The Dead Daisies - Burn It Down (2018)

Sredinom aprila meseca  tekuće godine dobili smo i najavljivani novi album omiljenog benda ovog bloga The Dead Daisies. Zapravo, ta tvrdnja o omiljenom bendu i nije sasvim potvrđena. Jednostavno je reč o maloj šali koju često pominjemo iz prostog razloga jer je i sam blog krenuo sa radom iste godine kada je ovaj bend izdao svoj prvim album The Dead Daisies. Nakon toga opisali smo i drugi Revolucion, zatim treći Make Some Noise a prošle godine i live album Live and Louder. Red bi bio da ispoštujemo tradiciju i kažemo po koju reč i o najnovijem, petom izdanju ukupno a četvrtom albumu po redu,  pod nazivom Burn It Down.

Ipak pre nego što krenemo sa sadržajem, treba napomenuti i jednu malu promenu u postavi grupe. Znate, čitali ste već, da bend čine istaknuti svetski muzičari pa nema razloga ponavljati. Promena se desila nedavno i u pitanju je bubnjar Brian Tichy koji se otisnuo u "solo" vode, po rečima pevača John Corabi-a u gostovanju kod čuvenog Eddie Trunk-a. Njega je zamenio nekadašnji dugogodišnji bubnjar grupe Journey,  Dean Castranovo. Inače čovek koji je sa gitaristom Daises-a, Dough Aldrich-om,  vodio bend Revolution Saints. Jednog fenomenalnog bubnjara zamenio je drugi, Ništa se nije promenilo. The Dead Daisies ostaju supergrupa kakva su od uvek i bili, koju neumoljivo predvodi i veliki bos, ritam gitarista David Lowy. 

Sam album donosi deset novih numera, notornih Daises komada. Na svim dosadašnjim albumima ovog benda, nailazili smo su skupove izvanrednih pesama među kojima bi se uvek izdvojilo njih nekoliko, koje bi svaki verni fan hard rock muzike želeo u svojim best-off plejlistama. Tako je i na ovom albumu. Ono najbolje što on nudi nalazi se na samom početku. Uvodne numere Resurrected i Rise Up. Prva od pomenute dve kreće jednim vrlo mračnim rifom, što je može se reći velika novina, a kasnije se nastavlja u standardno dobar i prljav hard rock. Aldrich-ove vrišteće gitare, Corabi-ev besprekorno moćan glas kao i  fantastična ritam sekcija, donose još jedan unikatni hit.. Rise Up sa druge strane kreće jednim još više metaloidnim rifom, koji se, ako se ne varam, nalazi i na novom Judas albumu, ili jednostavno toliko podseća na muziku tog benda. Nebitno. Sjajan rif i još jedna novina koju Daisies ubacuju u svoj opus, a to je nešto tvrdji pristup pesmama. Sama po sebi pesma je i pored mračnog prizvuka veoma pevljiva i verovatno već i jeste hit np. 2 sa ovog izdanja.  Treba reči da smo obe ove numere mogli čuti i kao singlove.

Međutim, nakon uvodne dve pesma sledi nešto što i nije bilo baš za očekivati, s obzirom na  ovako furiozan početak ove ploče. Najavljivali su The Dead Daisies  mračniji i metalskiji album u period neposredno pre izlaska. Moglo bi se reći da su to i opravdali na trenutak ali od treće numere Burn It Down, bend se vraća svom classic hard rock 70s zvuku uz tu i tamo primese bluza, kao što je i slučaj u ovoj pesmi. Što se ostatka albuma tiče, zapravo to je 2/3 albuma, njega čine pesme koje su u svakom smislu potpuno prihvatljive i za uživanje. Pesme kojima apsolutno ništa ne fali ali se sa druge strane ipak ne ističu dovoljno, bar ne onoliko koliko smo očekivali. Ruku na srce i  tvrđi pristup, metaloidni rifovi. a i  ona doza mračnijeg prizvuka kao da su iščezli sa završetkom treće numere. Judgement Day i What Goes Around su dve sasvim obične groove rock pesme, bolje rečeno dva dobra jam-rock komada, ali ništa više od toga. Na šestom mestu nalazi se obrada Stones-a pod nazivom Bitch, što je totalno prihvatljivo jer je bend i ranije imao dobrih obrada. Opuštajući momenti ostavljeni su za sledeću hendriksoidnu Set Me Free. Nakon nje slede još i Dead and Gone, klasičan classic rock komad, potom Can't Take It With You, koja inače spada u ediciju zlih blizanaca. Ovog puta u pitanju je blizanac čuvenoj numeri Stormbringer (Deep Purple). Mora da je Aldrich baš presvirao ovaj rif dok je bio u Whitesnake-u, pa se jednostavno omaklo. Album zatvara Leave Me Alone, još jedna klasična hard rock stvar, pevljivog refrena, prljavih vokala, sjajnih rifova i solaža. Sve u svemu ništa posebno novo.

