Junkyard Žurnal - januar 2019. Vol. 2

Dobrodošli u drugi deo januarskog žurnala u kojem ćemo više pažnje posvetii ovomesečnim albumskim izdanjima a osvrnućemo se i na domaću scenu. Prvi deo možete pročitati na: Junkyard Žurnal - Vol 1.

Inglorious - Ride To Nowhere (2019) Album

Ovaj deo krećemo sa jednim od bendova o kojima smo ovde već pisali. Ride To Nowhere  je naziv novog albuma britanske hard rock grupe Inglorious. Mnogo stvari se izdešavalo u međuvremenu, odnosno u periodu nakon poslednjeg albuma Inglorious II do danas. U kratkim crtama: frontmen (očigledno i gazda benda) upao je u nesuglasice sa ostalim članovima tako da je nakon izlaska ovog albuma jedino on ostao u bendu u poređenju sa postavom koja je iznedrila drugi album, pa i ovaj, pto se tiče snimanja. Ipak nećemo se ovoga puta baviti tim prljavštinama. 

Sredinom ovog meseca imali smo priliku da čujemo single I Don't Know Yo, koji vam i ujdeno  predstavljamo u ovom prilogu.  Međutim, kako  vreme samo po sebi brzo leti, u poslednjoj nedelji januara izašao je i sam album. Ovako na brzinu, na prvo slušanje, može se reći da album ima dosta potencijala. Pored navedenog singla izdvajaju se još i numere Where Are You Know, Freak Show, Ride To Nowhere. Sve je na svome mestu baš kao i na prethodnom albumu Inglorious II.Bend ( ko god da je u njemu) je još jednom dokazao epitet jednog od najboljih mlađih/novijih čisto hard rock bendova. Ukoliko ste ljubitelji britanskog hard rcok-a, a pri tome znate na koje grupe tu mislimo, Inglorious bi trebalo da predstavlja pravi izbor za vas.

                                 

Jetboy - Born To Fly (2019) Album

Još jedno kompletno izdanje stiglo je krajem ovog meseca i to od starog dobrog Jetboy-a. Jetboy je bend koji je  nastao polovinom osamdesetih u Los Anđelesu,  baš kao i kolege sa istih "ulica" poput Guns n  Roses, L.A. Guns , Faster Pussycat i dr.  Iste one  kolege sa kojima Jetboy uglavnom idu u paketu u svim tim pričama o tzv losanđeleskoj street/sleaze-rock sceni. Taj ulični izgled i zvuk koji je ovaj bend gajio od samog početka možda najbolje oslikava i pevač Mickey Finn, koga bi ste lako mogli da pomešate sa nekim pankerom sa čirokana frizurom. To takođe važi i za ostale članove benda.

No, idemo sada u 2019.godinu. Album Born To Fly donosi niz jako dobrih street rock numera, ovoga puta više u stilu rock muzike sedamdesetih. Zapravo, bez nekih velikih iznenađenja, Jetboy ostaju ono što su oduvek i bili. I ako nikada nisu bili toliko popularni kao gore pomenute grupe , ostali su verni i dosledni svome zvuku, čvrsto držeći svoje mesto u tom širokom spektru grupa iz tog doba. 

Bend pored Mickey Finn-a čine još i gitaristi Fernie Rod i  Bille Rowe, bubnjar Al Serrato, dok je basista ove današnje postave legendarni Eric Stacey, nekadašnji član originalne postave već pomenutih Faster Pussycat. Sa novog albuma se na prvo slušanje izdvajaju numere Born To Fly, Brokenhearted Daydream, All Over Again kao i Beating The Odds koju za ovu priliku biramo. Sleaze rock u izvedbi jednog od organskih bendova tog pod-žanra, bio bi najkraći ali i najpravilniji opis ove grupe i pomenutog izdanja.

                                 



Quiet Riot - One Night In Milan CD/DVD/Blue Ray  2019

Nakon grupa Mr. Big i L.A. Guns dobili smo još jedan nastup koji je snimljen u Milanu i to od pionira glam/metal scene osamdesetih, grupe Quiet Riot. Ima nečega izgleda u tom gradu, čim toliko bendova izbacuje live albume sa tog zapravo istog muzičkog prostora.  Ko zna čiji ćemo još nastup dobiti zodatle. U slučaju Quiet Riot-a, u pitanju je nastup sa  Frontiers Rock Festival koji je održan 2018.godine.

Pre nego što  kažemo koju reč o samom nastupu i izboru pesama, valja se se osvrnuti na to ko danas čini Quiet Riot. Verovali ili ne, ovu grupu osnovao je još davne 1973.godine niko drugi do Randy Rhoads, potonji gitarista čika Ozborna. Znamo svi šta se sa njim kasnije desilo. Najpoznatiju postavu QR činili su pevač Kevin Dubrow, bubnjar Frankie Banali, basista Rudy Sarzo  (Whitesnake, Ozzy, Dio) i gitarista Carlos Cavazo (Ratt). Ova postava se zapravo uzima za onu glavnu jer bila na okupu najvećeg uspeha benda, odnosno u vreme izlazka albuma Metal Health 1983. i Condition Critical 1984.godine.

Ubrzavamo malo i stižemo u 2007.godinu kada od prekomerne upotrebe susptanci umire pevač i frontmen grupe Kevin DuBrow. Za mnoge je ovo značilo da je došao i kraj grupe Quiet Riot, s obzirom da je Kevin bio teško zamenjiva figura u bendu. Međutim, bubnjar Frnakie Banali nije tako mislio. Ova originalna postava je, kao što se pretpostavlja, pretrpela veliki broj promena. U međuvremenu gitarista grupe postaje Alex Grossi (Beautiful Creatures, Hookers and Blow, Dizzy Reed), basista je Chuck Wright koji je u bendu još 1982.godine sa mnogo napuštanja i vraćanja. Na mestu pevača, sa druge strane, smenjivalo se dosta njih, među kojima vredi izdvojiti recimo Jizzy Pearl-a, čoveka koji je verovatno bio u svim mogućim bendovima iz toga vremena u nekom trenutku. Ni on sam verovatno ne bi mogao da ih sve nabroji kada bi ga pitali. Na kraju ipak, izbor je  pao na mladog i nepoznatog James Durbin-a, koji je svoj rock n roll put utro ni manje ni više nego na američkom Idolu 2011. godine na kojem je izvodio pesme Judas Priest-a. Izgleda da je Frankie Banali to pomno pratio, te je nakon toga uspostavljena i saradnja.

Iskreno rečeno, Quiet Riot je bio daleko od muzičkih interesovanja autora ovog teksta, posebno nako smrti Kevin DuBrow-a, a još više nakon dolaska novog pevača iz riajliti programa kakav je Idol. Ipak, kada je izašao prvi single sa ovog albuma, pesma Condition Critical, bilo je to više nego dovoljno da se Quiet Riot nađe u nekom novom fokusu interesovanja. James Durbin je u suštini sjajan pevač, i što je najbitnije, dovoljno dobar da njegovim doprinosom Quiet Riot ponovo zvuči onako kako i treba, kao nekada davno sa svojim originalnim pevačem. Svaki ultrasonični Kevin-om ton je ponovo tu, podmlađen i drzak dok se ujedno nikako ne može reći da je reč o  bilo kakvom kopiranju. Jednostavno kockice su se složile i ovaj live album je čvrst dokaz toga. Bend zasigurno nema nekadašnji  izgled kao pre, ali ono što  je mnogo bitnije od toga, Quiet Riot zvuči kao nekada. One Night In Milan donosi petnaest pesama, skup starog i novog (ima pesama i sa albuma iz 2017. Road Rage). E sad, ako baš ne znate ni jednu pesmu, pustite barem zadnje dve: Cum on Feel The Noize ili Bang Your Head (Metal Health), jer je verovatnoća da ste čuli jednu od ove dve metal himne gotovo stopostotna.

