Junkyard Žurnal - januar 2019. Vol. 2

Dobrodošli u drugi deo januarskog žurnala u kojem ćemo više pažnje posvetii ovomesečnim albumskim izdanjima a osvrnućemo se i na domaću scenu. Prvi deo možete pročitati na: Junkyard Žurnal - Vol 1.

Inglorious - Ride To Nowhere (2019) Album

Ovaj deo krećemo sa jednim od bendova o kojima smo ovde već pisali. Ride To Nowhere  je naziv novog albuma britanske hard rock grupe Inglorious. Mnogo stvari se izdešavalo u međuvremenu, odnosno u periodu nakon poslednjeg albuma Inglorious II do danas. U kratkim crtama: frontmen (očigledno i gazda benda) upao je u nesuglasice sa ostalim članovima tako da je nakon izlaska ovog albuma jedino on ostao u bendu u poređenju sa postavom koja je iznedrila drugi album, pa i ovaj, pto se tiče snimanja. Ipak nećemo se ovoga puta baviti tim prljavštinama. 

Sredinom ovog meseca imali smo priliku da čujemo single I Don't Know Yo, koji vam i ujdeno  predstavljamo u ovom prilogu.  Međutim, kako  vreme samo po sebi brzo leti, u poslednjoj nedelji januara izašao je i sam album. Ovako na brzinu, na prvo slušanje, može se reći da album ima dosta potencijala. Pored navedenog singla izdvajaju se još i numere Where Are You Know, Freak Show, Ride To Nowhere. Sve je na svome mestu baš kao i na prethodnom albumu Inglorious II.Bend ( ko god da je u njemu) je još jednom dokazao epitet jednog od najboljih mlađih/novijih čisto hard rock bendova. Ukoliko ste ljubitelji britanskog hard rcok-a, a pri tome znate na koje grupe tu mislimo, Inglorious bi trebalo da predstavlja pravi izbor za vas.

                                 

Jetboy - Born To Fly (2019) Album

Još jedno kompletno izdanje stiglo je krajem ovog meseca i to od starog dobrog Jetboy-a. Jetboy je bend koji je  nastao polovinom osamdesetih u Los Anđelesu,  baš kao i kolege sa istih "ulica" poput Guns n  Roses, L.A. Guns , Faster Pussycat i dr.  Iste one  kolege sa kojima Jetboy uglavnom idu u paketu u svim tim pričama o tzv losanđeleskoj street/sleaze-rock sceni. Taj ulični izgled i zvuk koji je ovaj bend gajio od samog početka možda najbolje oslikava i pevač Mickey Finn, koga bi ste lako mogli da pomešate sa nekim pankerom sa čirokana frizurom. To takođe važi i za ostale članove benda.

No, idemo sada u 2019.godinu. Album Born To Fly donosi niz jako dobrih street rock numera, ovoga puta više u stilu rock muzike sedamdesetih. Zapravo, bez nekih velikih iznenađenja, Jetboy ostaju ono što su oduvek i bili. I ako nikada nisu bili toliko popularni kao gore pomenute grupe , ostali su verni i dosledni svome zvuku, čvrsto držeći svoje mesto u tom širokom spektru grupa iz tog doba. 

Bend pored Mickey Finn-a čine još i gitaristi Fernie Rod i  Bille Rowe, bubnjar Al Serrato, dok je basista ove današnje postave legendarni Eric Stacey, nekadašnji član originalne postave već pomenutih Faster Pussycat. Sa novog albuma se na prvo slušanje izdvajaju numere Born To Fly, Brokenhearted Daydream, All Over Again kao i Beating The Odds koju za ovu priliku biramo. Sleaze rock u izvedbi jednog od organskih bendova tog pod-žanra, bio bi najkraći ali i najpravilniji opis ove grupe i pomenutog izdanja.

                                 



Quiet Riot - One Night In Milan CD/DVD/Blue Ray  2019

Nakon grupa Mr. Big i L.A. Guns dobili smo još jedan nastup koji je snimljen u Milanu i to od pionira glam/metal scene osamdesetih, grupe Quiet Riot. Ima nečega izgleda u tom gradu, čim toliko bendova izbacuje live albume sa tog zapravo istog muzičkog prostora.  Ko zna čiji ćemo još nastup dobiti zodatle. U slučaju Quiet Riot-a, u pitanju je nastup sa  Frontiers Rock Festival koji je održan 2018.godine.

