Francuski muzički striming servis Deezer najavio je krajem prošlog meseca početak saradnje sa renomiranim muzičkim časopisom Metal Hammer-om. Mnogi će se možda setiti jednog od najpopularnijih muzičkih magazina na svetu, koji se sredinom dvehiljaditih distribuirao i u našoj zemlji, i koji se mogao nabaviti na trafikama i to na mesečnom nivou. Eh, bila su to neka lepša vremena...Časopis Metal Hammer kao i svi ostali iz istoimene franšize, poput Classic Rock, Blues, Prog itd, svakako još uvek postoje i dalje važe za vrhunske protagoniste i čuvare muzičkog novinarsta u svetu.
Međutim, da se vratimo na glavnu priču. Zapravo je Metal Hammer bio taj koji je prvi objavio pomenutu saradnju sa kompanijom Deezer. Akcenat je kako kažu na eksluzivnom sadržaju koji obe kompanije žele da podele sa svojom privrženom bazom fanova, jer fanovi rok i metal muzike zapravo i važe za najprivrženiju grupu muzičkih pristalica, prema raznim istraživanjima koja su sprovođena u proteklih nekoliko godina na digitalnim muzičkih platformama.
Šta je to što Deezer i Metal Hammer zapravo nude? Pre svega Metal Hammer je napravio nekoliko pažljivo odabranih plejlisti koje su podeljene po decenijama, pod nazivom Metal Hammer Ultimate playlists počev od 70's pa sve do 10's. Drugim rečima, sve ono najbolje u proteklih pedeset godina po izboru renomiranog časopisa. Pored toga najavljena je i plejlista pod nazivom New Noise koju će časopis takođe uređivati i koja će biti sastavljena od sve samih noviteta iz sveta metal muzike. Ipak, njaviše pažnje bi ipak mogla da privuče i treća vrsta najavljenih plejlisti, pod nazivom Global Metal Mix koja će zapravo biti fokusirana na svaku zemlju pojedinačno. Drugim rečima Metal Hammer će sastaviti plejliste najboljih metal izvođača u svakoj zemlji u kojoj je Deezer dostupan i to od bendova iz tih zemalja. Ovo može biti jako zanimljivo i korisno za manje poznate bendove jer bi im se mogla pružiti prilika da se prikažu mnogo široj metal zajednici na samoj platformi. Pored navedenih uređivačkih plejlisti najavljeno je još ekskluzivnog sadržaja poput intervjua sa poznatim muzičarima, ali i pokretanje Metal Hammer podkasta.
Kada se sve sve navedeno uzme obzir, može se sa sigurnošću reći da je ovo jedna vrsta jako dobre i nadamo se se korisne saradnje iz koje će najviše benefita imati upravo metal zajednica širom sveta, kojoj su ovi noviteti i namenjeni. Kao što smo rekli, najviše pažnje privlači najavljena Global Metal Mix plejlista. Jedva čekamo da vidimo kako će ona izgledati kada na red dođe i naša zemlja. S obzirom da je saradnja već otpočela, ceo muzički materijal več sada možete slušati na Deezer-u na opciji Metal, ili na ovom linku, dok podkaste možete pratiti ovde.
Svima dobro znana gigantska video platforma YouTube, jedna je od onih koja svoju analitiku retko obznanjuje i uglavnom drži pod strogom tajnošću. S obzirom na popularnost koju ova platforma ima u današnjem digitalnom svetu i uopšte u životu ljudi današnjice, rezultate koje otkriva kompanija za praćenje statistike i pretraživanja pod nazivom Pex, donosi neke veoma zanimljive rezultate i otkriva koji to sadržaji dominiraju popularnim YouTube-om i kako su raspoređeni. Rezultate istraživanja koje ova kompanija iznosi, odnose se na sve ono što se na YouTube-u od sadržaja moglo zateći sve do 31.decembra 2018.godine.
Zaključno sa navedenim datumom zabeleženo je sledeće: 5,2 milijarde video snimaka; 1 milijarda sati sadržaja; 29 biliona pregleda, 250 milijardi lajkova i dislajkova; 33 milijardi komentara. Impresivne brojke u svakom pogledu!
Kada se malo dublje zagrebe u dobijene rezultate, dolazi se do stvarno neverovatnih podataka kao što je recimo i taj da je u toku 2018.godine, na ovoj platformi postavljano 621 sati sadržaja u minutu, odnosno po 10 sati sadržaja svake sekunde. U prevodu, to je prema pomenutom izbeštaju čak 1,3 milijarde video snimaka u toku cele 2018.godine. Zapravo, izveštaj pokazuje da su navedeni podaci dostigli svoj maksimum i da se u narednim godinama očekuje blagi pad, odnosno usporavanje postavljanja novih sadržaja. Razlog tome je činjenica da od trenutno 4 milijarde ljudi na svetu, koji imju i koriste pametne telefone (smartphone), oko 800 miliona se nalazi u zemljama u kojima postoje izvesne internet restrikcije u odnosu na to šta se postavlja, drugim rečima radi se o cenzuri.
Ono što nas ovde ipak mnogo više zanima je pitanje kako zapravo stoji procenat razvrstavanja po kategorijama, i to naravno pre svega, muzičke kategorije. Ako ste ikada nešto "kačili" na YouTube, poznato vam je da prilikom popunjavanja polja za opis vašeg snimka, imate ponuđeno i polje koje se odnosi na odabir kategorije kojoj vaš sadržaj pripada. Čak i ako to ne bi ste učinili, algoritmi ove platforme bi to kasnije sami podesili. Na osnovu toga su i izvedeni sledeći podaci:
Navedeni grafikon na slici pokazuje da je kategorija igrica zapravo najbrže rastuća kategorija na YouTube-, što se tiče novopostavljenih sadržaja. Međutim, to automatski ne znači da snimci iz te kategorije dobijaju i najviše angažovanja od korisnika. Zapravo, to mesto pripada kategoriji muzike, što pokazuje i sledeća tabela.
Muzika beleži najviše pregleda po snimku od svih drugih kategorija, kao i najviše pregleda u minuti. Uzrok tome je, kako navodi ovo istraživanje, pre svega dužina trajanja muzičkih snimaka koja je dosta kraća od snimaka iz drugih kategorija. Međutim, u ukopnom bilansu snimci iz kategorije muzike imaju udeo od 20% svih pregledanih snimaka u 2018.godini, što predstavlja tek 5% od ukupnog sadržaja na YouTube-u. Muzika i zabava spadaju u kategorije sa najvećim angažovanjem korisnika, odnosno beleže najveći broj lajkova, dislajkova, komentara i svih drugih vidova angažovanosti.
U svakom slučaju, ono što je dobro kada je reč o muzičkih snimcima na YouTube-u je to što su takvi snimci zapravo oni na koje se korisnici najčešće i vraćaju, što je potpuno logično i normalno. Muzika je nešto što se sluša stalno i uvek će imati prednost nad recimo nekom epizodom popularnog podkasta, koju kada jednom odgledate, mala je verovatnoća da će te se na nju ponovo vraćati. Ono što međutim zabrinjava, je slab procenat zarade koji generišu muzički video snimci na ovoj paltformi, i pored toga što je recimo prvi video snimak koji je dostigao 1 milijardu pregleda, zapravo bio upravo iz kategorije muzike. Možda, sa druge strane, razlog slabe zarade leži baš u toj činjenici...
Kakvo je stanje sa najvećom društvenom mrežom na svetu, popularnim i svima znanim Facebook-om, kada je reč o autorskim pravima odnosno monetizaciji muzike? Da li se i na Facebook-u, vaše pesme monetizuju i generišu određeni iznos prilikom strimovanja, i šta se dešava ako neko drugi ko nema autorsko pravo nad vašom muzikom, recimo, objavi vašu pesmu ili iskoristi muziku za izradu nekog svog video snimka?
Za sve muzičare koji su o ovim pitanjima nekada razmišljali - odgovor je DA!
Facebook je doneo odluku da otpočne sa zaštitom muzičkih autorskih prava i monetizacijom muzike, i to po gotovo identičnom principu na kome to sprovodi Youtube. Dakle, ako se vaše pesme nalaze na ovoj društvenoj platformi, a s obzirom koliko je sam Facebook popularan i gotovo neizbežan u svakodnevnom životu, nemate razloga za brigu jer je ovaj program otpočeo još prošle godine.
Po istom principu kao i Youtube Content ID, vaša muzika je povezana preko Facebook-ovog Content ID sa vašim autorskim pravima, iza kojih stoje vaš dsitributer ili izdavačka kuća. To pre svega znači da bi bilo pametno stupiti u kontakt sa svojim izdavačem ili distributerom i proveriti da li oni u svom programu podržavaju ovaj vid monetizacije. S obzirom da je Facebook monetizacija poprilično nova stvar, vrlo je moguće da je još uvek u fazi prepeme kod nekih izdavača. Mnoge izdavačke kuće i distributeri zapravo nude opciju gde možete sami odabrati da li želite da vaša muzika potpadne prod program prikupljanja zarade.
Na kraju, stiče se utisak da je ovo jedna i te kako dobra novina koja je krenula u pravom smeru. S obzirom koliki je značaj Facebook-a u današnje vreme, o čemu ne treba trošiti mnogo reči, zaštita vaših autorskih prava i monetizacija vaše muzike, čini se kao totalno ispravna stvar. Posebno ako se uzme u obzir da je Facebook, pomoću svojih algoritama, sveo prolaznost postova sa drugih platformi na minimum (reach je svega 4% za sadržaj koji nije sa FB-a), a u isto vreme maksmimalno podigao prolaznost materijala poput Facebook video snimaka, pravljenje tih istih video snimaka sa vašim pesmama i na vašim bendskim profilima, dobilo je još više na značaju. Zaštićeni ste od zloupotrebe i još vam se generiše izvesna zarada. Ne može da škodi!