Kao što smo već rekli, album je sam po sebi jako kvalitetan. Nema tu ni jedne toliko loše pesme, po svim mogućim merilima, ali jednostavno nema ni ničega spektakularnog. Osim prve dve pesme koje će sigurno jednog dana osvanuti na nekom best-of izdanju, a zasigruno na set-listama,, što se ostalih tiče biće to vrlo teška misija. Da li je došlo do zasićenja? Moguće. Ipak je to četiri albuma u pet godina postojanja, čak i kada je reč o supergrupi. Da su nastavili u istom maniru kao što je to slučaj sa samim početkom ovog izdanja, bio bi to sasvim drugačiji album definitivno. Ali hajde da se ne ljutimo toliko, ipak su to The Dead Daises,  oprostićemo im. Treba pomenuti još i to da su neposredno pre ovog albuma ineki članovi benda izdali svoje solo ploče.  Basista Marco Mendoza je izbacio zanimljivu Viva La Rock solo ploču dok je John Corabi uradio nešto jedinstveno. Presvirao je uživo ceo Motley Crue album iz 94-e sa svojim bendom i napravio svojevrsan omaž ovoj fenomenalnoj ploči o kojoj će sigurno biti više reči u nekoj doglednoj budućnosti. Ovi primeri ukazuju na neko moguće prezasićenje. No bilo kako bilo The Dead Daises ostaju dosledni sebi i to je najvažnije. Aktivni su, haraju svetom na svoj način i naravno i dalje ostaju omiljeni bend ovog bloga!


April 2018.godine                                                                                             Autor: JP

Dizzy Reed (GnR) - Rock 'n' Roll Ain't Easy (2018)

Prvi solo album legendarnog klavijaturiste

Jedno veoma zanimljivo izdanje stiglo je početkom ove godine iz Guns N Roses tabora koje je čini se, prošlo potpuno nezapaženo, bar što se tiče domaćih medija. Legendarni klavijaturista Gunsa Dizzy "Fn" Reed  (ovo "fn" ne moram da prevodim šta znači), izdao je svoj prvi solo album koji je izašao polovinom februara meseca. Sa malim zakašnjenjem, reći će neko, ali kada u obzir uzmemo činjenicu da gotovo niko od naših portala nije pisao o ovom izdanju, nije na odmet pozabaviti Reed-ovom pločom. Gunsi po svom običaju muziku prave jednom u petnaest godina, tako da je ovaj album sam po sebi jako bitan, ili bi bar trebalo da bude, s obzirom iz kakve muzičke skupine i sam Dizzy dolazi. 

Dizzy-a svi znamo kao čoveka koji je evo već čitavih 28 godina član Gunsa. Axl-ov čovek i ulizica, bivali su epiteti koji su najčešče "lepljeni" ovom čoveku. Oni koji tako i dalje misle neka objasne onda Dizzy-evu saradnju sa Slash-om u Snakepit-u tokom devedesetih, na primer. Ono što je verovatno manje poznato ovdašnjoj javnosti to je da je Dizzy Reed  već dugi niz godina vođa benda pod nazivom Hookers and Blow. Ovaj bend okuplja neke od najpoznatijih muzičara tamošnje scene i redovno nastupa po klubovima Las Vegasa, koji je u današnje vreme ono što je L.A. bio osamdesetih. Pored toga Dizzy je u poslednjoj deceniji sarađivao sa mnogim drugim bendovima i projektima, između ostalog i sa Psychodelic Furs kao i sa omiljenim bendom ovog bloga The Dead Daisies. 

Zašto je sve to bitno napomenuti pre nego što zaronimo dublje u sam album? Po rečima Dizzy-a, prve pesme za ovaj album nastale su još pre desetak godina. Sve studijske sesije koje su odvijale zarad snimanja pesama koje će se naći na ovoj ploči, odigravale su se bukvalno "između redova" tj. u trenucima kada bi sam Dizzy ugrabio vreme između dugih GnR turneja i ostalih projekata. Na nagovor Del James-a, dugogodišnjeg prijatelja Gunsa, Dizzy je odlučio da sve te demo snimke konačno sredi i stavi na album. Del je dobio ulogu ko-producenta a jedan od glavnih saradnika na izradi pesama bio je i Ricky Warwick (Thin Lizzy, Black Star Riders). Na kraju tu je možda i najbitnija stvar koja sve povezuje. Šta mislite ko je pevač Hookers and Blow ekipe? Ekipe koja na svojim nastupima izvodi recimo jedan Pretty Tied Up, koji je Axl Rose izgleda zaboravio da postoji. Dizzy Fn Reed naravno. Tu ulogu uspešno je preuzeo i na svojoj solo ploči.

