Sledeće novo izdanje koje predstavljamo dolazi iz redova grupe Buckcherry i predstavlja njihovo, kao i u slučaju Backyarda, osmo izdanje. Njihov prvi album izašao je 1999.godine, pa na neki način i oni imaju jednu okruglu godišnjicu. Ova kalifornijska muzička ekipa nastala je 1995.godine, u ono vreme laganog izumiranja grandža, carovanja M. Manson-a i grupa kao što je recimo The Offspring, odnosno rađanja nu-metal bendova. Buckcherry sa druge strane, nisu bili ništa od svega navedenog. Pevač Josh Todd i gitarista Keith Nelson, inače osnivači grupe, imali su sasvim drugu ideju. Nešto drugačiju od onoga što je scena tada nalagala. Oni su hteli da pevaju o svemu onome što je decenija pre toga iznedrila, sleaze/glam and debaucherry, što je ujedno i bio njihov tadašnji način života. Izumrelom muzičkom pravcu povratak je bio i više nego potreban. Nov,, moderan i svež, ali sa dobro poznatim stavom. Dosta su u tome pomogli i već pomenuti Šveđani, međutim čekali su se i predstavnici sa lica mesta, sa losanđeleskog asfalta, sa istog onog betona na kojem je ceo taj svet rastao a potom i umirao. Recimo da su upravo Buckcherry uz bendove poput Velvet Revolver,Beautiful Creatures, Brides of Destruction i neke druge, jedan od najboljih izdanaka nove moderne sleaze/glam, nazovite kako to hoćete, scene.
No dosta više o istoriji (mada bilo je potrebno za one slabije upućene), hajde da sada malo pričamo o albumu Warpaint. Kao što smo već pomenuli u Februarskom žurnalu, grupu su zadesile izvesne promene, pre svega odlazak gitariste i osnivača Keith Nelson-a. Ta zbivanja su u velikoj meri uticala da se ovom albumu priđe sa izvesnom dozom opreza, jer budimo realni, kada se desi promena ovakve vrste, nikad se ne zna šta očekivati. Buckcherry je prošao po tom pitanju slično kao recimo Stone Sour pre dve godine.
Ipak i pored svega toga, opšta ocena ovog albuma je ta da je uspeo da zadovolji i opravda očekivanja pristalica. pored već navedenih personalinih promena. Svaka čast Josh Todd-u što je i pored svih tih problema, uspeo da održi kurs i zadrži ovaj bend na onom istom nivou na kojem je uvek i bio. Od vrhunskih pesama sa ovog izdanja bi se recimo mogla izdvojiti zapaljiva i visoko-oktanska, prava sleaze rock vožnja u numeri Bent. Nakon nje, rame uz rame stoji i uvodna Warpaint, u kojoj Josh Todd govori o "svome išaranom sebi", tetovažama koje očigledno imaju duboke priče ispod sloveja boje, kao i fascinacijom Indijancima koji su stavljali takve ratničke boje na svoja tela. Muzički posmatrano, u pitanju je pravi rokerski Buckcherry klasik. Nakon toga sledi jedna pesma koja se zaista izdvaja, a to je obrada grupe Nine Inch Nails pod nazivom Hard Like A Hole, koja je dobila tu praljavu (sleaze) notu i zvuči kao da uopšte nije pozajmljena od nekog drugog benda. U samom vrhu dodali bi još i gruversku numeru Back Down, oštru i prljavu Closer, kao i jedan prašnjavi baladoid poput Radio Song, a na kraju jedne sasvim pristojne The Vacuum.
Sve u svemu , kada se pogelda iz svih uglova i posluša nekoliko puta, ovo jedno jako zanimljivo izdanje grupe Buckcherry. Ako volite muziku u stilu iskrenog, frenetičnog, glasnog, modernog i po sve priljavog rock n roll-a, onda je Buckcherry definitivno za vas. Nema tu nekog "izmišljanja tople vode". Sve ono što je krasio ovaj žanr nalzi se u muzici ove grupe, osim što je normalno prezentovano na jedan potpuno drugačiji, običniji ali prijemčiviji način. Nije uopšte slučajno što je Buckcherry u startu prevazišao mnoge svoje idole iz osamdeetih. Uspeli su da nađu formulu kako da ostanu dosledni ali ponude nešto novo u okviru starog. Nije na kraju ni čudno što Josh Todd i Keith Nelson, zamalo nisu završili u Velvet Revolver-u, baš početkom tih dvehiljadiith. Mada verovatno je bolje što nisu.
Backyard Babies - Sliver And Gold 2019 (Recenzija)
Prvi dan marta pao se baš u petak, dan za koji svi vrlo dobro znamo šta predstavlja u današnjoj muzičkoj industriji, Backyard Babies izbacili su svoj novi album pod nazivom Silver and Gold, koji predstavlja njihovo osmo studijsko izdanje u trideset godina dugačkoj karijeri. Pitate se sigurno kako je moguće da ovaj bend ima čak tri decenije postojanja iza sebe, zapravo i više, ako se računa period dok su se zvali Tyrant i imali drugog pevača, a s obzirom da se radi o ljudima rođenim 1973.godine. Stvar je zapravo vrlo prosta. Grupa klinaca, drugova iz ranog detinjstva, iz švedskog gradića Nässjö, Andreass Svensson aka. Dregen, Peder Carlson i Johan Blomqvist udružili su se davne 1989.godine sa pevačem i gitaristom Nicke Borg-om, krenuvši na put koji će ih dovesti do toga da postanu jedan od najvećih bendova nove švedske sleaze rock (u njihovom slučaju punk-rock) scene, pod prepoznatljivim imenom - Backyard Babies, i to, pazite sada, bez da su i jednog jedinog trenutka promenili postavu, i ako su imali dva duga perioda pauze. Mora se priznati, malo je bendova koji su tokom cele svoje karijere, celog svog života zapravo, ostali u nepromenjenom sastavu. Backyardi su zbog te činjenice prosto jedinstven bend.
Novi album Sliver and Gold u suštinipredstavlja svojevrsnu odu vremenu koje je ovaj bend proživeo , odnosno predstavlja neku vrstu, proslave treidesetogodišnjeg jubileja, pa ga je najbolje u tom kontekstu i posmatrati. Na njemu se nalazi deset numera, jedna više nego na prethodnom Four by Four iz 2015. U odnosu na pomenuti album, a inače reč je o jedina dva Backyard albuma iz ove decenije, Sliver and Gold je definitivno dosta bolje ostvarenje iz više razloga, između ostalog i što je prethodni album bio povratnički i samim tim se od njega očekivalo mnogo više. Ipak, u odnosu na legendarne i esencijalne albume Backyarda iz dvehiljaditih, ni Sliver and Gold, sam po sebi ne bi mogao da se nađe u ravnopravnoj trci sa njima. Naravno, to sa druge strane ne znači da na njemu nema zanimljivih pesama, čak šta više, ima i to dovoljno da izdanje zadovolji svačiji ukus. Od već pomenutog sleaze punk rock manira, do power-pop-punk, hard rock itd..
Pesma koja možda najviše miriše na esencijalne Backyard numere je svakako 44 Undead, koju smo namerno izostavili iz februarskog žurnala. Ako bi je stavili na bilo koji stari BB album, našla bi svoje mesto u top tri pesme na svakom od njih. Neka vrsta obrnute Minus Celsius, moglo bi se reći sa Dregen-om na vokalima. Sjajna i esencijalna, "trejdmark" pesma. Nakon nje izdvaja se i Shovin Rocks u kojoj je ustvari opevana karijera ovog benda. Predobar primer kako da trideset godina karijere smestite u samo tri minuta. Prava slavljenička pesma. Sledeća koja se izdvaja bi bila recimo Yes to All No, koja vuče malo na Blue Oyster Cult po uvodu, ali ima taj Nicke-ov upečatljivi način pevanja, odnosno ono što je uvek krasilo sve te prohujale albume, pesme, godine. U samom vrhu je i uvodna power-pop-punk Good Morning Midnight, koja je pravi predstavnik skandinavskog punk rock prizvuka. Zatim imamo vrlo zanimljivu, Simple Being Sold, koja je nešto blaža ali ima tu potrebnu prljavu notu, pa potom Ragged Flag koja možda malo vuče na Stonse. Bad Seeds bi takođe mogla da uđe na neku best-off listu kao tzv. "deep-cut" numera. Sliver and Gold, A Day Late i poslednja Lough Now Cry Later su, na neki način, ipak nešto slabijeg kvaliteta.