Početkom juna meseca iz kompanije Apple stigle je vest koja je, u neku ruku, podigla dosta prašine na globalnom muzičkom planu. Najburnije reakcije povodom odluke ovog tehnološkog giganta, došle su upravo iz sveta muzike, i pored toga što je iTunes zapravo bila jedna vrsta prodavnice, gde su korisnici mogli da skidaju i kupuju i druge stvari poput knjiga, podkasta, video snimaka itd.
Međutim, nakon početnog zemljotresa koji je ova vest izazvala, stiglo je i objašnjenje o tome šta zapravo Apple planira da uradi. Kompanija ustvari planira da podeli ono što je nekada bio iTunes na nekoliko posebnih celina i to: Music App, Books App, Podcast App, Movies App i dr. Dakle, sve će ostati kako je i bilo, samo će se sav ovaj sadržat kupovati u posebnim aplikacijama. Jedino što još uvek nije naznačeno kada će do promene tačno doći. Glavni razlozi zbog kojih se kompanija odlučila na ovu promenu odnose se na, kako su to i sami napomenuli, prenatrpanost dosadašnje iTunes aplikacije, koja je često zbog toga bila usporena, ispoljavala određene bagove, ali i bila pomalo konfuzna i teška za snalaženje. Na ovaj način, deljenjem na manje aplikacije, Apple pokušava da korisnicima povrati nekadašnji užitak korišćenja svojih usluga.
Sa druge strane, nisu samo muzičari postali uznemireni ovom odlukom. Ono što je zabrinulo korisnike ove aplikacije bilo je pitanje šta će se desiti sa već kupljenim sadržajem? Apple je što se toga tiče jasno stavio do znanja da će se sav prethodno kupljeni sadržaj nalaziti razvrstan po pomenutim novim kategorijama u sistemima svih korisnika.
Dakle sve u svemu, radi se samo o jednoj estetskoj promeni Apple-ove internet prodavnice, tako da nema razloga za preteranu brigu. Ipak, ako celu ovu stvar pogledamo sa malo drugačijeg aspekta, sa stanovišta samih muzičara, evidentno je da će oni u buduće biti na gubitku, što se tiče zarade od kupovine muzike u digitalnom formatu. Zapravo, muzičari su već dugi niz godina na gubitku što se toga tiče, s obzirom da je trend nekada vrlo popularnog download-ovanja muzike u velikom padu. To se može videti iz tabele koju smo predstavili u jednom od naših prethodnih tekstova. S obzirom da i sam Apple svu svoju pažnju usmerava ka svom Apple Music striming servisu, u borbi sa ostalim velikanima iz ove branše, jasno da će ovaj trend u budućnosti nastaviti sa padom, i pored toga što download ostaje i dalje u igri.
Za vas koji imate svoj bend, ili ste recimo solo umetnik, a vaša se muzika već nalazi na svim mogućim striming servisima, više je nego sigurno da vam ovo pitanje iz naslova često pada na pamet. U suštini zašto da ne. Imate svo pravo da naplatite svoj uloženi rad, trud, odricanja, muku, a na kraju i uloženi novac, koji su ostali zauvek ugrađeni u to vaše ostvarenje. U vremenu u kome živimo, gde su prodavnice ploča i cd-ova retkost, a kupci u istim još i ređa pojava, ostaju jedino Spotify, Deezer i ostala družina striming platformi, da vam koliko-toliko, povrati deo uloženih sredstava. E sad, postavlja se pitanje, u kolikoj meri je to zapravo moguće, i na koji način?
Kako bi uopšte i bili u mogućnosti da zaradite od strimovanja vaše muzike, ona pre svega mora biti zvanično distribuirana. To znači da vam je potrebno da:
1) Imate izdavača (izdavačku kuću) - koja u opsegu svojih delatnosti ima saradnju sa distributerima koji vašu muziku zapravo "kače" na striming platforme. Ti distributeri se još nazivaju i agregatori. Oni nisu izdavačke kuće već jednostavno posrednici između vašeg izdavača i striming servisa direktno.
2) Nemate izdavača, album izdajete samostalno - to je sasvim u redu jer ne zavisite od volje izdavača, a ne morate na kraju ni da delite profit sa njim. Jedino što će te morati sami da se reklamirate. U suštini, postoje načini da se direktno obratite agregatorima i sa njima sklopite dogovor, platite im koliko je potrebno (u zavisnosti od paketa) i vaša muzika će biti na svim mogućim servisima.
3) Treći način bi trebalo da bude da zaobiđete i same agregatore, međutim to još uvek nije rasprostranjena pojava, mada neke manje striming platforme pružaju takve mogućnosti. Jedino što se radi o pojedinačnim slučajevima, tako da vaša muzika neće biti plasirana na svim servisima kao u prva dva slučaja.
Nakon što smo ovo razjasnili, vreme je da pređemo i na glavno pitanje ovog teksta, koliko se zapravo može zaraditi od strimovanja? U tabeli koja je pred vama nalazi se spisak nekolicine glavnih striming platformi sa količinom novca koji generiše jedan strim, odnosno jedno puštanje vaše pesme. Da bi strim bio validan, to puštanje mora da traje duže od 30 sekundi. Cifre koje vidite u tabeli su proračunate na osnovu raznih uzoraka i predstavljaju nešto što bi moglo biti najbliže proseku. Problem je u tome što cena strima zavisi od: 1) zemlje do zemlje 2) da li je strim potekao od korisnika koji je pretplaćen ili od onoga koji koristi besplatnu varijantu 3) u nekim slučajevima zavisi i od samih imena izvođača.
Tabela: procena zarade od striming servisa za 2019.godinu
Dakle, kao što se iz tabele vidi, na prvom mestu su Napster i Tidal koji daju najviše (druga deciamala). Potom sledi grupa na trećoj decimali dok je Youtube na poslednjem mestu. Zapravo, ovde se radi o Youtube video platformi a ne o Youtube Music servisu koji je počeo sa radom tek pre godinu dana.
Ako vam se ove cifre čine neverovatno malim, potpuno ste u pravu, one jesu jako male i veliki broj svetskih muzičkih zvezdi vodi kampanju o povećanju ovih zarada. Njihovim milionima koje mesečno zarađuju potrebni su i milioni koje bi da uzimaju od strimovanja. Možda i uspeju u tome, ali onda pretplata za korisnike sigurno neće koštati samo 9,99 dolara mesečno.
Sa druge strane, za nas "male bendove" i muzičare, stvari uopšte ne izgledaju tako loše. Razmislite! Mladi bend, grupa koja tek počinje, snima svoj prvi single i "kači" ga naravno na Youtube. Za par dana dostiže cifru od hiljadu pregleda, što od prijatelja, što od sopstvenih puštanja (ajde dobro, znamo da svi to ponekad rade), što od nekih novih slušalaca koji su slučajno naleteli na pesmu. HIljadu puta nula nažalost jednako je nula. To bar svako ko je zavšrio par razreda osnovne zna. To je vaša zarada od pesme na YT, i to bez reklama, jer da bi ste konkurisali za taj program morate imate više od hiljadu pretplatnika, moderno rečeno sabskrajbera.
A sada zamislite drugu situaciju. Snimili ste pesmu i dogovorili distribuciju na striming platformama. Vaši prijatelji imaju recimo Deezer koji redovno koriste, a vi ste napravili jako dobru promo kampanju na vašim bendskim profilima. Hiljadu puta 0,0064 je 6,4 dolara! Još uvek je to "ništa" u odnosu na vaših stotinjak evra koje ste uložili za snimak. Još kada se to podeli izdavaču, agregatoru i samoj prlatformi, vama ostaje jedan manji deo. Međutim, ovo je samo jedan servis u pitanju. Pesma monetizovana dokle god vi to želite da bude, od trenutka kada je postavljena na platforme. A šta ako je u pitanju album od deset pesama a ne single? Na kraju, nikad se i ne zna. Šta ako je upravo vaš bend novi The Rolling Stones ili nešto slično? Šta ako vam za godinu dana popularnost naraste na 10k pregleda (slušanja) dnevno? Razmislite o tome...
Izbor digitalnih muzičkih servisa ili bolje rečeno muzičkih platformi veoma je raznolik. U toj digitalnoj trci takmiči se veliki broj kompanija, koje se bore za primat na ogromnom svetskom tržištu, Prema izveštaju za 2018.godinu, ukupna zarada od prodaje i strimovanja muzike iznosila je 19,1 milijardu američkih dolara. U odnosu na prethodnu 2017.godinu, zabeležen je porast od 9,7%. Ono što je posebno bitno napomenuti su i procenti zarade po "nosačima" zvuka, u koje spadaju i pomenute digitalne muzičke platforme.
U poslednjih desetak godina primetan je porast udela zarade sa digitalnih platformi u odnosu na konvencionalne načine distribuiranja muzike poput vinila, diskova i dr. U pomenutoj 2018.godini udeo digitalnih muzičkih platformi iznosio je ogromnih 47% udela u ukupnoj distribuciji muzike. Od toga je čak 37% udela "otišlo" na korisnike koji imaju mesečnu pretplatu (Premium users) , dok je preostalih 10% deo zarade ostvaren od korišćenja istih platformi ali u tzv. besplatnom, ili "freemium" modelu, koji je podržan reklamama.