Pre nego što  kažemo koju reč o samom nastupu i izboru pesama, valja se se osvrnuti na to ko danas čini Quiet Riot. Verovali ili ne, ovu grupu osnovao je još davne 1973.godine niko drugi do Randy Rhoads, potonji gitarista čika Ozborna. Znamo svi šta se sa njim kasnije desilo. Najpoznatiju postavu QR činili su pevač Kevin Dubrow, bubnjar Frankie Banali, basista Rudy Sarzo  (Whitesnake, Ozzy, Dio) i gitarista Carlos Cavazo (Ratt). Ova postava se zapravo uzima za onu glavnu jer bila na okupu najvećeg uspeha benda, odnosno u vreme izlazka albuma Metal Health 1983. i Condition Critical 1984.godine.

Ubrzavamo malo i stižemo u 2007.godinu kada od prekomerne upotrebe susptanci umire pevač i frontmen grupe Kevin DuBrow. Za mnoge je ovo značilo da je došao i kraj grupe Quiet Riot, s obzirom da je Kevin bio teško zamenjiva figura u bendu. Međutim, bubnjar Frnakie Banali nije tako mislio. Ova originalna postava je, kao što se pretpostavlja, pretrpela veliki broj promena. U međuvremenu gitarista grupe postaje Alex Grossi (Beautiful Creatures, Hookers and Blow, Dizzy Reed), basista je Chuck Wright koji je u bendu još 1982.godine sa mnogo napuštanja i vraćanja. Na mestu pevača, sa druge strane, smenjivalo se dosta njih, među kojima vredi izdvojiti recimo Jizzy Pearl-a, čoveka koji je verovatno bio u svim mogućim bendovima iz toga vremena u nekom trenutku. Ni on sam verovatno ne bi mogao da ih sve nabroji kada bi ga pitali. Na kraju ipak, izbor je  pao na mladog i nepoznatog James Durbin-a, koji je svoj rock n roll put utro ni manje ni više nego na američkom Idolu 2011. godine na kojem je izvodio pesme Judas Priest-a. Izgleda da je Frankie Banali to pomno pratio, te je nakon toga uspostavljena i saradnja.

Iskreno rečeno, Quiet Riot je bio daleko od muzičkih interesovanja autora ovog teksta, posebno nako smrti Kevin DuBrow-a, a još više nakon dolaska novog pevača iz riajliti programa kakav je Idol. Ipak, kada je izašao prvi single sa ovog albuma, pesma Condition Critical, bilo je to više nego dovoljno da se Quiet Riot nađe u nekom novom fokusu interesovanja. James Durbin je u suštini sjajan pevač, i što je najbitnije, dovoljno dobar da njegovim doprinosom Quiet Riot ponovo zvuči onako kako i treba, kao nekada davno sa svojim originalnim pevačem. Svaki ultrasonični Kevin-om ton je ponovo tu, podmlađen i drzak dok se ujedno nikako ne može reći da je reč o  bilo kakvom kopiranju. Jednostavno kockice su se složile i ovaj live album je čvrst dokaz toga. Bend zasigurno nema nekadašnji  izgled kao pre, ali ono što  je mnogo bitnije od toga, Quiet Riot zvuči kao nekada. One Night In Milan donosi petnaest pesama, skup starog i novog (ima pesama i sa albuma iz 2017. Road Rage). E sad, ako baš ne znate ni jednu pesmu, pustite barem zadnje dve: Cum on Feel The Noize ili Bang Your Head (Metal Health), jer je verovatnoća da ste čuli jednu od ove dve metal himne gotovo stopostotna.

                                 

Skid Row - Skid Row (30th Anniversary Deluxe Edition) 2019 

Ovog meseca imali smo i jedno reizdanje. Nekada velika  i legendarna grupa Skid Row ove godine slavi tridesetogodišnjicu svog albuma prvenca. Ovaj mega uspešni album iznedrio je neke od najvećih hitova ne samo benda već i toga doba, poput 18 and Life, Youth Gonne Wlld, I Remember You, Peace Of Me , Sweet Little Sister i dr. ( u suštini pravi fanovi Skid Row-a će vam za sve pesme reči da su meastralne, što i nije daleko od istine). 

