Priča o dvanaestorici veličanstvenih
Nakon velikog i nenadanog uspeha koji je David Coverdale doživeo kao pevač grupe Deep Purple, u periodu od 1973. do 1976.godine, sa svojim tada već potpuno etabliranim glasom i pojavom, ovaj rođeni Jorkširac odlučuje da pokrene sopstveni solo bend pod nazivom White Snake 1977.godine. Ubrzo nakon izdavanja prvog albuma, a u toku priprema za naredni Northwinds krajem 1978.godine, Coverdale donosi još jednu odluku koja će mu život i karijeru promeniti za sva vremena. Manje više ista grupa ljudi prihvatila je ovo "prepakivanje", snimila album pod nazivom Trouble u oktobru 1978.godine, što je ujedno i ozvaničilo nastanak entiteta koji danas znamo jednostavno kao - Whitesnake.
Gotovo od prvog dana postojanja grupe, postaće jasno da je Whitesnake jedno pravo, pravcato, čedo samog David Coverdale-a. Jedna od glavnih karakeristika ove grupe bila je prečesta promena muzičkog personala. Sa tim promenama menjao se uporedo i zvuk. Tako je od početnog klupskog bluz-roka i rituma i bluza, Whitesnake prerastao u jedan od najuticajnijih hard rock bendova u istoriji rock muzike. U zavisnosti od izvora i prihvatanja definicije članstva, može se grubo reći da je grupa imala oko dvadesetak različitih postava do današnjih dana. Nikome, osim samom Coverdale-u, nije bilo zagarantovano sigurno mesto u bendu, pa tako ni gitaristima koji su predstavljali bitnu pokretačku snagu Whitesnake mašinerije, dajući joj na univerzalnosti, svako na svoj način, tokom svih ovih godina.
1. Micky Moody
Ako se za nekoga sa ovog spiska može reći da je "originalni gitarista" grupe, onda je to svakako Micky Moody koji je sa Coverdale-om započeo saradnju još na pomenutim solo albumima pre-Whitesnake ere. Svojom pojavom odavao je stav povučenog ali i misterioznog čoveka sa šeširom i brkovima, dok je svojim sviračkim umećem, baziranim uglavnom na klasičnim blues-rock standardima, doprineo definisanju ranog Whitesnake zvuka. Učestvovao je u radu na nekoliko krucijalnih albuma ove ere i doprineo, što samostalno a što u kolaboraciji, i stvaranju nekih od najboljih rifova i najvećih hitova grupe toga doba, poput Take Me With You, Fool For Your Loving, Ready An Willing i Slow An Easy. Grupu je napustio 1983.godine nakon rasprave sa samim Covedale-om, koji ga je kako on sam kaže, javno osramotio pred tadašnjim gitaristom grupe Thin Lizzy, John Sykes-om. Poslednji album na kojem će se nači njegovo ime bio je upravo Slide It In, i to engleska verzija albuma na kojoj se mogu čuti njegove solo deonice. Te svoje bravure delio je na ravne časti sa Marsden-om a potom i Galley-em. Ostaće upamćen i po majstorskom sviranju slide gitare. Jedan je od najpotcenjenijih gitarista sa spiska i pored toga što je bendu bio i pre zvaničnog početka. Nakon onoga što će se desiti sa grupom kasnih osamdesetih. često se mogao steći utisak da je zapravo platio cenu svoje skromnosti, s obzirom da su planovi Coverdale-a bili dijametralno suprotni od onoga šta je Micky Moody bio spreman da pruži.
2. Bernie Marsden
Drugi originalni gitarista grupe Whitesnake taboru se pridružuje 1978.godine još tokom realizacije EP-a Snakebite. Bernie Marsden svojom pojavom čak ni u mladosti nije odavao utisak rock zvezde, ali je sa druge strane u svojim prstima krio svu ubojitost ujeda "bele zmije" kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih. Tvorac je jednog od najvećih hitova grupe svih vremena Here I Go Again, u saradnji sa Coverdale-om, kao i vanvremenskog rifa u pesmi Fool For Your Loving koji je verovatno i definisao klasičan hard rock zvuk. Dok je Micky Moody, sa kojim činio prvi gitarski dvojac benda, bio više orijentisan ka bluzu, Bernie Marsden je upravo svojim moćnim rifovima i oštrim solažama davao grupi onaj drugi, možda još bitniji epitet hard rock-a. To se najbolje može osetiti u pesmama poput Trouble, Young Blood, Walking In The Shadow Of The Blues, Rough And Ready, koje između ostalog i potpisuje. Grupu napušta 1982.godine nakon snimanja albuma Saints And Sinners. Nakon toga svirao je i u grupi UFO, i nastavio saradnju nekadašnjim saborcima iz grupe poput Moody-a, basiste Neil Murray-a i gitariste Mel Gailey-a. Početkom ove decenije se nekoliko puta pojavio kao gost na nastupima grupe Whitesnake, za razliku od svog saborca Moody-a, što je i dokaz da je sa Coverdale-om ostao u dobrim odnosima posle tolko godina.
