Guns N Roses: 30 godina albuma Appetite For Destruction?!

Pošto smo u sred leta i velikih vrućina smatram da čitanje blogova i nije toliko prioritetna stvar u ovom trenutku, plus ako se doda i to da je veliki broj ljudi na odmorima itd. Ipak u svetu rock muzike se stvari nikad ne stišavaju bez obzira koje je godišnje doba. Samim tim ovo leto donelo je pored mnogih novih izdanja i dosta drugih zanimljivih događaja vrednih pomena. Jedan od njih je svakako i jubilej prvog albuma grupe Guns N Roses koji je svetlost dana ugledao tog 21.jula 1987.godine, što će reći da je upravo proslavio svoj 30. rođendan. Najprodavaniji debi album svih vremena koji je inače, za razliku od ove materjalne strane, doveo i do redifinisanja rock muzike u to vreme opšte dekadencije sa kraja 80-ih. Gunse je lansirao u sam vrh svetske scene dajući im tu većnu besmrtnost i slavu, rame uz rame sa najboljima i najvećima pre njih. I dan danas je jedan od najprodavanijih i najslušanijih albuma na digitalnim platformama. Tridesetogodišnji jubilej je stvarno velika stvar za sve fanove širom sveta. Ali da li je i za samu grupu?

Čemu ovakvo pitanje sigurno se pitate. Pre godinu dana sam u tekstovima Guns N Roses: Povratak na velika vrata, i Guns N Roses: The Dirt , analizirao sam tadašnju situaciju oko ponovnog okupljanja ali i naveo neke nedostatke koje sam kao veliki ljubitelj ovog benda priželjkivao, sa nadom da će se u budućnosti u nekom momentu dogoditi. Kako je od tada prošlo više od godinu dana postalo je jasno da se radi o stvarima koje su identično priželjkivali i fanovi širom sveta. Šta se od svega toga obistinilo? Pa gotovo ništa. Kako je krenulo tako se i nastavilo. Koncerti,koncerti i samo  koncerti. Mada reklo bi se, nije to ni malo. Ipak  za svo to vreme Axl, Duff i Slash nisu dali niti jedan jedini intervju na primer. Davao je intervjue samo Richard Fortus ( jedan sam čak i preneo: Richard Fortus Intervju). Od novih pesama ni traga ni glasa. Bilo je nekih nagađanja kada su na internetu osvanule slike Slash-a iz studija. Inače čoveka kome je boravak u studiu na dnevnoj bazi zapravo opis posla ili bolje rečeno deo  njegovog svakodnevnog života. Hoćemo li na svaki njegov ili  njihov odlazak u studio da se nadamo da usvari rade nove pesme ili se jednostavno radi o  nečemu  skroz desetom. Dalje, što se tiče kvalitetnog video snimka, i tu smo takođe  ostali kratkih rukava.  I pored toga što sve snimaju, a to se da videti iz najava i zahvalnica koje objavljuju na društvenim mrežama uoči i nakon koncerata, Gunsi i dalje "ne daju" neki iole kasvetan snimak sa mnogobrojnih nasutpa te  fanovi širom sveta i dalje mogu samo da gledaju  isključivo snimke iz publike. Set lista se od koncerta do koncerta takođe nije menjala i bend je i dalje svirao sve jedno te isto, sa nekim minornim promenama. Pojavljivanje ostalih starih članova takođe je otišlo u domen nemogućeg, nakon što je Steven Adler nakon nekoliko gostovanja izjavio da mu je preteško da prelazi hiljade i hiljade kilometara da bi svirao dve ili čak samo po  jednu pesmu sa bendom. I potpuno je bio u pravu. 

I tako nakon godinu dana dolazimo do trenutka kada Appetite slavi svojih 30.godina. Ogroman i veliki jubilej složićete se. Sa druge strane prava prilika za "iskupljenjem" od strane benda. Svi smo očekivali bar nešto od gore pomenutog. Kada kažem, svi mislim na širu internet zajednicu s obzirom da redovno pratim razne forume, sajtove i Youtube kanale koji se bave isključivo Gunsima, a verujte, ima ih mnogo i raspoloženje tog "javnog mnjenja" je potpuno istovetno sa svime što ste ovde mogli da pročitate. Posebno su očekivanja bila velika uoči ovog bitnog jubileja jer sve one prethodne nade su iz koncerta u koncert polako nestajale. I šta smo na kraju dobili pitate se?

Tokom evropske turneje Gunsi su obznanili da otvaraju svoju radio stanicu na SiriusXM radiju a potom i da su zakazali koncert u čuvenom Apollo teatru u New York-u povodom toga. Prvo razočarenje bilo je oko samog radija kojeg su mogli da slušaju samo ljudi iz Severne Amerike. Sudeći po njihovim pričama to nije bilo ništa spekakularno. Jedne te iste pesme Gunsa i gomila drugih manje više relevantnih bendova je jedino što se moglo čuti od tog programa sa izuzetkom pesme Shadow Of Your Love (stare neizdate GnR numere) i snimaka Nightrain i November Rain sa prošlogodišnjeg Coachella festivala. Ova prva je osvanula na Youtube-u i momentalno izazvala salve oduševljenja kao prva "profi" audio  stvar koja se mogla čuti od trenutka njihovog povratka. Naredna besmislica vezana za ovaj događaj bila je i objava da će na pomenutom koncertu u Apollo teatru moći da prisustvuju samo oni koji su otvorili profile na pomenutom radiju (u prevodu oni koji su platili). Nakon toga se krenulo nekoliko dana sa bilbordima po samom Nju Jorku i hashtag-om #Appettie30th po društvenim mrežama, u stilu onih slika i bilborda uoči 1.aprila 2016.godine kada su odsvirali svoj prvi povratnički koncert. Očekivanja su nakon toga ponovo porasla jer su ljudi normalno, po ko zna koji put očekivali  makar ono čuveno "nešto" od svega toga. Oni najoptimističniji očekivali su naravno da vide Izzy-a i Steven-a, dok su se drugi nadali prvom kvalitetnom video snimku a na kraju krajeva i svirci koja će biti bazirana na slavljeničkom albumu i sporednim hitovima. Onako kako to bendovi inače rade kada nešto slave.  

Na kraju, pretpostavljate i sami, ništa se od svega navedenog nije desilo. Gunsi su odsvirali jednu standardnu set listu, tj koncert koji se ni po čemu ne razlikuje od bilo kog od prethodnih nastupa. Tri sata svirke nije malo da se razumemo. Ipak sam nastup se ni po čemu ne izdvaja od prethodnih pa ni po dužini trajanja, s obzirom da je onaj u Holandiji bio duži. Od pesama sa slavljeničkog albuma svirale su se standardne stvari plus My Michele minus Out Ta Get Me. Obrade su i dalje naravno tu što apsolutno nikome nije jasno, zašto jedan ovako veliki bend sa toliko dobrih pesama iz svoje diskografije svira toliki broj obrada. Bilo je standarnih stvari sa CD i UYI ali kao što rekoh bez i jedne jedine promene. (spisak pesama možete na kraju teksta). Šta više reći osim da su fanovi još jednom ostali razočarani, posebno ako se doda i to da je već dan nakon koncerta postalo jasno da je zapravo to bilo to, što se tiče velikog jubileja i svih tih bilbordova i najava i  najava. 

Ipak moram da priznam da nije sve ni  tako crno. Postoji jedan Youtube kanal pod nazivom Gibbos koji vodi čovek koji je uspeo da na neki način snimi sve to i postavi u vidu audio formata. Hvala mu neizmerno na tome. Zahvaljući njemu po prvi put imamo prilike da čujemo kako taj bend stvarno zvuči jer je snimak visokog kvaliteta. Da ne zaboravim, tu je i Spotify play lista pod nazivom This is: Guns N Roses,  koju su izbacili povodom jubileja ali koju je zapravo mogao da napravi bilo koji korisnik ove digitalne platforme samostalno. Umesto toga su mogli recimo da naprave nekakvo reizdanje albuma plus da dodaju još neke pesme iz tog perioda koje su nisu našle ni na kasnijim oficijelnim izdanjima. Bilo bi i više nego dovoljno a s obzirom da je sam album i dalje u vrhu  po stream-ovima u svetu,a  ne bi im škodilo ni sa finansijske strane. 

Sigurno se sada pitate zašto uopšte sve ovo pišem. Kao što ste do sad mogli da primetite tekstovi na ovom blogu su uglavnom pozitivni i retko kada se nađe neka kritika. Ovog puta dajem sebi za pravo da kritikujem svoj slobodno mogu reći omiljeni bend. Bend zbog kojeg sam i počeo da sviram i da se bavim muzikom, bend koji me je uveo u svet rock muzike između ostalog. Kao i mnogi fanovi širom sveta osećam da je sve to moglo i trebalo da bude mnogo drugačije. Nisu fanovi samo oni koji odu na koncert a  gde dobar deo njih zna po dve tri pesme pored Sweet Child Of Mine. Radi se o milionskoj bazi fanova koji možda nikad neće videti ovu postavu benda uživo iz milion drugih razloga ali upravo za njih jedan CD, DVD ili single znači mnogo, kao i u ostalom ze sve, a ko što rekoh sam bend i njegov menadžment od toga može imati samo koristi i ništa više.  Najnovije informacije kažu da je Sweet Child streamovan čak 250 miliona puta na Spotify-u, ceo Appettie čak 650 miliona puta (4000 godina stramovanja) itd. Zamislite šta bi tek bilo sa nekim novim materjalom....

Na kraju, mogao sam i hteo sam da ovome pišem mnogo drugačije. Da recimo ponovo prođem svoju pozamašnu literaturu koju posedujem o ovom bendu, pronađem i napišem neke najzanimljivije detalje iz perioda kada je ovaj album snimam, o svakoj pesmi po na osob ili šta god. Ovakav jubilej to stvarno zaslužuje ali s obzirom kako su ga oni proslavali, jednostavno nema potrebe. Ako im je draže da sviraju The Seeker umesto jedne You Are Crazy na 30. ej tridesetu godišnjicu najvećeg albuma svih vremena, onda se nema šta dalje reći. Srećan jubilej AFD!

P.S. Ako se u par narednih dana nešto pormeni poslaću menadžmentu benda i Axl Rose-u lično telegram izvinjenja za sve ovde napisano. 

Link za Apollo koncert: Apollo NY 20.07.

Set lista Appolo: It's So Easy, Mr. Brownstone, Chinese Democracy , Welcome to the Jungle, Double Talkin' Jive, Better, Estranged, Live And Let Die, Rocket Queen, You Could Be Mine, Can't Put Your Arms Around a Memory/A New Rose (Duff), This I Love, Civil War, Yesterdays, Coma, Godfather Theme, Sweet Child O' Mine, My Michelle , Whole Lotta Rosie, Wish You Were Here , Layla , November Rain , Black Hole Sun , Knockin On Heaven's Door , Nightrain , Sorry , Patience , The Seeker , Paradise City.

