3 u 1 recenzija: Audrey Horne, Phil Campbell and The Bastard Sons, Voodoo Circle 2018

Prvu ovogodišnju recenziju,  ili preciznije rečeno recenzije, započinjemo u tzv. "tri u jdean" formatu. Trebalo bi  da je svima več dobro poznato šta sledi:  trodupla doza rock'n'rolla, neki topli (može i hladni) derivat za popiti i nešto malo vremena. Čvrsto verujem da se nećete pokajati.

Audrey Horne - Blackout 2018

Prvi deo priče započinjemo jedim norveškim bendom koji dolazi iz kišovitog Bergena, ali gle čuda, ne svira black metal. Verujem da je ova grupa svima dobro poznata jer je ovo već drugi put kako se pominju na stranicama ovog bloga. Reč je naravno o grupi Audrey Horne koja ima novi album pod nazivom Blackout.  To je njhov  ukupno šesti album i naslednik više nego dobrog Pure Heavy o kojem smo pisali 2014.godine. Ono što posebno raduje je i činjenica da je potpuno ista ekipa ostala na okupu. Dakle, ista meta isto odstojanje, isti prekaljeni bergenski muzičari (neki od njih sviraju i u drugim poznatim metal bendovima poput Enslaved, Sagh i dr. Valja pomenuti da su i dobitnici norveškog Gremija 2006 godine. kao i nagrade za Best Metal Act. Ovog januara donose nam i desetak  novih pesama. 

Album otvara najduža numera This Is War u kojoj je sakupljeno sve ono što krasi ovaj hard rock, metal, prog bend. Galopirajuči mejdenski rif, prepun raznih progresivnih promena, harmonija i veliki refreni koje Torkjell Rød aka Toschie iznosi u svom dobro poznatom i unikatnom stilu. Sa druge strane gitarski dvojac Ice Dale i Thomas Tøfthagen  ostavlja "twin-guitar" pečat u ovoj više nego prihvatljivoj numeri. Na prvi mah 6:15 minuta deluje zastrašujuće jer, teško da se nekome gubi skoro sedam minuta života na kompu u doba turbodigitalizacije. Nije zgodno. Pravom slušaocu će to sa druge strane to vreme prosto proleteti i uvesti u ga u narednu i to trijumfalnu numeru pod naslovom Audrerevolution, nešto drugačijeg prizvuka sa izraženim tutnjajućim bubnjevima i energečnim audrey-evskim refrenima. Treća po redu pesma Balckout više je tinliziejvskog seksualnog karaktera i kao takva definitivno privlači pažnju. Na četvrtom mestu nalazi se pesma This Man koju otvara jedan vrlo specifičan gitarski rif koji bi se mogao svrstati u bluz rock, mada  ujedno može da deluje i nekako progerski. Odmah nakon nje, prvi deo albuma zatvara i frenetična Midnight Man, nešto slabijeg karaktera uopšte gledano. Light Your Way je opet sa izvesnim prog-rock prizvukom, što izgleda postaje i glavna karakterstika ovog albuma. Do kraja se ređaju numere California, koja je prepuna raznih audrijevskih prelaza i promena dinamike. Potom na mestu broj osam dolazi i Satelite u nešto izraženijem cross-pop-mix  maniru. Mada, zvuči dosta zanimljivo mora se priznati sa onim Jumping Jack Flash predrefrenima. Na devetom mestu je nešto negativnija Naysayer, bar što se tiče teksta dok album zatvara Rose Alley. Ova pesma počinje skoro pa istim gitarskim rifom kao i prva numera na izdanju. Dodatno se preko cele pesme čuju i glasovi publike što je svakako zanimljiva odluka kada je reč o zatvarnju albuma. Ova  "Rosalie", kako inače zvuči refren dok se peva, odiše nekim jezivim prizvukom koji joj daju gitarske deonice plus Toschi-evo horsko zavijanje. Sve u svemu vredi izdržati do kraja i poslušati. Na deluxe izdanju (ako kao i ja   album slušate preko Spotify-a i Deezer-a) nalaze se kao bonus još dve pesme: Juggernaut i  The End.

Sve u svemu kada se podvuče crta Blackout predstavlja jednu izuzetno ozbiljnu ploču na koj se vidi sada već višegodišnje iskustvo koje bend ima iza sebe. Ono što me je i prvog puta navelo da uopšte pišem i promovišem ovaj bend domaćoj publici, je taj neki njihov nedefinisani stil koji gaje. Taj stil se naravno svrstava u rock, hard rock i heavy metal ali tu ujedno i prestaje sva njegova ograničenost koju ovi žanrovi sami po sebi nose. Ima u muzici Audrey Horne mnogo više toga autentičnog, poput već nekih navedenih epiteta. U svakom slučaju ovi momci umeju da na pravi način iskombinuju te različite primese koje donose u ovaj bend koji kao što rekosmo nije i jedini projekat u  kojem su sami članovi invlovirani. Ova ploča je u svakom slučaju veoma slušljiva, interesanta, pevljiva, dovoljno rokerski tvrda i energična. Baš kao i prethodna i sa razlogom je na ovim stranicama.


Phill Campbell and The Bastard Sons - Age of Absurdity 2018

Nakon Norveške selimo se prekoputa u Britaniju, preciznije u Vels, gde gitarista legendarnog Motorhead-a okuplja jednu nesvakidašnju ekipu sa kojom izdaje svoje prvo izdanje. Kao što već znamo članovi grupe Motorhead su nakon smrti svog vođe rešili da grupu zauvek prepuste večnoj slavi, što ih sa druge strane naravno ne sprečava da nastupaju samostalno. Tako je gitarista ovog benda okupio ni manje ni više nego svoje sinove, nazvavši grupu Phill Campbell and The Bastard Sons. E sad da li su stvarno kopilad u pitanju ostavićemo nekim tamo britanskim tabloidima. Što se postave tiče drugu gitaru svira njegov sin Todd, bubnjeve Dane dok je na basu Tyla. Jedini član benda koji ne pripada porodici Campbell je pevač Neil Starr. Šta da se radi pevanje im porodično ne ide od ruke. No hajde da oslušnemo šta nam to donose "tata i sinovi", tačnije ovaj velški hard n heavy familijarni projekat. Reč je o prvom album pod nazivom Age Of Absurdity koji dolazi nakon nekoliko izdatih singlova pod okriljem izdavačke kuče Nucelar Blast.

Ako ste na "prvu loptu" očekivali neki teški Motorhead, prevarili ste se. Jeste Phill bio gitarista ovog benda još od davne 1984.godine ali pesma koja otvara album Ringleader nesumnjivo pokazuje pravac u kojem će se ovo izdanje kretati. Bez pardona, prštećih rifova, bombastičnih bubnjeva i nemilosrdno zahuktalim basom, ova pesma ukazuje da je ovde zapravo reč o nekoj vrsti classic rock-a ali sa metal produkcijom. Pre svega zbog zvuka doboša i ispeglanih gitara. Neill Starr je daleko različitiji od Lemmy-a što se glasovnih sposobnosti tiče, i pored izvesne doze promukline koju poseduje.  Naredna numera Freak Show dodaje na sve ovo i izvesnu dozu glam rock prizvuka sa izuzetno zapaljivim gitarskim rifom. Skin and Bones na mestu broj tri, ispituje jedno sasvim drugačije muzičko područje, odnosno  groove metal teren, koji Phill i njegova velška kopilad bez problema osvajaju. Gipsy Kiss, koja potom sledi, bi se već mogla svrstati u a-la Motorhead katalog. Pa dobro bilo je za očekivati, s što se same pesme tiče, nema tu ničeg lošeg definitivno. Nakon jedva dva i po minuta ove smrtonosne romanse dolazi i Welcome To Hell, pesma koja sumira sve što se moglo čuti do sada u jednoj modernoj rock varijanti. Dark Days na mestu broj šest  navodi pak  na blagu promenu situacije. Vrlo je mračnog prizvuka u kojem se komnbinuju i country-blues uticaji. Zajedno sa beskpekornom metalizovanom produkcijom ova pesma svakako zavređuje dosta pažnje u tom nekom Sons Of Anarchy maniru kojim nesumnjivo odiše. Neill Starr svojim promuklim glasom doprinosi celokpnoj toj dark-blues atmosferi koja krasi ovu pesmu. Dropping the Needle je sa druge strane sušta suprotnost. Brza, neumoljiva i ispod dva minuta. Udara ispod stomaka i totalno je  u nekom Danko Jones maniru. Naredne dve pesme Step Into The Fire i Get On Your Knees zalaze ponovo u modern rock varijantu. Phill Campbell isporučuje još malo drskih moderno klasičnih gitarskih rifova za pred kraj, moglo bi se reći čak i u soundardenovskom maniru. Potom  imamo još i fantastičnu High Rule koja svojim promenama dinamike, ritmova i sa opasnim rifovanjem predstavlja vrhunac i svojevrsni pečat ovog izdanja. Međutim na samom kraju, album zatvara vrlo slušljiva (ali ne i bljutava) power balada pod nazivom Into The Dark. Dakle "velška bagra" predvođena sjajnim Niell Starr-om pokazuje i svoju blažu stranu. Jako zanimljivo.

U suštni, ovo je jedna vrlo zanimljiva ploča. Produkcija je besprekorna i predstavlja spoj classic rock-a i metala na pravi, pravcati, udžbenički način. Što se same ekipe tiče, šta se tu još može dodati. Jednostavno fenomenalan spoj mladosti i iskustva a još prošarano i  familijarnim vrednostima! Phill-ova kopilad verovatno uživaju kao nikada u životu, svirajući na velikoj sceni i najvišem mogućem nivou uz svog oca i legendu heavy metal muzike. Jeste da sam bend nosi dosta rogobatan naziv ali šta je tu je. S obzirom da su u pitanju ljuti Velšani, kako bi drukčije i moglo biti. Definitivno preporuka za sve ljubitelje hard/heavy muzike. Hardkor fanovi Motorhead-a takođe pružite šansu ovoj ploči. Garantovano prolazi.

