Alice Cooper bend se nakon 50 godina od razlaza vratio sa novim albumom pod nazivomThe Revenge Of Alice Cooper. Pokušaj da se oživi davno zaboravljeno vreme šok rock-a ili jedan običan bluzi snuzfest? Hajde da vidimo!
Kao što rekoh radi se o ploči koju potpisuje bend a ne solo izvođač Alice Cooper. Po tome ovo je osmi album u karijeri ove grupe i prvi nakon 1973.godine i albuma Muscle Of Love. Ne treba ga mešati sa dvadeset i dva izdanja koja je legendarni pevač izbacio pod sopstvenim peseudonimom.
Michael Bruce, Dennis Dunaway, Neal Smith kao i Vincent Furnier lično, opisuju ovaj album kao nešto što su hteli da naprave umesto Muscle Of Love , još tada, s obzirom da to izdanje nije opravdalo očekivanja nakon visoko podignute lestvice i legendarnog izdanja Billion Dollar Babies, izdatog te iste 1973.godine.
Namera i ideja da se u 2025 izbaci album su svakako za veliki respekt, ali što se tiče uspeha, čini se da je tu negde - reklo bi se polovično.
Ima tu zanimljivih pesama, nije da nema, ali nekako premalo. Pored toga album je predugačak za današnje pojmove konzumiranja muzike sa svojih četrnaest pesama. Da su ga skratili za jedno četiri komada to bi već ličilo na nešto. Pre svega tu mislim na pesme kao što su Money Screams, Intergalactic Vagabound Blues, What Happened to You i I Ain't Done Wrong. Nepotrebne bluzi stvari bez nekog posebnog vajba.
Jednostavno ne mogu da se pretvaram da sam u 70im i da ovakvi komadi prijaju mom ukusu i uhu. Mada možda i jesu neki podgrejani demo primerci još od tada. Ko će ga znati.
Sa druge strane, ono što stvarno valja i na šta treba obratiti pažnju jesu fantastična Kill the Flies, koja je onako prava Alice Cooper priča sa prizvukom 70ih ali u dovoljnoj meri da vas hipnotiše i stvarno vrati u to vreme na tih nekoliko minuta. One Night Stand takođe daje slične vibracije uz dodatnu dozu horora i nečeg zlog. Up All Night je rokačina za zabavu, dokBlack Mamba ujeda i bljuje otrov na prvi dodir. Iznenađenje je pesma pod nazivom What a Syd dok je Crap That Gets in the Way of Your Dreams naka vrsta zajebancije.
Na kraju album zatvara See You in the Other Side u kojoj čika Alice poručuje (bukvalno), da ćemo se slušati i rokati čak i kada njega ne bude bilo: I'm gonna be with you on the other side/We'll rock and roll all night away.
Sve u svemu, dopadljivo na prvu loptu ali kao što rekoh, nekako polovično i sa previše nepotrebnih pesama. Da se čovek uplaši kao što piše na omotu? I ne baš.
Gitarista Glen Buxton koji je bio član Alice Cooper benda i koji je preminuo 1997.godine se može čuti u pesmi What Happened To You
Ukratko:
Najbolje tri pesme po mom mišljenju: Kill the Flies, One Night Stand i Black Mamba
Za izbegavanje:Money Screams, Vagabound Blues, What Happened to You i I Ain't Done Wrong.
Bonus:
Pitanje: Ne znam šta Alice-a tera da se vraća snimanju albuma sa starim bendom kada u svojim redovima ima sjajne songwriter-e kao što su Tommy Henriksen, Nita Strauss i Ryan Roxie. Ja bi radije slušao šta njihove gitare imaju da kažu!
Album cover: Omot je fantastićno odrađen. Izgleda kao najava za neki opskurni niskobudžetni horor film. Definitivno jedan od onih "da su ona stara vremena, sigurno bi ga kupio samo zbog omota pre nego da ga uopšte čujem".
I šta sad ja vama da pričam o novom RHCP albumu? Pre svega, moraću da ga zovem ROTDC jer me stvarno mrzi da stalno pišem ovaj kilometarski naziv koji su mu dali.
Dakle, drugi album u samo godinu dana. Naslednik Unlimited Love koji je izašao u Aprilu. Drugi za redom od kad se John Frusciante vratio u bend. Drugi za redom sa 17 pesama. Što bi se reklo - dupli. Još jedan koji je producirao Rick Rubin, i to je to što treba znati.
E sad, šta to dobismo sa ovih 17 pesama? Da konsultujemo Albumometar?
Pa, i nema baš mnogo potrebe...
Ako pogledamo realno, ovaj album iznedrio je svega dve pesme koje su vredne nekog većeg pomena i koje bi se mogle svrstati na neku kompilaciju najvećih hitova grupe, i to su Eddie i Tippa My Tongue. Bolje rečeno, to su oba singla koje smo imali prilike unapred da čujemo. A kada su samo singlovi ono što na albumu valja, onda vam je jasno o kakvom se izdanju radi.
Pored toga izdvojio bih još i pesme Reach Out u kojoj, gle čuda, John Frusciante koristi distorziju, kao i pesmu The Drummer za koju bi se moglo reći da predstavlja neku vrstu eksperimentisanja i proširivanja granica. Ali, ako ih stavimo rame uz rame sa nekim drugim potencijalnim hitovima Peppersa, ove dve pesme nemaju apsolutno nikakve šanse. Ma šta sa nekim, stavimo ih sa "devetkama" sa Unlimited Love. Ne bi ni njima prišle, realno!
Ovo ostalo, odnosno preostalih 13 pesama ja jednostavno ne znam kako da opišem. Znate da nisam maliciozan. Znate da obično kada mi se nešto ne dopadne, ja jednostavno izbegavam da pričam i pišem o tome. Međutim, ovde pravim izuzetak. Ove pesme su jednostavno - ravna linija na EKG-u. Stoga i nema ocene ovoga puta...
