Deset niških klubova u kojima se nekada svirao Rock N Roll a kojih više nema

 

Muzički klub 81, KPGT, Underground, Rock, samo su neka od legendarnih mesta u kojima se svirao rock 'n' roll u Nišu, posebno osamdesetih i devedesetih Dobro poznate priče i anegdote o ovim klubovima ispričane su u mnogim enciklopedijama, filmovima kao i od strane ljudi koji su u ovim klubovima svirali ili posećivali svirke. Ako se osvrnemo na trenutnu situaciju, odnosno na prethodnih desetak godina, videćemo da je broj mesta za rock svirke u gradu drastično opao. Ukoliko ne računamo pandemiju, jedan od tri grada sa najviše stanovnika u našoj državi imao je u pomenutom periodu samo dva mesta koja su se održala: Feedback i Black Stage. No, ostavimo to za sada po strani kako bismo postavili pitanje: Šta se sa gradskom klupskom scenom, odnosno klubovima, dešavalo u tom nekom međuperiodu od  2004/2005. pa sve do 2013/2014.godine? Dakle, za one koji ne čitaju ceo tekst ali su zato brzi na tastaturi -  odnosi se na period druge polovine dvehiljaditih i nekoliko početnih godina decenije  nakon.

Zbog čega baš ovaj period, pitate se sigurno? Kao što smo već napomenuli, radi se o mestima koja su obeležila duh niškog roknrola i celokupne scene toga vremena. Sa druge strane i sami smo, što kroz sviranje, što kroz druženje i posećivanje svirki drugih bendova, bili deo te iste scene i kretali se tim mestima. Na kraju, gotovo svi klubovi sa ove liste, sem časnih izuzetaka, danas više ne postoje a obzirom da se radi o vremenu pre pojave smart telefona i vremenu nešto sporijeg interneta, foruma i Myspace-a, vrlo je malo podataka o njima na internetu ostalo. Pomenuti Myspace je izgubio svoju datoteku tako da su profili bendova  ostali prazni. Nekoliko poznatih foruma je takođe nestalo, poput recimo Balkanrock Foruma, a upravo su su se na takvim mestima mogli pronaći dokazi o svirkama, klubovima i događajima iz ovog perioda. Iz svih ovih navedenih razloga smo se i odlučili za ovaj korak, da iz zaborava povratimo neke od najzanimljivijih trenutaka niške rock scene iz tog pomalo zaboravljenog perioda. 

Dobrodošli na putovanje kroz priču o deset niških klubova u kojima se nekada svirala žestoka muzika, a kojih više nema!

1. Yetti

Ovo naše putovanje započinjemo iz zapadnog dela šireg centra grada, tačnije iz ulice Obilićev Venac, ulice koja je poznata po apsurdno velikom broju prodavnica za auto-delove, a u kojoj se nalazio omaleni i nadaleko čuveni klub Yetti. Osim što je nosio takvo ime,  klub je i po svom unutrašnjem izgledu stvarno ličio na skrovište ovog mitskog bića. Po svojoj veličini Yetti je definitivno najmanji klub sa ove liste i pored toga što je bio na čak dva sprata. Na prvom je bio šank dok se na drugom se sviralo. Međutim, u ovom klubu dešavale su se neke od značajnijih svirki toga doba i pored, uslovno rečeno, ogromnih nedostataka. Zapravo, ko je mogo da uz uske i uvijene stepenice iznese bubnjeve, pojačala i ozvučenje taj je na kraju i imao nastup. Šalu na stranu. Yetti jeste bio mali ali je bio idealan klub za mlade niške bendove koji su se odvažili da započnu svoje karijere. Mogao je da primi oko 100, eventualno 150 ljudi, mada je bilo reči da je na nekim svirkama poput recimo prve svirke grupe Critical Solution bilo i čak 200 posetilaca što je za ovo mesto bilo iznad svakog kapaciteta. 

Kroz klub su prošli gotovo svi aktuelni bendovi ovog doba poput Glad, Aria Aeterna, Revolution, Plastic Sunday, Figurative Teather i mnogi drugi, kao izvestan broj bendova sa strane. U Yettiju je mogao da svira ko god je želeo i kada god je bilo slobodnih termina. Naravno, da ne zaboravimo i simbol ovog mesta, omalenu binu koja je tako mala bila još i zaklonjena džinovskim stubom na sredini. Definitivno ne baš idealno mesto za live fotografije, ili neki ozbiljniji scenski nastup. Ipak , i pored svih nedostataka, imati jedno ovakvo mesto bilo je zlata vredno za samu bazu niškog rokenrola. Osim svirki i druženja, bendovi su u jednom periodu u ovom klubu mogli da prave i probe. Šta ćete više od toga. Svoj pik Yetti je doživeo upravo u tih nekoliko poslednjih godina  prve decenije dvadesetprvog veka. Već početkom naredne, intezitet svirki se drastično smanjio i već negde od 2013.godine klub se praktično gasi.

Fun Fact – u ovoj ulici auto-delova nalazio i pomenuti legendarni klub Underground. Ko bi rekao da je jedna takva ulica imala čak dva kultna rock mesta?

2.SKC Pravni – Juridicum

Na samo pet minuta hoda ili nekih 350 metara od Yettija, ako je verovati Google mapi, dolazimo do drugog mesta na našoj listi, odnosno do SKC-a Pravnog Fakulteta koji je kasnije dobio naziv Juridicum. Ovo mesto na obodu parka Trga Kralja Aleksandra bilo je verovatno jedno od najboljih mesta za svirke koje je grad u ovom periodu imao. Sviranje na Pravnom, kao i na mnogim drugim niškim fakultetima praktikovalo se još od davnina. Ipak, SKC se kao aktuelni prostor za svirke pojavljuje opet negde na prelasku iz 2006. u 2007.godinu. Za razliku od ostalih klubova sa ove liste, SKC nije bio klub-kafić, već jednostavno prostor sa jako dobrom binom i propratnim prostorijama. Scenski i produkcijski mesto je bilo pravi "real-deal", tako da i ne čudi da je pored većine niških bendova toga doba poput Deliverance, Styptic, Navta Kriejtiv Kru, Revolution, Glad, Critical Solution, Puls, ovo mesto bilo i poprište mnogih svirki velikana domaće scene poput grupa Block Out, Dža ili Bu, Osvajači, SARS, Orthodox Celts,  ali i grupa iz inostranstva poput kanadskog benda Morre i legendarnog pevača grupe Iron Maiden Blaze Bayley-a. 

Ovde su se održavale i nadaleko poznate i za ovaj period izuzetno bitne Dvestadvojke. Mnogi su na ovom mestu snimali i spotove, pravili release-party koncerte, čak i snimali svoje nastupe. Pamtimo i sjajni koncert grupe Styptic "After Live" sa do tada neviđenim scenskim izgledom ovog kluba. Održavali su se i mnogobrojni višednevni festivali. Mesto je bilo veoma prostrano i moglo je da primi pozamašan broj ljudi. Bina je  bila velika i prostrana i izdignuta, gde su svi članovi benda mogli da se poređaju, što je bila prava retkost za mnoge niške klubove. Od 2007.godine mesto doživljava pravi procvat sve do neke 2013.godine, Nakon toga dolazi do polakog gašenja i potpunog nestanka ovog kluba i pored činjenice da su koncerti ovde bili uglavnom prepuni. Obzirom da se ne radi o klubu u privatnom vlasništvu koji ne zavisi od prodaje pića, potpuno je neshvatljivo zašto je grad, ili bilo ko ko je odgovoran, dopustio da se jedan ovakav biser od mesta potpuno ugasi.

3. Sweet 2

Dijagonalno od SKC-a , idući kroz Trg Kralja Aleksandra, stigli bi ste do ulice Knjeginje Ljubice prekoputa zgrade Vojne komande, u kojoj se nalazio naš sledeći klub sa ove liste koji je nosio naziv Sweet 2. Da ne bude zabune, postojao i je i Sweet 1 (kod Kalče), ali to je bilo je mesto gde su se obično održavali rođendani, dok je Sweet dvojka u jednom kratkom periodu početkom prošle decenije poslužila i za rock svirke. Tačnije čak i za jedan ceo Metal festival koji je se ovde održao 2011.godine, na kojem su između ostalog nastupali Aria Aeterna, Rage Against The Komšije, Critical Solution Revisited i dr. Problem sa ovim klubom je taj što je njegovo korišćenje u svrhe rock i metal svirki bilo kratkotrajno, tako da je na internetu vrlo malo podataka o pomenutim svirkama. Sa aspekta enterijera, klub generalno uopšte nije bio toliko loš.. Imao je i dobro izdvojenu binu i dosta prostora za publiku. Ipak, pošto je sve bilo kratkotrajno, kao i mnoge stvari u ovom gradu, pravo je čudo kako su se ovde uopšte i dešavale bilo kakve svirke.

