Deset niških klubova u kojima se nekada svirao Rock N Roll a kojih više nema

 

Muzički klub 81, KPGT, Underground, Rock, samo su neka od legendarnih mesta u kojima se svirao rock 'n' roll u Nišu, posebno osamdesetih i devedesetih Dobro poznate priče i anegdote o ovim klubovima ispričane su u mnogim enciklopedijama, filmovima kao i od strane ljudi koji su u ovim klubovima svirali ili posećivali svirke. Ako se osvrnemo na trenutnu situaciju, odnosno na prethodnih desetak godina, videćemo da je broj mesta za rock svirke u gradu drastično opao. Ukoliko ne računamo pandemiju, jedan od tri grada sa najviše stanovnika u našoj državi imao je u pomenutom periodu samo dva mesta koja su se održala: Feedback i Black Stage. No, ostavimo to za sada po strani kako bismo postavili pitanje: Šta se sa gradskom klupskom scenom, odnosno klubovima, dešavalo u tom nekom međuperiodu od  2004/2005. pa sve do 2013/2014.godine? Dakle, za one koji ne čitaju ceo tekst ali su zato brzi na tastaturi -  odnosi se na period druge polovine dvehiljaditih i nekoliko početnih godina decenije  nakon.

Zbog čega baš ovaj period, pitate se sigurno? Kao što smo već napomenuli, radi se o mestima koja su obeležila duh niškog roknrola i celokupne scene toga vremena. Sa druge strane i sami smo, što kroz sviranje, što kroz druženje i posećivanje svirki drugih bendova, bili deo te iste scene i kretali se tim mestima. Na kraju, gotovo svi klubovi sa ove liste, sem časnih izuzetaka, danas više ne postoje a obzirom da se radi o vremenu pre pojave smart telefona i vremenu nešto sporijeg interneta, foruma i Myspace-a, vrlo je malo podataka o njima na internetu ostalo. Pomenuti Myspace je izgubio svoju datoteku tako da su profili bendova  ostali prazni. Nekoliko poznatih foruma je takođe nestalo, poput recimo Balkanrock Foruma, a upravo su su se na takvim mestima mogli pronaći dokazi o svirkama, klubovima i događajima iz ovog perioda. Iz svih ovih navedenih razloga smo se i odlučili za ovaj korak, da iz zaborava povratimo neke od najzanimljivijih trenutaka niške rock scene iz tog pomalo zaboravljenog perioda. 

Dobrodošli na putovanje kroz priču o deset niških klubova u kojima se nekada svirala žestoka muzika, a kojih više nema!

1. Yetti

Ovo naše putovanje započinjemo iz zapadnog dela šireg centra grada, tačnije iz ulice Obilićev Venac, ulice koja je poznata po apsurdno velikom broju prodavnica za auto-delove, a u kojoj se nalazio omaleni i nadaleko čuveni klub Yetti. Osim što je nosio takvo ime,  klub je i po svom unutrašnjem izgledu stvarno ličio na skrovište ovog mitskog bića. Po svojoj veličini Yetti je definitivno najmanji klub sa ove liste i pored toga što je bio na čak dva sprata. Na prvom je bio šank dok se na drugom se sviralo. Međutim, u ovom klubu dešavale su se neke od značajnijih svirki toga doba i pored, uslovno rečeno, ogromnih nedostataka. Zapravo, ko je mogo da uz uske i uvijene stepenice iznese bubnjeve, pojačala i ozvučenje taj je na kraju i imao nastup. Šalu na stranu. Yetti jeste bio mali ali je bio idealan klub za mlade niške bendove koji su se odvažili da započnu svoje karijere. Mogao je da primi oko 100, eventualno 150 ljudi, mada je bilo reči da je na nekim svirkama poput recimo prve svirke grupe Critical Solution bilo i čak 200 posetilaca što je za ovo mesto bilo iznad svakog kapaciteta. 

Kroz klub su prošli gotovo svi aktuelni bendovi ovog doba poput Glad, Aria Aeterna, Revolution, Plastic Sunday, Figurative Teather i mnogi drugi, kao izvestan broj bendova sa strane. U Yettiju je mogao da svira ko god je želeo i kada god je bilo slobodnih termina. Naravno, da ne zaboravimo i simbol ovog mesta, omalenu binu koja je tako mala bila još i zaklonjena džinovskim stubom na sredini. Definitivno ne baš idealno mesto za live fotografije, ili neki ozbiljniji scenski nastup. Ipak , i pored svih nedostataka, imati jedno ovakvo mesto bilo je zlata vredno za samu bazu niškog rokenrola. Osim svirki i druženja, bendovi su u jednom periodu u ovom klubu mogli da prave i probe. Šta ćete više od toga. Svoj pik Yetti je doživeo upravo u tih nekoliko poslednjih godina  prve decenije dvadesetprvog veka. Već početkom naredne, intezitet svirki se drastično smanjio i već negde od 2013.godine klub se praktično gasi.

Fun Fact – u ovoj ulici auto-delova nalazio i pomenuti legendarni klub Underground. Ko bi rekao da je jedna takva ulica imala čak dva kultna rock mesta?

2.SKC Pravni – Juridicum

Na samo pet minuta hoda ili nekih 350 metara od Yettija, ako je verovati Google mapi, dolazimo do drugog mesta na našoj listi, odnosno do SKC-a Pravnog Fakulteta koji je kasnije dobio naziv Juridicum. Ovo mesto na obodu parka Trga Kralja Aleksandra bilo je verovatno jedno od najboljih mesta za svirke koje je grad u ovom periodu imao. Sviranje na Pravnom, kao i na mnogim drugim niškim fakultetima praktikovalo se još od davnina. Ipak, SKC se kao aktuelni prostor za svirke pojavljuje opet negde na prelasku iz 2006. u 2007.godinu. Za razliku od ostalih klubova sa ove liste, SKC nije bio klub-kafić, već jednostavno prostor sa jako dobrom binom i propratnim prostorijama. Scenski i produkcijski mesto je bilo pravi "real-deal", tako da i ne čudi da je pored većine niških bendova toga doba poput Deliverance, Styptic, Navta Kriejtiv Kru, Revolution, Glad, Critical Solution, Puls, ovo mesto bilo i poprište mnogih svirki velikana domaće scene poput grupa Block Out, Dža ili Bu, Osvajači, SARS, Orthodox Celts,  ali i grupa iz inostranstva poput kanadskog benda Morre i legendarnog pevača grupe Iron Maiden Blaze Bayley-a. 

Ovde su se održavale i nadaleko poznate i za ovaj period izuzetno bitne Dvestadvojke. Mnogi su na ovom mestu snimali i spotove, pravili release-party koncerte, čak i snimali svoje nastupe. Pamtimo i sjajni koncert grupe Styptic "After Live" sa do tada neviđenim scenskim izgledom ovog kluba. Održavali su se i mnogobrojni višednevni festivali. Mesto je bilo veoma prostrano i moglo je da primi pozamašan broj ljudi. Bina je  bila velika i prostrana i izdignuta, gde su svi članovi benda mogli da se poređaju, što je bila prava retkost za mnoge niške klubove. Od 2007.godine mesto doživljava pravi procvat sve do neke 2013.godine, Nakon toga dolazi do polakog gašenja i potpunog nestanka ovog kluba i pored činjenice da su koncerti ovde bili uglavnom prepuni. Obzirom da se ne radi o klubu u privatnom vlasništvu koji ne zavisi od prodaje pića, potpuno je neshvatljivo zašto je grad, ili bilo ko ko je odgovoran, dopustio da se jedan ovakav biser od mesta potpuno ugasi.