Woodo Circle - Raised On Rock 2018

Za kraj ove trodelne recenzije selimo se i do Nemačke. Bend Woodoo Circle, o kojem že biti reči,  ovog februara izdao je   novi album pod nazivom Raised On Rock, što ujedno predstavlja njihovo peto izdanje počev od 2008.godine kada je grupa osnovana. Radi se o manje poznatom bendu klasične hard/heavy orijentacije ali i o prekaljenim muzičarima poput gitariste i osnivača benda Alex Beyrodt-a, koji je ujedno i gitarista bendova Primal Fear i Silent Force. Njegov saborac iz prvog pomenutog benda je i basista Mat Sinner dok su bubnjar Francesko Jovino i pevač Herbie Langhans novajlije. Ovaj potonji je zamenio dugogodišnjeg pevača benda David Readman-a koji je poznat i kao pevač grupe Pink Cream 69.

E sada, pitanje za milion evra: zašto uopšte predstavljam ovaj bend? To što je manje poznat široj javnosti svakako nije dobar odgovor. Zapravo sve je počelo prošlog vikenda (album je izašao 9.februara), kada sam na Spotify-u prelistavao kategoriju koja se zove "new releases" ili ti nova izdanja, koja naravno uvek izlaze petkom, ako to već niste znali. Moram da priznam da me je omot sa kosturskom glavom privukao na prvu loptu. Jednostavno volim sve što je vezano za kosturske glave, posebno crteže, slike i naravno omote albuma. Na kraju krajeva ta mala sličica koju vidite na digitalnim platformama je prvo što se pored imena uoči. Woodo Circle - Raised On Rock i kosturske glave, pod kategorijom rock, ma rekoh sebi ovo mora da je nešto dobro. Potom sam se i setio da mi je prijatelj nedavno pre toga poslao i njihov spot za jedan od singlova. Puštam i imam šta da čujem. Šok!

Album otvara pesma Running Away From Love a ja ostajem na mestu zatečen. Bum! Da li je ovo John Sykes? Da li sam u 87-oj i Whitesnake izbacuje dupli album, gde pritom slušam ovaj drugi manje poznati? The bastard brother of Whitesnake's '87 album is born!  Dakle, od uvodnog rifa, tona gitare, ritma, solaže, prelaza, uvijanja žica i na kraju samog vokala: ovo je WHITESNAKE. Ali. ne onako kao kad napišem da pesma zvuči mejdenovski,tinlizijevski, ovako ili onako, ne! Ovo je WS, copy a boga mi i paste.  Shvatili ste poentu. Mislim, postoji definitivna razlika između omaža nekon bendu ili muzici i definitivnog kopiranja, tj prevelike količine identičnosti. Naredna stvar Higher Love je više bluzerska i manje WS tako da je pružena i kratka pauza, te sam  mogao malo da odahnem. To je pesma koju mi je prijatelj poslao, koju dakle prati i pomenuti spot. Međutim iz toga se nije moglo zaključiti ono što sam kasnije otkrio a što je pesmom broj tri i potvrđeno. Tatatatam tam tam -tam tam i počinje Crying In The Rain. Ili ne, čekaj! Ovde piše Walk On The Line. Neverovatno ali još jedna WS pesma od glave do pete. Uvodni rif, strofe,  a tek solo?! Ovaj lik je definitivno zli brat blizanac John Sykes-a ili toliko nema svojih ideja da je to strašno.

Definitivno nema svrhe da dalje opisujem pesme. Na albumu ih ima ukupno trinaest i dele se na one koje su rip-off, kradeni ili omaž (al kad bi se zezali), Whitesnake, Blue Murder ili Coverdale/Page,  i one koje to nisu. Dakle WS, i to naravno onaj iz 87e su sledeće pesme: 4. You Promised Me Heaven, 5. Just Tatke My Heart 7: Ultimate Sin 11. Love Is An Ocean. Ima tu i nekih Deep Purple komada, identičnih naravno, kao što su Unknown Stranger i Time For Innocent.

Sve u svemu ne znam kako bi završio ovu, do sada svoju najčudniju recenziju. Radi se o vrlo iskusnim muzičarima koji su eto rešili da naprave album, "omaž" muzičkom pravcu koji najviše vole. I napravili su, ko što rekoh, brata blizanca Whitesnake albuma iz 87e, uz po neki Purple, Rainbow i po neku svoju bluz rock  pesmu. A da stvar bude ipak malo blaža pobrinuo se pevač Herbie Langhans koji ne liči toliko na Coverdale-a. Bivši pevač benda je bio mnogo više nalik DC-u, po pevanju naravno. Da ne bude zabune samo, muzika i produkcija sve je to besprekorno....ali...ali previše je identično kao već pomenute grupe,  previše liči na to nešto drugo i definitivno prelazi granicu uticaji-kradeno. Da li su to uradili namerno ili ne, ja stvarno ne znam. Zašto me je album privuko da ga pustim čak i više puta i napišem recenziju? Pa, valjda zato što mnogo volim taj Whitesnake. U prevodu: DC daj požuri s tim novim albumom 'leba ti! A do tada, slušajmo Voodoo Circle. Preporučljivo ali uz strogi oprez!


Linkovi:

Audrey Horne
Phill Campbell and The Bastard Sons
Voodoo Circle


Februar 2018.                                                                                                               Autor: JP

10 stvari koje niste znali o Guns N' Roses' Live ?!*@ Like A Suuicide EP-u

Godine 1986., preciznije 16. decembra,  Guns N' Roses izbacuju svoje prvo izdanje ikada. Bio je to EP lucidno nazvan:  Live ?!*@ Like A Suicide. Prvobitno izdat na vinilu i kasetama, ovaj EP predstavlja pravi raritet  kada je reč o originalnom izdanju. S obzirom da je već nakon godinu dana od izbacivanja, ovaj EP bio ređi od deteline sa četri lista, bend i izdavačka kuća odlučuju da sve četiri pesme ponovo izdaju, i to na GNR Lies-u iz 1988.godine. U ovoj priči iznosimo 10 najzanimljivijih, manje više nepoznatih, činjenica koje su vezane za ovo legendarno izdanje. 

1. Oficijelna izdavačka kuća, pod čijim je okriljem ovaj EP izdat, pojavljuje se pod imenom Uzi Suicide. Međutim takva kuća nije nikada ni postojala.  Sam naziv dao je Axl Rose a tadašnji menađžer benda Alan Niven, iskoristio je sličnu "foru" koju je nekada isprobao sa Motley Crue-om, kada je njihov prvi album bio izdat pod nepostojećom Leathur Records.

2. Kao jedna od najvećih misterija ovog EP-a bilo je i pitanje da li se zapravo radi o živom nastupu. Odgovor je naravno: NE! Pesme sa ovog izdanja snimljene su u studiu Pasha Studios u Hollywood-u tokom 1986.godine. Fora je bila u tome da su zvuci publike samo dodati preko, a preuzeti su sa nekog Texas jam-a iz 70-ih, kako navodi Duff McKagen u svojoj knjizi "It'so Easy". U svom autobiografskom izdanju "My Appetite For Destruction", bubnjar Steven Adler otkriva da su tadašnji inžinjeri iz Geffen records-a odlučili da tako urade, s obzirom da bi stvarno snimanje publike u tom trenutku zahtevalo ogromne finansijske troškove koje GnR u tom momentu nisu mogli da pokriju.

3. Pesma koja otvara EP pod nazivom Reckless Life datira još iz vremena benda Hollywood Rose, koji je bio preteča Gunsa. Gitarista i suosnivač tog benda Chris Webber je jedan od ljudi koji potpisuje ovu pesmu kao autor, pored Axl -a i Izzy-a. Nakon napuštanja Hollyood Rose/GnR ekipe, Webber oformljuje svoj bend U.P.O. sa kojima izdaje i dva albuma. Na pesmi su inače u nekom trenutku, pored Webber-a, radili svi članovi prve postave Gunsa izuzev Duff-a.

4. Druga po redu numera Nice Boys, koja je inače obrada australijskog benda Rose Tatoo, predstavlja još jednu pesmu koju je Hollywood Rose izvodio na svojim svirkama. Interesantno je da je ova numera bila deo seta na koncertu 16. juna 1984.godine na kome su u Hollywood Rose-u po prvi put zajedno svirali Axl, Slash i Steven. Bilo je to u jednom od čuvenih losanđeleskih klubova Madame Wong's West. 

5. Vrištanje, ili bolje rečeno dranje, "Hey fuckers! Suck on Guns N' fuckin' Roses", koje otvara ovaj EP delo je Slash-a, koji je i dizajnirao logo tj. omot ovog izdanja.

6. Treću po redu numeru, a drugu autorsku na albumu, Move To The City, koju su Gunsi svirali na setovima tokom 80-ih, a kasnije ponovo na UYI turnejama, pored Izzy-a i Webber-a potpisuje i Del James, dugogodišnji prijatelj benda. James je bio poznat po tome što je pored druženja sa bendom, pratio njuhove nastupe i pisao o grupi u novinama i muzičkim glasnicima toga vremena. Navodno je jednom napisao i kratku priču koja je kasnije Axl-a inspirisala za spot November Rain. 

7.  Tri od četiri pesme sa ovog EP-a našle su se na setu koji su Gunsi odsvirali 6.juna 1985.godine u The Troubadour-u. Ovaj koncert u ovom čuvenom klubu u Zapadnom Holivudu predstavlja prvi nastup benda u legendarnoj "appetite" postavi. Jedina pesma koja tada nije bila odsvirana bila je Mama Kin,  koja je svoj debi imala već na sledećem nastupu 28. juna u The Stardust Ballroom-u. Naravno radilo se o obradi grupe Aerosmith kojom se zatvara ovaj EP.

8. Pesma Shadow Of Your Love koja se danas može naći na svim zvaničnim i nezvaničnim izdanjima grupa Hollywood Rose, ili na studisjkim ostacima Gunsa, bila je takođe snimljena na istim studijskim sesijama koje su prethodile ovom EP-u. Ipak odlučeno je da se pesma ne nađe na finalnom izdanju. Zbog toga danas i postoji pravi  studijski snimak ove jako zanimljive numere koju su i sami Gunsi izvodili u periodu nakon 1985.godine i nastupa u Troubadour-u. Postoji takođe još jedna nepotvrđena priča po kojoj je ova pesma previše ličila na Reckless Life, pa je i to uzeto kao razlog da se ona ne nađe na zvaničnom izdanju.

