Preslušavanje: Elektromattik - Daniel Mihajlović Deni i Nemanja Ilić vas vode kroz album "Otrovan"

Kao što to obično biva na stranicama našeg i vašeg bloga, čak i u ovim teškim i neizvesnim vremenima, uvek smo spremni da unesemo neke novine u naš rad, pa tako ovoga puta imamo jedno malo drugačije "Preslušavanje". Ovom prilikom slušamo album prvenac beogradske grupe Elektromattik pod nazivom Otrovan, koji je izašao prošle godine i koji po našem mišljenju spada, sasvim sigurno, u Top 3 domaća izdanja 2019.godine.  Čudno je upravo to, da u gotovo ni jednom jedinom glasanju ili godiišnjim top listama ovo izdanje nije bilo uključeno.

Mnogo toga smo, što se tehnikalija tiče, o ovom albumu već rekli u intervjuu koji je za naš sajt dao frontmen grupe Daniel Mihailović Deni. Sada prelazimo na samu srž i idemo pesmu po pesmu i to zajedno sa Denijem i Nemanjom, koji će ovom prilikom biti vaši vodiči kroz ovu jednistvenu ploču. Ako ste se ikada pitali kako nastaju najbolje pesme, koja je tajna pisanja dobrih tekstova, zašto je flanger posle toliko vremena pobedio phaser i kako nastaju najbolji gitarski rifovi, saznajte u ovoj jedinstvenoj recenziji. 

Elektromattik:

Daniel Mihailović Deni - vokal

Nemanja Ilić - gitara

Milos Marković Felix - bas gitara

Nemanja Todorović - bubanj 

1. To Što Vidiš To i Dobijaš

Deni: Tekst govori o iskrenosti na svakom polju, u svim aspektima, odnosu sa ljudima, priajteljima, devojkom, samim sobom.  To ti je to. Nema sada tu neke smišljene planske prezentacije sebe, da se dopadneš, osvojiš, ukradeš, ne znam ni ja šta već. Tu sam pesmu napisao u cugu, u kafani, melodiju, metriku, sve ... imao sam je u glavi kao neki kratki RnB/Punk,ali onda je Nemanja, kada sam mu poslao snimak "a capella" iz fona, napravio ovu muziku, potupuno drugačiju, i sve je leglo savšeno na 1, iako je bilo sasvim suprotno od onoga što sam zamislio... ne suprotno - bolje. Zatim su, na probama Isidor i Felix, dodali neke beat/bass momente koji su sve to digli, bar po meni, još više muzički. 

Nemanja: Mislim da sam imao taj clean rif neko vreme... od njega je počelo, što se muzike tiče. Tematski je leglo na tekst i sve ostalo se prirodno ukazalo. I taj kontrast strofe i refrena. Nazovi solo, je namenski otklon od nečega što bi po default-u odsvirao 99% slučajeva. Pobrao je neviđena gađenja od strane gitarista... što je meni barem i bio cilj. 

2. Benzin

D: E, to sam napisao kada mi je Nemanja, citirajući neku pesmu, ne sećam se čiju, rekao " I feel gasoline", Bol na Braču, more , WC, hahaahah... i ta je izašla u jednom dahu. Valjda mi je celo to putovanje bilo okidač da to izleti, a imaš i onaj deo: "Ne mogu ponovo da živim isti dan", to ti je moj lični užas od repetitivnog života, znaš ono; nekakav posao, pa dođeš kući, pa ručaš, pa spavaš, pa serija... ili šta već. To bi me ubilo za mesec dana, tako da, iako je zapravo jedna road-trip pesma u pitanju, ona govori, tj. benzin je metafora za pokret, put, stvarni ili unutarnji, promenu monotone svakodnevnice... 

N: Dead Weatther - njih sam manijakalno slušao to leto. Sistematski sam isprao mozak Deniju celom diskografijom, tako da ne verujem da sam baš citirao (još manje pokušao da otpevam)... puštao sam ih 843 puta na dan i eto istorije. Što se tiče muzike, mislim da smo ze jedno veče sve sklopili. Za solo sam takođe optužen, ovoga puta da sam najveći ljubitelj Iron Maiden-a - iako je taj Maiden rezultat moje lenjosti (kako najlakše odsvirati nešto)... ali, možda stvarno i podseća na Iron Maiden, nisam ekspert na tom polju.

                                    

  3. Nije Lako

D: Ovo je proizišlo iz nečega što inače nikada ne radim, zapravo, priajteljica mi je dala jedan roman za čitanje, i njegov siže, znaš ono, kada klinci prepirčavaju lektiru, mogla bi da bude ova pesma... e sada, potrefilo se da ta radnja, ta devojka iz romana, ima sličan životni put kao i jedna moja prijateljica, kao da je u romanu na glamourozniji način modifikovan njen život, pa sam spojio u pesmu pročitano i ono što znam o njoj, dobivši taj tekst vrlo lako. A nije lako...

N: Koliko se sećam isto za jedno veče sve, ajmo rif - može, ajmo refren - može. Ništa glamurozno niti okultno ne posotoji u nastanuku ove pesme.


4. Mesečar 

D: Nemanja, Isidor i Felix su nešto džemovali na probi, da se zagreju, i mislim da je cela linija strofe, beat, atmosfera, sve je to izašlo njima u komadu i odmah mi se javilo to, ta priča o mesečaru, na putu od kuće sa probe, ceo taj tekst u nekim fragmetima. Kada sam stigao kući, pošto sam na ulici mrmljao sve te delove u diktafon/telefon, samo sam smisleno složio sve u celinu, skapirao o kome i šta pišem. To neću baš da ti kažem, ali radi se kao i uvek o stvarnoj osobi, eto u ovom slučaju o više osoba, ženskih. Obožavam ovu pesmu i jedna mi je od najdražih ikada.

N: Taj glavni rif je isto stajao neko vreme. Nešto sam u ludilu transponovao neke klavirske deonice sa nekih soundtrack-ova na gitaru i desio se taj rif. Takođe pošto sam u tom periodu, posle dugog eksperimentisanja, opredelio za flanger kao "weapon of choice" za modulaciju (iako sam bio provoborac phaser-a za vreme Polyester Shock-a), morao sam da ga iskoristim - a predrefren je bila idealna meta. Fun fact za "guitar nerdove" : dok smo snimali gitare Marko (Marović - producent i snimatelj), je doneo japanski Boss BF-2,  što je možda doprinelo tome da svi kažu da ova pesma najviše podseća na The Cult. Interesantno je da je u celoj pesmi jedna te ista harmonija, koga zanima...

                                    

5. Sav Tvoj Mrak

D: Sve je krenulo od refrena. Naime, jedan moj prijatelj je imao neke probleme sa devojkom, dugo smo pričali na tu temu, znaš ono, maratonski razgovori i onda se meni nakon prekida jednog od tih maratonskih razgovora javio taj refren, sa sve oniim "oooo", jer je neki Dawid Bowie išao u pozadini tokom telefoniranja, pa sam očito to od njega maznuo, a sve ostalo u tekstu je na ivici transkripta tih naših razgovora, bilo je potrebno samo da složim u formu teksta sa pesmom. To ti je jedan jedinstveni luksuz kod pisanja tekstova, možeš da razgoliš i svoju i tuđu emociju do najsitnijih detalja, skineš svoj i tuđi teret sa grbače, da to čuje bezbroj ljudi, a da pri tom ostaneš savršeno diskretan. Jako mi je draga ova pesma.

N: Taj "oooo" je bio kamen temeljac, tj refren, odatle je sve počelo. Gitarske deonice za strofu su se isto neko vreme vukle i udomile se u ovoj pesmi. Još jedan fun fact - Deni je insistirao na akustičnoj gitari u refrenu rečima: "Radi šta hoćeš ali ja ću umreti bez akustične gitare na tom mestu". Tako da sam morao da se suočim sa svojim najvećim neprijateljem - akustičnom gitarom ili laganom i bolnom smrću prijatelja. Sad, ja sam naaajveči idiot što se tiče akustične gitare, pre ću obou ili sitar da savladam nego nju. Verovatno zato što sam odmah kao klinac krenuo sa električnom. Tako da sam posle neuspešnog moljakanja eventualnih volontera za taj nezahvalni zadatak (jedan akord na akustičnoj) uspeo u poduhvatu.. na svoje čuđenje i "with a little help with my computer friends", khm, khm...


6. Moram Da Te Pronađem

D: Ne bih baš ulazio u analizu ove pesme. Na prvo slušanje ona deluje kao ljubavna pesma. A nije. To je to.

N: S obzirom da ne sviramo obrade, morao sam da nađem način da neke svoje omiljene pesme ubacim u repertoar. Što je slučaj sa glavnim rifom ove pesme...naravno uz varijacije. Ko pogodi koja je pesma u pitanju (i najbitnije ko svira) - poklanjamo disk. Hint: beli Les Paul Custom (ko se usudi da pomisli - nije Bregović). Takođe i solo je minijaturni stilski omaž jednoj grupi. Sećam se da sam ovu pesmu sklopio u dva ujutru i morao sam u ludilu, po bljuzgavici, odmah da odem do Denija da mu otpevam refren.

Junkyard: Vaše odgovore pišite u komentarima ispod teksta! U saglasnosti sa Denijem i Nemanjom, ukoliko date tačan odgovor, CD će vam biti poslat kada se završi kriza u kojoj se trenutno nalazimo.