Sa druge strane, udeo zarade muzičke industrije sa konvecionalniih nosača zvuka, nastavlja svoj višegodišnji pad. Po najnovijem izveštaju to iznosi 24,7% prihoda, što je čak 10,1% manje nego prethodne godine. U toj grupi pimetan je porast prodaje vinila, koji je već trinaestu godinu zaredom u porastu u odnosu na diskove i muzičke kasete. Međutim, gledano u ukupnom iznosu, to je i dalje premalo.
Da su digitalne muzičke platforme definitivno preuzele ptimat u svetu govore i rezultati zabeležni u SAD, državi koja predstavlja najveće muzičko tržište na svetu. Od ukupno 4,7 milijardi dolara zarade od muzike na ovom gigantskom tržištu, više od polovine došlo je upravo sa digitalnih platformi poput Spotify, Apple Music, Google Play Music i drugih. Na drugom mestu nalaze se Azija i Okeanija, koje su pretekle Evropu, dok je Latinska Amerika jedan od najbrže rastućih regiona u svetu po pitanju zarade muzičke industrije.
Grupa Glad iz Niša nedavno je izdala svoj album prvenac i to baš u vreme kada je izašao januarski Junkyard žurnal, u kojem smo, neznajući da je postavljen svega nekoliko minuta pre puštanja teksta u "etar", pisali o najnovijem spotu grupe pod nazivom Pogrešan Dan. Ovoga puta imamo nešto potpuno drugačije, nešto što do sada nismo radili na ovom blogu, a što bi svakako trebalo da postane ni manje ni više nego tradicija U to ime, za ovu prvu priliku, sa nama je gitarista grupe Glad i veliki prijatelj bloga, Aleksandar Sale Videnović sa kojim pričamo o albumu koji je njegova grupa izdala početkom ove godine ali i o mnogim drugim zanimljivim temama. Prvi autorski Junkyard intervju - Q&A tipa, može da počne!
JRS: Pre svega čestitke na albumu prvencu! Dugo smo čekali ovaj trenutak, ali hajde pre nego što počnemo da pričamo o samom izdanju, kaži nam nešto više o samom bendu. Kada je i kako nastala grupa Glad?
Aleksandar Videnović: Ko čeka taj dočeka! Ideja o bendu je nastala decembra meseca davne 1996.godine, koji je trebalo da se bavi isključivo autorskim pesmama. Međutim, kao i svi durgi bendovi i Glad je u svom repertoaru imao obrade kako bi se približio publici. Međutim, prva postava benda aktivno je krenula januara 1997.godine i ubrzo snimila svoj prvi demo sa tri pesme i to u studiju "Zlatna nota". Bili smo redovno na demo listama Radio Petice i imali prvi TV nastup u emisiji Prsslook again. Nakon toga smo snimili još jedan demo sa tri pesme u studiju Ace Of Spades. Nakon toga je 2001.godine usledilo i takmičenje po većim gradovima Srbije koje je nosilo naziv Kvalifikacije za Zaječarsku gitarijadu, gde smo u konkurenciji od šest bendova osvojili prvo mesto zahvaljujući Radomiru Mihajloviću Točku (grupa SMAK) koji je bio u žiriju te godine, a koji je naše pesme ocenio progresivnim za to vreme. Svirali smo četiri pesme i prošli na 35. Zaječarsku gitarijadu. Moram napomenuti da je nakon Zaječarske gitarijade došlo do promene personala u bendu, do jednog tihog perioda bez živih nastupa, ali i te kako važnog jer su tada nastale nove pesme koje će Glad svirati na svirkama koje slede, a neke od njih su se našle i na novom albumu.
JRS: Uglavnom su ti počeci dosta turbulentni ali i u neku ruku zanimljivi. Šta se dalje dešavalo nakon pomenute pauze?
Aleksandar Videnović: Glad je ponovo počeo da radi aktivno sa svirkama 2007.godine kao podrška bendu Mama Rock. Svirali smo sa Kraljevskim Apartmanom a kasnije i sa Osvajačima. Vrhunac je svakako naše prvo javno izdanje pesme Vampir na kompilaciji demo bendova 2010.godine u izdanju PGP-RTS. Tada smo svirali kao jedan od finalista u Studiju 6Radio Beograda.
JRS: Verujem da je mnoge ljude, baš kao i mene samog, interesovalo odakle baš to ime Glad. Kako ste došli do tog naziva?
Aleksandar Videnović: Imali smo tu sreću da smo rasli u vreme kvalitetnih filmova, stripova i zanimljivih knjiga (podvig nezamisliv u današnje doba kompjutera); ime benda je trebalo da bude jako, teško i mistično. Glad je jedan od Četiri jahača Apokalipse. Sećam se dobro da sam voditelju pomenute emisije Prsslook again, na pitanje zašto se zovemo Glad, rekao kroz osmeh da je to "glad za dobrom muzikom". Na jednoj svirci pre 7-8 godina imali smo zastavu Četiri jahača iza bubnjara. Sumnja se da je pomenuta zastava još uvek kod njega!
JRS: Vraćamo se sada na album. Izašao je, dakle, u januaru ove godine. Koliko je dugo trajala priprema, pisanje pesama pa i samo snimanje?
Aleksandar Videnović: Znaš, neke pesme koje smo još pre nekoliko godina radili jednostavno nismo mogli ostaviti neobjavljenim, i ubeđeni smo da im je mesto na albumu. To su hitovi koje ljudi znaju: Vampir,Zona Sumraka, Nokat i Meso, Sveti Gral, a potom i pesma Tamnica koja je poslužila za naš prvi spot. Ostale pesme smo radili nekih godinu dana, recimo, i za nas imaju potpuno istu težinu kao i pesme koje smo radili ranije. Jednostavno, ne stidimo se ni jedne jedine pesme koja je obeležila prvenac. Stidimo se što je prvenac.
JRS: Jako lepo rečeno i verovatno će se mnogi bendovi pronaći u ovoj poslednjoj rečenici, ali, bitno je da je album tu. Ko je pisao većinu materijala na albumu?
Aleksandar Videnović: Ono što je meni važnije od toga je da su svi oni koji su učestvovali u snimanju dali svoj pečat, kako se to već kaže. Tačno je da sam većinu pesama napisao ja, ali među autorima su i naš bivši klavijaturista Bojan Videnović, koji je takođe svirao klavir na baladi Vera, zatim i dugogodišnji bivši gitarista Darko Đorđević kao i sadašnji Milan Tričković Cile.
JRS: Gitarske deonice na albumu su veoma zanimljive. RIfovi i solaže su u pravom heavy rock maniru. Odakle ste crpeli inspiraciju?
Aleksandar Videnović: Moram priznati da ja pripadam starijoj školi pa moje solaže tako i zvuče, i ponosan sam na to, jer to sam ja. Nema tu kopiranja, to su emocije prenesene na žice. Cile je malo moderniji s obzirom na našu razliku u godinama, a i malo je brži! Gledali smo da rifovi budu jaki i bez mnogo "prilagođavanja" onima koji bi hteli da čuju nešto drugačiji Glad. Ne damo se!
JRS: Pošto sam i sam gitarista, zanima me i to; kako su podeljene dužnosti, tipa solaže, ritmovi? Delom smo to već pričali, ali eto neka ovo bude za sve nas gitariste.
Aleksandar Videnović: Tu smo Cile i ja, dakle , dogovarali ko će šta da svira. Ja sam se trudio da malo "teže" solaže prepustim njemu, jer ima delova koje jednostavno zahtevaju "prženje", kao recimo u pesmi Tamnica. Tamo gde se njemu činilo da su moje solaže sasvim pristojne i da ne ubijaju pesmu, ostalo je na meni. Važno je da se nismo otimali za delove i da svako voli ono što je odsvirao.
JRS: Da pređemo sada malo i na tekstove pesama. Možeš li nam reći o čemu zapravo govore tekstovi grupe Glad i kakvu poruku šalju? Inače da napomenem i to da je Nemanja Vacić - Waca, uradio đavolski dobar posao što se tiče vokala!
Aleksandar Videnović: Waca je nesebično dao onu potrebnu energiju svakoj pesmi, što je pomoglo i tektstovima da dođu do izražaja. Kada pevaš "iz muda", onda dobiješ takav vokal koji lepo priča priču o slobodi, ljubavi, prevari... Takođe i o strahu od gubitka ne samo one druge polovine jabuke, ma koliko ona bila crvljiva, već i o strahu od gubitka samog sebe. Imamo i jednu staru epsku pesmu o potrazi za svetim Gralom, o temi koja nas je od uvek fascinirala. Što se tiče poruka, jasno je da svaka pesma nosi svoju težinu, samo je pitanje koga će to u kojoj meri da pogodi. Bolesno verujem da ljudi znaju da slušaju pesme.
JRS: Zanima me koje su tvoje omiljene pesme sa albuma? Kao autoru prirodno je da su ti sve drage, ali ako bi mogao da izdvojiš neku, koja bi to bila? Meni je, recimo, od uvek Nokat i Meso bila favorit.
Aleksandar Videnović: Drago mi je da spadaš u onu grupu ljudi koja ističe Nokat i Meso, naš prvi hit koji se, eto, našao i na albumu. Ja se obično vežem za svaku novu pesmu koju napravimo. Preslušavajući album stotinu puta, uvek dođem do onoga što si i ti rekao, da je teško odvojiti pesme. Niko to ne radi, ali hajde da napravimo izuzetak: tu se vodi mrtva trka između Noćas mi se samo govori o tebi i Tamnice, koja me i danas dirne kada gledam spot. Inače, verovao ili ne, pomenuta pesma Noćas... je nastala u snu! Sanjao sam melodiju i tekst refrena, ustao sam u toku noći i odmah na kompu snimio melodiju i tekst pevajući. Posle nekoliko dana napravio sam celu pesmu. Eto, i to mi se dogodilo!