9. Razlog zbog kojeg je vrlo teško doći do originalnog EP izdanja iz 1986.godine je i taj što je urađeno svega 25 000 primereaka vinila od 12 inča i kaseta. Bend je od toga zaradio oko 42 000 dolara, a taj novac je kasnije iskorišćen za njihovu prvu turneju u Velikoj Britaniji tokom 1987.godine na kojoj je odsvirana čuvena svirka u londosnkom klubu The Marquee. 

10. Vinil na kojem je EP izdat originalno, bio je  u isključivo crnoj boji. Međutim, zbog veoma ograničenog broja kopija, nakon što je bend postao mega popularan, došlo je do ogromne potražnje fanova i kolekcionara širom sveta za ovim izdanjem. Tada su i krenule prve plagijat kopije, tj. neoficijelna izdanja koja su se prodavala kao originalna. Mogla su se naći i na vinilima različitih boja što je samo po sebi ukazivalo da se radilo o plagijat izdanjima. Danas ovaj EP predstavlja raritet prve vrste i imati izdanje iz 86e prava je relikvija za milione fanova i kolekcionara. 

Ovaj EP  je takođe predstavljao pametan potez u probijanja benda u tom trenutku. Gunsi su tada polako počinjali da osvajaju muzičku scenu i imali su dosta rezervisanih koncerata, kao već pomenutu turneju po Engleskoj ali i album u planovima. Izdavanje ovog EP-a može se okarakterisati i kao popunjavanje praznine, pored toga, i veću mogučnost promocije u to vreme s obzirom da je potražnja za bendom rasla a AFD,  kao prvo kompletno izdanje benda izlazi tek 1987.godine.

Slike: 1) Prednja strana EP-a 

          2) GnR1986.

          3) Flajer sa prve svirke benda 1985.

          4) Zadnja strana omota

Pogledajte novi Lyrics/Art video benda Critical Solution Revisited: DRIVE

Januar 2018.godine                                                                                                      Autor: JP

Najbolji albumi 2017.godine - JunkYard Rock Stories

Pošto smo zvanično i zakoračili u novu godinu, red je da se još jednom osvrnemo na izdanja koja su obeležila prethodnu. Prvi put na stranicama JunkYard Rock Stories pravimo, za ovu priliku TOP 5 najboljih albuma. Nakon što je završeno glasanje probaćemo da ukrstimo rezultate sa nekim opštim mišljenjem uredništva. Zanimljivo, da stvar bude još i bolja,  nije ni bilo nekih velikih razmimoilaženja po tom pitanju. Prethodna 2017. godina donela je dosta interesantnih albuma, singlova, koncerata itd. U najužem izboru, kao što već znate, ušla su samo ona izdanja koja su bila "obrađena" na stranicama ovog sajta. Moglo je tu biti još više albuma svakako, ali u neku ruku ne bi bilo pošteno rangirati i pričati bilo šta o izdanjima koja nisu, iz različitih okolnosti, dobila svoju recenziju. Pa da krenemo:

5. The Dead Daisies - Live and Louder 

Mnogi će reći da ovaj album i nije trebao da se nađe u izboru za album godine. I ako tu svakako ima rezona, ipak smo se odlučili da ga uvrstimo u najuži izbor, jer sam album predstavlja svojevrsan "presek stanja"  dosadašnjeg rada i dela The Daisies-a  Skup najboljih hitova uhvaćenih uživo na ovoj ploči predstavljaju esenciju ovog po svemu unikatnog, a opet neodoljivo  "classic" rock benda. Pet poznatih  lica svetske rock scene, koja se kriju iza kosturskih glava i uvenulih lala,  spremaju nam za nadolazeću godin i novi, četvrti po redu studijski album  i to sa novim bubnjaerm u postavi. Biće i više nego opako u iščekivanju istog.  Šta reći osim da  jeedva čekamo nove Daisies-e! Recenziju možete pročitati ovde:  The Dead Daisies.

4. Warrant - Louder, Harder, Faster 

Možda i najveće ovogodišnje iznenađenje predstavlja i novi album nekada legendarnih glam rokera pod imenom -  Warrant. I ako već dugo bez svog prepoznatljivog lica, preminulog pevača Jani Lane-a, Warrant-ovci su napravili do sada nikad bolji album, predvođeni Robert Mason-om za vokalima. Fantastična hard rock ploča koja na trenutke vraća u ono slavno vreme, ali i pokazuje kako se ova ekipa prilagodila današnjim standardima modernog hard rock-a, što posebno raduje. Ono što je međutim problem je u tome što se ovaj album ne može naći gotovo nigde, kada je reč o svetskim a posebno domaćim TOP listama.  Jednostavno na ovu vrstu muzike koja se i dan danas posprdno naziva "hair metal" bačena je neka vrsta anateme (tamo neke daleke 1993. recimo). Nećemo sada dublje ulaziti u taj problem jer bi se o tome mogo napisati i jedan zaseban tekst (a možda ga  i napišemo), ali Warrant i mnogi drugi bendovi iz tog vremena danas jednostavno tavore u blatu u koje su nepošteno gurnuti počektom devedesetih. Medijska nezastupljenost, podsmesi i predrasude uglavnom dovode do toga da ovako dobre ploče prođu gotovo neopaženo. Više o tome neki drugi put a recenziju možete pročitati ovde: Louder, Harder, Faster

3. L.A. Guns - The Missing Peace

Veliki povratak, bum i senzaciju priredili su nam u 2017. legendarni losanđeleski sleaze rokeri L.A. Gunsi. Pokazalo se kao istinito, dugogodišnje čvrsto mišljenje fanova, da samo povratak Tracii Guns-a može da vrati ovaj bend iz potpunog zaborava. Tracii i Phil su ponovo zajedno na bini što je samo po sebi velika stvar a kada još naprave i novi album, onda je to definitivno momenat koji bi trebalo da ostane obeležen u istoriji rock n roll-a. The Missing Peace je daleko bolji od bilo čega što su Gunsi uradili u poslednjih deceniju i po. O tome smo već pisali stoga slobodno bacite pogled na recenziju. Međutim i L.A. Gunsi "proživljavaju" sličnu sudbinu kao i gore pomenuti Warrant, ali  ujedinjenje Phil-a i Traci-a, plus mlade snage, mogu ovom nekada jakom bendu vratiti ugled i poziciju koju su imali. The Missing Peace -  vredno je bilo čekati ovoliko!

2. Art Of Anarchy - The Madness

Još jedno ovogodišnje izdanje koje iz nekog razloga bačeno u drugi plan. Što se nas tiče, lako je moglo i da se nađe na prvom mestu ove male top liste s obzirom da se radi o fenomenalnom albumu ove supergrupe sačinjene od vrhunskih, svetski poznatih muzičara. Ovaj  miks modernog hard rocka  u stilu Creed-a, Gunsa i Disturbed-a  predstavlja drugo izdanje grupe i na neki način novi početak, s obzirom da je prvi album sa Scott Weiland-om praktično doživeo pravi fijasko. Scott Stapp je majstorski preuzeo ulogu premiulog Weilanda i bendu udahnuo preko potrebnu energiju. Dobro su počeli godinu. Ređali su se nastupi, promociej albuma i sl., ali su onda iz nekog razloga ponovo stali. Možda je to jednostavno samo sudbina supergrupa pošto se dužnosti prema "matičnim" bendovima ipak moraju ispoštovati na prvom mestu. Nadamo se njihovom povratku tokom naredne godine jer su albumom The Madness pokazali da se od njih i te kako mogu očekivati velike stvari. Recenziju možete pročitati ovde: The Madness

1. Stone Sour - Hydrograd

I na kraju, ono najbitnije. Album godine po izboru našeg sajta, ali i glasova naravno,  je najnovije  izdanje grupe  Stone Sour-a. Masivan, grandiozan, težak, moderan, heavy rock u majstorskoj izvedbi ove mega popularne petorke predvođene Corey Taylor-om. Jednostavno, nema se šta više toliko pisati o Hydrograd-u, tako da ako ga do sada već niste poslušali obavezno to uradite. A recenziju, koja je inače najčitanija strana recenzija na sajtu uopšte, kao i najčitanija recenzija prethodne godine, možete pročitati ovde: Stone Sour - Hydrograd


To bi bilo to što se 2017.godine tiče. Bilo je tu naravno još puno albuma, čije recenzije možete naći na stranicama ovog sajta. Nadamo se i očekujemo da 2018. u tom smislu bude još bolja. Srećna Nova svima! Rock on!



Januar 2018.godine                                                                                            Autor: JP

L.A. Guns - The Missing Peace (2017)

Los Anđeles je  grad čuven po mnogim zanimljivim stvarima iz različitih sfera života a između ostalog i po muzičkoj sceni koju je iznedrio tokom poslednjih decenija prošlog veka. Ipak, retki su gradovi koji su se mogli podičiti  svojim sopstvenim "Gunsima" a LA ih je imao... i to duplo. Jedni su postali svetski poznati a ovi drugi pak nešto manje. Zapravo, bio je to nekada jedan te isti bend, odnosno dva, nastala iz istog korena. Verujem da priču o imenima i postavama veliki deo vas već dobro zna tako da se ne bih oko toga mnogo zadržavao. Ovo je priča o toj drugoj strani medalje o čuvenim "Gunsima", tačnije ovo je priča o L.A. Gunsima i njihovom najnovijem albumu The Missing Peace.