3. Mel Galley
Pravo iz benda Trapeze, kao zamena za Marsdena, stiže gitarista Mel Galley, čovek vrlo sličnih sviračkih karakteristika. Obzirom da su gitarske deonice na albumu Saints And Sinners već bile završene, Galley je na ovoj ploči uspeo da se upiše samo kao jedan od pratećih vokala. Svoje "vatreno krštenje" imaće dve godine kasnije na albumu Slide It In na kojem je između ostalog napisao muziku za pesmu Gambler, a kao koautor učestvovao i na numerama poput Spit It Out i All or Nothing. Svojim gitarskim umećem doprineo je tome da bend ne izgubi na svojoj upečatljivosti i posle odlaska Marsden-a, koji je bio veoma bitan član postava iz prethodne ere. U bendu ostaje i nakon odlaska Micky Moody-a ali će ubrzo nakon toga doživeti povredu ruke koja ga je 1984.godine sprečila da dalje nastupa sa bendom. Novi pogledi na trenutnu muzičku situaciju, nove mogućnosti i novi izazovi, navešće Coverdale-a da ga ubrzo i otpusti iz benda. Mel Galley nakon toga nastavlja da se bavi muzikom u drugim grupama. Preminuo je 2008.godine od posledica raka jednjaka.
4. John Sykes
Ti novi momenti u karijeri grupe Whitesnake mogu se opisati u dve reči, odnosno, dve vlastite imenice - John Sykes! Oduševljen njegovom pojavom, a iznad svega svirkom sa grupom Thin Lizzy sa kojom John u to vreme nastupa, David i njegov menadžment prave potez decenije. Angažovanjem ovog mladog i eksplozivnog gitariste, doneće grupi neophodnu svežinu, novi moderniji pristup svirci i otvoriti vrata ka mnogo većem komercijalnom uspehu. John Sykes je jednostavno imao sve potrebne atribute koji su bendu nedostajali na tom opasnom novom putu. U isto vreme bio je i rock-zvezda i pravi pravcati "gitarski heroj". Već na prvim nastupima postalo je očigledno da je uz samog Coverdale-a, miljama ispred ostalih članova benda, koji su i dalje gajili taj neki skromniji, više evropski pristup muzici. Sa druge strane Amerika je nestrpljivo čekala na prvi, pravi, prekookeanski ujed "bele zmije". On se i desio 1984.godine kada je Geffen Records odlučio da Slide It In progura na američko tržište, ali isključivo uz učešće dugokosog gitariste. Stoga je John Sykes presnimio sve solo deonice na ploči, zajedno sa bas linijom koju je presvirao bivši basista i povratnik u bend, Neil Murray. To, ipak, nije bilo dovoljno.
U toku 1985.godine (delom i 1984.), Whitesnake nastupa kao četvorka, prvi put od osnivanja benda. John Sykes pokrivao je sve što je bilo potrebno pokriti, a sama grupa postajala je sve veća i veća u očima fanova širom sveta. Čak ni problemi Covedale-a sa glasom nisu sprečili Whitesnake da u periodu 1985-86 napravi album koji će za sva vremena promeniti status ove grupe. Jednostavno nazvan Whitesnake 1987 ostao je do današnjih dana najveći muzički i komercijalni uspeh benda. Amerika je konačno pala! Ujed "bele zmije" bio je neizdrživ. John Sykes je zajedno sa Coverdale-om potpisao 9 od 11 pesama sa tog izdanja, što je zapravo kompletan album obzirom da su te dve bile obrade iz ranijeg perioda, i u potpunosti redefinisao zvuk benda, dajući mu neophodnu modernu notu, odnosno drskiju i beskompromisniju svirku nego ikada. Grandiozni urlik numere Still Of The Night, visoko-oktanski heavy rifovi pesama Bad Boys i Children Of The Night, jedni su od najboljih momenata albuma koji inače nije imao ni jednu jedinu slabu tačku. Sve to, između ostalog, zahvaljući čoveku sa crnim Gibsonom, koji je uglavnom bio njegova gitara broj 1! Da ne zaboravimo i baladu svih balada, sinonim "late 80s" bendova - Is This Love, ali i frenetične Give Me All Your Love, You Gonna Break My Heart i dr. Čak je i obrada pesme Here I Go Again nadmašila original, pa je tako i dan danas možete čuti u tržnim centrima, lancima prodavnica hrane i slično...