                                 

Skid Row - Skid Row (30th Anniversary Deluxe Edition) 2019 

Ovog meseca imali smo i jedno reizdanje. Nekada velika  i legendarna grupa Skid Row ove godine slavi tridesetogodišnjicu svog albuma prvenca. Ovaj mega uspešni album iznedrio je neke od najvećih hitova ne samo benda već i toga doba, poput 18 and Life, Youth Gonne Wlld, I Remember You, Peace Of Me , Sweet Little Sister i dr. ( u suštini pravi fanovi Skid Row-a će vam za sve pesme reči da su meastralne, što i nije daleko od istine). 

Danas je, međutim, Skid Row nešto sasvim drugo. Od grupe koja je punila arene i otvarala stadione za rok velikane, danas su pali na nivo prosečnog klupskog benda (pitanje da li punih klubova) , sa ko zna kojim pevačem po redu kome verovatno vrlo mali broj ljudi i zna ime. Sa druge strane legendarni frontmen ove grupe Sebastian Bach već dugi niz godina ima svoju solo karijeru. Da se razumemo, nakon njegovog otpuštanja, u bend je došao pevač Johnny Solinger i bend je sa njim napravio nekoliko sjajnih albuma. Tek nakon njegovog odlaska 2015.godine počelo je srozavanje. Umesto da u tom trenutku iskoriste priliku i naprave "reunion", Rachel Bolan i Dave Snake Sabo su i tu priliku uspeli da  propuste. Razlog je glasio ovako: ne mogu da rade sa Sebastianom čak ni posle toliko godina. Ovo je verovatno i priča za neku drugu priliku. 

Na kraju od svega toga čak ni sam album nije ispoštovan do kraja. Remasterizovane pesme, jedna numera koja se nije našla na prvobitnom izdanju (inače publici poznata pod nazivom Forever) kao i live snimak sa nekog od koncerata od pre 30 godina. To je sve! Čak nisu predviđena ni CD odnosno vinil izdanja. Vrlo, vrlo razočaravajuće...

                                 

Junkyard Rock - Domaća scena


Za kraj ovog žurnala izdvajamo i par noviteta sa domaće scene za koje smatramo da su i te kako vredni pažnje Junkyard bloga.


Glad -Pogrešan dan

Heavy metal grupa Glad iz Niša na putu je ka svom prvom albumskom ostvarenju i to pod patronatom izdavačke kuće One Records. Dok čekamo na album, ekipa koju od njenog formiranja predvodi gitarista  i muzički guru Aleksandar Sale Videnović, izbacila je još jedan spot sa nadolazećeg albuma, i to, nećete verovati, upravo u trenutku kada je tastatura lupkala i ukucavala reči koje upravo čitate! Zapravo, ideja je bila predstaviti spot za pesmu Kao nekad kad sam bio sam, koja je izašla krajem prethodne godine.  Ali avaj! Moramo ići u korak sa novitetitma, tako da je ovo zapravo i jedna vrsta ekskluzive.

Glad inače pored pomenutog Saleta Videnivća čine još i  gitarista Milan Tričković Cile (Corpus Delikventi), basista Miloš Jovanivić, bubnjar Ljupčo Cvetanovski i pevač Nemanja Vacić Waca (Burned Beyond Recognition, Critical Solution Revisited). Kakav god vama bio dan, sigurni smo da ne može biti "pogrešan" za dobar heavy rock. Uzgred, album  očekujemo u nekoliko nadolazećih dana!


                                  


Michel - Rosie 


Idemo sada u  Novi Sad, odakle dolazi grupa Michel. Ovaj novosadski  kvartet predvodi gitarista i pevač, Dragutin Suković Sule, nekadašnji gitarista i osnivač glam rock benda Nasty Michelle iz istoimenog grada. Grupa je izdala EP pod nazivom Clubmaster u toku 2018.godine, na kojem se nalazi pet izuzetno zanimljivih numera u kojima bend kombinuje elemente old school i moderne rok muzike sa dodatnim suptilnim primesama elektronike. EP je već izazvao veliku pažnju publike širom regiona, a renomirani sajt Balkanrock uvrstio je ovo izdanje u Top 25 domaćih albuma. Što se samih pesama tiče, treba pomenuti da su polako jedna za drugom dobijale i adekvatnu ekranizaciju, pa tako i numera Rosie, koju vam ovoga puta predstavljamo. Inače svaka pesma sa ovog EP-a je posebna, kako u smislu tekstova tako i i muzike, pa vam zato i preporučujemo da ga poslušate u celosti. 


                                  



Toliko od nas za ovaj put. Nadamo se da će vam se ovaj novi vid izveštavanja dopasti. Ako već niste, obavezno bacite pogled i na prvi deo januarskog žurnala Junkyard Žurnal - januar 2019. Vol 1.




Januar 2019. godine                                                                                                          Autor: JP

                                                                            

Junkyard Žurnal - januar 2019 Vol.1

Od ove godine krećemo i  sa jednom novom rubrukom koja će imati za cilj da vam u kratkim crtama predstavi najnovija muzička izdanja iz sveta rock muzike.  Na taj način ostajemo u toku sa onim šta nas čeka i upotpunjujemo prazninu između recenzija. Dobrodošli u prvi ovogodišnji Junyard Rock Žurnal.

Crashdiet - Reptile (Single)

Prvi single ove godine izbacili su švedski glam rokeri Crashdiet, i to tačno u ponoć 31. decembra. Nakon šest godina od poslednjeg albuma The Savage Playground, pioniri skadinavskog novog glam metal talasa najavljuju i novi album i to sa novim pevačem, četvrtim po redu od osnivanja. Stara ekipa je i dalje na okupu: Martin Sweet - gitara, Peter London - bas, Eric Young -bubnjevi, pojačani Gabriel Keyes-om na vokalima.

                                

Axl Rose - Looney Toons 2019

Šta zapravo reći o ovome? Pa dobro, crtani filmovi moraju biti propraćeni dobrom muzikom, to je jednostavno neminovono. Ništa specijalno u tome zar ne? Međutim, kada se u muzici bilo kog crtanog filma nađe neko od svetskih rok zvezdi, i to ekranizovan zajedno sa osatlim imaginarnim junacima, pa se pritom još i potpisuje imenom Axl Rose, onda stvari postaju mnogo ozbiljnije. Verovali ili ne, zahvaljujući ovom crtaću dobili smo prvu pesmu, ili bolje rečeno komad muzike, sa snimljenim vokalima frontmena Gunsa i to  prvi puit nakon 10 godina i par meseci, tačnije od izlaska dugo očekivanog albuma Chinese Democracy 2008.godine. Na taj način smo konačno dobili  priliku da ga čujemo kako peva i kako bi uopšte njegov glas mogao da zvuči u današnje vreme.

Šta ovaj klip stvarno najavljuje teško je reći. Poznato je da Gunsi svoje koncerte otvaraju upravo uvodnom špicom Looney Toons crtaća. Takođe, poznati su i po tome da se "teško" otvaraju i ništa ne govore u javnosti, ali i po tome što imaju tendencije da svoje buduće planove najavljuju i objavljuju na čudesne načine. Šuška se da bi ova godina mogla da bude "ona prava", što se nove muzike tiče. I ako ovo defitivno nije nikakva nova GnR pesma (ko će ga znati), svakako je počelo uzbudljivo pa se iskreno nadamo da će se u tom maniru i nastaviti...