Koliko se dugo čekalo na ovaj povratak kraljeva sleaze-a, jedno je od možda najtežih pitanja na koje sam do sada morao da odgovorim u pisanju recenzija. Tri godine nakon poslednjeg Hollywood Forever ili petnaest nakon fenomenalnog Waking The Dead albuma?  Ako smatrate da se istorija GnR računa samo dok su u bendu bili Slash i Axl, onda se isti standard valjda mora primeniti i kada su u pitanju L.A. Gunsi, u tom slučaju isključivo kada u postavi imamo osnivača i gitaristu Tracii Guns-a i frontmena Phil Lewis-a. Mnogo je mutne vode proteklo pacifičkom obalom Amerike od te 2002.godine da bi se kockice ovako složile i da bi se konačno moglo govoriti o ovome što imamo danas.

Nakon snimanja albuma Wakin The Dead 2002.godine, što je ujedno bio drugi album grupe nakon njihovog prvog velikog povratka 1999.godine, Traci Guns odlazi iz benda, da bi sa tada slobodnim Nikki Sixx-om oformio supergrupu Brides Of Destruction koja je veoma obećavala. Nikki je ubrzo nakon prvog albuma napustio projekat i počeo da pravi nešto novo to ćemo kasnije znati kao Sixx A.M, Tracii je uradio još jedan album sa Brides Of Destruction ali se sve to ubrzo raspalo. Njegovi Gunsi su u međuvremenu konsolidovali redove i sa novim gitaristom Stacey Blades-om izdali više nego korektni Tales From The Strip 2005.godine. U međuvremenu je sam Tracii za "zelenim stolom" izgubio potpuno vlasništvo nad imenom benda te je morao da ga podeli sa bubnjarem Steve Riley-em. Baš iz tog razloga smo imali tu vrlo čudnu  situaciju u kojoj su postojala dva benda sa identičnim imenom L.A. Guns, tj dve verzije jednog benda, što je trajalo tokom  druge polovine prošle decenije. Ipak Tracii je popustio a  Riley-evi odnosno Phil-ovi (Phil Lewis je bio pevač te verzije benda) L.A. Gunsi tonuli su sve dublje i dublje, menjajući ćlanove i stvarajući potpuno blede i nezanimljive albume poput Hollywood Forever iz 2014.godine uz neverovatno velik i beznačajan broj cover albuma. Sve je to verovatno bilo previše i za samog Phil Lewis-a koji je odlučio da napusti ovaj bend 2016.godine ali je ujedno i najavio početak nove saradnje sa legendarnim Tracii-em , u prevodu prešao je u drugi tabor, što su fanovi širom sveta dočekali kao izvanrednu vest. Decenija i po tavorenja bila je konačno završena i svetlost na kraju tunela se ukazala! Tracii i Phil ujedinili su snage sa poslednjim gitaristom iz prethodne postave Michael Grant-om, kao i  Trejsijevim bubnjarem i basistom Shane Fitygibbon-om i Johnny Martin-om.  Rezultat ove sage ili bolje rečeno rock sapunice kao što rekosmo bio je - novi album!

Samo ime albuma i njegova grafika nedvosmisleno (jasno je iz aviona) ukazuju da je upravo Tracii Guns bio taj deo slagalice koji nedostaje. Da li je to baš  sve tako jednostavno kao što zvuči? Najbolje je proći kroz sam album jer se nekakav odgovor se obično ukazuje na kraju. Album inače sadrži 12 pesama i izdat je pod etiketom Frontiers Records, izdavačkom kućom koja poslednjih godina ulaže dosta napora kako bi vratila veliki broj nekada velikih imena L.A. scene. Pesma kojom ovo izdanje započinje nosi naziv It's All The Same To Me i na prvo slušanje nekako ne proizvodi onaj "woow" momenat, koji je možda bio očekivan, ali zato to jeste učinila druga pesma po redu, pod nazivom Speed koju smo imali prilike da čujemo kao prvi single. E to jesu oni pravi L.A. Gunsi. To je taj sleaze rock/metal, to je ono što oni najbolje rade. Nakon nekoliko preslušavanja, kao što sam se  potajno i nadao,  ipak se i prva pesma "namestila". Možda je samo trebalo da obrnu redosled pa da album otvori Speed koja je totalno jedna od onih numera koje su stvorene da budu otvarajuće na albumu. Možda se iza prve pesme krije neka namera da se slušaocima pokaže, kako i sama pesma u nazivu govori, "sve je to u stvari isto", ništa se nije promenilo, "samo njega nije bilo"... ili tako nekako.   U svakom slučaju ovde iammo dva prava prljava chunky komada po uzoru na najbolje dane benda koje uspešno prati i treća numera A Drop Of Bleach, koja se razlikuje po tome što ima ima taj neki vampirski rif po uzoru na pesme sa njihovog trećeg albuma Hollywood Vampires, ali i jednu finu porciju melodičnosti u refrenu poput pesama sa Waking The Dead. Sledeća stvar pod nazivom Sticky Fingers je malo mračnija nego prethodne ali takođe sadrži tu neku iskonsku prljavštinu koju su definitivno umeli da isporuče isključivo Phil i Tracii u tandemu. Nakon svega četiri pesme već se osećaju oni pravi L.A. Gunsi tj kombinacija onog najboljeg iz njihovog muzičkog arsenala.

Kako album dalje odmiče sledi i prva balada.  E sad, očigledno je da ova Christine trebalo da bude neki nastavak ili odgovor legendarnoj Ballad Of Jayne, ali ona to jednostavno nije uspela. Nažalost moram reći da je ovo možda i  najslabija pesma na albumu i bilo bi mi draže da su je sakrili tamo negde pred kraj. Nije ni blizu legendarnoj Jayne a ni kao novitet prosto nije na nivou prvih četiri numera. Nakon nje sledi Baby Gotta Fever, pesma sa privlačnim rifom ali nezanimljiviim refrenom. Deluje kao ideja koja je dobro započeta pa je potom nekako sklopljena tj smuljana na brzinu. Ipak, mora se priznati da je samo muziciranje vrhunsko uprkos svim iznetim kritikama. Tracii Guns i mlađani Michael Grant pokazali su se kao odličan tandem a Phil Lewis peva bolje nego što smo mogli čuti u proteklih nekoliko godina. Potvrda vrhunskog muziciranja je možda i naredna numera Kill It Or Die koja je jedan svojevrsni blues funky gitarski komad uz vrištući Phil-ov vokal. I ako nema onog ustaljenog sleaza u sebi pesma je vrlo interesantna i daje albumu potrebnu raznovrsnost, a bogami i gruva samo tako. Don't Bring a Knife In a Gunfight na mestu broj osam je sa druge strane totalni povratak sleaze rock glam maniru. E sada,  pesma ima nekoliko magičnih sastojaka i to su: metalizovani uvodni rif, izesna radijska melodičnost ili ti pevljivost, veliki "whoo-oo" refreni, "gang" vokali, "paljevinske" solo deonce kao i  unikatni Sunset Strip tekst, koji opisuje tamošnje svakodnevne događaje, verovatno iz mladosti članova benda, mada ko zna. Druga stvar koja je bitna; možda će se naći neko ko će reći da ovakva pesma predstavlja klasičnu hej-hej himničnu numeru kakve danas štancuju novi glam/sleaze revival bendovi, uglavnom skandinavskog porekla. Jeste. Ima istine u tome. Liči. Ali ono što Vince Niel/Nikki Sixx wannabe bendove razlikuje od ovoga je, pa da kažem to prosto: L.A. Gunsi su izmislili odnosno patenrirali ovakav sleaze/glam, verovatno nesvesno jer ipak su to bili samo opisni pridevi nastali u to vreme, a ne posebni žanrovi, dok ovi danas samo pokušavaju da sve to lepo iskopiraju jer nemaju to u sebi.  Uglavnom, radi se o jednoj od boljih pesama na albumu na kojoj imamo i solo deonicu drugog gitariste, mlađanog Michael Grant-a koji je više nego dobro uklopio sa iskusnim Tracii Guns-om. Inače Michael je bio glavni gitarista poslednje zvanične L.A. Guns postave pre ovog reuniona.

Poslednju trećinu albuma otvara numera The Flood's the Fault of The Rain, koja je ovih dana doživela ekranizaciju u vidu jednog lyrics videa. E ovo je već nešto sasvim drugačije. Jeste pesma spora tj. sporijeg tempa ali nije balada. Ima taj umirujući uvod sa razlaganjem koji se kasnije  polako  nadograđuje, ali recimo za razliku do Christine ova  ima mnogo više epike i supstance. Značajno bolja od pomenute balade. Možda malo liči i na neki Lynard Skynard ili tako neke slične bendove iz sedamdesetih. Mnogi kažu da podseća na House Of The Rising Sun.  Tekst je uglavnom o Sunset Strip-u i njegovog velikoj pompi a može se jasno čuti  i Phil-ov čuveni birtanski akcenat koji je bio samo još jedan od unikatnih trejdmarkova ovog benda. The Devil Made Me Do It koja potom  sledi počinje zanimljivom phaser/flanger efektom kojim je obojen uvodni gitarski rif. Tracii Guns je poznat kao veliki virtuoz i čovek koji voli da eksperimentiše efektima. Brza, furizona, melodična i opaka rokačina sa stilom. To je ova pesma u kratkim crtama. A tek šta reći o onom Helloween/Kai Hansen rifom negde u predrefrenu. Pesma je jednostavno fenomenalna kada je reč o numerama iz redova rokačina i žao mi je što baš nju nisu stavili da otovori ovaj album. Potom sledi još jedno veliko iznenađenje. Pesma The Missing Peace. Ako vam je The Flood's the Fault of The Rain prijala, ova bi trebalo da čini to isto samo još i više. Kakva nadgradnja! Pesma epskih razmera, možda i najepskija ikada u opusu L.A. Guns-a, nešto poput čuvenih Estranged/November Rain njihove braće po imenu (a i oružju), ali na njihov svojstveni način. Kakav refren, kakva konstrukcija pesme, kakvi prljavi mini rifovi koje Tracii dodaje u refrenu. Phil je svojim promuklim glasom dao pesmi neverovatnu brilijantnost dok su Tracii i Grant odradili vrhunsi, ono što Ameri kažu "top notch" posao. Da bi atmosfera bila još moćnija pobrinuli su se i tome dorpineli i gudački istrumenti. Nakon toga, za kraj dolazi i Gave It All Away koja kreće vrlo nežnim ali britkim akustičnim uvodom. Malo zbunjujuće na prvi pogled ali nakon tih prvih pedeset sekundi priča se pretvara u teški, mračni i po malo morbidan rif koji polako ali sigurno upućuje na još jednu epsku stvar, mada mora se priznati dosta mračniju od prethodne. Ima tu čak i nekog heavy metal epskog prizvuka, posebno kada je reč o solažama. Šta? To je to. nema više? Na veliku žalost, tako je, dođosmo i do kraja albuma. Što se tiče ove poslednje trećine albuma, nema se ništa drugo reći do vrhunski i potpuno neočekivano!