                                     

7. Otrovan

D: Tekst za Otrovan sam imao par godina pre nego što je pesma snimljena, i tekst i melodiju. U mojoj varijanti bila je znatno brža, što bi bila žešća greška. Tekst govori, opet, o jednom mom prijatelju, koji je ceo tok života nekoliko generacija beogradskih umetnika u svom slučaju doveo do autodestruktivne perfekcije. Bukvalno taj pattern, koji većina nas ima odštampan na čelu, oslikao na najgori mogući način po sebe, živeći ga. Zato je i tako tmurna, nema tu ničega dobrog, mislim da vrlo dobro opisuje svaki taj užasan repetitivni model života koji je nastao jednom smenom vremena, naglom, ono kako se živelo i šta se cenilo kod ljudi u gradu nekada, i kako je sve odjednom drugačije, kako ništa više nije važno što je bilo važno, muzika, kodeksi ponašanja, sve na čemu smo gradili svoje karaktere, poglede na život, prošlost, budućnost,.. sve je to za godinu dve potpuno nestalo, to kod posvećenika napravi opasan lom u glavi, sve u šta veruješ i šta te vodi odjednom ne postoji... ili postoji, ali samo kao neka informacija, periferna, nebitna, a ti to živiš.  E tu nastaje autodestrukcija, da bi se stvari podnele, što nikako nije dobro, užasno je. Dakle, ovo nije autobiografska pesma tačno onoliko koliko jeste.

N: Ovde je već bio dan kada mi je Deni poslao snimak senbe sa akustičnom gitarom. Sada, trebalo je da ja to složim u pesmu.. ne znam zašto, ali odmah sam amputirao tu akustičnu gitaru (možda pomenuta trauma od iste) i uzeo samo tekst kao materijal. Brzo se uklopila i ta muzika... mislim da je i dalje bio dan.


8. Povedi Me

D: Ima ta priča kako su Mick Jagger i Keith Richards tokom dovršavanja tekstova za Exile On Main Street, seckali delove novinskih naslova, pa ih sistemom random spajanja, vadivši ih iz šešira, dobili ono što su Rocks Off ili Tumblin' Dice. Ja to nisam radio, ali sam imao gomilu nekih strofa, na toni različitih papira, i pregledajući ih, uzeo sam one koje su mi bile kao da su iz iste pesme, koje pričaju istu priču, slepio ih, te dobio ono što je Povedi Me. Fora je da sam skapirao da sam u raznim delovima godine pisao, potpuno nepovezano, strofe sa istu pesmu, da se pesma sama kao magnetom sklopila iz tih naizgled nepovezanih delova. A refren, pošto se očigledno radi o stvarnoj osobi, kaže: "Hajde povedi me, gde nikog ne vidim i ne čujem". To ti je ono, kada se zatvoriš sa devojkom negde, odsečen od sveta, kada ste upućeni samo jedno na drugo, na neke lepe stvari, bez da ti neko zvoni, da te davi, traži nešto, smeta... Kada rade samo čula koja treba da rade. Mada tu je i frka, opet lična stvar: " Ti si žilet na mojoj vilici, a ja sam isto što i ti"!

N: Ova pesma ako nije doživela bar sedam inkarnacija, a nijedna nije bila kako treba. Čak smo i mislili da je odstranimo kao evidentnu crnu ovcu, sve dok negde nisam čuo ovu gitaru (mislim da je bio neki skate-punk bend, nešto sasvim levo), koju sam iskoristio za strofu, dodao ovaj british rif, prebacio u dur, okrenuo i promenio celu pesmu, mama. Konačan udarac zadao je Felix tako što je svojim fenomenalnih bas linijama podigao i premestio je negde u CBGB sedamdeset i neke, kao nizdati single grupe Blondie.


9. Telo Pamti Sve

D: Stvar, tj. tekst koji može direktno da se nadoveže da Otrovan. Ovo je već vrlo autobigrafska stvar, znaš, ide sa godinama ta pesma, ne verujem da baš neko sa 16 ili 20 može da je shvati na način na koji je shvata neko sa 40 ili 60. Refren može da se posmatra i bezobrazno, haha, mada mi to uopšte nije bila namera. Mislim da je sve jasno kao dan kada se pesma čuje, nema potrebe da nešto puno objašnjavam, sve je lepo nabrojano, sa sve zaključkom u vidu refrena. A da, i ona je nastala u kafani. To je jako bitno, kafani bez muzike.

N: Hmm.. mislim da je ovde isto "na keca" nastala muzika. Definitivno se brzo odigralo zato što se ne sećam da smo je vraćali i obrađivali. Fun fact: Telecaster na kraju!

                                    

10. Ovde Moraš Da Znaš Gde Si, Da Bi Znao Gde Si

D: Zatvara album. I to ne slučajno. Refren je postojao jako dugo, i melodija i tekst, napisao sam to, pevušio, a da ni sam nisam znao poentu, međutim, osećao sam da ima nekog smisla ako mi je izašlo "u cugu". Onda sam, kada smo radili ovaj album, skpirao da zapravo mislim na sve: i ovo proseljačenje duhovno na kojem se danonoćno radi ovde, ili vrlo verovatnije, na konačno davanje legitimiteta tom užasnom seljaštvu koje je ovde oduvek sveprisutno - ne mislim naravno na seljaka-zemljoradnika, to su najdivniji i najčistiji ljudi, već na ove koji uspešno igraju kolo na sred grada, koje pokreće taj melos u svakom smislu, ne mora nužno da bude narodna muzika... i na rock muziku u zadnje vreme i na sopstvenu nesnađenost u svemu tome, dakle, na gomilu pitanja i sranja koje muče koliko mene, toliko i moje prijatelje sa kojima razgovaram na te teme. Nije neka duboka filozofija - prokuvao mozak od konstantnog ključanja na nasilno nametnutoj plotni seljaštva i besmisla ovih odozgo, ili sa ove strane, ili onih odozdo, svejedno. Opet pesma o generacijama...

N: Koliko se sećam jedna od prvih koju smo sklopili.. možda čak i prva. za jedno veče sve je bilo gotovo i u ovom slučaju, što se tiče konstrukcije. Takođe ništa misteriozno.


Oficijelna stranica grupe Elektromattik

YouTube stranica grupe Elektromattik

Album poslušajte na Spotify-u ili na Deezer linku ispod ↓

Mart 2020.godine                       Gosti: Nemanja Ilić i Daniel Mihajlović                             Autor:JP                                                           

Preslušavanje: NBG - Nama Ostaje Samo Punk (2020)

Novobeogradska punk-rock grupa NBG definitivno spada u red onih domaćih sastava o kojima ne treba mnogo trošiti reči kada je u pitanju sama biografija, jer se uglavnom sve manje više već zna. Ipak, nije na odmet pomenuti neke od najbitnijih detalja iz njihove karijere, poput toga da ova četvorka za početnu godinu svog postojanja uzima, sada već daleku 1984.godinu, i pored toga što njihov prvi album NBG izlazi tek 1997. Od tada pa sve do ove godine, izbacili su još dva albuma: NBG II (2002), potom NBG 100%  (2018), kao i kompilaciju Socijalna Distorzija 2002.godine. 

Četiri izdanja za gotovo trideset godina, neko bi možda ocenio i kao vrlo tanak bilans. Međutim, kako god to da shvatate, jedna stvar je sasvim sigurna: za tridesetak godina postojanja, grupa NBG uspela je ostvari status legendarnog benda, spajajući dva vrlo srodna pravca u jednu autentičnu mešavinu punk-a i rock-a, praćenu tematikom života u jednom od najgrandioznijih delova naše zemlje, poznatom po svojim  betonom okovanim kolosima.

Početkom ove godine NBG izbacuje dugo očekivani album pod nazivom Nama Ostaje Samo Punk, sa potpuno novim pesmama, koji ovom prilikom preslušavamo, što ga ujedno i čini prvim albumom sa domaće scene koji se našao u ovoj novonastaloj rubirici.

NBG:

Boris Volak "Sisa" - vokal
Aleksandar Karapandžić "Kara" - gitara
Saša Vlajsović "Vlajsa" - bas
Vladimir Markoski "Vlada" - bubnjevi

1. Nama Ostaje Samo Punk

Pesma koja otvara album i ujedno nosi  njegovo ime, nosi takođe i vrlo jasnu poruku koja glasi da je borba za punk, odnosno za rock 'n' roll u Srbiji večna, totalna a pri tom ni malo naivna. Cela ta priča, sa kojom se susreće večina bendova (ali ne svi) na sceni, protkana je u ovoj numeri vrlo jasno, pa kao takva je postavlja i pravac kojim će se ovaj album kretati. Sve je obojeno jednim melodičnim rifom gitariste Aleksandra Karapandžića Kare, koji se ponavlja tokom cele pesme i prelazi u gang - vokalni refren u kojem se mogu čuti i glasovi nekih takođe poznatih gostiju poput Drakule (Direktori), Aleksandra Rogića (Šaht) i Nikole Stevanovića (Antifriz). 

2. Tebe Vole Blokovi

Sledeća numera, Tebe Vole Blokovi je za neke nove fanove grupe možda i nova, ali oni koji duže prate bend, setiće se da je izašla još 2017.godine, a zatim se našla i na albumu NBG 100% na kojem je bend ponovo snimio neke od svojih najvećih hitova. U suštini radi se o jednoj od onih unikatnih, himničnih  NBG pesama koje ovoj grupi nikada nisu bile strane i u kojoj govore upravo o delu grada iz koga dolaze. Na ovoj pesmi je prateće vokale pevao i nekadašnji pevač grupe Pussycat, Nebojša Milojković Piske. Inače, radi se o grupi koju su Piske i Kara zajedno predvodili krajem osamdesetih i u prvoj polovini devedesetih godina.