4. Angie

Ostajemo u istoj ulici i idemo dalje ka mostu koji vodi ka Bulevaru 12.februar, tik nakon raskrsnice kod Ureda, gde pronalazimo još jedno manje poznato mesto gde su se nekad održavale svirke i koje je nosilo naziv Angie. Klub/kafić Angie bio je poprište nekih zanimljivih svirki uglavnom tokom 2007.godine i  kratko nakon toga. Dakle, kao i u slučaju prethodnog kluba, o Angie-u takođe nemamo mnogo informacija. Situacija je čak i u toliko gora jer se radi o periodu koji je definitivno pao u ”internetski zaborav”, periodu pre pojave Fejsbuka i svih društvenih mreža nastalih nakon toga. No bilo kako bilo, ono što smo iskopali da vam priložimo kao dokaz da se ovde nekada svirao rock n roll jeste članak o Halloween koncertu 2007.godine na kojem su nastupili bendovi Sepulchrum, Azilot i Blind Fold, koji se može naći u arhivi magazina Helly Cherry iz decembra 2007.godine (broj 62). Vampiri, veštice, kosturi, pali anđeli i ostala bića tame skupilia su se te davne jesenje večeri i ispunili ovaj zanimljiv klub. Nekoliko meseci pre ovog događaja, neki od vas su  su možda i prisustvovali  jednom pravom "rock n roll fijasku" koje su pripremile grupe Fear No Bear, Blind Fold i Critical Solution, ili recimo svirci grupe Two Strokes.  Iako nisu  baš potrajali dugo, klubovi Angie i Sweet 2,  oba još i u istoj ulici, pokazali su zapravo koliko je niška rock scena tada bila diverzifikovana i jednostavno interesantnija.  

5. Yeabugha

Od mosta i Angie-a šetamo Kejom ka centru sa suprotne strane Banovine, legendarnog prostora na kome se dan danas održavaju koncerti, i doalzimo do Balkanske ulice, one bliže centralnom gradskom trgu, gde je nekada postojao ne jedan, već dva rock kluba. Prvi se zvao Distorzija (ulaz od bioskopa) i predstavljao je kultno mesto niške underground scene koje pamti svirke  sve do 2005.godine kada se nažalost gasi i zatvara. Nekoliko godina nakon toga u istoj ulici, tačnije zgradi, nastaje klub simpatičnog imena koje u slobodnom izgovoru jednostavno znači Jebaga. Mesto je počelo sa radom, ako nas pamćenje dobro služi oko 2009.godine, a  već 2010.  postalo je jedno od najkorišćenijih mesta za svirke gde su zapaženije nastupe imali bendovi tzv. novog niškog talasa poput KZP, Decokvaritelji, Bitange, kao i mnogi drugi već afirmisani bendovi poput recimo benda Glad koji su bili predgrupa Kraljevskom Apartmanu. Da je klub obećavao govori u prilog i činjenica da su nastupe ovde imale i poznatije domaće grupe, između ostalog  Rambo Amadeus, Pero Deformero i dr. 

Možda jedan od najzanimljivijih nastupa desio se početkom 2010.godine kada se na binu ovog unikatnog mesta popela i legenda njuhorške street-rock scene Adam Bomb, koji je svirao sa mnogim poznatim američkim bendovima poput TKO, Black And Blue, Steel Pulse ali i sa čuvenim pevačem grupe Hanoi Rocks, Michael Monroe-om.  Taj concert bio je čak posećeniji od onog u Beogradu koji je ovaj harizmatični gitarista, inače nesuđeni član grupe KISS,  na toj turneji održao. Izdignuta prostrana bina i puno prostora za publiku, davale su ovom mestu prednost i stavljale ga praktično u rang najboljih niških klubova. Niš je bio na dobrom putu da dobije još jedno vrhunsko mesto za svirke, ali nažalaost, kako to obično obično uvek biva, sve je potrajalo isuviše kratko. Možemo čak i reći prekratko za mesto ovako velikog potencijala, tako da se klub pretvorio u nešto sasvim drugo. Prava šteta za klub sa takvim predispozicijama u samom centru grada, na samom Keju, koji je bio poznat kao mesto okupljanaja niških rokera, metalaca i uopšte sve kulturno alternativne omladine toga vremena

Fun fact: Ne možemo da odemo odavde a da ne pomenemo i drugi niški klub koji se nalazi u istom ovom kvartu, u ulici paralelnoj sa ovom u kojem su bili Yeabugha i Distorzija, a to je svakako legendarni niški Feedback. Jedan od klubova koji i dan danas postoji i koji radi punom parom. 

6. Brod – Kumbara

Napuštamo centar grada i glavnom ulicom idemo do raskrsnice kod Pozorišta i Suda, gde nastavljamo sa pričom o nekadašnjim niškim klubovima. Iz pravca iz kog dolazimo biramo skretanje na levo, međutim samo na kratko. Zapamtite ovu čuvenu gradsku raskrsnicu jer ćemo joj se ubrzo vratiti. Dakle, nekih trista metara odatle ulicom Stefana Prvovenčanog nailazimo na jedan od najpoznatijih niških rock klubova, generalno klubova uopšte,  koji će bez obzira na sve zauvek ostati upamćen po imenu Brod, zahvaljujući svom specifičnom i unikatnom spoljašnjem izgledu pre svega. Brod je, jednom rečju, prosto bio legendarno mesto. Ne postoji niški bend iz vremena o kojem govorimo koji ovde nije svirao. Ovako na prvi pogled, izgled kluba može da prevari. Pramac i paluba sa šankom bili su vidljivi sa ulice, ali kao i svaki brod, popularni niški Brod (koji za neko divno čudo nije na Nišavi), imao je i svoje potpalublje na kojem se upravo i dešavala sva ta rock 'n' roll magija. U podrumu kluba nalazio se više nego zadovljavajući prostor. Bina je bila nešto manja nego u drugim klubovima ali to nije smetalo bendovima da na ovom mestu izvedu neke od svirki za pamćenje. 

Pored samostalinih koncerata niških grupa ovde se održavala i Dvestadvojka, razni muzički festivali ali i legendarni unplugged koncerti koje je grupa Styptic izvodila zajedno sa svojim prijateljima. Nišlije još uvek pamte tribute grupama Alice In Chains, Pearl Jam, Nirvana i Tool. Klub je svoj pik pod imenom Brod doživeo u periodu 2007-2009.godine a 2010. se ponovo vraća punom parom.  pod novim imenom Kumbara bar. Novo ime, stari izgled i slična priča nastavila se i nakon ove promene. Ovde beležimo i jedan Halloween festival na kojem su 2010. pored niških bendova KZP, Represseion Release, Rage Against The Komšije svirali i beogradski Filthy Cathouse i Bolesna Stenad. U kasnijem periodu postojanja ovog kluba mini nastupi održavali su se i u gornjem delu kluba. Brod odnosno Kumbara, možda nije imao najbolji prostor ili najbolju binu u gradu, ali jeste imao taj unikatni niški šmek i duh tog nekadašnjeg undergrounda. Mesto je početkom prošle decenije počelo polako da se gasi što se tiče svirki, primetićete,  u isto vreme kao i većina klubova sa ove liste. Rokenrol se nažalost,  od tada pa sve do danas, nikada nije povratio u ovaj legendarni prostor u srcu grada.

7. 17, Base, Bauhaus, Black Stage

Vraćamo se na pomenutu raskrsnicu, čekamo zeleno i krećemo u pravcu Nišlijama dobro znanog Imidža, preciznije ulicom Sinđelićev trg, gde na samo nekoliko stotina metara od semafora nailazimo na još jedno kultno i legendarno mesto koje je tokom vremena promenilo mnogo imena, ali je nekako zauvek ostalo upamćeno kao Sedamnestica. E sad, što se tiče perioda o kojem je ovde reč, klub je pored imena 17 nosio još i nazive Bauhaus (po nekim istraživanjima 2005-2006), pa zatim Base od 2008. do 2010.godine, a između svega toga ostalo je zauvek poznato jednostavno kao Sedamnestica.  Ovde se, pogađate, takođe održao nemerljiv broj svirki od kojih i  neke od nainteresantnijih iz toga doba. Napomenućemo recimo, veliki koncert grupe Puls, pa onda Extreme Days festival niških bendova na kojem su nastupili svi aktuelni bendovi te davne 2007.godine poput Neckbone, Styptic, NKK, Revolution, Decubitus, Critical Solution i mnogi drugi. Da Balkanrock nije rasformirao svoj forum, sada bi imali i tačan spisak bendova sa ovog fantastičnog festivala koji je trajao tri dana, jer se na tim stranicama između ostalog nalazio i plakat sa ovog događaja. Nakon što je klub promenio ime u Base 2008.godine legendarni niški gitarista Zoran Stojanović Ciga održao je prvi rođendanski Mama Rock koncert te iste godine, propraćen velikim brojem drugih niških bendova, što će ostati običaj i godišnji događaj koji smo svi nestrpiljivo čekali, a koji se održavao sve do njegove smrti. 