Album otvara pesma pod nazivom This Don't Look Like Vegas koja je jedna od novijih, prema rečima autora, za koju su pored Dizzy-a zaslužni i pomenuti Del James i Ricky Warwick. Pravi pravcati sleaze rock komad jakih rifova i neodoljivog Dizzy-evog klavira. Ono što prvo ulazi u uši je i sam vokal. Hej pa ovaj Dizzy uopšte nema loš glas, s obzirom da ga znamo kao pozadinskog čoveka u GnR-u. Na prvo slušanje čak nisam mogao ni da povežem njegov lik sa ovom bojom glasa. Još jedna specifičnost krasi ovu numeru, koja se našla i kao single, a to je solo Richard Fortus-a, saborca iz redova GnR. Naredna Mother Theresa donosi još jedan pažnje vredan hard rock mix u kojem je Dizzy-ev klavir nešto drugačijeg senzibiliteta. Već kod ove pesme stiče se jasan utisak koliko je album dobro odrađen u smislu produkcije. Gitare su i dalje tu kao vodeći instrument, mada se ne može ništa manje reći i za klavirske deonce. Sjajno iskombinovano i zapravo se od pesme do pesme ova dva instrumenta smenjuju a ujedno i čine neraskidiv tandem. Cheers 2 R Oblivion na trećoj poziciji prelazi u pop vode što je pomalo neočekivano nakon dva prljava hard rock komada. Verovatno je jedna od najslabijih numera na albumu, ali taj zaključak dolazi tek kasnije. Nakon nje sledi Fragille Water koja pokazuje još bolje glasovne sposobnosti mr. Reed-a. Što se muzike tiče klavir preuzima glavnu rolu i cela stvar neodoljivo  svojim prizvukom podseća na pesme sa Chineese Democracy, na kojem je Dizzy-ev doprinos bio zapaženiji nego inače. U narednoj numeri Dirty Bomb priča se vraća na klasičan hard rock, sa prodornim rifovima u stilu Thin Lizzy-a, što razume se treba prepisati The Almighty - Ricky Warwick-u. Mistery In Exile na mestu broj šest nastavlja u tom nekom sličnom maniru sa malo bržim tempom i Dizzy-evim unikatnim hard rock piano rifovima, ako se taj izraz uopšte i može upotrebiti kada je reč o ovom instrumentu.

Ovde polako ulazimo u drugu polovinu albuma i tu se stvari još više zahuktavaju. U pesmi I Celebrate, Dizzy dostiže neke potpuno nove glasovne horizonte pa čak u samom refrenu zvuči kao Axl Rose sa CD albuma. Pesma obiluje ubitačnim gitarskim rifovima a u celini gledano podseća na tvrđe komade sa Chineese-a, sa tim nekim industrijsko-robotskim prizvukom koju daju prateći instrumenti pa čak i saksofon. U narednoj numeri Understanding stiče se utisak da su gitare u drugom planu dok orgulje ili organ dominiraju, posebno u delu sa solažom. Ipak to je samo privid. Gitare su i te kako prisutne ali miks je odradio, kao što je već rećeno, maestralan posao. Ove dve pesme čine sjajan spoj hard rock zvuka, klavira i drugih modernih elemenata. Sve je to samo mali uvod furiozni finiš koji sledi. Na mestu broj devet nalazi se numera Crestfallen koja je jednostavno, bez premca, možda i najbolja na albumu. Pesma počinje laganim ali ozbiljnim klavirskim uvodom i vokalom, nešto što neodoljivo podseća na čuvene numere poput recimo Estranged, samo malo brže i agresivinije. Dizzy u ovoj pesmi verovatno kulminira u neotkrivenim moćima svog vokala.  Numera je toliko precizno odrađena u smislu da se gradacija stalno nadovezuje, deo po deo, i ni u jednom trenutku ova stvar ne postaje dosadna. Klavir kao najjače oružje mr. Reed-a je u ovoj pesmi ispred svega, ali opet, kao kod nekih prethodnih, ni ostali instrumenti ne zaostaju ni milimetar, decibel, ili već kako hoćete.Sledeća pesma Forgotten Cases nastavlja u istom maniru gde je klavir dominirajući instrument. Pesma je savršeno melodijski ukomponovana, baš kao i prethodna, sa refrenom koji vas i ako se tek prvi put srećete sa njom, tera da počnete momentalno da pevate. Prizvuk bi se mogao okarakterisati ovako: zamislite da su se Gunsi našli u baru gde je bina opremljena svim mogućim instrumentima sa velikim crnim koncertnim klavirom. Atmosfera prigušenih svetla i alkoholnih isparavanja. Gunsi, ali bez Axl-a nažalost, koji je u svojoj vili i radi ko zna šta...  Predzadnja stvar na albumu Reparations donosi nešto brži hard rock zvuk sa furioznim gitarskim rifovima, prljavim vokalima i magičnim klavirskim deonicama, kojima sam već dao epitet "rifova". Dizzy Reed je klavijaturista koji je bukvalno izmislio i patentirao klavir u hard rock-u. Ok, naravno nije on prvi ali njegovo sviranje klavira uz brze hard rock pesme je toliko moćno i toliko se lepo uklapa u ovaj žestoki muzički žanr, koji pri tom ni u jednom trenutku ne razvodnjuje. Poslušajte recimo Pretty Tied Up, Bad Obsession ili Shotgun Blues i biće vam jasno o čemu govorim. Za sam kraj (uh zar je već kraj?), Dizzy nam predstavlja i numeru po kojoj album nosi ime Rock "n" Roll Ain't Easy. Stvar kojom se verovatno osvrće na svoju karijeru i koja predstavlja svojevrsnu odu životu rock muzičara u jednom od najvećih bendova svih vremena. Uz Crastfallen, sigurno jedna od najboljih na ovom izdanju. Ponovo je Dizzy-evo najmoćnije oružje u prvom planu. Još jedna perfektna klavirska hard rock, polu lagana pesma, gde je nesumnjivo zabeležen, i ako verovatno to nije bila namera, taj neki UYI momenat.Uzgred treba pomenuti i vrlo dobru bonus pesmu Splendid Isolation Fantastičnih nekoliko numera za kraj i kao što rekoh ova druga polovina albuma je pravo otkrovenje. 