Nakon prvog, pa i svakog narednog slušanja konstantno stičem utisak da slušam jednu te istu dosadnu pesmu u kojoj se slučajno kao pojavljuju poznati likovi John, Chad, Flea i Keidis. Ništa se živo ne ističe i ne izdvaja. John-ovo muziciranje se poprilično završava sa poslednjim taktom pesme Eddie a toliko se očekivalo nakon te pesme da se mislilo da će čovek konačno da eksplodira i počne da svira tu svoju gitaru. Ali ne! Ništa od toga.
Flea konstanto svira svoj funk, negde više negde manje, dok je Keidis iznenađujuće izbacio svoje repovanje sa ovog albuma i pokušao zapravo da peva, što se iskreno i nije pokazalo baš najbolje. Jednostavno nije.
Što se ideja tiče, nema tu neke velike priče. Prosto ih nema. Ovih 13 pesama su ispale iznenađujuće bezidejno. Ima tu nekih čudnih electro-tehno pokušaja koji samo još više pogoršavaju stvar, kao i nekoliko mrtvačkih numera "a la" Unlimited Love samo još pet puta gore od toga.
Dakle, da ne pišem dalje, sve u svemu jedno veliko razočaranje. Pripadao sam onoj grupi ljudi koji su očekivali da ovaj album bude bolji od slabašnog Unlimited Love a ono ispade još gore...
Ipak, i pored svega toga, lično sam ipak imao neku mrvu uzdržanosti, jer kao muzičar znam da pisanje i snimanje ovako velikog broja pesama može da se odbije bendu o glavu. To se upravo i desilo.
Meni to sve deluje ovako: John se vraća u bend posle toliko godina. Svi su srećni i imaju neku novu energiju. Dolazi korona i bend se nalazi u zatvorenom, nema svirki i sličnih akcija. Šta ćemo? Hajde da pravimo novi album! Kreću probe, pred-produkcija, sesije. Kreće džemovanje. Kako vreme ide svi su u fazonu "ovo je kul, e brate i ovo je kul..... hej, pa zašto ne bi smo sve ovo snimili i stavili na album, ili dva...to bi bilo stvarno kul, da jebote, to bi bilo stvarno kul...." I tako i bi. Čisto sumnjam da je neko u studio došao sa gotovim pesmama i formiranim idejama. Osim u dva tri slučaja. Ovo ostalo je sve jedan veliki džem - ne od jagoda nego od isntrumenata, jer 95% pesama stvarno tako i zvuči.
To je to ljudi. Neću više da dužim. Ipak, treba dodati još samo jednu činjenicu koja ide u prilog bendu. Treba ovde ostaviti jednu lepu pohvalu. Za godinu dana oni su izbacili 35+ novih pesama. To je stvarno grandiozno i pored toga što sa sobom nosi veliki rizik o kojem smo već pričali. Neki bendovi to ne urade ni za 30 godina karijere. Možda nisu sve bile baš kao što smo očekivali ali da je uspeh veliki, to stvarno jeste, tako da , hvala im i na tome!
Šesnaest godina je prošlo od poslednjeg kompletnog Skid Row albuma Revolutions Per Minute, koji je zahvaljujući svojoj sadržini ostao do da dan danas sa epitetom - najgori album u diskografji ovog benda. Prošlo je od tada mnogo godina i mi smo morali još svašta da istrpimo i progutamo.
Dva solidna EP-a i najavljivanje trećeg koji nikad nije izašao. Svađa i razdvajanje od dugogodišnjeg pevača Johnny Solinger-a, pokušaj sa Tony Harnell-om i tavorenje sa ZP Thart-om koje je ovaj nekada multiplatinumski sastav spustilo na nivo lokalnog klupskog cover benda.
Svemu tome doašo je konačno kraj u martu ove godine. U bend je došao švedski supertalentovani pevač Erik Gronwall a tog 25.marta otvorena je nova stranica istorije grupe Skid Row sa singlom The Gang's All Here.
Dok smo svi iščekivali povratak Sebastian Bach-a, jer realno, samo je to moglo da spasi bend i povrati ga tamo gde mu je i mesto, Rachel Bolan, Scotty Hill, Dave Snake Sabo i Rob Hammersmith odbili su masne pare koje su bile na stolu inapravili dribling koji niko nije očekivao!
Ispostaviće se, nekoliko meseci kasnije, kao potez koji je retko čime može biti nadmašen. A dokaz ove tvrdnje je i novi album o kome je ovde zapravo reč!
Tek šesti album ukupno u diskografiji grupe i prvi sa novim pevačem Erik Gronwall-om. Deset novih hard rock pesama koje se sadrže sledeće sastojke: 1) moćni hard rock rifovi iz palete Snake-a i Hill-a 2) Rachel-ov bass koji je veliki ko kuća 3) fantastična moderna produkcija 4) gang vokali 5) melodije koje se lako pamte 6) uraganska energija 7) uticaji sa albuma 1989, Slave To The Grind i Thickiskin i još mnogo toga.
A kao šlag na torti - naravno dolazi Erik-ov unikatni vokal! Šta ovaj čovek sve može da otpeva! Mada, za nas koji smo svih ovih godina pratili grupu HEAT, i nije baš neko iznenađenje…
A šta na sve to kaže čuveni Albumometar?
Ako pratite redosled pesama na albumu onda mu to dodje ovako: 9, 10, 9, 10, 8, 10, 8, 8, 10, 9 - što je 91/10 odnosno 9,1!
Molim lepo! 9,1 ili po običnim recenzijama, to vam je album za desetku!
I zaista jeste tako. Ok, možda sam ja malo tu malo više lično involviran. Možda mi ova grupa malo više znači nego drugima. Ipak sam svojevremeno u mladosti sa drugarima išao kroz grad i sprejem ispisivao Skid Row!
Ali opet, ako ste i malo bar vezani za tradiocionalni hard rock onda ovde jednostavno na postoji ništa što bi moglo da vam se ne sviđa. Svi potrebni Skid Row sastojci su tu. Ima ih na hektolitre. Četiri pesme ocenjene sa desetkom, i to nije slučajno.