Danas je, međutim, Skid Row nešto sasvim drugo. Od grupe koja je punila arene i otvarala stadione za rok velikane, danas su pali na nivo prosečnog klupskog benda (pitanje da li punih klubova) , sa ko zna kojim pevačem po redu kome verovatno vrlo mali broj ljudi i zna ime. Sa druge strane legendarni frontmen ove grupe Sebastian Bach već dugi niz godina ima svoju solo karijeru. Da se razumemo, nakon njegovog otpuštanja, u bend je došao pevač Johnny Solinger i bend je sa njim napravio nekoliko sjajnih albuma. Tek nakon njegovog odlaska 2015.godine počelo je srozavanje. Umesto da u tom trenutku iskoriste priliku i naprave "reunion", Rachel Bolan i Dave Snake Sabo su i tu priliku uspeli da  propuste. Razlog je glasio ovako: ne mogu da rade sa Sebastianom čak ni posle toliko godina. Ovo je verovatno i priča za neku drugu priliku. 

Na kraju od svega toga čak ni sam album nije ispoštovan do kraja. Remasterizovane pesme, jedna numera koja se nije našla na prvobitnom izdanju (inače publici poznata pod nazivom Forever) kao i live snimak sa nekog od koncerata od pre 30 godina. To je sve! Čak nisu predviđena ni CD odnosno vinil izdanja. Vrlo, vrlo razočaravajuće...

                                 

Junkyard Rock - Domaća scena


Za kraj ovog žurnala izdvajamo i par noviteta sa domaće scene za koje smatramo da su i te kako vredni pažnje Junkyard bloga.


Glad -Pogrešan dan

Heavy metal grupa Glad iz Niša na putu je ka svom prvom albumskom ostvarenju i to pod patronatom izdavačke kuće One Records. Dok čekamo na album, ekipa koju od njenog formiranja predvodi gitarista  i muzički guru Aleksandar Sale Videnović, izbacila je još jedan spot sa nadolazećeg albuma, i to, nećete verovati, upravo u trenutku kada je tastatura lupkala i ukucavala reči koje upravo čitate! Zapravo, ideja je bila predstaviti spot za pesmu Kao nekad kad sam bio sam, koja je izašla krajem prethodne godine.  Ali avaj! Moramo ići u korak sa novitetitma, tako da je ovo zapravo i jedna vrsta ekskluzive.

Glad inače pored pomenutog Saleta Videnivća čine još i  gitarista Milan Tričković Cile (Corpus Delikventi), basista Miloš Jovanivić, bubnjar Ljupčo Cvetanovski i pevač Nemanja Vacić Waca (Burned Beyond Recognition, Critical Solution Revisited). Kakav god vama bio dan, sigurni smo da ne može biti "pogrešan" za dobar heavy rock. Uzgred, album  očekujemo u nekoliko nadolazećih dana!


                                  


Michel - Rosie 


Idemo sada u  Novi Sad, odakle dolazi grupa Michel. Ovaj novosadski  kvartet predvodi gitarista i pevač, Dragutin Suković Sule, nekadašnji gitarista i osnivač glam rock benda Nasty Michelle iz istoimenog grada. Grupa je izdala EP pod nazivom Clubmaster u toku 2018.godine, na kojem se nalazi pet izuzetno zanimljivih numera u kojima bend kombinuje elemente old school i moderne rok muzike sa dodatnim suptilnim primesama elektronike. EP je već izazvao veliku pažnju publike širom regiona, a renomirani sajt Balkanrock uvrstio je ovo izdanje u Top 25 domaćih albuma. Što se samih pesama tiče, treba pomenuti da su polako jedna za drugom dobijale i adekvatnu ekranizaciju, pa tako i numera Rosie, koju vam ovoga puta predstavljamo. Inače svaka pesma sa ovog EP-a je posebna, kako u smislu tekstova tako i i muzike, pa vam zato i preporučujemo da ga poslušate u celosti. 


                                  



Toliko od nas za ovaj put. Nadamo se da će vam se ovaj novi vid izveštavanja dopasti. Ako već niste, obavezno bacite pogled i na prvi deo januarskog žurnala Junkyard Žurnal - januar 2019. Vol 1.