JRS: Poslednja pesma na albumu je instrumental pod nazivom Mrtvima. Odakle je potekla ta ideja i o čemu se tu zapravo radi?
Aleksandar Videnović: Moram da priznam da si jedan od retkih koji postavlja prava pitanja. Čovek se tokom svog života susreće sa smrću bližih ili daljih ljudi koji mu znače. Gitara je čudesna naprava koja u nekim trenucima može da proizvede i bol. Ta pesma je posveta mrtvima koji su i dalje živi u nama.
JRS: Jako inspirativan instrumental, nema se šta više dodati. No, da se osvrnemo i na staru dobru temu, koja je iz nekog razloga tema broj jedan gotovo svih recenzija sa ovdašnjih prostora - produkciju. Za mene je lično mnogo bitnija pesma kao pesma, odnosno ideja i njeno izvođenje, nego "cena" produkcije. Ovo pitam iz razloga što znam da si produkciju celog albuma zapravo uradio ti. Koliko je taj deo posla za tebe bio izazovan?
Aleksandar Videnović: Prethodno moram reći da su pesme snimane na različitim insturmentima, sa dugim pauzama. To i jeste bio izazov s obzirom da sam se prvi put latio tog posla, moram priznati, u veoma teškim uslovima. Iako nisam sasvim zadovoljan, mogu reći da sam se trudio da dam svoj maksimum. Opet kažem, moglo je to i bolje ali ne u uslovima u kojima je rađeno.
JRS: Pošto pratim vaš rad već dugi niz godina, znam da ste na svirkama izvodili još neke pesme, pored ovih deset koje su završile na albumu. Da li imate u planu da i neke od njih snimite?
Aleksandar Videnović: Mnogo mi je drago da te pesme nisu izgubile na značaju. Čvrstog sam stava da čovek mora svoj rad da sačuva. Jednom će i te pesme doći na red.
JRS: Kako je nastao omot albuma? Ko je zaslužan za to i odakle inspiracija?
Aleksandar Videnović: Model na omotu je jedna zanimljiva osoba koja se zove Jelena Ilić. Naime, ona je i autor našeg logoa koji sam ja, ruku na srce, teško prihvatio, ali sam ubrzo uvideo da sam se prevario jer to je ono što nam je trebalo. Što se tiče omota, Jelena je tu svoju fotografiju "doterala" i dala joj onu mističnu notu. Taj takav omot je bio na našem maksi singlu koji smo sami štamapali na disku u vreme kada je bilo nezamislivo snimiti album. Te diskove smo delili na svirkama. Onda je taj omot modifikovan od strane našeg bubnjara Ljupčeta Cvetanovskog koji je omot u boji potpuno zamračio i napravio ga onakvim kakav nam odgovara. Ja sam tu nešto malo korigovao i napravio "buklet" za disk. Moram napomenuti da je foto za album radio naš bivši basista Davorin Dinić.
JRS: Snimili ste i nekoliko spotova koji prate ovo izdanje. Možeš li nam reći nešto više o tome? Da li je možda u planu još neki spot?
Aleksandar Videnović: To je zaista priča za sebe. Kada smo uradili Tamnicu, palo mi je napamet da ta pesma, koja je inače bila jedan veliki iskorak u izvođenju, treba da se prenese na video. To je naš prvi spot. Ljubaznošću dobrih ljudi dobili smo Logor na Crvenom krstu za snimanje, doduše dobili smo i samo dva sata za to. Drugari su nam pomogli oko snimanja. Izdvojio bih Milana Mitrovića našeg kamermana koji je nesebično dao sebe da u nemogućim uslovima snimi ono što smo tražili od njega. Glumac je pomenuti nekadašnji basista, svestrani, Dača Davorin Dinić, a njegova partnerka u spotu Nikoleta Milosavljević. Veselje je kratko trajalo jer je neko udurženje boraca "podivljalo" i kukalo kako je snimanje muzičkog spota u Logoru skrnavljenje žrtava; tu su međutim upravo zaboravili da pesma govori upravo o slobodi i ljubavi, a takođe nisu ni pomenuli gomilu političara koji svake godine 12.februara skrnave to sveto mesto svojim prisustvom i bljuvotinama koje izgovaraju u njihovim besmislenim govorima. Povukli smo spot na mesec dana, posvetili ga žrtvama Logora i pustili ga da se dalje vrti. Da li ima nečega blasfemičnog u spotu gledaoci mogi da se uvere na Youtube-u.
Tokom 2017. i 2018. godine snimili smo još tri spota: za pesmu Kao nekad kad sam bio sam, sa mojim trenerom kendoa Željkom Hotićem i drugarima iz kluba Mushin, u kome mu je prtnerka bila moja drugarica Irena Živković. Potom za pesmu Pogrešan dan sa Draganom Kocićem i njegovom lepšom polovinom Aleksandrom. Poslednji spot koji još uvek nije izašao i u produkcijskoj je fazi; to je prva akustičarska Glad balada i zove se Vera, sa sjajnom Majom Kovačević i Damirom Mladenovićem, inače bivšim pevačem benda Glad!
JRS: Kako se Glad uklapa u današnju domaću rock n roll scenu i šta je to što vas čini jedinstvenim?
Aleksandar Videnović: Pa, iskreno, mislim da Glad radi iskrenu svirku, Nema mnogo dopadanja ovim ili onim, i dosta mi je deljenja na neki underground i mainstream pravac, i kojekakve druge budalaštine. Time se nažalost i dalje bave polupismeni i samozvani poznavaoci muzike kojima je dato da pišu svašta po portalima i da pljuju. Glad jeste jedinstven po tome što se nikako ne uklapa u moderno poimanje muzičke scene koja je apsolutno upropašćena kao i sve u zemlji Srbiji. Srećni smo što ne moramo da molimo nikoga, a publiku imamo.
JRS: Kakvo je tvoje mišljenje o našoj, niškoj rock sceni? Svirali smo mnogo puta zajedno deleći svirke. Da li se nešto promenilo od tada?
Aleksandar Videnović: Moram reći da je ova rabota kojom se bavimo u stvari nezahvalan posao. To znači da su neravnopravni uslovi izražavanja onoga što radiš. Verujem da me razumeš jer si i ti u toj priči. Imati bend koji radi autorske pesme na inače vrlo plodnom zemljištu, a koje se suočava sa, slobodno mogu reći diskriminacijom branše u vidu kvazi muzičkih portala, samozvanih kritičara, pojedinaca koji ne osećaju muziku i ono što je rečeno kroz tekstove, realno je mnogo teško i nezahvalno. Pa ipak, bendovi tvrdoglavo i po meni sasvim opravdano, nastavljaju da rade po svome, da izražavaju svoj bunt kroz pesme, da pevaju o slobodi , pravdi ili nepravdi. Malo ko, ili gotovo niko, neće moći dopreti do ušiju slušalaca što zbog gore rečenog, što zbog neobjašnjive nezainteresovanosti publike da uopšte načulji uši i pokuša da probije tu medijsku barijeru. Jer, mnogo toga može da se čuje iz poruka koje šalju bendovi kroz pesme.
JRS: Potpuno se slažem! Inače, reci nam i to, kako ljudi mogu doći do vašeg izdanja i u kojem formatu je sve album distribuiran?
Aleksandar Videnović: Naš album je dostupan na sajtu izdavača - One Records. U Nišu se može naći u prodavnici CD Sound u podzemnom prolazu u centru grada. Pored toga, ima nas i na svim muzičkim platformama poput Spotify, Deezer, Google Play, Youtube i mnogim drugim.
JRS. Kakvi su vam planovi za budućnost?
Aleksandar Videnović: Glad će raditi na drugom albumu koji će biti konceptualan; naime, pre ravno deset godina napravili smo jedan projekat povodom dvestogodišnjice Boja na Čegru. To je trebalo da bude svojevrsna rock opera, ali sa neafirmisanim pevačima u glavnim ulogama. Oduvek sam želeo da radim sa onima koji su talentovani a nemaju mogućnost da se izraze i da se njihov kvalitet vidi i čuje. Celu priču nismo mogli da izvedemo sami; potrebna nam je bila Letnja pozornica u Tvrđavi i napravili smo projekat zajedno sa NKC-om i Balkanrock-om, aplicirali, ali nismo dobili ni dinara za to. ni od grada ni od države. Pouzdano znam da predstavnici kulturnih ustanova u to vreme, na sastanku kod gradnoačelnika, nisu znali da se jedan takav jubilej uopšte obeležava nekoliko meseci nakon tog sastanka; a Glad se godinu dana pre toga pripremao za koncert. Radi se o pesmama koje govore o događajima uoči, za vreme i nakon Boja na Čegru, naravno ispevano na naš način, sa dodacima melosa podneblja o kome se u pesmama govori. Pošto tada nismo mogli da iznesemo ovu priču, Glad će drugi album upravo uraditi na ovu temu.
JRS: Ovo zvuči jako zanimljivo. Moram priznati da jedva čekam da čujem sve to. Inače, hvala ti na izdvojenom vremenu i nadam se da smo, ovako kroz časkanje, uspeli da što bolje predstavimo vaš album prvenac! Eto za kraj, možda neka poruka za čitaoce?