Sam po sebi klub je bio zadovoljavajuće veličine. Međutim, imao je izuzetno malu binu na kojoj su bendovi jedva mogli da stanu. Ipak, to u ovom slučaju nikada nije predstavljalo problem. Sama lokacija u srcu grada i blizina drugih mesta za izlaske, davali su ovom klubu prednost nad ostalima. Ovde je na neki način bio prestiž svirati i iz svega toga i potiče taj status kultnog niškog rock kluba koji je ovo mesto zadobilo. Početkom prošle decenije kada je Base prestao sa radom, mesto je neko vreme bilo prazno. Hvatajući paučinu zaborava i sećajući će svih tih glasnih nota koje su prozujale između zidova ovog kluba, 2013/2014. godine ga otkupljuju  neki novi ljudi i daju mu ime Black Stage. Kroz Black Stage danas, na neki način, definitivno živi duh nekadašnje Sedamnestice, Bauhausa i Base-a kojih se muzičari i publika uvek rado sećaju. Neka samo tako i ostane...

8. Orange

Od Sedamnestice dalje prema pomenutom Imidžu dolazimo do čuvene Dušanove ulice koja je nadaleko poznata tome što je opevana u stihovima jedne pesme poznate niške ska grupe Proces. Dušanova je to zaslužila iz više razloga. Nekada je ova ulica bila stecište alt-kluture i rokenrola u Nišu, posebno osamdesetih kada je aktuelan bio i čuveni kafić Joy. Ovde je održan i koncert grupe Galija negde krajem osamdesetih, na samoj raskrsnici. Noćni klub Sunset, u periodu o kojem mi govorimo poznat i kao Saloon odnosno From Dusk Til Down, takođe se nalazi u ovoj ulici i bio je glavno mesto niških klupskih cover svirki. Ipak, nešto dalje od ovog kluba nalazimo na sada napušten lokal koji je nekada nosio naziv Orange. U njemu su se pravile svirke slične kao i u obližnjem Sunset-u. Dakle, postojao je „kućni“ bend Orange koji je tu svirao obrade, ali jednom prilikom ovde su nastupili i autorski niški bendovi, tada novoformirani Dreamcathers kao i hard rockeri Critical Solution. Ovakve svirke nisu bile toliko česte ali ih je ipak u određenoj meri bilo. Sve u svemu Dušanova ulica i danas nosi taj duh niškog rokenrola, iako njega tu ima još samo u sećanjima.  Mesta o kojima smo ovde pričali i danas su tu. Stoje postojano i trunu nagrižena zaboravom. Treaba im toliko malo,  samo malo nove energije, želje, pa onda restauracije i booom. Hej, pa ovde se devedesetih nalazio čak i neprikosnoveni i unikatni kafić Tramvaj, o čemu mi pričamo. Dušanovom ulicom....kada prođeš ti....

9. Klub 2M

Sada već  izlazimo iz takozvanog centralnog gradskog gnezda i put nas vodi ka Bulvaru Nemanjića gde nalazimo jedno malo mesto za koje možda nikad ne bi ste pomislili da je bilo iskorišćeno za rock svirke. To mesto se tada zvalo 2M i nalazilo se ispod Bulevarske pijace. Ne baš toliko rokerski na prvi pogled, međutim, samo po sebi mesto je bilo i više nego dovoljno underground, obzirom da se nalazi bukvalno ispod zemlje i da je po svom enterijeru bilo idealno za svirke. Ovde je 2006/2007 stigla Dvestadvojka, rasprostrla svoju opremu, prilkjučila se na talase svog radija i žurka je mogla da počne! Prepun klub, dobre vibracije i svirka bendova poput Puls, Critical Solution, Bušmani, Dargoron, Rain Delay, da napomenemo samo neke. Nema mnogo podataka o tome koliko je svirki bilo održano na ovom mestu na kojem je danas  teretana. Postoji velika mogućnost da su se ovde održavali i nastupi nekih drugih muzičkih pravaca,  no ipak događaji o kojima ovde pričamo su samo još jedan dokaz o tome da je ovaj grad imao toliko potencijala da ni iz čega stvori i adaptira neka od najluđih mesta za svirke. Mesto nije imalo binu, ali je imalo taj neki mrak, atmosferu dušu dalu za RnR, grafite na zidovima i bilo je izolovano. Šta više treba za dobru rock/metal svirku. Bio je to taj neki specifični duh grada Niša toga vremena, kojeg nažalost danas uopšte više nema. 

10. CZKNB

Na samom kraju ovog našeg putovanja kroz vreme i kroz Niš, završavamo nešto izvan izgrada, tačnije u Niškoj Banji gde je u Centru Za Kulturu u ovom periodu održan veliki broj rock svirki. Ovo mesto je vrlo brzo dostiglo status kultnog i nezaobilaznog za niške muzičare, obzirom da su svi tadašnji aktuelni niški bendovi ovde maker jednom u svojoj karijeri svirali. Bilo je samostalnih koncerata, snimanja spotova, takmičarskih festivala i čega sve ne. Zapravo, mesto je bilo dva u jednom. Moglo je da se svira u samom Centru, tačnije zgradi,  ali i ispred njega na podijumu koji je gledao na mini amfiteatar. Nešto slično kao Amafi na Keju samo manje.  Unutra nije postojala bina ali to nikako  nije sprečavalo bendove da sa velikim zadovoljstvom i entuzijazmom ovde održavaju svoje nastupe. Jedina mana ovog mesta bila je u tome što je prevoz ka gradu bio ograničen tako da je bend koji je svirao poslednji uglavnom ostajao sa pola kapaciteta publike te večeri. Ipak, kao što smo već mnogo puta pomenuli do sada, takve sitnice jednostavno nisu uspevale da pokvare  dožiljaje sa svirki, recimo poput Balkanrockove borbe bendova 2008.godine, koncerata Plastic Sunday-a, Styptic-a, NKK-a, Embryo Shpayz-a, Bitangi, niških heavy metalaca Glad, odnosno RnR  grupe Critical Solution,   i mnogih, mnoigh drugih. Mesto počinje aktivno da se koristi kao prostor za svirke negde od 2007.godine i to traje sve negde do početka naredne decenije kada se jednostavno, kao i većina drugih, iz nepoznatih razloga zatvara i gasi. To je ujedno i bila sudbina čitavog niškog rokenrola i uopšte scene u celini, oduvek...

Na kraju, Niš nikada nije bio losanđeleski Sunset Strip ili Sijetl, u smislu scene, ali kada bi ste kojim slučajem vratili u ovaj period, zatekli bi ste se u gradu koji bi vam je ujedno i poznat ali utoliko i stran. Zamislite samo, tri četvrtine ovih klubova sa liste su u svakom momentu, odnosno u svakoj od godina u rasponu od 2005. do 2013. bili aktivni u isto vreme. Ako uzmemo za primer 2007.godinu, dolazimo do podatka da je 8 kluobva sa ove ove liste (svi osim Sweet 2 i Yeabugha), bilo aktuelno u datom trenutku. Ukoliko na to dodate i ostala konvencijalna mesta za festivale i druge vrste svirki, dolazite do zaključka da ste u Nišu nekada mogli čak i da birate na koju ćete svirku ili koncert iči, jer se često dešavalo da su se takvi događaji preklapali. To je posmatrano iz ugla današnjeg stanja nevoravatan i jednostavno frapantan podatak. Nezamislivo! Bolje rečeno zastrašujuće, obzirom na to u kakvom su stanju rock 'n' roll i niška muzička scena danas. Još veći paradoks je u tome da ako bi ste u tom svom povratku u prošlost, pitali bilo koji niški bend iz tog doba šta misli o sceni, ili pročitali na njihovim bendskim profilima, svi bi vam uglas rekli isto – SCENA JE MRTVA! Ako je tada bila mrtva, kakva je onda danas?

Odgovor na ovo pitanje nije lako dati i mi to ovom prilikom nećemo ni pokušavati. Ako ste stigli do ovde hvala vam na pažnji i hvala svim bendovima i ljudima koji su nam dozvolili da za ovaj tekst iskoristimo njihove fortografije, kako bi smo vam ovu priču i vizuelno dočarali.  Naravno, kao što smo rekli, ovo nisu sva mesta na kojima se tada sviralo, ali o tome, nekom drugom prilikom!

P.S. Izvinjavamo se svim bendovima i akterima koji ovde nisu bili pomenuti. Jednostavno nije lako setiti se svega. 

 Za kraj, tu je i naša oficijelna Spotify plejlista - Niš Rocks!