3. Pusti Me Da Odem

Na poziciji broj tri dobijamo i prvu numeru za koju bi mogli reći da pripada više rock spektru nego onom čistom pankerskom. No to nije uopšte loše, naprotiv, ova stvar podseća malo i na stil čuvenih švedskih punk-rockera Backyard Babies. Kara "ispaljuje" rif koji je ujedno dosta melodičan ali sa druge strane i veoma, veoma  mračan. Sa druge strane, Borisovi vokali  samo potvrđuju tu neku "dark" notu ove pesme. Bez obzira na svoju izrazito tamnu stranu, ova pesma po nama definitivno ide u sam vrh ovog izdanja, ako ne i na sam vrh, zašto da ne!


4.  Osuđen Na Bes

Naredna pesma nastavlja u istom rokerskom maniru.  Ono što odmah izlazi u prvi plan, je i ritam sekcija Vlajse i Vlade koja bi verovatno svojom energijom mogla da poruši bar pola novobeogradskih blokova, dok u isto vreme Karini visoko-oktanski rifovi melju sav taj lom pred sobom. Ne treba zaboraviti ni Borisovo ljutito režanje koje pesmi daje još veću oštrinu, sve do druge strofe kada nastupa još jedan gost na albumu, niko drugi do Boban Petronić iz grupe Ritam Nereda. Nekako, ova pesma deluje prirodno njegovom glasu, tako da je ideja ovog gostovanja stopostotno uspela. Nakon Bobanovog ulaska u pesmu, u drugom refrenu, dolazi do spajanja dva režuća vokala, od kojih se ne zna koji je od koga besniji, što pesmu diže na jedan još viši nivo. U svakom slučaju, uz prethodnu, takođe jedna od najboljih na albumu.

                                       

  5. Beži

U ovoj pesmi nas NBG-eovci ponovo vraćaju njihovom unikatnom punk stilu, da nakon dve razorne rokačine još malo podivljamo uz dobri stari punk. Beži, beži! Poruka je više nego jasna i odslikava našu gorku realnost.


6. Zagrizi Život

Pojava zvana duvački instrumenti - nimalo nije strana bendovima sa domaće scene, pa tako i u slučaju numere Zagrizi Život. Pesmu otvara pevljivi pam-para-rara momenat koji joj i određuje dalju sudbinu, diktirajući rifovima pravac kretanja. Njihovu "crunchy" oštrinu sa jedne strane dodatno boje i već pomenuti duvački isntrumenti, za koje se pobrinuo Nemanja Kojić iz grupe Eyesburn, ali i Borisovo režanje u koje on, kao i uvek, unosi celog sebe. Mali solo brejk u kojem se smenjuju gitare i narodski rečeno "trube", predstavlja "highlight" ove numere, čisto da se malo razbije vrtoglavica izazvana Karinim rifovima. Sve u svemu, još jedna vrhunska stvar.


7. Pobediti Sam

Na ovom mestu već stižemo i do polovine ovog izdanja, koje se za sada pokazalo i više nego uspešno. Kazaljka ponovo pokazuje na rock stranu tog unikatnog nbg-eovskog punk rock-a. Ovde imamo jedan onako, moglo bi se reći, po malo "pussycat-ovski" oštar rif i sjajan solo na polovini pesme. Boris Volak zvuči još promuklije i opasnije a ritam sekcija delje kao po običaju. Zanimljiv momenat ove pesme je i promena koja nastaje u poslednjoj četvrtini, kada dolazi do prelaza na jedan potpuno drugačiji rif, koji se vrlo lepo uklapa u prethodni, daje mu kontrast, a opet ne gubi na celini. Stoga, imamo još jednog konkurenta za neki budući best-of ili pak za koncerte!

8. Zastave

Mora se priznati da, kako ovaj album odmiče, NBG svakom novom pesmom sve više iznenađuje. Nekako deluje da se, bara za sada, svaka pesma savršeno uklapa jedna u drugu. Ovde imamo i jednu malo težu temu, onako istorijsko-politički obojenu, što opet nije nikada bilo strano ovoj grupi. Sa druge strane, muzički, tj. gitarski, Aleksandar Karapandžić Kara još jednom dokazuje da jedan od najboljih punk-rock gitarista na domaćoj sceni. Možda zvuči preterano? OK, Kara možda nije Malmsteen, ali ako poslušate starije albume NBG-a ili Pussycat-a, u njegovoj svrici možete čuti dosta uticaja grupa poput Backyard Babies, The Hellacopters, Social Distortion, a sve to preliveno onako jednim Slash-ovskim vajbom. Tako se svira punk-rock i nema tu mnogo filozofije. Karino umeće sviranja, potom ton i vajb, sa posebnim akcentom na ljute i razbijačke rifove,  čini ga jednim od najuticajnijih i najboljih na sceni.


9. Akcija

Poziv na akciju, na ustajanje, na borbu bez predaje i to protiv najvećih pošasti našeg društva, kojih je blago nama, i sada a i tada, bilo pregršt, oduvek je bila jedna od osnovnih karakternih crta grupe NBG. Ova numera i zvuči kao jedan od onih NBG klasika, poput Svet U Kome Živiš ili Ulični Psi. S obzirom da se situacija u zemlji praktično nije ni promenila od tada, ova pesma je lako mogla da se nađe i na prvom albumu grupe.


10. To Nisam Ja

Furiozni uvod Vladinih bubnjeva i Vlajsini potumuli gromovi, uvode nas u pesmu u kojoj Boris zapravo peva o onome što svi mi, koji ne mislimo da je reč Metallica jednako i muzički pravac, vidimo, osećamo i proživljavamo svakog dana. "To nisam ja! je lako moglo da bude i "to nismo mi", nema nikakve razlike, suština je ista.


11. Vanredno Stanje

Većina albuma bi se ovde završila, međutim ne i kada je u pitanju grupa NBG. Uz nažalost, dobro poznate zvuke sirena, NBG-eovci isporučuje još jednu furioznu i haotičnu punk cepačinu, kao stvorenu za neke buduće šutke. Vanredno stanje kao redovno stanje... ovih dana kada ovo pišemo, bukvalno je tako...


12. Nahranite Gladne

Nakon toga sledi još jedna, vrlo slična, punkerska numera, čisto da se ne bi smo se razmazili sa toliko puno dorbih rokačina. Šalu na stranu! Posebno kada je reč o poruci koju ova pesma šalje. Bend ovde ujedno i pokazuje svo majstorstvo pravljenja ovakvih frenetičnih punk pesama. Jednostavno, nisu oni džabe legende domaće punk scene.


13. Nove Godine

Za kraj imamo i obradu grupe U škripcu, i to pesme koja eto, možda svoju najveću popularnost vuče  iz onog čuvenog novogodišnjeg programa kakvih odavno više nema. Naravno, radi se i o odavanju poštovanja čuvenom Delči i sve u svemu, s obzirom da je u pitanju obrada, ova pesma zapravo zvuči i kao NBG i kao U škripcu. Delčin šmek i sirova energija NBG-a na delu. Obrade su uvek mač sa dve oštrice, ali ova je bar po nama, ispala i više nego odlična.


Na kraju, kao što red i običaji nalažu, dolazi trenutak da svedemo račune. U suštini, dobili smo jednu veoma kvalitetnu ploču, sa odličnom produkcijom iz studija "Klinika Petrović", sa nekoliko pesama koje će verovatno vremenom dobiti status legendarinih, ali iznad svega, dobili smo  upravo ono što smo od gupe NBG i mogli da očekujemo; iskrenu, drsku, visoko-oktansku punk-rock svirku, bez dlake na jeziku i bez podilaženja. To je ono što je ovaj bend krasilo od samog početka i svrstavalo ga u kategoriju najboljih, a ovim albumom samo potvrđuju taj status. S obzirom da je tek početak godine, ostaje da se vidi da li će neki album upeti da nadmaši ovaj veoma visoki nivo, koji su albumom Nama Ostaje Samo Punk,  Nbg-eovci definitivno postavili.


Album poslušajte ovde:




Fotografije: preuzete sa oficijelne FB stranice grupe

Mart 2020. godine                                                                                        Autor: JP

Intervju: Q&A sa Milošem Bajatom frontmenom grupe Bayat

Kada smo prvi put, i to sasvim slučajno, na internetu naleteli na grupu pod nazivom Bayat, nismo sasvim bili sigurni u to da li se radi o domaćem ili nekom stranom bendu, koji je  promakao našem radaru. Dovoljan je samo jedan pogled na bilo šta vezano za ovaj bend, bilo da je u pitanju muzika, spotovi ili profili na društvenim mrežama, da se stekne utisak da se radi o jednoj vrlo ozibljnoj grupi koja, osim fantastične muzike sa njihovog prvenca So It Begins, pokazuje i visok stepen profesionalnosti u pristupu svom radu. Stoga novosadsku grupu Bajat i smatramo jednim od pravih osveženja domaće rock/metal scene, i o tome, kao i još mnogim zanimljivim stvarima, razgovaramo sa osnivačem i frontmenom benda, Milošem Bajatom.

JRS: Pre svega čestitke na izlasku albuma So It Begins, koji je objavljen u decembru 2019.godine. Ono što uvek zanima naše čitaoce, a pre nego dublje zavirimo u sam album, je i pitanje kako je zapravo nastala grupa Bayat?

