalje ostane na njihovom repertoaru, bez obzira što je od 2017.godine za mikrofonom STP-a novi pevač Jeff Gutt.
"Živa svirka ponekad podseća na školski "reunion" - u samo jednom trenu se ponovo nađete tamo gde ste bili godinama ranije", zaključuje DeLeo, vraćajuči svoju gitaru od 125 dolara u kofer. "Znate šta? Jednog dana bih zapravo voleo da Interstate Love Song snimim u bossa nova stilu"!
Kako bi se zadržali na centralnoj temi pesme Interstate Love Song, STP su snimili i propratni video, uglavnom u crno-belo-sivoj varijanti, u kojem je glavni lik poput Pinokija, s obzirom da njegov nos postepeno raste sa svakom novom obmanom i lažima koje dolaze sa njegovih usana. "Kako je mnoštvo video spotova toga vremena bilo ultra-ozbiljno, odlučili smo se da ovde uradimo potpuno suprotno i da spot bude smešan i zabavan, i kao takav zauvek ovekoveči jedan momenat u našim životima".
Interstate Love Song - fakti.
Datum izdavanja: 9. septembar 1994
Najviša pozicija na top-listama: US - No.18 i UK - No. 53
Personel: Scott Weiland - vokali, Dean DeLeo - gitara, Robert DeLeo - bas, Eric Kretz - bubnjevi
Autori: Robert DeLeo i Scott Weiland
Produkcija: Brendan O'Brien
Izdavačka kuća: Atlantic
Originalni tekst. Classic Rock magazin
Prevod i adaptacija: JP
Vraćamo se malo i u istoriju rock n roll muzike, i to u jednoj novoj rubrici pod nazivom Priče o pesmama. Pesme se dele na dobre i loše, kratke i duge, hitove i album filere, ali samo jedna vrsta pesama nema svoj antonim: legendarne pesme!
Leta 1979.godine u jednom atraktivnom hotelu pod nazivom Le Park u Zapadnom Holivudu, odseda jedan jako bitan, ali po mnogo čemu i neprijatan gost. Nekoliko meseci nakon izbacivanja iz grupe Black Sabbath, Ozzy Osbourne se ulogorio u svom apartmanu ispunjenom pivskim bocama i ko zna još čime sve. Izveštaji o stanju poznatog pevača su dosta nepouzdani - regularni posetilac njegove pećine je jedino njegov diler, a šuška se da je Ozzy napustio i svet muzike, kao i svet uopšte. "Zaista sam mislio da je to bio moj kraj, Bio sam toliko sjeban, da uošte nisam izlazio iz tog hotela danima. Nisam čak pomerao ni zavese sa prozora."
Godinama postoji izvesna debata o tome kako je nastao Ozzy-ev solo bend. Sam Ozzy se o tome priseća: "jednog jutra je u moj apartman došla Sharon i rekla: "Saberi se čoveče, ja ću ti biti menadžer". Od kada je ona ušla u priču, stvari su krenule nabolje." Međutim, basista i koautor pesme,Bob Daisley, malo drugačije pamti te događaje, insistirajući na tome da se Ozzy-eva žena mešala u gotovo sve, pored toga što su njih dvojica zajedno osnovali bend koji je trebalo da bude egalitaran, a ne supergrupa koja bi stajala iza Ozzy-a, samo kao muzička podrška. "Ovo nije moja solo ploča, to su potpune gluposti", Bob Daisley se priseća reči koje mu je sam Ozzy tom prilikom uputio. Nijedna strana, međutim, ne umanje ulogu i značaj kalifornijskog gitariste Randy Rhoads-a, koji je takođe bio prisutan tih dana.
Na prvom sastanku u prostorijama Jet Records-a krajem 1979.godine, Daisley se priseća tada već bivšeg gitariste grupe Quiet Riot: "Ulazim u prostoriju i vidim tog mladog momka. Prkladno obučen, perfektne kose i urednih noktiju."
Ipak, izgled ponekad ume da prevari. Randy Rhoads je sa sobom, na prvu studijsku probu, doneo jedan neodoljiv i pomalo svirerp rif, u totalnom neo-klasičnom stilu. Neočekivano, rif za pesmu Crazy Train nije bio u standardnim metal tonalitetima poput E ili A, već je bio napravljen u skladu sa Ozzy-evim glasovnim mogućnostima. " Što se Sabbath-a tiče, oni bi uvek odsvirali nešto i samo mi rekli: "Sad pevaj nešto preko ovoga." Randy je prvi čovek koji je napisao muziku koja je za mene bila zapravo komforna."