Autor: Janko Petrović

Intervju: Razotkrivanje - Janko Petrović urednik sajta Junkyard Rock Stories

Posle dužeg vremena vraćamo se intervjuisanju. Nedavno smo proširili redakciju koja je momentalno donela odluku (sa samo jednim glasom protiv) da se u ovom intervjuu, odnosno razoktraivanju,  nađe ni manje ni više nego osnivač i glavni urednik ovog sajta - Janko Petrović. Kako je Junkyard Rock Stories nastao, u čemu je fora sa domaćom scenom, šta to fali niškoj sceni, koji su to novi bendovi trenutno vredni pažnje, priče iz vremena bendova Critical Solution Revisited i Filthy Cathouse koje je osnovao i sa kojima je svirao kao i još mnogo toga zanimljivog.

1. Šta ima i na čemu trenutno radiš od projekata? Ovo ti je jedina šansa da najaviš šta god to bilo.

Osim što se trudim da ovaj websajt bude što luđi i  nenormalniji bilo je tu i nekog muziciranja. U pitanju je projekat na kom sam radio kao gost. Ne mogu još uvek da otkrijem o čemu je reč ali objavičemo i to uskoro. Ekskluziva. Vrlo je interesanta stvar u pitanju, miks svega pomalo a opet jedna dobra rokačina. 

2. Kada već pominješ sajt, objasni čitaocima šta je uopšte Junkyard Rock Stories. Čemu služi, kako je nastao i šta će kog đavola svetu jedno ovakvo mesto?

Odgvor na to pominje mora se potražiti u vreme pre samog početka postojanja sajta. Trudiću se da budem što kraći. Dakle sve je krenulo, kao što svi znaju, septembra 2014.godine sa recenzijom tadašnjeg novog Slash-ovog albuma World On Fire. U tom nekom periodu pre te pomenute godine, recimo od 2008/2009, ušli smo u vreme kada su muzički sajtovi bili jedina mesta gde ste mogli da se informišete o svojim omiljenim grupama. Muzičke emisije i časopisi počeli su da izumiru i da se gase još pre toga. U prvoj polovini dvehiljaditih ih je bilo puno, ali kako je vreme odmicalo, tehnika se poboljšavala a ljudi postajali generalno sve nezainteresovaniji za rock n roll. Metal Hammer je došao 2005.godine i pobegao glavom bez obzira nakon svega godinu dana. Jedini magazin koji je opstao i u periodu između 2008-2014 (period pre početka masovnog konzumiranja društvenih mreža inače), bio je Nocturne magazin. Dobro su se držali sve negde do 2012. godine ako me sećanje dobro služi. E sad, svi ti časopisi bili su raznovrsni i u njima je gotovo svako mogao da nađe ono što ga zanima. Pokriveni su bili svi mogući rock i metal pod-žanrovi. Mogli ste da čitate o tome šta radi Slipknot, pročitate recenziju Warrant-a ili Helloween-a, uživate uz intervjuu Duff McKagen ili čitate kako vam Traci Guns kaže da je novi album L.A. Guns-a metalniji od Mejdena. 

Kako je sve to nestalo, ostali su još jedino sajtovi. Sajtova je bilo puno međutim počeli su ozbiljno da, bar po meni, promašuju teme. Da li zbog toga što nisu imali dovoljno ljudi u redakcijama, u smislu da za svaki pod-žanr postoji neko ko će to da prati i o tome da izveštava ili piše, ili nečeg drugof poput nezainteresovansti,  počeli su da izostavljaju veoma bitne teme. Mene je recimo to opasno nerviralo, jer ja sam jedan od onih ljubitelja rock muzike koji su čitali sve moguće časopise, gledali emisije i redovno posećivali sve moguće sajtove. Uzgred, to radim i danas naravno. Za mene je bilo nedopustivo da tadašnjim sajtovima ne mogu da pročitam vest ili recenzije novih albuma grupa poput Stone Sour, Whitesnake, Slash ili Sixx A.M. recimo. Da ne pominjem tek neke "mladje" grupe poput Halestorm, Rival Sons, Backyard Babies prema kojima su se naši sajtovi ponašali kao da ne postoje, da stvar bude još gora, i dalje to rade.  Tu dolazimo i do  te  druge bitne komponente Junkyard-a, koju drugi takođe izostavljaju, a to je predstavljanje ljudima nečeg novog. To su te neke mlađe i novije grupe, ili grupe koje se tek probijaju, za koje mi na ovom sajtu smatramo da je vredno pomenuti ih, i shodno tome ih  predstavljamo ljudima iz  razloga što te grupe jesu poznate i priznate u svetskim razmerama, a kod nas se paralelno sa tim uglavnom kuka kako je rock mrtav i kako nema ničeg novog. 

U kom to rock i metal svetu Slash-ov prvi solo album nije vest od prvorazrednog značaja ili recimo dupli Stone Sour albumi iz tog perioda? Svi kao vole te Gunse, lože se i sve znaju o trilogiji spotova sa UYI albuma, a kad Slash izbaci solo ploču, nijedan sajt se ne seti da pomene ili napiše recenziju a čovek je još i dolazio da pravi koncert u BG-u. E upravo je to bilo ono što je prelilo čašu kod mene. Nakon nekoliko godina takvog tavorenja odlučio sam da napravim ovaj sajt i počnem da pišem upravo o toj nekoj vrsti rock muzike koja mi je falila kod drugih i koju su oni iz nekog razloga zapostavili. Junkyard Rock Stories je shodno tome i bio zamišljen kao ti nekadašnji časopisi i bio je okrenut pre svega fanovima, ljubiteljima muzike, ljubiteljima konkretno ovakvih zapostavljenih grupa i takav je ostao do danas. Dakle pre svega obični čitaoci poput mene samog i bilo koga od vas koji ovo čitate, pa tek onda neka promocija i podržavanje bilo kakve domaće scene. 

3. Kažeš posvećen publici? U redu, a u čemu je onda stvar sa domaćom scenom? Zbog čega na ovom sajtu ima vrlo malo priča o domaćim grupama?

Kao što sam objasnio u prethodnom pitanju, Junkyard Rock Stories pre svega popunjava rupu koju su drugi sajtovi ostavili kada je u pitanju svetska rock scena. Što se domaćih grupa tiče, ovako sa novinarske strane, prvo ne vidim razlog zbog kog bi tako nešto trebalo forsirati kada postoje toliki satjovi koji pokrivaju tu temu. Drugo, ja lično domaću muziku gotovo i da ne slušam, osim nekih izuzetaka, što naravno ne znači da nema novih dobrih bendova. Ima i te kako i o mnogima smo i pisali na ovom sajtu, kao recimo: Glad, Bayat, Elektromattik, Prljave Sestre, NBG... Da bi se neka domaća grupa našla na ovim stranicama mora da zadovolji te neke određene kriterijume. Treće, domaća scena je gledano sa čisto novinarske strane, jednostavno dosadna. Ništa se vredno pomena uglavnom ne dešava, nešto iz čega bi mogla da se napiše zanimljiva priča...

Što se tiče scene kao scene, tu treba napraviti neke male razlike. EX YU grupe definitivno nemaju šta da traže ovde. Zašto da posvetim vreme i prostor nekim podgrejanim grupama koje se pojavljuju samo leti kad krenu festivali, a ostatak vremena provode u nekim svojim rupama, i tako decenijama unazad. Oni svojim postojanjem samo odmažu održavanju rock-a kod nas. Kada ste videli da neka od tih grupa kada svira u Areni ili Hali Čair, Tašmajdanu ili Letnjoj pozornici u Tvrđavi, ustupi pola sata svog dragocenog vremena nekoj mlađoj predgrupi? U svetu je to recimo normalno i neizostavno zar ne? 

Dakle, za mene je domaća scena ustvari ono što se odnosi na grupe nekih srednjih godina pa sve do ovih najnovijih. Mada i tu postoje neke nerazjašnjene pojave koje mi nikada neće biti jasne. Ceo život gledam, sa jedne strane, grupe koje se trude i rade i na kraju ne mogu da se popnu tu neku stepenicu više u karijeru. Nasuprot njih imamo grupe koje preko noći postaju "velike", idu na prestižne festivale, opsedaju top-liste, a da pri tom uz sav raspoloživi napor ne bih mogao da im nađem bilo kakvu konekciju sa rock, metal ili punk muzikom u koju ih te neke "sile iz mraka" guraju. Znači tu postoje razne veze, vezice, poznanstva, interesi itd. Kao uostalom i u svemu. Jednom rečju ne postoji sistem po kome jedna grupa od svog nastajanja ide nekim ustaljenim putem, stepenicu po stepenicu u svojoj karijeri, već je to sve neki zbrlj i to me odbija da u svemu tome učestvujem sa ove tačke novinarskog dela posla.

U suštini, da završim pošto sam odužio; ovo je dosta opširno pitanje koje smo smo praktično samo dokrznuli. 

4. Pošto toliko "voliš" domaću scenu, oceni bendove od 1 do 10.

Pa da li stvarno morao vako nešto....