Ipak, kako to obično biva, svaka bajka ovog formata uglavnom ima svoj negativan kraj. Da li Coverdale nije mogao da trpi podivljalog Sykes-a, čija je narastajuća popularnost pretila da sruši višegodišnjeg kralja, ili je pak neposlušnost odigrala glavnu ulogu, ostaje nejasno do današnjih dana. Ego je udario na ego, u svakom slučaju. John Sykes nikada nije imao tu čast da uživo odsvira svoje remek delo jer u toku 1986.otišao iz benda. Karijeru je nastavo sa svojom grupo Blue Murder sa kojom izvodi numere sa pomenutog albuma, i to kao pevač i gitarista u isto vreme. Početkom novog milenijuma kolale su priče o mogućoj ponovnoj saradnji sa Coverdale-om, što je Sykes kategorički odbijao. Šta li su to jedan drugome uradili kada ni posle toliko godina nisu mogli da poravnaju račnu?
 |
Moody, Marsden, Galley & Sykes
|
5. Vivian Campbell
Nakon raspuštanja kompletne postave koja je snimila album iz 1987.godine, David Covedale se bacio u potragu za novim članovima benda. Pvi na listi bio je gitarista Vivian Campbell, sveže izbačen iz grupe Dio, u kojoj je došao u sukob sa samim Ronnie James-om. Coverdale sa druge starne, u svom stilu, nije časio časa, već je brže bolje angažovao izuzetno talentovanog momka iz Severne Irske. Vivian će se naći u svim MTV spotovima grupe toga doba, ali će već 1988.godine napustiti grupu, zbog kako je kasnije objasnio, odnosa Coverdale-a prema ostalim članovima benda. Za tih godinu dana odsviraće turneju i snimiti solo za single izdanje pesme Give Me All Your Love. I pored toga što je bio član dva mega benda poput Dio i Whitesnake, do danas će ostati upamćen najviše kao gitarista grupe Def Leppard, sa kojom i danas nastupa, i sa kojom je iznedrio mnoštvo velikih pesama tokom karijere.
6. Adrian Vandenberg
Leteći Holanđanin, kako ga je i sam Coverdale u to vreme prozvao, bio je verovatno i pravi naslednik John Sykes-a, makar što ste tiče pozicije glavnog gitariste odnosno glavnog autora muzike. Zapravo, Adrian je bio na meti grupe još početkom osamdesetih, u vreme dok je pokušavao da napravi proboj sa sopstvenim bendom Vandenberg. Nakon uspešne turneje 1987/88 i MTV ludnice nastale oko spotova koje je Whitesnake tada izbacio (zahvaljujući i Tawny Kitaen naravno), potom i presnimljene solaže za Here I Go Again, došlo je vreme da i sam Adrian Vandenberg pokaže svoje stvaralačko umeće. Gitarski je bio na sličnom nivou kao i njegov prethodnik Sykes, a što se pojave tiče, totalno u trenutnom glam fazonu koji je bend furao. Nakon odlaska Campbell-a ostao je jedini gitaroš u bendu, što Coverdale-u nije ni malo smetalo, sve dok je Vandenberg žicama svojih Peavey-a i Kramer-a isporučivao rifove za Judgement Day, Cheap n Nasty, Slip Of The Tongue, Wings Of The Storm, ili za recimo, epsku i grandioznu Sailing Ships. Na kraju je, zajedno sa Coverdale-om potpisao sve numere na albumu, osim obrade za Fool For Your Loving. Međutim, sudbina se u tom trenutku poigrala sa njim, pa je zbog povrede ruke snimanje svojih sopstvenih kreacija morao da prepusti drugome.