MB: Hvala! Nas četvorica (gitaristi, basista i ja), radimo već nekih sedam godina zajedno. Do 2018.godine smo svirali obrade i nastupali pod nazivom Miloš Bajat & Good Company. Nismo imali jasnu ideju kako tačno da počnemo sa autorskim radom i onda se 2018. pojavio David Kitching, čovek koji je rodom iz Engleske, ali sticajem okolnosti već neko vreme živi u Novom Sadu. On je imao ideju da uradimo pesmu Lost, kao temu za njegovu kompaniju Redbel Amsterdam. Kada je upoznao bend i kada smo uradili pesmu, shvatili smo da će to ipak biti naš prvi single za prvi album. 

JRS: Kako ste došli do odluke da bend nazovete upravo - Bayat? Šta predstavlja to ime i da li je možda bilo u opticaju od samog početka?

MB: Kao što sam gore napomenuo, David Kitching koji je ujedno i menadžer benda, je došao na tu ideju da J zameni sa Y u mom prezimenu. Bayat znači - zakletva savezništva koja uključuje Boga kao svedoka, tako da se  ime super uklopilo u celu našu poruku i misiju.

JRS: Vaša prva dva singla, Lost i Adrenaline izašla su još 2018.godine, kada vas je i Junkyard Rock Stories, da tako kažemo, i locirao na svom "radaru".  Na albumu se nalazi osam numera od kojih su čak četiri bile predstavljene kao  singlovi. Koliko je važno praviti singlove u današnje vreme?

MB: To je postalo nešto sasvim normalno, svaki bend danas najavljuje svoje albume sniglovima; kao mala uvertira šta publika može da očekuje od albuma. Nama je to dobro došlo jer smo tek bili na početku i svaki single nam je na neki način pokazao reakciju publike i dao nam vetar u leđa, s obzirom da su lepo prihvaćeni. U svakom slučaju, ima mnogo prednosti a i mana kada su singlovi u pitanju. Pre su postojali albumi gde se par pesama istakne a ostale ostanu u senci hitova. Sa singlovima je lakše napraviti taj balans, ali na kraju uvek dobro dođu kao trejler za album koji najavljuju. 

JRS: Vaša, rekli bi se, za sada najpopularnija numera pod nazivom So It Begins, izazvala je dosta interesovanja kod publike širom sveta. Priča koju ona nosi odnosi se na ekološke probleme i zaštitu naše planete. Odakle potiče ideja da se govori o jednoj takvoj temi? 

MB: So It Begins jeste najslušaniji, pretpostavljam i zbog teme kojom se bavi, iako je pesma nastala pre 5-6 godina, ta tema je sada i te kako aktuelna, s obzirom da su ekološki problemi i klimatske promene nažalost postali naša svakodnevnica. Imali smo potrebno da se oglasimo i o toj temi. To je nešto što mene najviše muči. Ako smo u stanju da uradimo kao društvo toliko lošeg prema planeti, isto tako možemo i puno dobrog. I za to nije potrebno, kao što i sama pesma kaže. Moramo svi da se probudimo i shvatimo da iza svakog našeg postupka postoji i odgovornosti i reakcija. 

                                

JRS. Sa tim se u potpunosti slažemo. Kako se ta priča inače uklapa u celokupnu sliku albuma So It Begins i šta je zapravo  njegova poruka?

MB: Po nama, to je najveći problem na planeti, a ostatak albuma se bavi i ostalim problemima 21.veka. Između ostalog i o porocima koji nas okružuju, našoj ljudskoj sebičnosti i postavljanja pogrešnih moralnih i životnih stavova u prvi plan. Što je zapravo paradoks, jer bi trebalo da smo napreovali kao društvo iako se baš i ne stiče takav utisak, kada se sagleda celokupna slika trendova i šta danas znači biti "uspešan". Krajnju poruku će slušaoci morati sami da izvuku. Svaka pesma ima poruku za sebe a album se zove So It Begins, i poruka je upravo tu. Promene počinju od nas samih i tako sve počinje. 

JRS: Kakva je bila reakcija fanova kada ste prvi put krenuli da predstavljate vaše autorske pesme? Prateći rad benda Bayat već druže vreme, stekao se utisak da je ovakav jedan bend bio i te kako potreban domaćoj sceni, a nije manjkalo ni podrške iz inostranstva.

MB: To ćemo tek da vidimo s obzirom da smo krenuli u promociju kroz turneju So It Begins. Za sada, ljudi koji nas slušaju i pre autorske muzike, su odlično prihvatili album. Ali moram da priznam da smo možda dobili više podrške iz inostranstva kada su u pitanju radio stanice i portali. Da li smo potrebni domaćoj sceni, to ne zavisi od nas. Na kraju će publika da odluči.



JRS: Utisak koji ste na nas ostavili je upravo to: da ste od početka nekako svoj pristup prema publici bazirali na engleskom jeziku. Ne samo kroz tekstove pesama, već i kroz obraćanje fanovima putem društvenih mreža. Šta vas je navelo na taj korak i koje su prednosti odnosno mane takvog pristupa?


MB: Kod nas nije baš sjajna situacija kada je rock scena u pitanju. Moj utisak je da bi smo se ograničili na region da smo počeli rad na srpskom, a to jednostavno nismo želeli. Ima mnogo razloga zašto smo se odlučili na engleski jezik ali osnovni je da mnogo više ljudi može da nas razume u celom svetu. Menadžer nam je iz Engleske i manje više svi u bendu smo odrasli na muzici koja je na engleskom, tako da nam je to bio logičan izbor.



JRS: Nedavno ste krenuli i na turneju pod nazivom So It Begins, koju smo već pomenuli. Šta je konkretno u planu?


MB: Trenutno radimo turneju po Srbiji gde ćemo se predstaviti našoj publici po prvi put sa našim pesmama, odnosno albumom. Za drugu polovinu godine planiramo turneju po regionu i Evropi.



JRS: Jedna od stvari koja je vrlo upečatljiva kod vas je i to što ste vrlo aktivni na društvenim mrežama i na muzičkim striming servisima. Koliko je to važno u razvoju svakog benda u današnje vreme?


MB: Ispostavilo se da je to jako važno. I mi to otkrivamo usput. Ne mogu da kažem da sam oduševljen tom činjenicom ali takvo je vreme došlo da su jednako bitni i svirka i talenat i aktivnost na društvenim mrežama i striming servisima. Prednost svega toga je da može da se radi "od kuće"a i dostupni ste celom svetu i svet vama.



JRS: Jedan ste od bendova koji se konstanto nalazi na našim Junkyard plejlistama i dosta ste nam pomogli u njihovom promovisanju na čemu smo vam neizmerno zahvalni. Koliko su plejliste, po tvom mišljenju, bitne u svetu digitalne muzike?


MB: Međusobna podrška je jako važna. To nam je jako bitno i mi smo neizmerno zahvalni svima koji nam pomažu na bilo koji način na samom početku i uvek rado uzvraćamo podršku. Plejliste su postale jedan od ozbiljnih izvora prihoda, kako za već velike bendove, tako i za one u razvoju. Samim tim postale su jako bitne. To je jedan od odličnih načina da se promoviše muzika, pogotovo među mlađim generacijama koje su se rodile u digitalnom dobu.



JRS: Muzika koju grupa Bayat svira, jednom je prilikom sa naše strane okarakterisana kao moderni rock/metal. Kako bi ti opisao vašu muziku, za nekoga ko vas recimo, do sada nikada nije čuo?


MB: To je jako teško pitanje. Sada ima toliko žanrova i podžanrova da pomalo deluje zbunjujuće. Mi smo u osnovi rock/metal bend, jedino što mogu sigurno da kažem je da zalazimo u alternative rock i malo u nu-metal. Ali definitivno će nam osnova uvek biti RnR i ne bih se previše ograničavao pod žanrovima.



JRS: Jedno vreme si nastupao i sa legendarnom grupom Generacija 5. Da li si još uvek pevač ovog sastava i kakvo je tvoje iskustvo u radu sa njima? Kako se to uklapa sa obavezama grupe Bayat?


MB: Da, nastupam i dalje sa njima. Iskustvo je neverovatno. Sama činjenica da sam kao klinac slušao njihovu muziku a sada sam na sceni sa takvim rock divovima je prosto neverovatna. Svaki nastup sa njima me vrati u ona srećna vremena rocka 80ih. Za sada sve funkcioniše bez problema i postižemo sve na oba fronta.



JRS: Kakvo je  tvoje mišljenje o domaćoj rock i metal sceni uopšte?


MB: Hmm... Nisam siguran da mogu da odgovorim na to pitanje. Sa moje tačke gledišta ne postoji domaća rock/metal scena. Postoje pojedinci koji podržavaju rock i metal u regionu i to su uglavnom bendovi koji dugo postoje, ali postoje. Kod nas u regionu su se malo stvari pobrkale. Definitivno treba više podrške i medijskog prostora da bi se scena kreirala. I naravno, da se izbaci politika iz jednačine. Onda možemo da pričamo o rock sceni.



JRS: Na vašem albumu, kao što smo rekli, nalazi se osam pesama. Međutim, nedavno ste objavili da je to samo prvi deo trilogije. S obzirom da je sve u sloganu "So It Begins" , šta nam to Bayat zapravo poručuje? Šta je zapravo počelo a šta tek možem očekivati u budućnosti?


MB: Neka osnovna ideja jeste trilogija, ali videćemo kuda će to otići. Osnovna poruka jeste da početak promene kreće od nas. Radimo na drugom albumu, ali,  ne bih otkrivao tematiku. To će te moći sami da zaključite po singlovima koji će izaći kasnije ove godine. Ono što sigurno možete očekivati je iskrenost, i žestoka svirka.



JRS: Zvuči sjajno! Jedva čekamo nove pesme i album, želimo vam uspeha na turneji, a tebi posebno hvala na izdvojenom vremenu i prijatnom razgovoru!