Ako sada ponovo postavimo pitanje sa početka teksta: Da li je za dobru ploču L.A. Gunsa potrebno da na njoj učestvuju Tracii Guns i Phil Lewis, nedvosmisleno i bez ikakvog oklevanja, odgovor bi bio: DA! Ovaj album je definitivno dokazao je višegodišnje sumnje po tom pitanju. Album je sam po sebi više klasičan nego moderan, što je možda u ovom trenutku i bolji potez koji su Gunsi povukli. Biće vremena i za ovo drugo, naravno ako u ovom sastavu potraju. Ovo izdanje predstavlja, konačno posle toliko vremena, jednu svetlu tačku u istoriji ovog benda, ma koja postava ili verzija da je u pitanju. Dobili smo pravog naslednika prva tri legendarna albuma, dobili smo konačno tu kariku koja nedostaje. Dobili smo The Missing Peace kao legitinog i pravog naslednika Wakin The Dead albuma. U svakom slučaju L.A. Gunsi nikada nisu bili bend za svakoga, poput recimo njihove braće po imenu i oružju, pa samim tim valjda i nisu doživeli takav vid svetske slave. No to uopšte nije ni bitno. Ako ste istinski i pravi fan ovog benda, ne vidim razlog da vam se  ovaj album ne svidi. Ako sto ih pak nekada slušali i voleli biće vam nadam se veoma drago da se ponovo malo podsetite ovih kraljeva sleaze  rocka jer ovim albumom oni to svakako i zaslužuju. Ako treba da se daju ocene onda neka bude 9 od 10.


Slike preuzete sa stranice: L.A. Guns


P.S. Overite novi single mog benda  Critical Solution Revisited - Drive

Album poslušajte ovde:

Oktobar 2017.godine                                                                                                           Autor: JP

Alice Cooper - Paranormal (2017) Recenzija

Najnoviji album čika Alice Cooper-a izašao je krajem jula ove godine i  to je, ako sam dobro brojao, dvadesetsedmi album ovog čoveka uključujući naravno i albume iz perioda Alice Cooper Band-a. Svaka recenzija zahteva neki kraći uvod ili makar pominjanje prošlosti u određenoj meri ali ako bi to ovoga puta učinili, moralo bi verovatno da bude u nastavcima. Olakšavajuća je okolnost što svi jednostavno znamo ko je i šta je Alice Cooper. Šezdesetdevetogodišnji čovek po imenu Wincent Damon Furnier koji se već skoro pedeset godina "krije" pod svojim pseudonimom, jedan je od onih ljudi bez kojih jednostavno nema ozbiljne priče o bilo čemu vezanom za rock 'n' roll.

Ipak pre nego što pređemo na najnoviji album Paranormal hajde da probamo nešto da definišemo. Šta znači biti fan ili  pristalica Alice Cooper-a? Pre mnogo godina kada sam još bio u fazi istraživanja nove muzike, u ona vremena kada su verno "preslikani" cd-ovi koštali između 100 i 150 RSD i ujedno bili jedini način da se muzika konzumira (dobro ne baš jedini, bilo je i polča i kaseta), našao sam se u dilemi šta uzeti od čuvenog Alice-a za kojeg sam ne znam ni sam kako čuo ali sam znao da put ka večnom istraživanju ove neverovatne muzike, mora da prođe pored stanice na kojoj će pisati  - Alice Cooper. Tada je čika Alice bio negde oko svog dvadesetog albuma! Dvadeset albuma je trebalo kupiti i preslušati  (još uvek nema mp3-a sa buvljaka). Naravno uzeo sam neku kompilaciju, koju je verovatno sam gazda cd-shopa pravio, jer šta je moglo drugo u takvoj situaciji? Da sam uzeo Brutal Planet recimo, mislio bih da je Alice Cooper neki heavy rock industrial horor-shock-rock bend. A gde su u svemu tome School's Out ili naravno Posion?  Upravo je u tome problem.  Karijera Alice Cooper-a  bi na recimo mogla podeliti na: 1) Proto-rock period 2) Classic rock period sa kraja 70ihi početka 80ih 3) Hair-glam period u drugoj polovini 80ih i dlaje  4) Period nestanka 6) Heavy industrial period i  7)Modern rock period pa sve do današnjih dana. Radi se naravno o okvirnoj podeli iz koje proističe taj  jedan zajednički imenitelj, odnosno srž celokupne te žanrovske raznolikosti, a to je kratko i jasno - Alice Cooper. Naravno, u prvom redu je to ono što kod njega najviše volimo i šta nas sve čini njegovim fanovima bez obzira da li znamo sve albume napamet ili ne, taj njegov neodoljivo-jezivo-prljavi vokal i horor-shock element koji je praktično implementirao u rock 'n' roll.

Novi album pod nazivom Paranormal je po mnogo čemu specifičan i apriori interesantan iz nekoliko razloga. Da pomenemo još i da je prošlo šest godina od poslednjeg Welcome To My Nightmare 2. Novi album se zapravo može naći u nekoliko verzija. Sam po sebi on nosi deset novih numera za koje su bili zaduženi muzičari iz regularne AC postave. Pažljivo biranu ekipu čini gitarska trojka: Ryan Roxie (ex Slash's Snakepit, Gilby Clarke, Roxie 77) koji je u bendu sa nekim pauzama još od 2000.godine, zatim ritam gitarista Tommy Henriksen koji je u bendu od 2011. i koji je jedan od glavnih Alice-ovih pomoćnika i na kraju tu je i neprikosnovena Nitta Straus, plavuša sa gitarom ili "woman of mass destruction" kako reče neko na internetu, koja je u bendu od 2014.godine. Ritam sekciju čine basista Chuck Garrick (u bendu od 2002) i bubnjar Glen Sobel (ex Beautiful Creatures, u bendu od 2011.).  Ova petorka ima i svoje studijsko pojačanje u vidu neizostavnog Tommy Denander-a, švedskog gitarsite i kompozitora sa kojim Alice Cooper često sarađuje na svojim albumima i drugim projektima. Treba pomenuti i da su gosti na albumu bili i  Roger Glover (Deep Purple) kao i Billy Gibbons (ZZ Top). 

Nije to sve, idemo dalje.  Nakon toga postoji i verzija sa još dve pesme, dakle 12 pesama, koje je čika Alice napravio i snimo sa originalnim članovima nekadašnjeg Alice Cooper benda iz perioda sa početka karijere. To su pre svega basista Dennis Dunaway, bubnjar Neil Smith i gitarista Michael Bruce. Naravno sve je kao i do sada "pakovao" poznati producent Bob Ezrin, mada se samo pakovanje ne završava čak ni tu. Postoji i deluxe verzija, odnosno, sad to dođe već dupli album (definitivno je na cd-u br.2) na kojem se pored ovih dvanaest nalazi još šest live pesama, uglavnom najvećih hitova. Uh, ovo samo u najavi zvuči dosta komplikovano, tako da  mislim da ćemo se što se recenzije tiče, ipak ograničiti na prvih 12 pesama.

Prva stvar koja otvara album Paranormal nosi identičan takav naziv. Sam uvod odiše nekim enigmatičnim vintage osećajem propraćen Alice-ovim šaputom, Pesma je inače vrlo dobar primer kako otvoriti album a da pri tom ne morate da pravite one "intro" pesme koje realno niko i ne sluša. Zna čika Alice znanje i to se naravno iz istog momenta oseća. Vrlo moćna pesma u svakom slučaju,  koja tematski obrađuje ljubav između dvoje ljudi s tim da je jedno od njih nalazi sa one druge strane realnosti. Tačnije on je zapravo mrtav i dolazi da je poseti ali između njih postoji ta barijera koja je nepremostiva. Tipično kuperovska tematika kada je reč o ljubavi. Naredna stvar Dead Files je muzički još više vintage i klasičnija od uvodne numere. Tematski se radi o još jednoj morbidnoj priči koja staje u svega 2:22 minuta što joj daje epitet najkraće pesme na albumu. Potom uleće sledeća, kotrljajuća Fireball koja je, gle čuda, upravo najduža, tako da sa prethodnom čini skladan par u tom smislu. Rifovi su dosta zanimljivi i melodični dok je Alice-ov glas nekako dalek i kao da se javlja upravo sa onog sveta koji je opisao u prvoj pesmi.  Četvrtu pesmu po redu Paranoic Personality imali smi priliku da čujemo jedno mesec dana pre izlaska albuma, pošto je strimovana kao single. što je dalo dovoljno vremena da se o njoj stekne utisak. Psihodelično-rokerska stvar sa gromkim gruvom koji stvara bas deonica, sublimirani rifovi sa strane i vođin ogorčeno-melodični vokal, potpuno se uklapaju u sam kontekst i naziv pesme. Tematski se očigledno radi o paranoji, odnosno kako se ljudi sa tim nose, ali naravno na unikatan kuperovski način. Jedna od boljih pesma svakako.