3. Sweet 2

Dijagonalno od SKC-a , idući kroz Trg Kralja Aleksandra, stigli bi ste do ulice Knjeginje Ljubice prekoputa zgrade Vojne komande, u kojoj se nalazio naš sledeći klub sa ove liste koji je nosio naziv Sweet 2. Da ne bude zabune, postojao i je i Sweet 1 (kod Kalče), ali to je bilo je mesto gde su se obično održavali rođendani, dok je Sweet dvojka u jednom kratkom periodu početkom prošle decenije poslužila i za rock svirke. Tačnije čak i za jedan ceo Metal festival koji je se ovde održao 2011.godine, na kojem su između ostalog nastupali Aria Aeterna, Rage Against The Komšije, Critical Solution Revisited i dr. Problem sa ovim klubom je taj što je njegovo korišćenje u svrhe rock i metal svirki bilo kratkotrajno, tako da je na internetu vrlo malo podataka o pomenutim svirkama. Sa aspekta enterijera, klub generalno uopšte nije bio toliko loš.. Imao je i dobro izdvojenu binu i dosta prostora za publiku. Ipak, pošto je sve bilo kratkotrajno, kao i mnoge stvari u ovom gradu, pravo je čudo kako su se ovde uopšte i dešavale bilo kakve svirke.

4. Angie

Ostajemo u istoj ulici i idemo dalje ka mostu koji vodi ka Bulevaru 12.februar, tik nakon raskrsnice kod Ureda, gde pronalazimo još jedno manje poznato mesto gde su se nekad održavale svirke i koje je nosilo naziv Angie. Klub/kafić Angie bio je poprište nekih zanimljivih svirki uglavnom tokom 2007.godine i  kratko nakon toga. Dakle, kao i u slučaju prethodnog kluba, o Angie-u takođe nemamo mnogo informacija. Situacija je čak i u toliko gora jer se radi o periodu koji je definitivno pao u ”internetski zaborav”, periodu pre pojave Fejsbuka i svih društvenih mreža nastalih nakon toga. No bilo kako bilo, ono što smo iskopali da vam priložimo kao dokaz da se ovde nekada svirao rock n roll jeste članak o Halloween koncertu 2007.godine na kojem su nastupili bendovi Sepulchrum, Azilot i Blind Fold, koji se može naći u arhivi magazina Helly Cherry iz decembra 2007.godine (broj 62). Vampiri, veštice, kosturi, pali anđeli i ostala bića tame skupilia su se te davne jesenje večeri i ispunili ovaj zanimljiv klub. Nekoliko meseci pre ovog događaja, neki od vas su  su možda i prisustvovali  jednom pravom "rock n roll fijasku" koje su pripremile grupe Fear No Bear, Blind Fold i Critical Solution, ili recimo svirci grupe Two Strokes.  Iako nisu  baš potrajali dugo, klubovi Angie i Sweet 2,  oba još i u istoj ulici, pokazali su zapravo koliko je niška rock scena tada bila diverzifikovana i jednostavno interesantnija.  

5. Yeabugha

Od mosta i Angie-a šetamo Kejom ka centru sa suprotne strane Banovine, legendarnog prostora na kome se dan danas održavaju koncerti, i doalzimo do Balkanske ulice, one bliže centralnom gradskom trgu, gde je nekada postojao ne jedan, već dva rock kluba. Prvi se zvao Distorzija (ulaz od bioskopa) i predstavljao je kultno mesto niške underground scene koje pamti svirke  sve do 2005.godine kada se nažalost gasi i zatvara. Nekoliko godina nakon toga u istoj ulici, tačnije zgradi, nastaje klub simpatičnog imena koje u slobodnom izgovoru jednostavno znači Jebaga. Mesto je počelo sa radom, ako nas pamćenje dobro služi oko 2009.godine, a  već 2010.  postalo je jedno od najkorišćenijih mesta za svirke gde su zapaženije nastupe imali bendovi tzv. novog niškog talasa poput KZP, Decokvaritelji, Bitange, kao i mnogi drugi već afirmisani bendovi poput recimo benda Glad koji su bili predgrupa Kraljevskom Apartmanu. Da je klub obećavao govori u prilog i činjenica da su nastupe ovde imale i poznatije domaće grupe, između ostalog  Rambo Amadeus, Pero Deformero i dr. 

Možda jedan od najzanimljivijih nastupa desio se početkom 2010.godine kada se na binu ovog unikatnog mesta popela i legenda njuhorške street-rock scene Adam Bomb, koji je svirao sa mnogim poznatim američkim bendovima poput TKO, Black And Blue, Steel Pulse ali i sa čuvenim pevačem grupe Hanoi Rocks, Michael Monroe-om.  Taj concert bio je čak posećeniji od onog u Beogradu koji je ovaj harizmatični gitarista, inače nesuđeni član grupe KISS,  na toj turneji održao. Izdignuta prostrana bina i puno prostora za publiku, davale su ovom mestu prednost i stavljale ga praktično u rang najboljih niških klubova. Niš je bio na dobrom putu da dobije još jedno vrhunsko mesto za svirke, ali nažalaost, kako to obično obično uvek biva, sve je potrajalo isuviše kratko. Možemo čak i reći prekratko za mesto ovako velikog potencijala, tako da se klub pretvorio u nešto sasvim drugo. Prava šteta za klub sa takvim predispozicijama u samom centru grada, na samom Keju, koji je bio poznat kao mesto okupljanaja niških rokera, metalaca i uopšte sve kulturno alternativne omladine toga vremena

Fun fact: Ne možemo da odemo odavde a da ne pomenemo i drugi niški klub koji se nalazi u istom ovom kvartu, u ulici paralelnoj sa ovom u kojem su bili Yeabugha i Distorzija, a to je svakako legendarni niški Feedback. Jedan od klubova koji i dan danas postoji i koji radi punom parom. 

6. Brod – Kumbara

Napuštamo centar grada i glavnom ulicom idemo do raskrsnice kod Pozorišta i Suda, gde nastavljamo sa pričom o nekadašnjim niškim klubovima. Iz pravca iz kog dolazimo biramo skretanje na levo, međutim samo na kratko. Zapamtite ovu čuvenu gradsku raskrsnicu jer ćemo joj se ubrzo vratiti. Dakle, nekih trista metara odatle ulicom Stefana Prvovenčanog nailazimo na jedan od najpoznatijih niških rock klubova, generalno klubova uopšte,  koji će bez obzira na sve zauvek ostati upamćen po imenu Brod, zahvaljujući svom specifičnom i unikatnom spoljašnjem izgledu pre svega. Brod je, jednom rečju, prosto bio legendarno mesto. Ne postoji niški bend iz vremena o kojem govorimo koji ovde nije svirao. Ovako na prvi pogled, izgled kluba može da prevari. Pramac i paluba sa šankom bili su vidljivi sa ulice, ali kao i svaki brod, popularni niški Brod (koji za neko divno čudo nije na Nišavi), imao je i svoje potpalublje na kojem se upravo i dešavala sva ta rock 'n' roll magija. U podrumu kluba nalazio se više nego zadovljavajući prostor. Bina je bila nešto manja nego u drugim klubovima ali to nije smetalo bendovima da na ovom mestu izvedu neke od svirki za pamćenje. 