EKV - 7

Van Gogh - 9

Goblini  - 9

Riblja Čorba - 1    

Divlje Jagode - 4 

Zabranjeno Pušenje - 7  

Električni Orgazam - 5

KKN - 6

NightShift - 7

Mortal Kombat - 6 

5. Šta trenutno najviše slušaš i koja bi tri albuma poneo na pusto ostrvo? Albumi ne smeju biti stariji od pet godina. Dakle zaboravi na Appetite For Destruction, Contraband od Velvet Revolver, albume Aerosmith-a i druge albume tog tipa.  

Zašto samo tri? A šta ako je ostrvo pokriveno internetom pa lepo uključim Spotify i imam svih 30+ miliona pesama? Šalim se naravno. Inače meni su ovakva pitanja uvek bila preteška, ima toliko dobre  nove muzike, ali ajde ovako: Budderside - Spiritual Violence, Stone Sour - Hydrograd i Sixx A.M. - Prayers For The Damned... pa nek se trese celo ostrvo. 

6. Poslednje/a stvar koju si radio: 

Knjiga - Neonski Bluz by Dejan Stojiljković aka Deksa Pantelejski, a muzička je bila Walk This Way - biografija grupe Aerosmithh

Film - neki prastari House Of Usher, tako se palo

Serija - Blacklist i Stranger Things

Utakmica - evo sad pošto traje EURO, mora da je bio sudar nekih velikih titana tipa Švedska - Slovačka, ali nema veze uskoro kreće prava stvar, forza Italia

Igrica - Mortal Kombat 11

Koncert - pre pandemije gledao sam uživo Foo Fighters

CD (kaseta,ploča) - poslednji cd sam kupio pre nekoliko godina i to Ratt - Out Of The Cellar 

Podkast epizoda - ma to slušam svakog dana ne znam ni sam više

7. Koliko si para zaradio prvi put u životu od svirke i kako si ih potrošio?

Ako se dobro sećam bilo je 3500 din koje smo kao bend, a u pitanju je Critical Solution, dobili 2006.godine na Beer Fest-u u Nišu. To je za to vreme bilo dosta para, ne nešto mnogo ali više nego sada obzirom da je dinar u odnosu na euro bio dosta ispod stotke. Uglavnom, zamislite vi to, Beer Fest u Nišu, i to na Gradskom polju. Ogromna bina i ogroman prostor gde bi realno mogli da sviraju Gunsi... Ako se dobro sećam održao se još dve-tri godine nakon toga i onda ugasio za svagda. Inače, svirali smo prvog dana i otvorili festival, bilo je mnogo tadašnjih niških bendova i bilo je fenomenalno. Naš prvi nastup. Pare smo naravno potrošili mudro i sa merom u čuvenom Bucinom ćošetu, koga takođe više nema. 

Critical Solution Revisited - svirke s leva na desno: Beer Fest 2006, Yetti 06-07, Nightshift 2007 i Nisomnia/Čupin Memorijal 2011

8. Svirka sa najviše i najmanje ljudi u karijeri? 

Critical Solution Revisited - u samom vrhu je taj Beer Fest ali i koncert na Bubnju pred izviđačima koju nedelju nakon toga. Naravno da ne zaboravim Čupin memorijal/Nisomniu iz 2011 koji standarno dobro posećivan. Ali, ako ćemo pravo, svirka sa najviše ljudi je naš prvi nastup u klubu Yetti isto negde na prelazu iz 2006. na 2007. Pričalo se da je to tada bio  rekord po broju ljudi u tom malenom klubu, tačnije rupčagi jednoj običnoj, i da ih je bilo preko 200.  Najmanje ljudi sa druge strane, pa, bilo ih je, recimo predzadnji naš nastup u tom istom klubu. 

Što se tiče grupe Filthy Cathouse, hmm najmanje ljudi bilo je na Adrenalin festu 2010. na Dunavu pošto smo svirali pre početka programa praktično, tj držali smo praktično probu na ogromnoj bini drugim rečima, ali za to smo sami krivi jer je naš bubnjar morao negde da putuje to veče ili šta god. Za ono što nismo krivi je svvirka u SKC-u kada smo bili pregrupa Adam Bombu, njujorškom glam rock gitaristi. Tada su prodate svega tri karte. Da lepo ste čuli. Troje ljudi je kupilo kartu da čuje i vidi nešto ovakvo. Najviše ljudi bilo je čini mi se na Release Party svirci kada smo izdali album Senke Iz Ugla u januaru 2013.godine. 

Filthy Cathouse - s leva na desno, Adrenalin fest plakat, SKC 2010, negde u gradu, Adrenalin fest 2010, Dom Omladine 2011 i Forest Fest 2010

9. Od bendova sa kojima si svirao i bio im predgrupa ili išao sa njima na turneje, ko se najbolje ponašao prema tebi i tvom bendu a ko najgore? 

Turneje? Rekoh maločas da domaći bendovi ne vode mlade na turneje...

Critical Solution Revisited - sa momcima iz niške hard rock grupe Puls smo uvek imali dobru saradnju a svirali smo im kao predgrupa nekoliko puta. Takođe 2007. na čuvenom Friday Night Rock partiju smo svirali ispred grupe NighShift koji su takođe bili sjajni prema nama (mada ne bih smeo da se kladim u to kakvi smo mi bili prema njima haha). 

Filthy Cathouse - definitivno sa grupom Polyester Shock. Zapravo oni su pravi primer kako jedan stariji bend treba da se ophodi prema mlađem. Svirali smo nebrojeno puta ispred njih, uvek smo se dobro slagali, družili pre i posle svirki, čak i nastupali jedni sa drugim na bini. Sa njima i dan danas imam odlične odnose, a verujem i ostali članovi benda iz tog perioda, posebno sa Danielom Mihajlovićem Denijem, koji nakon grupa Polyester Shock i Elektromattik sada nastupa kao solo umetnik, 

Filthy Cathouse i Polyester Shock zajedno na bini u Ciklonu 2011.

10. O čemu govori pesma grupe Filthy Cathouse - Ne! Neću Prestati? Postoje neke glasine...

Da se pesma odnosi na predsednika naše zemlje? Hahaha, ne ne! Prvo, ne postoje nikakve glasine, to je samo šala. Drugo, pesma je nastala 2010.godine i nema veze sa politikom ni tadašnje a kamo li sadašnje vlasti. Filthy Cathouse nije bio bend koji je pisao političke pesme. E sad, ako ih neko tako shvata, šta ja tu mogu.  Pesmu smo napisali zajedno, dakle svi članovi benda su bili prisutni kada smo pisali taj tekst i on govori ustvari o nama u tom trenutuku našeg života, na jedan polušaljiv punk-rock način. 

11. Filthy Cathouse je grupa koja je svirala taj tzv hair metal ili kako već. Kakav je status te muzike i zbog čega nikada nije bila prihvaćena na našim prostorima?

Nama u grupi je je taj muzički pravac bio zapravo ono što nas je okupilo jer smo svi to voleli. Hej pa ti slušaš L.A. Guns i Faster Pussycat, i ja isto! To je to, pravimo bend! Ako me razumete. U suštini Filthy Cathouse je svirao jednu vrstu modernog hard rock-a, sa tim nekim suptilnim sleaze-street uticajem. Uzgred, ne volim naziv hair metal. Za mene je to 80s metal, glam metal ili njegova podvrsta sleaze rock/metal.

Što se tiče statusa ovog pod-žanra kod nas... Mi smo u Srbiji uglavnom pokupili sve što je došlo sa Zaprada, što je i normalno, jer nismo mi izmislili rock muziku nego oni. E sad, ono što svi znaju na ovim prostorima, a to je da sve to što dolazi spolja uvek dosta kasni. Drugim rečima sve je stiglo do nas sa malim ili većim zakašnjenjem. Glam metal koji je bio svetski popularan tokom osamdesetih recimo nije. Nije se prihvatio ni kasnije, ali jeste nešto drugo. Do nas je stigla ta neka stigma koja prati ove bendove, ta neka mržnja prema njima i podsmevanje koje doživljavaju od početka devedesetih nakon odluke muzičke industrije da ih preko noći praktično skloni sa scene i na taj način ih uništi za sva vremena. Znači, nije grunge ubio glam metal već muzička industrija. 