Slike preuzete sa Twitter stranice benda.

Jul 2017.godine                                                                                                                 Autor: JP

Stone Sour - Hydrograd (2017) Recenzija

Vrhunski moderni hard rock u metalnom formatu

Šesti album grupe Stone Sour vrlo zanimljivog naziva Hydrograd, definitivno je jedan od najiščekivanijih albuma ove godine. Drugim rečima ovo jedno od izdanja koje je podiglo najviše prašine u svetu rok muzike. Od svih albuma koji su bili obrađivani na stranicama ovog sajta u tekućoj godini nijedan nije imao ovoliko puno raznih recenzija, intervjua i analiza, što u časopisima a što na internetu. Ono što je sigurno i što prvo pada u oči je to da su generalno mišljenja rock zajednice dosta podeljena. Neki smatraju da je album promašaj dok je sa druge strane nekima ovo najbolje izdanje Stone Sour-a do danas.  To zapravo znači da je Stone Sour i te kako bitna grupa današnje rock/metal scene i da se svaki njihov potez promatra do najsitinijih detalja, što je u svakom slučaju jedna velika privilegija.

Najzaslužniji za uspeh grupe Stone Sour je svakako pevač, frontmen i vođa benda Corey Taylor. On je taj koji pravi "razliku na terenu" i pored činjenice koju svi dobro znamo, a to se naravno odnosi i na njegovu ulogu u mega popularnom Slipknot-u. Ipak, veoma je interesantno kako sam Corey Taylor balansira između ova dva benda pazeći da nikako ne dođe do kolizije. Naravno u svemu tome ima malo elemenata i jednog i drugog ali to je prirodno. Da krenemo sada sa pričom oko samog albuma. 

Pre svega  da bi se album što bolje opisao mora se navesti nekoliko veoma bitnih činjenica. Prva stvar je upoređivanje sa prethodnim albumima kao i sama vremenska distanca između njih. Prethodni albumi House Of Gold & Bones 1 i 2, predstavljali su sasvim suigurno u tom trenutku,  tačku najvećeg dometa ovog benda. Konceptualni pa još i dvostruki album pun raznih eksperimenata, iznedrio je neke od najboljih Stone Sour pesama u njihovoj karijeri. Sami su sebi postavili veoma visoku lestvicu, kao i mnogi drugi bendovi pre njih, koja se u mnogim slučajevima ne preskače tek tako lako. Druga bitna stvar je odlazak gitariste Jim Root-a. I sam sam bio po malo skeptičan šta će biti sa grupom nakon toga. Jeste Josh Rand, koji je inače jedan od osnivača i drugi gitarista u grupi, i dalje tu, ali nekako je upravo Jim Root svojim unikatnim muzičkim stilom davao taj šmek koji Stone Sour poseduju. Kao razlog odlaska navodio je želju da se posveti radu na sledećem izdanju Slikpknot (za one koji ne znaju on je takođe i gitarista ovog benda), a pored toga jedan od glavnih razloga je navodno i sam muzički stil grupe. Po njemu Stone Sour previše teži mejnstrim zvuku i nekim članovima bitan je samo novac. Pa sad, svima je novac bitan, ali daleko da se Stone Sour spušta na neki težak nivo mejnstrima baš zbog toga. Ima mejnstrima naravno, posebno u nekim vrlo popularnim pesmama iz njihove karijere, koje neću sada da nabrajam, ali zar to nije ono zbog čega zapravo svi i volimo Stone Sour? Bend koji ume da ukombinuje teške rock/metal rifove sa blagom radio frendly melodičnošću sa sve fenomenalnim Taylor-ovim vokalnim sposobostima. Razumete o čemu pričam? 

Treća stvar, tačnije rečeno promena,   koja normalno proizilazi iz ove druge je novi gitarsita Christian Matrucci. Imali smo prilike da ga čujemo na EP izdanjima Meanwhile In Burbank i Straight Outta Burbank, koja su nastala u međuvremenu između dva albuma, ali pošto se radilo o obradama, nije se mogao steći potpuni dojam o njemu i njegovom uklapanju u bend. Ovaj album je njegovo vatreno krštenje i smatram da se čovek u potponuosti snašao u vatrenoj stolici u kojoj je nekada sedeo Jim Root. Kasnije u tekstu biće i jasnije zbog čega, a "live" snimci nam samo pokazuju da kada je reč o starim pesmama, nekih velikih promena gotovo i da nema. Četvrta bitna stvar odnosi se na sam proces snimanja albuma. Corey Taylor je naime u više navrata pre izlaska albuma govorio u raznim intervjuima da je od uvek želo da napravi jedan pravi rock n roll album po ugledu na najpoznatije klasike. A šta je to zapravo značilo pojasnio je i basista Johny Chow. Hydrograd je naime sniman na stari "jen,dva, tri" način, sa vrlo malo dosviravanja i dodataka. Album je zbog toga dosta živ i to se vrlo jasno uočava posebno ako se pažljivo preslušava na slušalicama. Dve gitare, bas i vokali sa vrlo malo dodatnih linija. U svakom slučaju nešto što Stone Sour do sada nije radio i što samom albumu daje posebnu draž. Međutim za album se nikako ne može reći da zvuči poput nečega iz recimo osamdesetih ili nekog bilo kog ranijeg perioda kada su se albumi uglavnom snimali na ovaj način. Naprotiv produkcija je kao i uvek do sada vrhunska, moderna i album je jednostavno moćan kao i njegovi prethodnici. Za produkciju i miks je inače bio zadužen Jay Ruston, čovek koji je to isto radio i na prethodnim epskim House Of Gold And Bones albumima.

Što se samog sadržaja tiče, prvo što pada u oči je dužina ploče, na kojoj se nalazi četrnaest pesama plus uvod. Ima ih zapravo još, sudeći po onome što je Corey govorio, pripremljeno je osamnaest pesama, što znači da će one koje nisu uspele da se nađu na albumu tek čuti a japansko izdanje albuma već sadrži jednu pesmu kao bonus, kao i uvek uostalom. Pored toga veoma je zanimljiv i sam naziv izdanja. Po anegdoti koju je Corey ispričao, ideja je njegova i nastala je pre od prilike sedam godina kada se  našao na aerodromu, kako on kaže, u nekoj od zemalja Istočnog bloka. Koja je to zemlja bila nije sasvim sigurno. U jednom intervjuu je Corey pominjao Poljsku ali to teško da može biti jer sudeći po priči, on je žureći na avion u prolazu u jednom momentu zastao,  i na nekom starom ekranu na kome stoje natpisi destinacija video sklop (njemu) čudnih ćiriličnih slova na kojima je pisalo  Hydrograd. Stao je i zapitao se "gde dođavola postoji mesto koje se zove Hydrograd"? Tako je nastala sama ideja. E sad pre bi se moglo reći da se ceo događaj odigrao u Rusiji, Belorusiji ili Ukrajini recimo. Na pamet mi pada recimo Нижњи Новгород, mada gde je tu slovo Y koje se pojavljuje u nazivu albuma. Ko zna šta je zapravo Corey Taylor video. U svakom slučaju bila je ćirilica, a to ne može biti u Poljskoj, dok je samo ime destinacije moralo u svom završetku imati reč "град".  Priznaćete vrlo zanimljiva anegdota.

Dakle šesti album grupe Stone Sour otvara uvodna numera YSIF koja  predstavlja dvominutni ambijentalni rif koji nema neku posebnu vrednost sem da pravi skladan uvod za ono što sledi a verovatno će dobar biti i za otvaranje narednih koncerata, to je sasvim sigurno. Prva prava pesma je naredna Taipei Person/Allah Tea koja moram priznati ima vrlo čudan naziv i nije jedina takva. Ima na ovom albumu nekoliko stvari sa vrlo zanimljivim i po malo čudnim naslovima. Prvo što se izdvaja je klasičan Stone Sour rif kao sa nekih prethodnih radova. Inače pesma je duža od proseka i po svojoj konstrukciji pruža dosta različitih deonica, kako po strukturi tako i po dimanici. Refren je veoma melodičan a to je ono što krasi svaku dobru Stone Sour rokačinu uz naravno neizostavno Corey-evom urlanje u poslednjem delu pesme. Martucci i Josh Rand se dobro nadovezuju što rifovski što u solaži dok Johny Chow i fenomenalni Roy Mayorga prosto "biju u mozak" svojom ritam sekcijom. Idejno o čemu pesma govori je kako kaže Corey Taylor, njegov lični balans između prošlosti i onoga što sledi u budućnosti i neprestanoj brobi sa svim suprotnostima koje život donosi. Sledeća Knievel Has Landed je još jedna metalizirana hard rock cepačina unikatnog Stone Sour stila koja govori o Corey-evom privatnom životu. Uvodna bas deonica i gitarsko rifovanje na početku daju pesmi ekstremno jak heavy naboj. Zapravo pesma prati formulu: heavy rifovanje, rasturajući bubnjevi, agresivno-melodično pevanje i drske solaže. Četvrta po redu pesma Hydrograd je više u hard rock stilu ali sa primesom nekih po malo mračnijih "lead" deonica što možemo pripisati Martucci-u kao nečemu novom što on donosi bendu.  Pesma je zapravo veoma precizno rađena jer ima dosta dobru progresiju, jasno se vidi pristup i trud, iz čega proizilazi skladna celina. U svakom slučaju odlična stvar i jedan pravi metalizirani hard rock komad za uživanje.  Sledeća je stvar Song #3. E tu smo! Idemo na taj takozvani mejnstrim teren i upravo je to ono što mnogi zameraju ovoj grupi. Pesma je zapravo još jedna iz edicije Trough The Glass, Say You'll Ever Haunt Me i dr. Progresija od četri akorda i radio frendly melodičnost: Da,  to je to što ova stvar sadrži u sebi. Ali, ali! To je jebeni Stone Sour i to je jednostavno Corey Taylor! Ako neko ume da ukombinuje žestok metal, agresivno pevanje i melodičnost to je onda on, i da  još plus doda i tu notu senzibilnosti koju ova pesma ima, a da sve bude u modernom hard rock maniru. Svu lepotu i raskoš njegovog vokala možemo čuti baš u ovoj numeru. Jeste definitivno mnogo blaža od prethodnih ali pesma je jednostavno odlična i već je postala univerzalni hit. Mora se takođe pomenuti Martucci-ev izvrsni melodični solo koji samoj pesmi daje neki još viši, do sada neviđeni nivo. Definitivno je ova stvar jedan od ključnih dokaza da se ovaj momak i više nego dobro uklopio u Stone Sour i već na svojoj prvoj ploči dao nešto novo bendu i zazidao svoju poziciju novog gitariste. Što se teksta tiče radi se o ljubavnoj pesmi a zašto nosi ovakav naziv kakav nosi objasnio je Corey Taylor. Postoje dve vrste ljubavnih pesama po nejmu; patetične ljubavne pesme i mačo ljubavne pesme, a ovo je zapravo treća vrsta, negde između. Poslušajte pažljivo reči. Svaka čast Corey! Pesma se inače pojavila kao drugi single.