Zapravo, ceo ovaj album je pravo otkrovenje. Dizzy Reed je kao muzičar, a posebno kao pevač, pravo otkrovenje. Potpuno je nejasno zašto je album ostao vrlo slabo propraćen. U redu, svi znamo da klavijaturista iz najpoznatijeg rock benda na svetu nije isto što i pevač ili gitarista. Ali opet, ovo vredi preslušati. Treba takođe pomenuti i ekipu koja snimala album. Tu su pored poemutih  Dizzy-a, Ricky-a, Richard-a još i dvojac iz W.A.S.P-a, Mike Duda za bas gitarom i Mike Dupke za bubnjevima.

Šta na kraju više dodati što već nije rečeno o ovom izdanju koje predstavlja jedan vanvremenski dobar hard rock album. Dizzy je stvarno briljirao i ovo je album koji bi fanovi dobre rock svirke trabalo da poslušaju ili mu makar daju šansu. Međutim, to bi pre svega trebalo da urade fanovi Gunsa. Muzika iz tog tabora ne dolazi baš tako često i samim tim su ovakvi momenti na većoj ceni. Naravno neću ostati dužan da pomenem i dve najbitnije vesti koje su stigle krajem marta koje su vezane za Gunse:  da Slash snima novi album sa Myles-om i Conspirators-ima dok glasine kažu da će Axl raditi sa AC DC. Dalje o tome neće biti reći osim da u bendu u kome jedan klavijaturista pravi fenomenalnu muziku, plus stari članovi za koje već znamo kakvi su što se toga tiče, frontmen odlazi u tabor drugog, nažalost propadajućeg benda i to u trenutku kada sa svojim doživljava renesansu. Dovoljno rečeno. Što se Slash-a tiče, voleo bi da baš ovog puta Dizzy bude taj koji će biti gost na makar jednoj pesmi. Slash-ova gitara i Dizzy-ev klavir dokazano su vrhunski muzički duo. Do tada kao što čovek i sam reče: Rock N Roll nije ni malo lak, što se u praksi i potvrđuje.


Facebook page: Dizzy Fn Reed

April 2018.                                                                                                               Autor: JP

Mother Love Bone - nepravedno zaboravljeni osnivači grunge-a!

Sami počeci i grunge pokreta i sećanje na legendarnog Andrew Wood-a. Koliko je grupa Mother Love Bone imala udela i zasluge u stavaranju jednog žanra i jedne epohe, pročitajte u tekstu Dušana Perovića koji se vraća na stranice JunkYard Rock Stories!

You ever heard the story of Mr. Faded Glory? Kada govorimo o tome, ko je imao najveći uticaj na muziku devedesetih, Nirvana se uvek nameće kao broj jedan, a zatim ćete čuti za bendove poput Alice in Chains, Soundgarden, Pearl Jam itd. Međutim, bend koji je direktno uticao na muzički tok devedesetih godina je bend za koji ili uopšte niste čuli ili ste zaboravili da je generalno postojao. Sudbina benda Mother Love Bone je razlog zašto je muzika danas ovakva kakva jeste. Ono što su Mother Love Bone i njihov frontmen Andrew Wood započeli i radili u Sijetlu kasnih osamdesetih i ranih devedesetih,  možemo prepoznati preko zvuka i pesama koje se danas šire radio talasima, tv ekranima, netom itd…

1986. je bila veoma bitna godina u diskografiji muzičke scene Sijetla, zbog izlaska kompilacije pod nazivom Deep Six u izdanju C/Z Recordsa na svetolst dana.  To su bile prve naznake, kako bi scena tog grada otprilike mogla da zvuči.  Kompilaciju su sačinjavali tada najpopularniji bendovi Sijetla. Da razjasnimo, Nirvana u tom trenutku nije čak ni postojala, a Pearl Jam nije bio ni opcija niti mogućnost sve do devedeset i prve.  

 

Šestorka koja se našla na kompilaciji i koja je ucrtala Sijetl na muzičkoj mapi SAD-a bila je sačinjena od bendova: Soundgarden, Malfunkshun, Green River, Melvins, Skin Yard i U-men. Ovo se odigralo pre prodora na scenu, sada već poznatog izdavača pod imenom "Sub Pop", koji će kasnije odigrati veliku ulogu u izdavaštvu mnogih bendova devedesetih godina. S' druge strane, kompilacija je veoma bitna, jer je fuzijom članova bendova Green River i Malfunkshun nastao i sam gore pomenuti, Mother Love Bone. Raspadom Green Rivera, dvojac, Jeff Ament i Stone Gossard (koji će kasnije postati milioneri i činiti okosnicu benda Pearl Jam) su udružili snage sa Andrew Woodom iz Malfunkshuna. Green River je bio pravi grunge, punkom inspirisan bend, dok je Malfunkshun više podsećao na spoj glam rocka 70ih i 80ih.  Andrew, Jeff i Stone su razbili i otklonili svaku moguću sumnju publike i kvalitetno uspeli da kanališu fanove oba benda u jednu veliku armiju.