Kada to prenesemo na ovo naše područje vidimo da je ta stigmatizacija dovela do toga da takve bendove ovde sluša vlro, vrlo uski krug ljudi i da je generalno ovde bilo malo takvih domaćih bendova. To su recimo bili grupa Karizma, kao najpoznatija među njima, zatim grupa Scarlet koja je kratko trajala, pa onda Pussycat koji su bili više gnr-street orijentisani i to je to praktično. Filthy Cathouse je praktično bio nastavak te priče nakon pauze od desetak godina. Naravno uz još neke manje poznate bendove koji su se vremenom pojavili. Međutim, ta pauza nije donela nikakvo poboljšanje što se tiče glam/sleaze metala u Srbiji. Mržnja i nerazumevanje postali su čak još i veći. Daću vam nekoliko primera. Filthy Cathouse je svirao nekoliko tih nekih tzv. takmičenja bendova. Na svakom od njih bili smo pogrdno okarakterisani kao 1) Motley Crue kopije (što je automatski minus i omča oko vrata) 2) kao neko ko svira demode muziku iz prošlosti. Znači mi sviramo demode muziku a gomila trash i power metal bendova, ili post-punk/new wave bendova, grunge ili blues bendova pored nas, sa istih tih takmičenja, ne sviraju muziku iz prošlosti????? To je taj neobjašnjivi paradoks sa kojim smo se susretali na svakom koraku. 

12. Pesma tvog prvog benda Critical Solution Revisited pod nazivom Drive proglašena je za najgoru pesmu po izboru Balkanrock-a u 2017.godini a pobedila je po izboru fanzina Get On The Stage kao pesma meseca. Kako to komentarišeš?

To je upravo taj diskurs koji postoji na našoj muzičko-novinarskoj sceni da tako kažem. Mada to i ne mora uvek da bude loše samo po sebi. Ta rubrika sa Balkanrock-a po meni čak i ima smisla, jer je smela i podiže malo prašine na ovoj inače dosadnoj sceni. E sad, zavisi ko tu rubriku uređuje. Ako uređuju ljudi koji zaista poznaju materiju onda je to ok. Ako je suprotno onda ne valja. Kao da recimo ja sada krenem da pišem o black metal bendovima, o kojima nemam blage veze. Sve u svemu, oni su nam ponudili čak i intervju kada je pesma izašla i koji smo odradili, tako da tu nema nikakvih problema. Critical Solution Revisited i Balkanrock su za one koji ne znaju, takoreći vršnjaci jer smo gotovo iste godine počeli sa radom, a i zahvaljujući tadašnjem forumu ljudi su mogli da saznaju sve dogodovštine i prljavštine iz života članova benda. Šteta što su ugasili taj forum. 

13. Pre dve godine Junkyard je radio i podkast. Zbog čega toga više nema i da li pratiš neke druge podkaste?

Dve sezone Junkyard podkasta su odrađene a treća će biti, samo ne znam još tačno kada. Što se tiče podkasta generalno, moram da kažem da bukvalno ne prođe dan a da ne odslušam neki. Bilo da je muzički, politički, sportski ili nešto četvrto. Meni to dođe i kao razonoda i kao mesto gde prikupljam informacije o temama koje me zanimaju. Za one koji možda nisu upućeni u to to šta je ustvari podkast postoji tekst koji smo napisali 2019.godine - Analiza: Šta je to podkast?

Inače, podkast je u Srbiji eksplodirao tokom pandemijske 2020.godine. Ne samo da mi je YouTube feed sada prepun raznoraznih novih podkasta na sprskom, što apsolutno nije bio slučaj pre toga jer ih je bilo svega nekoliko, već je i pomenuti tekst na sajtu imao enormno veliku posvećenost tokom cele protekle godine. Ljude je izgleda baš zanimalo šta je to, eto, posle nekih petnaestak godina od kada se prvi podkast pojavio u svetu. Nikad nije kasno. 

Sve u svemu, po mom mišljenju podkast je nešto najbolje što je ovaj novi visoko tehnološki svet u kojem živimo  iznedrio. Zamislite neku temu tipa kućni ljubimci, ili možda true crime koji moja žena obožava recimo, ili horor priče, ma šta god, i pronaći ćete makar jedan ako ne i više. 

14. Koji bend (ili bendovi) je po tebi  najprecenjeniji a koji najpotcenjeniji  trenutno?

Najprecenjenija je sigurno, bez ikakvog dvoumljenja grupa Greta Van Fleet.  Mlada grupa koja svira classic rock koji pri tom stopostotno liči na Led Zeppelin, odjednom postaje svetsko čudo do te mere da za njih znaju i ljudi koji sporadično slušaju muziku. U redu a šta je sa desetinama drugih bendova koji takođe kombinuju elemente classic rock-a, nastali su pre Grete, ne liče na Zeppelin ili Aerosmith  već imaju sopstveni stil i zuvk? Šta je sa onima nastalim za vreme i posle Grete? Zašto oni ne mogu da imaju po tri ili četri milion slušalaca na Spotify-u? Drugim rečima, koji je to kriterijum po kome ta neka "nevidljiva ruka tržišta" nalaže šta je za slušanje a šta ne, šta je IN a šta ne? Prema tome, potcenjeni su svi koji su nepravedno u senci ovog benda a po meni zaslužuju mnogo, mnogo više, počev od grupa Rival Sons, The Struts, Halestorm, The Pretty Reckless, Black Stone Cherry pa sve do novijih poput Budderside,  Bloody Heels, Neon Coven,  zatim plejade new wave of classic rock bendova koji trenutno postoje, pa sve do švedskih grupa poput Backyard Babies, Crashdiet ili Hardcore Superstar, koje su takođe dosta potcenjene. 

15. U kom stranom odnosno domaćem bendu  bi voleo da sviraš kada bi mogao?

Domaći - Pussycat, mada taj bend nije aktivan već dugo

Strani - teško pitanje toliko ima dobrih sa kojima bi voleo da zasviram, možda Hollywood Vampires. Bilo bi zanimljivo svirati sa Joe Perry-em i Johnny Depp-om u tandemu.  

16. Izaberi svoj otrov:

Red Hot Chili Peppers ili Jane's Addiction - oba benda su dobra ali neka bude RHCP

Metallica ili Megadeth  - Metallica i to od Black albuma pa nadalje

Marshall ili Fender  - Marshall

Nirvana ili Alice In Chains - Alice In Chains

Aerosmith ili KISS - Aerosmith uvek 

Linkin Park ili Korn - Linkin Park

HIM ili The 69 Eyes - The 69 Eyes, ali da ste me pitali recimo 2001. HIM bi pobedio

Stratocaster ili Les Paul - teško pitanje ali neka bude Strat

The Offspring ili Green Day - The Offspring

Bitlsi ili Stonsi - Stonsi 100% 

17. Kakva je po tebi niška rock scena i sa kojim problemima se susreću bendovi iz tog grada? Zbog čega ima vrlo malo bendova koji su uspeli iz tog grada?

Uh i ovo je jedna opširna tema. Sve što sam govorio o domaćoj sceni važi naravno i za niške rock bendove s tim što tu postoje neke lokalne boljke od koga boluje ta scena. Niš je oduvek bio prepun talentovanih mladih ljudi koji su se bavili muzikom, što je i normalno za grad te veličine. Nekada ste mogli da se prošetate uveče po Keju, na putu od Amfija do Nade recimo, gde ste mogli da vidite gomile mladih ljudi koji se druže i piju pivo, gde bi obavezno bio neko ko svira gitaru, neko ko lepo peva, neko ko ima neke dobre ideje, neko ko cele noći lupa nogama što ukazuje da je doabr bubnjar, zar ne, dakle prepuno talentovanih ljudi koji još pri tome i vole dobru muziku. Mnogi od tih ljudi su na kraju i napravili svoje bendove, ali problem je u tome što gotovo niko (ili bar retko ko) nije uspeo da napravi nešto sa svojim muzičkim karijerama. Zašto je to tako? Postoji nekoliko mogućih odgovora a to su ujedno i te boljke od koje boluje ta tzv. niška scena. 

Prvo, Niš kao jedan od tri najveća grada u zemlji, apsolutno nema nikakvu infrastrukturu koja bi bila na raspolaganju mladim bendovima. Kada kažem infrastrukturu mislim na prostore za dobre i kvalitetne svirke,  neki pristupačni studio gde bi svi mogli da dobiju iole dobar snimak, neku izdavačku kuću da ih progura, zatim neku tv ili radio stanicu (ovo se odnosi na period pre 10-15 godina pre pojave interneta) koja bi imala emisiju u kojoj bi se ti bendovi prikazivali itd. Neko će sada sigurno reći, pa ima svega toga. Da, ima, ali sve je to nekako stihijski, zatvoreno i svodi se na samostalno snalaženje bendova. Recimo što se prostora za svirke tiče, ja osim Black Stage-a i Feedback-a trenutno ne znam ni jedno drugo mesto u Nišu u kome jedan mladi bend može da svira svoje autorske pesme. Ranije je bilo više tih prostora tipa SKC na Pravnom, razni drugi fakulteti, Jebaga, Distorzija, Orange, Sweet 1 i 2, Yetti, kao i one-time prostori poput Noćnog kluba na Bazenu ili bioskopa Park. Pa opet, većina bendova iz tog perioda, a reč je o dvehiljaditim, danas ne postoje. Tih nekih muzičkih inicijativa, festivala, mini-festivala je bilo tokom vremena ali kao što rekoh ništa od toga nije na kraju nije dovelo do toga da Niš izbaci dva-tri nova benda koji će biti u rangu Galije, Kerbera ili Mama Rock. 