Naredna numera je prva koju smo imali prilike da čujemo kao prvu uopšte sa ovog albuma jer se najranije pojavila kao single.  Naravno radi se o pesmi Fabuless koja je u muzičkom smislu jedna prava, onako suva rock metal cepačina koja ponovo sadrži sve ono najbolje što Stone Sour pruža plus malo Slipknot-ovskog urlanja u "mutherfucker" stilu sa jasno izraženim gnevom koji se u ovoj pesmi oseća. Suvo i brutalno, a opet u refrenima jako melodično, moćno i stonsaurovski prepoznatljivo. Zanimljivo je i to da su za tekst pesme pozajmljene i dve linije od legendarnih Zeppelina i Stonesa koje se prefektno uklapaju u celinu. Sa druge strane interesantna je poruka koju Corey šalje ovom pesmom a ona je upućena svim rijaliti nadri uspešnim ličnostima koje svakodnevno srećemo u današnje vreme. TV show "selebriti" koji su poznati samo zbog toga što su poznati i što imaju puno pratioca na društvenim mrežama. Ne pada mi na pamet da njihova imena ispisujem na ovom sajtu jer svi znate o kojim spodobama se radi. E baš je neko trebao da napiše pesmu na tu temu. Hvala Corey-u na tome. Jedna od vrhunski dobrih pesama iz Stone Sour opusa! Nakon nje sledi The Witness Tree, inače sedma po redu, koja donosi blagu promenu u jednom veoma melodičnom maniru. Dosta se razlikuje od prethodnih rokačina. Prijatna i slušljiva sa zanimljivoom kombinacijom mračnih gitarskih deonica i Corey-evog fantastičnog vokala i još jednim odlično uklopljenim tekstom. Iako nije rokačina u pravom smislu reči, jedna je od boljih numera na ovom izdanju.  Melodičnost definitivno preuzima glavnu reč u ovom delu albuma sudeći i po sledećoj pesmi čiji naslov glasi: Rose Red Violent Blue (This Song Is A Dumb & So Am I). Uh da,  to je jedna od onih sa čudnim nazivima a u ovom slučaju i sa predugačkim. Pesma je dosta ironična po svom karakteru i to u nekom indie fazonu bar što se početnog rifa tiče. Kasnije možemo čuti i klasične Stone Sour elemente gde se solo deonica izdvaja kao možda najbolji deo pesme. Generalno slabija numera od ostalih. Nakon nje kreće i Thank God It Is Over koja je furioznija nego prethodne dve numere i još jednom pokazuje izvrsno muziciranje celog benda kao i  same Corey-eve vokalne mogućnosti. On je definitivno jedan od onih pevača koji nikada ne mogu da vam dosade dok ih slušate, ma kako pevao i šta god pevao. Što se solaže tiče pomislio sam da je Slash gostovao na ovoj pesmi a da to nisu hteli da napišu u bukletu. U suštini nije samo to već cela pesma nekako ima taj prizvuk 80ih, dobro možda po malo, a i opet je tu i  ta neodoljiva melodičnost. Solidno dobra hard rock  numera u svakom slučaju.

Sledeća pema St. Marie predstavlja još jednu tačku na ovom albumu koja izaziva dijametralno različite reakcije, od toga da je pesma odlična do onog drugog kraja gde pljuvačne žlezde počinju da rade ubrzanije. Definitivno se radi o nečemu što Stone Sour do sada nije imao u svom muzičkom opusu. U pitanju je balada i to u nekom, može se reći blagom country stilu sa sve "steel" gitarom i dosta senzitivnim prizvukom. Ko što rekoh oko ove pesme nastaje najveća pljuvačina ali ja moram da priznam da se radi o jednoj vrlo prijatnoj pesmi za slušanje. Možda i treba posle teškog rifovanja napraviti mali odmor, ko zna. Na jedanaestom mestu, gde bi se inače većina albuma verovatno završila, nalazimo pesmu pod nazivom Mercy koja počinje vrlo zanimljivim i  veoma zaraznim gitarskim deonicama koje se kasnije ponavljaju i u refrenima te kao takve zajedno sa Corey-evim vokalima čine skladnu celinu i to jednu od onih koje se kasnije teško izbacuju iz glave. Rađena u duhu isprobane SS formule, svakako spada u red boljih na albumu. Što se tematike tiče, pesma je skroz autobiografska i predstavlja najdublji trenutak otvaranja samog Corey Taylor-a. Imao je on svojih problema tokom života, čak je to išlo dotle da se jednom trenutku svog života našao polumrtav u nekakvom kontejneru, bačen i ostavljen od svojih tadašnjih prijatelja. Ova pesma govori upravo o tom delu njegovog života.

Poslednji deo albuma čini četiri pesama koje nas vraćaju na samu srž Stone Sour-a, tačnije rečeno na njihovu heavy terotoriju, izuzev poslednje numere. Josh Rand i Christian Martucci pucaju iz svog raspoloživog heavy oružja. Dualne solaže u pesmi Whiplash Pants se nižu jedna za drugom dok Johny Chow i Roy Mayorga "biju kao ludi", što inače čine tokom cele ove ploče. Corey Taylor je ponovo u svom agresivnom elementu te se za ovu pesmu slobodno može reći da ima malo i Slipknot-ovskog u sebi, što eto dokazuje da bend nije odustao od ovakave svirke, a što je inače bio jedan od razloga razlaska sa bivšim gitaristom. Inače još jedna pesma iz edicije čudnih naziva. Naredna Friday Knights je u istom maniru mada je nešto iskombinovanija što se tiče tempa. Pretposlednja Somebody Stole Me Eyes je sigurno najžešća i najbrža pesma na albumu, prava heavy/thrash tutnjava od početka do kraja.  Eto upravo na ovom primeru se primećuje ta raznolikost koju Stone Sour poseduje, kao i način na koji kombinuje elemente agresivnosti i melodičnosti, što na kraju daje besprekorno dobar proizvod.  Tako dolazimo i do poslednje numere, koja je inače omiljena gitaristi Josh Rand-u. Pesma je najduža na albumu i u prvim uvodnim notama daje neku vrlo zanimljivu atmosferičnost koja obiluje mračnim i možda po malo melanholičnim deonicama. U svakom slučaju pesma se vrlo dobro uklapa u celinu, posle nekoliko teških metal komada, polako smiruje situaciju i vodi ka kraju ovog masivnog izdanja.

Baš tako. Hydrograd je u svakom smislu reči msivno izdanje. Izgleda da Stone Sour baš uživaju da prave takve albume pošto im ovo nije prvi put. Da li je Hydrograd njihovo najbolje izdanje do sada, teško je i nezahvalno dati brz i lak odgovor. Ako uzmemo sve gore navedene faktore u obzir: breme prethodnog albuma, promenu gitariste i  način snimanja, ne vidim razlog zašto bi Hydrograd iko okarakterisao kao promašaj. Album ima sve potrebne elemente za dobru Stone Sour ploču. Svakako da ima svojih jačih i slabijih strana, ali ko ih nema u današnje vreme. Možda eto, da je bio malo kraći, možda bi tada delovao kao neka skladnija celina po uzoru na prethodne albume. Ipak moram nešto da primetim. Prethodni epski albumi Stone Sour-a jesu imali neke fenomenalne i epske trenutke kao Absolute Zero/Gone Sovereign ili Do Me A Favor, Uncanny Valley, ali ja lično i dan danas neke pesme preskočim kada preslušavam ova izdanja. To je potpuno normalno jer su prethodni albumi bili i dosta ekperimentalniji. Hydrograd sa druge strane treba posmatrati kao jednu svojevrsnu plejlistu na kojoj se mogu naći klasične moderne hard rock numere, tu i tamo neki povratak ka "old school" zvuku, zatim tu su i teški metalni komadi, melodične rock numere i još mnogo mnogo toga. Mislim da je ovo jedan od onih albuma koji postaje sve bolji i bolji što se više preslušava. Dakle ne odustaje na prvu loptu, bila bi jedna od preporuka. Uostalom kako uopšte nešto može biti loše kada je Corey Taylor u pitanju? A da, da ne zaboravim. U javnosti se vrti i neka bizarno smešna priča oko odnosa Stone Sour-a i Nickelback-a. Iako nisam jedan od onih koji pljuju Nickelback, pošto smatram da su u karijeri imali dosta dobrih pesama, moram da kažem da je svako upoređivanje ta dva benda i njihovih albuma koji su eto izašli baš u isto vreme, totalno suvišna. Slušao sam taj novi album Nickelback-a i on se sigurno neće naći na stranicama ovog bloga. Hydrograd sa druge strane odmah  ide u red top rock/metal albuma godine, bar što se ovog sajta tiče.

Stone Sour official Fb page

StoneSour.com

Jul 2017.godine 

Autor: JP

Inglorious - II recenzija (2017)

Drugi po redu album najvećih nada britanske hard rock scene

Da li ste se ikada zapitali kako bi Deep Purple, Led Zeppelin i recimo Whitesnake i  Bad Company

zvučali danas a da su mlađi jedno 30 godina i da u 2017.godini izdaju recimo svoj drugi album? Pa, poslušajte novi album grupe Inglorius - II (broj dva) i dobićete odgovor. Klasični hard rok rifovi, zapaljive solaže, visoko frekventni vokali u stilu pomenutih bendova, a sve to upakovano novom i svežom energijom unikatnog britanskog stila. 

Ko su ustvari Inglorius? Bend se pojavljuje tek 2014.godine pa je verovatno zbog toga manje poznat domaćoj publici, i pored činjenice da važi za najpersperktivniji britanski hard rock bend u poslednje vreme. Za probijanje grupe bila je zaslužna  u velikoj meri i radio stanica Planet Rock koja je promovisala ovu grupu na samim njenim počecima.  Osnivač grupe, inače pevač Nathan James poznat je po pređašnjim radovima sa Trans Siberian Orchestra, a pored toga nasstupao je i kao pevač benda koji je predvodio nekadašnji gitarista benda Scorpions,  Uli Jon Roth.  Imao je i jedan mali izlet u jednom rijaliti šou programu međutim ono što su mnogi primetili, sam Nathan kao i prvobitna postava benda Inglorius, izazvali su pažnju javnosti svojim live session nastupima koje su emitovali preko Youtube-a, na kojima su izvodili hitove poput recimo Fool For Your Loving, Burn i dr. Tada je bilo jasno da se radi o jednom izuzetno talentovanom pevaču. Bend se od tada dosta menjao. Gitarista Drew Lowe je i danas u bendu zajedno sa šveđaninom Andreass Eriksson-om koji je u bend došao pred snimanje albuma prvenca iz 2016.godine. Ritam sekciju čine bubnjar Paul Beaver i basista Colin Perkinson, koji su u bendu od samog početka. 