U suštini, ako saberemo i oduzmemo, to je dve trećine dobrih pesama na ovom izdanju, što je za svaku pohvalu. Zapravo, broj pesama koje prelaze "Rubikon", proporcijalno raste sa brojem slušanja, odnosno ponavljanja albuma. Neka to bude i savet za moguće slušaoce. Za one koji se prvi put susreću sa ovim bendom, ovaj album je sasvim dobar za početak, dok za okorele fanove imamo drugi predlog. Da ne bude kako je najbolji album Backyard Babies u ovoj deceniji zapravo onaj solo album Dregen-a, vi lepo izmiksujte ovaj novi sa prethodnim Four by Four i dobijate ono što ste hteli!
Ako vas mrzi da čitate, poslušajte audio recenziju i zapratite kanal!
Note: For the English version of the post, just scroll down!
Februarski Junkyard žurnal je pred vama. Kako godina polako odmiče, u muzičkom svetu postaje sve zanimljivije! Ova dva meseca su već donela veliki broj jako dobrih pesama. Svet rock muzike nezadrživo juri ka svom usijanju!
Buckcherry - Warpaint (Single)
Grupa Buckcherry izbacila je treći po redu single sa najavljenog albuma Warpaint, koji je planiran za 8.mart, i to u vidu numere koja nosi istoimeni naziv. Nakon obrade grupe Nine Inch Nails i numere Head Like A Hole , a potom i pesme Bent , koju smo vam ostali dužni prošlog meseca, ovo je treći single sa istoimenog albuma koji će prema najavi sadržati 12 pesama. S obzirom da smo već mogli da čujemo četvrtinu albuma, ovako na prvo slušanje, deluje zaista obećavajuće. Takođe treba pomenuti i jednu vrlo bitnu stvar. Naime, ovo će biti prvi album Buckcherry na kojem neće učestvovati dugogodišnji gitarista i osnivač benda Keith Nelson, kao ni bubnjar Xavier Muriel. Između frontmena benda Josh Todd-a i pomenutog gitariste došlo je pre dve godine do razdora. Jedan je hteo pauzu a drugi da se nastavi sa turnejama. Rezultat je nova postava i novi album. Biće zanimljivo kako će sve to zvučati. Ostaje da sačekamo još malo!
Hardline - Take A Chance (Single)
Sećate li se dobrog starog benda Hardline i hitova poput Hot Cherry i Rythm For A Red Car? Sećate se? E pa dobro onda, to je to. Predvođeni pevačem i frontmenom Johnny Gioeli-em ovi melodični hard rokeri (inače jedni od onih stvarno potcenjenih bendova sa kraja osamdesetih) pesmom Take A Chance najavljuju novi album pod nazivom Life, koji će svetlost dana ugledati krajem aprila. Biće to njihov sedmi album po redu i to u postavi, pored pomenutog Gioeli-a, Alessandro Del Vecchio- klaviajture, Mario Percudani - gitara, Anna Portalupi - bas i Marco Di Salvia- buban. Ono što se da zaključiti iz popisa članova benda je to da nije reč o originalnoj postavi ali i da ovo više zvuči na stastave Udinezea ili Atalante sredinom devedesetih! Šalu na stranu, doabr je Hardline!
A New Revenge - The Way (Single)
Nakon Deadland Rituals i The New Machine dobili smo i treću super-grupu, takoreći od početka tekuće godine. Oni nose ime A New Revenge i postavu čine: Tim Ripper Owens (Judas Priest) - vokali, Keri Kelli (Slash's Snakepit, Alice Cooper, Night Ranger i joå zilion drugih) - gitare, Rudy Sarzo (Quiet Riot, Whitesnake, Ozzy) - bas gitara, James Kottak (Scorpions, Kingdome Come) - bubnjevi. Jako zvučna imena svakako! Za sada imaju jednu pesmu i spot, koju vam predstavljamo, dok je izlazak albuma zakazan za kraj marta.
Whitesnake - Shut Up And Kiss Me
Kako se prbližavala polovina meseca situacija je postajala nekako zaoštrenija. Lestvicu je prvi podigao Whitesnake (konačno) sa jednim potpuno novim singlom, novom pesmom, prvom nakon albuma Forevermore iz 2011. godine. Da da, dobro ste čuli, nije u pitanju nikakvo reizdanje (zapravo jedno je u pripremi i u ovom trenutku!), već prva pesma sa dugo najavljivanog i odlaganog albuma Fresh And Blood. Desilo se to baš na Dan zaljubljenih koji se inače pao u četvrtak, što je po malo neobično jer noviteti uglavnom izlaze petkom, osim eto, u ovakvim situacijama. Šta reći o samoj pesmi? Pa, s obzirom da je u pitanju Whitesnake, ne smemo mnogo da kritikujemo, jel da? Ovako na prvu loptu to sve zvuči pristojno. Da se ipak ne zalećemo previše jer je ovo ipak prva pesma koju smo čuli sa albuma za koji je planirano dvanaest numera, odnosno osamnaest u produženim verzijama. Reb Beach je u glavnoj ulozi (čak i potpisuje pesmu zajedno sa Coverdale-om), đuska se, igra, potpuno je veselo, a tu je i stari dobri Jaguar iz osamdesetih, koji je David lično dovezao na snimanje ovog spota! Tu je čak i tirkizna jakna iz spotova koje je snimao nekoć u već pomenutoj deceniji. Šta još reći osim, čekamo album, pa da onda pričamo malo dublje i pravimo opširne analize, kako i dolikuje. Jedino što ćemo morati da se baš načekamo s obzirom da je album planiran za početak maja. Eh, da još i ovo: lažna vest koja izašla oko ove pesme u domaćim medijima, i to početkom nedelje u kojoj smo videli ovo izdanje, dakle nekoliko dana pre stvarnog izlaska pesme, o tome kako se pesma "vrti na svim mogućim radio stanicama" bila je toliko idiotska i košmarna do te mere da su je ladno prenosili i renomirani "muzički" portali, bez da prethodno istraže da li je pesma stvarno izdata ili ne....Užas!
Onda su na red došli još jedni velikani, niko drugi do: Motley Crue! Prvo, potpuno je normalno da sada već svi znaju da Motley spremaju svoj autobiografski igrani film The Dirt, jer je nakon Queen-ovog Bohemian Rhapsody, to nekako postalo jako popularno. Zapravo, oni koji malo bolje poznaju Motley Crue znaće da je ideja o filmu stara nekoliko godina a da je izlazak koji je najavljen za 22. mart samo koincidencija u smislu blizine izlazaka dva pomenuta filma. Pa pobogu, knjiga The Dirt po kojoj se film i radi izašla je još 2001.godine. Drugo, oni koji još i bolje poznaju ovaj bend znali su da nakon potpisivanja Ugovora o nenastupanju, koji je stupio na snagu prvog dana 2015.godine, Motley Crue neće prestati da postoji kao bend. Osim što su rekli da više neće na turneje, sve drugo ostalo je otvoreno. Motley Crue je mašina koja nikad ne staje, pa ni povratak na neku mini turneju ili nastup nije nemoguća stvar. Motley Crue je bend koji je non stop u stanju evolucije i samopronalaženja. Malo ljudi na ovim prosrotima to zapravo shvata i zna, ali zato nepogrešivo pobeđuje u disciplini pljuvanja u sve što nije u (j)EKV fazonu ili šta god. Ko je čitao knjigu ili gledao neki Behind The Music, zna o čemu je ovde reč. Nikki Sixx kao vođa benda, pored toga što je prosečan basista, je i jako dobar "biznismen" i i te kako dobro ume da upravlja svojim životnim ostvarnjem. Stoga je film u neku ruku i pravi pogodak. Ako bude uspešan kao i BR, Motley su "na konju".Međutim,i o tome ćemo nešto više nakon što budemo pogledali film. Što se same muzike tiče, pred nama je prva nova pesma sa ovog soundtrack-a, uh i to kakva pesma! Sjajna i unikatna Mars-ova rifčina, Vince-ovo zavijanje, Tommy-ev i Nikki-ev gruv, i sve u svemu jedna moderna i motlijevski drska numera puna ožiljaka, prljavštine, razvrata i ko zna još čega ne. Zanimljivo je da pored repera MG Kelly-a, koji će glumiti Mr. Lee-a u filmu, muziku potpiusuje i gitarski virtuoz i maestro John 5(Marillyn Manson) . zapravo John 5 je jedini gitarsita na svetu koga bih mogao da zamislim da zameni Mick Mars-a u ovom bendu. Posle 5 ide Sixx jel tako, prirodno! Što se novih pesma tiče, biće ih još tri, dve autorske i jedna obrada, na pomenutom albumu koji će predstaviti soundtrack za film i koji takođe izlazi istog dana kada i sam film.Huh!