Pored samostalinih koncerata niških grupa ovde se održavala i Dvestadvojka, razni muzički festivali ali i legendarni unplugged koncerti koje je grupa Styptic izvodila zajedno sa svojim prijateljima. Nišlije još uvek pamte tribute grupama Alice In Chains, Pearl Jam, Nirvana i Tool. Klub je svoj pik pod imenom Brod doživeo u periodu 2007-2009.godine a 2010. se ponovo vraća punom parom.  pod novim imenom Kumbara bar. Novo ime, stari izgled i slična priča nastavila se i nakon ove promene. Ovde beležimo i jedan Halloween festival na kojem su 2010. pored niških bendova KZP, Represseion Release, Rage Against The Komšije svirali i beogradski Filthy Cathouse i Bolesna Stenad. U kasnijem periodu postojanja ovog kluba mini nastupi održavali su se i u gornjem delu kluba. Brod odnosno Kumbara, možda nije imao najbolji prostor ili najbolju binu u gradu, ali jeste imao taj unikatni niški šmek i duh tog nekadašnjeg undergrounda. Mesto je početkom prošle decenije počelo polako da se gasi što se tiče svirki, primetićete,  u isto vreme kao i većina klubova sa ove liste. Rokenrol se nažalost,  od tada pa sve do danas, nikada nije povratio u ovaj legendarni prostor u srcu grada.

7. 17, Base, Bauhaus, Black Stage

Vraćamo se na pomenutu raskrsnicu, čekamo zeleno i krećemo u pravcu Nišlijama dobro znanog Imidža, preciznije ulicom Sinđelićev trg, gde na samo nekoliko stotina metara od semafora nailazimo na još jedno kultno i legendarno mesto koje je tokom vremena promenilo mnogo imena, ali je nekako zauvek ostalo upamćeno kao Sedamnestica. E sad, što se tiče perioda o kojem je ovde reč, klub je pored imena 17 nosio još i nazive Bauhaus (po nekim istraživanjima 2005-2006), pa zatim Base od 2008. do 2010.godine, a između svega toga ostalo je zauvek poznato jednostavno kao Sedamnestica.  Ovde se, pogađate, takođe održao nemerljiv broj svirki od kojih i  neke od nainteresantnijih iz toga doba. Napomenućemo recimo, veliki koncert grupe Puls, pa onda Extreme Days festival niških bendova na kojem su nastupili svi aktuelni bendovi te davne 2007.godine poput Neckbone, Styptic, NKK, Revolution, Decubitus, Critical Solution i mnogi drugi. Da Balkanrock nije rasformirao svoj forum, sada bi imali i tačan spisak bendova sa ovog fantastičnog festivala koji je trajao tri dana, jer se na tim stranicama između ostalog nalazio i plakat sa ovog događaja. Nakon što je klub promenio ime u Base 2008.godine legendarni niški gitarista Zoran Stojanović Ciga održao je prvi rođendanski Mama Rock koncert te iste godine, propraćen velikim brojem drugih niških bendova, što će ostati običaj i godišnji događaj koji smo svi nestrpiljivo čekali, a koji se održavao sve do njegove smrti. 

Sam po sebi klub je bio zadovoljavajuće veličine. Međutim, imao je izuzetno malu binu na kojoj su bendovi jedva mogli da stanu. Ipak, to u ovom slučaju nikada nije predstavljalo problem. Sama lokacija u srcu grada i blizina drugih mesta za izlaske, davali su ovom klubu prednost nad ostalima. Ovde je na neki način bio prestiž svirati i iz svega toga i potiče taj status kultnog niškog rock kluba koji je ovo mesto zadobilo. Početkom prošle decenije kada je Base prestao sa radom, mesto je neko vreme bilo prazno. Hvatajući paučinu zaborava i sećajući će svih tih glasnih nota koje su prozujale između zidova ovog kluba, 2013/2014. godine ga otkupljuju  neki novi ljudi i daju mu ime Black Stage. Kroz Black Stage danas, na neki način, definitivno živi duh nekadašnje Sedamnestice, Bauhausa i Base-a kojih se muzičari i publika uvek rado sećaju. Neka samo tako i ostane...

8. Orange

Od Sedamnestice dalje prema pomenutom Imidžu dolazimo do čuvene Dušanove ulice koja je nadaleko poznata tome što je opevana u stihovima jedne pesme poznate niške ska grupe Proces. Dušanova je to zaslužila iz više razloga. Nekada je ova ulica bila stecište alt-kluture i rokenrola u Nišu, posebno osamdesetih kada je aktuelan bio i čuveni kafić Joy. Ovde je održan i koncert grupe Galija negde krajem osamdesetih, na samoj raskrsnici. Noćni klub Sunset, u periodu o kojem mi govorimo poznat i kao Saloon odnosno From Dusk Til Down, takođe se nalazi u ovoj ulici i bio je glavno mesto niških klupskih cover svirki. Ipak, nešto dalje od ovog kluba nalazimo na sada napušten lokal koji je nekada nosio naziv Orange. U njemu su se pravile svirke slične kao i u obližnjem Sunset-u. Dakle, postojao je „kućni“ bend Orange koji je tu svirao obrade, ali jednom prilikom ovde su nastupili i autorski niški bendovi, tada novoformirani Dreamcathers kao i hard rockeri Critical Solution. Ovakve svirke nisu bile toliko česte ali ih je ipak u određenoj meri bilo. Sve u svemu Dušanova ulica i danas nosi taj duh niškog rokenrola, iako njega tu ima još samo u sećanjima.  Mesta o kojima smo ovde pričali i danas su tu. Stoje postojano i trunu nagrižena zaboravom. Treaba im toliko malo,  samo malo nove energije, želje, pa onda restauracije i booom. Hej, pa ovde se devedesetih nalazio čak i neprikosnoveni i unikatni kafić Tramvaj, o čemu mi pričamo. Dušanovom ulicom....kada prođeš ti....

9. Klub 2M

Sada već  izlazimo iz takozvanog centralnog gradskog gnezda i put nas vodi ka Bulvaru Nemanjića gde nalazimo jedno malo mesto za koje možda nikad ne bi ste pomislili da je bilo iskorišćeno za rock svirke. To mesto se tada zvalo 2M i nalazilo se ispod Bulevarske pijace. Ne baš toliko rokerski na prvi pogled, međutim, samo po sebi mesto je bilo i više nego dovoljno underground, obzirom da se nalazi bukvalno ispod zemlje i da je po svom enterijeru bilo idealno za svirke. Ovde je 2006/2007 stigla Dvestadvojka, rasprostrla svoju opremu, prilkjučila se na talase svog radija i žurka je mogla da počne! Prepun klub, dobre vibracije i svirka bendova poput Puls, Critical Solution, Bušmani, Dargoron, Rain Delay, da napomenemo samo neke. Nema mnogo podataka o tome koliko je svirki bilo održano na ovom mestu na kojem je danas  teretana. Postoji velika mogućnost da su se ovde održavali i nastupi nekih drugih muzičkih pravaca,  no ipak događaji o kojima ovde pričamo su samo još jedan dokaz o tome da je ovaj grad imao toliko potencijala da ni iz čega stvori i adaptira neka od najluđih mesta za svirke. Mesto nije imalo binu, ali je imalo taj neki mrak, atmosferu dušu dalu za RnR, grafite na zidovima i bilo je izolovano. Šta više treba za dobru rock/metal svirku. Bio je to taj neki specifični duh grada Niša toga vremena, kojeg nažalost danas uopšte više nema. 