Dakle u maju ove godine Inglorius iznbacuju svoj drugi album po redu, nazvan po istom principu kao i prvi, rimskim brojem dva. Album otvara numera I Don't Need Your Loving, koju krasi Eriksson-ov melodični uvod koji kasnije prerasta u chunky hard rock rif u stilu bilo kog od već pomenutih bendova iz prvog dela priče. Nathan James dominira svojim perfektno visokim i čistim vokalima sa posebnim akcentom na refrenima. Nakon nje sledi Taking The Blame koja počinje još jednim klasičnim hard rock rifom. Ove dve početne pesme pružaju toliko direktnosti i  one stare iskrene  hard rock energije, koja s danas retko može čuti. Treća po redu stvar je Tell Me Why koja neodoljivo podseća na neke radove grupe Bad Company. Pesma poseduje sjajan gruv, jasne rokerske rifove kao i još jednu superiornu Nathan-ovu interpretaciju. Na četvrtom mestu nalazi se numera Read All About It koja je nekog vrlo moćnog cepelinovskog kova. Ovu pesma mogla se čuti i kao single i jedna je od boljih na albumu svakako. Eriksson-ov solo jedna od stvari koja se dodatno ističe uz naravno još jedan fenomenalan pravi iskreni hard rock rif iz palete ovog gitarskog dvojca  Naredna pesma Change Is Coming u početnim tonovima najavljuje neku moguću blagu promenu. U prvom trenutku se čini da će to biti balada, ali iapk ne. Radi se o još jednoj rokačini vrhunskog kvaliteta. Ipak, pomenuta promena dolazi u pesmi koja sledi potom, i to  pod nazivom Making Me Pay.  Aj sad iskreno, kada ste poslednji put čuli ovakav rif? Svaka čast Eriksson-u i Lowe-u, ko god da je ovo smislio. U ovom gitarskom rifu vrši se sublimacija svega onog najboljeg što je rock sedamdesetih ostavio svima nama u nasleđe. Pesma je sama po sebi u nešto blažem maniru nego prethodne, onako prava jedna bluzersko-rokerska stvar. Pored rifa valja pomenuti i Nathan James-ovo pevanje. Ovaj momak stvarno ima to "nešto" u sebi. Magao bi ladno da menja bilo kojeg pevača velikih bendova sa liste pomenutih a da se to praktično i ne oseti. U svakom slučaju, po mišljenju autora teksta ovo je najbolja pesma na albumu. I ne samo na albumu, već najbolji hard rock rif u poslednje vreme. Usuđujem se da ga stavim rame uz rame sa recimo Mistreated. Vreme će pokazati da li sam u pravu ili ne. Hell Or High Water je sledeća pesma na albumu koja po svom nazivu, zvuku i tekstu jednostavno predstavlja pravi purple-snake-ranbow melting pot. Na osmom mestu nalazimo numeru No Good For You koju krasi još jedan klasično dobar rif dok se u refrenima provlači neki, moglo bi se reći Europe stil, tako nekako.

Do kraja albuma ostaje još nekoliko pesama. Prvo tu je I Got A Feeling a potom i Black Magic. Nema se šta mnogo reći o njima. Standardne hard rock pesme koje se uklapaju u celokupnu sliku a sa druge strane ne bi se mnogo toga propustilo i da ih kojim slučajem nema. Nešto malo drugačije može se čuti u pesmi Faraway koju možemo okarakterisati kao prvu stvar baladnog tipa gde dominira Nathan-ov vokal u punoj snazi. Moram da priznam da pesma nije iz edicije "bljutavih balada" jer ima to nešto mračno i moćno u sebi što joj daje poseban karakter. Jako dobra stvar u svakom slučaju koja nas vodi i do poslednje numere na ovom izdanju koja nosi naziv High Class Woman.  Izuzetno melodična i po strukturi nekako "upbeat", pesma nas vraća na osećaj sa numera sa početka albuma. Mogla je lako da se nađe u tom delu ali ništa joj ne fali i ovde gde u potpunosti zatvara ovu odlično hard rock putovanje.

Sve u svemu, nakon preslušavanja albuma slušaocu ostaje onaj opori i goriki ukus klasičnog hard rock-a (bar se nadam). To je ono kada u moru dobrih rifovia, solaža, visokih i vrištućih vokala i tvrde ritam sekcije osećate tu moć koju ovaj muzički pravac sa sobom nosi, ili je nekada nosio. Klasično, tvrdo a pri tom raznovrsno. Tim bi se rečima mogao opisati ovaj album. Sa druge strane možda se mnogima i neće dopasti, upravo zbog te hard rock forme. Takođe više je nego očigledno od kojih bendova ovi momci dobijaju svoju inspiraciju, i tu može a i ne mora da ima ničeg lošeg. Klasični hard rock je možda "demode" u današnje vreme, glasi teza koja je veoma prisutna dana, mada moglo bi o tome dosta da se diskutuje. Kako god,  Inglorious svoju svirku definitivno rade sa nekom novom energijom i u nekom novom ruhu, koju ova muzika dinosaurusa od pre sada već četrdesetak godina možda ne poznaje. Sa druge strane, kada smo zadnji put čuli nešto stvarno dobro od recimo Deep Purple? Imaju oni novi album koji je izašao ove godine, ali ću se ja u svakom slučaju pre opredeliti za Inglorius nego za njihov Infinite (kako se inače album zove). Jednostavno ovi mladi momci kombinuju ono najbolje što su Purple i društvo nekad radili, i to zapravo rade majstorski pa nije ni čudo što u Britaniji važe za jedan od najperspektivnijih mladih hard rock sastava u ovom trenutku. Ljubitelji dobrog, iskonskog hard rock-a, ovaj vam album od srca preporučujem!

Jul.2017                                                                                                                              Autor: JP

   

                       

Intervju: M. Shadows - Avenged Sevenfold - (Revolver Magazin)

M. Shadows - pevač i frontmen grupe Avenged Sevenfold

Krajem oktobra prošle godine Avenged Sevenfold su izbacili svoj sedmi studijski album The Stage. Sam album je po mnogo čemu okarakterisan kao nesvakidašnji i izazvao je različite reakcije brojnih fanova. Za razliku od prethodnih izdanja ovog benda, The Stage se u pravom smislu reči može nazvati eksperimentom. Umesto do sada ustaljenih klasičnih rock/metal gruvačkih pesama, bend se odlučio da po prvi put uradi jedan duboki konceptualni album i to na temu evolucije i veštačke inteligencije, odnosno kako sve to utiče na razvoj današnjeg društva!? Nešto što stvarno do sada nismo videli a ni očekivali od grupe Avenged Sevenfold. Druga bitna karakteristika ovog izdanja odnosi se na pitanje samog izdavaštva, narodski rečeno izbacivanja u javnost., kojeg zapravo nije ni bilo već je album preko noći, u vidu iznenađenja, postao dostupan. Ima tu još zaninljivih stvari koje prate ovaj album, poput pesama koje u sebi sadrže različite orkestarske istrumente, što je takođe novina, kao i dužina samih pesama. Tu se pre svega izdvaja numera Exist u trajanju od skoro 16 (šesnaest) minuta itd. Kako sam nedavno došao u posed martovskog izdanja poznatog američkog muzičkog magazina Revolver, a pri tom nisam uradio recenziju ovog izdanja, rešio sam da vam ovim putem prenesem ekskluzivni intervju koji M. Shadows, pevač i frontmen grupe, dao za istoimeni muzički list.  Izutetno zanimljiv intervju koji otkriva i neke prljave tajne sveta muzičke industrije.

R: Mnoge pop/rock zvezde poput recimo Beyonce ili Radiohead su već pravili albume iznenađenja, međutim Avenged Sevenfold je jedan od prvih metal bendova koji je pokušao da uradi nešto slično. Kako ste se odlučili da ovaj album izdate na taj način?

MS: Ja zapravo mislim da se sve svelo na pauzu koju smo imali, oko dve i po godine od prošlog albuma. E sad, ne bih da omalovažavam druge bendove, jer stvarno uživam u trenucima kada neki bend objavi da radi na novom albumu, ali kada nakon toga krene jedan teaser, drugi teaser, treći, četvrti, pa onda krenu singlovi jedan za drugim, i sve to pre izlaska albuma, e to je ono što mi stvarno nismo želeli da radimo. Nismo želeli da uđemo u studio i da onda odatle postavljamo slike na Instagramu. Šta to zapravo znači uopšte i šta nam uopšte donosi? Ljudi uglavnom krenu da se "lože" i da pišu komentare poput: "vidi kakve gitare koriste za snimanje, mora je trash album u pitanju" i slično. Onda to sve završi u štampi i cela stvar bude mnogo naduvanija nego što jeste.

Na kraju smo zbog toga i odlučili: "zašto jednostavno ne bi smo ovaj album izbacili kao iznenađenje". Tako nam je bilo mnogo zanimljivije: imali ste pet momaka koju zapravo stvarno ushićeni zbog izdavanja sopstvenog albuma, i koji su mogli u tome da uživaju za razliku od onoga kako to obično biva a to je potpuna posvećenost promociji i štampi i svemu što ide uz to. Nije da nismo želeli da radimo svoj posao,a tu spada i odgovaranje na bezbroj pitanja o albumu poput: "pa da li je brz, da li je heavy, da li je melodičan, pa da li vrištiš u pesmama i slično", i to od ljudi koji album naravno još uvek nisu ni čuli. Izgledalo je mnogo lakše i realističnije da prvo ljude pustimo da čuju album i stvore mišljenje o njemu pa da onda razgovaramo.


R: Ovo je vaš prvi album u izdanju Capitol Records-a. Kako ste ih ubedili da izdaju album kao iznenađenje?

MS: Mi smo album snimili bez ikakvog dogovora sa bilo kojom izdavačkom kućom; sami smo finansirali snimanje albuma  i bilo kakva ponuda izdavačkih kuća, koja ne bi bila po nađoj meri, bila bi odbijena i onda bi u tom slučaju album bio izdat samostalno. Mi smo u Capitol Records ušli bukvalno sa uzdignutim glavama, nekako drsko, a ne kao neki smušeni bend koji moli da album bude izdat. Nakon prvobitnog šoka, činilo mi se da su se na kraju svi složili sa tim. "Hvala za potpis,evo albuma - ali mi želimo da ga izdamo nasumično."

Ipak mi nismo ni bili sigurni da li je metal zajednica uopšte spremna za tako nešto. Metal zajednica, odnosno publika je kao i njihove crne majice sa kosturskim glavama, oni idu na koncerte i doživljavaju muziku na određeni način. Ali mi ne želimo da budemo kategorizovani na taj način. Tako da smo sve to objasnili izdavačkoj kući što su oni na kraju i razumeli.