Godinama kasnije, na površinu će isplivati i pitanje ko je zapravo autor tog rifa. Greg Leon iz Quiet Riot-a, recimo, govori da je on taj rif pokazao Randy-u, tako što mu je rekao da pokuša da ubrza rif za pesmu Swingtown od Steve Miller-a. Iz toga je, kako kaže, Randy napravio ono što je kasnije odsvirano u pesmi Crazy Train.
Daisley je sa druge strane, nepokolebljiv u tvrdnji da rif iz F# jeste Randy-ev, dok je deo na kojem je solaža napisao upravo on sam, a Ozzy je imao melodiju vokala. Naziv pesme je, kako kaže: "došao nakon Randy-evog unikatnog psihodeličnog tona koji je izlazio iz nejgovog pojačala". S obzirom da smo Randy i ja bili opčinjeni vozovima rekao sam: "Ovo zvuči kao ludi voz, a Ozzy je odmah dodao i you are off the rails, što sam kasnije iskoristio i u samoj pesmi."
Ispod puslirajućih klipova moćne mašine, odnosno muzičke konstrukcije pesme, nazirale su se i neke mnogo "teže" teme, kada je reč o samom tekstu pesme. Na postulatima obzervacije koju je Geezer Butler izneo u pesmi War Pigs, Crazy Train se bavi anit-konfliktnim porukama, što se posebno izdvaja u poslednjoj strofi koja kaže: Heirs of a cold war, that's what we' ve become, inheriting troubles, I'm mentaly numb.
Nakon uspešnog perioda pre-produkcije, snimanje albuma Blizzard Of Ozz počelo je marta 1980.godine u studiju Surreys Ridge Farm. Bob Daisley je na tom snimanju, zbog svog perfekcionizma dobio nadimak Sid Serious, dok je Ozzy-evo ponašanje bilo teže zauzdati. "Dan bi obično započeo trezan, ali bi ubrzo otvorio i bocu viskija", priseća se studijski inženjer Marc Norman. "Kada bi se Ozzy-u pripišalo u sred pesme, posle toliko viskija.... obavio bi to tu na podu, bez da ode do wc-a."
Za razliku od njega, kada je reč o snimanju gitara, posebno solo deonice, Randy Rhoads je bio potpuno trezan i fokusiran, i u takvom stanju je snimio tri gotovo identična tejka sa tapingom. "Ako pažljivo poslušate taj solo", ističe Marc Norman, "čućete jednu gitaru koja je u sredini ali i dve stopostotno identične koje su panovane na levoj i desnoj strani". Randy je jednostavno bio najbolji gitarista toga doba".
Ali, to nije trajalo dugo. Nakon tragičnog događaja koji se desio 1982.godine kada je Randy Rhoads, zajedno sa još dvoje ljudi, poginuo u avionskoj nesreći, pesma Crazy Train je ipak ostala jedan od najboljih momenata Ozzy-eve karijere, sa ipak, neizostavnim "bittersweet" ukusom. Pre nekoliko godina, tačnije 2016.godine, Ozzy je u emisiji Ozzy and Jack father and son detour, pokazao iskreno zaprepašćenje kada je posle mnogo godina ponovo čuo originalni sirovi miks ove pesme, koji ga je momentalno vratilo upravo u to vreme. "Sećam se tog vremena. Sećam se koliko je zabavno bilo snimati Crazy Train. Slušajući ovo, osećam kako se vraćam u to neko mnogo lepo davno vreme. Lepo sa jedne strane, ali i podjednako teško i tužno sa druge".
Datum izlaska: Septembar 1980.godine
Najviša pozicija na listama: 49. mesto UK
Personal: Ozzy - vokali, Randy Rhoads - gitara, Bob Daisley - bas gitrara, Lee Kerslake - bubnjevi
Autori: Ozzy, Randy Rhoads, Bob Daisley
Producenti: Bob Daisley, Lee Kerslake, Randy Rhoads
Izdavačka kuća: Epic
Originalni tekst: Classic Rock magazin, izdanje Mart 2020.
Prevod: JP