Januar 2019. godine                                                                                                          Autor: JP

                                                                            

Junkyard Žurnal - januar 2019 Vol.1

Od ove godine krećemo i  sa jednom novom rubrukom koja će imati za cilj da vam u kratkim crtama predstavi najnovija muzička izdanja iz sveta rock muzike.  Na taj način ostajemo u toku sa onim šta nas čeka i upotpunjujemo prazninu između recenzija. Dobrodošli u prvi ovogodišnji Junyard Rock Žurnal.

Crashdiet - Reptile (Single)

Prvi single ove godine izbacili su švedski glam rokeri Crashdiet, i to tačno u ponoć 31. decembra. Nakon šest godina od poslednjeg albuma The Savage Playground, pioniri skadinavskog novog glam metal talasa najavljuju i novi album i to sa novim pevačem, četvrtim po redu od osnivanja. Stara ekipa je i dalje na okupu: Martin Sweet - gitara, Peter London - bas, Eric Young -bubnjevi, pojačani Gabriel Keyes-om na vokalima.

                                

Axl Rose - Looney Toons 2019

Šta zapravo reći o ovome? Pa dobro, crtani filmovi moraju biti propraćeni dobrom muzikom, to je jednostavno neminovono. Ništa specijalno u tome zar ne? Međutim, kada se u muzici bilo kog crtanog filma nađe neko od svetskih rok zvezdi, i to ekranizovan zajedno sa osatlim imaginarnim junacima, pa se pritom još i potpisuje imenom Axl Rose, onda stvari postaju mnogo ozbiljnije. Verovali ili ne, zahvaljujući ovom crtaću dobili smo prvu pesmu, ili bolje rečeno komad muzike, sa snimljenim vokalima frontmena Gunsa i to  prvi puit nakon 10 godina i par meseci, tačnije od izlaska dugo očekivanog albuma Chinese Democracy 2008.godine. Na taj način smo konačno dobili  priliku da ga čujemo kako peva i kako bi uopšte njegov glas mogao da zvuči u današnje vreme.

Šta ovaj klip stvarno najavljuje teško je reći. Poznato je da Gunsi svoje koncerte otvaraju upravo uvodnom špicom Looney Toons crtaća. Takođe, poznati su i po tome da se "teško" otvaraju i ništa ne govore u javnosti, ali i po tome što imaju tendencije da svoje buduće planove najavljuju i objavljuju na čudesne načine. Šuška se da bi ova godina mogla da bude "ona prava", što se nove muzike tiče. I ako ovo defitivno nije nikakva nova GnR pesma (ko će ga znati), svakako je počelo uzbudljivo pa se iskreno nadamo da će se u tom maniru i nastaviti...

                                  


Burning Rain - Midnight Train (Single)

Hard rock ekipa koju predvode Dough Aldrich, bivši gitarista grupa  Whitesnake i DIO, a trenutni gitaroš The Dead Daisies, i pevač Keith St. John (Kingdome Come), najavljuju novi album  za 22.mart ove godine  pod izdavačkom kućom Frontiers. Sredinom januara imali smo priliku da čujemo i prvi single pod nazivom Midnight Train. Ovo će biti njihov četvrti album po redu, prvi nakon 2013.godine. Inače, za one koji se prvi put susreću sa ovim bendom, radi se o jednom izuzetno kvalitetanom hard rock sastavu (drugačije ne može biti kada Dough Aldrich svira gitare), odnosno ekipi koja je više kao neki "side project" nekolicine  izvrsnih muzičara. Preporučljivo za sve ljubitelje  muzike poput recimo novijih Whitesnake albuma, kao i energičnih, brzih, rifovanih rokačina. 


                                   

The END Machine - Alive Today (Single)

The END Machine je nova (super)grupa na horizontu koja se nedavno pojavila i  koju čine članovi originalne postave Dokken-a i to  George Lynch, Jeff Pilson i Micki Brown, ali bez Don Dokken-a za vokalima. To mesto je u ovom slučaju pripalo fantastičnom Robert Mason-u, pevaču grupa Warrant i Lynch Mob, koga smo pominjali i u recenziji poslednjeg albuma grupe Warrant. Zvuči pomalo čudno zar ne? Videćemo šta će od svega toga biti. Grupa za sada ima jedan singl a debi album je najavljen takođe za 22.mart pod pokroviteljstvom izdavačke kuće Frontiers. 