R: Vi ste izdavanje albuma odredili baš u trenutku kada ste emitovali vaš nastup na vrhu Capitol zgrade u Holivudu, koji je bio u formatu 3D/360 stepeni.  Jeste li uopšte bili zabrinuti oko toga da je album mogao da "procuri" i pre toga?

MS: Mi smo u potpunosti razumeli da, ukoliko se album nađe u prodavnicama pre tog nastupa, da će sigurno procuriti na internetu. Ja sam zato rekao izdavačima: "Uz svo dužno poštovanje ne zanima me ako album procuri. Pa šta ako 10.000 skine album pre datuma izdavanja. Dok god se ljudima sviđa muzika, i "udarac" bude uspešan (u smislu da je fora uspela), to je ok.." Ako procuri, nije kraj sveta. Ako neki lik stavi album na besplatan download na internetu, to je jednostavno posledica vemena u kome živimo, i buniti se protiv toga neće vas odvesti nikuda. Tako da je Capitol uradio odlično stvar, držeći u tajnosti distribuciju albuma ka samim prodavnicama, što je bio veliki poduhvat za njih.


R: Album je ipak procureo, nedugo pre izlaska, da li je to tačno?

 MS: Da, procureo je jedan dan pre izlaska. Mi smo ustvari očekivali da on procuri u nedelju, a procureo je u sredu, dan pre pomenutog nastupa, tako da to i nije bilo toliko strašno. Ko zna da li su ti ljudi na kraju i stvarno kupili album, ko zna...


R: Sve u svemu, da li je iznenađenje koje ste zacrtali  uspelo?

 MS: Ja mislim da je bilo strava. Mislim da je bilo baš zabavno i da su ljudi koji su album nabavili, tj koji su pokazali anagažovanje u tom pogledu, na kraju bili stvarno zahvalni. Da bilo je odlično!


R: Kakve su bile reakcije vaših fanova?

MS: Zapravo su bile veoma čudne. Mnogi su bili u fazonu: "Jel to uopšte prava ploča? Kako da mi to nismo čuli? Ako nisu objavili da snimaju nešto. to onda znači da ništa ne valja, i slično".  Ja mislim da smo oko toga mi bili malo zaslepljeni - ako radite nešto novo i nesvakidašnje, ljudi će misliti da zapravo "nešto smerate", ili da nešto krijete. Smatram da u našoj muzici postoje mnoge takve barijere, na koje bendovi nailaze u svojim karijerama. Kada Radiohead uradi tako nešto, onda oko toga ne postoji takav zazor. U našoj muzici i  na sceni uopšte, takve stvari se stalno događaju.


R: Da li misliš da će neki bendovi u budućnosti uraditi nešto slično kao vi sada, i da li vi planirate da ponovo radite ovako nešto, sa ovakvim istim pristupom?

MS: Ne znam da li ćemo koristi opet ovakav pristup, ali siguran sam da ćemo uraditi nešto potpuno novo i interesantnije. Ne znam ni da li će drugi bendovi "kopirati" nas u tom pogledu; ne bih da se žalim, jer ovo stvarno nije bitna stvar u mom životu, ali moram da kažem da su mnogi metal mediji pokušali da ospore i istupe celu stvar oko našeg albuma, posebno mediji u Velikoj Britaniji. Mi smo zapravo nailazili na neke magazine tamo koji su nam govorili da uopšte ne žele da rade sa nama - zbog kako kažu, flagrantnog nepoštovanja štampanih izdanja, tj zato šro im nismo na vreme dali materijal kako bi oni mogli da štampaju svoje naslovne stranice i pišu recenzije. Nailazili smo na ljude sa radija koji su nam govorili da oni ne žele da puštaju naše pesme jer nisu bili upoznati sa onim što smo radili.

To su sve ljudi koji glume da su na vašoj strani, a ustvari se ponašaju kao "filteri" koji vas guraju nazad kada pokušate da uradite nešto novo i drugačije. Ja to razumem, ali mi kao umetnici ne želimo da se upravljamo prema njima, i da radimo u smislu onoga što je najbolje za njih. To je upravo ono što ljudi očekuju od umetnika. Da budu umetnici i  stvaraju svoju muziku i rade ono što žele. Ali ako neko očekuje suprotno, onda to u mnogome otežava stvari. Ipak, koliko god da je ovaj bend veliki, na nas to neće mnogo uticati. Prodaja karata za nadolazeću evropsku turneju to i dokazuje. Ali, na kraju, moram reći da mi je žao drugih bendova koje ovo isto može zadesiti, i na kraju neke od njih i slomiti.

R: Kad smo već kod koncerata, vi ste pomenuli da će te u buduće raditi sa kompanijom Cirque de Soleil, koja je poznata po glamuroznoj teatarskoj produkciji. Kako će vaša bina izgledati na nadolazećoj turneji?

MS: Biće to jedan pravi pyro-heavy show u stilu 80ih od strane Avenged Sevenfold-a, sa potpuno novim vajbom. Idemo ka jednom pravom "svemirskom" putovanju koje će dočarati ono što prati album The Stage, i ako ćemo naravno svirati i stare pesme. Želimo da sve ispadne kako treba i da to budu jedni kohezivni nastupi koji povezuju sve te pesme koje iz prošlosti sa ovim danas.


R: Dakle to neće biti nešto tipa Avenged Sevenfold vs Džinovski roboti, ili nešto slično?

MS: Ne naravno. (smeh) Ja to vidim kao na primer, ako ste ikada bili u Hajden planterijumu u Nju Jorku, gde vas Nil DeGrajs Tajson vodi duboko u svemir dok vi sedite u nekoj stolici. Mi smo to videli i upravo tako nešto i poželeli. Da ljude odvedemo na ta dva sata u naš svet, to bi bilo po pilično kul.


R: Kad smo već kod toga, da li ste partijali sa Tajsonom do sada?

MS: Ne nismo partijali sa Nilom, ali ako on to bude radio, mi ćemo svakako biti tu. U fazonu smo da ga ne uznemiravamo oko toga trenutno. Znam da dobija mnogo tvitova oko toga da nešto uradi sa pesmom. To i ne bi bilo loše da se on pojavi na nekom našem nastupu i odradi neku pesmu sa nama. Ima tu dosta mogućnosti.


R:  Neki tekstovi pesama sa novog albuma se bave veštačkom intelignencijom. Da li ste razlimšljali šta veštačka inteligencija može značiti u budućnosti u muzici?

MS: Oh čoveče, nisam razmišljao o tome. Rekao bih da je to deo pitanja, "zašto su svi ljudi različit"? Mi smo ti koji stvaramo simfonije, umetnost, stvari koje naši preci nisu radili. Mi imamo to što se zove svest, i sav taj kreativni poriv u nama koji nas čini posebnim. Moramo se zapitati, ako zapravo dođemo do stadijuma gde veštačka inteligencija stvara muziku, da li će to uticati na ljude? Da li će to stvarati prefektne note i perfektne pesme?


R: Pa muzičari se uglavnom žale kako ne mogu da dosledno prenesu ono što se nalazi u njihovim glavama. Da li je v.i. kreativno sredstvo u tom pogledu?

MS: Da to je stvarno interesantna ideja. Ima toliko stvari koje se čoveku motaju po mozgu i da li ova stvar može biti most koji će sve to puštati napolje? Ne vidim ništa loše u tome. Samo zavisi koliko tehnologije će biti potrebno za tako nešto. Ljudi uglavnom koriste tehnologiju za neke druge stvari nego za muziku. Kreativnost je nadam se poslednja stvar na listi ludih naučnika! :) (smeh)



 Izvor: Revolver Magazine March 2017.                                           Prevod i obrada: JP

The Dead Daisies - Live and Louder (2017)

Drugo ime za ovaj blog bi svakako moglo da bude recimo - The Dead Daisies blog! Ali šta ja tu mogu kad oni jednostavno ne popuštaju u smislu novih izdanja. Tri albuma za tri godine postojanja je i više nego puna kapa, a sve se nekako još i poklopilo sa samim početkom ovog mog pisanija. Recenzije tih albuma su nadam se bile čitane jer The Dead Diasies definitivno nisu tek neki tamo bilo kakav bend. U par reči bi to ovako zvučalo:  najluđi, najzabavniji i najglasniji hard rock sastav trenutno na sceni! U to ime, ovog proleća donose nam još jedan novitet, njihovo četvrto po redu  izdanje popularnog naziva - Live And Louder.

Dakle, kao što se iz samog imena naslućuje, radi se o "live" ili ti izdanju sa posebnom etiketom "uživo". The Daisies (kako ih fanovi uglavnom zovu) su može se reći, vrlo strpljivo gradili svoju reputaciju svojevrsne rock atrakcije, svirajući uglavnom kao predgrupa velikim imenima poput Kiss, Def Leppard, Whitesnake i dr. Međutim nakon albuma Make Some Noise, koji je detaljno opisan u naznačenoj  recenziji, ovaj bend kreće i sa sopstvenim nastupima (turnejama) kojih je bilo na pretek u proteklih godinu dana. Logičan proizvod njihovog vrlo aktivnog i efektnog delovanja je i izdanje o kojem je upravo reč. Najavili su oni to na vreme da ne bude zabune. Nakon tri uspešna albuma i pregršt nastupa širom sveta,

Sam po sebi, album je jednostavno brilijantan. Od početne Long Way To Go pa do poslednje Midnight Moses. Čini se da su uspeli da uhvate taj momenat koji slušaocu daje istovetan dojam kao da se nalazi na samom koncertu. Nije to baš jednostavno. Dobar live album zavisi od nekoliko faktora. Pre svega od vrhunskog muziciranja, a to je ono čega kod The Daisies-a ima na pretek. Džabe trošiti reči o muzičkom umeću ovih prekaljenih muzičara. Doug Aldrich, David Lowy, John Corabi, Brian Tichy i Marco Mendoza su neuništiva muzička zver. Dobra je stvar što nema gotovo uopšte presviravanja jer upravo to ovim snimcima ostavlja tu neku prvobitnu autentičnost. Sve je "uhvaćeno" onako kako je i odsvirano. Druga bitna stvar za dobar live album je naravno i produkcija. Za nju je bio zadužen Anthony Fockx, gitarista benda Beautiful Creatures, koji je ujedno i producirao poslednje reizdanje ovog benda pod nazivom Deuce Deluxe, kao i albume mnogih drugih poznatih grupa. Koliko su BC bili dugo na pauzi  Anthony je baš iskoristio da usavrši svoj zanat. Albumu Live and Louder dao je onoliko magije koliko je dovoljno da pesmama ne promeni prvobitnu svežinu i sirovost, čime je od albuma  napravio superiornu i kompaktnu celinu.