The Gang’s All Here je ultimativni hit koji se danas retko čuje i nalazi. To vam je ono kad prvi put čujete pesmu i kada vas kao uragan obori sa stolice. Posle nje nije bilo čudo imati i jednu Time Bomb koja polako kuca, kuca, kuca iz čega sledi refrenska eksplozija sa žestokim posledicama. Nowhere Fast je za one koji vole alternativu i Subhuman Race/Thickskin vibe, dok je October’s Song u pravom smislu reči - epska pesma, a nije balada! Spojite Wasted Time, Quicksand Jesus i In A Darkened Room i dobijate ovo sedmominutno remek delo.
Ostale pesme nisu ništa manje bolje od ovih. Nijedna jedina nije za skipovanje - prava retkost sa današnjim albumima.
Sve i svemu ovaj album najviše odiše vajbom čuvenog 1989 albuma prvenca. Jednistavno ima taj šmek, taj flavour koji je da kažemo dominantan. Skid Row 1989 na steroidima!
Na kraju, šta više reći - da li je ovo novi početak za Skid Row ili kruna karijere? Ja bih više voleo da je ovo prvo. Skid Row sa Erik-om još nije rekao svoje! Spoj mladosti i prekaljenosti ispostavio se kao dobitna kombinacija. Bolja nego "big money drama" ponuda koja je bila na stolu. Bar sada to sa sigurnošću da kažem.
Ako me neko pita, od svega što sad do sada čuo u ovoj 2022.,ovo mi je definitivno album godine. Eh, da, zanimljiva stvar. Sebastian Bach je svakog prethodnog pevača grupe Skid Row voleo da čašćava raznim pogrdnim nazivima. Erik-a za sada još nije uzimao na zub, a znamo kakav je prgav, i koliko voli da se meša u sve bitno i nebitno (priča oko laptopova i grupe Falling In Reverse recimo). To mora da ipak nešto znaći....
Nismo dugo pisali recenzije! Šta da se radi, 2022. je... što otprilike znači da retko ko ima vreme i koncentraciju da nešto čita. Ali, istrpite me, biću kratak. Postoje načini da se recenzije urade i ovako, bez dugačkih rečenica i gomile pitkih epiteta koji ništa ne znače onom ko čita!
Dakle The Cult su izbacili svoj jedanaesti album, što se da i videti ako se malo bolje zagleda omot albuma, bez da konsultujete Wikipediu. Under The Midnight Sun je naziv i izdanje sadrži svega 8 pesama.
Prvo da krenemo sa Albumometrom (ako neko ne zna šta je Albumometar pogeldati OVDE) koji je dao sledeći rezultat (pratite redosled pesama):
8, 7, 9, 10, 7, 8, 8, 7 - odnosno 64/8 što nam je dalo ocenu: 8 i to ravno!
Što se same grupe tiče, moram da priznam da me je oduvek fascinirao taj fenomen sa grupom The Cult. Radi se o verovatno najslušanijoj i najprihvaćenijoj stranoj rock grupi kod nas , uz recimo Iron Maiden, s tim što Cult-u dajem izvesnu prednost obzirom da sam tokom života čuo i rokere, i metalce, i neopredeljene, i šabane, i fensere i alternativce kako u glas viču da je Cult super bend. Zašto je to tako i kada je The Cult ušao na naše podneblje, o tome neki drugi put.
Drugo, The Cult je jedan od onih bendova koji vole da eksperimentišu i menjaju. Znate i sami. Stoga i imamo tokom diskografije jedan album koji je više new wave, pa jedan koji je AC DC, pa jedan koji je glam metal, jer jbg bilo je to tada popularno.... Tako da, i ovaj jedanaesti je u svakom pogledu drugačiji od prethodnih.
Na osnovu ove dve činjenice riskiram da me većina ljudi zamrzi nakon ove recenzije, ali šta da se radi. Prvo, album sa osam pesama po meni nije album. To je samo jedna pesma više nego da bude EP. Ko ne napravi bar dve ili tri više od toga, odaje utisak da je album pravio preko one stvar ( ovo ne važi za domaću scenu).
U redu, postoje izvesne teze da živimo u vremenu kada ljudi ne slušaju muziku kao nekad, ali opet, ima toliko novih izdanja, odnosno primera iz svih ovih godina, koja daju više od 8 pesama, pa im ništa ne fali.
Muzički gledano ovo izdanje ide više ka nekoj melanholiji, moglo bi se reći. Više mu pasuje epitet "dark" ili "mračniji", što samo po sebi nije loše .
U suštini to je skroz ok, ali ono što nije prihvatljivo je činjenica da smo imali samo jednu pesmu sa ocenom 10 i to je bio prvi singl pod nazivom Give Me Mearcy. Kad se desi da je prvi singl ono najbolje na albumu, onda znajte da je stanje izuzetno alarmantno. Devetku je dobila stvar Vendetta X koja odiše tom pomenutom pomračinom, dok su ostale bile sve osmice i sedmice.
Ocena možda pokazuje 8, ali ako uzmemo i obzir boje Albumometra, videćemo da se album nalazi na granici između dobrog i prosečnog. Dakle, album je prosečan, osrednji, a moglo bi se reći ćak i dosta dosta tanak.
Muziciranje Cultovaca je na vrhunskom nivou, međutim, čini se da su idejno ipak malo podbacili. Da li ima "skip" pesama? Nažalost ima!
Ili možda vi mislite drugačije? Ko što rekoh, bila je ovo igra po tankoj žici što se tiče srpskog Cult fandoma, ali šta je tu je!
Kako uraditi recenziju jednog najvećih rock bendova na svetu koji čitavih šest godina ništa studijski novo nije ponudio? Kako uraditi recenziju benda čija se najpoznatija (po mnogima i najbolja) postava ponovo ujedinila posle deset teško preživljenih godina?
Pa, mogli bi smo za početak da kažemo da se ova kalifornijska banda ponovo ujedinila sa svojim omiljenim gitaristom, na opšte zadovoljstvo celog sveta. John Frusciante se eto, po drugi put u karijeri, odlučio da vrati u tabor ljutih paprika čime je očekivanje novog albuma samo dodatno pojačalo do maksimuma.