10. CZKNB

Na samom kraju ovog našeg putovanja kroz vreme i kroz Niš, završavamo nešto izvan izgrada, tačnije u Niškoj Banji gde je u Centru Za Kulturu u ovom periodu održan veliki broj rock svirki. Ovo mesto je vrlo brzo dostiglo status kultnog i nezaobilaznog za niške muzičare, obzirom da su svi tadašnji aktuelni niški bendovi ovde maker jednom u svojoj karijeri svirali. Bilo je samostalnih koncerata, snimanja spotova, takmičarskih festivala i čega sve ne. Zapravo, mesto je bilo dva u jednom. Moglo je da se svira u samom Centru, tačnije zgradi,  ali i ispred njega na podijumu koji je gledao na mini amfiteatar. Nešto slično kao Amafi na Keju samo manje.  Unutra nije postojala bina ali to nikako  nije sprečavalo bendove da sa velikim zadovoljstvom i entuzijazmom ovde održavaju svoje nastupe. Jedina mana ovog mesta bila je u tome što je prevoz ka gradu bio ograničen tako da je bend koji je svirao poslednji uglavnom ostajao sa pola kapaciteta publike te večeri. Ipak, kao što smo već mnogo puta pomenuli do sada, takve sitnice jednostavno nisu uspevale da pokvare  dožiljaje sa svirki, recimo poput Balkanrockove borbe bendova 2008.godine, koncerata Plastic Sunday-a, Styptic-a, NKK-a, Embryo Shpayz-a, Bitangi, niških heavy metalaca Glad, odnosno RnR  grupe Critical Solution,   i mnogih, mnoigh drugih. Mesto počinje aktivno da se koristi kao prostor za svirke negde od 2007.godine i to traje sve negde do početka naredne decenije kada se jednostavno, kao i većina drugih, iz nepoznatih razloga zatvara i gasi. To je ujedno i bila sudbina čitavog niškog rokenrola i uopšte scene u celini, oduvek...

Na kraju, Niš nikada nije bio losanđeleski Sunset Strip ili Sijetl, u smislu scene, ali kada bi ste kojim slučajem vratili u ovaj period, zatekli bi ste se u gradu koji bi vam je ujedno i poznat ali utoliko i stran. Zamislite samo, tri četvrtine ovih klubova sa liste su u svakom momentu, odnosno u svakoj od godina u rasponu od 2005. do 2013. bili aktivni u isto vreme. Ako uzmemo za primer 2007.godinu, dolazimo do podatka da je 8 kluobva sa ove ove liste (svi osim Sweet 2 i Yeabugha), bilo aktuelno u datom trenutku. Ukoliko na to dodate i ostala konvencijalna mesta za festivale i druge vrste svirki, dolazite do zaključka da ste u Nišu nekada mogli čak i da birate na koju ćete svirku ili koncert iči, jer se često dešavalo da su se takvi događaji preklapali. To je posmatrano iz ugla današnjeg stanja nevoravatan i jednostavno frapantan podatak. Nezamislivo! Bolje rečeno zastrašujuće, obzirom na to u kakvom su stanju rock 'n' roll i niška muzička scena danas. Još veći paradoks je u tome da ako bi ste u tom svom povratku u prošlost, pitali bilo koji niški bend iz tog doba šta misli o sceni, ili pročitali na njihovim bendskim profilima, svi bi vam uglas rekli isto – SCENA JE MRTVA! Ako je tada bila mrtva, kakva je onda danas?

Odgovor na ovo pitanje nije lako dati i mi to ovom prilikom nećemo ni pokušavati. Ako ste stigli do ovde hvala vam na pažnji i hvala svim bendovima i ljudima koji su nam dozvolili da za ovaj tekst iskoristimo njihove fortografije, kako bi smo vam ovu priču i vizuelno dočarali.  Naravno, kao što smo rekli, ovo nisu sva mesta na kojima se tada sviralo, ali o tome, nekom drugom prilikom!

P.S. Izvinjavamo se svim bendovima i akterima koji ovde nisu bili pomenuti. Jednostavno nije lako setiti se svega. 

 Za kraj, tu je i naša oficijelna Spotify plejlista - Niš Rocks!

Autor: Janko Petrović

Grupa GALOP objavila svoj prvi single i spot za pesmu San

 

Grupa Galop iz Niša koju čine Aleksandar Sale Videnović (gitara i vokal), Zoran Đurđević (bubanj), Davorin Dinić (bas gitara) i Bojan Videnović (klavijature), izbacila je singl i spot za pesmu San čime se  predstavila publici ali i najavila svoj album prvenac. 

Zapravo, pravo je pitanje da li se  ova grupa po prvi put predstavlja domaćoj publici ili se radi o povratku na scenu nakon višegodišnje pauze? 

Tu misteriju razrešio nam je upravo Aleksandar Videnović, koji je takođe i gitarista grupe Glad i sa kojim smo vodili i prvi intervju na našem sajtu: 

"Grupa Galop je u stvari prva postava grupe Glad koja se okupila posle mnogo godina pauze. Obzirom da je kroz sam Glad prošlo dosta muzičara, koji su svi ponaosob dali svoj doprinos, rešili smo da napravimo bend od starih članova. Grupu smo nazvali Galop kako bi na neki način ostali povezani i sa bendom Glad, jer je  Glad zapravo jahač apokalipse koji neprestano galopira na svom konju kroz vekove, što su u našem slučaju godine." 

Pesma San snimana je u Fat Cat studiju u Nišu dok je sam spot sniman na sceni niškog Pozorišta lutaka  kao i u okolini samog grada. 

Po rečima frontmenta benda Aleskandra Videnovića, snimanje albuma je več krenulo a u budućnosti treba očekivati i još nekoliko vizuelnih izdanja. 

Spot možete pogledati ovde:

Intervju: Q&A sa Aleksandrom Videnovićem - gitaristom grupe Glad

Grupa Glad iz Niša nedavno je izdala svoj album prvenac i to baš u vreme kada je izašao januarski Junkyard žurnal, u kojem smo, neznajući da je postavljen svega nekoliko minuta pre puštanja teksta u "etar",  pisali o najnovijem spotu grupe pod nazivom Pogrešan Dan. Ovoga puta imamo nešto potpuno drugačije, nešto što do sada nismo radili na ovom blogu, a što bi svakako trebalo da postane ni manje ni više nego tradicija  U to ime, za ovu prvu priliku, sa nama je gitarista grupe Glad i veliki prijatelj bloga, Aleksandar Sale Videnović sa kojim pričamo o albumu koji je njegova grupa izdala početkom ove godine ali i o mnogim drugim zanimljivim temama. Prvi autorski Junkyard intervju - Q&A tipa, može da počne!

JRS: Pre svega čestitke na albumu prvencu! Dugo smo čekali ovaj trenutak, ali hajde pre nego što počnemo da pričamo o samom izdanju, kaži nam nešto više o samom bendu. Kada je i kako nastala grupa Glad?