Aleksandar Videnović: Najpre hvala tebi, velikom borcu za rock n roll, što si mi ukazao čast da govorim za tvoj portal i što si odškrinuo vrata onima koji nemaju uvid u naš rad, kako bi se eventualno zainteresovali da čuju šta nose te pesme koje Glad izvodi. Ljudima poruka može da bude samo jedna: nema ničeg slađeg i važnijeg od slobode i ljubavi.
Nakon osam godina iščekivanja, konačno smo dobili i jedno novo izdanje grupe Whitesnake koje možemo svrstati u kategoriju - albuma. Dugo najavljivani Flesh & Blood ugledao je svetlost dana 10.maja ove godine i predstavlja prvo izdanje benda sa potpuno novim pesmama još od albuma Forevermore iz 2011.godine. Ipak, treba napomenuti i sledeće; kako ne bi smo stekli pogrešan utisak o radu grupe i njihovom statusu u tom međualbumskom periodu, David Coverdale i njegova ekipa izbacili su, bar ako je sudeći po striming servisima, čak jedanaest različitih izdanja, među kojima i nekoliko "live" albuma,remasterizivanih izdanja starih ploča poput Whitesnake 1987 (2017) i Slide It In (2019), kao i dva vrlo zanimljiva albuma: Unziped (2018) u tri verzije kao set akustičnih numera kao i visoko ocenjeni Purple Album iz 2015.godine o kojem smo i sami pisali u to vreme. Sve ovo bi trebalo predstavljati dovoljan dokaz koji pokazuje koliko zapravo sam Coverdale baš i ne voli da sedi skrštenih ruku, što je sa strane nas fanova za svaku pohvalu.
No, da fokus ove priče ipak vratimo na sam album Flesh & Blood, dok još nije i kasno i dok ne dođe do bespotrebnih zabuna oko toga šta je zvanično albumsko izdanje a šta ne. Kada je reč o ovom albumu, zanimljivo je da on je zapravo trebalo da izađe još tokom 2018.godine, kako je najavljivano. Međutim, David Coverdale je imao određenih problema sa zdravljem, i to upravo u periodu kada je trebalo da snima vokale, i to koliko se tada moglo saznati iz medija, probleme i sa samim glasom. Rezultat toga bio je, pored čekanja, i neminovna prmena koja se može osetiti i po kvalitetu David-ovog vokala na ovom izdanju. Više je nego očigledno da Coverdale odavno već nije onaj stari što se pevanja tiče, ipak i pored toga što se muči sa dostizanjem visokih tonova, mora se priznati da su njegovi niži registri i dalje neprikosnoveni, a s obzirom da čovek ima skoro sedamdeset godina, apsolutno nemamo pravo da mu to uzimamo za bilo kakvo zlo. Uostalom, postoji toliko pevača na današnjoj rock sceni, mlađih od njega samog, kojima bi i dan danas mogao da drži lekcije iz pevanja i očuvanja karaktera glasovnih sposobnosti. Toliko o tome.
Ono šti bi se pak moglo zameriti starom liscu jesu tekstovi pesama. U redu, svakako smo bili svesni činjenice da se David Coverdale neće, posebno ne pod stare dane, odreći svog stila pisanja tekstova u kojima je "ljubav" centralni pojam oko koga se sve vrti. Jednostavno je ostao dosledan u tome i nikakvog problema tu nema, osim što su tekstovi pojedinih pesama, ako tako možemo da kažemo, previše uprošćeni i svedeni čak na ne toliko zanimljivo i puko ponavljanje fraza. To ponavljanje fraza se odnosi uglavnom na stare reciklirane fraze, ali i na ponavljanja jednih te istih stihova u samim pesmama. Nisu se po tom pitanju mnogo ni razlikovali prethodni albumi koje je bend izbacio, da budemo iskreni, ali jednostavno ovde se takav utisak stiče i nameće i više nego što bi možda trebalo.
Sa druge strane valjalo bi se pozabaviti i muzičkom stranom albuma. Zapravo sve ove kritike, će se jasnije pokazati na samim primerima kada krenemo da analiziramo pesmu po pesmu. Muzička, odnosno gitarska strana priče bila je ono što je verovatno mnoge fanove interesovalo u smislu finalnog proizvoda. Autora ovog teksta svakako jeste. Pisali smo u pomenutom tekstu o Purple albumu o toj bitnoj personalnoj promeni u sastavu grupe, odnosno odlasku gitariste Doug Aldrich-a, i prelaska Reb Beach-a na levu stranu bine, odnosno prelaska direktno u muzičku laboratoriju Coverdale-a, na ko-producentsko mesto. Ko malo bolje poznaje rad grupe Whitesnake zna na koji način David Coverdale funkcioniše kada je reč o stvaranju novih pesama. Nakon odlaska Marsden-a i Moody-a, originalnog gitarskog dvojca grupe, Coverdale albume uglavnom pravi sa jednim od gitarista, dok je drugi tu da pruža podršku zvuku benda na živim nastupima. Od 2003. godine pa sve do svog odlaska, to mesto držao je već pomenuti Doug Aldrich. Da stvar bude još i zanimljivija, u sedmici pre izlaska albuma došlo je i do medijskog prepucavanja bivših saboraca Aldrich-a i Beach-a, gde je Reb prvi opalio strelicu rekavši kako u tom periodu nije dobijao šansu da se iskaže kao autor pesama. E sada je konačno došao i taj trenutak. Na albumu Flesh and BloodReb Beach je prvi put potpisan kao autor pesama, zajedno sa Coverdale-om ali i drugim gitaristom koji se u međuvremenu pridružio grupi Joel Hoekstra-om. Valjda zato što u WS-u makar jedan gitarista mora biti plavokos.
Verovatno se pitate zašto se o tim stvarima toliko troši reči? Njabolje bi bilo da sada krenemo na analizu samih pesama, pa ćemo na kraju pokušati da izvedemo zaključak koji se nesumnjivo nameće, i odgovorimo na ovo hipotetičko pitanje. Na samom albumu se nalazi trinaest novih pesama, ali ako pogledamo i prošireno izdanje onda možemo pridodati još dve bonus pesme kao i tri remiksa. Pošto nema smisla pričati o jednim te istim numerama zadržaćemo se dakle na tih prvih petnaest. Album otvara stvar pod nazivom Good To See You Again. Jedan onako, moglo bi se na prvu loptu reći, pravi "old-school" Whitesnake rif i slajd gitara koja se provlači kroz skoro celu pesmu. Ništa toliko gandiozno ali ni loše u isto vreme. Što se teksta tiče, više je nego očigledno da se radi o svojevrsnom salutiranju publici od strane samog Coverdale-a. Nešto što smo od njega već imali prilike da čujemo i ranije. Sa druge strane ipak, već u toj prvoj pesmi počinje da se primećuje ono o čemu smo pričali. Čini se nekako da Coverdale previše puta ponavlja "good to see you again" frazu. Isto se može reći za početni rif. Naredna pesma Gonna Be Alright je po rečima samog Coverdale-a, ostatak još iz perioda Coverdale-Page saradnje. Eto dokaza da nikada nije kasno da i stare ideje ugledaju svetlost dana. Solidna stvar u svakom slučaju, nešto blažeg manira, a moglo bi se reći da podseća i na radove sa recimo Restless Heart. Nakon nje sledi i Shut Up And Kiss me o kojoj smo već pričali u Febuarskom žurnalu. Nakon besomučnog preslušavanja i dalje ostaje onaj isti utisak a to je da se radi o jednoj vrsti nekakvog letnjeg rok hita. Hey You (You Make Me Rock) koja potom sledi je zapravo i treći single, odnosno stvar koju smo mogli da čujemo početkom aprila. Nešto metalskija od prethodnih i sa jasnom porukom (ko stvorena za live nastupe), moglo bi se reći da je jedna boljih na albumu. Ovde dolazti do izražaja David-ovo baratanje nižim registrima koje smo pominjali. Izdvajaju se takođe i fantastične solo deonice, mada se teško može raspoznati ko ih svira, s obzurom da je stil soliranja Beach-a i Hoekstra-e dosta sličan, posebno kada je reč i tapinzima, što podseća nesumnjivo i na Slip Of The Tongue period. Nakon nje furiozno kreće Always and Forever, koja ako pažljivo slušate strofe, melodijski podseća pomalo na Guilty Of Love. Ipak, ono što je "problematično" sa ovom pesmom je refren u kome doslovce David kaže: "always and forever we will always be together". Uh. Upravo je to što daje ovom izdanju ukus odbojnosti. Zašto,ali zašto toliko očigledno? Ova stvar definitivno ide u kategoriju onih koja obavezno dobije jedan "skip" pre nego što se završi, naravno nakon prvobitnog preslušavanja. Isto važi i za sledeću When I Think Of You (Color Me Blue). U pitanju je balada, ali jako dosadna balada i činjenica je da Coverdale nakon zaljubljenih i ludih osamdesetih i mračnih devedesetih, nije napisao dobru baladoidnu pesmu. Ako nađete neku javite. Uostalom, čak mu to nije uspelo ni sa Adlrich-om.