Posle nekoliko godina od kojih je skoro dve pojela korona, dočekali smo i taj dan. Taj 31.mart i izlazak tog famoznog Unlimietd Love albuma. E sad, trebalo bi da krenemo sa recenzijom jel tako? Trebalo bi da pričamo kako je to najveći bend na svetu, kako je album prepun fenomenalnih tonova, majstorskih funk deonica Flea-e, Anthony-evih finih vokala i čudnih tekstova i Chad-ovih čvrstih ritam deonica. Trebalo bi da pičamo kako je to jedna velika žurka, Kalifornija, sunce, neonske reklame, rap-funk i gitare, tonovi miline, ludiranje, ljubav, toplota, osećajnost itd.
Trebalo bi da vas smorimo tim unikatno dosadnim načinom recenziranja albuma na ovim našim prostorima. Ali, mi to naravno nećemo. U zamenu za taj dosadni i provaljeni način, mi vam dajemo jedan običan, do koske uprošćen ali sirov način, koji volimo da zovemo Albumometar i koji možete poslušati na našem YouTube kanalu kao i na svim relevantnim podkast plejerima!
Američka pevačica mađarskog porekla Dorothy Martin objavila treći po redu album u karijeri sa svojom grupom Dorothy. Nakon ROCKISDEAD (2016) i 28 Days In The Walley (2018), na red je došao i Gifts From The Holy Ghost.
Dorothy se još na samom početku svoje karijere, koja zvanično otpičinje 2014.godine, profilisala kao jedna od rock pevačica na koju bi trebalo obratiti pažnju, makar ako je bilo za verovati prominentnom magazinu Rolling Stone. Te 2014.godine ovaj časopis uvrstio je ovu grupu iz Los Anđelesau Top 50 bendova te godine, koje obavezno morate čuti!
Osam godina kasnije, čini se (a kako i ne bi), da je renomirani magazin ipak bio u pravu. Dorothy je tokom svih tih godina prerasla u pravu pravcatu rock n roll divu, kakvih nema baš mnogo na sceni. Kada na to dodamo da je muzika kojom je grupa krenula početka, upravo taj neki New Wave Of Classic Rock, kao i da se radi o mladim snagama, onda ovaj bend ispunjava još jednu važnu stavku, a to je naša omiljena: "Rock je mrtav i više nema ničeg novog...."
Međutim, muzika grupe Dorothy nije samo čist novi classic rock. Ima tu i bluza i soula i ostalih dobro poznatih začina. Ipak, pre svega, ono što se prvobitno izdvaja i pleni, je upravo glas same Dorothy koji se svojom unikatnošću i prepoznatljivošću u svakom smislu izdvaja kada je reč o drugim sličnim ženskim vokalima.
Novi album doneo je i malo novina što se tiče samog pristupa pisanju i stvaranju muzike, ali vas time ovde nećemo zamarati. Ukoliko želite da čujete malo više o ovom sjajnom izdanju, poslušate sa nama muzku i otkrijete koju smo mu ocenu dali, poslušajte našu novu specijalnu epozodu Albumometra!
Kada istovremeno pitate obične fanove i Slash-a, dobijate uglavnom oprečne odgovore gde jedna strana uglavnom tvrdi da se radi o petom albumu, dok sam autor, sa druge strane kaže - ovo je četvrti. Ne samo da tako kaže, već ga je tako i nazvao. Kratko, jasno i glasno - 4.
Ta mala brojka nekako nestaje u svoj toj džungli imena, naziva i ostalih pomoćnih reči koje se nalaze u imenu ovog benda. Bacite samo pogleda na striming servise i videćete o čemu je reč, kada se još na sve dodaju i nazivi samih pesama.
Pesama na ovom izdanju ima ukupno deset a šta mi o njima mislimo, poslušajte u našoj najnovijoj epizodi podkasta u kojoj u recenziji zvanoj Albumometar ispitujemo ovo novo izdanje gosn. Slash-a i njegove ekipe, koje je postalo dostupno 11. februar ove godine.
Crazy Lixx je grupa iz Švedske osnovana 2002. godine. Nastupaju u sastavu Danny Rexxon (vokal), Joel Cirera (bubnjevi), Jens Anderson (bas gitara), Chrisse Olsson (gitara) i Jens Lundgren (gitara). Street Lethal je njihov sedmi album u karijeri na kome se nalazi 11 modernih melodic hard rock pesama.
Ovaj bend se ne libi da pokaže svoje pravo lice, odnosno svoju pravu prirodu, koja poreklom vodi iz 80-ih godina kada su svetskom rock scenom vladali bendovi poput Whitesnake, Bon Jovi, Motley Crue, Winger i dr. Za razliku od mnogih "parody-comedy" bendova, ovi momci su iskreni do srži i sve što rade interpretirano je majstorski.
Ako ste ljubitelji ovakve muzike, bazirane na pomenutim bendovima iz 80-ih, onda ne postoji razlog zbog kojeg ovim momcima ne bi ste pružili šansu. O tome smo i pričali u novom Albumometru posvećenom albumu Street Lethal. Na kraju epizode osvrnuli smo se i na problem koji se javlja u većini slučajeva, a to je: zbog čega veliki bendovi ne pružaju potrebnu podršku grupama koje su njihovi naslednici?
Više o tome poslušajte u novoj epizodi našeg podkasta.
U toku ove 2021.godine slavili su se mnogi veliki albumi izašli pre tačno trideset godina. Poptuno zasluženo! Ta 1991. je zaista bila jedna od najboljih godina u istoriji rock muzike, ako ne zapravo i nabolja. Nakon toga nikada se više nije desilo da se toliko velikih albuma izda u gotovo istom trenutku. Rock je stvarno bio na svom vrhuncu, pomognut žanrovskom raznovrsnošću i analognom tehnologijom koja je konačno dostigla svoj maksimum. Albumu grupa poput Guns N Roses, Metallica, Skid Row, Red Hot Chili Peppers, Nirvana, Pearl Jam, Soundgarden, ostali su do dana današnjih upamćeni kao nešto najbolje što je rock muzika iznedrila.