MB: Hvala vama i još jednom, hvala na podršci!


Oficijelni sajt grupe Bayat

FB stranica grupe Bayat


Fotografije:  Shka Bajat


Album So It Begins poslušajte ovde:

Razgovor vodio: Janko Petrović

Mart 2020.godine

Preslušavanje: Silverthorne - Tear The Sky Wide Open (EP) 2020

Mesec februar ostaće upamćen, ne samo po novom albumu Ozzy Osnbourne-a, već i po mnogim drugim zanimljivim izdanjima vrednim pažnje. Jedno od njih  je i EP grupe Silverthorne pod nazivom Tear The Sky Wide Open. S obzirom da se radi o potpuno novom bendu, pre nego što krenemo sa "preslušavanjem" ovog EP-a, moraćemo i da se upoznamo sa samim bendom koji nastupa kao trojka. Sam EP izdat je 21.februara i to za još jednu specijalizovanu izdavačku kuću pod nazivom Goldern Robot Records. 

Za osnivača ovog benda zapravo slovi Peter Shoulder,  britanski gitarista i pevač, poznat po radu u grupama Winterville, 21 Guns, kao i The Union, grupi u kojoj Peter svirao sa gitaristom poznatog britanskog hard rock benda Thunder. Nešto, bar za nas, poznatiji član Silverthorne-a je bubnjar "ekstraordinaire" Brian Tichy, koga smo imali prilike da gledamo uživo dok je svirao u grupi Whitensnake, a pored ostalog je nastupao i u mnogim drugim bendovima poput Slash's Snakepit, Billy Idol, The Dead Daisies, Ozzy Osbourne i Foreigner. Treći član benda je i basista Daniel Spree, iz benda Phill X & The Drills, koji predvodi  sadašnji gitarista grupe Bon Jovi. Inače, treba pomenuti da koreni grupe SIlverthorne, odnosno saradnja Peter Shoulder-a i Brian Tichy-a, datira još od pre nekoliko godina i to iz jednog projekta sa braćom De Leo iz Stone Temple Pilots. 

Sada kada znamo sa kim imamo posla, krećemo i na sam EP, format koji nikada do sada nismo obrađivali, što ovo izdanje čini još zanimljivijim.


1. Tear The Sky Wide Open

Pesma koja je Silverthorne praktično izbacila na scenu i lansirala ga u sam vrh današnje rock scene i to polovinom 2019.godine. Bez preterivanja, radi se o pesmi koja se momentalno našla na svim relevantnim hard rock i rock plejlistama, čime je bend postavio veoma visoke standarde napravio ulazak na scenu za primer. Samo tizer je za nepuna 24 časa dostigao 20 000 pregleda! Da se čovek zapita zbog čega jedan ovakav hit staviti na EP? Međutim, bez brige, nakon malog istraživanja saznali smo da je Silverthorne zapravo uradio ceo album, a da je EP samo način da se "uđe" na scenu, kao što je to nekad bivalo kao običaj. Klasično-moderni rifovski gruv, bombastični refren, "kornelovsko" pevanje, samo su neki od epiteta ovog grandioznog rock komada. Spot za ovu numeru sniman je u kanjonima Južne Kalifornije.


                                      

2. Roll Me Back Again

U drugoj pesmi ovog izdanja bend isporučuje još jednu, gruvom oivičenu, hard rock numeru, koja ponovo balansira između starog i novog načina muziciranja. Ono što posle ove dve pesme postaje jasno, je koliko je ova trojka ustvari kompaktna i spremna na izazove. Peter Shoulder je ne samo odličan vokal, u stilu već pomenutog Chris Cornell-a, već je i jako talentovan gitarista. Za superstara kakav je Brian Tichy ne treba trošiti reči osim da se sa Daniel Spree-om slaže besprekorno, i samim tim daje ovom bendu možda i ključnu karakteristiku.


3. Black River Rising 

Drugi single po redu i pesma u kojoj pored hard rock-a i grunge-a, na scenu stupa i blues rock. Dosta mračnija od prethodne dve, ova pesma sadrži još jedan brilijantni gitarski rif Peter Shoulder-a, koji bukvalno progoni vaše uši tokom cele pesme i vraća se iznova i iznova. Mračan i maglovit a ujedno toliko moćan i lako pamtljiv, ovaj rif je možda i nešto najbolje što se moglo čuti od dosadašnjih ovogodišnjih izdanja. Podeseća na jednu isto tako moćnu i po formi sličnu numeru Lower, benda Slash's Snakepit.  Pevački, Peter još jednom pokazuje da je zaistan fenomenalan pevač, ovoga puta na tragu kombinacje Cornell-a i Paul Rodgers-a iz grupe Bad Company. Što se nas tiče definitivno pesma broj 1 na ovom EP-u.


4. Movin 

U pretposlednjoj pesmi ovog kratkog izdanja bend pravi još jedan mali zaokret. Pored svih do sada navedenih epiteta, ovde imamo i blagu dozu fuzzy-psihodeličnog rock rifovanja. Pomalo podseća na Cream i neke slične radove toga doba. Takođe, ne smemo zaboraviti i još jedan pevljivi refren, kao i sjajne bitove za đuskanje koje ova pesma poseduje.


5. Haunted By The Dawn

Za kraj, da pored Audislave, Cream, Bad Company i Slash Snakepit, u miks ubacimo i malo Led Zeppelin rifovanja, i time zaokržimo ovo izdanje. Haunted By The Dawn je upravo, tako neki daleki rođak Achilles Last Stand...


Sve u svemu, dugo nismo naišli na jedno ovako kratko izdanje koje je ostavilo toliko velikog uticaja na nas (nadamo se i na vas). EP-evi jednostavno služe, kao što rekosmo, da se grupa koja je nova oproba i uđe polako na scenu. Praktično da baci udicu pa da vidi koliko će se riba za nju zakačiti. Međutim u slučaju grupe Silverthorne, stvarno je teško reći zvog čega su se odlučili na ovakav korak, s obzirom da već imaju gotov album; CV-evi su im pozamašni, tako da im pažnje fanova sa te strane ne bi manjkalo kao recimo nekim potpuno nepoznatim novim bendovima.

S obzirom da se radi o pet potpuno različitih pesama, kada je reč o njihovom usmerenju, možda je ideja bila da se fanovi na neki način "obmanu" u kom će smeru bend ići. Na kraju, ostaje nam da vidimo i čujemo kako će zvučati album, koji je najavljen za ovu godinu. Inače članovi benda su izjavili da je ovaj EP sastavljen od, po njima, najslabijih pesama koje imaju. Ako je stvarno tako, kakav li nam onda spektakl tek spremaju......

  




Mart 2020.godine                                                                                               Autor: JP

Preslušavanje: Black Swan - Shake The World (2020)

Black Swan je još jedna u nizu novih super-projekat-grupa iza koje stoji veoma agilna, italijanska izdavačka kuća Frontiers Music srl. O razlozima nastanka ovakvih grupa pričali smo detaljnije u epizodi broj 8 Junkyard Rock Stories podkasta, odnosno emisije Junkyard Žurnal, tako da ovoga puta nećemo zalaziti u sve te sitne detalje, već ćemo se, kako to red nalaže, u ovom "Preslušavanju" baviti isključivo albumom Shake The World koji je izašao 14.februara ove godine, i koji predstavlja album prvenac ove novoformirane grupe. 

Black Swan čine:

Vokal: Robin McAuley (McAuley Schenker Gruop)

GItara: Reb Beach (Winger, Whitesnake)

Bass: Jeff Pilson ( Dokken, Foreigner, The End Machine)

Bubanj: Matt Starr (Ace Frehley, Mr. Big, Beautiful Creatures)

1. Shake The World

Prva pesma na albumu, ujedno i prvi single, video spot i uopšte prva "kombinacija" nota koju smo imali prilike da čujemo kada je reč o ovom bendu. Lirički pokretačka, ova pesma sa muzičkog aspekta predstavlja, ono što bi se moglo nazvati, pravim "album opener-om". Odmah nakon prvog preslušavanja ova pesma stavlja do znanja kojim će pravcem ići ova četvoročlana grupa, a to je naravno, skup svega onoga najboljeg iz radova sa daleko poznatijim bendovima iz kojih dolaze. Međutim, ovo "trešenje sveta" u sebi krije i nešto što, tada kada je pesma izašla kao single, nismo imali mogućnosti da shvatimo, a što je postalo jasnije tek sa preslušavanjem celog albuma.


2. Big Disaster

Koliko je hrabrosti potrebno nazvati jedan od svojih vodećih singlova - Big Disaster? Zamislite voditeja koji izgovora: "A sada slušamo grupu X i njen najnoviji single: Velika Katastrofa"! Bilo kako bilo, ovaj single broj 2, donosi još jedan konkretni, pomalo i prljavi hard rock komad, u kojem bi smo recimo izdvojili pevanje Robin McAuley-a, rođenog Irca inače, koji je svoju slavu stekao pevajući u grupi sa gitaristom Michael Schenker-om, koji je, ukoliko niste znali, samo dve godine mlađi, od recimo, David Coverdale-a! S obzirom da je većini vas, kao i nama, rad McAuley-a daleko manje poznat od mnogih drugih pevača sličinih godina, njegovo pevanje na ovom albumu bi nas moglo vrlo lako prevariti da pomislimo da se radi o nekom mlađem pevaču.