Upravo smo prošli trećinu albuma i za sada ni na jednom mestu nije bilo potrebe za negativnim komentarima. Drugu trećinu otvara pesma Fallen In Love kao jedan vrlo primamljiv blues-rock old-school komad po ugledu na No More Mr. Nice Guy, moglo bi se reći. Što se naziva tiče, verujem da je mnogo vas pomislilo da se radi o baladi, ali srećom to ipak nije slučaj. Dynamite Road na šestom mestu donosi nešto bržu hard rock vožnju koja je takođe u toj nekoj klasičnoj varijatni i šaljivo-morbidnom tematikom. Radi se o mestu u Arizoni gde se neki tamo bend trkao kolima sa đavolom i on ih je isterao s puta. Naravno, svi su na mestu ostali mrtvi ali je jedan od njih nakon toga upitao đavola: "pa zar si morao baš i kola da mi ogrebeš"? Urnebesno! Naredne dve numere Private Public Breakdown i Holy Water su, moglo bi se reći, nešto slabijeg kvaliteta od onoga što smo do sad mogli da čujemo. Prva je u stilu klasik arena rock numera dok je druga potpuno sving. Na devetom mestu nalazi se pesma Rats kao još jedna brza classic rock stvar dok sledeća The Sound of A zatvara regularni deo albuma. Ova pesma je dosta drugačija od svih do sada- Dosta je smirenija što se tiče tempa, a što joj je dalo prostora za veću dozu jezivosti i psihodelije. Melodija je u jednom delu nekako džejsmbondovska, ili se to samo meni učinilo. Međutim, istorija ove pesme je ono što je čini još zanimljivijom, kako i sam čika Alice kaže. Pesmu je u studio doneo Dennis Dunaway i počeo da je svira dok ju je Alice odmah prepoznao, jer se navodno radilo o pesmi iz 1967.godine. Ali ono što je  čika Alice zaboravio je, da je upravo on smislio tu stvar, a ne Dunnaway. Tako je pesma stara pedeset godina doživela svoju reinkarnaciju. Verovatno je i zato i tako jezivo dobra.  Verovatno zato i nosi ovakav naslov.


Sada prelazimo na one poslednje dve nove numere koje su odradili članovi starog AC benda. Samo da ne bi bilo zabune, koja se pojavila i kod mene dok sam ovo pisao, moram da pomenem da se stari članovi poput pomenutog Dennis Dunnaway-a  pojavljuju kao autori i u prvih deset pesama, zapravo kao ko-autori zajedno sa članovima današnje postave i ostalim pomoćnicima. Međutim ove poslednje dve pesme potpisuju isključivo stari članovi. Prva od te dve je Genuine American Girl koja odiše nekim gotovo garage-surf rock stilom, dok je druga You and All Of Your Friends, gotovo istog manira. Pesme su klasičnije od svih klasika sa ovog izdanja i predstavljaju neki nostalgičan povratak u vreme kada su ovi ljudi bili mladići, tako da ne verujem da će Cooper sa novim snagama ovo svirati uživo. u svakom slučaju jedan lep omaž nekom davno prošlom vremenu. Pomenute live pesme koje se nalaze na drugom albumu su redom: No More Mr. Nice Guy, Under My Wheels, Billion Dollar Baby, Feed My Frankenstien, Only Woman Bleed i  School's Out. Dakle sve strai dobri hitovi iz perioda pozne 70e i rane 80e, uz jednu glam metal himnu iz 1991.godine. Pesme su inače sa nastupa u Columbus-u iz 2016.godine.

Sve u svemu Pranormal kao album nema nekih posebnih slabih tačaka. Ima par pesama koje su možda ispod nekog vrhunskog nivoa ali u celini još jedno dobro izdanje starog lisca. E sad, žanrovski je album definitivno vintage, ili classic rock. Modernog zvuka nema uopšte i to je sada stvar ukusa, kome će se više ili manje svideti. Međutim, ono što raduje i što je javeći plus ovog albuma je izgleda neuništivi vokal iskusnog Alice-a. Bio je Alice predmet rasprava o tome šta se dešava sa njegovim vokalom. E pa ovaj album, a posebno live pesme, dokazuju da se ne dešava apsolutno ništa loše. Čovek ima skoro 70 godina i prosto i dalje kida. Na nastupima se još uvek može videti horor-shock tematika, vrhunska ekipa muzičara sve to prati i otići na koncert ovog benda pravo je uživanje. Alice Cooper je jednostavno neuništiv i ne odustaje od onoga što najbolje radi. Nadam se da će mu uspeti da u svojoj 81. godini peva pesmu I Am Eighteen. To bi bilo stvarno neverovatno i ne bi me čudilo da se dogodi.

Alice Cooper Fb


P.S. Najnoviji single mog benda Critical Solution Revisited, pa overite!

Album Paranormal poslušajte ovde:

Avgust 2017.godine                                                                                           Autor: JP

Intervju: Corey Taylor & Josh Rand - "Ljudi iz senke koji valdaju metal svetom" (Classic Rock)

Mesto:Kancelarija predsednika Sjedinjenih Metal Država
Vreme: Nepoznato
Operacija: Hydrograd

Sigurno se pitate šta ustvari znači pomenuta "operacija Hydrograd"? Međutim teško je reći jer se radi o fascikli sa natpisom: strogo poverljivo. Saznaće se tek kad za to dođe vreme, ili od prilike jedno pedesetak godina dok ne prođe vreme potrbeno za otvaranje takvih arhiva. U prostranoj ovalnoj kancelariji sa Motley Crue slikama na jednom i Lemmy Kilmister-om na drugom zidu, za stolom sedi predsednik u odelu, jedan od najmoćnijih ljudi ovog sveta, Corey Taylor. Pored njega sa fasciklom "strogo poverljivo" stoji čovek ledenog stava, tih i neprimetan, siva eminencija i zamenik predsednika, Josh Rand.  Nakon mukotrpnog posla oko sprovođenja operacije Hydrograd, još uvek u jetlag-u, ova dvojica sada već ozbiljnih ljudi rodom iz Des Moins, Iowa-e, obavili su jedan redak intervju za koji su dozvolu dobili samo odabrani, uz naravno stroge bezbednosne obrade. Ipak i pored  toga što je bilo vrlo teško doći do samog transkripta njihovog razgovora, Junkyard Rock je ipak uspeo u tome zahvaljujući godinama operativnog iskustva. Stručnom analizom presretnutog razgovora koji su novinari Metal Hammer magazina vodili vodećim dvojcem Stone Sour-a, došli smo do sledećih saznanja.

I pored toga što je priča krenula još daleke 1992.godine, Corey Taylor uzima da je 2002. zapravo bila godina od kada se sve promenilo kada je u pitanju Stone Sour, čije je ime prvobtino bilo Project X sve do trenutka kada su shvatili da je već iskorišćeno. Josh i Corey su ustvari počeli da prave muziku još mnogo pre nego te sudbonosne godine. Nakon pauze sa Slipknot-om 2000.godine, Josh je već imao veliki broj demo pesama, za koje je Corey počeo da piše tekstove i tako je među prvima nastala numera Get Inside, za koju se pevač slaže da zapravo bila katalizator svega. 

Danas kada se navršava skoro sedamnaest godina zajedničkog rada, obojica se slažu da je njihovo prijateljstvo godinama postajalo sve jače, a kada je reč o demoktratiji koja se prosto nameće kao pitanje, obojica se slažu da je Stone Sour zapravo rezultat timskog rada. Međutim Corey priznaje da su upravo John i njegova malenkost zaduženi za onaj "dosadniji" deo donošenja poslovnih odluka u bendu (kako i ne bi, kada ujedno potajno vladaju i svetom). "Ova poslednja ploča bila je rezultat rada svih članova benda, svi su dali svoj doprinos, svačiji se glas na kraju čuo", dodao je na to Josh Rand. Mnogo se govorilo o tome da je SS (ne divizija već Stone Sour skraćenica) zapravo Corey-ev projekat, znate ono, kada ne radi sa Slipknot-om.  On se sa tim nikako ne slaže već tvrdi da je taj akcenat od uvek bio na bendu a ne njemu samom i pored sticanja slave sa Slipknot-om kao jednim od najvećih bendova današnjice. "Ja nisam vođa u tom smislu. Jesam frontmen, zapravo i vođa, ali vođa na bini jer ja samo pokušavam da vodim show, a ostali članovi benda mi u tome besprekorno veruju", odgovara Corey. "On možda izgleda kao Tom Breddy muzičkog sveta, ali ja na njega tako ne gledam", dodaje Josh. " Mi smo našu vezu ostvarili još pre sticanja usepha (sa SS i Slipknot-om). Ja se jednostavno koncetrišem na muziku i stvaralaštvo, to je ono što volim da radim". Ipak perecepcija o Corey Taylor-u kao poznatoj ličnosti nikako ne jenjava. Upitan šta misli o tome da li fanovi koji zapravo slušaju Slipknot, prelaze na Stone Sour isključivo zbog njega, on odgovara: " To vam je kao kad bi bendovi rekli da ne žele da sviraju svoj najveći hit jer je toliko popularan. To je po meni potpuno nelogično. Niko ne treba da se stidi onoga što jeste, ako ljudi slušaju Stone Sour samo zbog toga, utoliko bolje". Ipak pored toga priznaje da mu preterano uvećanje njegove slave po malo i smeta jer sebe i dalje smatra običnim momkom iz duboke provincije.

U drugom delu intervjua novinari eminetne izdavačke kuće stiču utisak da je Corey Taylor zapravo sušta suprotnost onoga što se o njemu piše u medijima. Diktator i "freak control" samo su neki od epiteta koji mu se često pridaju. međutim oni pred sobom imaju jednu totalno opuštenu osobu koja sa svojim najboljim prijateljem rasterećeno ćaska o raznim temama. Ipak situacija se naglo menja nakon sledećeg  pitanja, odnosno sa pomenom imena Jim Root. Krajnje žovijalna atmosfera počinje da biva drugačija kao i izraz Corey-evog lice kao i boje njegovog glasa, koji postaju hladniji i uzdržaniji.  Očigledno je da rane još uvek nisu dovoljno zarasle pa Corey odbija da o tome govori detaljnije: "On je hteo da ide jednim putem a mi drugim, i to je jednostavno to". Ali potom nastavlja: "To vreme je za mene bilo posebno teško, jer su praktično svi krivicu svalili isključivo na mene. Očigledno je da je naš odnos tokom turneja ( još sa Slipknot-om) postao zategnutiji, ali sam imao osećaj da smo bili u stanju da sve to stavimo sa strane, jer takođe mislim da je to njemu pomoglo da odluči da li je srećan sa ovim što radi, ne samo sa SS već generalno. To je jedan od razloga zbog čega ne želim da o tome detaljnije pričam, iz poštovanja prema njemu i onome što je učinio za ovaj bend. Smatram da je on na nekom sopstvenom putu na kome treba da raščisti neke stvari. Da ja o tome pričam, ne bi bilo pošteno ni prema njemu a ni prema meni."