Duff McKagen - Tenderness (Single)
Nakon što je izjavio da je novi GnR album zapravo i više nego realan, kao i da Axl Rose ima gomilu neviđeno kvalitetnog materijala na kojem se radi, a pošto su pre toga celokupnu stvar podgrejali gitaristi Slash i Richard Fortus, Duff nam je pustio i par zanimljivih nota sa svog solo albuma, za koji se očekuje da bude izdat u toku ove godine. Upozoravao je stari basadžija da ovo neće biti klasičan rok album, po uzoru na recimo njegov bend Loaded.. Ova pesma dokazuje da je bio u pravu ali i pokazuje ustvari koliko je ovaj čovek (a inače panker u duši) muzički talentovan i koliko njegovi muzički horizonti zapravo sežu u jednu vrstu nepreglednosti. Jako kvalitetna, emotivna numera u kojoj se Duff osvrće zapravo na celokupnu političku situaciju u svetu,naravno iz nekog svog ugla. Biće zanimljivo čuti ovaj album u celosti i proed toga što neće biti mnogo rokanja ali će kako Duff kaže, biti i prerade jedne od pesama benda Loaded.
Crazy Lixx - Wicked (Single)
Švedski hard glam rokeri Crazy Lixx takođe najavljuju izlazak novog albuma pod nazivom Forever Wild, i to jednom klasičnom hard rock numerom žanra kojeg i dalje tako ljubomorno čuvaju i održavaju. Zapravo, nije to uopšte ni loše, ukoliko se malo dublje zamislimo. Ako su Ameri zatajili na tom polju, a definitivno jesu, Šveđani se i te kako dobro drže, a Crazy Lixx su uz recimo, Hardcore Sueprstar i Crashdiet, bili jedni od predvodnika ove New Wave Of Swedish (Scandinavian) Glam Metal, ili ti NWOSGM scene! Preporučljivo za ljubitelje ovakve vrste muzike!
To bi bilo to za ovaj put! Držimo se nešto kraćeg kraćeg žurnala ovoga puta, i to isključivo sa nekim najbitnijim novitetima, s obzirom da ulazimo u mesec mart za koji je najavljeno sijaset zanimljivih i različitih izdanja koja ćemo se potruditi da obradimo na naš dobro poznati način. Do tada, slušajte ove opake nove numere a predlažemo i jednu zanimljivu Deezer plejlistu (ista postoji i na Spotify-u): Niš Rocks - najbolje od niških poznatih i manje poznatih bendova na jednom mestu poput:Glad, Critical Solution Revisited, Revolution, Opposite Way, Kontras i dr... Uživajte, zapratite a dajte i predloge, Deezer je bespaltan za slušanje preko kompa, uzgred, aj pa tako!
English version of the post!
If you want to stay in touch with the latest and newest songs from the world of rock and metal, please check out our Junkyard Rock Stories playlist. These playlist can be found on Spotify, Deezer and YouTube Music. All you have to do is to check them out because the update is made every week, in some cases it is also a daily update.
As we mentioned earlier in the text, there is a version of the playlist available on YouTube, here is the link - Junkyard Top New Rock Songs.
Junkyard Rock Stories is a blog that started back in 2014. and it is mostly about rock and metal music. This article was meant to be as a "journal" of some of the best and newest songs (this one was from February 2019,) All of the songs that you see in the text are from that month and there is a comment for every one of them that follows.
As this was just a beginning of the new "journal" style posts, after just a few ones we decided to quit with that and so we started a podcast which is airing two times in a month. Junkyard Rock Stories Podcast is available on Apple podcasts, Spotify, Google podcasts, Breaker, Podbean and many more. There is also an enhanced version of the podcast on our official YouTube Channel.
If you like what we are doing be sure to click like or subscribe button on whatever platform that you enjoy most!
Dobrodošli u drugi deo januarskog žurnala u kojem ćemo više pažnje posvetii ovomesečnim albumskim izdanjima a osvrnućemo se i na domaću scenu. Prvi deo možete pročitati na: Junkyard Žurnal - Vol 1.
Inglorious - Ride To Nowhere (2019) Album
Ovaj deo krećemo sa jednim od bendova o kojima smo ovde već pisali. Ride To Nowhere je naziv novog albuma britanske hard rock grupe Inglorious. Mnogo stvari se izdešavalo u međuvremenu, odnosno u periodu nakon poslednjeg albuma Inglorious II do danas. U kratkim crtama: frontmen (očigledno i gazda benda) upao je u nesuglasice sa ostalim članovima tako da je nakon izlaska ovog albuma jedino on ostao u bendu u poređenju sa postavom koja je iznedrila drugi album, pa i ovaj, pto se tiče snimanja. Ipak nećemo se ovoga puta baviti tim prljavštinama.
Sredinom ovog meseca imali smo priliku da čujemo single I Don't Know Yo, koji vam i ujdeno predstavljamo u ovom prilogu. Međutim,
kako vreme samo po sebi brzo leti, u poslednjoj nedelji januara izašao
je i sam album. Ovako na brzinu, na prvo slušanje, može se reći da
album ima dosta potencijala. Pored navedenog singla izdvajaju se još i
numere Where Are You Know, Freak Show, Ride To Nowhere. Sve je na svome mestu baš kao i na prethodnom albumu Inglorious II.Bend ( ko god da je u njemu) je još jednom dokazao epitet jednog od najboljih mlađih/novijih čisto hard rock bendova. Ukoliko ste ljubitelji britanskog hard rcok-a, a pri tome znate na koje grupe tu mislimo, Inglorious bi trebalo da predstavlja pravi izbor za vas.
Jetboy - Born To Fly (2019) Album
Još jedno kompletno izdanje stiglo je krajem ovog meseca i to od starog dobrog Jetboy-a. Jetboy je bend koji je nastao polovinom osamdesetih u Los Anđelesu, baš kao i kolege sa istih "ulica" poput Guns n Roses, L.A. Guns , Faster Pussycat i dr.
Iste one kolege sa kojima Jetboy uglavnom idu u paketu u svim tim pričama o tzv
losanđeleskoj street/sleaze-rock sceni. Taj ulični izgled i zvuk koji je
ovaj bend gajio od samog početka možda najbolje oslikava i pevač Mickey Finn,
koga bi ste lako mogli da pomešate sa nekim pankerom sa čirokana
frizurom. To takođe važi i za ostale članove benda.
No, idemo sada u 2019.godinu.
Album Born To Fly donosi niz jako dobrih street rock
numera, ovoga puta više u stilu rock muzike sedamdesetih. Zapravo, bez
nekih velikih iznenađenja, Jetboy ostaju ono što su oduvek
i bili. I ako nikada nisu bili toliko popularni kao gore pomenute grupe
, ostali su verni i dosledni svome zvuku, čvrsto držeći svoje mesto u tom
širokom spektru grupa iz tog doba.
Bend pored Mickey Finn-a čine još i gitaristi Fernie Rod i Bille Rowe, bubnjar Al Serrato, dok je basista ove današnje postave legendarni Eric Stacey, nekadašnji član originalne postave već pomenutih Faster Pussycat. Sa novog albuma se na prvo slušanje izdvajaju numere Born To Fly,Brokenhearted Daydream, All Over Again kao i Beating The Odds koju za ovu priliku biramo. Sleaze rock u izvedbi jednog od organskih bendova tog pod-žanra, bio bi najkraći ali i najpravilniji opis ove grupe i pomenutog izdanja.