                                  


Burning Rain - Midnight Train (Single)

Hard rock ekipa koju predvode Dough Aldrich, bivši gitarista grupa  Whitesnake i DIO, a trenutni gitaroš The Dead Daisies, i pevač Keith St. John (Kingdome Come), najavljuju novi album  za 22.mart ove godine  pod izdavačkom kućom Frontiers. Sredinom januara imali smo priliku da čujemo i prvi single pod nazivom Midnight Train. Ovo će biti njihov četvrti album po redu, prvi nakon 2013.godine. Inače, za one koji se prvi put susreću sa ovim bendom, radi se o jednom izuzetno kvalitetanom hard rock sastavu (drugačije ne može biti kada Dough Aldrich svira gitare), odnosno ekipi koja je više kao neki "side project" nekolicine  izvrsnih muzičara. Preporučljivo za sve ljubitelje  muzike poput recimo novijih Whitesnake albuma, kao i energičnih, brzih, rifovanih rokačina. 


                                   

The END Machine - Alive Today (Single)

The END Machine je nova (super)grupa na horizontu koja se nedavno pojavila i  koju čine članovi originalne postave Dokken-a i to  George Lynch, Jeff Pilson i Micki Brown, ali bez Don Dokken-a za vokalima. To mesto je u ovom slučaju pripalo fantastičnom Robert Mason-u, pevaču grupa Warrant i Lynch Mob, koga smo pominjali i u recenziji poslednjeg albuma grupe Warrant. Zvuči pomalo čudno zar ne? Videćemo šta će od svega toga biti. Grupa za sada ima jedan singl a debi album je najavljen takođe za 22.mart pod pokroviteljstvom izdavačke kuće Frontiers. 

                                    

L.A. Guns - Stay Alive (Single)

The Devil You Know naziv je novog albuma koji su L.A. sleaze rokeri najavili još krajem prethodne godine. U taboru ovog benda, u širem smislu, zapravo nikada nije dosadno. Od prilike  negde u rangu španske serije. Izgleda da ćemo ove godine ponovo videti dve verzije benda. Ova verzija koju predvode pevač Phil Lewis i gitarista Traci Guns , koja je najavila novi album, nedavno je izbacila i prvi single pod nazivom Stay Alive. Za sada deluje zadovoljavajuće a videčemo da li će album uspeti da nadmaši prethodni The Missing Peace   iz 2017.godine koji smo na ovom blogu već okarakterisali kao sjajno povratničko izdanje. Novi album takođe očekujemo u martu mesecu.


                                    

Backyard Babies - Good Morning Midnight (Single)

Pre samo nekoliko dana od dana izlaska ovog žurnala, stigao je i novi single švedskih punk-rokera Backyard Babies pod nazivom Good Morning Midnight, čime (po drugi put nakon singla Shoving Rocks) najavljuju i izlazak novog albuma Silver and Gold,  koji će ugledati svetlost dana 1. marta pod izdavačkom kućom Century Media Records. Ovo je, zapravo, jedno od onih  izdanja kojem se neizemrno radujemo. Trebaju nam Backayrdi, i to oni stari, dobri, kao  iz prethodne decenije. Prošlim albumom Four By Four iz 2015.  nismo baš bili zadovoljni tako da je konačno došlo vreme za popravni.Nadamo se uspešno!


                                   

Što se singlova tiče, spisak se svakako ne završava ovde. Ima tu još dosta  numera koje možete preslušati na Junkyard Rock Stories plejlisti preko Deezer-a ili Spotify-a. Liste se nalaze na Home stranici bloga ili na FB stranici.

Cathouse Hollywood Podcast

Za kraj ovog ovog dela  januarskog žurnala izdvajamo i jedan vrlo zanimljiv podkast koji je krenuo sa radom neposreno oko Nove godine i koji vam ovom prilikom i preporučujemo. Voditelj ovog podkasta je čovek po imenu Riki Ratchman, koga  će se neki od vas možda i setiti kao voditelja nekada legendarnih emisija Headbangers Ball koje su se puštale na MTV-u (nekadašnjoj muzičkoj televiziji). Headbangers Ball je  krajem osamdesetih, odnosno tokom devedesetih, bila jedna emisija koja možda najviše uticala na razvoj ili bolje rečeno održavanje rock/metal muzike i predstavljala esenciju tadašnje muzičke scene. Ko ne zna, obavezno na YT, pa pogledajte neku epizodu ili snimak i biće vam jasno. Eh, kada bi ovoga danas opet bilo....

Ipak, da se vratimo na sam podkast. Riki je pored rada na MTV postao poznat  i kao gazda jednog od čuvenih losanđeleskih muzičkih klubova koji je nosio ime Cathouse i koji je Riki vodio zajedno sa frontmenom grupe Faster Pussycat, Taime Downe-om. Od 1986-1992.godine Cathouse je bio epicentar dešavanja holivudske muzičke scene. Neka od najvećih svetskih imena zabeležila su nastupe u ovom klubu poput Guns N Roses, Motorhead , Alice Cooper, Pearl Jam, Faster Pussycat, Black Crows i još mnogo drugih. Klub je predstavljao oličenje tadašnjeg sleaze-a, rock n roll bluda, zezanja, i svega onog što ide uz rokerski način života, pa i više od toga. Bilo je to mesto gde ste mogli da pijete pivo sa Axl Rose-om, ili pušite pljugu sa Lemmijem i slobodno ćaskate Po rečima samog Rikija, za klub je važilo pravilo bez kamera i bez snimanja, tako da je sve ono što se tamo dešavalo ostalo zauvek između zidina te misteriozne Cathouse jazbine. Tridesetak godina kasnije Riki Ratchman odlučio je  "da odmota" neke od "filmova" iz toga vremena i ovaj podkast se  upravo bavi sećanjima na neke od najzanimljivijih događaja iz neumoljive istorije rock muzike, koji do sada nisu bili na široko poznati javnosti.....

Podkast možete pratiti preko iTunes-a, iPodcast ili na stranici kluba: Cathouse Hollywood Podcast.

I pored toga što je za klub važilo pravilo bez slikanja i snimanja, Guns N Roses su napravili izuzetak i  u istoimenom klubu snimili spot za pesmu It So Easy 1989.godine. Spot je oficijelno izdat tek prošle godine, nakon što je proveo 29 godina u mračnim sefovima Axl-a i njegove kamarile. Iz priča koje su se mogle čuti od ranije, kao i iz samog podkasta , čini se da nema bolje pesme, benda ili ti video snimka do ovoga, kada je reč o dočaravanju atmosfere kluba Cathouse.

                                    


Sa druge strane grupa Faster Pussycat posvetila je ovom klubu i pesmu na svom albumu prvencu iz 1987.godine, kojia takođe nosi naziv Cathouse!

                                   
    

Nastavak žurnala možete pročitati na Junkyard Žurnal - januar 2019. Vol 2.



Januar 2019.                                                                                              Autor:JP

 

Top 6 albuma za 2018. godinu

Kako to obično biva krajem svake godine dođe i vreme da se svode računi o tome šta smo sve za ovih 365 dana  mogli novo da čujemo, čemu smo se radovali a i čime bili i razočarani. Na prvi pogled može se reći da je godina bila zadovoljavajuća, što se tiče kvantiteta, odnosno broja novih izdanja. Bilo je tu svačega, od novih izdanja, reizdanja, kompilacija, izdanja velikih bendova, malih bendova itd. Međutim, ako uporedimo samo neke od ovogodišnjih albuma sa onim iz prethodne, teško da bi se iko složio da je 2018.uspela da  nadmaši prethodnu godinu po kvalitetu novoizdatih albuma. To je ujedno i mišljenje naše redakcije i samim tim je vrlo teško izabrati albume koji su istinski zaslužili epitet najboljih, odnsono onih o kojima će se pričati i koji će ostati upamćeni tokom godina. Ovo je tih, teško izabranih,  top 6 albuma!