                                     

3. Johnny Came Marching

U trećoj pesmi na ovom izdanju dobijamo i nešto ozbiljniju tematiku, što se tiče samog značenja teksta. No, time se nećemo baviti ovde. Za razliku od prve dve, ova numera je nešto sporijeg i "težeg" tempa, ne toliko furiozna, ali sa podjednako jakim rifovima, sjajnim solom Beach-a i betonskom ritam sekcijom Pilson-a i Starr-a, sve naravno prebojeno odličnim vokalima McAuley-a. Valja pomenuti i prateće vokale koje izvode Pilson i Beach, obojica poznati po tome iz slavnih dana svojih grupa Dokken i Winger. Inače, s obzirom da je već treća na albumu, čudno je da još uvek nismo počeli da "kukamo" na gitarske deonice Reb Beach-a.... 

4. Immortal Souls

Ako se pitate zašto je to tako, i šta smo mislili pod ovim poslednjim, najbolje bi bilo to objasniti kroz pesmu Immortal Souls. Prvo, sve tri pesme sa početka albuma nisu najveći ikada odsvirani rock hitovi, ali jesu veoma dobro struktuirane pesme kojima jednostavno ništa posebno ne fali. Drugo, album je u neku ruku vrlo jasno gradiran, tako da je svaka pesma samo još jedan stepenik više u odnosu na prethodnu. Tu pre svega do izražaja dolazi gitarista Reb Beach, kome smo dosta toga zamerili kada smo pričali o novom albumu Whitesnake-a, na kojem se on po prvi put našao kao autor muzike. S obzirom da je u grupi Black Swan on autor svih pesama, deluje da je tvrdnja koju smo tada izneli opravdana. Reb Beach je na ovom albumu mnogo više onaj pravi Reb Beach, gitarski vitruoz iz najboljih dana Winger-a. Poslušajte samo gitarsku melodiju kojom otvara ovu pesmu, kombinacije rifova i solaže. Što se ovog dela albuma tiče, definitivno pesma br.1. Pitamo se kako zvučala da se recimo našla na prošlogodišnjem WS izdanju...


5. Make It There

Ovde imamo i prvu baladu na albumu i to u stilu nekadašnjih grandioznih balada iz osamdesetih sa izvesnom dozom svežine. Kao i uvek kada je reč o baladama, prilazimo im sa izvesnom dozom rezerve. Ovde bi smo još jednom pohvalili Reb-ov solo, ali i produkciju, i to ne samo ove pesme već albuma u celosti. Za produkciju je, pored tutnjajućih bas deonica i pratećih vokala, bio zadužen upravo Jeff Pilson.


6. She's On To Us

Black Swan sam u narednoj numeri, posle kratkog baladoidnog izleta, vraćaju na stazu utabanu sa peve četiri pesame sa albuma. Kotrljajuće-bolesni gitarski rifovi otvaraju ovu numeru i u njoj opet imamo priliku da čujemo Reb Beach-a prepuštenog samom sebi (bez nadzora Mr. Coverdale-a), što opet daje pozitivan rezultat, sličan radovima sa nepravedno omalovažavanog a ujedno i najboljeg albuma grupe Winger iz 1993.godine pod nazivom Pull.


7. The Rock That Rolled Away

Ova pesma je možda i sa namerom nazvana upravo The Rock That Rolled Away, s obzirom da definitivno predstavlja neku vrstu omaža i neodoljivo podseća na muziku koja se pravila poslednjih godina osamdesetih. Ono što je čini relevatnom i u današnje vreme je majstorsko muziciranje članova benda, moderna produkcija i fantastičan osećaj za strukturu pesama, A kako i ne bi, ako pogledamo rezimee Beach-a, Pilson-a, Starr-a i McAuley-a.  Stvar je potpuno jasna. I pored toga što je možda previše u "80s" fazonu, pesma ipak pretenduje na presto jedne od najboljih na albumu...


8. Long Road To Nowhere

Možda, možda, ali Long Road To Nowhere , koja sledi sa svojim - soničnim gitarskim harmonicima, "tutnjavom" Pilson-a i Starr-a i nepogrešivo čistim i moćnim vokalom McAuley-a, dokazuje da o albumu nikada ne treba suditi na osnovu jedne pesme, ili na osnovu polovično preslušanog albuma. Kada sada u miks bacimo recimo Shake The World (prvi single), postaje jasnije šta je značilo ono sa početka: album je jednostavno postavljen tako da vam iz pesme u pesmu postaje sve više gotivniji. Reb Beach još jednom u svom elementu! Uhh, da je samo malo više ovakvih gitarskih deonica bilo pre nešto manje od godinu dana... Znate na šta mislimo!


9. Sacred Place

Stigavši do same završnice albuma Shake The World i pesme Sacred Place, ne možemo a da ne primetimo da se insteresovanje za ovom pločom ni jednog momenta nije umanjilo. Numera Sacred Place govori u prilog ovoj tvrdnji, Svojim "gerimurovskim" uvodnim deonicama kreće lagano a potom se pretvara u pravu blues-rock polu-baladu. U pesmi se dodatno ogleda i već toliko puta pominjana raznovrsnost ovog albuma, njegov skirveni sastojak, koji ne dozvoljava slušaocu da pre vremena ode sa "mesta zločina". Iako nešto blažeg tempa, još jedna od boljih pesama na albumu.


10. Unless We Change

Predzadnja Unless We Change bi lako mogla da prevari svakog nestrpljivog slušaoca, ukoliko je prekine pre 20. sekunde. Uvod žičanim instrumentima je samo varka, jer pesma nakon toga prelazi u pravu oluju u kojoj Reb, Jeff, Matt i Robin pucaju iz svog mogućeg arsenala kojim raspolažu. Određene deonice ove pesme daju joj i epitet jedne od najmetalskijih na albumu.


11. Divided/United

Ujedinjeno razjedinjeni - možda i najbolje opisuje epitet svakog projekat-supergrupa-benda. Ovo je jedna veoma interesantna numera kojom je, eto, ova superčetvorka koja sebe naziva Black Swan, odlučila da završi ovo izdanje. Legenda kaže da je Jeff Pilson, inspirisan filmom Bohemian Rhapsody, odjurio do svog studija i napisao klavirski deo ove pesme, koji shodno tome neodoljivo podseća na radove grupe Queen. Međutim, to traje samo do trećeg minuta, kada se stvari zaokreću za 180 stepeni, iz Divided prelazi u United, i to u još jednom klasičnom heavy rock maniru.

Na kraju, koliko god se trudili, ovom albumu ne možemo naći slabu tačku (osim možda omota na kojem se zapravo nalazi beli labud  ne crni). Jednostavno, prekaljeni svetski muzičari skupili su se i napravili muziku koja je na momente čak i bolja od muzike koju prave sa svojim "matičnim" bendovima. Posebno u slučaju Reb Beach-a, o čemu smo već pričali. Sa druge strane svesni smo činjenice da će ovo izdanje, kao i izdanja mnogih sličnih projekat-grupa, vrlo brzo pasti u zaborav. Stoga, dajte mu šansu, nećete se pokajati!

Preporučujemo za: one koji vole dobar hard/heavy zvuk, kao i za sve kojima se nije dopao novi album grupe Whitesnake iz prošle godine!

 

Februar 2020.godine
Autor: JP

Preslušavanje: Ozzy Osbourne - Ordinary Man (2020)

Toliko toga je rečeno o Ozzy-u u proteklih nekoliko meseci. Čovek koji, jednom rečju legenda muzike koju toliko volimo, doživeo je mnogo toga negativnog: od otkazanaih turneja, preko zdravstvenih problema, oktrivanja svetu da boluje od Parkinsonove bolesti, tračeva da je preminuo... Jedina pozitivna stvar u svemu tome bilo je iščekivanje nejgovog dvanaestog solo albuma  pod nazivom Ordinary Man, koji je postao dostupan 21. februara ove godine. 

Ostavimo sada sve to po strani i krenimo sa "preslušavanjem" albuma, u jednom potpunom novom formatu na Junkyard Rock Stories blogu. Preslušavanje će zapravo biti jedna drugačija, sažetija i preciznija vrsta recenzija, kako novih tako i nekih starijih albuma. Nadamo se da će našim čitaocima biti zanimljivije od starih, teških i klasičnih recenzija, kakve smo radli do sada. Idemo pesmu po pesmu,  praktično pravimo jedan vodič, slušamo muziku i dajemo mišljenje. Da stvar bude utoliko bolja, drago nam je da ovakvu avanturu krećemo sa legendom kakav je Ozzy Osbourne!

1. Straight To Hell

Uvodna numera albuma Ordinary Man zapravo nam je bila predstavljena kao single br.2 i to uz propratni spot. Ono što je kod ove pesme primetno, na njenom startu, je i činjenica da je Ozzy za ovaj album potpuno promenio ekipu muzičara. Gitarske deonice i produkciju preuzeo je Andrew Watt, koga pamtimo sa sjajnog ali jedinog albuma supergrupe Californa Breed iz 2014.godine. Tu su još i Duff McKagen i Chad Smith kao riram sekcija, ali i plejada poznatih muzičara i izvođača koji se pojavljuju kao gosit na ovom izdanju. Jedan od njih je i sam Slash, koji je u ovoj pesmi odsvirao jednu onako, frenetičnu solo deonicu u svom unikatnom maniru. Andrew Watt-ov rif koji se provlači kroz gotovo celu numeru, daje pesmi taj neki, moglo bi se reći, moderniji gitarski prizvuk, koji u isto vreme podseća i na neke Black Sabbath radove,  čime ga drstično udaljava od svega prethodnog što smo imali prilike da čujemo od Ozzy-a, koji nas u celu ovu priču i uvodi jednom Sabbath frazom: "All right now", baš kao u legendarnoj pesmi Sweet Leaf. 