Quiet Riot - One Night In Milan CD/DVD/Blue Ray 2019
Nakon grupa Mr. Big i L.A. Guns dobili smo još jedan nastup koji je snimljen u Milanu i to od pionira glam/metal scene osamdesetih, grupe Quiet Riot. Ima nečega izgleda u tom gradu, čim toliko bendova izbacuje live albume sa tog zapravo istog muzičkog prostora. Ko zna čiji ćemo još nastup dobiti zodatle. U slučaju Quiet Riot-a, u pitanju je nastup sa Frontiers Rock Festival koji je održan 2018.godine.
Pre nego što kažemo koju reč o samom nastupu i izboru pesama, valja se se osvrnuti na to ko danas čini Quiet Riot. Verovali ili ne, ovu grupu osnovao je još davne 1973.godine niko drugi do Randy Rhoads, potonji gitarista čika Ozborna. Znamo svi šta se sa njim kasnije desilo. Najpoznatiju postavu QR činili su pevač Kevin Dubrow, bubnjar Frankie Banali, basista Rudy Sarzo(Whitesnake, Ozzy, Dio) i gitarista Carlos Cavazo (Ratt). Ova postava se zapravo uzima za onu glavnu jer bila na okupu najvećeg uspeha benda, odnosno u vreme izlazka albuma Metal Health 1983. i Condition Critical 1984.godine.
Ubrzavamo malo i stižemo u 2007.godinu kada od prekomerne upotrebe susptanci umire pevač i frontmen grupe Kevin DuBrow. Za mnoge je ovo značilo da je došao i kraj grupe Quiet Riot, s obzirom da je Kevin bio teško zamenjiva figura u bendu. Međutim, bubnjar Frnakie Banali nije tako mislio. Ova originalna postava je, kao što se pretpostavlja, pretrpela veliki broj promena. U međuvremenu gitarista grupe postaje Alex Grossi(Beautiful Creatures, Hookers and Blow, Dizzy Reed), basista je Chuck Wright koji je u bendu još 1982.godine sa mnogo napuštanja i vraćanja. Na mestu pevača, sa druge strane, smenjivalo se dosta njih, među kojima vredi izdvojiti recimo Jizzy Pearl-a, čoveka koji je verovatno bio u svim mogućim bendovima iz toga vremena u nekom trenutku. Ni on sam verovatno ne bi mogao da ih sve nabroji kada bi ga pitali. Na kraju ipak, izbor je pao na mladog i nepoznatog James Durbin-a, koji je svoj rock n roll put utro ni manje ni više nego na američkom Idolu 2011. godine na kojem je izvodio pesme Judas Priest-a. Izgleda da je Frankie Banali to pomno pratio, te je nakon toga uspostavljena i saradnja.
Iskreno rečeno, Quiet Riot je bio daleko od muzičkih interesovanja autora ovog teksta, posebno nako smrti Kevin DuBrow-a, a još više nakon dolaska novog pevača iz riajliti programa kakav je Idol. Ipak, kada je izašao prvi single sa ovog albuma, pesma Condition Critical, bilo je to više nego dovoljno da se Quiet Riot nađe u nekom novom fokusu interesovanja. James Durbin je u suštini sjajan pevač, i što je najbitnije, dovoljno dobar da njegovim doprinosom Quiet Riot ponovo zvuči onako kako i treba, kao nekada davno sa svojim originalnim pevačem. Svaki ultrasonični Kevin-om ton je ponovo tu, podmlađen i drzak dok se ujedno nikako ne može reći da je reč o bilo kakvom kopiranju. Jednostavno kockice su se složile i ovaj live album je čvrst dokaz toga. Bend zasigurno nema nekadašnji izgled kao pre, ali ono što je mnogo bitnije od toga, Quiet Riot zvuči kao nekada. One Night In Milan donosi petnaest pesama, skup starog i novog (ima pesama i sa albuma iz 2017. Road Rage). E sad, ako baš ne znate ni jednu pesmu, pustite barem zadnje dve: Cum on Feel The Noize ili Bang Your Head(Metal Health), jer je verovatnoća da ste čuli jednu od ove dve metal himne gotovo stopostotna.
Ovog meseca imali smo i jedno reizdanje. Nekada velika i legendarna grupa Skid Row
ove godine slavi tridesetogodišnjicu svog albuma prvenca. Ovaj mega
uspešni album iznedrio je neke od najvećih hitova ne samo benda već i
toga doba, poput 18 and Life, Youth Gonne Wlld, I Remember You, Peace Of Me , Sweet Little Sister i dr. ( u suštini pravi fanovi Skid Row-a će vam za sve pesme reči da su meastralne, što i nije daleko od istine).
Danas je, međutim, Skid Row
nešto sasvim drugo. Od grupe koja je punila arene i otvarala stadione
za rok velikane, danas su pali na nivo prosečnog klupskog benda (pitanje
da li punih klubova) , sa ko zna kojim pevačem po redu kome verovatno
vrlo mali broj ljudi i zna ime. Sa druge strane legendarni frontmen ove
grupe Sebastian Bach već dugi niz godina ima svoju solo karijeru. Da se razumemo, nakon njegovog otpuštanja, u bend je došao pevač Johnny Solinger
i bend je sa njim napravio nekoliko sjajnih albuma. Tek nakon njegovog
odlaska 2015.godine počelo je srozavanje. Umesto da u tom trenutku
iskoriste priliku i naprave "reunion", Rachel Bolan i Dave Snake Sabo
su i tu priliku uspeli da propuste. Razlog je glasio ovako: ne mogu da rade sa
Sebastianom čak ni posle toliko godina. Ovo je verovatno i priča za neku
drugu priliku.
Na
kraju od svega toga čak ni sam album nije ispoštovan do kraja.
Remasterizovane pesme, jedna numera koja se nije našla na prvobitnom
izdanju (inače publici poznata pod nazivom Forever) kao i live snimak
sa nekog od koncerata od pre 30 godina. To je sve! Čak nisu predviđena
ni CD odnosno vinil izdanja. Vrlo, vrlo razočaravajuće...
Junkyard Rock - Domaća scena
Za kraj ovog žurnala izdvajamo i par noviteta sa domaće scene za koje smatramo da su i te kako vredni pažnje Junkyard bloga.
Glad -Pogrešan dan
Heavy metal grupa Glad iz Niša na putu je ka svom prvom albumskom ostvarenju i to pod patronatom izdavačke kuće One Records. Dok čekamo na album, ekipa koju od njenog formiranja predvodi gitarista i muzički guru Aleksandar Sale Videnović, izbacila je još jedan spot sa nadolazećeg albuma, i to, nećete verovati, upravo u trenutku kada je tastatura lupkala i ukucavala reči koje upravo čitate! Zapravo, ideja je bila predstaviti spot za pesmu Kao nekad kad sam bio sam, koja je izašla krajem prethodne godine. Ali avaj! Moramo ići u korak sa novitetitma, tako da je ovo zapravo i jedna vrsta ekskluzive.
Glad inače pored pomenutog Saleta Videnivća čine još i gitarista Milan Tričković Cile (Corpus Delikventi), basista Miloš Jovanivić, bubnjar Ljupčo Cvetanovski i pevač Nemanja Vacić Waca(Burned Beyond Recognition, Critical Solution Revisited). Kakav god vama bio dan, sigurni smo da ne može biti "pogrešan" za dobar heavy rock. Uzgred, album očekujemo u nekoliko nadolazećih dana!
Michel - Rosie Idemo sada u Novi Sad, odakle dolazi grupa Michel. Ovaj novosadski kvartet predvodi gitarista i pevač, Dragutin Suković Sule, nekadašnji gitarista i osnivač glam rock benda Nasty Michelle iz istoimenog grada. Grupa je izdala EP pod nazivom Clubmaster u toku 2018.godine, na kojem se nalazi pet izuzetno zanimljivih numera u kojima bend kombinuje elemente old school i moderne rok muzike sa dodatnim suptilnim primesama elektronike. EP je već izazvao veliku pažnju publike širom regiona, a renomirani sajt Balkanrock uvrstio je ovo izdanje u Top 25 domaćih albuma. Što se samih pesama tiče, treba pomenuti da su polako jedna za drugom dobijale i adekvatnu ekranizaciju, pa tako i numera Rosie, koju vam ovoga puta predstavljamo. Inače svaka pesma sa ovog EP-a je posebna, kako u smislu tekstova tako i i muzike, pa vam zato i preporučujemo da ga poslušate u celosti.