U to ime, odlučili smo da i mi odamo počast jednom izdanju iz tog perioda koje je ipak nekako ostalo na marginama svetske slave u toj ogromnoj konkurenciji. U našoj specijalnoj recenziji pravimo osvrt na prvi solo album gitariste grupe Bon Jovi, Richie Sambora-e pod nazivom Stranger In This Town. Ovo fenomenalno blues-rock remek delo izašlo je 3.septembra 1991.godine. Nije dostiglo uspeh kao pomenuti albumi niti kao solo album prve zvezde grupe Bon Jovi godinu dana ranije. Ipak, to ne znači da ovaj album nije jednako kvalitetan jer je Richie Sambora na njemu dokazao koliko je dobar gitarista, kakav je pevač, tekstopisac i kompozitor.
Da ne otkrivamo dalje, predlažemo da poslušate našu novu epizodu i upoznate se (ako do sada već niste), sa ovim vanvremenskim albumom.
David Covardale nastavlja sa izbacivanjem starih izdanja. Do sada smo mogli da vidimo i čujemo nebrojeno mnogo albuma koji su se ponavljali iz godine u godinu, odnosno na svakih pet godina kada je reč o najpoznatijim poput 1987, Slide It In ili Slip Of The Tongue... Kada tu dodamo i kompilacije koje su u međuvremenu izašle, to samo uvećava broj određenih pesama. Recimo, ako danas ukucate u pretraživaču nekog striming servisa pesmu Here I Go Again, nećete dobiti samo jedan pogodak, ni dva, ni tri - dobćete ih beskonačno! Jer, tako jednostavno mora...
Međutim, da ste recimo pokušali da ukucate neku od pesama sa albuma Restless Heart do pre 29.oktobra, teško da bi ste dobili neki pogodak. Možda ove najpoznatije i to sa neke od pomenutih kompilacija. Ovog albuma jednostavno nigde nije bilo i ta nepravda je konačno ispravljena. Upravo iz tog razloga smo ovom izdanju i posvetili najnoviju epozidu našeg podkasta, odnosno naš Albumometar koji možete pogledati na našem kanalu.
Da jednostavno ovde više ne dužimo, ionako smo sve bitno o ovom izdanju rekli u samoj emisiji.
U ovoj recenziji, odnosno Albumometru, pravimo mali povratak u prošlost. Pre 25 godina Metallica je izbacila album Load, koji je predstavljao prvo njihovo izdanje nakon legendarnog Black albuma. Kako napraviti follow-up ploču koja treba da isprati jedno takvo izdanje? Izdanje koje je ovaj bend vinulo u nebesa, u sam vrh svetske muzike i dalo mu epitet najvećeg metal benda na svetu.
Koja se to muzika slušala te davne 1996.godine? Kakva je uopšte bila muzička scena? U kom ključu treba posmatrati ovaj povratak Metallica-e, nakon petogodišnje diskograske pauze, koja je u tom trenutku bila najduža? Da li je promena muzičkog kursa nastala 1991.godine, na albumu Load i njegovom mlađem bratu Reload, samo produbljena ili je stvorena nova? Kako su fanovi prihvatili kraćenje kosa, šminku, dark-gothic-alt fazon i uplive drugih muzičkih pravaca? Od čega je napravljen omot albuma i koliki je uticaj ovog izdanja uopšte u svetu muzike....?
Na sva ova pitanja pokušavamo da odgonetnemo u ovom Retro Albumometru. Album Load izabrali smo jer ste vi tako hteli! Sledeći put kada vas pitamo, budite spremni da odgovorite i pošaljete nam svoje favorite. Sve se to naravno dešava na našoj Facebook stranici, koju vas ovom prilikom pozivamo da zapratite.
A sada, krećemo sa albumom Load. Dobrodošli natrag u 1996.godinu!
Nakon objave da je album 15 grupe Buckcherry iz 2006.godine dostigao dupli platinasti tiraž, najavili smo i datum izlaska novog, devetog po redu, albuma ove kalifornijske grupe koji nosi naziv Hellbound. Josh Todd, Stevie D. i ekipa, ovoga puta pojačana i gitaristom grupe Jetboy Billy Rowe-om, realizovali su deset novih pesama u svom starom dobrom poznatom elektrificiranom maniru.
Za dvadeset pet godina karijere klaifornijski rokeri Buckcherry uspeli su da, sa još nekoliko vršnjačkih bendova, vrate klasičnu rock n roll muziku iz ambisa u koji je upala tokom devedesetih. Hvala im na tome i hvala im što su i dalje prisutni na sceni i to ovoga puta sa novim albumom Hellbound, koji dolazi svega dve godine nakon izdanja Warpaint. Za te dve godine nije se desilo baš mnogo toga iz svima dobro poznatih razloga. Kada je konkretno reč o grupi, za te dve godine uspeli su još jednom da prođu kroz promenu postave. Kevin Roentgen, gitarista koji je zamenio osnivača benda Ketih Nielson-a 2017.godine i bio prisutan na prethodnom albumu, iznenada je napustio grupu, tako da su se Josh Todd (frontman), Stevie D. (gitara) i Kelly LeMieux (bass), bacili u potragu za novim gitarošem. Loptica je ovog puta pala na gitaristu grupe Jetboy Billy Rowe-a. Ah da, promenili su i bubnjara čisto da dodamo.
Da li zbog promene ili možda zbog prebrzog izbacivanja novog albuma, odnosno nedovoljnog sazrevanja prethodnog, Hellbound deluje kao neki left-over pomenutog Warpaint-a. Nije da nema loših pesama već jednostavno album u celini i to nakon nekoliko preslušavanja, zvuči dosta tanje i slabije nego neki raniji radovi, posebno kada je reč o zvuku gitara. Generalno to jeste Buckcherry koji se očekuje i na kraju uvek dobije, osim što je ovoga puta osećaj ushićenja oko i nakon izlaska ovog izdanja izostao. Bolji deo albuma čine numere poput furiozne uvodne cepačine 54321, zatim jedne old-school bakčerijevske Hellbound i eventualno pesme broj 7 pod nazivom Junk koja dosta dobro stoji u tom nekom elektrificiranom novotalasnom classic rock maniru koji je danas na ceni. Ako neko zna da napravi takvu pesmu onda je to definitivno Buckcherry koji je godinama pre reinkarnacije novog classic rock-a svirao upravo to. Ostatak izdanja čine poprilično osrednje pesme poput So Hott, Gun, No More Lies i Here I Come i upravo je to najveći problem ovog izdanja i razlog zbog koga se ovo izdanje definitivno čini slabijim od svog prethodnika. To je to neko "meso" koje nedostaje... Ipak, u trenutku kada vam se čini da ovom izdanju nema spasa Josh Todd i ekipa izbacuju Waisting No More Time na mestu broj osam, koja je nešto smirenijeg tempa ali ima tu neku karakternu crtu starog BC zvuka. Poslednje dve pesme Way i Barricade su kako god okrenuli i obrnuli, napravljene za izbegavanje.