I pored toga što je album
Slip Of The Tongue doživeo skoro pa identičan komercijalni uspeh kao i njegov prethodnik, početkom devedesetih
Whitesnake je nestao sa scene. Umoran od svega,
David Coverdale se povukao u ilegalu. Nakon izleta sa
Jimmy Page-om, izdavačka kuća vraća
Whitesnake na turneju 1994.godine, koja je ispratila izlazak
Greatest Hits kompilacije, i to u postavi u kojoj se našao i
Adrian Vandenberg. Promena muzičkog sveta i uopšte muzičkih trendova, ožiljci iz sopstvenog života i jedan vrlo mračan period, uticali su na to da se Coverdale-a za novi album odluči tek 1997.godine.
Restless Heart bio je deveti studijski album gurpe na kojem je
Vandenberg ponovo dobio mesto prve gitare. Ovaj album obeležiće povratak ritam i bluz korenima i jednom mirnijem pristupu muzici, kao suštoj suprotnosti perioda razvrata sa kraja osamdesetih. Album je prošao gotovo neopaženo, i pored toga što je iznedrio jako kvalitetne numere poput
Restless Heart, Crying, Too Many Tears i dr.
Vandenberg je još jednom pokazao raskoš svog gitarskog talenta, uspevši to u jednim totalno ne-rokerskim vremenima. Iz tog perioda ostaće upamćeni i akustični nastupi dvojca
Coverdale/Vandenberg ovekovečeni u čuvenom
Starkers In Tokyo koncertu 1997.godine. Krajem iste godine, bend ponovo odlazi na dugogodišnju pauzu. Kanih dvehijladitih, ali i u toku ove decenije,
Vandenberg će nekoliko puta gostovati na koncertima grupe, uglavnom kada bi se bend našao u Holandiji. Sa
Coverdale-om je sačuvao odličan odnos tokom godina a trenutno je
na čekanju i novi album grupe Vandenberg.
7. Steve Vai
Ovaj gitarski virtuoz sa druge planete, kralj šestožičanih, sedmožičanih, ili pak gitara sa dva (ili više) vrata, nakon uspešne epizode sa David Lee Roth-om, pridružuje se grupi Whitesnake na izričiti zahtev samog Coverdale-a, u trenutku kada se bend nalazio u studiju na snimanju albuma Slip Of The Tongue 1989.godine. Povreda ruke izbacila je iz stroja Vandenberg-a, Campbell je već sam otišao godinu dana ranije, a vreme u studiju bilo je već zakupljeno. Coverdale-u je bilo potrebno brzo rešenje. Nije želeo da se album odloži. Želeo je najbolje za svoj bend. Želeo je najboljeg, i dobio ga je!
Vai je, dakle, upao u priču totalno neočekivano, prihvativši pozamašnu ponudu koju mu je Whitesnake stavio na sto. Ipak, zvuk benda morao je da plati izvesnu cenu. Legenda kaže da je Vandenberg pokazivao Vai-u šta i kako treba da svira, ali kada god bi se našao sam Vai bi ubacio po jedan od svojih unikatnih brzih gitarskih filova. Stoga je ceo album prepun upadica, brzih tapinga, uvijanja žica i besomučnog soliranja. U svakom slučaju ne nešto na šta su fanovi navikli. Cena je plaćena. Steve Vai je ostavio svoj trag. Mnogi i danas misle da je preterao ali ima i ljudi koji smatraju da je bendu dao neku novu svežinu i podigao ga na neki potpuno novi nivo. Vai u grupi ostaje do samog razlaza i pored snimanja albuma ostaće upamćen po drugoj generaciji MTV spotova, ali i po čuvenom nastupu na Doningtonu 1990.godine kada je ova postava grupe ujedno doktorirala i otišla u legendu.
8. Warren DeMaritni
Nakon kratkog Coverdale-Page projekta David je ponovo pokušao da se "skloni" od pogleda javnosti. Međutim, izdavačka kuća EMI/Geffen nije tako mislila. Izbacila je kompilaciju Greatest Hits (inače sastavljenu isključivo od pesama sa poslednja tri albuma), i "naredila" povratak na scenu u vidu turneje. Za tu priliku je, pored Vandenberga, bio angažovan i gitarista Warren DeMartini iz grupe Ratt, sa kojom je slavu doživeo sredinom osamdesetih. Kako je cela ta glam metal scena iz osamdesetih bila nepravedno uklonjena od strane muzičke industrije početkom devedesetih, ista sudbina nije zaobišla ni najbolje, poput nekada multiplatinumskog benda Ratt, pa je tako DeMartini i bio slobodan da se priključi Whitesnake-u. U grupi je proveo manje od godinu dana, uglavnom za vreme trajanja pomenute turneje. Malo ljudi uopšte zna da je svirao u Whitesnake-u, a sem live koncerata nije ostavio nikakav drugi trag u bendskom zaveštanju.