I naprasno, odjednom, 1988. godine, muzika Sijetla biva stvorena i na pravom putu da se probije u muzičku orbitu. Soundgarden potpisuje ugovor za "SST Records", dok Mother Love Bone svoj prvi EP pod naslovom "Shine" lansira pod okriljem kuće PolyGram.
Shine doživljava ogroman uspeh, pa je nekako bilo logčno da MLB doživi i radijsku popularnost i naravno, tom prilikom nasnimi svoj prvi album. Jednostavnije rečeno, sada svi hoće da znaju za MLB.

 

Ljudi su postali umorni od ustaljenog zvuka 80ih, ali kao nada se pojavljuje jedan novi zvuk, u vidu savršene kombinacije muzike koja je nekada bila i muzike koja bi trebalo da je nasledi. Bend odlazi u San Francisko da završi snimanje svog prvog albuma. Pripremala se podloga za prodrmavanje uspavane publike, i sve je krenulo onako kako treba. Snimali su se i dokumentarci o bendu, radijska popularnost je rasla iz dana u dan, ali samo nekoliko meseci pre izlaska albuma Apple, Andrew  Wood je izgubio svoju bitku u borbi sa heroinom i na taj način pokrenuo baksuzni niz odlazaka zaštitnih lica muzike Sijetla. To je bilo 19. marta 1990 godine. Smrt Andrew Wood- a je devastirala scenu Sijetla, a i sudbina je opet počela da menja svoj tok.
 

The Love Bone Earth Affair  je dokmuentarac koji je trebalo da prikaže početak muzičke revolucije. Ali nažalost, danas je to samo jedan kratak film i priča o bendu koji je izgubio dan pre nego što je dobio i osvojio sve. Istorija je sada u vakuumu i očajnkički traži nastavak. A za taj nastavak, potrudila se Nirvana koja vraća nazad Sijetl na muzičku mapu. I dok se sve ovo odvijalo, Chris Cornell u saradnji sa preostalim članovima benda Mother Love Bone započinje snimanje tribjut albuma posvećenog preminulom Andrew Wood- u.  I to je bio trenutak kada je nova muzička sudbina Sijetla nastavila dalje. Pozajmili su stih iz Andrewove pesme Man of Golden Words i nazvali sebe Temple of the Dog.

Kroz Temple of the Dog je sasvim slučajno nastao i Pearl Jam, prvenstveno zahvaljujući pesmi Hunger Strike.  Tada se po prvi put pojavljuje i Eddie Vedder, koji je pomogao Chrisu i bendu u snimanju jednog takvog remek-dela, kao što je pesma Hunger Strike. I sada kada je tribjut album završen, Pearl Jam oformljen, Alice in Chains stupa na scenu, Soundgarden i Nirvana otvaraju vrata i grunge, pored fudbala, postaje najbitnija sporedna stvar na svetu. Sa druge strane, Hunger Strike postaje duet, tada dva najpopularnija benda na svetu. Drugu po redu pesmu sa albuma,Say Hello 2 Heaven, Chris Cornell je napisao i posvetio lično svom prijatelju Andrew Wood-u, koja je momentalno postala hit i jedna od prvih u opusu pesama koje će biti posvećene njemu. Grunge pokret je jednostavno stvoren na osnovu okolnosti koje su pratile smrt Andrew Wooda. Niz pesama koje definišu najfiniji zvuk devedesetih su napisane za Wood- a ili zbog njega. Taj niz tj. opus čine Alice in Chains sa pesmom Would?, CandleBox i njihov najveći hit Far Behind, Faster Pussycat – Mr. Love Dog, The Cult – Sacred Life, MGMT- Kids. .

 

Definitivno, Mother Lover Bone i Andrew su veoma zaslužni za uspeh te generacije rokera. Realno gledano, da nije bilo MLB i da je Andrew preživeo, Pearl Jam verovatno ne bi ni nastao, ne bi postojale ni gore pomenute legendarne pesme kao i ni pola bendova tadašnje scene. I ovo nije glorifikacija nečijeg overdoza, u isto vreme smrt Andrew Wood-a donela je mnogo istoriji muzike a opet sa druge stane ukrala od nas nešto što je moglo da traje duže i da bude mnogo ozbiljnije. Muzika Mother Love Bone nije bila toliko mračna kao Nirvanina, predstavljala je prirodan nastavak onoga što se svirali i dešavalo osamdesetih godina. Da droga nije odigrala takvu ulogu kakvu je odigrala i da je MLB postao veliki bend, muzički trend devedesetih bi bio totalno drugačiji. Andrew Wood je najbitnija pojava tog vremena a njegova pojava i svakako odlazak, učinili su mnogo više na polju muzike nego Nirvana, Soundgarden, Alice In Chains... 

 

I ako želimo da govorimo o tome kako je nastala muzika Sijetla i kako je nastala celokupna epoha grunge žanra, moramo početi od čoveka po imenu Andrew Wood. RIP!