Nakon dve vrlo sporne numere dolazi konačno i jedno osveženje u vidu Trouble Is Your MiddleName. Single broj dva iz marta meseca i definitivno pesma koja je nešto najbliže klasičnoj WS rokačini. Bluzersko-metalni rif, zapravo bluz uvod koji se kasnije pretvara u pravu metalčinu je pun pogodak i zapravo ispunjava neko, možda i lično, očekivanje od ove postave Whitesnake-a, što se tiče postavljanja novh standarda i svojevrsnog vaksrsuća ove postave. Naizmenično soliranje u središnjem delu pesme i tvrda i bombastična ritam sekcija Michael Devin-a i legendarnog Tommy Adlrige-a, Coverdale-ov ostareli ali iskusni vrisak i pravi ujed bele zmije. Sve je na svom mestu! Za sada ubedljivo najbolja pesma.
Drugu polovinu albuma otvara numera Flesh and Blood, koja je kako sam David navodi, nastala još u periodu njegovog solo izdanja Into The Light iz 2000.godine. Pesma koja nije uspela da se nađe na tom albumu, koji nije uopšte loš ali je miljama daleko od najvećih WS izdanja, našla je svoje mesto upravo sada. Navodno je kako sam David kaže, produkcijski tim toga doba nije želeo. Hmm, ne znamo tačno da li su isti ljudi i dalje u tom produkcijskom timu, ali ko god da je, možda je trebalo da ponovo stavi jedan "veto". Šta fali pesmi? Klasična "crunchy" rok stvar, reklo bi se? Jednostavno ne; jednostavno je previše prosta za grupu poput Whitesnake. Previše obično zvuči za bend u kome imate dva virtuoza kao što su Reb Beach i Joel Hoekstra, ili pak hobotnicu za bubnjevima Tommy Aldrige-a. Dalje imamo i Well I Never, navodno dalekog rođaka pesme Slow And Easy. Možda u David-ovom umu ali nama svakako ne. Ne toliko tragična kao neke od prethodnih pesama, ipak se ne bi usudili da je stavimo u red klasičnih WS rokačina, poput pomenute i legendarne Slow And Easy. Nakon toga ne mestu broj deset imamo jedan pravi skriveni dragulj, Heart Of Stone. Gurnuta daleko u dubinu albuma, izranja polako i nesigurno poput ranjene zveri (zmije),tako da je možda možete lako preskočiti. Dosta mračnija, ma, mnogo mračnija od svih drugih na album, u "mid-tempo" maniru ova pesma je perfektno balansirana meldoijski gde se pored gitara u ceo taj spektar uključuje i Michael Devin svojim bas deonicama. Pored toga mogla bi se izdvojiti i solo deonica, koja pored fantastičnog mučenja žica (kojeg god od pomenute dvojice) prati i grmljavina Aldrige-ovih bubnjeva gde on još jednom dokazuje zašto je i "pod stare dane" jedan od najboljih bubnjara u rock svetu. Zapravo, u ovoj pesmi su svi na viskom nivou. Obratite pažnju na ovu numeru, ako ste još uvek tu!
Dolazimo i do poslennje trećine albuma i numere Get Up, koju bend već izvodi na novootpočeloj turneji. Radi se o jednoj old-school roknrol numeri koja neodoljivo podseća na pesme sa nekih starih izdanja, recimo da je neki daleki, ali pravi rođak pesme Take Me With You. "Balls to the walls" kako reče Coverdale, a mi kažemo, "može da prođe"! Solaže su takođe vrhunske. Nakon nje imamo pesmu pod nazivom After All. Šta reći? Onako. Još jedna za preskakanje. Ne bi da trošimo mnogo reči o njoj.
Za kraj osnovnog dela albuma imamo i numeru Sands Of Time. Ova pesma je u dosta drugačijem maniru od svih prethodnih. Liči pomalo na rifove iz vremena Coverdale-Page albuma. Tekstualno je takođe nešto drugačija od ustaljenih Coverdale-ovih tema. Radi se zapravo o dvoje ljudi koji su rođeni u isto vreme ali na različitim mestima, tj svetovima, i pokušavaju da stupe u kontakt ali bezuspešno. Zanimljivo u svakom slučaju. Pesmu inače potpisuje i Reb Beach, što nas tera na pomisao da je ovo ustvari neka vrsta odgovora na pesmu Forevermore sa prošlog albuma, sa kojom je Doug Aldrich prosto doktorirao kao gitarista Whitesanake-a, i koja je zatvorila to izdanje. Ova ovde koju imamo, Sands Of Time, je definitivno Reb-ova prilika da se domogne istih visina. Vreme će pokazati da li je u tome uspeo. Za kraj vredi pomenuti i dve bonus pesme, posebno prvu pod nazivom Can't Do It Right For Do It Wrong. Vrlo umirijuća stvar u totalnom parplovskom stilu, tipa You Keep On Moving. Nije jasno zbog čega je ova pesma otpala u bonus sekciju ovog albuma (dakle ako slušate običnu cd-verziju, nećete je imati: long live streaming servisi). Lagano pobeđuje gotovo polovinu onih mučnih numera sa albuma. Možda je opet to taj produkcijski tim umešao prste. Za kraj ovog dela albuma, imamo i If I Can't Have You, za koju nema sumnje zbog čega je tu kao bonus.
Uh! Ako ste izdržali do ovog dela teksta svaka vam čast na tome. Nije lako održati pažnju za internet pisanija u današnje vreme, ali verujte nije lako ni čukati po tastaturi ovoliko. Ipak, šta da se radi. Autoru ovog teksta je Whitesnake jedan od omiljenih bendova. Pesama je definitivno puno, čak i previše, tako da je dužina teksta naamo se opravdana. Da, pesama je stvarno možda i previše. Da su recimo preskočili nekoliko onih slabije ocenjenih imali bi smo zasigurno jedno ako ne bolje onda makar kompaktnije izdanje.
Na kraju da se vratimo i ponovimo teze sa početka. Album je solidan, dakle nije za totalno izbegavanje. Nipošto. Sa druge strane imamo tekstove koji su na momente možda i previše kliše, imamo dosta ponavljanja fraza i imamo, ono što je možda najviše zatajilo, a to su gitare, odnosno gitarske deonice, ili ti prosto rečeno rifovi. Nekako se stiče utisak da ni u jednoj pesmi, osim možda u Trouble Is My Middle Name, Reb Beach i Joel Hoekstra nisu stvorili neki upečatljiviji rif, nešto što bi se moglo prepoznati kao Whitesnake novog doba. Drugim rečima nisu uspeli da definišu novi WS gitarski vajb. Sa druge strane, toliko pominjani Doug Aldrich jeste.. Uspeo je da na albumima Good To Be Bad i Forevermore definiše jedan potpuno sveži i novi Whitesnake stil, oanko kako su recimo John Sykes i Adrian Vandeberg to uradili krajem osamdesetih, što je tada bila promena u odnosu na staru gardu Bernie Marsdena i Micky Moody-a koji su takođe ostavili bezbroj dobrih pesama u nasleđe i kao prvi naravno postavili standarde. Vrlo, vrlo visoke standarde. Dakle, ne radi se o tome da su Reb i Joel loši, naprotiv, njihovo virtuozno soliranje je dokaz njihovog umeća, ali nije sve samo u tome. Na kraju svi smo mi fanovi i želimo samo najbolje. Flesh and Blood je još jednom dobar i solidan album, ali definitivno gubi trku sa Good To Be Bad i Fovermore. Ako David Coverdale i ekipa ponovo u neko dogledno vreme okupiraju studio, nadamo se da će biti na kojem stepeniku više,ako ne, hvala im i za ovo izdanje. Od bendova sa tolikim stažom, danas je prava retkost dobiti novi album.
Dugo najavljivani i očekivani film pod nazivom The Dirt "najozloglašenjeg" benda na svetu, grupe Motley Crue, ugledao je svetlost dana 22.marta ove godine. Ovo je ujedno i najveći poduhvat u gotovo četrdesetogodišnjoj karijeri ovog losanđeleskog benda, Film je široj publici postao dostupan putem Netflix-a (dostupan u Srbiji), međutim kada se malo dublje zagrebe ispod površine postaje jasnije koliko je zapravo truda bend uložio u ovaj projekat, odnosno koliko je prepreka bilo potrebno preći kako bi se ostvario zacrtani cilj.
Priča je kao što možda već znate krenula nakon 2001.godine i izlaska autobiografske knjige The Dirt, koja je iznela gotovo sve ono dobro i loše, do najsitnijih detalja, iz karijere benda i ubrzo postala bestseler u svetu rok izdavaštva. Ubrzo nakon toga javila se i ideja o filmu. Međutm, Nikki Sixx i ekipa počeli su da se susreću sa problemima i to na samom početku. Jedna za drugom, velike izdavačke kuće poput MTV-a i Paramount-a, odbijale su da stanu iza benda i prikažu ga u onakvom svetlu kakav on zaista jeste. Stvar je ipak, nakon mnogo godina preuzeo Netflix, koji je spasao čitavu stvar i lansirao ovaj film u orbitu. Možemo reći samo jedno: Hvala im na tome!
Da bi se ovaj film iole "shvatio" nije potrebno biti u nekakvom savetu mudraca poznavalaca filmova, već je bitno iznad svega poznavati Motley Crue kao bend, odnosno imati makar malo uvida u to ko su i kakvi bili Nikki Sixx, Mick Mars, Tommy Lee i Vince Neil, tokom svoje muzičke karijere ali i šire od toga. Stoga je preporučljivo pre svega upoznati se sa likom i delom benda, pre ili posle gledanja filma svejedno. Ovde međutim neće biti prepričavanja karijere Motley-a jer nemamo ni vremena a ni prostora da ispišemo, odnosno prepirčamo celu knjiguThe Dirt, Nije potrebno!