6. Dizzy Reed - Rock 'N' Roll Ain't Easy 

Dizzy Fn' Reed je svakako jedan od najpoznatijih klavijaturista r'n'r današnjice. Ovim albumom, inače svojim prvim solo albumom u karaijeri dugoj više od 30 godina, dokazao se i kao neko ko je sposoban da napravi odlične pesme bez da iza sebe ima mašineriju poput GnR. Godinama skupljano iskustvo i ideje koje su nastajale tokom različitih vremenskih perioda rezultirale su u 13 vrlo kvalitetnih i zanimljiv numera a sam Dizzy je doživeo i vatreno krštenje i kao pevač. Ovaj album možda neće ostati upamćen kao neki drugi koji su izašli ove godine, ali verujte nam na reč, ovde ima toliko dobrog materijala koji bi da je više sreće mogao da se nađe čak ii u GnR katalogu.Vredi poslušati!  Našu recenziju možete pročitati ovde: RnR Ain't Easy.

5. Ryan Roxie - Imagine Your Reality 

Još jedan solo album nalazi svoje mesto na ovoj kratkoj listi! Imagine Your Reality je izdanje gitariste Ryan Roxie-a, inače jednog od troje gitarskih majstora trenutnog benda čika Alice Cooper-a. Album sadrži deset hard rock numera upakovanih u majstorske rifove, melodije i sjajan Ryan-ov vokal, upravo onako kako jedan gitarski rock n roll album i treba da zvuči. Jednostavno, energično i rokerski naperistojno bez mnogo uvijanja!

4. Slash, Myles Kennedy and The Conspirators - Living The Dream 

E moj Slash! Da je sada 2017. ili neka prethodna godina, ne bi ti ni video ovu listu! Šalu na stranu, četvrto Slash-ovo izdanje sa Conspiratorima, da budemo iskreni,  nije opravdalo očekivanja širokog dela javnosti. Jednostavno dok se prolazi kroz pesme sa ovog albuma stiče se utisak danije baš sve kako treba i da su pesme nešto ispod nivoa na koji smo navikli kada je reč o ovoj ekipi. Stvar je vrlo prosta zapravo: smišljati pesme i praviti album u pauzama mega turneje drugog benda.neminovno dovodi do pada kvaliteta. Album je u konkurenciji ovogodišnjih zapravo i dobar ali je u poređenju sa ranijim Slash-ovim radovima nekoliko stepenica ispod. Ovom prilikom apelujemo sledeće: Mani se čoveče ćorava posla, hoćemo novu GnR muziku! 

3. Judas Priest - Firepower

Šta reči o starim dobrim Judas-ima a da već nije rečeno do sada!?  Ako ovu rečenicu stavimo u kontekst pravljenja nove muzike dobijamo odgovor - Firepower! Ovaj osamnaesti studijski album britanskih heavy metal kraljeva dokaz je da nema ni govora o predaji, i to uprkos činjenici da je došlo velikih gubitaka u samim bendskim redovima. Novi gitaristi su dokazali da su i kadri i spremni da na svojim leđima nastave da nose ogromno nasleđe Judas-a, na čelu sa neumoljivim Rob Halford-om i ovaj album je pravi dokaz toga! Četrnaest fantastičnih numera pristeklo je iz vatre užarenog metala ovih legedni. Za neke od njih bismo rado stavili i opkladu da će se naći na budućim "best-of" kompilacijama.

2. A Perfect Circle - Eat The Elephant

Novi album ovog mega super-benda predstavlja, kao što se može primetiti, i mali otklon od uobičajene rock/metal paradigme koju Junkyard Rock zastupa. Prostijim rečnikom rečeno, smatramo da ovaj album zaslušuje mesto u vrhu ovogodišnjih izdanja, a ujedno eto i odgovora zbog čega baš Top 6 a ne 5 ili 10. Ovaj album je prosto morao da se ovde nađe.. Keenan-a , Howardel-a i ekipu jednostavno je teško preskočiti jer ono što oni rade na polju ambijentalno-uvrnuto-melodične - prog-rok muzike je jednostavno majstorija. Eat The Elephant je stoga album koji će se slušati još dugi niz godina! (Ukoliko Tool ne napravi nešto novo u međuvremenu, ako smo dobro upućeni).

1. Halestorm - Vicious

Za najbolji album godine, bez mnogo dvoumljenja, biramo najnovije izdanje Halestorm-a pod nazivom Vicious. Bilo bi i realno predstaviti makar jedan bend iz mlađe ekipe muzičara na ovoj listi, ali još ako takav jedan bend napravi ovako dobar album, ne postoji razlog zbog kojeg se ne bi našao i na samom vrhu. Predvođeni neumoljivom frontmenkom  Lzzy Hale, Halestorm ekipa ovim albumom cementira svoj unikatni moderni hard rock zvuk koji je na nekim prethodnim izdanjima imao tendenciju da se bezpotrebno meša i sa drugim, pre svega pop uticajima. Ovoga puta to nije slučaj i ekipa sa ponosom može reći da je napravila najbolje izdanje u svojoj karijeri. Album je prepun odličnih gitarskih rifova, gruva, glasnoće, agresivnosti, prljavštine, seksualnih tenzija i svega onoga što krasi jedan pravi moderan rock/metal bend. Još kada vam tu priču ispriča sama Lzzy (jedan od najboljih ženskih vokala i uopšte ženskih frontmena), stvari postaju još zlobnije i opasnije! 

To bi dakle bilo to što se tiče ove godine. Ima tu još nekih izdanja koja svakako zalužuju pažnju i treba ih makar pomenuti kao recimo. Alice In Chains - Rainiier Fog, Disturbed - Evolution, Godsmack - When Legends Risef, Stone Temple Pilots itd...

Što se tiče najvljenih izdanja za sledeću godinu,  već se naziru neka albumi za koje se  iz ove prespektive može se reći da je pred nama mnogo zanimljiviji muzički period. Ali polako, videćemo kada dođe vreme. Sve u svemu ovu 2018. godinu neće biti teško nadmašiti.

decembar 2018.godine                                                                               Autor: JP

Alice In Chains - Rainier Fog (2018)

Povratak starih grandžera u Seattle

Alice In Chains nam ovog leta donose svoj šesti po redu album pod nazivom Rainier Fog. Nakon cirka tridesetak godina od osnivanja benda, od kojih je polovina prošla nošena na leđima velikog Layne Staley-a, ovaj album predstavlja treće izdanje "Mk 2" postave koju još od 2005.godine u frontmenskom dvovlašću predvode Jerry Cantrell i William DuVall. Time su se ove dve postave zapravo izjednačile po broju izbačenih albuma, ukoliko ne računamo Sap i Jar of Files koji su zapravo bili EP izdanja. Po tom smo osnovu stigli do tačke "pola-pola" ali i pored toga čini se da je senka pokojnog Staley-a toliko velika da i dalje prekriva ovu muzičku skupinu, bar po onome što se može zaključiti iz raspoloženja muzičke zajednice koja se ni posle toliko godina nisu izdefinisala. No ipak, ako ste mislili da će se ova priča baviti time, znajte da ste na pogrešnom mestu. Ovo jeste Alice in Chains a o kakvoj se  ploči ovoga puta radi probaćemo da zajedno odgovorimo. 