Aleksandar Videnović: Ko čeka taj dočeka! Ideja o bendu je nastala decembra meseca davne 1996.godine, koji je trebalo da se bavi isključivo autorskim pesmama. Međutim, kao i svi durgi bendovi i Glad je u svom repertoaru imao obrade kako bi se približio publici. Međutim, prva postava benda aktivno je krenula januara 1997.godine i ubrzo snimila svoj prvi demo sa tri pesme i to u studiju "Zlatna nota". Bili smo redovno na demo listama Radio Petice i imali prvi TV nastup u emisiji Prsslook again. Nakon toga smo snimili još jedan demo sa tri pesme u studiju Ace Of Spades. Nakon toga je 2001.godine usledilo i takmičenje po većim gradovima Srbije koje je nosilo naziv Kvalifikacije za Zaječarsku gitarijadu, gde smo u konkurenciji od šest bendova osvojili prvo mesto zahvaljujući Radomiru Mihajloviću Točku (grupa SMAK) koji je bio u žiriju te godine, a koji je naše pesme ocenio progresivnim za to vreme. Svirali smo četiri pesme i prošli na 35. Zaječarsku gitarijadu. Moram napomenuti da je nakon Zaječarske gitarijade došlo do promene personala u bendu, do jednog tihog perioda bez živih nastupa, ali i te kako važnog jer su tada nastale nove pesme koje će Glad svirati na svirkama koje slede, a neke od njih su se našle i na novom albumu.



JRS: Uglavnom su ti počeci dosta turbulentni ali i u neku ruku zanimljivi. Šta se dalje dešavalo nakon pomenute pauze?


Aleksandar Videnović: Glad je ponovo počeo da radi aktivno sa svirkama 2007.godine kao podrška bendu Mama Rock. Svirali smo sa Kraljevskim Apartmanom a kasnije i sa Osvajačima. Vrhunac je svakako naše prvo javno izdanje pesme Vampir na kompilaciji demo bendova 2010.godine u izdanju PGP-RTS. Tada smo svirali kao jedan od finalista u Studiju 6 Radio Beograda.



JRS: Verujem da je mnoge ljude, baš kao i mene samog, interesovalo odakle baš to ime  Glad. Kako ste došli do tog naziva?


Aleksandar Videnović: Imali smo tu sreću da smo rasli u vreme kvalitetnih filmova, stripova i zanimljivih knjiga (podvig nezamisliv u današnje doba kompjutera); ime benda je trebalo da bude jako, teško i mistično. Glad je jedan od Četiri jahača Apokalipse. Sećam se dobro da sam voditelju pomenute emisije Prsslook again, na pitanje zašto se zovemo Glad, rekao kroz osmeh da je to "glad za dobrom muzikom". Na jednoj svirci pre 7-8 godina imali smo zastavu Četiri jahača iza bubnjara. Sumnja se da je pomenuta zastava još uvek kod njega!



JRS: Vraćamo se sada na album. Izašao je, dakle, u januaru ove godine. Koliko je dugo trajala priprema, pisanje pesama pa i samo snimanje?


Aleksandar Videnović: Znaš, neke pesme koje smo još pre nekoliko godina radili jednostavno nismo mogli ostaviti neobjavljenim, i ubeđeni smo da im je mesto na albumu. To su hitovi koje ljudi znaju: Vampir, Zona Sumraka, Nokat i Meso, Sveti Gral, a potom i pesma Tamnica koja je poslužila za naš prvi spot. Ostale pesme smo radili nekih godinu dana, recimo, i za nas imaju potpuno istu težinu kao i pesme koje smo radili ranije. Jednostavno, ne stidimo se ni jedne jedine pesme koja je obeležila prvenac. Stidimo se što je prvenac.

                                     


JRS: Jako lepo rečeno i verovatno će se mnogi bendovi pronaći u ovoj poslednjoj rečenici, ali, bitno je da je album tu. Ko je pisao većinu materijala na albumu?

Aleksandar Videnović: Ono što je meni važnije od toga je da su svi oni koji su učestvovali u snimanju dali svoj pečat, kako se to već kaže. Tačno je da sam većinu pesama napisao ja, ali među autorima su i naš bivši klavijaturista Bojan Videnović, koji je takođe svirao klavir na baladi Vera,  zatim i  dugogodišnji bivši gitarista Darko Đorđević kao i sadašnji Milan Tričković Cile.



JRS: Gitarske deonice na albumu su veoma zanimljive. RIfovi i solaže su u pravom heavy rock maniru. Odakle ste crpeli inspiraciju?


Aleksandar Videnović: Moram priznati da ja pripadam starijoj školi pa moje solaže tako i zvuče, i ponosan sam na to, jer to sam ja. Nema tu kopiranja, to su emocije prenesene na žice. Cile je malo moderniji s obzirom na našu razliku u godinama, a i malo je brži! Gledali smo da rifovi budu jaki i bez mnogo "prilagođavanja" onima koji bi hteli da čuju nešto drugačiji Glad. Ne damo se!



JRS: Pošto sam i sam gitarista, zanima me i to; kako su podeljene dužnosti, tipa solaže, ritmovi? Delom smo to već pričali, ali eto neka ovo bude za sve nas gitariste.


Aleksandar Videnović: Tu smo Cile i ja, dakle , dogovarali ko će šta da svira. Ja sam se trudio da malo "teže" solaže prepustim njemu, jer ima delova koje jednostavno zahtevaju "prženje", kao recimo u pesmi Tamnica. Tamo gde se njemu činilo da su moje solaže sasvim pristojne i da ne ubijaju pesmu, ostalo je na meni. Važno je da se nismo otimali za delove i da svako voli ono što je odsvirao.

JRS: Da pređemo sada malo i na tekstove pesama. Možeš li nam reći o čemu zapravo govore tekstovi grupe Glad i kakvu poruku šalju? Inače da napomenem i to da je Nemanja Vacić - Waca, uradio đavolski dobar posao što se tiče vokala!


Aleksandar Videnović: Waca je nesebično dao onu potrebnu energiju svakoj pesmi, što je pomoglo i tektstovima da dođu do izražaja. Kada pevaš "iz muda", onda dobiješ takav vokal koji lepo priča priču o slobodi, ljubavi, prevari... Takođe i o strahu od gubitka ne samo one druge polovine jabuke, ma koliko ona bila crvljiva, već i o strahu od gubitka samog sebe. Imamo i jednu staru epsku pesmu o potrazi za svetim Gralom, o temi koja nas je od uvek fascinirala. Što se tiče poruka, jasno je da svaka pesma nosi svoju težinu, samo je pitanje koga će to u kojoj meri da pogodi. Bolesno verujem da ljudi znaju da slušaju pesme.



JRS: Zanima me koje su tvoje omiljene pesme sa albuma? Kao autoru prirodno je da su ti sve drage, ali ako bi mogao da izdvojiš neku, koja bi to bila? Meni je, recimo, od uvek Nokat i Meso bila favorit.


Aleksandar Videnović: Drago mi je da spadaš u onu grupu ljudi koja ističe Nokat i Meso, naš prvi hit koji se, eto,  našao i na albumu. Ja se obično vežem za svaku novu pesmu koju napravimo. Preslušavajući album stotinu puta, uvek dođem do onoga što si i ti rekao, da je teško odvojiti pesme. Niko to ne radi, ali hajde da napravimo izuzetak: tu se vodi mrtva trka između Noćas mi se samo govori o tebi i Tamnice, koja me i danas dirne kada gledam spot. Inače, verovao ili ne, pomenuta pesma Noćas... je nastala u snu! Sanjao sam melodiju i tekst refrena, ustao sam u toku noći i odmah na kompu snimio melodiju i tekst pevajući. Posle nekoliko dana napravio sam celu pesmu. Eto, i to mi se dogodilo!

                                     

JRS: Poslednja pesma na albumu je instrumental pod nazivom Mrtvima. Odakle je potekla ta ideja i o čemu se tu zapravo radi?