Drugo, problem je i u samim ljduima. Znam puno bendova iz te moje generacije u kojima ste imali po jednog ili možda dvojicu članova koji su se trudili i cimali, a ostatak ekipe bi bio sačinjen od ljudi koji su nezainteresovani i kojima je sve to samo neko mladalačko ludilo. To je rezultiralo čestim promenama bendova u smislu: e aj da pevaš/sviraš sa nama, e ajde. Na kraju ste imali bubnjara ili pevača recimo koji nastupaju sa preko pet bednova istovremeno, što je sa jedne strane ok jer pokazuje da postoji izvesna kolegijalnost ali je sa druge strane pogubno jer dolazi do međusobnog gušenja. Kada na sve to dodate nedostatak te tzv. infrastrukture, a to u prevodu znači: bend postoji tri, četri, pet ili više godina, ima jedan sklepani demo snimak, najdalje što je svirao van grada je u Niškoj Banji, eventualno Leskovcu, nema spot, nema nikakvu pokrivenost od strane medija, ljudi je sve manje na svirkama u gradu jer ne žele da slušaju sve isto, generalno je manje zainteresovanih za rock n roll kako dolaze nove generacije, život teče i donosi nove probleme (studije, posao, porodica)... i onda neminovno dolazi do nezadovoljstva, sagorevanja i razilaženja bendova. Ovo je priča 99% posto grupa iz Niša u poslednjih dvadeset godina. Šta se desilo recimo sa grupama Styptic, Diluvium, Navta Krijejtiv Kru, Subside, Decokvaritelji, Embryo Shpayz, Revolution, Glad, Aria Æterna, Rage Against The Komšije, Critical Solution, da napomenem samo neke od njih?  Neki su se raspali a neki postoje i dalje ali sviraju jednom u nekoliko godina....

Sve u svemu, izgleda da je situacija danas još i lošija nego pre i ne znam kako se iz toga izvući. Da ne pominjemo tek priču o cover bendovima koji imaju totalni primat u klubovima koji su za tzv. izlaske. Kao što rekoh, predugačka tema za ovakakv intervju. Ono što mogu da obećam onim niškim bendovima u ime JRS, koji trenutno postoje i rade, a naravno i svim ostalim, je medijska pokrivenost koju mogu imati kroz objave na sajtu ili kroz plejliste Niš Rocks, Top Serbian Rock i Serbian Rock Metal Punk. 

18. Svirao si i sa norveškom grunge-rock grupom Sedansored jedno vreme. Odakle ti u grunge vodama kao okoreli sleaze glam fan i kakva je norveška scena?

Grunge je moja ljubav No.2. Nakon hard rock-a,  odnosno 80's glam metala, grunge i cela ta scena iz devedesetih je nešto što najviše volim da slušam i da se time bavim. Na mojim plejlistama je sasvim normalno da posle grupe Winger, krene neki Stone Temple Pilots,  preko nekog Motley Crue deep cut-a, koji bude propraćen recimo hitom grupe Candelbox. Na kraju sve to začinim jedinm Aerosmith-om reicmo. Za mene su ta dva pravca zapravo veoma slična, ma koliko ljudi mislili drugačije. Grupa Mother Love Bone je suština ove moje tvrdnje i najbolji primer tog nekog prelaska rock zvuka osamdesetih u zvuk devedesetih. 

Što se tiče Sedansored-a, da svirao sam i bila je to dobra pirča, a snimio sam i album sa ovom grupom pod nazivom Why. Sviranje sa ovim bendom je bilo dragoceno iz razloga što sam mogao da upoznam norvešku scenu iznutra i odatle naučim mnogo toga korisnog. Ta scena ima puno sličnosti sa našom ali i naravno i mnogo drugih stvari koje su uređenije i na jednom višem nivou. 

19. Koji strani odnosno domaći bend bi trebalo da prestane da nastupa, u smislu da "okači kopačke o klin"? 

Mislim da bi Deep Purple trebalo da prestane da nastupa. Zapravo to ubeđenje me drži još od koncerta na Sajmu 2006.godine. 

Od domaćih, svi oni koji u poslednjih deset ili više godina nisu izbacili nijednu novu pesmu a zauzimaju sva moguća mesta na svim živim festivalima, a karijere im datiraju iz vremena kad smo se oslovljavali sa drugovi i drugarice. 

20.  Ako imaš bilo šta da dodaš sada je prava prilika, ili možda poruka za kraj?

Ko je stigao do ovog pitanja svaka mu čast! Ništa, šta da kažem osim hvala što pratite Junkyard Rock Stories, biće još zanimljivih stvari to obećavam. U suštini u ovom intervjuu smo samo načeli neke dosta široke, a ja sam se svojski potrudio da sve to skratim koliko god mogu, tako da je možda dosta toga ostalo nedorečeno.  Međutim ako neko želi dalje diskutuje o tome dalje, tu smo pa pišite. 

Redakijca Junkyard Rock Stories

Junkyard Žurnal - januar 2019. Vol. 2

Dobrodošli u drugi deo januarskog žurnala u kojem ćemo više pažnje posvetii ovomesečnim albumskim izdanjima a osvrnućemo se i na domaću scenu. Prvi deo možete pročitati na: Junkyard Žurnal - Vol 1.

Inglorious - Ride To Nowhere (2019) Album

Ovaj deo krećemo sa jednim od bendova o kojima smo ovde već pisali. Ride To Nowhere  je naziv novog albuma britanske hard rock grupe Inglorious. Mnogo stvari se izdešavalo u međuvremenu, odnosno u periodu nakon poslednjeg albuma Inglorious II do danas. U kratkim crtama: frontmen (očigledno i gazda benda) upao je u nesuglasice sa ostalim članovima tako da je nakon izlaska ovog albuma jedino on ostao u bendu u poređenju sa postavom koja je iznedrila drugi album, pa i ovaj, pto se tiče snimanja. Ipak nećemo se ovoga puta baviti tim prljavštinama. 

Sredinom ovog meseca imali smo priliku da čujemo single I Don't Know Yo, koji vam i ujdeno  predstavljamo u ovom prilogu.  Međutim, kako  vreme samo po sebi brzo leti, u poslednjoj nedelji januara izašao je i sam album. Ovako na brzinu, na prvo slušanje, može se reći da album ima dosta potencijala. Pored navedenog singla izdvajaju se još i numere Where Are You Know, Freak Show, Ride To Nowhere. Sve je na svome mestu baš kao i na prethodnom albumu Inglorious II.Bend ( ko god da je u njemu) je još jednom dokazao epitet jednog od najboljih mlađih/novijih čisto hard rock bendova. Ukoliko ste ljubitelji britanskog hard rcok-a, a pri tome znate na koje grupe tu mislimo, Inglorious bi trebalo da predstavlja pravi izbor za vas.

                                 

Jetboy - Born To Fly (2019) Album

Još jedno kompletno izdanje stiglo je krajem ovog meseca i to od starog dobrog Jetboy-a. Jetboy je bend koji je  nastao polovinom osamdesetih u Los Anđelesu,  baš kao i kolege sa istih "ulica" poput Guns n  Roses, L.A. Guns , Faster Pussycat i dr.  Iste one  kolege sa kojima Jetboy uglavnom idu u paketu u svim tim pričama o tzv losanđeleskoj street/sleaze-rock sceni. Taj ulični izgled i zvuk koji je ovaj bend gajio od samog početka možda najbolje oslikava i pevač Mickey Finn, koga bi ste lako mogli da pomešate sa nekim pankerom sa čirokana frizurom. To takođe važi i za ostale članove benda.

No, idemo sada u 2019.godinu. Album Born To Fly donosi niz jako dobrih street rock numera, ovoga puta više u stilu rock muzike sedamdesetih. Zapravo, bez nekih velikih iznenađenja, Jetboy ostaju ono što su oduvek i bili. I ako nikada nisu bili toliko popularni kao gore pomenute grupe , ostali su verni i dosledni svome zvuku, čvrsto držeći svoje mesto u tom širokom spektru grupa iz tog doba. 

Bend pored Mickey Finn-a čine još i gitaristi Fernie Rod i  Bille Rowe, bubnjar Al Serrato, dok je basista ove današnje postave legendarni Eric Stacey, nekadašnji član originalne postave već pomenutih Faster Pussycat. Sa novog albuma se na prvo slušanje izdvajaju numere Born To Fly, Brokenhearted Daydream, All Over Again kao i Beating The Odds koju za ovu priliku biramo. Sleaze rock u izvedbi jednog od organskih bendova tog pod-žanra, bio bi najkraći ali i najpravilniji opis ove grupe i pomenutog izdanja.