                                    

L.A. Guns - Stay Alive (Single)

The Devil You Know naziv je novog albuma koji su L.A. sleaze rokeri najavili još krajem prethodne godine. U taboru ovog benda, u širem smislu, zapravo nikada nije dosadno. Od prilike  negde u rangu španske serije. Izgleda da ćemo ove godine ponovo videti dve verzije benda. Ova verzija koju predvode pevač Phil Lewis i gitarista Traci Guns , koja je najavila novi album, nedavno je izbacila i prvi single pod nazivom Stay Alive. Za sada deluje zadovoljavajuće a videčemo da li će album uspeti da nadmaši prethodni The Missing Peace   iz 2017.godine koji smo na ovom blogu već okarakterisali kao sjajno povratničko izdanje. Novi album takođe očekujemo u martu mesecu.


                                    

Backyard Babies - Good Morning Midnight (Single)

Pre samo nekoliko dana od dana izlaska ovog žurnala, stigao je i novi single švedskih punk-rokera Backyard Babies pod nazivom Good Morning Midnight, čime (po drugi put nakon singla Shoving Rocks) najavljuju i izlazak novog albuma Silver and Gold,  koji će ugledati svetlost dana 1. marta pod izdavačkom kućom Century Media Records. Ovo je, zapravo, jedno od onih  izdanja kojem se neizemrno radujemo. Trebaju nam Backayrdi, i to oni stari, dobri, kao  iz prethodne decenije. Prošlim albumom Four By Four iz 2015.  nismo baš bili zadovoljni tako da je konačno došlo vreme za popravni.Nadamo se uspešno!


                                   

Što se singlova tiče, spisak se svakako ne završava ovde. Ima tu još dosta  numera koje možete preslušati na Junkyard Rock Stories plejlisti preko Deezer-a ili Spotify-a. Liste se nalaze na Home stranici bloga ili na FB stranici.

Cathouse Hollywood Podcast

Za kraj ovog ovog dela  januarskog žurnala izdvajamo i jedan vrlo zanimljiv podkast koji je krenuo sa radom neposreno oko Nove godine i koji vam ovom prilikom i preporučujemo. Voditelj ovog podkasta je čovek po imenu Riki Ratchman, koga  će se neki od vas možda i setiti kao voditelja nekada legendarnih emisija Headbangers Ball koje su se puštale na MTV-u (nekadašnjoj muzičkoj televiziji). Headbangers Ball je  krajem osamdesetih, odnosno tokom devedesetih, bila jedna emisija koja možda najviše uticala na razvoj ili bolje rečeno održavanje rock/metal muzike i predstavljala esenciju tadašnje muzičke scene. Ko ne zna, obavezno na YT, pa pogledajte neku epizodu ili snimak i biće vam jasno. Eh, kada bi ovoga danas opet bilo....

Ipak, da se vratimo na sam podkast. Riki je pored rada na MTV postao poznat  i kao gazda jednog od čuvenih losanđeleskih muzičkih klubova koji je nosio ime Cathouse i koji je Riki vodio zajedno sa frontmenom grupe Faster Pussycat, Taime Downe-om. Od 1986-1992.godine Cathouse je bio epicentar dešavanja holivudske muzičke scene. Neka od najvećih svetskih imena zabeležila su nastupe u ovom klubu poput Guns N Roses, Motorhead , Alice Cooper, Pearl Jam, Faster Pussycat, Black Crows i još mnogo drugih. Klub je predstavljao oličenje tadašnjeg sleaze-a, rock n roll bluda, zezanja, i svega onog što ide uz rokerski način života, pa i više od toga. Bilo je to mesto gde ste mogli da pijete pivo sa Axl Rose-om, ili pušite pljugu sa Lemmijem i slobodno ćaskate Po rečima samog Rikija, za klub je važilo pravilo bez kamera i bez snimanja, tako da je sve ono što se tamo dešavalo ostalo zauvek između zidina te misteriozne Cathouse jazbine. Tridesetak godina kasnije Riki Ratchman odlučio je  "da odmota" neke od "filmova" iz toga vremena i ovaj podkast se  upravo bavi sećanjima na neke od najzanimljivijih događaja iz neumoljive istorije rock muzike, koji do sada nisu bili na široko poznati javnosti.....

Podkast možete pratiti preko iTunes-a, iPodcast ili na stranici kluba: Cathouse Hollywood Podcast.