Toliko od nas za ovaj put. Nadamo se da će vam se ovaj novi vid izveštavanja dopasti. Ako već niste, obavezno bacite pogled i na prvi deo januarskog žurnala Junkyard Žurnal - januar 2019. Vol 1.
Od ove godine krećemo i sa jednom novom rubrukom koja će imati za cilj da vam u kratkim crtama predstavi najnovija muzička izdanja iz sveta rock muzike. Na taj način ostajemo u toku sa onim šta nas čeka i upotpunjujemo prazninu između recenzija. Dobrodošli u prvi ovogodišnji Junyard Rock Žurnal.
Crashdiet - Reptile (Single)
Prvi single ove godine izbacili su švedski glam rokeri Crashdiet, i to tačno u ponoć 31. decembra. Nakon šest godina od poslednjeg albuma The Savage Playground, pioniri skadinavskog novog glam metal talasa najavljuju i novi album i to sa novim pevačem, četvrtim po redu od osnivanja. Stara ekipa je i dalje na okupu: Martin Sweet - gitara, Peter London - bas, Eric Young -bubnjevi, pojačani Gabriel Keyes-om na vokalima.
Axl Rose - Looney Toons 2019
Šta zapravo reći o ovome? Pa dobro, crtani filmovi moraju biti propraćeni dobrom muzikom, to je jednostavno neminovono. Ništa specijalno u tome zar ne? Međutim, kada se u muzici bilo kog crtanog filma nađe neko od svetskih rok zvezdi, i to ekranizovan zajedno sa osatlim imaginarnim junacima, pa se pritom još i potpisuje imenom Axl Rose, onda stvari postaju mnogo ozbiljnije. Verovali ili ne, zahvaljujući ovom crtaću dobili smo prvu pesmu, ili bolje rečeno komad muzike, sa snimljenim vokalima frontmena Gunsa i to prvi puit nakon 10 godina i par meseci, tačnije od izlaska dugo očekivanog albuma Chinese Democracy 2008.godine. Na taj način smo konačno dobili priliku da ga čujemo kako peva i kako bi uopšte njegov glas mogao da zvuči u današnje vreme.
Šta ovaj klip stvarno najavljuje teško je reći. Poznato je da Gunsi svoje koncerte otvaraju upravo uvodnom špicom Looney Toons crtaća. Takođe, poznati su i po tome da se "teško" otvaraju i ništa ne govore u javnosti, ali i po tome što imaju tendencije da svoje buduće planove najavljuju i objavljuju na čudesne načine. Šuška se da bi ova godina mogla da bude "ona prava", što se nove muzike tiče. I ako ovo defitivno nije nikakva nova GnR pesma (ko će ga znati), svakako je počelo uzbudljivo pa se iskreno nadamo da će se u tom maniru i nastaviti...
Burning Rain - Midnight Train (Single)
Hard rock ekipa koju predvode Dough Aldrich, bivši gitarista grupa Whitesnake i DIO, a trenutni gitaroš The Dead Daisies, i pevač Keith St. John (Kingdome Come), najavljuju novi album za 22.mart ove godine pod izdavačkom kućom Frontiers. Sredinom januara imali smo priliku da čujemo i prvi single pod nazivom Midnight Train. Ovo će biti njihov četvrti album po redu, prvi nakon 2013.godine. Inače, za one koji se prvi put susreću sa ovim bendom, radi se o jednom izuzetno kvalitetanom hard rock sastavu (drugačije ne može biti kada Dough Aldrich svira gitare), odnosno ekipi koja je više kao neki "side project" nekolicine izvrsnih muzičara. Preporučljivo za sve ljubitelje muzike poput recimo novijih Whitesnake albuma, kao i energičnih, brzih, rifovanih rokačina.
The END Machine - Alive Today (Single)
The END Machine je nova (super)grupa na horizontu koja se nedavno pojavila i koju čine članovi originalne postave Dokken-a i to George Lynch, Jeff Pilson i Micki Brown, ali bez Don Dokken-a za vokalima. To mesto je u ovom slučaju pripalo fantastičnom Robert Mason-u, pevaču grupa Warrant i Lynch Mob, koga smo pominjali i u recenziji poslednjeg albuma grupe Warrant. Zvuči pomalo čudno zar ne? Videćemo šta će od svega toga biti. Grupa za sada ima jedan singl a debi album je najavljen takođe za 22.mart pod pokroviteljstvom izdavačke kuće Frontiers.
L.A. Guns - Stay Alive (Single)
The Devil You Know naziv je novog albuma koji su L.A. sleaze rokeri najavili još krajem prethodne godine. U taboru ovog benda, u širem smislu, zapravo nikada nije dosadno. Od prilike negde u rangu španske serije. Izgleda da ćemo ove godine ponovo videti dve verzije benda. Ova verzija koju predvode pevač Phil Lewis i gitarista Traci Guns , koja je najavila novi album, nedavno je izbacila i prvi single pod nazivom Stay Alive. Za sada deluje zadovoljavajuće a videčemo da li će album uspeti da nadmaši prethodni The Missing Peace iz 2017.godine koji smo na ovom blogu već okarakterisali kao sjajno povratničko izdanje. Novi album takođe očekujemo u martu mesecu.
Backyard Babies - Good Morning Midnight (Single)
Pre samo nekoliko dana od dana izlaska ovog žurnala, stigao je i novi single švedskih punk-rokera Backyard Babies pod nazivom Good Morning Midnight, čime (po drugi put nakon singla Shoving Rocks) najavljuju i izlazak novog albuma Silver and Gold, koji će ugledati svetlost dana 1. marta pod izdavačkom kućom Century Media Records. Ovo je, zapravo, jedno od onih izdanja kojem se neizemrno radujemo. Trebaju nam Backayrdi, i to oni stari, dobri, kao iz prethodne decenije. Prošlim albumom Four By Four iz 2015. nismo baš bili zadovoljni tako da je konačno došlo vreme za popravni.Nadamo se uspešno!
Što se singlova tiče, spisak se svakako ne završava ovde. Ima tu još dosta numera koje možete preslušati na Junkyard Rock Stories plejlisti preko Deezer-a ili Spotify-a. Liste se nalaze na Home stranici bloga ili na FB stranici.
Cathouse Hollywood Podcast
Za kraj ovog ovog dela januarskog žurnala izdvajamo i jedan vrlo zanimljiv podkast koji je krenuo sa radom neposreno oko Nove godine i koji vam ovom prilikom i preporučujemo. Voditelj ovog podkasta je čovek po imenu Riki Ratchman,
koga će se neki od vas možda i setiti kao voditelja nekada legendarnih emisija
Headbangers Ball koje su se puštale na MTV-u (nekadašnjoj muzičkoj
televiziji). Headbangers Ball je krajem osamdesetih, odnosno tokom
devedesetih, bila jedna emisija koja možda najviše uticala na razvoj ili
bolje rečeno održavanje rock/metal muzike i predstavljala esenciju tadašnje muzičke scene. Ko ne zna, obavezno na YT, pa pogledajte
neku epizodu ili snimak i biće vam jasno. Eh, kada bi ovoga danas opet bilo....
Ipak,
da se vratimo na sam podkast. Riki je pored rada na MTV postao poznat i kao
gazda jednog od čuvenih losanđeleskih muzičkih klubova koji je
nosio ime Cathouse i koji je Riki vodio zajedno sa frontmenom grupe Faster
Pussycat,Taime Downe-om. Od 1986-1992.godine Cathouse je bio epicentar
dešavanja holivudske muzičke scene. Neka od najvećih svetskih imena zabeležila su nastupe u ovom klubu poput Guns N Roses, Motorhead , Alice
Cooper, Pearl Jam, Faster Pussycat, Black Crows i još mnogo drugih. Klub
je predstavljao oličenje tadašnjeg sleaze-a, rock n roll bluda, zezanja, i svega
onog što ide uz rokerski način života, pa i više od toga. Bilo je to mesto
gde ste mogli da pijete pivo sa Axl Rose-om, ili pušite pljugu sa
Lemmijem i slobodno ćaskate Po rečima samog Rikija, za klub je važilo
pravilo bez kamera i bez snimanja, tako da je sve ono što se tamo
dešavalo ostalo zauvek između zidina te misteriozne Cathouse jazbine. Tridesetak godina
kasnije Riki Ratchman odlučio je "da odmota" neke od "filmova"
iz toga vremena i ovaj podkast se upravo bavi sećanjima na neke od
najzanimljivijih događaja iz neumoljive istorije rock muzike, koji do sada nisu bili
na široko poznati javnosti.....