                                 



Quiet Riot - One Night In Milan CD/DVD/Blue Ray  2019

Nakon grupa Mr. Big i L.A. Guns dobili smo još jedan nastup koji je snimljen u Milanu i to od pionira glam/metal scene osamdesetih, grupe Quiet Riot. Ima nečega izgleda u tom gradu, čim toliko bendova izbacuje live albume sa tog zapravo istog muzičkog prostora.  Ko zna čiji ćemo još nastup dobiti zodatle. U slučaju Quiet Riot-a, u pitanju je nastup sa  Frontiers Rock Festival koji je održan 2018.godine.

Pre nego što  kažemo koju reč o samom nastupu i izboru pesama, valja se se osvrnuti na to ko danas čini Quiet Riot. Verovali ili ne, ovu grupu osnovao je još davne 1973.godine niko drugi do Randy Rhoads, potonji gitarista čika Ozborna. Znamo svi šta se sa njim kasnije desilo. Najpoznatiju postavu QR činili su pevač Kevin Dubrow, bubnjar Frankie Banali, basista Rudy Sarzo  (Whitesnake, Ozzy, Dio) i gitarista Carlos Cavazo (Ratt). Ova postava se zapravo uzima za onu glavnu jer bila na okupu najvećeg uspeha benda, odnosno u vreme izlazka albuma Metal Health 1983. i Condition Critical 1984.godine.

Ubrzavamo malo i stižemo u 2007.godinu kada od prekomerne upotrebe susptanci umire pevač i frontmen grupe Kevin DuBrow. Za mnoge je ovo značilo da je došao i kraj grupe Quiet Riot, s obzirom da je Kevin bio teško zamenjiva figura u bendu. Međutim, bubnjar Frnakie Banali nije tako mislio. Ova originalna postava je, kao što se pretpostavlja, pretrpela veliki broj promena. U međuvremenu gitarista grupe postaje Alex Grossi (Beautiful Creatures, Hookers and Blow, Dizzy Reed), basista je Chuck Wright koji je u bendu još 1982.godine sa mnogo napuštanja i vraćanja. Na mestu pevača, sa druge strane, smenjivalo se dosta njih, među kojima vredi izdvojiti recimo Jizzy Pearl-a, čoveka koji je verovatno bio u svim mogućim bendovima iz toga vremena u nekom trenutku. Ni on sam verovatno ne bi mogao da ih sve nabroji kada bi ga pitali. Na kraju ipak, izbor je  pao na mladog i nepoznatog James Durbin-a, koji je svoj rock n roll put utro ni manje ni više nego na američkom Idolu 2011. godine na kojem je izvodio pesme Judas Priest-a. Izgleda da je Frankie Banali to pomno pratio, te je nakon toga uspostavljena i saradnja.

Iskreno rečeno, Quiet Riot je bio daleko od muzičkih interesovanja autora ovog teksta, posebno nako smrti Kevin DuBrow-a, a još više nakon dolaska novog pevača iz riajliti programa kakav je Idol. Ipak, kada je izašao prvi single sa ovog albuma, pesma Condition Critical, bilo je to više nego dovoljno da se Quiet Riot nađe u nekom novom fokusu interesovanja. James Durbin je u suštini sjajan pevač, i što je najbitnije, dovoljno dobar da njegovim doprinosom Quiet Riot ponovo zvuči onako kako i treba, kao nekada davno sa svojim originalnim pevačem. Svaki ultrasonični Kevin-om ton je ponovo tu, podmlađen i drzak dok se ujedno nikako ne može reći da je reč o  bilo kakvom kopiranju. Jednostavno kockice su se složile i ovaj live album je čvrst dokaz toga. Bend zasigurno nema nekadašnji  izgled kao pre, ali ono što  je mnogo bitnije od toga, Quiet Riot zvuči kao nekada. One Night In Milan donosi petnaest pesama, skup starog i novog (ima pesama i sa albuma iz 2017. Road Rage). E sad, ako baš ne znate ni jednu pesmu, pustite barem zadnje dve: Cum on Feel The Noize ili Bang Your Head (Metal Health), jer je verovatnoća da ste čuli jednu od ove dve metal himne gotovo stopostotna.

                                 

Skid Row - Skid Row (30th Anniversary Deluxe Edition) 2019 

Ovog meseca imali smo i jedno reizdanje. Nekada velika  i legendarna grupa Skid Row ove godine slavi tridesetogodišnjicu svog albuma prvenca. Ovaj mega uspešni album iznedrio je neke od najvećih hitova ne samo benda već i toga doba, poput 18 and Life, Youth Gonne Wlld, I Remember You, Peace Of Me , Sweet Little Sister i dr. ( u suštini pravi fanovi Skid Row-a će vam za sve pesme reči da su meastralne, što i nije daleko od istine). 

Danas je, međutim, Skid Row nešto sasvim drugo. Od grupe koja je punila arene i otvarala stadione za rok velikane, danas su pali na nivo prosečnog klupskog benda (pitanje da li punih klubova) , sa ko zna kojim pevačem po redu kome verovatno vrlo mali broj ljudi i zna ime. Sa druge strane legendarni frontmen ove grupe Sebastian Bach već dugi niz godina ima svoju solo karijeru. Da se razumemo, nakon njegovog otpuštanja, u bend je došao pevač Johnny Solinger i bend je sa njim napravio nekoliko sjajnih albuma. Tek nakon njegovog odlaska 2015.godine počelo je srozavanje. Umesto da u tom trenutku iskoriste priliku i naprave "reunion", Rachel Bolan i Dave Snake Sabo su i tu priliku uspeli da  propuste. Razlog je glasio ovako: ne mogu da rade sa Sebastianom čak ni posle toliko godina. Ovo je verovatno i priča za neku drugu priliku. 

Na kraju od svega toga čak ni sam album nije ispoštovan do kraja. Remasterizovane pesme, jedna numera koja se nije našla na prvobitnom izdanju (inače publici poznata pod nazivom Forever) kao i live snimak sa nekog od koncerata od pre 30 godina. To je sve! Čak nisu predviđena ni CD odnosno vinil izdanja. Vrlo, vrlo razočaravajuće...

                                 

Junkyard Rock - Domaća scena


Za kraj ovog žurnala izdvajamo i par noviteta sa domaće scene za koje smatramo da su i te kako vredni pažnje Junkyard bloga.


Glad -Pogrešan dan

Heavy metal grupa Glad iz Niša na putu je ka svom prvom albumskom ostvarenju i to pod patronatom izdavačke kuće One Records. Dok čekamo na album, ekipa koju od njenog formiranja predvodi gitarista  i muzički guru Aleksandar Sale Videnović, izbacila je još jedan spot sa nadolazećeg albuma, i to, nećete verovati, upravo u trenutku kada je tastatura lupkala i ukucavala reči koje upravo čitate! Zapravo, ideja je bila predstaviti spot za pesmu Kao nekad kad sam bio sam, koja je izašla krajem prethodne godine.  Ali avaj! Moramo ići u korak sa novitetitma, tako da je ovo zapravo i jedna vrsta ekskluzive.

Glad inače pored pomenutog Saleta Videnivća čine još i  gitarista Milan Tričković Cile (Corpus Delikventi), basista Miloš Jovanivić, bubnjar Ljupčo Cvetanovski i pevač Nemanja Vacić Waca (Burned Beyond Recognition, Critical Solution Revisited). Kakav god vama bio dan, sigurni smo da ne može biti "pogrešan" za dobar heavy rock. Uzgred, album  očekujemo u nekoliko nadolazećih dana!


                                  


Michel - Rosie 


Idemo sada u  Novi Sad, odakle dolazi grupa Michel. Ovaj novosadski  kvartet predvodi gitarista i pevač, Dragutin Suković Sule, nekadašnji gitarista i osnivač glam rock benda Nasty Michelle iz istoimenog grada. Grupa je izdala EP pod nazivom Clubmaster u toku 2018.godine, na kojem se nalazi pet izuzetno zanimljivih numera u kojima bend kombinuje elemente old school i moderne rok muzike sa dodatnim suptilnim primesama elektronike. EP je već izazvao veliku pažnju publike širom regiona, a renomirani sajt Balkanrock uvrstio je ovo izdanje u Top 25 domaćih albuma. Što se samih pesama tiče, treba pomenuti da su polako jedna za drugom dobijale i adekvatnu ekranizaciju, pa tako i numera Rosie, koju vam ovoga puta predstavljamo. Inače svaka pesma sa ovog EP-a je posebna, kako u smislu tekstova tako i i muzike, pa vam zato i preporučujemo da ga poslušate u celosti. 


                                  



Toliko od nas za ovaj put. Nadamo se da će vam se ovaj novi vid izveštavanja dopasti. Ako već niste, obavezno bacite pogled i na prvi deo januarskog žurnala Junkyard Žurnal - januar 2019. Vol 1.




Januar 2019. godine                                                                                                          Autor: JP