Ono što je bitno napomenuti je to da su Motley Crue oduvek bili bend kojeg mediji nikako nisu mirisali. Mediji ko mediji, u svoj svojoj zatvorenosti i kontrolisanosti uglavnom ne vole kada se izlazi iz okvira nametnute opšte paradigme, nevezano za to o kojem vremenskom periodu je reč . Motley su sa druge strane upravo bili takvi. Bend koji nije znao za granice i uvek je išao van postavljenih okvira i to na svoj jedinstveni motley-način. Upravo je tako i sa samim filmom The Dirt. Opšti utisak koji se mogao steći nakon premijernog pojavljivanja filma je taj da su reakcije podeljene: mejnstrim mediji su ga uglavnom "nacrnili" i davali loše kritike dok su iskreni fanovi sa druge strane jednostavno oduševljeni. Ništa novo i neočekivano kada je reč o Motlijevcima. Renomirani vebsajt Rotten Tomatoes, koji predstavlja nešto slično kao i IMDB u svetu filmova, o tome najbolje govori. Razlika u oceni kritike i oceni publike je više nego drastična.
A šta je to što je kriitku toliko iznerviralo? Odnos članova benda prema ženama možda? O tome bi se mogla napisati studija, ali bi nakon toga ovaj blog verovatno bio ugašen, ako bi pre toga dospeo pod ruku raznoraznih NVO. Nije samo jasno kako taj "bajni mejnstrim" ne vidi i druge filmove u kojima se tako nešto prikazuje. Sigurno im nije kanula neka parica, bio bi možda odgovor koji je najbliži istini Sve u svemu Motley je u filmu prikazao samo delić tog aspekta svoje kontraverzne karijere. Na kraju, grupi devojke bile su normalna pojava i mnogo pre Motley Crue-a, ali šta god, o tome stvarno ne vredi raspravljati dalje.
Sledeće što se može izdvojiti bi recimo bilo upoređivanje sa filmom grupe Queen, Bohemian Rhapsody. U suštini reč je o dve skroz različite grupe, dva različita perioda i dve različite sudbine. Svaki film je na svoj način dobar i glupo je upoređivati ih, s obzirom da je Bohemian imao mnogo veći budžet i naravno kasnije osvajao i Oskare. The Dirt to neće sigurno doživeti ali jednostavno nije ni pravljen sa takvim ciljem.
Što se kritike publike tiče, tu već postoji jedna stvar koja zapravo spaja oba navedena filma. Reč je naravno o istorijskoj nepreciznosti i vremenskoj manjkavosti. Zašto je to tako, nije lako dati odgovor. Sasvim je normalna stvar da četrdesetogodišnja karijera ne može svesti u samo dva sata igranog filma. Zapravo može, ali onda se to zove dokumentarac, a ne igrani film. Ako ste propustili da se zabavite kroz jedan ovakav film, i uživate u deliću atmosfere tih ludih 80-ih, koje se uzgred nikada više neće ponoviti u rock svetu, onda ste pogrešili i vreme i mesto kao i izbor. Sa druge strane oni koji su uživali, a manjkalo im je istorijskih činjenica, VH1 je početkom 2000-ih izbacio Motley Crue Behind The Music, tako da samo navalite! Pored toga postoji još i gomila drugih emisija o bendu na internetu. U suštini, pravim i iskrenim fanovima Motley-a, koji već znaju sve o bendu, ovakve neregularnosti u filmu zapravo i ne predstavljaju nikakav problem. Moglo bi se što šta tu dodati ili oduzeti,ali jednostavno ne predstavlja nikakav krucijalni problem. Bilo je dosta reči i o drugim poznatim ličnostima iz sveta muzike, a naravno i nekih od bivših supruga članova benda, koje se jesu ili nisu pojavili u filmu. Stvar je tu takođe jako prosta. Prvo, broj onih koji će se pojaviti, ograničen je vremenom, a drugo, za predstavljanje nečijeg lika i dela potrebno je prvo zatražiti dozvolu od same osobe. Nakon toga na scenu stupaju autorska prava, papirologija, advokati i ko zna šta sve još što Motley-u očigledno nije trebalo. Ajd sad zamislite Pamelu Andresson i Tommy Lee-a kako se ponovo svađaju o tome kako ih je ovaj film prikazao...
The Dirt Soundtrack (2019)
Kakav bi mi to muzički blog bili da ne napišemo nešto i o samoj kompilaciji koja prati ovo filmsko izdanje. Motlijevci su nas, dakle, počastili i istoimenom kompilacijom na kojoj se nalazi osamnaest pesama. Četrnaest starih dobrih hitova je tu da nas podseti na slavne dane ovog benda, odnosno da kako to već ide, pokrije i muzičku stranu filma. Radi se uglavnom o pesmama iz perioda 81-89, koji je i u samom filmu najviše prikazan. Akcenat je posebno na pesmama sa prvog albuma Too Fast For Love, numerama koje su zapravo pomogle da se Motley Crue probije i postane ono što je i dan danas. Međutim, ono što je fanove najviše obradovalo jeusu svakako i četiti potpuno nove pesme, koje su urađene kako za potrebe filma, tako i iz samih muzičkih potreba benda. Motley Crue jesu 31.decembra 2015. godine završili karijeru što se tiče javnih nastupa, čak su stavili i paraf na pravno obavezujući sporazum (što to nekako glupo zvuči) , ali normalno, kao što smo tada i pisali, Motley Crue na tome nije nameravao da stane, što se na kraju i obestinilo.
Snimanje pesama za potrebe kompilacija zapravo nije ništa novo u karijeri ovog benda. Ko ih bolje poznaje zna, da još od prve kompilacije Decade of Decadence iz 1991.godine, Motley Crue obavezno ubacije po dve, tri, a nekada i više potpuno novih pesama. Prva numera koja otvara ovaj Soundtrack je istoimena pesma The Dirt koja je urađena u saradnji sa Machine Gun Kelly-em, reperom i glumcem koji je glumio Tommy Lee-a. O pesmi smo opširno pisali u Žurnalu iz februara, tako da ovde nećemo mnogo širiti priču o njoj. Kakva je to samo rifčina Mick Mars-a! Takođe i jođšjedan dokaz da rock i rap idu jedno sa drugim. Bez preterivanja, jedna od top tri pesme u onom modernijem delu katalogu benda. Sledeća nova nalazi se na mestu broj šesnaest i nosi naziv Ride With The Devil. Sleazerski rif koji je otvara, provlači se kroz skoro celu pesmu. Bas i bubnjevi zakivaju na dno. Poruka koju šaje, hmm pa to bi se moglo opisati ovako: Šta je to što je Nikki Sixx najviše voleo negde od 1983 do 1987.godine, i kako se ta vožnja sa đavolom na kraju po njega zavšila? Naredna nova numera je Crash And Burn. Jedna jako melodična pesma sa svim potrebnim Motley začinima: prljave Mick-ove gitare, Vince-ov skvičeći vokal i zakivanje za dno u režiji dvojca koji je ostao poznat po "razbijanju i paljenju" kroz karijeru benda. Sve tri originalne nove numere zapravo aludiraju na sam film i međusobno su povezane jer će te u svakoj od njih čuti ponavljanje reči The Dirt. Za kraj ove fantastične kompilacije dobili smo i jednu obradu. Motley Crue jednostavno ne bi bio to što jeste kada ne bi uradio nešto ovako. Vince Neil koji izgovara stihove "like a virgin" je nešto stvarno neprocenjivo! Naravno reč je o obradi Like A Virgin od Madonna-e. Pesma zapravo uopšte ne podeseća na original, što se same muzike tiče. Urnebesno, provokativno i stopostotno Motley!
Konačno, kada je reč o sumiranju utisaka, treba reći da je ovo jedna velika pobeda Motley Crue-a. Bend koji je sam sebi propisao smrtnu presudu uspeo je da u roku od tri godine nakon toga još jednom do neba obraduje svoje stare fanove. Film i nova muzika, pa šta čovek više može poželeti. Međutim tu nije kraj. Znate li da su recimo stream-ovi Motley pesama na digitalnim servisima porasli po 200 pa čak negde po i 300%? Knjiga The Dirt je ponovo, posle osamnaest godina broj 1 na listi muzičkih izdanja. Film je drugi najstrimovanijij na Netflix platformi a bend je ponovo u vrhu skoro svih Bilboard-ovih top lista. Fenomenlano! Još ako dodamo i to da su sebi pridodali i armiju potpuno novih fanova, koji do pre 22.marta nisu ni znali da ovaj bend uopšte postoji, fanova koji možda do tog dana nisu ni bili u svetu rock muzike, ovo onda nije pobeda samo za Motley Crue već i za rock muziku uopšte (isto se desilo i sa Queen-om). Svaka čast Motley Crue i hvala vam na svemu. Pokazali ste još jednom zašto ste toliko veliki bend!
Kuvanje, farbanje kose, automobili, masoni, iluminati, Tesllin top, politika, kako uraditi ovo, kako uraditi ono, samo su neke od tema mnoštva različitih podkasta, ili bolje rečeno internet emisija, koje čine da nam dani budu ispunjeniji i kvalitetniji, u ova teška vremena u kojem je mejnstrim televizija, gotovo sigurno, dotakla istorijsko dno. Sa druge strane ukoliko pratite naš blog velika je verovatnoća da već samim tim pratite i neke muzičke podkaste kojih je takođe puno na internetu. U januarskom Žurnalu predstavili smo vam Cathouse podkast, koji ste nadamo se probali da oslušnete. Ovom prilikom ćemo, za razliku od inostranih, predstaviti dve verovatno najbolje domaće muzičke internet emisije, za koje smatramo da i te kako vredi pogledati. Obe emisije se bave pre svega domaćom i regionalnom scenom i to potpuno u DIY (uradi sam) maniru, uostalom kao i ovaj blog. Spremite svoje račuanre za Betornjeru i Hard Peak!