I pored toga što je za klub važilo pravilo bez slikanja i snimanja, Guns N Roses su napravili izuzetak i u istoimenom klubu snimili spot za pesmu It So Easy 1989.godine. Spot je oficijelno izdat tek prošle godine, nakon što je proveo 29 godina u mračnim sefovima Axl-a
i njegove kamarile. Iz priča koje su se mogle čuti od ranije, kao i iz
samog podkasta , čini se da nema
bolje pesme, benda ili ti video snimka do ovoga, kada je reč o
dočaravanju atmosfere kluba Cathouse.
Sa druge strane grupa Faster Pussycat posvetila je ovom klubu i pesmu na svom albumu prvencu iz 1987.godine, kojia takođe nosi naziv Cathouse!
Kako to obično biva krajem svake godine dođe i vreme da se svode računi o tome šta smo sve za ovih 365 dana mogli novo da čujemo, čemu smo se radovali a i čime bili i razočarani. Na prvi pogled može se reći da je godina bila zadovoljavajuća, što se tiče kvantiteta, odnosno broja novih izdanja. Bilo je tu svačega, od novih izdanja, reizdanja, kompilacija, izdanja velikih bendova, malih bendova itd. Međutim, ako uporedimo samo neke od ovogodišnjih albuma sa onim iz prethodne, teško da bi se iko složio da je 2018.uspela da nadmaši prethodnu godinu po kvalitetu novoizdatih albuma. To je ujedno i mišljenje naše redakcije i samim tim je vrlo teško izabrati albume koji su istinski zaslužili epitet najboljih, odnsono onih o kojima će se pričati i koji će ostati upamćeni tokom godina. Ovo je tih, teško izabranih, top 6 albuma!
6. Dizzy Reed - Rock 'N' Roll Ain't Easy
Dizzy Fn' Reed je svakako jedan od najpoznatijih klavijaturista r'n'r današnjice. Ovim albumom, inače svojim prvim solo albumom u karaijeri dugoj više od 30 godina, dokazao se i kao neko ko je sposoban da napravi odlične pesme bez da iza sebe ima mašineriju poput GnR. Godinama skupljano iskustvo i ideje koje su nastajale tokom različitih vremenskih perioda rezultirale su u 13 vrlo kvalitetnih i zanimljiv numera a sam Dizzy je doživeo i vatreno krštenje i kao pevač. Ovaj album možda neće ostati upamćen kao neki drugi koji su izašli ove godine, ali verujte nam na reč, ovde ima toliko dobrog materijala koji bi da je više sreće mogao da se nađe čak ii u GnR katalogu.Vredi poslušati! Našu recenziju možete pročitati ovde: RnR Ain't Easy.
5. Ryan Roxie - Imagine Your Reality
Još jedan solo album nalazi svoje mesto na ovoj kratkoj listi! Imagine Your Reality je izdanje gitariste Ryan Roxie-a, inače jednog od troje gitarskih majstora trenutnog benda čika Alice Cooper-a. Album sadrži deset hard rock numera upakovanih u majstorske rifove, melodije i sjajan Ryan-ov vokal, upravo onako kako jedan gitarski rock n roll album i treba da zvuči. Jednostavno, energično i rokerski naperistojno bez mnogo uvijanja!
4. Slash, Myles Kennedy and The Conspirators - Living The Dream
E moj Slash! Da je sada 2017. ili neka prethodna godina, ne bi ti ni video ovu listu! Šalu na stranu, četvrto Slash-ovo izdanje sa Conspiratorima, da budemo iskreni, nije opravdalo očekivanja širokog dela javnosti. Jednostavno dok se prolazi kroz pesme sa ovog albuma stiče se utisak danije baš sve kako treba i da su pesme nešto ispod nivoa na koji smo navikli kada je reč o ovoj ekipi. Stvar je vrlo prosta zapravo: smišljati pesme i praviti album u pauzama mega turneje drugog benda.neminovno dovodi do pada kvaliteta. Album je u konkurenciji ovogodišnjih zapravo i dobar ali je u poređenju sa ranijim Slash-ovim radovima nekoliko stepenica ispod. Ovom prilikom apelujemo sledeće: Mani se čoveče ćorava posla, hoćemo novu GnR muziku!
3. Judas Priest - Firepower
Šta reči o starim dobrim Judas-ima a da već nije rečeno do sada!? Ako ovu rečenicu stavimo u kontekst pravljenja nove muzike dobijamo odgovor - Firepower! Ovaj osamnaesti studijski album britanskih heavy metal kraljeva dokaz je da nema ni govora o predaji, i to uprkos činjenici da je došlo velikih gubitaka u samim bendskim redovima. Novi gitaristi su dokazali da su i kadri i spremni da na svojim leđima nastave da nose ogromno nasleđe Judas-a, na čelu sa neumoljivim Rob Halford-om i ovaj album je pravi dokaz toga! Četrnaest fantastičnih numera pristeklo je iz vatre užarenog metala ovih legedni. Za neke od njih bismo rado stavili i opkladu da će se naći na budućim "best-of" kompilacijama.
2. A Perfect Circle - Eat The Elephant
Novi album ovog mega super-benda predstavlja, kao što se može primetiti, i mali otklon od uobičajene rock/metal paradigme koju Junkyard Rock zastupa. Prostijim rečnikom rečeno, smatramo da ovaj album zaslušuje mesto u vrhu ovogodišnjih izdanja, a ujedno eto i odgovora zbog čega baš Top 6 a ne 5 ili 10. Ovaj album je prosto morao da se ovde nađe.. Keenan-a , Howardel-a i ekipu jednostavno je teško preskočiti jer ono što oni rade na polju ambijentalno-uvrnuto-melodične - prog-rok muzike je jednostavno majstorija. Eat The Elephant je stoga album koji će se slušati još dugi niz godina! (Ukoliko Tool ne napravi nešto novo u međuvremenu, ako smo dobro upućeni).
1. Halestorm - Vicious
Za najbolji album godine, bez mnogo dvoumljenja, biramo najnovije izdanje Halestorm-a pod nazivom Vicious. Bilo bi i realno predstaviti makar jedan bend iz mlađe ekipe muzičara na ovoj listi, ali još ako takav jedan bend napravi ovako dobar album, ne postoji razlog zbog kojeg se ne bi našao i na samom vrhu. Predvođeni neumoljivom frontmenkom Lzzy Hale, Halestorm ekipa ovim albumom cementira svoj unikatni moderni hard rock zvuk koji je na nekim prethodnim izdanjima imao tendenciju da se bezpotrebno meša i sa drugim, pre svega pop uticajima. Ovoga puta to nije slučaj i ekipa sa ponosom može reći da je napravila najbolje izdanje u svojoj karijeri. Album je prepun odličnih gitarskih rifova, gruva, glasnoće, agresivnosti, prljavštine, seksualnih tenzija i svega onoga što krasi jedan pravi moderan rock/metal bend. Još kada vam tu priču ispriča sama Lzzy (jedan od najboljih ženskih vokala i uopšte ženskih frontmena), stvari postaju još zlobnije i opasnije!
To bi dakle bilo to što se tiče ove godine. Ima tu još nekih izdanja koja svakako zalužuju pažnju i treba ih makar pomenuti kao recimo. Alice In Chains - Rainiier Fog, Disturbed - Evolution, Godsmack - When Legends Risef, Stone Temple Pilots itd...
Što se tiče najvljenih izdanja za sledeću godinu, već se naziru neka albumi za koje se iz ove prespektive može se reći da je pred nama mnogo zanimljiviji muzički period. Ali polako, videćemo kada dođe vreme. Sve u svemu ovu 2018. godinu neće biti teško nadmašiti.