Sigurno ste se pitali zašto se u podnaslovu nalazi jedna ovako izlizana floskula? Izlizana svakako jeste ali je i veoma bitna za priču o ovom albumu pošto su se nakon 1995.godine i "self-titled" albuma, AIC vratili u grad koji ih je iznedrio i to u isti onaj studio iz kojeg su lansirali pomenuto izdanje. Studio je u međuvremenu promenio ime, promenio se i grad,  a promenili su se i oni sami. Ipak, po rečima članova benda, povratak na to ukleto mesto bio je nešto mnogo više od prostog avionskog leta i promene sredine: "I pored toga što Jerry i ja sada živimo u LA-a, to putovanje nam je obojici zadavalo neku vrstu mučnine", opisuje basista Mike Inez u intervjuju za julski broj magazina Classic Rock i dodaje: "kada smo ušli u taj isti studio shvatili smo da tu zapravo ne stanuje nikakav duh, onaj najopasniji, iz prošlosti". " Shvatili smo da mi više nismo oni isti ljudi kao pre dvadesetak godina, ili možda jesmo...". Jerry Cantrell koji za razliku od Mike-a još uvek poseduje nekretnine u Seattle dodaje u istom maniru: "Prolazak kroz ta vrata značio je da sve te stvari moraju ostati ispred njih, i pored toga što svaki kutak Seattle-a krije neke davne uspomene".Kako god yvučale,  upravo se u  ovim rečima se  i krije cela suština ovog albuma i one ga u najkraćim crtama opisijuju.

Rainier Fog je dakle, po svemu sudeći, zapravo četvti album koji nastaje u podnožju istoimene Rainier planine i njene ogormne mračne senke, pa shodno tome i nosi njeno ime. Već u prvoj numeri pod nazivom The One You Know, koju smo čuli i kao single, sublimira se celokupno raspoloženje benda sa kojim su ušli u samo stvaranje ovog albuma. Teški, mračni, probijajući rif i vokalne harmonije Jerry-a i William-a odaju utisak da duhovi iz prošlosti ipak nisu napustili ovo mesto i da ih surova Rainier planina i dalje drži pod svoje skute. " Tell me does it matter/If I am still here or I am gone" stih iz refrena u samo dva reda objašnjava sve ono što su Jerry i Mike govorili u pomenutom intervjuu. Sa čisto gitarske strane Jerry Cantrell ostaje dosledan svom sabbath-doom-psycho rifovanju dok je solaža sa druge strana sama srž njegovog unikatnog stila. Ovo je zapravo jedna jako kvalitetna AIC pesma iz A kategorije njihovog kataloga. Vreme bi trebalo da to i dokaže. Sledeća Rainier Fog je malo drugačijeg prizvuka ali iskazuje i   drugu stranu muzičkog stila u kojem su AIC neprikosnoveni,   a to je ustvari jedna prosta  činjenica koja kazuje  koliko su DuVall i Cantrell zapravo moćan vokalni tandem jer je na momente vrlo teško reći kada ko od njih peva. Tu moć manifestuju i kroz sve ostale pesme na albumu što u nekim momentima čak dovodi da toga da vam Layne-ov vokal ni malo ne nedostaje.

Dalje ovoga puta ipak nećemo ići ustaljenom metodom opisa pesama jedne za drugom već ćemo i h podeliti u dve grupe.  Prvu grupu čine već opisane numere i ta grupa će biti ona jača. Njoj se mogu dodatu i numera na mestu broj četiri pod nazivom Fly koja je predstavnik jedne od onih akustičnih AIC numera na kakve su nas navikli sa prethodnih albuma. Njoj se može pridružiti i Maybe sa mesta broj osam, jer  kao i prethodna nosi u sebi to neko raspoloženje koje je mnogo teže nego sama muzika koja proizilazi iz instrumenata. Nešto što nam je iz AIC kataloga i te kako poznato kao recimo Down In A Hole, Nutshell, Your Decision....Prvoj grupi pesama  dodajemo i Never Fade sa mesta broj devet koja je zapravo potekla od samog DuVall-a. Mračna a ujedno i prošarana nekim opornim melodijama. DuVall ju je kako sam kaže uradio sam u studiu nakon  što su ostali otišli, u pokušaju da izbaci iz sebe neke teške momente od kojih se jedan odnosi i na nedavno preminulog Chris Cornell-a. 

U drugu grupu pesama sa ovog izdanja spadaju preostale i to: doom cepačina Drone, Deaf Ears Blind Eyes, So Far Under kao i sedmominutna All I Am. Daleko da su sve ove pesme loše, da se odmah razumemo. Svaka od njih jeste unikatna na neki svoj način. Tvrdi sabbathovski mračni rifovi,harmonije ili ti sve ono što krasi muziku AIC, može se pronaći u njima.  Ipak, i pored toga, one jednostavno odaju utisak nekog beskrajnog ponavljanja koje nije svojstveno muzici AIC, kao i izvesnoj dozi predvidljivosti, što složićemo se svi, nije nešto čime se ovaj muzički pravac može “pohvaliti”.Deaf Ears Blind Eyes se recimo može izdvojiti iz ove skupine kao pesma koja nudi jedan hipnotišući Jerry-ev rif koji odiše (ne)poželjnim duhom prošlosti.  Jedino se numera Red Giant sa trećeg mesta ne može sa lakoćom svrstati ni u jednu od ovih grupa. Ona je tu negde između, lavitira kroz maglu visoke i moćne Rainier planine.

Sve u svemu, povratak na mesto zločina i borba sa duhovima iz prošlosti kao neki od motiva ovog albuma predstavljaju otežavajuću okolnost kako samom bendu tako i nama koji ničim izazvani treba da damo ocenu istog. Čini se ipak, da su ovu borbu nekako dobili. Možda nije besprekorna, ali pobeda svkako jeste. Alice In Chains nije bend koji se olako upušta u avanture sa novim albumima, što se mora uzeti u obzir, i ovo njihovo, tek šesto izdanje zauzeće posebno mesto u duši velikog broja fanova. Da li je ovo Alice In Chains ploča? Definitivno jeste. Da li je ovo najbolja Alice In Chains ploča? Definitivno nije ali svakako  ima mnogo toga kvalitetnog da ponudi.




 

Avgust 2018                                                                                                         Autor: JP

Guns N Roses - Zanimljivosti o pesmi "Shadow Of Your Love"

Gunsi najavljuju reizdanje Appettie For Destruction albuma pod nazivom AFD Locked and Loaded

Kao što već sigurno znate velike vesti stigle su prošlog petka, preciznije četvrtog maja  iz tabora Gunsa. Nekoliko puta u zadnjih godinu i po dana dobijali su kritike sa našeg bloga u smislu kako se kod njih ništa ne dešava, nema nikakvih izdanja, sviraju jedne te iste set-liste, ne daju intervjue itd. Sve to još uvek važi i dalje, osim ovog prvog. Ovoga puta rešili su da se potrude i da bar nečim obraduju svoje fanove koji se i dan danas broje u milionima (hordama). Imamo jednu pesmu za sada ali i lyrics video!

Boks-set sa svim i svačim od 999 dolara (hiljadarka i više sa PTT-om) i nije ya neko veliko radovanje, bar po prvim su reakcijama fanova širom sveta. Međutim, kao što to u biznisu uvek biva, jer muzika je biznis a to mnogo puta zaboraljvamo, biće tu i manjih tj jeftinijih paketa. Ono što bi prave fanove trebalo najviše da interesuje je naravno muzika i to pre bedževa, majica, flajera i šta već čega još nepotrebnog iz tog paketa. Jedna takva pesma izašla je istog dana kada i ova velika objava. Radi se o staroj numeri Shadow Of Your Love koja je dobila novi glanc kao i još mnogo drugih (kažu 49 nikada izbačenih snimaka raznih vrsta), koje ćemo moći da čujemo nakon 28.juna.Pošto nikada ne pišemo recenziju o jednoj pesmi jer bi to bilo besmisleno, odlučili smo se za jedan kratki članak iz kategorije "šta (ni)smo znali" o ovoj notornoj pesmi. 