Sve u svemu kad se podvuče crta album Hellbound definitivno nije nešto što bi smo preporučili bilo kome ko ovoga trenutka počinje da otkriva grupu Buckcherry. Jednostavno, ovo izdanje deluje kao da je rađeno na brzinu, što možda i jeste slučaj obzirom da je pandemija promenila planove svima, pa se bend u nedostatku živih nastupa odlučio da ponovo poseti studio. Takođe, deluje da su neke pesme rađene sa ciljem da se puštaju američkim domaćicama dok prave ručak i slušaju lokalne radio stanice. Posebno one dve poslednje. Ocenjivati Buckcherry i pisati recenzije o njihovim izdanjima ravno pisanju o AC DC ili Iron Maiden. To je onaj momenat vezan za takvu vrstu bendova kada znate šta vas očekuje i šta možete dobiti. Elektrificirani Chuck Berry rifovi, ritmične i brze pesme za đuskanje sa prljavim vrištećim vokalima Josh Todd-a. Čini se da je ovoga puta svega toga bilo nekako premalo. Pravi Buckcherry sladokusci će sa ovog izdanja možda uzeti poneku pesmu za sopstvene plejliste dok će ostale vrlo verovatno pasti u zaborav do neke nove prilike kada bend bude slavio svoj jubilarni deseti album u karijeri. To već mora biti grandiozno!
After almost ten years of anticipation New York rockers Wildstreet released their third album simply named III. For someone who is discovering this band right now that might sound like a huge gap in band's discography, but in reality it was quite an opposite. The band adopted that new approach which is now known as a "releasing singles strategy" that started all the way back in 2017. It is a legitimate strategy nowadays by the way, but you know what, nothing beats the day when an album is released. Sure it means more streams and more buzz created for every single release but in the end it's an album that gives us all the required ingredients to understand what one band really is about.
And what is Wildstreet all about than? Led by the charismatic singer and frontman Eric Jayk, complemented with a group of first class musicians Jimmie Marlowe (guitars), Johnny D (bass), Lock (drums) and Dom (guitars), this five-piece unit is a group that you simply cannot miss if you are into pure sleaze hard rock. But things are not just that simple when Wildstreet is involved, especially when you start digging the album itself. It starts on a very high note with an opener Tennessee Cocaine in the vein of the sound trademarked by the late 80's bands from both Sunset Strip and New York acts such as Faster Pussycat, Guns N Roses, The Throbs and even Spread Eagle. High-octane blazing guitar riffs combined with Eric's dirty and raspy vocals and some stone hard throbbing rhythm section will immediately bring you back in the era when rock n roll was about sleaze, debauchery and fun, like for example in the second song of the album called Three Way Ride. Next one Set It Of is a bit different with that crunchy riffs and some subtly layered synths underneath which alludes that Wildstreet is not afraid to go into an experimentation. After that things get a little bit mellower as we have the first ballad of the album which is well written and flawlessly performed.
The other half of the album starts with a furious rocker Midnight Children which was the only remaining song, the last peace of a puzzle, that we hadn't heard as a single. And boy, what a song it is. After ballad-style relaxing this song feels like a hurricane that is coming to destroy everything on it's way. It has almost a Judas Priest vibe with all that galloping riffs, screaming vocals and pounding bass lines. It is also the moment when the whole story is becoming more serious, more scarier, darker and gloomier which continues all the way to the end. The next one is Born To Be, which is in our opinion one of the best songs that Wildstreet has written. Remember all that sleaze and debauchery mentioned before? Yes it is still present here but it is now on a whole different level than before. This is where the band proves that it is not all about being stuck in the 80's or early 90's. Modern hard rock can also be fueled by all those ingredients and remain fresh and relevant. Next tune called Raise Hell is a pure proof of that. By the way this songs was the first one to be released back in 2017.
And now ladies and gentleman, prepare yourself for a "seven and a half minutes psychological thriller that uses a horror influenced metaphor to paint a picture of the depths in a main characters madness". Yes, you heard it! It is exactly how Gabe Anel from Hair Metal Mixtape described it along with Eric Jayk in episode the no.4 of his show. That is the song that closes the album and it is called simply - Mother. I also have just one word for it - EPIC. And it really is. It's and epic tune that we are sure nobody expected to hear in Wildstreet's catalog. It is Coma (GNR) level epic to be precise. Just pay attention to those creepy Eric's vocals and sinister guitar riffs and you'll get the feeling of being inside a house tormented by ghosts and madness for real.
As I mentioned before the other half of the album is the place where Wildstreet showed us that they are not afraid to experiment with stuff. The aforementioned song Mother just proves and seals that claim. In conclusion, Wildstreet is unquestionably not just another sleaze rock band stuck in the 80's. It is a cool and modern hard rock band with some obvious sleaze-glam influences which combines elements of old and new sometimes entering more classic rock, pop and even doomy-gothic influences.
On the other hand, I must say that despite all that great music, Wildstreet is one of the most hard working bands in rock'n'roll right now. They are all over the place and they always have something new and something fun for their fans. I hope they will get even more of that attention by the fans around the globe, cause they really deserved it.
Kao i na kraju svake godine, pa tako i ove sada već "čuvene", bacamo se na naš omiljeni deo posla, odnosno na odabir najboljih albuma koji su obeležili prethodnih dvanaest meseci. Po staroj dorboj tradiciji izbor pripada vama, našim čitaocima!
Godina pod oznakom 2020 ostaće upamćena po mnogo čemu, uglavnom lošem. Tu priču nećemo dalje elaborirati jer je verovatno svima već preko glave, pa i više toga.