Mart 2018.godine                                                                                                 Autor: Dušsan Perović

3 u 1 recenzija: Audrey Horne, Phil Campbell and The Bastard Sons, Voodoo Circle 2018

Prvu ovogodišnju recenziju,  ili preciznije rečeno recenzije, započinjemo u tzv. "tri u jdean" formatu. Trebalo bi  da je svima več dobro poznato šta sledi:  trodupla doza rock'n'rolla, neki topli (može i hladni) derivat za popiti i nešto malo vremena. Čvrsto verujem da se nećete pokajati.

Audrey Horne - Blackout 2018

Prvi deo priče započinjemo jedim norveškim bendom koji dolazi iz kišovitog Bergena, ali gle čuda, ne svira black metal. Verujem da je ova grupa svima dobro poznata jer je ovo već drugi put kako se pominju na stranicama ovog bloga. Reč je naravno o grupi Audrey Horne koja ima novi album pod nazivom Blackout.  To je njhov  ukupno šesti album i naslednik više nego dobrog Pure Heavy o kojem smo pisali 2014.godine. Ono što posebno raduje je i činjenica da je potpuno ista ekipa ostala na okupu. Dakle, ista meta isto odstojanje, isti prekaljeni bergenski muzičari (neki od njih sviraju i u drugim poznatim metal bendovima poput Enslaved, Sagh i dr. Valja pomenuti da su i dobitnici norveškog Gremija 2006 godine. kao i nagrade za Best Metal Act. Ovog januara donose nam i desetak  novih pesama. 

Album otvara najduža numera This Is War u kojoj je sakupljeno sve ono što krasi ovaj hard rock, metal, prog bend. Galopirajuči mejdenski rif, prepun raznih progresivnih promena, harmonija i veliki refreni koje Torkjell Rød aka Toschie iznosi u svom dobro poznatom i unikatnom stilu. Sa druge strane gitarski dvojac Ice Dale i Thomas Tøfthagen  ostavlja "twin-guitar" pečat u ovoj više nego prihvatljivoj numeri. Na prvi mah 6:15 minuta deluje zastrašujuće jer, teško da se nekome gubi skoro sedam minuta života na kompu u doba turbodigitalizacije. Nije zgodno. Pravom slušaocu će to sa druge strane to vreme prosto proleteti i uvesti u ga u narednu i to trijumfalnu numeru pod naslovom Audrerevolution, nešto drugačijeg prizvuka sa izraženim tutnjajućim bubnjevima i energečnim audrey-evskim refrenima. Treća po redu pesma Balckout više je tinliziejvskog seksualnog karaktera i kao takva definitivno privlači pažnju. Na četvrtom mestu nalazi se pesma This Man koju otvara jedan vrlo specifičan gitarski rif koji bi se mogao svrstati u bluz rock, mada  ujedno može da deluje i nekako progerski. Odmah nakon nje, prvi deo albuma zatvara i frenetična Midnight Man, nešto slabijeg karaktera uopšte gledano. Light Your Way je opet sa izvesnim prog-rock prizvukom, što izgleda postaje i glavna karakterstika ovog albuma. Do kraja se ređaju numere California, koja je prepuna raznih audrijevskih prelaza i promena dinamike. Potom na mestu broj osam dolazi i Satelite u nešto izraženijem cross-pop-mix  maniru. Mada, zvuči dosta zanimljivo mora se priznati sa onim Jumping Jack Flash predrefrenima. Na devetom mestu je nešto negativnija Naysayer, bar što se tiče teksta dok album zatvara Rose Alley. Ova pesma počinje skoro pa istim gitarskim rifom kao i prva numera na izdanju. Dodatno se preko cele pesme čuju i glasovi publike što je svakako zanimljiva odluka kada je reč o zatvarnju albuma. Ova  "Rosalie", kako inače zvuči refren dok se peva, odiše nekim jezivim prizvukom koji joj daju gitarske deonice plus Toschi-evo horsko zavijanje. Sve u svemu vredi izdržati do kraja i poslušati. Na deluxe izdanju (ako kao i ja   album slušate preko Spotify-a i Deezer-a) nalaze se kao bonus još dve pesme: Juggernaut i  The End.

Sve u svemu kada se podvuče crta Blackout predstavlja jednu izuzetno ozbiljnu ploču na koj se vidi sada već višegodišnje iskustvo koje bend ima iza sebe. Ono što me je i prvog puta navelo da uopšte pišem i promovišem ovaj bend domaćoj publici, je taj neki njihov nedefinisani stil koji gaje. Taj stil se naravno svrstava u rock, hard rock i heavy metal ali tu ujedno i prestaje sva njegova ograničenost koju ovi žanrovi sami po sebi nose. Ima u muzici Audrey Horne mnogo više toga autentičnog, poput već nekih navedenih epiteta. U svakom slučaju ovi momci umeju da na pravi način iskombinuju te različite primese koje donose u ovaj bend koji kao što rekosmo nije i jedini projekat u  kojem su sami članovi invlovirani. Ova ploča je u svakom slučaju veoma slušljiva, interesanta, pevljiva, dovoljno rokerski tvrda i energična. Baš kao i prethodna i sa razlogom je na ovim stranicama.