9. Steve Farris
Šta god mislili o ovom gitaristi grupe Mr. Mister, iz koje je zapravo i došao u Whitesnake 1997.godine, moramo se složiti da se radi o najmanje poznatoj "faci" među ostalima sa ovog spiska. U grupi je proveo oko godinu dana, uglavnom na turneji koja je ispratila album Restless Heart i nije ostavio nikakvog muzičkog traga. Ipak, možete ga primetiti u spotu za numeru Don't Fade Away sa crnim Stratocaster-om u rukama.
 |
Campbell, Vandenberg, Vai, DeMartini & Farris
|
10. Doug Aldrich
Devedesete su definitivno bile i više nego smutna vremena za grupu Whitesnake. Nekoliko puta je Coverdale pokušavao da se skloni i nestane, a isto toliko puta je "zmija" terana na čistinu, uglavnom od izdavačkih kuća. Svako pojavljivanje trajalo po manje od godinu dana. Da ne pominjemo tek bračnu i finansijsku propast, kojoj je kumovala i bivša mu žena, što je sve rezlutiralo i dosta mračnijom muzikom koju je pravio u to vreme. Ipak, početkom novog milenijuma, svemu tome nazirao se kraj. Solo album Into The Light bio je samo usputna stanica za ono što će uslediti. Vrebao je David nekoliko godina, strpljivo kao prava grabljivica, a onda izabrao 2003.godinu (godinu zmije inače), za povratak na velika vrata. Pre toga je ostao bez ijednog člana pređašnjih postava, a prvi među jednakima na spisku bio je tadašnji gitarista grupe Dio (opet taj Dio), plavokosi amerikanac Doug Aldrich.
Doug Aldrich svirao je u velikom broju bendova u toku svoje karijere, poput Lion, Bad Moon Rising, Burning Rain, ali je definitivno uvek bio izvan kategorije "velikana", kao izuzetno potcenjen gitarista. Po stilu i pojavi najviše je podsećao na Sykes-a, što je Coverdale u njemu i prepoznao, pa je kao takav i doneo preko potrebnu promenu novoformiranom Whitesnake-u, oblikujući jedan potpuno novi muzički stil baziran na starim blues-rock korenima a preliven modernim uticajima toga doba. Ono što je doneo grupi može se lako uporediti trenutkom kada je Sykes uradio isto sredinom osamdesetih. Upravo je iz tog razloga i postao David-ova desna ruka u bendu.
Ipak, nova vremena donela su i nove narative, pa je tako za razliku od sedamdesetih i osamdesetih, Whitesnake mnogo manje radio na novoj muzici. Prvi Aldrich-ovi radovi biće viđeni tek 2006.godine na live kompilaciji Live In The Shadow Of The Blues u vidu pesama Ready To Rock i Dog. Bilo je to samo polaganje temelja u ono što je dve godine kasnije pretočeno u jubilarni deseti album grupe Good To Be Bad, na kojem je Aldrich (poput Sykes-a i Vandenberg-a nekada), potpisao sve pesme i izbacio vanremenske moderne bluz-rock cepačine poput Best Years, Can You Hear The Wind Blow, All For Love ili Good To Be Bad. Nova zvezda je definitivno bila rodjena!
Nakon toga usledio je i album Forevermore iz 2011. godine kojim je Doug Adlrich definitivno utisnuo svoj pečat u istorijatu muzike Whitesnake, i još jednom pokazao koliko je veliki muzički talenat poseduje. Rifovi poput onih u pesmama Steel Your Heart Away, Love Will Set You Free ili All Out Of Luck predstavljali su esenciju gotovo celokupne diskografije grupe. A šta tek reći o epskoj Forevermore, koja se svojom grandioznošću drznula da izazove i legendarne hitove iz osemdesetih.
Međutim, kao što smo već napomenuli, muzički narativi na početku 21.veka bili su trajno promenjeni. Za dvanaest godina koliko je proveo u grupi, (od 2002. do 2014.),
Doug je snimio svega dva pomenuta albuma, što je čini se u mnogome uticalo na to da te iste
2014.godine napusti Whitesnake, o čemu smo inače i pisali. Sve u svemu ostaće upamćen kao jedan od krucijalnih gitarista u
Whitesnake zaveštanju. Od tada pa sve do danas, nastupa sa supergrupom
The Dead Daisies, a povremeno izbacuje albume sa
Revolution Saints i
Burning Rain.