Aleksandar Videnović: Moram da priznam da si jedan od retkih koji postavlja prava pitanja. Čovek se tokom svog života susreće sa smrću bližih ili daljih ljudi koji mu znače. Gitara je čudesna naprava koja u nekim trenucima može da proizvede i bol. Ta pesma je posveta mrtvima koji su i dalje živi u nama.

JRS: Jako inspirativan instrumental, nema se šta više dodati. No, da se osvrnemo i na staru dobru temu, koja je iz nekog razloga tema broj jedan gotovo svih recenzija sa ovdašnjih prostora - produkciju. Za mene je lično mnogo bitnija pesma kao pesma, odnosno ideja i njeno izvođenje, nego "cena" produkcije. Ovo pitam iz razloga što znam da si produkciju celog albuma zapravo uradio ti. Koliko je taj deo posla za tebe bio izazovan?

Aleksandar Videnović: Prethodno moram reći da su pesme snimane na različitim insturmentima, sa dugim pauzama. To i jeste bio izazov s obzirom da sam se prvi put latio tog posla, moram priznati, u veoma teškim uslovima. Iako nisam sasvim zadovoljan, mogu reći da sam se trudio da dam svoj maksimum. Opet kažem, moglo je to i bolje ali ne u uslovima u kojima je rađeno.



JRS: Pošto pratim vaš rad već dugi niz godina, znam da ste na svirkama izvodili još neke pesme, pored ovih deset koje su završile na albumu. Da li imate u planu da i neke od njih snimite?


Aleksandar Videnović: Mnogo mi je drago da te pesme nisu izgubile na značaju. Čvrstog sam stava da čovek mora svoj rad da sačuva. Jednom će i te pesme doći na red.



JRS: Kako je nastao omot albuma? Ko je zaslužan za to i odakle inspiracija?


Aleksandar Videnović: Model na omotu je jedna zanimljiva osoba koja se zove Jelena Ilić. Naime, ona je i autor našeg logoa koji sam ja, ruku na srce,  teško prihvatio, ali sam ubrzo uvideo da sam se prevario jer to je ono što nam je trebalo. Što se tiče omota, Jelena je tu svoju fotografiju "doterala" i dala joj onu mističnu notu. Taj takav omot je bio na našem maksi singlu koji smo sami štamapali na disku u vreme kada je bilo nezamislivo snimiti album. Te diskove smo delili na svirkama. Onda je taj omot modifikovan od strane našeg bubnjara Ljupčeta Cvetanovskog koji je omot u boji potpuno zamračio i napravio ga onakvim kakav nam odgovara. Ja sam tu nešto malo korigovao i napravio "buklet" za disk. Moram napomenuti da je foto za album radio naš bivši basista Davorin Dinić.



JRS: Snimili ste i nekoliko spotova koji prate ovo izdanje. Možeš li nam reći nešto više o tome? Da li je možda u planu još neki spot?


Aleksandar Videnović: To je zaista priča za sebe. Kada smo uradili Tamnicu, palo mi je napamet da ta pesma, koja je inače bila jedan veliki iskorak u izvođenju, treba da se prenese na video. To je naš prvi spot. Ljubaznošću dobrih ljudi dobili smo Logor na Crvenom krstu za snimanje, doduše dobili smo i samo dva sata za to. Drugari su nam pomogli oko snimanja. Izdvojio bih Milana Mitrovića našeg kamermana koji je nesebično dao sebe da u nemogućim uslovima snimi ono što smo tražili od njega. Glumac je pomenuti nekadašnji basista, svestrani, Dača Davorin Dinić, a njegova partnerka u spotu Nikoleta Milosavljević. Veselje je kratko trajalo jer je neko udurženje boraca "podivljalo" i kukalo kako je snimanje muzičkog  spota u Logoru  skrnavljenje žrtava; tu su međutim upravo zaboravili da pesma govori upravo o slobodi i ljubavi, a takođe nisu ni pomenuli gomilu političara koji svake godine 12.februara skrnave to sveto mesto svojim prisustvom i bljuvotinama koje izgovaraju u njihovim besmislenim govorima. Povukli smo spot na mesec dana, posvetili ga žrtvama Logora i pustili ga da se dalje vrti. Da li ima nečega blasfemičnog u spotu gledaoci mogi da se uvere na Youtube-u.

Tokom 2017. i 2018. godine snimili smo još tri spota: za pesmu Kao nekad kad sam bio sam, sa mojim trenerom kendoa Željkom Hotićem i drugarima iz kluba Mushin, u kome mu je prtnerka bila moja drugarica Irena Živković. Potom za pesmu Pogrešan dan sa Draganom Kocićem i njegovom lepšom polovinom Aleksandrom. Poslednji spot koji još uvek nije izašao i u produkcijskoj je fazi; to je prva akustičarska Glad balada i zove se Vera, sa sjajnom Majom Kovačević i Damirom Mladenovićem, inače bivšim pevačem benda Glad! 




JRS: Kako se Glad uklapa u današnju domaću rock n roll scenu i šta je to što vas čini jedinstvenim?


Aleksandar Videnović: Pa, iskreno, mislim da Glad radi iskrenu svirku, Nema mnogo dopadanja ovim ili onim, i dosta mi je deljenja na neki underground i mainstream pravac, i kojekakve druge budalaštine. Time se nažalost i dalje bave polupismeni i samozvani poznavaoci muzike kojima je dato da pišu svašta po portalima i da pljuju. Glad jeste jedinstven po tome što se nikako ne uklapa u moderno poimanje muzičke scene koja je apsolutno upropašćena kao i sve u zemlji Srbiji. Srećni smo što ne moramo da molimo nikoga, a publiku imamo.



JRS: Kakvo je tvoje mišljenje o našoj, niškoj rock sceni? Svirali smo mnogo puta zajedno deleći svirke. Da li se nešto promenilo od tada?


Aleksandar Videnović: Moram reći da je ova rabota kojom se bavimo u stvari nezahvalan posao. To znači da su neravnopravni uslovi izražavanja onoga što radiš. Verujem da me razumeš jer si i ti u toj priči. Imati bend koji radi autorske pesme na inače vrlo plodnom zemljištu, a koje se suočava sa, slobodno mogu reći diskriminacijom branše u vidu kvazi muzičkih portala, samozvanih kritičara, pojedinaca koji ne osećaju muziku i ono što je rečeno kroz tekstove, realno je mnogo teško i nezahvalno. Pa ipak, bendovi tvrdoglavo i po meni sasvim opravdano, nastavljaju da rade po svome, da izražavaju svoj bunt kroz pesme, da pevaju o slobodi , pravdi ili nepravdi. Malo ko, ili gotovo niko, neće moći dopreti do ušiju slušalaca što zbog gore rečenog, što zbog neobjašnjive nezainteresovanosti publike da uopšte načulji uši  i pokuša da probije tu medijsku  barijeru. Jer, mnogo toga može da se čuje iz poruka koje šalju bendovi kroz pesme.



JRS: Potpuno se slažem! Inače, reci nam i to, kako ljudi mogu doći do vašeg izdanja i u kojem formatu je sve album distribuiran?


Aleksandar Videnović: Naš album je dostupan na sajtu izdavača - One Records. U Nišu se može naći u prodavnici CD Sound u podzemnom prolazu u centru grada. Pored toga, ima nas i na svim muzičkim platformama poput Spotify, Deezer, Google Play, Youtube i mnogim drugim.

JRS. Kakvi su vam planovi za budućnost?