Alice In Chains nam ovog leta donose svoj šesti po redu album pod nazivom Rainier Fog. Nakon cirka tridesetak godina od osnivanja benda, od kojih je polovina prošla nošena na leđima velikog Layne Staley-a, ovaj album predstavlja treće izdanje "Mk 2" postave koju još od 2005.godine u frontmenskom dvovlašću predvode Jerry Cantrell i William DuVall. Time su se ove dve postave zapravo izjednačile po broju izbačenih albuma, ukoliko ne računamo Sap i Jar of Files koji su zapravo bili EP izdanja. Po tom smo osnovu stigli do tačke "pola-pola" ali i pored toga čini se da je senka pokojnog Staley-a toliko velika da i dalje prekriva ovu muzičku skupinu, bar po onome što se može zaključiti iz raspoloženja muzičke zajednice koja se ni posle toliko godina nisu izdefinisala. No ipak, ako ste mislili da će se ova priča baviti time, znajte da ste na pogrešnom mestu. Ovo jeste Alice in Chains a o kakvoj se ploči ovoga puta radi probaćemo da zajedno odgovorimo.
Sigurno ste se pitali zašto se u podnaslovu nalazi jedna ovako izlizana floskula? Izlizana svakako jeste ali je i veoma bitna za priču o ovom albumu pošto su se nakon 1995.godine i "self-titled" albuma, AIC vratili u grad koji ih je iznedrio i to u isti onaj studio iz kojeg su lansirali pomenuto izdanje. Studio je u međuvremenu promenio ime, promenio se i grad, a promenili su se i oni sami. Ipak, po rečima članova benda, povratak na to ukleto mesto bio je nešto mnogo više od prostog avionskog leta i promene sredine: "I pored toga što Jerry i ja sada živimo u LA-a, to putovanje nam je obojici zadavalo neku vrstu mučnine", opisuje basista Mike Inez u intervjuju za julski broj magazina Classic Rock i dodaje: "kada smo ušli u taj isti studio shvatili smo da tu zapravo ne stanuje nikakav duh, onaj najopasniji, iz prošlosti". " Shvatili smo da mi više nismo oni isti ljudi kao pre dvadesetak godina, ili možda jesmo...". Jerry Cantrell koji za razliku od Mike-a još uvek poseduje nekretnine u Seattle dodaje u istom maniru: "Prolazak kroz ta vrata značio je da sve te stvari moraju ostati ispred njih, i pored toga što svaki kutak Seattle-a krije neke davne uspomene".Kako god yvučale, upravo se u ovim rečima se i krije cela suština ovog albuma i one ga u najkraćim crtama opisijuju.
Rainier Fog je dakle, po svemu sudeći, zapravo četvti album koji nastaje u podnožju istoimene Rainier planine i njene ogormne mračne senke, pa shodno tome i nosi njeno ime. Već u prvoj numeri pod nazivom The One You Know, koju smo čuli i kao single, sublimira se celokupno raspoloženje benda sa kojim su ušli u samo stvaranje ovog albuma. Teški, mračni, probijajući rif i vokalne harmonije Jerry-a i William-a odaju utisak da duhovi iz prošlosti ipak nisu napustili ovo mesto i da ih surova Rainier planina i dalje drži pod svoje skute. " Tell me does it matter/If I am still here or I am gone" stih iz refrena u samo dva reda objašnjava sve ono što su Jerry i Mike govorili u pomenutom intervjuu. Sa čisto gitarske strane Jerry Cantrell ostaje dosledan svom sabbath-doom-psycho rifovanju dok je solaža sa druge strana sama srž njegovog unikatnog stila. Ovo je zapravo jedna jako kvalitetna AIC pesma iz A kategorije njihovog kataloga. Vreme bi trebalo da to i dokaže. Sledeća Rainier Fog je malo drugačijeg prizvuka ali iskazuje i drugu stranu muzičkog stila u kojem su AIC neprikosnoveni, a to je ustvari jedna prosta činjenica koja kazuje koliko su DuVall i Cantrell zapravo moćan vokalni tandem jer je na momente vrlo teško reći kada ko od njih peva. Tu moć manifestuju i kroz sve ostale pesme na albumu što u nekim momentima čak dovodi da toga da vam Layne-ov vokal ni malo ne nedostaje.
Dalje ovoga puta ipak nećemo ići ustaljenom metodom opisa pesama jedne za drugom već ćemo i h podeliti u dve grupe. Prvu grupu čine već opisane numere i ta grupa će biti ona jača. Njoj se mogu dodatu i numera na mestu broj četiri pod nazivom Fly koja je predstavnik jedne od onih akustičnih AIC numera na kakve su nas navikli sa prethodnih albuma. Njoj se može pridružiti i Maybe sa mesta broj osam, jer kao i prethodna nosi u sebi to neko raspoloženje koje je mnogo teže nego sama muzika koja proizilazi iz instrumenata. Nešto što nam je iz AIC kataloga i te kako poznato kao recimo Down In A Hole, Nutshell, Your Decision....Prvoj grupi pesama dodajemo i Never Fade sa mesta broj devet koja je zapravo potekla od samog DuVall-a. Mračna a ujedno i prošarana nekim opornim melodijama. DuVall ju je kako sam kaže uradio sam u studiu nakon što su ostali otišli, u pokušaju da izbaci iz sebe neke teške momente od kojih se jedan odnosi i na nedavno preminulog Chris Cornell-a.
U drugu grupu pesama sa ovog izdanja spadaju preostale i to: doom cepačina Drone, Deaf Ears Blind Eyes, So Far Under kao i sedmominutna All I Am. Daleko da su sve ove pesme loše, da se odmah razumemo. Svaka od njih jeste unikatna na neki svoj način. Tvrdi sabbathovski mračni rifovi,harmonije ili ti sve ono što krasi muziku AIC, može se pronaći u njima. Ipak, i pored toga, one jednostavno odaju utisak nekog beskrajnog ponavljanja koje nije svojstveno muzici AIC, kao i izvesnoj dozi predvidljivosti, što složićemo se svi, nije nešto čime se ovaj muzički pravac može “pohvaliti”.Deaf Ears Blind Eyes se recimo može izdvojiti iz ove skupine kao pesma koja nudi jedan hipnotišući Jerry-ev rif koji odiše (ne)poželjnim duhom prošlosti. Jedino se numera Red Giant sa trećeg mesta ne može sa lakoćom svrstati ni u jednu od ovih grupa. Ona je tu negde između, lavitira kroz maglu visoke i moćne Rainier planine.
Sve u svemu, povratak na mesto zločina i borba sa duhovima iz prošlosti kao neki od motiva ovog albuma predstavljaju otežavajuću okolnost kako samom bendu tako i nama koji ničim izazvani treba da damo ocenu istog. Čini se ipak, da su ovu borbu nekako dobili. Možda nije besprekorna, ali pobeda svkako jeste. Alice In Chains nije bend koji se olako upušta u avanture sa novim albumima, što se mora uzeti u obzir, i ovo njihovo, tek šesto izdanje zauzeće posebno mesto u duši velikog broja fanova. Da li je ovo Alice In Chains ploča? Definitivno jeste. Da li je ovo najbolja Alice In Chains ploča? Definitivno nije ali svakako ima mnogo toga kvalitetnog da ponudi.
Gunsi najavljuju reizdanje Appettie For Destruction albuma pod nazivom AFD Locked and Loaded
Kao što već sigurno znate velike vesti stigle su prošlog petka, preciznije četvrtog maja iz tabora Gunsa. Nekoliko puta u zadnjih godinu i po dana dobijali su kritike sa našeg bloga u smislu kako se kod njih ništa ne dešava, nema nikakvih izdanja, sviraju jedne te iste set-liste, ne daju intervjue itd. Sve to još uvek važi i dalje, osim ovog prvog. Ovoga puta rešili su da se potrude i da bar nečim obraduju svoje fanove koji se i dan danas broje u milionima (hordama). Imamo jednu pesmu za sada ali i lyrics video!
Boks-set sa svim i svačim od 999 dolara (hiljadarka i više sa PTT-om) i nije ya neko veliko radovanje, bar po prvim su reakcijama fanova širom sveta. Međutim, kao što to u biznisu uvek biva, jer muzika je biznis a to mnogo puta zaboraljvamo, biće tu i manjih tj jeftinijih paketa. Ono što bi prave fanove trebalo najviše da interesuje je naravno muzika i to pre bedževa, majica, flajera i šta već čega još nepotrebnog iz tog paketa. Jedna takva pesma izašla je istog dana kada i ova velika objava. Radi se o staroj numeri Shadow Of Your Love koja je dobila novi glanc kao i još mnogo drugih (kažu 49 nikada izbačenih snimaka raznih vrsta), koje ćemo moći da čujemo nakon 28.juna.Pošto nikada ne pišemo recenziju o jednoj pesmi jer bi to bilo besmisleno, odlučili smo se za jedan kratki članak iz kategorije "šta (ni)smo znali" o ovoj notornoj pesmi.