Što se izbora pesama tiče  najviše dominiraju pesme sa poslednjeg albuma, devet ako se ne varam,  što je u neku ruku i logično ako se uzme u obzir sama promocija. Ipak su The Dead Daisies prošli kroz nekoliko različitih formacija tokom svog postojanja s tim da se ova poslednja postava, bar za sada ustoličila na duži rok. Long Way To Go, Mainline, Song And A Prayer zvuče potpuno očekivano, identično kao i na albumu, samo utoliko moćnije. Od pesama sa albuma Revolucion iz 2015. godine koji je obrađen u rezenziji Revolucion 2015, na Live and Louder se mogu naći pesme poput ultimativnog hita Mexico, zatim Something I Said i obrade Midnight Moses. Možda je mogla da se provuče još po neka sa tog više nego dobrog albuma. Sa prvog albuma pak ima najmanje pesama što je i očekivano. U suštini samo je jedna i to najpoznatija Lock N Load koju čini se da John Corabi ima malo poteškoća da otpeva s obzirom da je u dosta višem registru. Sa druge strane zanimljivio je čuti kako Doug Aldrich svira deonice koje je u ovoj pesmi na albumu odsvirao Slash. U susštini radi se o jednoj očekivanoj set listi i skupu pesama koje je bend najčešće izvodio u proteklom periodu.

Jedina mana ovog izdanja, ako se tako može reći, je način prikupljanja pesama. Ne u smislu odabira, jer tu se uvek može naći po neki nezadovoljni fan, već u smislu odakle potiču snimci. Slušalac će na albumu  jednom čuti kako Corabi pozdravlja Beč, pa onda publiku u Parizu, zatim u Londonu a album završava  u Minhenu. Dakle, album nije snimljen na jednoj jedinstvenoj svirci već predstavlja skup snimaka sa različitih nasutpa tokom poslednje  evropske turneje grupe iz 2016.godine.

Sve u svemu ne bi trebalo tražiti dlaku u jajetu. Album je sam po sebi odličan uprkos tim nekim manjim nedostacima. Tačnije radi se o čitavom paketu a ne samo audio albumu. The Daisies su i ovog puta spremili CD, zatim tu je i DVD koji prati ovo izdanje na kome se zabeleženi neki od najzanimljivijih trenutaka sa pomenute turneje. Jedan onako pravi specijal za fanove.  Baš tako! Live and Louder je na neki način poklon onim fanovima koji nažalost možda nisu bili u mogućnosti da ih negde "uhvate" uživo. Valjda sam već pričao, ne sećam se više, o tome koliko su The Dead Daisies privrženi svojoj publici i koliko vremena posvećuju tom specijalnom odnosu koji sa njom imaju. Ako pratite njihove profile na društvenim mrežama primetićete da jednostavno nema dana da se neko iz benda ili ceo bend ne obrati publici na razne načine. Gotovo svakodnevno su to kratki klipovi iz njihovog svakodnevnog života. Zatim trenuci iz studija, sa turneja, gostovanja na radiju i tv-u, "live" stream u kojem publika direktno može da komunicira sa članovima benda. U danima kada je ova recenzija pisana The Daisies su na dnevnoj bazi prenosili po jednu pesmu odsviranu specijalno za publiku i to sa probe. Sada su već na novoj turneji sa koje takođe svakodnevno prenose svoje nastupe. Malo je bendova na svetu koji na ovaj način koriste prednost interneta u svrhe komunikacije sa fanovima. Svaka čast na tome. Zato i jesu definitivno najzanimljiviji i najpozitivniji bend trenutno na sceni, a Live and Louder je nastavak tog iskrenog odnosa koji postoji između fanova i njih samih.




Jun 2017.godine                                                                                             Autor: JP

Intervju: Richard Fortus (Guns N Roses) - Intervju iz podkasta Fueled By Death Cast

Richard Fortus gitarista Guns N Roses je nedavno dao jedan vrlo zanimljiv intervju za Fueled By The Death Cast ep.22, ( radio-podcast emisiju) te ovom prilikom prenosim najzanimljivije delove u pokušaju da nešto više saznamo o situaciji u redovima GnR, kao i samom Richard-u koji uz Slash-a u ovom trenutku čini gitarski tandem ovog čuvenog benda. Richard je inače jedini "preživeli" gitarista iz prethodne postave Gunsa i u bendu je od 2002.godine. Inače u svojoj karijeri svirao je mnogim bendovima poput: The Dead Daisies, Thin Lizzy, Psychodelic Furs, Love Spit Love i mnogim drugim.

Prvo pitanje kao i uvek: Kako si uopšte počeo da sviraš gitaru?

Richar Fortus: Zapravo, sam počeo da sviram violinu, i to sa pet godina. Mislim da mi je to bilo prvo ponuđeno, u tom trenutku odrastanja, ali sam ubrzo počeo da sviram i bubnjeve. Neko sam vreme učio oba instrumenta istovremeno ali kako je moj muzički ukus polako klizio ka rok muzici a manje ka klasici, počeo sam da se interesujem i za gitaru; verovatno je to bilo negde oko 11. godine. 

Da li su tvoji roditelji bili muzičari?

Ne,ne. Zapravo moja majka je svirala klavir i pevala u horovima a moj otac je radio u jednoj firmi, tačnije bio suvlasnik u firmi koja je pravila muzičke instrumente, tako da su oni pravili gitare i pojačala, što me je i nekako dodatno usmerilo ka rok muzici. Mislim da sam upravo tako i počeo da bivam opsednut rok muzikom, proučavanjem istorije rok muzike, ali i klasike u isto vreme.  

To je baš kul čoveče. Onda moram da pitam: da li još uvek sviraš violinu?

Da, zapravo sviram i violončelo po nekad. Čak sam i snimao violine i čelo na nekim projektima a uživo i sa Psychodelic Furs recimo. Sa njima sam svirao šestožićano električno violončelo koje je bilo stacionirano na bini tako da sam samo trebao da odem do njega u određenom trenutku i  počnem da sviram deonice. Svirao sam i sa jednim muzičarem koji se bavi elektronskom muzikom pod nazivom B.T. 

To je stvarno strava. Ja takođe sviram petožičanu violinu.Lepo je kada muzičar može biti svestran u tom pogledu sviranja raznih instrumenata. 

Definitivno je zanimljivo svirate takve instrumente. Koristim ih i kada snimam muziku za reklame ili takve neke drugačije projekte.

Kada je zapravo počela tvoja rock n roll karijera? 

Mislim da je to bilo kada sam imao 15 godina i kada sam napustio svoju običnu školu i prešao u umetničku. u mom rodnom St. Louis-u, gde sam počeo da upoznajem ljude poput sebe, istomišljinike, što je bila velika prilika za mene; jer kada ste mladi, pronalaženje istomišljenika je možda najteži deo. Baš to je upravo bila ta dobra strana te škole, što sam mogao da budem u blizini tih ljudi, da proširujem svoje vidike što se tiče muzike. Recimo tada sam se prvi put upoznao sa ranim psychodelic stvarima, fankom, pa čak i hip hopom. Kada sam imao 14-15 godina počeo sam da se družim sa ljudima koji su slušali više neki art rok poput Yes, Genesis, Pink Floyd, David Bowie, više to nego recimo Poison ili Def Leppard; voditelj: Ili recimo Guns N Roses; a ne ne,  to je bilo pre Guns N Roses (smeh). Ali to jednostavno nije bila moja stvar, ja sam više bio u fazonu  Black Sabbath, The Who i tih starijih classic rock stvari. Bili smo više u tom fazonu, uz naravno klasične štreberske stvari iz škole, ali smo onda otrili i The Clash, Sex Pistols, The Ramones i počeli da se pravimo da ustvari umemo da sviramo naše instrumente. Išli smo po malo iz krajnosti u krajnost.

Ti zapravo pričaš o vremenu kada je muzika doživljavala tu neku transformaciju, u smislu da svirati pravilno nije nešto što je moralo da bude u prvom planu, već se više išlo na neki sopstveni "filing" ili tako nešto. Da li si tada već imao neki bend?

Da, imao sam bend.

Da li je to menjalo tvoj muzički stil.

Apsolutno. Slušali smo dosta bendova poput The Police. Ono što je interesatno je to da su svi ljudi koje sam poznavao počeli da menjaju svoja muzička uverenja u tom trenutku. Bila je to neka prirodna promena, sa tog jednog kraja ka drugom. Ne znam zašto je to bilo tako. Bendovi poput The Police i U2 su se tada pojavili i mi smo svi jednostavno gravitirali ka tome.

Da li misliš da si i ti dotakao to butovno doba, "fuck you" ,"fuck the "world" i sl., jer je upravo to ono vreme kada je muzika o kojoj govoriš postala popularna?

Da. Možda. Jeste to bilo to vreme. Ali bilo je tu i drugih muzičkih bendova i pravaca. Ali mislim da ste u pravu. Posebno za nas sa Srednjeg zapada.

Da se vratimo sada u neko novije vreme. U tvojoj ranijoj karijeri bio si poznat po radu sa Pale Divine, Love Spit Love, Psychodelic Furs a onda si si prešao u GnR...

Da da, ni ja ne znam kako se to dogodilo...

...I pored toga si radio na velikom broju drugih projekata, redeći razne soundtrack-ove, projekte, fimsku muziku, ono što zapravo hoću da pitam je da li je to što si toliko involviran u različite muzičke projekte, proizvod tvoje "muzičke mladosti", odnosno ovoga o čemu smo do sada pričali? Što je zapravo veoma kul.

To definitivno proizilazi iz moje mladosti ali i iz generalne ljubavi i obsesije prema muzici. Ja volim izazove i volim da istražujem nove oblike muzike, volim da se uhvatim u koštac sa novim stvarima jer me to stvarno ispunjuje. Ako pogledate u moj telefon, u moju muzičku biblioteku, tu stvarno ima svečega.  Mene ustvari privlači sve ono što je neočekivano, sve što me na neki način ispunjuje. A to ne može biti nešto što je formulisano. Bend koji mi se učini da ima muziku koja je formulisana, muziku kojoj već naslućujem sled, ako me razumete... Pop muzika mi nije atraktivna upravo zbog toga... Nije da joj se ne divim ali mi nije privlačna na taj način...

Kao gitarista sam od uvek bio impresioniran country gitarsitima i njihovim načinom sviranja. Ne toliko country muzikom, koliko samim sviranjem gitare na taj način. To je recimo za mene uvek bio izazov i dosta sam učio od country gitarista, njihovog načina sviranja, tehnike itd...

 Ti si kako da kažem, zaradio veoma dobru reputaciju kao "najamnik", za ljude koji te žele kako na svojim projektima tako i na turnejama. Da li zapravo gravitiraš prema jednom od to dvoje ili ne?