I pored toga što je za klub važilo pravilo bez slikanja i snimanja, Guns N Roses su napravili izuzetak i  u istoimenom klubu snimili spot za pesmu It So Easy 1989.godine. Spot je oficijelno izdat tek prošle godine, nakon što je proveo 29 godina u mračnim sefovima Axl-a i njegove kamarile. Iz priča koje su se mogle čuti od ranije, kao i iz samog podkasta , čini se da nema bolje pesme, benda ili ti video snimka do ovoga, kada je reč o dočaravanju atmosfere kluba Cathouse.

                                    


Sa druge strane grupa Faster Pussycat posvetila je ovom klubu i pesmu na svom albumu prvencu iz 1987.godine, kojia takođe nosi naziv Cathouse!

                                   
    

Nastavak žurnala možete pročitati na Junkyard Žurnal - januar 2019. Vol 2.



Januar 2019.                                                                                              Autor:JP

 

Inglorious - II recenzija (2017)

Drugi po redu album najvećih nada britanske hard rock scene

Da li ste se ikada zapitali kako bi Deep Purple, Led Zeppelin i recimo Whitesnake i  Bad Company

zvučali danas a da su mlađi jedno 30 godina i da u 2017.godini izdaju recimo svoj drugi album? Pa, poslušajte novi album grupe Inglorius - II (broj dva) i dobićete odgovor. Klasični hard rok rifovi, zapaljive solaže, visoko frekventni vokali u stilu pomenutih bendova, a sve to upakovano novom i svežom energijom unikatnog britanskog stila. 

Ko su ustvari Inglorius? Bend se pojavljuje tek 2014.godine pa je verovatno zbog toga manje poznat domaćoj publici, i pored činjenice da važi za najpersperktivniji britanski hard rock bend u poslednje vreme. Za probijanje grupe bila je zaslužna  u velikoj meri i radio stanica Planet Rock koja je promovisala ovu grupu na samim njenim počecima.  Osnivač grupe, inače pevač Nathan James poznat je po pređašnjim radovima sa Trans Siberian Orchestra, a pored toga nasstupao je i kao pevač benda koji je predvodio nekadašnji gitarista benda Scorpions,  Uli Jon Roth.  Imao je i jedan mali izlet u jednom rijaliti šou programu međutim ono što su mnogi primetili, sam Nathan kao i prvobitna postava benda Inglorius, izazvali su pažnju javnosti svojim live session nastupima koje su emitovali preko Youtube-a, na kojima su izvodili hitove poput recimo Fool For Your Loving, Burn i dr. Tada je bilo jasno da se radi o jednom izuzetno talentovanom pevaču. Bend se od tada dosta menjao. Gitarista Drew Lowe je i danas u bendu zajedno sa šveđaninom Andreass Eriksson-om koji je u bend došao pred snimanje albuma prvenca iz 2016.godine. Ritam sekciju čine bubnjar Paul Beaver i basista Colin Perkinson, koji su u bendu od samog početka. 