- Shadow Of  Your Love nikada do sada nije bila izdata zvanično od strane benda na nekom od albuma ili samostalno u vidu zvaničnog singla. Sa druge strane postojala su razna EP izdanja gde se ona mogla naći kao i singlovi na kojima je pesma uglavnom bila B izdanje.

- Pesma datira iz vremena pre-GnR još kada su Izzy Stradlin i Axl Rose bili u bendu Hollywood Rose koji su i sami osnovali. Za autora same pesme se pre svih pojavljuje Izzy, tj zasluge idu njemu. Međutim u zavisnosti od izdanja ili bolje rečeno izvora, pojavljuju se još i Axl naravno ali i Paul Tobias, nesuđeni gitarista Gunsa i Axl-ov drugar. To je onaj za kog je Slash rekao u svojoj knjizi da sa njim ne može da popije ni pivo a kamo li da svira. Onaj što mu je presvirao solo za Sympathy For The Devil a 2001. nastupao sa bendom.

- Ova numera svirana je uglavnom 1985. godine, zatim 1986. i samo jednom 1987. Od tada se više nikada nije našla na set-listi benda. Hmm, eto lepe prilike da se i to promeni na predstojećoj turneji....

- Gotovo svi članovi benda pominju ovu pesmu u svojim autobigrafskim knjigama. Duff McKagen u knjizi "It So Easy" kaže sledeće: "U vreme kada sam ušao u bend Axl i Izzy su već imali neke pesme  koje su ostali znali poput Anything Goes, Think About You, Move To The City, Shadow Of Your Love i Don't Cry. Pored njih svirale su se i punk verzije Jumpin Jack Flash od Stonesa kao i Heartbreak Hotel od Elvisa".

- Slash u svojoj autobigrafskoj knjizi kaže sledeće: "Na prvom sešnu sa producentom Mike Clink-om u periodu pre AFD snimili smo verziju Shadow Of Your Love koju sam prvi put čuo na setu Hollywood Rose benda i to je bila njihova definitivno najbolja pesma. Naša verzija nije se nikada našla na albumu ali je izašla na EP-u za japansko tržište". 

- EP o kojem Slash govori u ovom delu knjige nosio je naziv Guns N Roses i izašao je 1988. godine u Japanu. Na njemu su se našle pesme Sweet Child Of Mine (sa albuma), zatim It So Easy, Knockin On Heavens Door i Whole Lota Rosie koje su uzete sa live nastupa benda iz londonskog Merquee kluba  1987. godine.  Poslednje dve numere bile su Move To The City i upravo pesma o kojoj je reč Shadow Of Your Love. Obe sa pridodatim zvucima publike.

-  Steven Adler je jednom prilikom izjavio da je prva pesma koju su Gunsi na probama svirali bila upravo Shadow Of Your Love. Axl Rose je, kao što to običaj nalaže, kasnio i u prostoriju ušao dok je bend počinjao upravo ovu numeru. Po rečima Adlera on bi samo "uhvatio mikrofon, počeo da vrišti i  trči po zidovima sobe". 

- Slash i Duff su u dva navrata izjavljivali da zapravo ne znaju pravi razlog zašto se pesma nije našla na AFD albumu. Obojica su u tim intervjuima izjavili da je pesma bila nešto kao esencija benda, međutim iz nekog razloga nije viđena kao potencijal za album koji je bio u nastajanju. 

- U februaru 1998.godine u vreme kada je Axl Rose ponovo bio uhapšen, a to je ujedno i trenutak kada je prvi put uopšte viđen u javnosti nakon 4 godine izolacije, nekadašnji član bendova Rose i  Hollywood Rose, Chris Webber, tužio je Axl-a za uskraćeno autorstvo za pesme Back Of Bitch i Shadow Of Your Love između ostalog. U to vreme se šuškalo da Chris planira da izda set pesama Hollywood Rose, ali do toga nikada nije došlo. 

- 2004. godine prvi put u javnosti zvanično izlaze pesme Hollywood Rose-a pod nazivom Roots Of Guns N Roses. Na tom izdanju našlo se pet pesama ovog benda, uključujući naravno i Shadow Of Your Love. Pored toga postojale se verzije miksovane od strane Gilby Clark-a, dok je na nekim pesmama u snimanju je učestvovao i sam Tracii Guns, gitarista L.A. Guns-a i davalac prvog dela imena grupe GnR. Čak je i bubnjar benda Cinderella, Fred Courry miksovao neke od tih starih snimaka. On je na kratko menjao Adlera u Gunsima zbog njegove povrede.  Postoje čak i snimci koje se mogu naći. Ovo izdanje Hollywood Rose-a dostupno je na svim muzičkim platformama. 

Sve u svemu Gunsi su ovom pesmom napravili pozitivan potez. Ona je konačno ugledala svetlost dana zvanično od strane njihovog tima. Na prvo slušanje jasno je da se radi o modernoj produkciji, koliko se to moglo sa starim snimkom. E sad ostaje misterija da li je bilo dosnimavanja. Nema za sada nikakvih opipljivih dokaza ali kao gitarista izražavam sumnju u solo i "lead-guitar" deonice koje zvuče nekako previše u stilu današnjeg Slash-a a ne onog iz 1986. godine. No to je možda i manje bitno u svemu ovome. Čekamo ostatak starih-novih numera pa će možda nakon toga neke stvari postati jasnije. 

Maj 2018.godine                                                                                         Autor: JP

Shadow Of Your Love Lyrics Video

         
             

The Dead Daisies - Burn It Down (2018)

Sredinom aprila meseca  tekuće godine dobili smo i najavljivani novi album omiljenog benda ovog bloga The Dead Daisies. Zapravo, ta tvrdnja o omiljenom bendu i nije sasvim potvrđena. Jednostavno je reč o maloj šali koju često pominjemo iz prostog razloga jer je i sam blog krenuo sa radom iste godine kada je ovaj bend izdao svoj prvim album The Dead Daisies. Nakon toga opisali smo i drugi Revolucion, zatim treći Make Some Noise a prošle godine i live album Live and Louder. Red bi bio da ispoštujemo tradiciju i kažemo po koju reč i o najnovijem, petom izdanju ukupno a četvrtom albumu po redu,  pod nazivom Burn It Down.

Ipak pre nego što krenemo sa sadržajem, treba napomenuti i jednu malu promenu u postavi grupe. Znate, čitali ste već, da bend čine istaknuti svetski muzičari pa nema razloga ponavljati. Promena se desila nedavno i u pitanju je bubnjar Brian Tichy koji se otisnuo u "solo" vode, po rečima pevača John Corabi-a u gostovanju kod čuvenog Eddie Trunk-a. Njega je zamenio nekadašnji dugogodišnji bubnjar grupe Journey,  Dean Castranovo. Inače čovek koji je sa gitaristom Daises-a, Dough Aldrich-om,  vodio bend Revolution Saints. Jednog fenomenalnog bubnjara zamenio je drugi, Ništa se nije promenilo. The Dead Daisies ostaju supergrupa kakva su od uvek i bili, koju neumoljivo predvodi i veliki bos, ritam gitarista David Lowy. 

Sam album donosi deset novih numera, notornih Daises komada. Na svim dosadašnjim albumima ovog benda, nailazili smo su skupove izvanrednih pesama među kojima bi se uvek izdvojilo njih nekoliko, koje bi svaki verni fan hard rock muzike želeo u svojim best-off plejlistama. Tako je i na ovom albumu. Ono najbolje što on nudi nalazi se na samom početku. Uvodne numere Resurrected i Rise Up. Prva od pomenute dve kreće jednim vrlo mračnim rifom, što je može se reći velika novina, a kasnije se nastavlja u standardno dobar i prljav hard rock. Aldrich-ove vrišteće gitare, Corabi-ev besprekorno moćan glas kao i  fantastična ritam sekcija, donose još jedan unikatni hit.. Rise Up sa druge strane kreće jednim još više metaloidnim rifom, koji se, ako se ne varam, nalazi i na novom Judas albumu, ili jednostavno toliko podseća na muziku tog benda. Nebitno. Sjajan rif i još jedna novina koju Daisies ubacuju u svoj opus, a to je nešto tvrdji pristup pesmama. Sama po sebi pesma je i pored mračnog prizvuka veoma pevljiva i verovatno već i jeste hit np. 2 sa ovog izdanja.  Treba reči da smo obe ove numere mogli čuti i kao singlove.