Ne, ne. U potpunosti uživam i u jednom i drugom. Dok sam živeo u NY i svirao sa Psychodelic Furs radio sam mnogo muzičkih sešna. Tada ih je bilo u to vreme baš dosta. Tada nisam mogao da priuštim da idem na turneje a finansijski sam zapravo mnogo bolje prolazio dok sam radio te sešne, i pored toga što sam želeo na turneje. I tako malo po malo, preselio sam se u LA i pridružio GnR.

Da li ti je turneja sa GnR bila prva u životu?

Ne. Prvu turneju sam imao sam 15 godina. Kasnije je bilo i turneja sa bendovima u kojima sam svirao. Takođe bilo je i nekih pop turneja itd.

Da li postoji neka velika razlika između pop turneja sa Rihanna-om recimo i sa GnR. S obzirom da iza njih stoji ogromna produkcija, zanima me koje su razlike i sličnosti između njih, osim muzike što je očigledno?

Da naravno, muzika se razlikuje. Ipak sve je to nešto iz čega možete dosta naučiti. Recimo sa turneje sa Rihanna-om je bilo kul to što sam imao prilike da sviram sa ljudima iz gospel horova. Ako su vam uši i oči otvorene uvek možete naleteti na dobre muzičare i naučiti dosta iz toga.

Da pređemo na LA i to kako si počeo sa GnR?

Ja sam zapravo veći deo života proveu u NY oa čak i kada sam počeo da sviram sa GnR u početku dok sam i dalje živeo u NY, gde sam imao i muzičku kompaniju,. mislio sam da će to moći tako ali nije baš bilo izvodljivo. Ipak morate biti tu na mestu.

Ti si se Gunsima pridružio 2001. tj prelazak iz 2001. na 2002. Da li možeš reći nešto o razlici između tog preioda i ovog danas?

Pa za svo to vreme bilo je nekoliko velikih promena u tom bendu, nekoliko različitih postava. Kada sam se ja pridružio bio sam stvarno navučen na sve to, posebno što su u bendu već bili Robin Finck, Tommy Stinson, Buckethead - koga zapravo nisam poznavao, pa onda Brain; a to su sve bili ljudi sa kojima sam ranije radio i sa kojima mi je bilo veoma interesatno da sviram; bio sam veliki fan The Replacements i NIN. Očigledno! Dakle radeći sa tim momcima bilo je nešto stvarno intrigantno za mene i ako nisam toliko bio upoznat sa muzikom Gunsa. Naravno znao sam Appetite i hitove ali to do tada nije bio moj žanr i nisam nkada posedovao neku ploču.

Da, ti si bio u totalnu drugačijem žanru u to vreme, da li je to bila velika promena za tebe?

Ne, ne. Imalo je smisla totalno. Gunsi su definitivno od uvek bili odvojeni od te LA hair metal scene, u kojiu sam ih ja prvobitno svrstavao, ali onda kada sam ušao u taj svet video sam da je to zapravo više classic rock i naravno punk rock. To je zapravo imalo smisla i mislim da sam se upravo zbog toga i lako uklopio. Jer, to je ustvari moja vrsta muzike zar ne? Jednim delom Black Flag a drugim Rolling Stones.

Da to je stvarno najbolja kombinacija. Dakle to je bilo tada a sada je očigledno glavna stvar povratak starih članova. Vi ste završili jednu turneju i sada krećete na drugo, zar ne?

Ne, mi smo završili samo jedan deo turneje od Australije do Dubaija, a sada krećemo sa Evropom pa kasnije opet SAD, Kanada itd.


To je super. Ali recimo kada ne radiš sa Gunsima onda sigurno imaš neki drugi projekat, jer prosto ne mogu da zamislim tebe Ričarda da si van muzike totalno.

Naravno, trenutno radim na nekoliko različitih filmskih projekata, a takođe i pišem pesme.

Savršeno. Da li postoji još nešto u muzičkom svetu što nisi probao a voleo bi. Imaš li neku listu možda?

Ma ne, nemam nikakvu listu. Možda bi probao nešto eksperimentalnije recimo, što nije toliko classic rock, možda nešto indie.

Dakle turneja za turnejom, između njih razni projekti, sigurno vreme provodiš i sa porodicom. Stalno si zauzet i okupiran nečim, kako nalaziš energiju za sve to?

Najiskrenije, moj život je sada primarno orijentisan ka mojoj deci. To je trenutno moj prvi prioritet. Što se verovatno dešava prirodno.

A šta voliš da radiš u slobodno vreme, imaš li neki hobi kad ne sviraš gitaru i  kada nisi u ulozi rok zvezde?

Uživam u vožnji motora najviše. I znate, kad više ne provodite vreme uz drogu i alkohol; recimo ja sam se okrenuo ka trčanju i teretani. Nebitno da li sam na turneji ili kući.

Sigurno je potrebno ostati u formi kada ste na tako dugim turnejama...

Ne, zapravo i nije. To je ono što ja radim tokom dana.

Da razumem, ustvari kako izgleda dan kada ste na turneji?

Ja ustanem i trčim jedno 10 do 15 km, onda sledi doručak pa teretana i kasnije u toku dana sve ostalo

Dobro, imaš li nešto da prijaviš novo na ćemu radiš, a želeo bi da to naši slušaoci saznaju?

Pa i ne baš. To oko filmske muzike nije još za objavljivanje. A poslednjih godinu dana moj život se uglavnom sveo na GnR. Od svih postava, ova u kojoj sam sada je definitivno najinspirativnija za mene i najzdravija.

Aha. Misliš li da te je upravo to stimulisalo da ostaneš u bendu i pored tolikih promena?

Pa, možda. Stvarno uživam i tu postoji neki osećaj slobode i istraživanja, kada je reč o radu sa Axl-om, a sada još i više kada su ti i Duff i Slash, oni stvarno teže da urade nešto novo i drugačije i da drže stvari svežim i interesantnim, i to mi se zapravo mnogo sviđa.

Kako je bilo na samom početku kada su se oni vratili u bend?

Sve se desilo nekako prirodno i organski. Nismo imali basistu ni gitaristu i bili smo u fazonu: " pa dobro znamo par ljudi" i jednostavno se desilo tako. I Duff i ja smo se znali od ranije. Ne znam koliko je Slash bio upoznat sa mnom i Frank-om ali kada smo se okupili jednostavno se osetilo da možemo svirati zajedno. Neke stvari jednostavnu kliknu a neke ne. A mislim da sam se ja sa njima uklopio istog momenta dok je recimo Frank morao malo da poradi na tome jer je drugačiji bubnjar od Matt-a sa kojim su oni navikli da sviraju te pesme. Ali i to je brzo prevaziđeno.

 Kao fan benda, videvši vas kako svirate zajedno mogu reći da mi se sve činilo potpuno prirodno posebno u tih nekoliko prvh nastupa.

Da. Prvih par koncerata su se svi osećali nekako "drugačije", ali sada. Sada je to potpuno druga priča. Ubistveno je i bolje iz koncerta u koncert. I sledi još dosta, dosta koncerata.

Ti si proputovao ceo svet a pitanje koje ja volim da postavim je i koje je tvoje omiljeno mesto na kome si bio i na kome si svirao, ili da li imaš neko posebno mesto za koje se raduješ  kada čuješ da će te ga posetiti?

Pa, recimo Tajland, Bangok. To je bio prvi put da smo svirali tamo i pored toga što sam ja tamo lično išao mnogo puta. Onda tu je i Južna Amerika naravno, gde je strast koju  publika ima prema muzici i energija na samim koncertima jednostavno neverovatna. Ima i dobre kafe naravno, u Kolumbiji, Nikaragvi itd...

Hvala puno što si učestvovao u našem podkastu. Želimo ti sve najlepše i bilo je stvarno uživanje pričati sa tobom...  (tu mu se sad zahvaljuju)

Hvala puno!



 Prim.prev: Intervju su vodila dva voditelja i naizmenično postavljala pitanja. Ovo je skraćena verzija intervjua.

Prevod i obrada: JP

Izvor: Cela emisija - Fueled By Death Podcast



Dodatak o Gunsima

Guns N Roses je grupa koja ima neku vrlo čudnu politiku kada je reč o odnosima sa javnošću. Znamo svi da Axl Rose praktično ne daje intervjue još od kobnog događaja sa Donnington festivala daleke 1988.godine. Ipak, od tog dana pa do sada, bilo je nekih retkih njegovih pojavljivanja i to samo kod novinara sa velikom reputacijom, ako bi uspeli da se nekako sa njim dogovore. Ali dobro takav je on. Od njega se i ne očekuje ništa više. Sa druge strane Slash i Duff više nisu oni isti ljudi, kao pre povratka u GnR. Naravno u kontekstu o kome je ovde reč. Ne bukvalno. Pre povratka u GnR oglašavali su se konstantno, pisali po društvenim mrežama, davali intervjue i gostovali u raznim emisijama. Od početka prošle godine  je sve to jednostavno prestalo i njihovi profili bukvalno zvrje prazni. Slash tu i tamo postavi neke sličice golih žena ili kosturskih glava. Nigde ni reči o onome što nas sve sigurno zanima. Dobro, pa čak i to mogu da shvatim: "smara" ih da odgovaraju na pitanja poput "kako to da ste se posle toliko godina svađe opet okupili" i slično. Ali opet, fanovima valjda treba reći bar nešto. Toliko valjda zaslužuju za sve one silne pare koje daju da ih vide na koncertima koji su jedni od najskupljih u poslednje vreme. Od prilike karte u Evropi koštaju od 150 evra za poslednja sedišta na stadionima pa naviše. O daljim planovima, nekom novom izdanju ni da govorimo. Slash je nedavno viđen u studiju kako nešto snima i sada svi nagađaju šta bi to moglo da bude.

Maj 2017.godine                                                                                                  Autor:JP

Warrant - Louder Harder Faster (2017)

L.A. stari znanci ponovo u naletu

Prva polovina tekuće godine se za sada pokazala kao izrazito uspešnom što se tiče novih hard rock izdanja. Jedan u tom nizu je i novi album grupe Warrant pod nazivom Louder Harder Faster koji je izašao početkom maja meseca. Stari LA glemeri ponovo su u zaletu i to ovoga puta glasnije, jače i brže, kao što i sam naziv albuma kazuje. Kada sam nedavno pisao o novom Pearcy-evom albumu Smash, rekao sam da mi je jako drago kada vidim sve te stare "olinjale" glam/sleaze bendove u današnjem novom ruhu. To što je njihovo vreme davno prošlo ne znači da je i sama muzika iz njih iščezla. Drugo je vreme danas, drugačija se muzika sluša i sve je to tačno. Ipak, ovakve grupe samo dokazuju koliko je njihova predanost muzici ostala velika i da posle svih tih godina i dalje postoje, bez obzira što je to sada uglavnom na nivou klupskih nastupa i nekih zajedničkih festivala, oni su i dalje muzički i "diskografski" aktivni. Možda su nezasluženo bili ismejavani tamo negde sredinom devedesetih kada ih je grunge (zapravo industrija, ali masa voli da kaže da je grunge) dotukla. Imaju stari znanci definitivno još mnogo toga da nam pokažu.