Aleksandar Videnović: Glad će raditi na drugom albumu koji će biti konceptualan; naime, pre ravno deset godina napravili smo jedan projekat povodom dvestogodišnjice Boja na Čegru. To je trebalo da bude svojevrsna rock opera, ali sa neafirmisanim pevačima u glavnim ulogama. Oduvek sam želeo da radim sa onima koji su talentovani a nemaju  mogućnost da se izraze i da se njihov kvalitet vidi i čuje. Celu priču nismo mogli da izvedemo sami; potrebna nam je bila Letnja pozornica u Tvrđavi i napravili smo projekat zajedno sa NKC-om i Balkanrock-om, aplicirali, ali nismo dobili ni dinara za to. ni od grada ni od države. Pouzdano znam da predstavnici kulturnih ustanova u to vreme, na sastanku kod gradnoačelnika, nisu znali da se jedan takav jubilej uopšte obeležava nekoliko meseci nakon tog sastanka; a Glad se godinu dana pre toga pripremao za koncert. Radi se o pesmama koje govore o događajima uoči, za vreme i nakon Boja na Čegru, naravno ispevano na naš način, sa dodacima melosa podneblja o kome se u pesmama govori. Pošto tada nismo mogli da iznesemo ovu priču, Glad će drugi album upravo uraditi na ovu temu.



JRS: Ovo zvuči jako zanimljivo. Moram priznati da jedva čekam da čujem sve to. Inače, hvala ti na izdvojenom vremenu i nadam se da smo, ovako kroz časkanje, uspeli da što bolje predstavimo vaš album prvenac! Eto za kraj, možda neka poruka za čitaoce?


Aleksandar Videnović: Najpre hvala tebi, velikom borcu za rock n roll, što si mi ukazao čast da govorim za tvoj portal i što si odškrinuo vrata onima koji nemaju uvid u naš rad, kako bi se eventualno zainteresovali da čuju šta nose te pesme koje Glad izvodi.  Ljudima poruka može da bude samo jedna: nema ničeg slađeg i važnijeg od slobode i ljubavi.



Fotografije preuzete sa zvanične stranice benda.



Fb stranica grupe: Official Facebook - Glad



Album grupe Glad možete poslušati na Deezer-u!




Maj/jun. 2019.godine                                                                          Razgovor vodio: Janko Petrović 

Junkyard Žurnal - januar 2019. Vol. 2

Dobrodošli u drugi deo januarskog žurnala u kojem ćemo više pažnje posvetii ovomesečnim albumskim izdanjima a osvrnućemo se i na domaću scenu. Prvi deo možete pročitati na: Junkyard Žurnal - Vol 1.

Inglorious - Ride To Nowhere (2019) Album

Ovaj deo krećemo sa jednim od bendova o kojima smo ovde već pisali. Ride To Nowhere  je naziv novog albuma britanske hard rock grupe Inglorious. Mnogo stvari se izdešavalo u međuvremenu, odnosno u periodu nakon poslednjeg albuma Inglorious II do danas. U kratkim crtama: frontmen (očigledno i gazda benda) upao je u nesuglasice sa ostalim članovima tako da je nakon izlaska ovog albuma jedino on ostao u bendu u poređenju sa postavom koja je iznedrila drugi album, pa i ovaj, pto se tiče snimanja. Ipak nećemo se ovoga puta baviti tim prljavštinama. 

Sredinom ovog meseca imali smo priliku da čujemo single I Don't Know Yo, koji vam i ujdeno  predstavljamo u ovom prilogu.  Međutim, kako  vreme samo po sebi brzo leti, u poslednjoj nedelji januara izašao je i sam album. Ovako na brzinu, na prvo slušanje, može se reći da album ima dosta potencijala. Pored navedenog singla izdvajaju se još i numere Where Are You Know, Freak Show, Ride To Nowhere. Sve je na svome mestu baš kao i na prethodnom albumu Inglorious II.Bend ( ko god da je u njemu) je još jednom dokazao epitet jednog od najboljih mlađih/novijih čisto hard rock bendova. Ukoliko ste ljubitelji britanskog hard rcok-a, a pri tome znate na koje grupe tu mislimo, Inglorious bi trebalo da predstavlja pravi izbor za vas.

                                 

Jetboy - Born To Fly (2019) Album

Još jedno kompletno izdanje stiglo je krajem ovog meseca i to od starog dobrog Jetboy-a. Jetboy je bend koji je  nastao polovinom osamdesetih u Los Anđelesu,  baš kao i kolege sa istih "ulica" poput Guns n  Roses, L.A. Guns , Faster Pussycat i dr.  Iste one  kolege sa kojima Jetboy uglavnom idu u paketu u svim tim pričama o tzv losanđeleskoj street/sleaze-rock sceni. Taj ulični izgled i zvuk koji je ovaj bend gajio od samog početka možda najbolje oslikava i pevač Mickey Finn, koga bi ste lako mogli da pomešate sa nekim pankerom sa čirokana frizurom. To takođe važi i za ostale članove benda.

No, idemo sada u 2019.godinu. Album Born To Fly donosi niz jako dobrih street rock numera, ovoga puta više u stilu rock muzike sedamdesetih. Zapravo, bez nekih velikih iznenađenja, Jetboy ostaju ono što su oduvek i bili. I ako nikada nisu bili toliko popularni kao gore pomenute grupe , ostali su verni i dosledni svome zvuku, čvrsto držeći svoje mesto u tom širokom spektru grupa iz tog doba. 

Bend pored Mickey Finn-a čine još i gitaristi Fernie Rod i  Bille Rowe, bubnjar Al Serrato, dok je basista ove današnje postave legendarni Eric Stacey, nekadašnji član originalne postave već pomenutih Faster Pussycat. Sa novog albuma se na prvo slušanje izdvajaju numere Born To Fly, Brokenhearted Daydream, All Over Again kao i Beating The Odds koju za ovu priliku biramo. Sleaze rock u izvedbi jednog od organskih bendova tog pod-žanra, bio bi najkraći ali i najpravilniji opis ove grupe i pomenutog izdanja.

                                 



Quiet Riot - One Night In Milan CD/DVD/Blue Ray  2019

Nakon grupa Mr. Big i L.A. Guns dobili smo još jedan nastup koji je snimljen u Milanu i to od pionira glam/metal scene osamdesetih, grupe Quiet Riot. Ima nečega izgleda u tom gradu, čim toliko bendova izbacuje live albume sa tog zapravo istog muzičkog prostora.  Ko zna čiji ćemo još nastup dobiti zodatle. U slučaju Quiet Riot-a, u pitanju je nastup sa  Frontiers Rock Festival koji je održan 2018.godine.

Pre nego što  kažemo koju reč o samom nastupu i izboru pesama, valja se se osvrnuti na to ko danas čini Quiet Riot. Verovali ili ne, ovu grupu osnovao je još davne 1973.godine niko drugi do Randy Rhoads, potonji gitarista čika Ozborna. Znamo svi šta se sa njim kasnije desilo. Najpoznatiju postavu QR činili su pevač Kevin Dubrow, bubnjar Frankie Banali, basista Rudy Sarzo  (Whitesnake, Ozzy, Dio) i gitarista Carlos Cavazo (Ratt). Ova postava se zapravo uzima za onu glavnu jer bila na okupu najvećeg uspeha benda, odnosno u vreme izlazka albuma Metal Health 1983. i Condition Critical 1984.godine.