Phill Campbell and The Bastard Sons - Age of Absurdity 2018

Nakon Norveške selimo se prekoputa u Britaniju, preciznije u Vels, gde gitarista legendarnog Motorhead-a okuplja jednu nesvakidašnju ekipu sa kojom izdaje svoje prvo izdanje. Kao što već znamo članovi grupe Motorhead su nakon smrti svog vođe rešili da grupu zauvek prepuste večnoj slavi, što ih sa druge strane naravno ne sprečava da nastupaju samostalno. Tako je gitarista ovog benda okupio ni manje ni više nego svoje sinove, nazvavši grupu Phill Campbell and The Bastard Sons. E sad da li su stvarno kopilad u pitanju ostavićemo nekim tamo britanskim tabloidima. Što se postave tiče drugu gitaru svira njegov sin Todd, bubnjeve Dane dok je na basu Tyla. Jedini član benda koji ne pripada porodici Campbell je pevač Neil Starr. Šta da se radi pevanje im porodično ne ide od ruke. No hajde da oslušnemo šta nam to donose "tata i sinovi", tačnije ovaj velški hard n heavy familijarni projekat. Reč je o prvom album pod nazivom Age Of Absurdity koji dolazi nakon nekoliko izdatih singlova pod okriljem izdavačke kuče Nucelar Blast.

Ako ste na "prvu loptu" očekivali neki teški Motorhead, prevarili ste se. Jeste Phill bio gitarista ovog benda još od davne 1984.godine ali pesma koja otvara album Ringleader nesumnjivo pokazuje pravac u kojem će se ovo izdanje kretati. Bez pardona, prštećih rifova, bombastičnih bubnjeva i nemilosrdno zahuktalim basom, ova pesma ukazuje da je ovde zapravo reč o nekoj vrsti classic rock-a ali sa metal produkcijom. Pre svega zbog zvuka doboša i ispeglanih gitara. Neill Starr je daleko različitiji od Lemmy-a što se glasovnih sposobnosti tiče, i pored izvesne doze promukline koju poseduje.  Naredna numera Freak Show dodaje na sve ovo i izvesnu dozu glam rock prizvuka sa izuzetno zapaljivim gitarskim rifom. Skin and Bones na mestu broj tri, ispituje jedno sasvim drugačije muzičko područje, odnosno  groove metal teren, koji Phill i njegova velška kopilad bez problema osvajaju. Gipsy Kiss, koja potom sledi, bi se već mogla svrstati u a-la Motorhead katalog. Pa dobro bilo je za očekivati, s što se same pesme tiče, nema tu ničeg lošeg definitivno. Nakon jedva dva i po minuta ove smrtonosne romanse dolazi i Welcome To Hell, pesma koja sumira sve što se moglo čuti do sada u jednoj modernoj rock varijanti. Dark Days na mestu broj šest  navodi pak  na blagu promenu situacije. Vrlo je mračnog prizvuka u kojem se komnbinuju i country-blues uticaji. Zajedno sa beskpekornom metalizovanom produkcijom ova pesma svakako zavređuje dosta pažnje u tom nekom Sons Of Anarchy maniru kojim nesumnjivo odiše. Neill Starr svojim promuklim glasom doprinosi celokpnoj toj dark-blues atmosferi koja krasi ovu pesmu. Dropping the Needle je sa druge strane sušta suprotnost. Brza, neumoljiva i ispod dva minuta. Udara ispod stomaka i totalno je  u nekom Danko Jones maniru. Naredne dve pesme Step Into The Fire i Get On Your Knees zalaze ponovo u modern rock varijantu. Phill Campbell isporučuje još malo drskih moderno klasičnih gitarskih rifova za pred kraj, moglo bi se reći čak i u soundardenovskom maniru. Potom  imamo još i fantastičnu High Rule koja svojim promenama dinamike, ritmova i sa opasnim rifovanjem predstavlja vrhunac i svojevrsni pečat ovog izdanja. Međutim na samom kraju, album zatvara vrlo slušljiva (ali ne i bljutava) power balada pod nazivom Into The Dark. Dakle "velška bagra" predvođena sjajnim Niell Starr-om pokazuje i svoju blažu stranu. Jako zanimljivo.

U suštni, ovo je jedna vrlo zanimljiva ploča. Produkcija je besprekorna i predstavlja spoj classic rock-a i metala na pravi, pravcati, udžbenički način. Što se same ekipe tiče, šta se tu još može dodati. Jednostavno fenomenalan spoj mladosti i iskustva a još prošarano i  familijarnim vrednostima! Phill-ova kopilad verovatno uživaju kao nikada u životu, svirajući na velikoj sceni i najvišem mogućem nivou uz svog oca i legendu heavy metal muzike. Jeste da sam bend nosi dosta rogobatan naziv ali šta je tu je. S obzirom da su u pitanju ljuti Velšani, kako bi drukčije i moglo biti. Definitivno preporuka za sve ljubitelje hard/heavy muzike. Hardkor fanovi Motorhead-a takođe pružite šansu ovoj ploči. Garantovano prolazi.