2. All My Life

Nešto više poetska i manje energična od prethodne, numera All My Life, donosim nam jednu od autobiografskih priča sa ovog izdanja, konkretno iz Ozzy-eve mladosti, sa kojom se on susreće i ne biva baš srećan onime što vidi. Pesma obiluje melodčnim sekvencama, posebno što se tiče refrena, koji je takođe obojen još jednim zanimljivim rifom iz palete dvadesetdevetogodišnjeg Andrew Watt-a. Duff i Chad majstorski, u svom stilu, prate celu kompoziciju, dok je solo deonicu ovoga puta odsvirao sam i Watt i tako nas upoznao sa svojim gitarskim umećem po prvi put na ovom albumu.

3. Goodbye 

Ovde već skrećemo u dosta mračnije i teže frekencije, kako muzički tako i tekstualno. Pesma Goodbye podseća na neke Ozzy-eve radove iz post 80s perioda. Teški i mračni rifovi, pomalo u stilu Z.W., daju pesmi i tu neku doom notu iz koje se kasnije razvija u potpuni stoner-rock-blues gruv, koji se pojvaljuje u nekoliko navrata naizmenično. Suštinski, jedna od pravih, ili bolje rečeno očekivanih Ozzy-evih mračnih rokačina.  

4. Ordinary Man

Još uvek smo u prvom delu albuma a Ozzy je odlučio da nas počasti i jednom klavirskom baladom. Čovek je od uvek bio poznat po razornim, brzim, rifovski frenetičnim pesmama, ali mu ovakav tip balada nije manjkao kroz karijeru. Setimo se samo čuvene Mama I Coming Home. U ovoj numeri, koja je potpuno autobiografska, a neki bi rekli i oproštajna, s obzirom na celu tu priču o bolesti, Ozzy nam poručuje da je, i verovatno sam svestan toga, "Princ tame i bog heavy metala" samo jedan običan čovek (nema šanse). Naravno, u pesmi učestvuje i ser Elthon John, kako klavirski tako i vokalnom a imamo i dve vrhunske solaže Slasha-a, što u zbiru dovodi da pesma zapravo podseća na neki November Rain ili kasnije Axl radove (što je sve i onako povezano sa Elthon John-om), Onako, s obzirom koliko nismo neke velike pristlice balada, ova numera je zapravo sasvim korektna. Posebno privlači taj predrefren u kojem Ozzy koristi jedno od svojih najmoćnijih pevačkih oružja,  konkretno, ba[ taj deo kada izgovara "Don't forget me as the colors fade"... 

5. Under The Graveyard

Prva pesma koju smo imali prilike da čujemo  kao uvod u ovo izdanje, tada je delovala kao jedna sasvim solidna hard-rock numera, međutim nakon preslušavanja celog albuma, postalo je jasno (makar po našem mišljenju), da se radi o ubedljivo najboljoj pesmi sa ovog izdanja. Pesma jednostavno ima sve potrebne elemente počev od: poluakustičnog atmosferičnog uvoda, preko zamagljeno-teških rifova, melodičnog refrena, frenetične solaže i eksplozije koja bukvalno nastupa kada pesma otkuca 3:19. Čak ni malo više korišćenih produkcijskih alatki, posebno oko Ozzy-evog vokala, nije umanjilo snagu ove pesme. Andrew, Duff i Chad stvorili su komad muzike koji će zauvek ostati na visokom mestu u  muzičkom nasleđu Ozzy-a. Inače, što se tiče same priče, Ozzy se u samoj pesmi osvrće na trenutak kada je bio izbačen iz grupe Black Sabbath što je ujedno i jedan od najtežih trenutaka njegovog života i karijere uopšte. Mini film koji nam je pružen uz ovu pesmu, naterao nas je da se zamislimo i oko mogućeg pravog pracatog biopic filma. Na kraju se i to delimično obistinilo.

                                      

6. Eat Me

Naredna numera Eat Me, koja eto, igrom slučaja sledi odmah nakon najbolje sa ovog izdanja, deluje nekako bledo u odnosu na nju, ali i na sve prethodne. Čini se da je u pitanju neki album filer ili recimo ostatak sa nekih prethodnih izdanja. Ništa toliko posebnog nema u ovoj pesmi osim recimo činjenice da je Duff McKagen u ovoj numeri zazvučao kao Geezer Butler, što se tiče bas deonica. Čovek koji je postavio oglas u kome traži nekog da dođe da ga pojede, navodno je tema ove pesme? Njah, preskačemo!

7. Today Is The End

U ovoj pesmi muzički pravac albuma se kreće ka blagom pop-alternativnom pravcu. Još uvek nam nije jasno zbog čega je ovo bilo potrebno na albumu. Ovo je definitivno pesma kojoj nije mesto ja ploči Ozzy Osbourne-a, na koju se čekalo gotovo deset godina. Totalno bleda, neisnspirativna, čudna i jednostavno nepotrebna pesma. 

8. Scarry Little Green Man 

Ova pesma je, za razliku od prethodne, u nekom sličnom alternative maniru, ali je mnogo konkretnija i naravno, ima i uticaja čuvenog Tom Morell-a, koji na njoj gostuje, kao i mnogo više pevljivosti i melodičnosti. Međutim, i pored još jednog zvučnog gostovanja, opet nekako ostajemo kratkih rukava što se tiče veličine ove pesme. Kao da se nalazi negde na granici između solidne i nepotrebne pesme. Ipak, stavićemo je u grupu solidnih. 

9. Holy For Tonight

Ozzy nikada nije krio da je veliki fan The Beatles-a, tako da ova numera, ako se posmatra iz tog ugla, deluje kao logična pojava. Ili recimo, mali omaž jednom od njegovih omiljenih bendova. Ne zaboravite, ipak je to muzika njegovog detinjstva. Sve u svemu, ako ste zagriženi fanovi heavy metal Ozzy-a iz osamdesetih, ovde nemate šta da tražite.

10. It's A Raid

Predzadnja pesma na izdanju Ordniary Man pod nazivom izašla je dan pre samog albuma u sam osvit njegovog pojavljivanja. Radi se o kolaboraciji Ozzy-a sa reperom Post Malone-om, za koga u životu nismo čuli sve dok nije on sam izbacio single u kojem je Ozzy bio gost. Ok, prvo to ne umanjuje značaj pomenutog repera koji je u današnjem svetu muzike mega popularan izvođal, a drugo  nema ničeg lošeg u kolaboraciji muzičara iz  različitih žanrova. Nagledali smo se toga kroz istoriju rok muzike i nešto od toga je bilo stvarno dobro i kvalitetno. Međutim, bilo je i dosta promašaja, a upravo ova pesma je jedan od tih. Neki pokušaj garbage-rock pesme...ček, mislili smo na garage-rock, recimo.....

11. Take What You Want

Uh. Ako ste mislili da je prethodna bila promašaj, onda poslušajte ovu pesmu. Prethodna je bar bila rock, dok je ova jednostavno izvan svakog mogućeg domašaja našeg muzičkog interesovanja. Na njoj pored Post Malone-a gostuje još jedan mega popularni reper Travis Scott. 

Sve u svemu, ne možemo a da se ne otmemo utisku koje su ostavile ove poslednje dve pesme. Opet, nema ničeg lošeg u saradnji tog tipa ali ima lošeg u tome kada se jedan od očeva jednog žanra,  spusti na taj nivo, verovatno povučen mišljenjem svog menadžmenta (čitaj sopstvene žene), da zaboravi na sve ono što je nekada bio i napravi pesmu ili dve, kojima pokušava da se dodvori novoj i mlađoj publici samo da bi pod stare dane ostao relevantan toj istoj publici koja će, uprkos očiglednim namerama,  ostati nema i nezainteresovana za bilo kakav njegov rad. Sa druge strane, šta je sa malobrojnom mladom i posvećenom rock publikom? Zašto ona nije dobila jedan Crazy Train ili Bark At The Moon svog vremena? 

Bilo kako bilo, kada se sve uzme u obzir, radi se od verovatno jednom od najslabijih Ozzy-evih solo albuma. Jednostavno, očigledna je promena muzičkog stila (ne misli se na poslednje dve pesme), od ne samo onih čuvenih radova iz osamdesetih, već i od svega ostalog iz njegove karijere. Muzička ekipa koja je radila na albumu jeste bila vrhunska, ali čini se da je ipak na kraju nedostajao kako i sam  Zakk Wylde, ali tako i mnogi drugi muzičari koji su tokom decenija doprinosili tome da Ozzy Osbourne, kao solo izvođač, pravi neke od najboljih i najvećih pesama svoga žanra.

Kako je Albumometar ocenio ovaj album, pogledajte u ovom kratkom klipu!

Februar 2020.godine                                                                                  Autor: JP

Koliko su muzičke plejliste važne u današnje vreme? - Spotify, Deezer, YouTube Music....

Muzika vašeg benda "upala" je na neku od muzičkih plejlisti na popularnim striming platformama!

 - Zbog čega su te plejliste važne u današnje vreme?

 - Šta vam možeti doneti mesto na jednoj takvoj muzičkoj plejlisti?

 - Na koji način to možete iskoristiti u daljem razvoju vašeg benda?

 - Zbog čega treba podržati svaku takvu akciju?


Odgovore na ova pitanja, i još mnogo toga bitnog i zanimljivog, poslušajte u novoj epizodi Junkyard Rock Stories podkasta!