Dakle u maju ove godine Inglorius iznbacuju svoj drugi album po redu, nazvan po istom principu kao i prvi, rimskim brojem dva. Album otvara numera I Don't Need Your Loving, koju krasi Eriksson-ov melodični uvod koji kasnije prerasta u chunky hard rock rif u stilu bilo kog od već pomenutih bendova iz prvog dela priče. Nathan James dominira svojim perfektno visokim i čistim vokalima sa posebnim akcentom na refrenima. Nakon nje sledi Taking The Blame koja počinje još jednim klasičnim hard rock rifom. Ove dve početne pesme pružaju toliko direktnosti i  one stare iskrene  hard rock energije, koja s danas retko može čuti. Treća po redu stvar je Tell Me Why koja neodoljivo podseća na neke radove grupe Bad Company. Pesma poseduje sjajan gruv, jasne rokerske rifove kao i još jednu superiornu Nathan-ovu interpretaciju. Na četvrtom mestu nalazi se numera Read All About It koja je nekog vrlo moćnog cepelinovskog kova. Ovu pesma mogla se čuti i kao single i jedna je od boljih na albumu svakako. Eriksson-ov solo jedna od stvari koja se dodatno ističe uz naravno još jedan fenomenalan pravi iskreni hard rock rif iz palete ovog gitarskog dvojca  Naredna pesma Change Is Coming u početnim tonovima najavljuje neku moguću blagu promenu. U prvom trenutku se čini da će to biti balada, ali iapk ne. Radi se o još jednoj rokačini vrhunskog kvaliteta. Ipak, pomenuta promena dolazi u pesmi koja sledi potom, i to  pod nazivom Making Me Pay.  Aj sad iskreno, kada ste poslednji put čuli ovakav rif? Svaka čast Eriksson-u i Lowe-u, ko god da je ovo smislio. U ovom gitarskom rifu vrši se sublimacija svega onog najboljeg što je rock sedamdesetih ostavio svima nama u nasleđe. Pesma je sama po sebi u nešto blažem maniru nego prethodne, onako prava jedna bluzersko-rokerska stvar. Pored rifa valja pomenuti i Nathan James-ovo pevanje. Ovaj momak stvarno ima to "nešto" u sebi. Magao bi ladno da menja bilo kojeg pevača velikih bendova sa liste pomenutih a da se to praktično i ne oseti. U svakom slučaju, po mišljenju autora teksta ovo je najbolja pesma na albumu. I ne samo na albumu, već najbolji hard rock rif u poslednje vreme. Usuđujem se da ga stavim rame uz rame sa recimo Mistreated. Vreme će pokazati da li sam u pravu ili ne. Hell Or High Water je sledeća pesma na albumu koja po svom nazivu, zvuku i tekstu jednostavno predstavlja pravi purple-snake-ranbow melting pot. Na osmom mestu nalazimo numeru No Good For You koju krasi još jedan klasično dobar rif dok se u refrenima provlači neki, moglo bi se reći Europe stil, tako nekako.

Do kraja albuma ostaje još nekoliko pesama. Prvo tu je I Got A Feeling a potom i Black Magic. Nema se šta mnogo reći o njima. Standardne hard rock pesme koje se uklapaju u celokupnu sliku a sa druge strane ne bi se mnogo toga propustilo i da ih kojim slučajem nema. Nešto malo drugačije može se čuti u pesmi Faraway koju možemo okarakterisati kao prvu stvar baladnog tipa gde dominira Nathan-ov vokal u punoj snazi. Moram da priznam da pesma nije iz edicije "bljutavih balada" jer ima to nešto mračno i moćno u sebi što joj daje poseban karakter. Jako dobra stvar u svakom slučaju koja nas vodi i do poslednje numere na ovom izdanju koja nosi naziv High Class Woman.  Izuzetno melodična i po strukturi nekako "upbeat", pesma nas vraća na osećaj sa numera sa početka albuma. Mogla je lako da se nađe u tom delu ali ništa joj ne fali i ovde gde u potpunosti zatvara ovu odlično hard rock putovanje.

Sve u svemu, nakon preslušavanja albuma slušaocu ostaje onaj opori i goriki ukus klasičnog hard rock-a (bar se nadam). To je ono kada u moru dobrih rifovia, solaža, visokih i vrištućih vokala i tvrde ritam sekcije osećate tu moć koju ovaj muzički pravac sa sobom nosi, ili je nekada nosio. Klasično, tvrdo a pri tom raznovrsno. Tim bi se rečima mogao opisati ovaj album. Sa druge strane možda se mnogima i neće dopasti, upravo zbog te hard rock forme. Takođe više je nego očigledno od kojih bendova ovi momci dobijaju svoju inspiraciju, i tu može a i ne mora da ima ničeg lošeg. Klasični hard rock je možda "demode" u današnje vreme, glasi teza koja je veoma prisutna dana, mada moglo bi o tome dosta da se diskutuje. Kako god,  Inglorious svoju svirku definitivno rade sa nekom novom energijom i u nekom novom ruhu, koju ova muzika dinosaurusa od pre sada već četrdesetak godina možda ne poznaje. Sa druge strane, kada smo zadnji put čuli nešto stvarno dobro od recimo Deep Purple? Imaju oni novi album koji je izašao ove godine, ali ću se ja u svakom slučaju pre opredeliti za Inglorius nego za njihov Infinite (kako se inače album zove). Jednostavno ovi mladi momci kombinuju ono najbolje što su Purple i društvo nekad radili, i to zapravo rade majstorski pa nije ni čudo što u Britaniji važe za jedan od najperspektivnijih mladih hard rock sastava u ovom trenutku. Ljubitelji dobrog, iskonskog hard rock-a, ovaj vam album od srca preporučujem!

Jul.2017                                                                                                                              Autor: JP