Međutim, nakon uvodne dve pesma sledi nešto što i nije bilo baš za očekivati, s obzirom na  ovako furiozan početak ove ploče. Najavljivali su The Dead Daisies  mračniji i metalskiji album u period neposredno pre izlaska. Moglo bi se reći da su to i opravdali na trenutak ali od treće numere Burn It Down, bend se vraća svom classic hard rock 70s zvuku uz tu i tamo primese bluza, kao što je i slučaj u ovoj pesmi. Što se ostatka albuma tiče, zapravo to je 2/3 albuma, njega čine pesme koje su u svakom smislu potpuno prihvatljive i za uživanje. Pesme kojima apsolutno ništa ne fali ali se sa druge strane ipak ne ističu dovoljno, bar ne onoliko koliko smo očekivali. Ruku na srce i  tvrđi pristup, metaloidni rifovi. a i  ona doza mračnijeg prizvuka kao da su iščezli sa završetkom treće numere. Judgement Day i What Goes Around su dve sasvim obične groove rock pesme, bolje rečeno dva dobra jam-rock komada, ali ništa više od toga. Na šestom mestu nalazi se obrada Stones-a pod nazivom Bitch, što je totalno prihvatljivo jer je bend i ranije imao dobrih obrada. Opuštajući momenti ostavljeni su za sledeću hendriksoidnu Set Me Free. Nakon nje slede još i Dead and Gone, klasičan classic rock komad, potom Can't Take It With You, koja inače spada u ediciju zlih blizanaca. Ovog puta u pitanju je blizanac čuvenoj numeri Stormbringer (Deep Purple). Mora da je Aldrich baš presvirao ovaj rif dok je bio u Whitesnake-u, pa se jednostavno omaklo. Album zatvara Leave Me Alone, još jedna klasična hard rock stvar, pevljivog refrena, prljavih vokala, sjajnih rifova i solaža. Sve u svemu ništa posebno novo.

Kao što smo već rekli, album je sam po sebi jako kvalitetan. Nema tu ni jedne toliko loše pesme, po svim mogućim merilima, ali jednostavno nema ni ničega spektakularnog. Osim prve dve pesme koje će sigurno jednog dana osvanuti na nekom best-of izdanju, a zasigruno na set-listama,, što se ostalih tiče biće to vrlo teška misija. Da li je došlo do zasićenja? Moguće. Ipak je to četiri albuma u pet godina postojanja, čak i kada je reč o supergrupi. Da su nastavili u istom maniru kao što je to slučaj sa samim početkom ovog izdanja, bio bi to sasvim drugačiji album definitivno. Ali hajde da se ne ljutimo toliko, ipak su to The Dead Daises,  oprostićemo im. Treba pomenuti još i to da su neposredno pre ovog albuma ineki članovi benda izdali svoje solo ploče.  Basista Marco Mendoza je izbacio zanimljivu Viva La Rock solo ploču dok je John Corabi uradio nešto jedinstveno. Presvirao je uživo ceo Motley Crue album iz 94-e sa svojim bendom i napravio svojevrsan omaž ovoj fenomenalnoj ploči o kojoj će sigurno biti više reči u nekoj doglednoj budućnosti. Ovi primeri ukazuju na neko moguće prezasićenje. No bilo kako bilo The Dead Daises ostaju dosledni sebi i to je najvažnije. Aktivni su, haraju svetom na svoj način i naravno i dalje ostaju omiljeni bend ovog bloga!


April 2018.godine                                                                                             Autor: JP

Dizzy Reed (GnR) - Rock 'n' Roll Ain't Easy (2018)

Prvi solo album legendarnog klavijaturiste

Jedno veoma zanimljivo izdanje stiglo je početkom ove godine iz Guns N Roses tabora koje je čini se, prošlo potpuno nezapaženo, bar što se tiče domaćih medija. Legendarni klavijaturista Gunsa Dizzy "Fn" Reed  (ovo "fn" ne moram da prevodim šta znači), izdao je svoj prvi solo album koji je izašao polovinom februara meseca. Sa malim zakašnjenjem, reći će neko, ali kada u obzir uzmemo činjenicu da gotovo niko od naših portala nije pisao o ovom izdanju, nije na odmet pozabaviti Reed-ovom pločom. Gunsi po svom običaju muziku prave jednom u petnaest godina, tako da je ovaj album sam po sebi jako bitan, ili bi bar trebalo da bude, s obzirom iz kakve muzičke skupine i sam Dizzy dolazi. 

Dizzy-a svi znamo kao čoveka koji je evo već čitavih 28 godina član Gunsa. Axl-ov čovek i ulizica, bivali su epiteti koji su najčešče "lepljeni" ovom čoveku. Oni koji tako i dalje misle neka objasne onda Dizzy-evu saradnju sa Slash-om u Snakepit-u tokom devedesetih, na primer. Ono što je verovatno manje poznato ovdašnjoj javnosti to je da je Dizzy Reed  već dugi niz godina vođa benda pod nazivom Hookers and Blow. Ovaj bend okuplja neke od najpoznatijih muzičara tamošnje scene i redovno nastupa po klubovima Las Vegasa, koji je u današnje vreme ono što je L.A. bio osamdesetih. Pored toga Dizzy je u poslednjoj deceniji sarađivao sa mnogim drugim bendovima i projektima, između ostalog i sa Psychodelic Furs kao i sa omiljenim bendom ovog bloga The Dead Daisies. 

Zašto je sve to bitno napomenuti pre nego što zaronimo dublje u sam album? Po rečima Dizzy-a, prve pesme za ovaj album nastale su još pre desetak godina. Sve studijske sesije koje su odvijale zarad snimanja pesama koje će se naći na ovoj ploči, odigravale su se bukvalno "između redova" tj. u trenucima kada bi sam Dizzy ugrabio vreme između dugih GnR turneja i ostalih projekata. Na nagovor Del James-a, dugogodišnjeg prijatelja Gunsa, Dizzy je odlučio da sve te demo snimke konačno sredi i stavi na album. Del je dobio ulogu ko-producenta a jedan od glavnih saradnika na izradi pesama bio je i Ricky Warwick (Thin Lizzy, Black Star Riders). Na kraju tu je možda i najbitnija stvar koja sve povezuje. Šta mislite ko je pevač Hookers and Blow ekipe? Ekipe koja na svojim nastupima izvodi recimo jedan Pretty Tied Up, koji je Axl Rose izgleda zaboravio da postoji. Dizzy Fn Reed naravno. Tu ulogu uspešno je preuzeo i na svojoj solo ploči.