Nažalost mnogima od njih su sve te protekle godine ostavile veliki broj ožiljaka i otovrenih rana. Konkretno kada je reč o grupi Warrant, to je slučaj sa njihovim pevačem, legendarnim Jani Lane-om koji je premino 2011.godine.  Slobodno se može reći da je Lane bio sinonim za grupu Warrant, svojim unikatnim hipersonično visokim  vokalom, kao i samom pojavom, harizmom ali i muzičkim umećem uopšte. Dobro, dobro, znam da će te sada reći: "ma kakvi, sinonim za Warrant je ona plavuša iz spota Cherry Pie". Jani Lane se kasnije i oženio njome, pa eto, ime joj je Bobbie Brown inače. Međutim sam Jani Lane je zapravo oduvek bio mnogo više od toga, potcenjen i omalovažavan, bio je mnogo više od te pomenute pesme što i dokazuju kasniji albumi grupe, ali o tome nekom drugom prilikom. Današnji Warrant je što se i naslućuje,  utoliko drugačij s tim što je sem novog pevača, na okupu potpuno ista postava kao iz "slavnih dana" koju čine: gitaristi - Joey Allen i Erik Turner, basista - Jerry Dixon i bubnjar - Steven Sweet. Što se pevača tiče to je Robert Mason, nekadašnji pevač grupa Lynch Mob, Big Cok i Cry Of Love. Njemu je ovo zapravo drugi album sa Warrant, nakon izdanja Rockaholic iz 2011.godine. Ako dodamo i to da je album pre njega pod nazivom Born Again iz 2006.godine, koji je označio povratak grupe u tom trenutku posle godina pauze, na kojem takođe nije bilo Jani Lane-a, već je vokale otpevao James St. James iz Back 'N' Blue, onda dolazimo do frapantnog podatka  da je poslednji album velikog Lane-a bio i ostao onaj iz 2001. pod nazivom Under The Influence. Namerno sam vam oduzeo malo vremena ovom suvoparnom istorijom da bi se podsetili nekih činjenica iz razloga što su i dan danas mišljenja podeljena da li ovu današnju formaciju možemo smatrati za pravi Warrant ili ne. Ja nemam problem sa tim. Za mene je ovo definitivno Warrant i krajnje je vreme da pređemo na ono što nam ovim albumom novo donose.

Za uvodnu numeru izabrana je pesma identičnog naziva kao i sam album, dakle Louder Harder Faster. Od uvodnog rifa, aranžmana, pevanja, solaže, teksta pa i samog naslova, ova je pesma jednostavno toliko  "cheasy" da nema razloga puno govoriti o njoj. Ona nedvosmisleno ukazuje na ono što je Warrant oduvek znao da napravi, odnosno da se svoje prošlosti ni malo ne stidi. Možda je ipak malo riskantno staviti ovakvu pesmu na početak albuma s obzirom da može brzo da izrevoltira slušaoca da prestane da sluša ostale pesme i na taj način propusti ono pravo što tek dolazi. Sve to naravno zbog glupih stereotipa. Mada i ne mora tako biti ako se pesma posmatra sa neke humnorističnije strane. Devil Dancer koja sledi u nastavku dokazuje tu tvrdnju. Pesma je u skroz drugačijem maniru  sa prljavim uvodnim gitarskim gruvom, reskim gitarama i  vokalima Roberta Mason-a koji su u nešto nižem registru na samom početku pesme, dok su u refrenu  naravno povišeni uz pravu hard rock glam eksploziju. Refren u ovoj pesmi  inače možda malo podseća na Dokken. Ima razloga što to kažem jer  Jeff Pilson, basista Dokkena, ujedno i producent ove ploče. Pesma je sama po sebi dosta  mračnija od uvodne i ima stvarno to nešto "dokenovsko" u sebi. Definitivno zavređuje pažnju i jedna je od boljih svakako.  Tu je i pomenuta sjajna Pilson-ova produkcija. Recimo da dugo nisam čuo ovako rezak zvuk ritam gitara. Sledeća numera pod nazivom Perfect je pak dosta melodičnija i ima više pop prizvuka. Može se reći da malo vuče ka Foreigner što opet ide na račun producenta, koji je poznat i po tome što je svirao u pomenutom bendu. U suštini odlično odrađena laganija rokačina gde Robert Mason dobija baš puno prostora da se razmahne a bas gitara Jery Dixon-a joj daje neophodnu hard rock tvrdoću. Na čevrtom mestu dolazi još jedna pesma koja aplicira za izbor najboljih na albumu pod nazivom Only Broken Heart. Twin lead gitare i Mason-ov vokal koji u početku podseća na pevanje Phil Lynnot-a daju joj definitivni Thin Lizzy šmek. Melodična, aranžmanski zanimljiva i u svakom slučaju vrlo privlačna pesma. Posebno možda onaj deo na sredini neposredno pre solaže koja je u totalnom "in your face" maniru. Kad malo razmislim,  ove tri pesme, sem prve naravno, su baš onako jedna uspešna promena muzičkog kursa benda Warrant.

Ali kao što obično biva,  nakon ovako dobrih pesama ide uvek i jedna balada. Naslov je U In My Life a valjda ste do sada naučili da ja ovakve pesme uopšte ne mirišem, tako da, vratiću se na nju možda nešto kasnije, a možda i neću nikad. Naredna Music Man kreće akustičnom gitarom i dubokim tonovima Mason-ovog vokala u nekom dark country maniru. Obećavajući uvod se kasnije pretvara u jednu tvrdu bluzersku gruvačinu direktno iz močvara američkog juga. Mason peva fantastično i na ovoj numeri, ali muziciranje u pozadini je još jedan  dokaz da originalni Warrant-ovci još uvek nisu ispucali sve svoje atribute i da i te kako umeju da naprave "dobru pesmu". Uveren sam da bi upravo i sa Lane-om ovo zvučalo isto tako moćno. Lirički se zapravo radi o ličnoj priči Robert Mason-a, nešto nalik  legendarnoj Uncle Tom's Cabin. Na sedmom mestu nalazi se numera Faded koja je jedan mid-tempo melodični rok komad sa pevljivim refrenima. Nešto me ovi rifovi i sam vajb pesme vraćaju na neki Hanoi Rocks možda ukršten sa klasičnim Warrant trejdmarkom i unikatnim Mason-ovim vokalima. Nakon nje opet idemo na "faster" deo iz naziva albuma pošto je numera New Rebellion upravo to: brza hard rock cepačina koja ima sve potrebne atribute; u intermecu mi Mason malo zvuči i kao Myles Kennedy čak! Sa druge strane gitaristi Allen i Turner prosto kidaju. Odradili su perfektno svoj deo posla na albumu. Za jednu hard rock ploču u drugoj deceniji 21.veka ima tu i te kako zaniljivih i jakih gitarskih deonica.

Polako se približavamo i  poslednjem delu albuma. Tu nas na mestu broj devet čeka pesma Big Sandy koja je neverovatno privlačna da je ni vrlo smešni refren koji ide ovako:  "Big Sandy, Big Sandy, knew that your number would come in handy" , ni malo kvari već joj daje neki poseban šmek. A moram da dodam da me nekako podseća na album koji sam nedavno obrađivao na stranicama ovog sajta a to je album Stephen Pearcy-a pod nazivom Smash. U delovima gde mnoge ploče gube svoj pravac, Warrant-ovo novo izdanje ne posustaje ni za korak. Pesma Choose Your Fate je još jedna vrhunska hard rock stvar. Ovaj Robert Mason je iz pesme u pesmu sve bolji i sve zanimljiviji kao izvođač definitivno. A što se gitara tiče, ponovo imamo jedno malo hard rock remek delo Warrant dvojca koji čine Joey Allen i Erik Turner-a. E sada, ako album slušate na digitalnim platformama numera Let It Go biće vam poslednja a ukoliko ste nabavili CD ili nešto drugo, onda imate još jednu numeru kao bonus pod nazivom I Think I'll Just Stay Here And Drink. Prva pomenuta je onako klasičan glam pop komad u duhu nekadašnjih sličnih Warrant pesama. Ova poslednja sa druge strane kako joj i sam naziv kaže, totalna birtijska zajebantska rokačina koja je inače cover pesma a originalni izvođač je Merle Haggard. Nagrada za one koji se budu odlučili za čvrste kopije nosača zvuka.

Dakle da remiziramo - što bi reko Šojić. Pre svega, nisam verovao da će ovaj tekst biti ovoliko dug. Moram da priznam da me je LHF i više nego pozitivno iznenadio. Moja su očekivanja bila drastično manja od trenutka kada sam saznao da Warrant radi na novom albumu. Nisam ih ni nešto mnogo slušao u poslednjih par godina priznajem. Prethodni album Rockaholic me definitivno nije kupio, kao ni Born Again pre nejga. Ali eto došlo je vreme i da se to promeni definitivno. LHF je zasigurno najbolje ostvarenje Warrant-a iz post Jani Lane ere. Produkcijski perfektan (uzgred nisam ni znao da se Jeff Pilson bavi produkcijom), aranžmanski i idejno neverovatno privlačan i slušljiv. Kao što sam već rekao muzički su Warrant još uvek nezaustavljiva mašina. Što se Robert Mason-a tiče, čovek je odradio perfektan posao. Warrant je definitivno dobio novog frontmena i tekstopisca. Naravno to nije novo ali ako uporedimo sa prethodnim izdanjem, LHF je definitivno vrhunac njegovog rada sa ovim bendom. Sa druge strane ako LHF upoređujemo sa Jani Lane periodom; e tu bi se već svašta moglo reći, ali o tome možda nekom drugom prilikom. Urpavo to je verovatno i najveći problem grupe Warrant u današnje vreme. Ima dosta starih okorelih fanova kojima se ta promena ne sviđa ali šta da se radi. Jani Lane jednostavno više nije među živima i članovi benda su imali ili - ili situaciju. Ili da više nikada ne sviraju pod ovim imenom ili da nađu novog pevača i da krenu dalje. Mislim da su izabrali pravo rešenje. Toplo preporučujem da ovom izdanju date šansu bez obzira da li ste ljubitelji ove grupe ili niste. Visoko kvalitetan, pažljivo brušen i idejno bogat hard rock album sa vrhunskim muzičkim izvođenjem, i naravno neizostavnim glam šmekom, i više je nego dovoljno dobra preporuka da sve odjednom postane Louder, Harder and Faster!

Warrant FB Page

http://www.warrantrocks.com/

Album poslušajte ovde

 

Maj 2017.godine                                                                                                                         Autor:JP