11. Reb Beach
Reb je jedan od dvojice gitarista sa trenutnim radnim odnosom u grupi, u koju je došao isto kada i Aldrich, te 2002.godine u jeku nastajanja novomilenijumskog Whitesnake-a. Svoju slavu gitarskog čarobnjaka stekao je u matičnom bendu Winger, sa kojim je krajem osamdesetih harao glam metal scenom. Kasnije se oprobao i kao zamena za George Lynch-a u grupi Dokken, koja je bila vrlo sličnog formata i gabarita.
I pored toga što je na koncertima imao zapaženu ulogu, deleći zadatke sa
Doug-om, od početka je bilo jasno da je njegov položaj u grupi nešto nižeg nivoa, kada je reč o pre svega muzičkom stvaralaštvu. Bila je to čudna odluka
Coverdale-a, da komponovanje obavlja samo i isključivo sa
Adlrich-om. Ipak, ko malo bolje poznaje istorijat grupe zna da je
Coverdale uglavnom na muzičkom planu sarađivao sa po jednim gitaristom (
Sykes, Vandenberg), osim u periodu
Moody-Marsden. Drugi gitarista, ma koliko dobar bio, uglavnom je služio kao podrška. Takvu je ulogu imao i sam
Reb Beach, sve do 2015.godine i izlaska
Purple albuma, na kojem se po prvi put oprobao i kao autor, ali ne sopstvene muzike.
Prva prava prilika ukazala mu se tek 2019.godine u radu na albumu
Flesh And Blood. Izlaskom ovog albuma dobili smo prve
Reb-ove rifove i pesme i to:
Good To See You Again,
Shut Up And Kiss Me,
Hey You,
Get Up, što se tiče rokačina, dok je za sam kraj albuma iskomponovao i numeru
Sands Of Time, koja je trebalo da predstavlja pravog naslednika pesama poput
Sailling Ships ili
Forevermore. U prevodu,
Reb je upravo na njoj imao
svoju priliku da uđe u legendu stvaranja epskih pesama, o čemu smo već i pisali! Deluje da je u tome i uspeo. Stavio je šešir i zauzeo leva stranu bine, postavši time konačno, a i zasluženo, prva gitara benda. Zanimljivo je da od 2014. nosi i titulu nadugovečnijeg člana grupe pored samog
Coverdale-a.
12. Joel Hoekstra
Još jedan dugokosi i plavokosi gitarista, četvrti po redu, grupi se pridružuje kao zamena za Adlrich-a te 2014.godine. Pre toga je nastupao u grupama Night Ranger i Trans Siberian Orkestra. Da David Coverdale ima oštro oko u pronalaženju opako dobrih gitarista, dokaz je i sam Joel. Muzički je sličniji Reb Beach-u, u odnosu na onoga koga je zamenio, tako da grupa trenutno u svojim redovima ima ne jednog, već dva taping manijaka! U grupi je već šest godina, što je, verovali ili ne, duže od svih bivših gitarista koji su se izmenjali zaključno do 1987.godine. Učestvovao je u radu na Purple albumu a svoje prve note ispisao je na Flesh And Blood, i to u numerama Hey You, Trouble is Your Middle Name, After All, Gonna Be Alright, Will I Never i Good To See You Again, ili drugim rečima, pola-pola u odnosu na Reb-a, što je velika novina u načinu rada samog Coverdale-a koju smo dobili na ovom izdanju.
 |
Aldrich, Beach & Hoekstra
|
Tako. Preletesmo eto, na brzinu, čak 42 godine karijere grupe Whitesnake, i to samo i isključivo iz ugla gitarista. Šta bi tek bilo kada bi se ubacili i drugi članovi svih postava. Materijala ima na pretek, i iskreno govoreći, čudo je što se i sam Coverdale nije upustio u pravljenje neke bendske biografije. Možda i hoće, ko zna. No, ostavimo nadanja za neku drugu priliku. Što se gitarista tiče, verovatno nema te grupe na svetu koja ih ovoliko izmenjala. Ne samo izmenjala, već i uspela da održi jedan ovako visok nivo kvaliteta!
Ko je vama bio najomiljeniji gitarista grupe? Ko vam se činio kao najbolje rešenje i zašto, a ko ne? Slobodno pišite!
Maj 2020.godine Autor: Janko Petrović