Album otvara pesma pod nazivom This Don't Look Like Vegas koja je jedna od novijih, prema rečima autora, za koju su pored Dizzy-a zaslužni i pomenuti Del James i Ricky Warwick. Pravi pravcati sleaze rock komad jakih rifova i neodoljivog Dizzy-evog klavira. Ono što prvo ulazi u uši je i sam vokal. Hej pa ovaj Dizzy uopšte nema loš glas, s obzirom da ga znamo kao pozadinskog čoveka u GnR-u. Na prvo slušanje čak nisam mogao ni da povežem njegov lik sa ovom bojom glasa. Još jedna specifičnost krasi ovu numeru, koja se našla i kao single, a to je solo Richard Fortus-a, saborca iz redova GnR. Naredna Mother Theresa donosi još jedan pažnje vredan hard rock mix u kojem je Dizzy-ev klavir nešto drugačijeg senzibiliteta. Već kod ove pesme stiče se jasan utisak koliko je album dobro odrađen u smislu produkcije. Gitare su i dalje tu kao vodeći instrument, mada se ne može ništa manje reći i za klavirske deonce. Sjajno iskombinovano i zapravo se od pesme do pesme ova dva instrumenta smenjuju a ujedno i čine neraskidiv tandem. Cheers 2 R Oblivion na trećoj poziciji prelazi u pop vode što je pomalo neočekivano nakon dva prljava hard rock komada. Verovatno je jedna od najslabijih numera na albumu, ali taj zaključak dolazi tek kasnije. Nakon nje sledi Fragille Water koja pokazuje još bolje glasovne sposobnosti mr. Reed-a. Što se muzike tiče klavir preuzima glavnu rolu i cela stvar neodoljivo  svojim prizvukom podseća na pesme sa Chineese Democracy, na kojem je Dizzy-ev doprinos bio zapaženiji nego inače. U narednoj numeri Dirty Bomb priča se vraća na klasičan hard rock, sa prodornim rifovima u stilu Thin Lizzy-a, što razume se treba prepisati The Almighty - Ricky Warwick-u. Mistery In Exile na mestu broj šest nastavlja u tom nekom sličnom maniru sa malo bržim tempom i Dizzy-evim unikatnim hard rock piano rifovima, ako se taj izraz uopšte i može upotrebiti kada je reč o ovom instrumentu.

Ovde polako ulazimo u drugu polovinu albuma i tu se stvari još više zahuktavaju. U pesmi I Celebrate, Dizzy dostiže neke potpuno nove glasovne horizonte pa čak u samom refrenu zvuči kao Axl Rose sa CD albuma. Pesma obiluje ubitačnim gitarskim rifovima a u celini gledano podseća na tvrđe komade sa Chineese-a, sa tim nekim industrijsko-robotskim prizvukom koju daju prateći instrumenti pa čak i saksofon. U narednoj numeri Understanding stiče se utisak da su gitare u drugom planu dok orgulje ili organ dominiraju, posebno u delu sa solažom. Ipak to je samo privid. Gitare su i te kako prisutne ali miks je odradio, kao što je već rećeno, maestralan posao. Ove dve pesme čine sjajan spoj hard rock zvuka, klavira i drugih modernih elemenata. Sve je to samo mali uvod furiozni finiš koji sledi. Na mestu broj devet nalazi se numera Crestfallen koja je jednostavno, bez premca, možda i najbolja na albumu. Pesma počinje laganim ali ozbiljnim klavirskim uvodom i vokalom, nešto što neodoljivo podseća na čuvene numere poput recimo Estranged, samo malo brže i agresivinije. Dizzy u ovoj pesmi verovatno kulminira u neotkrivenim moćima svog vokala.  Numera je toliko precizno odrađena u smislu da se gradacija stalno nadovezuje, deo po deo, i ni u jednom trenutku ova stvar ne postaje dosadna. Klavir kao najjače oružje mr. Reed-a je u ovoj pesmi ispred svega, ali opet, kao kod nekih prethodnih, ni ostali instrumenti ne zaostaju ni milimetar, decibel, ili već kako hoćete.Sledeća pesma Forgotten Cases nastavlja u istom maniru gde je klavir dominirajući instrument. Pesma je savršeno melodijski ukomponovana, baš kao i prethodna, sa refrenom koji vas i ako se tek prvi put srećete sa njom, tera da počnete momentalno da pevate. Prizvuk bi se mogao okarakterisati ovako: zamislite da su se Gunsi našli u baru gde je bina opremljena svim mogućim instrumentima sa velikim crnim koncertnim klavirom. Atmosfera prigušenih svetla i alkoholnih isparavanja. Gunsi, ali bez Axl-a nažalost, koji je u svojoj vili i radi ko zna šta...  Predzadnja stvar na albumu Reparations donosi nešto brži hard rock zvuk sa furioznim gitarskim rifovima, prljavim vokalima i magičnim klavirskim deonicama, kojima sam već dao epitet "rifova". Dizzy Reed je klavijaturista koji je bukvalno izmislio i patentirao klavir u hard rock-u. Ok, naravno nije on prvi ali njegovo sviranje klavira uz brze hard rock pesme je toliko moćno i toliko se lepo uklapa u ovaj žestoki muzički žanr, koji pri tom ni u jednom trenutku ne razvodnjuje. Poslušajte recimo Pretty Tied Up, Bad Obsession ili Shotgun Blues i biće vam jasno o čemu govorim. Za sam kraj (uh zar je već kraj?), Dizzy nam predstavlja i numeru po kojoj album nosi ime Rock "n" Roll Ain't Easy. Stvar kojom se verovatno osvrće na svoju karijeru i koja predstavlja svojevrsnu odu životu rock muzičara u jednom od najvećih bendova svih vremena. Uz Crastfallen, sigurno jedna od najboljih na ovom izdanju. Ponovo je Dizzy-evo najmoćnije oružje u prvom planu. Još jedna perfektna klavirska hard rock, polu lagana pesma, gde je nesumnjivo zabeležen, i ako verovatno to nije bila namera, taj neki UYI momenat.Uzgred treba pomenuti i vrlo dobru bonus pesmu Splendid Isolation Fantastičnih nekoliko numera za kraj i kao što rekoh ova druga polovina albuma je pravo otkrovenje. 

Zapravo, ceo ovaj album je pravo otkrovenje. Dizzy Reed je kao muzičar, a posebno kao pevač, pravo otkrovenje. Potpuno je nejasno zašto je album ostao vrlo slabo propraćen. U redu, svi znamo da klavijaturista iz najpoznatijeg rock benda na svetu nije isto što i pevač ili gitarista. Ali opet, ovo vredi preslušati. Treba takođe pomenuti i ekipu koja snimala album. Tu su pored poemutih  Dizzy-a, Ricky-a, Richard-a još i dvojac iz W.A.S.P-a, Mike Duda za bas gitarom i Mike Dupke za bubnjevima.

Šta na kraju više dodati što već nije rečeno o ovom izdanju koje predstavlja jedan vanvremenski dobar hard rock album. Dizzy je stvarno briljirao i ovo je album koji bi fanovi dobre rock svirke trabalo da poslušaju ili mu makar daju šansu. Međutim, to bi pre svega trebalo da urade fanovi Gunsa. Muzika iz tog tabora ne dolazi baš tako često i samim tim su ovakvi momenti na većoj ceni. Naravno neću ostati dužan da pomenem i dve najbitnije vesti koje su stigle krajem marta koje su vezane za Gunse:  da Slash snima novi album sa Myles-om i Conspirators-ima dok glasine kažu da će Axl raditi sa AC DC. Dalje o tome neće biti reći osim da u bendu u kome jedan klavijaturista pravi fenomenalnu muziku, plus stari članovi za koje već znamo kakvi su što se toga tiče, frontmen odlazi u tabor drugog, nažalost propadajućeg benda i to u trenutku kada sa svojim doživljava renesansu. Dovoljno rečeno. Što se Slash-a tiče, voleo bi da baš ovog puta Dizzy bude taj koji će biti gost na makar jednoj pesmi. Slash-ova gitara i Dizzy-ev klavir dokazano su vrhunski muzički duo. Do tada kao što čovek i sam reče: Rock N Roll nije ni malo lak, što se u praksi i potvrđuje.


Facebook page: Dizzy Fn Reed

April 2018.                                                                                                               Autor: JP