Ubrzavamo malo i stižemo u 2007.godinu kada od prekomerne upotrebe susptanci umire pevač i frontmen grupe Kevin DuBrow. Za mnoge je ovo značilo da je došao i kraj grupe Quiet Riot, s obzirom da je Kevin bio teško zamenjiva figura u bendu. Međutim, bubnjar Frnakie Banali nije tako mislio. Ova originalna postava je, kao što se pretpostavlja, pretrpela veliki broj promena. U međuvremenu gitarista grupe postaje Alex Grossi (Beautiful Creatures, Hookers and Blow, Dizzy Reed), basista je Chuck Wright koji je u bendu još 1982.godine sa mnogo napuštanja i vraćanja. Na mestu pevača, sa druge strane, smenjivalo se dosta njih, među kojima vredi izdvojiti recimo Jizzy Pearl-a, čoveka koji je verovatno bio u svim mogućim bendovima iz toga vremena u nekom trenutku. Ni on sam verovatno ne bi mogao da ih sve nabroji kada bi ga pitali. Na kraju ipak, izbor je  pao na mladog i nepoznatog James Durbin-a, koji je svoj rock n roll put utro ni manje ni više nego na američkom Idolu 2011. godine na kojem je izvodio pesme Judas Priest-a. Izgleda da je Frankie Banali to pomno pratio, te je nakon toga uspostavljena i saradnja.

Iskreno rečeno, Quiet Riot je bio daleko od muzičkih interesovanja autora ovog teksta, posebno nako smrti Kevin DuBrow-a, a još više nakon dolaska novog pevača iz riajliti programa kakav je Idol. Ipak, kada je izašao prvi single sa ovog albuma, pesma Condition Critical, bilo je to više nego dovoljno da se Quiet Riot nađe u nekom novom fokusu interesovanja. James Durbin je u suštini sjajan pevač, i što je najbitnije, dovoljno dobar da njegovim doprinosom Quiet Riot ponovo zvuči onako kako i treba, kao nekada davno sa svojim originalnim pevačem. Svaki ultrasonični Kevin-om ton je ponovo tu, podmlađen i drzak dok se ujedno nikako ne može reći da je reč o  bilo kakvom kopiranju. Jednostavno kockice su se složile i ovaj live album je čvrst dokaz toga. Bend zasigurno nema nekadašnji  izgled kao pre, ali ono što  je mnogo bitnije od toga, Quiet Riot zvuči kao nekada. One Night In Milan donosi petnaest pesama, skup starog i novog (ima pesama i sa albuma iz 2017. Road Rage). E sad, ako baš ne znate ni jednu pesmu, pustite barem zadnje dve: Cum on Feel The Noize ili Bang Your Head (Metal Health), jer je verovatnoća da ste čuli jednu od ove dve metal himne gotovo stopostotna.

                                 

Skid Row - Skid Row (30th Anniversary Deluxe Edition) 2019 

Ovog meseca imali smo i jedno reizdanje. Nekada velika  i legendarna grupa Skid Row ove godine slavi tridesetogodišnjicu svog albuma prvenca. Ovaj mega uspešni album iznedrio je neke od najvećih hitova ne samo benda već i toga doba, poput 18 and Life, Youth Gonne Wlld, I Remember You, Peace Of Me , Sweet Little Sister i dr. ( u suštini pravi fanovi Skid Row-a će vam za sve pesme reči da su meastralne, što i nije daleko od istine). 

Danas je, međutim, Skid Row nešto sasvim drugo. Od grupe koja je punila arene i otvarala stadione za rok velikane, danas su pali na nivo prosečnog klupskog benda (pitanje da li punih klubova) , sa ko zna kojim pevačem po redu kome verovatno vrlo mali broj ljudi i zna ime. Sa druge strane legendarni frontmen ove grupe Sebastian Bach već dugi niz godina ima svoju solo karijeru. Da se razumemo, nakon njegovog otpuštanja, u bend je došao pevač Johnny Solinger i bend je sa njim napravio nekoliko sjajnih albuma. Tek nakon njegovog odlaska 2015.godine počelo je srozavanje. Umesto da u tom trenutku iskoriste priliku i naprave "reunion", Rachel Bolan i Dave Snake Sabo su i tu priliku uspeli da  propuste. Razlog je glasio ovako: ne mogu da rade sa Sebastianom čak ni posle toliko godina. Ovo je verovatno i priča za neku drugu priliku. 

Na kraju od svega toga čak ni sam album nije ispoštovan do kraja. Remasterizovane pesme, jedna numera koja se nije našla na prvobitnom izdanju (inače publici poznata pod nazivom Forever) kao i live snimak sa nekog od koncerata od pre 30 godina. To je sve! Čak nisu predviđena ni CD odnosno vinil izdanja. Vrlo, vrlo razočaravajuće...

                                 

Junkyard Rock - Domaća scena


Za kraj ovog žurnala izdvajamo i par noviteta sa domaće scene za koje smatramo da su i te kako vredni pažnje Junkyard bloga.


Glad -Pogrešan dan

Heavy metal grupa Glad iz Niša na putu je ka svom prvom albumskom ostvarenju i to pod patronatom izdavačke kuće One Records. Dok čekamo na album, ekipa koju od njenog formiranja predvodi gitarista  i muzički guru Aleksandar Sale Videnović, izbacila je još jedan spot sa nadolazećeg albuma, i to, nećete verovati, upravo u trenutku kada je tastatura lupkala i ukucavala reči koje upravo čitate! Zapravo, ideja je bila predstaviti spot za pesmu Kao nekad kad sam bio sam, koja je izašla krajem prethodne godine.  Ali avaj! Moramo ići u korak sa novitetitma, tako da je ovo zapravo i jedna vrsta ekskluzive.

Glad inače pored pomenutog Saleta Videnivća čine još i  gitarista Milan Tričković Cile (Corpus Delikventi), basista Miloš Jovanivić, bubnjar Ljupčo Cvetanovski i pevač Nemanja Vacić Waca (Burned Beyond Recognition, Critical Solution Revisited). Kakav god vama bio dan, sigurni smo da ne može biti "pogrešan" za dobar heavy rock. Uzgred, album  očekujemo u nekoliko nadolazećih dana!


                                  


Michel - Rosie 


Idemo sada u  Novi Sad, odakle dolazi grupa Michel. Ovaj novosadski  kvartet predvodi gitarista i pevač, Dragutin Suković Sule, nekadašnji gitarista i osnivač glam rock benda Nasty Michelle iz istoimenog grada. Grupa je izdala EP pod nazivom Clubmaster u toku 2018.godine, na kojem se nalazi pet izuzetno zanimljivih numera u kojima bend kombinuje elemente old school i moderne rok muzike sa dodatnim suptilnim primesama elektronike. EP je već izazvao veliku pažnju publike širom regiona, a renomirani sajt Balkanrock uvrstio je ovo izdanje u Top 25 domaćih albuma. Što se samih pesama tiče, treba pomenuti da su polako jedna za drugom dobijale i adekvatnu ekranizaciju, pa tako i numera Rosie, koju vam ovoga puta predstavljamo. Inače svaka pesma sa ovog EP-a je posebna, kako u smislu tekstova tako i i muzike, pa vam zato i preporučujemo da ga poslušate u celosti. 


                                  



Toliko od nas za ovaj put. Nadamo se da će vam se ovaj novi vid izveštavanja dopasti. Ako već niste, obavezno bacite pogled i na prvi deo januarskog žurnala Junkyard Žurnal - januar 2019. Vol 1.




Januar 2019. godine                                                                                                          Autor: JP