Betonjera - bombonjera od betona
Ekipa Betonjere koju predvode Filip Ćafi Avramović(Streetcore Unity) i Luka Radulović(ZeroTwo, SKA, ex-Subside) dolazi nam iz Niša, dok je sam projekat je krenuo sa radom u maju 2017.godine. Priča je krenula sa emisijama u kojima su ovi momci predstavljali po tri, a nekada i više, domaćih bendova po sopstvenom izboru. Akcenat je od samog početka bio na hardcore i punk muzici, ali smo vermenom imali prilike da vidimo i bendove iz nekih drugih, razume se, sličnih žanrova. Emisija je iz epizode u epizodu dobijala sve veću popularnost i privlačila ljude sa svih strana širokog spektra rock/metal muzike, kao recimo i autora ovog bloga, što je vrlo zanimljivo. Paralelno sa tim ekipa Betonjere se širila i polako počela da zadobija jedan sveobuhvatni multimedijalni karakter.
Osim što su povremeno ubacivali i neke druge voditelje (osim Filipa i Luke), vremenom su krenuli i sa izveštavanjem sa svirki, kako u Nišu tako i u drugim gradovima. Izveštaji, intervjui, video snimci, fotografije bile su samo deo repertoara Betonjere dok je, može se slobodno reći, kruna njihovog rada bila organizacija svirki, odnosno "mini" muzčkih festivala pod nazivom Into The Pit. Poslednji, šesti po redu je, ako ne grešimo, bio održan u januaru 2019.godine. Betonjera je inače još uvek vrlo aktivna i od nedavno su krenuli sa svojim prvim merch-om u vidu majica, a sve u saradnji sa Wibbly Wobbly Brandyourself ekipom. U svakom slučaju, ekipa Betonjere predstavlja skup jako kreativnih i upornih ljudi, pravih ljubitelja ove naše muzike, tako da i u budućnosti od njih očekujemo mnogo iznenađenja i daljeg razvijanja.
Ono što je bitno napumenuti je i to da su od skoro svoje emisije prebacili na RuTube, zbog kako i sami kažu, izvesnih poteškoća koje im je Youtube nanosio. Prvi serijal emisija se i dalje nalazi na starom YT kanalu, dok su nove kao što rekosmo pronašle svoje novo mesto. Ono što preporučujemo je da posetite njihove oficijelne stranice, nađete potrebne informacije, stupite u kontakt ako ste za saradnju, obavezno pogledate emisije i na kraju jednostavno uživate u njihovom zezanju i južnjačkom akcentu!
Druga muzička emisija na koju želimo da obratite posebnu pažnju nosi naziv Hard Peak i dolazi iz Beograda a delo je osnivača, urednika i voditelja Miloša Slavkovića, koji kao što se može naslutiti iz navedenog, ovaj projekat vodi potpuno sam. Emisija ima za cilj da predstavi bendove sa domaće i regionalne rock/metal scene, ili kako sam autor kaže: bendove koji gaje gitarski zvuk, što je u suštini prava stvar. Projekat je krenuo, ako je sudeći po tome kada je emitovana prva epizoda, negde u maju 2018.godine.
Slično kao i Betonjerci, Miloš u svojim emisijama predstavlja po nekoliko bendova, najavljuje bitne muzičke događaje, intervjuiše muzičare i što je najvažnije, preporučuje dobru muziku. Po sadržaju i produkciji Hard Peak se ni po čemu ne razlikuje od nekih poznatih svetskih, već odavno renomiranih internet televizija i podkasta, što je i više nego za svaku pohvalu. Emisija je vrhunskog kvaliteta i neodoljivo podseća recimo na BangerTV, samo što je ovde naravno reč o domaćoj sceni. Izbor bendova je takođe veoma zanimljiv i širok. Od bluza pa sve do black metala! Hard Peak takođe nudi i svoj merchandise u vidu majica koji možete naći na njihovoj oficijelnoj stranici. Pre nego što vam za kraj damo linkove na koje obavezno morate kliknuti, treba napomenuti da na kraju svake emisije voditelj ovog sjajnog podkasta poziva sve zainteresovane bendove da se jave oko moguće sradanje. Tako da ljudi, ako imate bend, pa javite se, šta čekate! Ako ne, onda obavezno pregledajte neke od dostupnih epizoda i pratite dalji rad ovog sjajnog podkasta.
Za kraj treba napomenuti i činjenicu da se obe ove ekipe zapravo i međusobno podržavaju, što je jako lepa stvar, s obzirom na krakter misije koje imaju. Obe priče su neprofitabilne, entuzijastične i obe doprinose onome što najviše volimo, a to je naravno rock/metal muzika, bez obzira kog podžanra bila. Mi se na naš način, ovom prilikom tome pridružujemo i dajemo punu podršku! Svaka čast ljudi i samo tako nastavite!
Sve slike preuzete su sa zvaničnih stranica emisija.
Sledeće novo izdanje koje predstavljamo dolazi iz redova grupe Buckcherry i predstavlja njihovo, kao i u slučaju Backyarda, osmo izdanje. Njihov prvi album izašao je 1999.godine, pa na neki način i oni imaju jednu okruglu godišnjicu. Ova kalifornijska muzička ekipa nastala je 1995.godine, u ono vreme laganog izumiranja grandža, carovanja M. Manson-a i grupa kao što je recimo The Offspring, odnosno rađanja nu-metal bendova. Buckcherry sa druge strane, nisu bili ništa od svega navedenog. Pevač Josh Todd i gitarista Keith Nelson, inače osnivači grupe, imali su sasvim drugu ideju. Nešto drugačiju od onoga što je scena tada nalagala. Oni su hteli da pevaju o svemu onome što je decenija pre toga iznedrila, sleaze/glam and debaucherry, što je ujedno i bio njihov tadašnji način života. Izumrelom muzičkom pravcu povratak je bio i više nego potreban. Nov,, moderan i svež, ali sa dobro poznatim stavom. Dosta su u tome pomogli i već pomenuti Šveđani, međutim čekali su se i predstavnici sa lica mesta, sa losanđeleskog asfalta, sa istog onog betona na kojem je ceo taj svet rastao a potom i umirao. Recimo da su upravo Buckcherry uz bendove poput Velvet Revolver,Beautiful Creatures, Brides of Destruction i neke druge, jedan od najboljih izdanaka nove moderne sleaze/glam, nazovite kako to hoćete, scene.
No dosta više o istoriji (mada bilo je potrebno za one slabije upućene), hajde da sada malo pričamo o albumu Warpaint. Kao što smo već pomenuli u Februarskom žurnalu, grupu su zadesile izvesne promene, pre svega odlazak gitariste i osnivača Keith Nelson-a. Ta zbivanja su u velikoj meri uticala da se ovom albumu priđe sa izvesnom dozom opreza, jer budimo realni, kada se desi promena ovakve vrste, nikad se ne zna šta očekivati. Buckcherry je prošao po tom pitanju slično kao recimo Stone Sour pre dve godine.
Ipak i pored svega toga, opšta ocena ovog albuma je ta da je uspeo da zadovolji i opravda očekivanja pristalica. pored već navedenih personalinih promena. Svaka čast Josh Todd-u što je i pored svih tih problema, uspeo da održi kurs i zadrži ovaj bend na onom istom nivou na kojem je uvek i bio. Od vrhunskih pesama sa ovog izdanja bi se recimo mogla izdvojiti zapaljiva i visoko-oktanska, prava sleaze rock vožnja u numeri Bent. Nakon nje, rame uz rame stoji i uvodna Warpaint, u kojoj Josh Todd govori o "svome išaranom sebi", tetovažama koje očigledno imaju duboke priče ispod sloveja boje, kao i fascinacijom Indijancima koji su stavljali takve ratničke boje na svoja tela. Muzički posmatrano, u pitanju je pravi rokerski Buckcherry klasik. Nakon toga sledi jedna pesma koja se zaista izdvaja, a to je obrada grupe Nine Inch Nails pod nazivom Hard Like A Hole, koja je dobila tu praljavu (sleaze) notu i zvuči kao da uopšte nije pozajmljena od nekog drugog benda. U samom vrhu dodali bi još i gruversku numeru Back Down, oštru i prljavu Closer, kao i jedan prašnjavi baladoid poput Radio Song, a na kraju jedne sasvim pristojne The Vacuum.
Sve u svemu , kada se pogelda iz svih uglova i posluša nekoliko puta, ovo jedno jako zanimljivo izdanje grupe Buckcherry. Ako volite muziku u stilu iskrenog, frenetičnog, glasnog, modernog i po sve priljavog rock n roll-a, onda je Buckcherry definitivno za vas. Nema tu nekog "izmišljanja tople vode". Sve ono što je krasio ovaj žanr nalzi se u muzici ove grupe, osim što je normalno prezentovano na jedan potpuno drugačiji, običniji ali prijemčiviji način. Nije uopšte slučajno što je Buckcherry u startu prevazišao mnoge svoje idole iz osamdeetih. Uspeli su da nađu formulu kako da ostanu dosledni ali ponude nešto novo u okviru starog. Nije na kraju ni čudno što Josh Todd i Keith Nelson, zamalo nisu završili u Velvet Revolver-u, baš početkom tih dvehiljadiith. Mada verovatno je bolje što nisu.