Woodo Circle - Raised On Rock 2018

Za kraj ove trodelne recenzije selimo se i do Nemačke. Bend Woodoo Circle, o kojem že biti reči,  ovog februara izdao je   novi album pod nazivom Raised On Rock, što ujedno predstavlja njihovo peto izdanje počev od 2008.godine kada je grupa osnovana. Radi se o manje poznatom bendu klasične hard/heavy orijentacije ali i o prekaljenim muzičarima poput gitariste i osnivača benda Alex Beyrodt-a, koji je ujedno i gitarista bendova Primal Fear i Silent Force. Njegov saborac iz prvog pomenutog benda je i basista Mat Sinner dok su bubnjar Francesko Jovino i pevač Herbie Langhans novajlije. Ovaj potonji je zamenio dugogodišnjeg pevača benda David Readman-a koji je poznat i kao pevač grupe Pink Cream 69.

E sada, pitanje za milion evra: zašto uopšte predstavljam ovaj bend? To što je manje poznat široj javnosti svakako nije dobar odgovor. Zapravo sve je počelo prošlog vikenda (album je izašao 9.februara), kada sam na Spotify-u prelistavao kategoriju koja se zove "new releases" ili ti nova izdanja, koja naravno uvek izlaze petkom, ako to već niste znali. Moram da priznam da me je omot sa kosturskom glavom privukao na prvu loptu. Jednostavno volim sve što je vezano za kosturske glave, posebno crteže, slike i naravno omote albuma. Na kraju krajeva ta mala sličica koju vidite na digitalnim platformama je prvo što se pored imena uoči. Woodo Circle - Raised On Rock i kosturske glave, pod kategorijom rock, ma rekoh sebi ovo mora da je nešto dobro. Potom sam se i setio da mi je prijatelj nedavno pre toga poslao i njihov spot za jedan od singlova. Puštam i imam šta da čujem. Šok!

Album otvara pesma Running Away From Love a ja ostajem na mestu zatečen. Bum! Da li je ovo John Sykes? Da li sam u 87-oj i Whitesnake izbacuje dupli album, gde pritom slušam ovaj drugi manje poznati? The bastard brother of Whitesnake's '87 album is born!  Dakle, od uvodnog rifa, tona gitare, ritma, solaže, prelaza, uvijanja žica i na kraju samog vokala: ovo je WHITESNAKE. Ali. ne onako kao kad napišem da pesma zvuči mejdenovski,tinlizijevski, ovako ili onako, ne! Ovo je WS, copy a boga mi i paste.  Shvatili ste poentu. Mislim, postoji definitivna razlika između omaža nekon bendu ili muzici i definitivnog kopiranja, tj prevelike količine identičnosti. Naredna stvar Higher Love je više bluzerska i manje WS tako da je pružena i kratka pauza, te sam  mogao malo da odahnem. To je pesma koju mi je prijatelj poslao, koju dakle prati i pomenuti spot. Međutim iz toga se nije moglo zaključiti ono što sam kasnije otkrio a što je pesmom broj tri i potvrđeno. Tatatatam tam tam -tam tam i počinje Crying In The Rain. Ili ne, čekaj! Ovde piše Walk On The Line. Neverovatno ali još jedna WS pesma od glave do pete. Uvodni rif, strofe,  a tek solo?! Ovaj lik je definitivno zli brat blizanac John Sykes-a ili toliko nema svojih ideja da je to strašno.

Definitivno nema svrhe da dalje opisujem pesme. Na albumu ih ima ukupno trinaest i dele se na one koje su rip-off, kradeni ili omaž (al kad bi se zezali), Whitesnake, Blue Murder ili Coverdale/Page,  i one koje to nisu. Dakle WS, i to naravno onaj iz 87e su sledeće pesme: 4. You Promised Me Heaven, 5. Just Tatke My Heart 7: Ultimate Sin 11. Love Is An Ocean. Ima tu i nekih Deep Purple komada, identičnih naravno, kao što su Unknown Stranger i Time For Innocent.

Sve u svemu ne znam kako bi završio ovu, do sada svoju najčudniju recenziju. Radi se o vrlo iskusnim muzičarima koji su eto rešili da naprave album, "omaž" muzičkom pravcu koji najviše vole. I napravili su, ko što rekoh, brata blizanca Whitesnake albuma iz 87e, uz po neki Purple, Rainbow i po neku svoju bluz rock  pesmu. A da stvar bude ipak malo blaža pobrinuo se pevač Herbie Langhans koji ne liči toliko na Coverdale-a. Bivši pevač benda je bio mnogo više nalik DC-u, po pevanju naravno. Da ne bude zabune samo, muzika i produkcija sve je to besprekorno....ali...ali previše je identično kao već pomenute grupe,  previše liči na to nešto drugo i definitivno prelazi granicu uticaji-kradeno. Da li su to uradili namerno ili ne, ja stvarno ne znam. Zašto me je album privuko da ga pustim čak i više puta i napišem recenziju? Pa, valjda zato što mnogo volim taj Whitesnake. U prevodu: DC daj požuri s tim novim albumom 'leba ti! A do tada, slušajmo Voodoo Circle. Preporučljivo ali uz strogi oprez!


Linkovi:

Audrey Horne
Phill Campbell and The Bastard Sons
Voodoo Circle


Februar 2018.                                                                                                               Autor: JP