Što se tiče muzike koju volimo i oko koje smo se okupili na ovom mestu, može se na "prvu loptu" reći da je, i pored svih poteškoća, imala dosta toga da ponudi. Početak godine bio je dosta furiozan i ozbiljan. Albumi koji su završeni u drugom delu 2019.godine uredno su objavljivani u početna dva meseca ove i najavljivali su velike stvari. Onda je usledio mart mesec i planovi mnogih krenuli su u nekom potpuno neočekivanom smeru. Zapravo, najviše su bili pogođeni oni koji su baš u tom trenutku rasplamsavanja epidemije imali zakazane datume izbacivanja albuma. Baš u tim trenucima se nije znalo gotovo ništa, koliko će sve trajati i kakve će posledice imati. Upravo zbog toga, dobar deo bendova odlučio je da pomeri datume izlaska svojih izdanja za drugi deo godine, verujući da će tada imati priliku da ih valjano prezentuju (čitaj da krenu na turneje i sviraju jednu do najviše dve pesme sa njih).
Na kraju je svima postalo jasno da nikakvih turneja ove godine neće biti, pa je izdavanje albuma ostala i jedina stvar koju su bendovi imali na svojim agendama. Mnogi su čak to vreme bez putovanja i iskoristili da završe i ubrzaju neke svoje projekte kako bi imali sa čime da raspolažu prema fanovima, a dok su ostali (ogroman broj grupa) krenuli da rade na potpuno novim izdanjima, tako da sledeće dve godine treba posebno ispratiti što se novih izdanja tiče.
No, da se vratimo našoj centralnoj temi. Dakle, kao i svake godine na meniju se nalazi ogroman broj izdanja. Kako vam ne bi oduzeli mnogo vremena, napravili smo jedan pred-odabir i listu sveli na dvadeset albuma od kojih če te vi birati vaše omijene. Kao i uvek, nema domaćih izdanja, kompilacija, EP-eva, singlova i live albuma.
Kako i gde birati?
Na vama je da sa liste koja sledi odaberete svojih TOP 5 albuma. Redosled je potpuno nebitan. Sve što je potrebno je da "zaokružite" pet izdanja koja su vam se najviše dopala. Naravno, ukoliko baš nemate pet favorita, moguće je odabrati i manje, ali nikako više od pomenute brojke. Na kraju ćemo sabrati sve glasove i proglasiti listu Top 5 pobedničkih izdanja.
Ukoliko nemate Facebook nalog, nikakav problem! Napišite nam u komentarima na kraju ovog teksta svoje favorite i vaši glasovi će biti dodati glasanju na Fejsu.
Lista albuma:
1. Dirty Shirley - Dirty Shirley
2. Black Swan - Shake The World
3. Ozzy Osbourne - Ordinary Man
4. Revolution Saints - Rise
5. Shakra - Mad World
6. Cherie Currie - Blvds Of Splendor
7. Pearl Jam - Gigaton
8. Vandenberg - 2020
9. Heat - Heat II
10. Alestorm - Curse Of Crystal Coconout
11. Bloody Heels - Ignite The Sky
12. Seether - Si Vis Pacem
13. Bush - The Kingdom
14. Balck Stone Cherry - The Human Condition
15. L.A. Guns - Renegades
16. Corey Taylor - CMFT
17. Neon Coven - Future Postponed
18. Phill Campbel and The Bastard Sons - We Are Bastards
Kada sam pre skoro godinu dana pisao o grupi The Dead Daisies i njihovom albumu prvencu, nisam ni slutio da će za samo godinu dana ova "supergrupa" izbaciti još jedno izdanje. Tada su delovali kao grupa veoma kvalitetnih muzičara koja se okupila i za svoju dušu odsvirala nešto više od desetak pesama, koje su naravno nakon toga "pretočili" u album. Od tada pa nadalje desilo se mnogo toga. Turneje sa grupom Kiss i Def Leppard bile su više nego uspešne, odziv fanova bio je u stalnom porastu. Ko je pratio ovu grupu na društvenim mrežama mogao se i sam uveriti.
Međutim, ubedljivo najveća promena koja se u međuvremenu desila ovoj grupi, bila je ni više ni manje promena pevača, i to u liku nikog drugog do John Corabi-ja. Popularni Crab, nekadašnji pevač bendova Motley Crue, Scream i Union početkom godine pristao je da se pridruži grupi u izradi novog albuma i nadolazećoj turneji. Ovom promenom grupa ne samo da dobija još jednu super zvezdu u svom timu, već i prvoklasnog pevača i muzičara, koji je, moglo bi se o tome diskutovati, godinama bio izuzetno potcenjen. Naravno reč je o njegovom vremenu provedenom u Motley Crue-u sa kojima je snimio jedan album i jedan EP. Tada fanovi jednostavno nisu hteli da ga prihvate kao novog Crue člana, a Nikki Sixx je i sam priznao da bi za tadašnju formaciju benda bilo bolje da se jednostavno nazvala "kofa puna crva" ili bilo šta slično osim Motley Crue,i da bi jedino tako sve imalo nekog smisla. I pored fenomenalnog albuma iz te 1994.godine, kojeg je Corabi inače promovisao u svojoj verziji neposredno pre dolaska u The Dead Daisies, ipak je "stara baraba" Vince Neil bio nezamenjiv kada je reč o Crue-u. Corabi je posle toga nastavio solo karijeru koja je može se reći bila ispunjena i usponima ali i padovima. Devedesete su bile teške za sve, pa tako i za samog Corabi-ja, a bilo je i dosta privatnih problema. Sada je ponovo u jakoj postavi sa poznatim muzičarima, tako da rezultat nije mogao nikako da izostane. Sadašnja postava benda izgleda ovako: John Corabi - vokal, Richard Fortus - gitara, David Lowy - gitara, Marco Mendoza - bas i Jackie Bernes - bubnjevi (odsvirao na albumu), Brian Tichy - bubnjar na nastupima.