Odlazak Jim Root-a iz Stone Sour tabora bio je je zapravo drugi potres u Corey-evom svetu. U decembru 2013.godine grupu Slipknot napustio je dugogodišnji član i osnivač, bubnjar Joey Jordison. Kao i u slučaju Root-a, javnom mnjenju nisu davana nikakva objašnjenja. Tako je u samo šest meseci Corey ostao bez dvojice dugogodišnjih prijatelja i članova oba benda, tj najvaćnijih stvari u njegovom životu.  Međutim Corey navodi da u slučaju Jordison on nije bio "agresor".  "Joey takođe prolazi kroz neko svoje ponovno otkrovenje, što je bilo drugačije od onoga čemu je Slipknot u tom trenutku težio. Nažalost, dao bih sve da mogu da vratim vreme i da se to nikada ne dogodi, ali jednostavno se desilo. Ali, nisam ja bio taj koji je doneo odluku o tome  i okinuo obarač. To je bila odluka kolektiva." Corey takođe otkriva da je u nekoliko navrata razgovarao sa Jordison-om nakon toga. Prvi put nakon nagrade Metal Hammer Golden God koju je bubnjar dobio. "On trenutno radi na nekim svojim stvarima a ja na mojim, i to će tako biti do daljneg, dok se stvari ne razreše." Time se i završava ovaj deo intervjua u kome se vidi da je Corey pre svega čovek sa emocijama a ne samo pomahnitala zver koju obično vidimo na bini. Čovek koji je zapravo veoma uzbuđen kada govori o novom albumu svoga benda, što je bila i glavna tema trećeg dela ovog intervjua.

Hydrograd je počeo da zadobija svoj prvobitni oblik još pre godinu i po dana dok je Corey bio na turneji sa Slipknot-om, kada su i nastali prvi tekstovi novih pesama. S obzirom da su članovi benda bili takoreći raštrkani po SAD, rad na demo snimcima potrajao gotovo godinu dana i to na četiri različite sesije. Članovi benda su među sobom slali verzije pesama a rad bi otpočinjali samo na onim za kojim su svi pokazivali momentalnu zainteresovanost. I pored toga što ovakav proces rada zvuči pomalo distancirano ( što zapravo i jeste bio delom), Corey i Josh to ne gledaju na taj način. Nisu kako kažu radili u fabrici već u studiju. "Smejali smo se svakodnevno", dodaje Corey. "Tokom snimanja ovog albuma bilo nam je toliko zabavno i opušteno da smo jednostavno bili toliki "gulanferi" koji se non-stop nešto zezaju. Potpuno je pogrešna ta koncepcija da ako želite da snimite dobar album, da sve mora da bude smrtno ozbiljno, radno  i pod tenzijom. To su jednostavno gluposti. Uživali smo u svakom sekundu rada na ovom albumu tako da smo na kraju bili i pomalo depresivni zbog toga što se sve završilo. I fizički i emotivno smo osećali koliko nam sve nedostaje."

Prva pesma na albumu pod nazivom Taipei Person/Allah Tea, predstavlja definitivo neku vrstu  putokaza kojim ovaj album ide. Onako bombastično i sa nekim Steel Panther metal šarmom, očigledno je da se radi o rock n roll ploči. U prošlosti su Stone Sour mnogo puta bili pogrešno kategorizovani kao metal bend. I pored toga što  su dokazali da umeju da sviraju metal, to jednostavno nije njihov "raison d'etre". "Mi smo od toga uvek odstupali," dodaje Corey. "Mi nikada sebe nismo nazivali metal bendom koji svira rock n roll, već hard rock bendom koji svira prosto sve. Trebalo je negde oko petnaest godina da ljudi to najzad shvate." Upitan na šta tačno misli kada kaže da SS sviraju gotovo sve, a s obzirom da je album dosta žanrovski raznolik, Corey odgovara: "mi zapravo nismo ništa planirali unapred, osim da uradimo najbolje moguće pesme u tom trenutku bez brige kojeg će žanra i stila biti. Pogledajte recimo sa prvog albuma koliko su pesme poput Bother i Get Inside različite." Josh Rand se sa tim slaže i dodaje da je bend zapravo rešio da krene putem kojim su nekada išli recimo Zeppelin ili Beatles, da naprave najbolje moguće pesme u datom trenutku, s tim da su ovu ploču u suštini inspirisali bendovi koji možda nisu bili najveći, ali su imali velike pesme. Corey nastavlja: " Mislim da je to danas kao neka igubljena umetnost. Niko više ne pravi pesme koje imaju velike i pevljive refrene, bombastične i slično. Ljudi su uplašeni toga: evo pesme uz koju stvarno možete da pevate. Mi smo upravo tako zamislili ovaj album. Mislim da takav pristup manjka u današnje vreme jer su 80e i 90e, po meni, bile poslednje decenije kvalitetnog pravljenja pesama."

Ako pogledamo spisak obrada sa njihova dva cover albuma koji su prethodili Hydrograd-u, vidimo odakle od prilike potiče ta njihova inspiracija o kojoj su pričali, jer se na tim albumima mogu naći obrade Alice In Chains, Motley Crue i dr.  "Sve što se tiče ovog albuma je suprotno od onoga što većina očekuje od rock ploča", dodaje Corey i nastavlja: "Ovo je nekako živ album, cool album, nije toliko jebeno ozbiljan. Ovo nije album koji će promeniti svet ili izlečiti rak, jer to nije njegova smisao  - ovo je rock album." (Svaka čast na ovome Corey - prim.prev.). Uzgred i sami novinari koji vode ovaj intervju konstatuju da je u današnje vreme, gde muzičari zalaze u neke svoje najudaljenije nivoe svesti kako bi napravili nešto što će ih spojiti sa veoma izbirljivim fanovima i njihovim čudnim ukusima (u prevodu izmisliti tioplu vodu), ovaj potez Stone Sour-a  izuzetno hrabar a kako kažu i po malo arhaičan.

U poslednjem delu intervjua razgovor se na neki način nastavlja u sličnom pravcu s tim što je akcenat na rock n roll načinu života. Corey Taylor svakako ima svoj ego, kao i svaki muzičar, ali kako kaže uspeva da ga kanališe tamo gde je najpotrebnije a to je sam nastup. Njegovo potamnelo srce koje pumpa adrenalin, viski i sleaze, mu ne dozvoljava da se ponaša drugačije nego kako se to nekada u žargonu govorilo "down and dirty". A on o svemu tome ima veoma zanimljivo mišljenje: "Sve te seronje (misli na muzičare) koji pričaju kako hrane kučiće kad niko ne gleda mi idu na živce. Budite jebene rok zvezde, šta je tu loše? Potom nastavlja: " Ljudi su danas previše kul sami za sebe. Pretenciozni su i ne žele sebi da dozvole da rade nešto što je pre njih već bilo rađeno. Svi ti bendovi koji sebe zovu alternativnim bendovima neka nabiju to sebi u dupe. Gomila kretena! Prevaziđite to, vi ste jebeni rock bend, ponašajte se u skladu sa time! Ja recimo odbijam da me neko oslovljava drugačije od onoga što jesam. Ne možete sebe prozvati rock bendom a onda od jednom reći mi nismo rock bend, nego neka tamo alternativa ili šta znam. Budite rock bend i budite slobodni jer to je ono što dolazi sa tim."

Vrlo interesantan stav ima Corey Taylor o svemu ovome a  autor (prevodilac odnosno presretač) ovog teksta se apsolutno slaže sa njim. Nego, da privedemo ovaj čudni intervju kraju. Na samom kraju Corey govori o tome kako rock n roll lifesyle ima i gore strane, te svakome uzima danak, aludirajući na neke zdravstvene probleme koji sa time dolaze, poput njegove operacije leđa koju je morao da odradi tokom poslednje turneje sa Slipknot. "To je kazna koju svi moramo da platimo kad tad" - dodaje Corey ali i navodi da ga takve stvari nikada neće sprečiti da bude ono što jeste i da radi ono što voli.

To bi ukratko bilo to. Josh Rand koji od prilike nije promenio izraz svog "ledenog" lica ukazuje da vreme za intervju isteklo. Ekipa novinara se sprema za pokret dok vodeći dvojac metal sveta odlazi u suprotnom pravcu. Operacija Hydrograd samo što nije počela, ili možda jeste a da mi toga nismo još svesni. vreme će pokazati! Više o tome pogledajte na linku: Stone Sour - Hydrograd recenzija.


Izvor. Metal Hammer August 2017  Printed Edition
Slike preuzete sa Stone Sour Facebook stranice                                                    

Avgust 2017.godine                                                                                                         Obrada: JP                                                                                                               

Guns N Roses: 30 godina albuma Appetite For Destruction?!

Pošto smo u sred leta i velikih vrućina smatram da čitanje blogova i nije toliko prioritetna stvar u ovom trenutku, plus ako se doda i to da je veliki broj ljudi na odmorima itd. Ipak u svetu rock muzike se stvari nikad ne stišavaju bez obzira koje je godišnje doba. Samim tim ovo leto donelo je pored mnogih novih izdanja i dosta drugih zanimljivih događaja vrednih pomena. Jedan od njih je svakako i jubilej prvog albuma grupe Guns N Roses koji je svetlost dana ugledao tog 21.jula 1987.godine, što će reći da je upravo proslavio svoj 30. rođendan. Najprodavaniji debi album svih vremena koji je inače, za razliku od ove materjalne strane, doveo i do redifinisanja rock muzike u to vreme opšte dekadencije sa kraja 80-ih. Gunse je lansirao u sam vrh svetske scene dajući im tu većnu besmrtnost i slavu, rame uz rame sa najboljima i najvećima pre njih. I dan danas je jedan od najprodavanijih i najslušanijih albuma na digitalnim platformama. Tridesetogodišnji jubilej je stvarno velika stvar za sve fanove širom sveta. Ali da li je i za samu grupu?