- Shadow Of Your Love nikada do sada nije bila izdata zvanično od strane benda na nekom od albuma ili samostalno u vidu zvaničnog singla. Sa druge strane postojala su razna EP izdanja gde se ona mogla naći kao i singlovi na kojima je pesma uglavnom bila B izdanje.
- Pesma datira iz vremena pre-GnR još kada su Izzy Stradlin i Axl Rose bili u bendu Hollywood Rose koji su i sami osnovali. Za autora same pesme se pre svih pojavljuje Izzy, tj zasluge idu njemu. Međutim u zavisnosti od izdanja ili bolje rečeno izvora, pojavljuju se još i Axl naravno ali i Paul Tobias, nesuđeni gitarista Gunsa i Axl-ov drugar. To je onaj za kog je Slash rekao u svojoj knjizi da sa njim ne može da popije ni pivo a kamo li da svira. Onaj što mu je presvirao solo za Sympathy For The Devil a 2001. nastupao sa bendom.
- Ova numera svirana je uglavnom 1985. godine, zatim 1986. i samo jednom 1987. Od tada se više nikada nije našla na set-listi benda. Hmm, eto lepe prilike da se i to promeni na predstojećoj turneji....
- Gotovo svi članovi benda pominju ovu pesmu u svojim autobigrafskim knjigama. Duff McKagen u knjizi "It So Easy" kaže sledeće: "U vreme kada sam ušao u bend Axl i Izzy su već imali neke pesme koje su ostali znali poput Anything Goes, Think About You, Move To The City,Shadow Of Your Love i Don't Cry. Pored njih svirale su se i punk verzije Jumpin Jack Flash od Stonesa kao i HeartbreakHotel od Elvisa".
- Slash u svojoj autobigrafskoj knjizi kaže sledeće: "Na prvom sešnu sa producentom Mike Clink-om u periodu pre AFD snimili smo verziju Shadow Of Your Love koju sam prvi put čuo na setu Hollywood Rose benda i to je bila njihova definitivno najbolja pesma. Naša verzija nije se nikada našla na albumu ali je izašla na EP-u za japansko tržište".
- EP o kojem Slash govori u ovom delu knjige nosio je naziv Guns N Roses i izašao je 1988. godine u Japanu. Na njemu su se našle pesme Sweet Child Of Mine (sa albuma), zatim It So Easy, Knockin On Heavens Door i Whole Lota Rosie koje su uzete sa live nastupa benda iz londonskog Merquee kluba 1987. godine. Poslednje dve numere bile su Move To The City i upravo pesma o kojoj je reč Shadow Of Your Love. Obe sa pridodatim zvucima publike.
- Steven Adler je jednom prilikom izjavio da je prva pesma koju su Gunsi na probama svirali bila upravo Shadow Of Your Love. Axl Rose je, kao što to običaj nalaže, kasnio i u prostoriju ušao dok je bend počinjao upravo ovu numeru. Po rečima Adlera on bi samo "uhvatio mikrofon, počeo da vrišti i trči po zidovima sobe".
- Slash i Duff su u dva navrata izjavljivali da zapravo ne znaju pravi razlog zašto se pesma nije našla na AFD albumu. Obojica su u tim intervjuima izjavili da je pesma bila nešto kao esencija benda, međutim iz nekog razloga nije viđena kao potencijal za album koji je bio u nastajanju.
- U februaru 1998.godine u vreme kada je Axl Rose ponovo bio uhapšen, a to je ujedno i trenutak kada je prvi put uopšte viđen u javnosti nakon 4 godine izolacije, nekadašnji član bendova Rose i Hollywood Rose, Chris Webber, tužio je Axl-a za uskraćeno autorstvo za pesme Back Of Bitch i Shadow Of Your Love između ostalog. U to vreme se šuškalo da Chris planira da izda set pesama Hollywood Rose, ali do toga nikada nije došlo.
- 2004. godine prvi put u javnosti zvanično izlaze pesme Hollywood Rose-a pod nazivom Roots Of Guns N Roses. Na tom izdanju našlo se pet pesama ovog benda, uključujući naravno i Shadow Of Your Love. Pored toga postojale se verzije miksovane od strane Gilby Clark-a, dok je na nekim pesmama u snimanju je učestvovao i sam Tracii Guns, gitarista L.A. Guns-a i davalac prvog dela imena grupe GnR. Čak je i bubnjar benda Cinderella, Fred Courry miksovao neke od tih starih snimaka. On je na kratko menjao Adlera u Gunsima zbog njegove povrede. Postoje čak i snimci koje se mogu naći. Ovo izdanje Hollywood Rose-a dostupno je na svim muzičkim platformama.
Sve u svemu Gunsi su ovom pesmom napravili pozitivan potez. Ona je konačno ugledala svetlost dana zvanično od strane njihovog tima. Na prvo slušanje jasno je da se radi o modernoj produkciji, koliko se to moglo sa starim snimkom. E sad ostaje misterija da li je bilo dosnimavanja. Nema za sada nikakvih opipljivih dokaza ali kao gitarista izražavam sumnju u solo i "lead-guitar" deonice koje zvuče nekako previše u stilu današnjeg Slash-a a ne onog iz 1986. godine. No to je možda i manje bitno u svemu ovome. Čekamo ostatak starih-novih numera pa će možda nakon toga neke stvari postati jasnije.
Ipak i pored svega toga, opšta ocena ovog albuma je ta da je uspeo da zadovolji i opravda očekivanja pristalica. pored već navedenih personalinih promena. Svaka čast Josh Todd-u što je i pored svih tih problema, uspeo da održi kurs i zadrži ovaj bend na onom istom nivou na kojem je uvek i bio. Od vrhunskih pesama sa ovog izdanja bi se recimo mogla izdvojiti zapaljiva i visoko-oktanska, prava sleaze rock vožnja u numeri Bent. Nakon nje, rame uz rame stoji i uvodna Warpaint, u kojoj Josh Todd govori o "svome išaranom sebi", tetovažama koje očigledno imaju duboke priče ispod sloveja boje, kao i fascinacijom Indijancima koji su stavljali takve ratničke boje na svoja tela. Muzički posmatrano, u pitanju je pravi rokerski Buckcherry klasik. Nakon toga sledi jedna pesma koja se zaista izdvaja, a to je obrada grupe Nine Inch Nails pod nazivom Hard Like A Hole, koja je dobila tu praljavu (sleaze) notu i zvuči kao da uopšte nije pozajmljena od nekog drugog benda. U samom vrhu dodali bi još i gruversku numeru Back Down, oštru i prljavu Closer, kao i jedan prašnjavi baladoid poput Radio Song, a na kraju jedne sasvim pristojne The Vacuum.
Ipak i pored svega toga, opšta ocena ovog albuma je ta da je uspeo da zadovolji i opravda očekivanja pristalica. pored već navedenih personalinih promena. Svaka čast Josh Todd-u što je i pored svih tih problema, uspeo da održi kurs i zadrži ovaj bend na onom istom nivou na kojem je uvek i bio. Od vrhunskih pesama sa ovog izdanja bi se recimo mogla izdvojiti zapaljiva i visoko-oktanska, prava sleaze rock vožnja u numeri Bent. Nakon nje, rame uz rame stoji i uvodna Warpaint, u kojoj Josh Todd govori o "svome išaranom sebi", tetovažama koje očigledno imaju duboke priče ispod sloveja boje, kao i fascinacijom Indijancima koji su stavljali takve ratničke boje na svoja tela. Muzički posmatrano, u pitanju je pravi rokerski Buckcherry klasik. Nakon toga sledi jedna pesma koja se zaista izdvaja, a to je obrada grupe Nine Inch Nails pod nazivom Hard Like A Hole, koja je dobila tu praljavu (sleaze) notu i zvuči kao da uopšte nije pozajmljena od nekog drugog benda. U samom vrhu dodali bi još i gruversku numeru Back Down, oštru i prljavu Closer, kao i jedan prašnjavi baladoid poput Radio Song, a na kraju jedne sasvim pristojne The Vacuum.