Što se samog albuma tiče, treba napomenuti da je u celosti urađen na Kubi pod "producentskom palicom" Ben Grosse-a (Marylin Manson, Sevendust). Vrlo zanimljiva odluka u odabiru mesta snimanja albuma. Egzotična, sunčana i zabavna Kuba. Zapravo, bend je na Kubu otišao u saradnji sa kubanskim Ministarstvom kulture, Institutom za muziku i Rok agencije, sa ciljem promovisanja i razmene kulture. Iako zvuči pomalo štreberski, The Dead Daisies su pored razmenjivanja kulturnih vrednosti i dobara, uspeli da nađu vremena i da rade na snimanju albuma. Na kraju kada sve sabere, ispada da se sve i te kako isplatilo jer su fanovima isporučili i više nego dobar album. Naravno, i sam naziv albuma, koji je na španskom jeziku, rezultat je boravka na Kubi. Jedna prava mala rock revolucija.
Revoucija sa Kube počinje jednim odličnim rock komadom pod nazivom Mexico. Gitare u stilu AC DC na samom početku polako uvode u samu pesmu, odnosno u sam album, nakon čega sledi Corabi-jev praskavi scream. Sve je spremno, društvo kreće u topli i osunčani Mexico. Pozitivni tonovi, pevljivi refreni i tekst koji krase ovu pesmu predstavljaju i matricu po kojoj je urađen ceo album. Odličan, odličan početak albuma. A ovo je ujedno i singl koji je izašao zajedno sa spotom. Sledeća po redu je pesma Evil koja odiše klasičnim blues rock rifovima i predstavlja neku vrstu spoja modernog i starog upravo iz razloga što je reč o prvoj obradi na albumu i to od Willie Dixon-a. Jedna od dve pesme na kojima je bubnjeve snimao Brian Tichy. Treća po redu je mid-tempo rokačina Looking For The One koju odlikuje pre svega hipnotički groov na bas gitari, u režiji Marca Mendoze, po malo latino perkusije i odličan vokalno-gitarski aranžman ostalih članova benda. Fina letnja stvarčica, potpuno u skladu sa vibe-om koji ovaj album u celini pruža. U narednoj pesmi Empty Heart,Corabi-ju se pridružuje i australijski pevač i tekstopisac Jimmy Barns. Za razliku od prethodnih pesama u nešto ozbiljnijem maniru sa malo mračnijim harmonijama ali isto tako rokerski čvrsta numera pevljivog refrena, pa kao takva svakako spada u red boljih na albumu. Na mestu broj pet nalazi se numera Make The Best Of It koja počinje vrlo prijatnim klavirskim deonicama Dizzy Reed-a, pa može se reći nešto nalik na njegovim bravurama sa UYI ere. Mada uvod ne bi trebao da zavara jer ubrzo posle toga sledi još jedan rokerski rif Fortus-a i Lowy-a, koji je ujedno toliko prost i toliko puta odsviran, ali zvuči tako sveže i novo, plus refren u kome John Corabi još jednom daje unikatni zvuk ovom bendu. Solo deonice su takođe jedne od najboljih na albumu.
Sledeća je Something I Said, nešto melanholičnijeg zvuka, fina i opuštajuća polu-balada, mada je, mora se priznati odlično izbegnut taj baladski kliše. U narednoj pesmi Get Up Get Ready bend pokazuje da je spreman i na eksperimentisanje, ali i da se radi o vrhunskim i svestranim muzičarima, pa tako slušaocima isporučuju jednu pravu funky rock stvar. With You and I koja nakon toga ponovo vraća u mid tempo rokačinu ali ovoga puta obogaćenu talkbox-om koji dominira u glavnom rifu koji se pruža gotovo tokom cele pesme. Na mestu broj devet dolazi i prva prava balada pod nazivom Sleep u kojoj Corabi još jednom pokazuje sve prednosti svog pevanja. Deseta po redu My Time, u kojoj je ponovo basista Marco Mendoza u glavnoj ulozi sa svojim distorziranim basom, odiše nekim Deep Purple zvukom, pre svega zbog rifova ali i kombinacije gitara, bas gitare i klavijature. Naredna pesma Midnight Moses predstavlja drugu po redu obradu na albumu. Original je delo The Sensational Alex Harvey Band-a, ali bez obzira što se radi o obradi, verzija Daisies-a je odlična i potpuno se uklapa sa ostalim pesmama na albumu. The Devil Out of Time nakon nje je nešto bržeg tempa i još jedna u nizu kvalitetnih rock stvari. Na samom kraju ovog više nego uspešnog izdanja nalazi se pesma Critical, o kojoj je već bilo reči u tekstu The Dead Daisies - Self Titled Album + Face I Love Ep and more. U svakom pogledu najbolja stvar na albumu i verovatno do sada najbolja pesma ovog benda. Pesma jednostavno ima sve. Tripozni uvod koji je kombinacija klavijatura i gitara polako prelazi u refren koji praktično eksplodira svojom jačinom i upečatljivošću. Pesma sada još i bolje zvuči od kako je John Corabi u bendu. Definitivno numera broj 1 benda The Dead Daisies.
The Dead Daisies
Ono što bi se uopšteno moglo reći za ovo izdanje je činjenica da ono predstavlja stepenicu više u karijeri ovog benda. U odnosu na prvi album, pesme su pre svega mnogo rokerskije, konkretnije i više priliče profilu ovih muzičara. Muzika je i dalje bazirana na zvucima sedamdesetih i osamdesietih, koju The Dead Daisies majstorski prave i to prilagđenu današnjem vremenu, drugim rečima spoj starog i modernog jedan je od glavnih atributa ovog benda. Što se vokala tiče, John Stevens je na prvom albumu takođe otpevao kvalitetno, njegovo umeće se ne dovodi u pitanje, ali John Corabi je jednostavno klasa za sebe. Njegovo prisustvo na albumu u mnogome je uvećalo njegov kvalitet ali i opšti utisak. U ovakvoj postavi The Dead Daisies su bend za velika dela. Treba pohvaliti i to što su uspeli da se održe i urade ovaj album, jer, poznato je kako "supergrupe" obično završavaju. Iskreno se nadam da to neće zadesiti i ove momke. Na odličnom su putu a eto i lepe prilike da se čuju uživo, 22. novembra u Hali Pionir u Beogradu kao predgrupa Whitesnake-u.
.png)
.png)