Čemu ovakvo pitanje sigurno se pitate. Pre godinu dana sam u tekstovima Guns N Roses: Povratak na velika vrata, i Guns N Roses: The Dirt , analizirao sam tadašnju situaciju oko ponovnog okupljanja ali i naveo neke nedostatke koje sam kao veliki ljubitelj ovog benda priželjkivao, sa nadom da će se u budućnosti u nekom momentu dogoditi. Kako je od tada prošlo više od godinu dana postalo je jasno da se radi o stvarima koje su identično priželjkivali i fanovi širom sveta. Šta se od svega toga obistinilo? Pa gotovo ništa. Kako je krenulo tako se i nastavilo. Koncerti,koncerti i samo  koncerti. Mada reklo bi se, nije to ni malo. Ipak  za svo to vreme Axl, Duff i Slash nisu dali niti jedan jedini intervju na primer. Davao je intervjue samo Richard Fortus ( jedan sam čak i preneo: Richard Fortus Intervju). Od novih pesama ni traga ni glasa. Bilo je nekih nagađanja kada su na internetu osvanule slike Slash-a iz studija. Inače čoveka kome je boravak u studiu na dnevnoj bazi zapravo opis posla ili bolje rečeno deo  njegovog svakodnevnog života. Hoćemo li na svaki njegov ili  njihov odlazak u studio da se nadamo da usvari rade nove pesme ili se jednostavno radi o  nečemu  skroz desetom. Dalje, što se tiče kvalitetnog video snimka, i tu smo takođe  ostali kratkih rukava.  I pored toga što sve snimaju, a to se da videti iz najava i zahvalnica koje objavljuju na društvenim mrežama uoči i nakon koncerata, Gunsi i dalje "ne daju" neki iole kasvetan snimak sa mnogobrojnih nasutpa te  fanovi širom sveta i dalje mogu samo da gledaju  isključivo snimke iz publike. Set lista se od koncerta do koncerta takođe nije menjala i bend je i dalje svirao sve jedno te isto, sa nekim minornim promenama. Pojavljivanje ostalih starih članova takođe je otišlo u domen nemogućeg, nakon što je Steven Adler nakon nekoliko gostovanja izjavio da mu je preteško da prelazi hiljade i hiljade kilometara da bi svirao dve ili čak samo po  jednu pesmu sa bendom. I potpuno je bio u pravu. 

I tako nakon godinu dana dolazimo do trenutka kada Appetite slavi svojih 30.godina. Ogroman i veliki jubilej složićete se. Sa druge strane prava prilika za "iskupljenjem" od strane benda. Svi smo očekivali bar nešto od gore pomenutog. Kada kažem, svi mislim na širu internet zajednicu s obzirom da redovno pratim razne forume, sajtove i Youtube kanale koji se bave isključivo Gunsima, a verujte, ima ih mnogo i raspoloženje tog "javnog mnjenja" je potpuno istovetno sa svime što ste ovde mogli da pročitate. Posebno su očekivanja bila velika uoči ovog bitnog jubileja jer sve one prethodne nade su iz koncerta u koncert polako nestajale. I šta smo na kraju dobili pitate se?

Tokom evropske turneje Gunsi su obznanili da otvaraju svoju radio stanicu na SiriusXM radiju a potom i da su zakazali koncert u čuvenom Apollo teatru u New York-u povodom toga. Prvo razočarenje bilo je oko samog radija kojeg su mogli da slušaju samo ljudi iz Severne Amerike. Sudeći po njihovim pričama to nije bilo ništa spekakularno. Jedne te iste pesme Gunsa i gomila drugih manje više relevantnih bendova je jedino što se moglo čuti od tog programa sa izuzetkom pesme Shadow Of Your Love (stare neizdate GnR numere) i snimaka Nightrain i November Rain sa prošlogodišnjeg Coachella festivala. Ova prva je osvanula na Youtube-u i momentalno izazvala salve oduševljenja kao prva "profi" audio  stvar koja se mogla čuti od trenutka njihovog povratka. Naredna besmislica vezana za ovaj događaj bila je i objava da će na pomenutom koncertu u Apollo teatru moći da prisustvuju samo oni koji su otvorili profile na pomenutom radiju (u prevodu oni koji su platili). Nakon toga se krenulo nekoliko dana sa bilbordima po samom Nju Jorku i hashtag-om #Appettie30th po društvenim mrežama, u stilu onih slika i bilborda uoči 1.aprila 2016.godine kada su odsvirali svoj prvi povratnički koncert. Očekivanja su nakon toga ponovo porasla jer su ljudi normalno, po ko zna koji put očekivali  makar ono čuveno "nešto" od svega toga. Oni najoptimističniji očekivali su naravno da vide Izzy-a i Steven-a, dok su se drugi nadali prvom kvalitetnom video snimku a na kraju krajeva i svirci koja će biti bazirana na slavljeničkom albumu i sporednim hitovima. Onako kako to bendovi inače rade kada nešto slave.  

Na kraju, pretpostavljate i sami, ništa se od svega navedenog nije desilo. Gunsi su odsvirali jednu standardnu set listu, tj koncert koji se ni po čemu ne razlikuje od bilo kog od prethodnih nastupa. Tri sata svirke nije malo da se razumemo. Ipak sam nastup se ni po čemu ne izdvaja od prethodnih pa ni po dužini trajanja, s obzirom da je onaj u Holandiji bio duži. Od pesama sa slavljeničkog albuma svirale su se standardne stvari plus My Michele minus Out Ta Get Me. Obrade su i dalje naravno tu što apsolutno nikome nije jasno, zašto jedan ovako veliki bend sa toliko dobrih pesama iz svoje diskografije svira toliki broj obrada. Bilo je standarnih stvari sa CD i UYI ali kao što rekoh bez i jedne jedine promene. (spisak pesama možete na kraju teksta). Šta više reći osim da su fanovi još jednom ostali razočarani, posebno ako se doda i to da je već dan nakon koncerta postalo jasno da je zapravo to bilo to, što se tiče velikog jubileja i svih tih bilbordova i najava i  najava. 

Ipak moram da priznam da nije sve ni  tako crno. Postoji jedan Youtube kanal pod nazivom Gibbos koji vodi čovek koji je uspeo da na neki način snimi sve to i postavi u vidu audio formata. Hvala mu neizmerno na tome. Zahvaljući njemu po prvi put imamo prilike da čujemo kako taj bend stvarno zvuči jer je snimak visokog kvaliteta. Da ne zaboravim, tu je i Spotify play lista pod nazivom This is: Guns N Roses,  koju su izbacili povodom jubileja ali koju je zapravo mogao da napravi bilo koji korisnik ove digitalne platforme samostalno. Umesto toga su mogli recimo da naprave nekakvo reizdanje albuma plus da dodaju još neke pesme iz tog perioda koje su nisu našle ni na kasnijim oficijelnim izdanjima. Bilo bi i više nego dovoljno a s obzirom da je sam album i dalje u vrhu  po stream-ovima u svetu,a  ne bi im škodilo ni sa finansijske strane. 

Sigurno se sada pitate zašto uopšte sve ovo pišem. Kao što ste do sad mogli da primetite tekstovi na ovom blogu su uglavnom pozitivni i retko kada se nađe neka kritika. Ovog puta dajem sebi za pravo da kritikujem svoj slobodno mogu reći omiljeni bend. Bend zbog kojeg sam i počeo da sviram i da se bavim muzikom, bend koji me je uveo u svet rock muzike između ostalog. Kao i mnogi fanovi širom sveta osećam da je sve to moglo i trebalo da bude mnogo drugačije. Nisu fanovi samo oni koji odu na koncert a  gde dobar deo njih zna po dve tri pesme pored Sweet Child Of Mine. Radi se o milionskoj bazi fanova koji možda nikad neće videti ovu postavu benda uživo iz milion drugih razloga ali upravo za njih jedan CD, DVD ili single znači mnogo, kao i u ostalom ze sve, a ko što rekoh sam bend i njegov menadžment od toga može imati samo koristi i ništa više.  Najnovije informacije kažu da je Sweet Child streamovan čak 250 miliona puta na Spotify-u, ceo Appettie čak 650 miliona puta (4000 godina stramovanja) itd. Zamislite šta bi tek bilo sa nekim novim materjalom....

Na kraju, mogao sam i hteo sam da ovome pišem mnogo drugačije. Da recimo ponovo prođem svoju pozamašnu literaturu koju posedujem o ovom bendu, pronađem i napišem neke najzanimljivije detalje iz perioda kada je ovaj album snimam, o svakoj pesmi po na osob ili šta god. Ovakav jubilej to stvarno zaslužuje ali s obzirom kako su ga oni proslavali, jednostavno nema potrebe. Ako im je draže da sviraju The Seeker umesto jedne You Are Crazy na 30. ej tridesetu godišnjicu najvećeg albuma svih vremena, onda se nema šta dalje reći. Srećan jubilej AFD!

P.S. Ako se u par narednih dana nešto pormeni poslaću menadžmentu benda i Axl Rose-u lično telegram izvinjenja za sve ovde napisano. 

Link za Apollo koncert: Apollo NY 20.07.

Set lista Appolo: It's So Easy, Mr. Brownstone, Chinese Democracy , Welcome to the Jungle, Double Talkin' Jive, Better, Estranged, Live And Let Die, Rocket Queen, You Could Be Mine, Can't Put Your Arms Around a Memory/A New Rose (Duff), This I Love, Civil War, Yesterdays, Coma, Godfather Theme, Sweet Child O' Mine, My Michelle , Whole Lotta Rosie, Wish You Were Here , Layla , November Rain , Black Hole Sun , Knockin On Heaven's Door , Nightrain , Sorry , Patience , The Seeker , Paradise City.

Slike preuzete sa Twitter stranice benda.

Jul 2017.godine                                                                                                                 Autor: JP