Ostale teme su: Ozzy Osbourne, Pearl Jam, Aerosmith, LA Guns, Tool, Metallica

Noviteti: Jorn , Passion, Revolution Saints i Dirty Shirley


                                   


Segment koji se odnosi na pitanje plejlisti poslušajte ovde:



                        



Januar 2020.                                                                                                  Autor: JP

Top 10 albuma 2019.godine

Još jedna sjajna rock 'n' roll godina je za nama, podrazumeva se, kada je reč o novim izdanjima. U suštini, bila je ovo više nego sjajna godina i bilo je jako teško izabrati "najbolja" izdanja, stoga smo ovoga puta taj izbor prepustili i vama. Rezultate vašeg odabira smo ukrstili sa nekim našim i dobili deset najboljih rock albuma 2019.godine!

10. Buckcherry - Warpaint

Odlazak gitariste i osnivača Keith Nelson-a izgleda da nije ni malo ostavio traga na Josh Todd-a i ekipu koja sebe još od 1995. godine naziva kratko i jasno - Buckcherry. Novi gitarista Kevin Roentgen se potpuno uklopio sa Stevie D.-em i učinio da Warpaint ni malo ne zaostaje sa nekim od najboljih radova ove grupe koji su joj doneli velike uspehe i slavu početkom 2000-ih. Buckcherry su još jednom dokazali zašto su i dalje jedan od najboljih predstavnika novije hard rock scene "velvet-revolverskog" tipa. Na kraju, sve to smo lepo i objasnili  u recenziji  albuma Warpaint iz marata meseca.

Ubitačne pesme: Bent, Hard Like A Hole, Warpaint

9. Hardline - Life 

Čuveni melodični hardrokeri Hardline, jedni od onih iz grupe najpotcenjenijih bendova sa kraja osamdesetih, čije hitove i dan danas pamtimo, vratili su se sa svojim sedmim izdanjem pod nazivom Life. Od originalne postave ostao je samo pevač Johnny Goelli, dok je ostatak benda popunjen iskusnim igračima iz Serie A (bukvalno). Međutim, to je i više nego dovoljno, obzirom da imate pevača kome se glas još od osamdesetih nije promenio ni za mrvicu! Hardline nas je još jednom vratio i podsetio na čari melodije i tvrdih gitarskih rifova, bez mnogo filozofiranja. Tu je čak i jedna obrada grupe Queen, koju ruku na srce Mr. Goelli izvodi fenomenalno, kao malo ko na svetu. 

Ubitačne pesme: Place To Call Home, Story Of My Life, Out Of Time

8. Hollywood Vampires - Rise

Neki od poznatih holivudskih vampira, koji su igrom slučaja oformili bend 2015.godine, ponovo su  ustali iz svojih grobova i počeli da seju strah i trepet širom sveta, i to sve u okviru njihovog, drugog po redu albuma, pod nazivom Rise. Alice Cooper, Joe Perry, Johhny Depp i ekipa nam u 16 novih pesama pokazuju zbog čega im sve ovo toliko znači, i kako pored tolikih drugih obaveza u svojim karijerama, imaju vremena i želje da ovaj super-bend održe u životu. Mada, s obzirom da su vampiri, ovaj bend je verovatno besmrtan, zar ne?

Ubitačne pesme: Who's Laughing Now, I Want My Now, Boogieman Surprise

7. Whitesnake - Flesh And Blood

Good to see you again Mr, Coverdale! Nego kako! I pored toga što smo bili malo preoštri u recenziji albuma Flash And Blood, ovaj album će sigurno ostati upamćen kao vrlo bitan momenat u istoriji ove grupe, s obzirom na novi gitarski dvojac Beach-Hoekstra koji je Whitesnake sa ovom pločom uveo u jednu potpuno novu eru. Ta era može biti duga i za pamćenje ali u isto vreme može pasti lako u zaborav. Sve naravno zavisi od samog David-a i  toga koliko je još "vatre" u njemu ostalo. S obzirom da je ovo tek treći album grupe sa potpuno novim pesmama još od 1997.godine, nadamo se da se taj trend neće nastaviti i da će Flash And Blood što pre dobiti i svog naslednika. Godina će ostati upamćena i po koncertu u Beogradu i provali oblaka prilikom izvođenja poslednje numere.

Ubitačne pesme; Hey You, Heart Of Stone, Trouble Is Your Middle Name

6. Michael Monroe - One Man Gang

Legenda zvana Michael Monroe i dalje živi. Ovaj neumorni Finac, vođa čuvenog Hanoi Rocks,  nas je ove godine počastio svojim novim albumom, inače jedanaestim u karijeri. Čovek od koga su mnogi učili, kao na primer Guns N Roses u svojim ranim danima, sa godinama postaje nikako ne gubi na značaju, a što je najbitinije i dalje pravi dobru muziku. One Man Gang obiluje energičnim punk-rock himnama koje slobodno možete odvrnuti na nekoj zabavi sa velikom tendencijom da vam se ta zabava nikada ne izbriše iz sećanja.

Ubitačne pesme: Junk Planet, Black Ties And Red Tape, Last Train To Tokyo

5. Crazy Lixx - Forever Wild

Još jedan bend koji dolazi sa neverovatno velike i raznovrsne švedske rock-metal scene, inače bend koji smo svrstali u "švedsku veliku rock četvorku". Crazy Lixx u tom četvorouglu zauzimaju melodični hard rock spektar, a album Forever Wild  je njihovo šesto izdanje koje će vam pružiti "najbolje od najboljeg" što se tiče retro-modernog melodičnog hard rocka! Na trenutak se možda osetite kao du su u pitanju osamdesete, ali neke izuzetno tehnološki napredne s obzirom da je žestina muzike na ovom albumu potpuno u skladu sa dobom u kojem živimo. Crazy Lixx su zapravo majstori ove kombinacije!

Ubitačne pesme: Terminal Velocity, (She's Wearing) Yesterday's Face, Silent Thunder

4. The 69 Eyes - West End 

Helsinški vampiri su na novom, praktično dvanaestom albumu u karijeri, uspeli da bukvalno skupe sve ono najbolje što ih je krasilo tokom karijere, odnosno da prikupe sve elemente i sastojke prisutne na prethodnicima albuma West End, koje su vremenom doktorirali. Neizostavni upliv gotike, horor pristup, sleaze rock u osnovi, "Halloween" tematika, vampirski mračan Jyrki-ev vokal i helsinški hladne i melodične gitare, daju ovom albumu bukvalno status nekog "best off-a", i pored toga što je reč o potpuno novim pesmama.

Ubitačne pesme: Two Horns Up, Cheyenna, The Last House On The Left

3. Alter Bridge - Walk The Sky 

Alter Bridge mašina ponovo melje! Dobili smo još jedan sonično superioran i precizan rock/metal album, što je inače bilo i očekivano kada je reč o ovom bendu. Myles Kennedy, Mark Tremonti i ekipa su ovim svojim šestim po redu izdanjem, još jednom dokazali svoje muzičko majstorstvo ali i ispitali neke nove horizonte. Rifovski tornado, delirijumske solaže i pre svega masivna produkcija, neki su od glavnih epiteta albuma Walk The Sky na kojem se nalazi čak četrnaest pesama.

Ubitačne pesme: Wouldn't You Rather, Dying Light, Native Son

2. Crashdiet - Rust

Visoko drugo mesto pripada petom po redu albumu ove švedske rock grupe. Možda im je ovo  čak i najbolji album do sada, sa čime se verovatno mnogi neće složiti jer, u toj new-sleaze-glam zajednici album prvenac Crashdiet-a  bio je predstavljen kao novi AFD, te daleke 2005. godine.  Od prve do poslednje pesme sve nakako ima smisla. Kako gitare za koje je zadužen Martin Sweet tako i vokali koje je preuzeo Gabriel Keyes. Inače, ovoj grupi se treba odati i jedno priznanje; ovo im je peti album u karijeri i to sa četvrtim po redu pevačem! Mnogi bi na tom putu odustali svakako, ali ne  Crashdiet.

Ubitačne pesme: In The Maze, Idiots, We Are The Legion

1. L.A. Guns - The Devil You Know 

Imamo konačno i pobednika! Najbolji album 2019.godine po izboru čitalaca i uredništva Junkyard Rock Stories bloga je novi album grupe L.A. Guns - The Devil You Know! Mišljenja su nam se po ovom pitanju stopostotno poklopila, tako da je zapravo odabir albuma no.1 bio veoma lak!

Od kako su se gitarista Traci Guns i pevač Phill Lewis 2016.godine ponovo okupili pod imenom L.A. Guns, nakon skoro 15 godina razdvojenosti, ovim losanđeleskim rodonačelnicima sleaze rock podžanra nikada nije išlo bolje. Album The Devil You Know je drugi po redu koji su uradili, nakon povratničkog The Missing Peace. I dan danas se ne može reći koji je od ova dva bolji. Traci-eva gitara i Phill-ov vokal jednostavno ne mogu da se mere ni sa čim drugim što je izašlo pod imenom ovog benda, bez obzira o kojoj se postavi, ili varijaciji benda radilo. Međutim, bubnjar Steve Riley i vlasnik 50% prava na ime grupe se ponovo potrudio da pokvari ovaj trenutak, najavivši album svoje verzije L.A. Guns-a za sledeću godinu. Bilo kako bilo, za nas će postojati samo jedan jedini L.A. Guns, i to upravo ovaj iza čijeg se imena nalaze Traci i Phill.

Ovu malu pobedu, koju im ovoga puta dodeljujemo, s u u svakom slučaju i te kako zaslužili!

Ubitačne pesme: Loaded Bomb, Needle To The Bone, Going High




Decembar 2019.                                                                                                                 Autor: JP