Predstavljamo: Beautiful Creatures - Priča o bendu (The Story Behind)

Ovo je priča o jednom manje poznatom bendu na našim prostorima - Beautiful Creatures. Ovaj američki hard sleaze rock bend nažalost danas nije više aktivan, ali s obzirom da se ime grupe već pojavljivalo na stranicama ovog bloga, odlučili smo da Beautiful Creatures predstavimo u okviru jedne biografske priče. To je ujedno i novina u samom sadržaju bloga, pored do sada već klasičnih recenzija, ekskluzivnih intervjua kao i sveobuhvatnih analiza. Sa ovom pričom započinjemo novu rubriku u kojoj će se naći veliki broj manje više poznatih muzičara i grupa. 

1999-2002 Hellstar, Beautiful Creatures

Hard rock band Beautiful Creatures formirali su 1999. godine pevač grupe Bang Tango Joe Leste i gitarista nekada poznatih  Bulletboys-a, DJ Ashba. DJ-a, koga danas znamo kao već bivšeg člana Guns N Roses-a ali i jednog od glavnih karika i praktično osnivača grupe Sixx AM. Sa druge strane Joe Leste je svoj muzički put započeo još krajem osamdesetih godina u naletu bendova takozvane losanđeleske Sunset strip scene. Zapravo Bang Tango pripada onoj grupi tadašnjih bendova sa velikim potencijalom, koji ipak nisu uspeli da ostave neki dublji trag na svetskoj muzičkoj sceni. Bang Tango takođe pripada onoj grupi bendova toga vremena koji su koketirali sa različitim muzičkim pravcima poput funk-a, čime su se na neki način razlikovali od ostalih jednoličnih muzičkih pokušaja. Jednostavno, ta prezasićenost sličnim bendovima u nastanku, potpomognuta njihovim  vrtoglavim rastom i uspehom na MTV-u, dovela je igrom slučaja, a ponajviše odlukom muzičke industrije da sve bednove sličnog žanra jednostavno otpiše i zabrani im svakav iole normalan pristup istoj,   do propadanja velikog broja sastava, kako loših tako i onih koji su u sebi imali evidentan  potencijal. Ako dodamo i to da je početkom naredne decenije došlo i do izvesnih muzičkih potresa i pojave grunge-a, situacija je nepovratno bivala sve gora i gora po bend. Urbana legenda losanđeleske Sunset strip scene kaže da je samo 3% posto tadašnjih bendova uspelo da ostavi zapaženiji muzički trag i napravi kakav takav uspeh. No to je ipak tema za neku drugu opširniju priču. Premotavamo i idemo desetak godina kasnije, tačnije u 1999.godinu, kada je pak, situacija u svetu muzike totalno promenjena u odnosu na sve što se izdešavalo u prethodnoj deceniji. Hard rock osamdesetih i grunge bili su prošlost.

Što se Beautiful Creatures-a tiče, pored pomenutog dvojca grupi se pridružuje Anthony Focx kao bubnjar, ali on ubrzo prelazi na ritam gitaru usled dolaska jednog od poznatijih studijskih muzičara i  bubnjara Glen Sobel-a Tačnije Focx postaje ritam gitarista u trenutku kada je Brent Muscat iz legendarnih Faster Pussycat, koji je tokom 1999 bio u opticaju u Creatures-ima, ipak odlučio da karijeru nastavi u drugom pravcu. Postavu upotpunjuje i basista Kenny Kweens iz grupa Shake the Faith a danas LA Guns. Tadašnja originalna postava Beautiful Creatures ostaće upamćena i kao najbolja i po imenima najzvučnija,  usled čestih promena koje su kasnije nastupile.

Nakon uspostavljanja prve postave bend počinje sa živim nastupima i pored činjenice da u tom trenutku nisu posedovali nikakav autorski materijal. Prvi nastup desio se jula 2000.godine i to pod nazivom Hellstar. Međutim ubrzo nakon toga bend se vratio svojoj prvobitnoj ideji i nazivu Beautiful Creatures. Tri meseca kasnije izdaju i prvi demo snimak. Da su stvari po momke iz Beautiful Creatures počele dobro, govori i podatak da su ih baš u tom trenutku, na samom početku i bez opipljivog autorskog materijala, spazili i "agenti" izdavačke kuće Warner Bros. Bend potpisuje ugovor sa tom kućom i počinje da snima album prvenac koji će izaći tokom 2001.godine pod nazivom Beautiful Creatures. Uz sve to Creatures-i dobijaju i zapaženo mesto na tada vrlo jakom i poznatom festivalu Ozzfest. Beautiful Creatures bili su u punom pogonu, željni uspeha, spremni na osvajanje srca fanova širom sveta, ali.....

Krajem 2001. godine stvari počinju naglo da se menjaju. Dešava se nešto što u tom trenutku nije zaobišlo gotovo nikog na aktivnoj sceni. Dešava se nešto što zapravo  sa samim bendom nije imalo baš nikakve veze. Naime, na prelazu 2001. na 2002. godinu dešavaju se veliki potresi u centrima muzičke industrije. Novi milenijum donosi i nova pravila, bukvalno preko noći brišući do tada čvrsto uspostavljene postulate na kojima počiva muzička indistrija kakvu je svet poznavao poslednjih pedesetak godina. Izdavačka kuća Warner Bros, samo jedna u nizu, bila je primorana na spajanje sa mnogo većom korporacijom AOL. U svom tom metežu veliki broj grupa ostaje bez pristojne promocije pa čak i bez samih ugovora. Tačnije bez ičega, ako ćemo pošteno (gotovo isto kao sleaze/glam bendovi 1992.godine). Taj svojevrsni uragan nije zaobišao ni tek zahuktale Creatures-e pa tako njihov album prvenac ne dobija gotovo nikakvu medijsku promociju, a sve se to dešava u vremenu koje je "svetlosnim godinama" daleko od današnjeg, u smislu društvenih mreža i mogućnostima koje one pružaju po pitanju samo-promocije,  što sve neminovno dovodi i do razlaza  prvobitne postave.

Prvi koji napustio  brod bio je  upravo DJ Ashba, usmeravajući se ka radu na sopstvenoj muzici. Kasnije će se ispostaviti da je to možda, za njega lično, bila i dobra stvar. Preskočio je ponudu Nikki Sixx-a da zasvira u hard/sleaze/punk supergrupi toga vremena Brides of Destruction, rame uz rame sa legendarnim Tracii Guns-om. Drugu priliku, međutim,  nije propustio. Radi se o trenutku kada je nastao Sixx AM, a negde u međuvremenu zapazio ga je i sam Axl Rose. Na njegovo mesto lead gitariste Beautiful Creatures  te 2002.godine dolazi gitarista glam metal benda Tuff - Michael Thomas (danas Brand New Machine). Uskoro iz benda za Ashbom odlazi i bubnjar Glen Sobel. Njega zamenjuje Matt Starr iz grupe Bang Tango. Bez obzira koliko je kratko trajao, ovaj period grupe ispostaviće se, bio je i najbolji što se tiče uspeha. I pored svih teškoća koje su pogodile ovu supergrupu i potencijal koji su imali, ipak su uspeli da ostave kakav takav trag na sceni.

2003-2006  Deuce

Nakon velikog kraha nastalog usled pomenutih promena u svetu muzičke industrije Beautiful Creatures se vraćaju i počinju sa radom na novom albumu. Međutim, personalne promene neće zaobići bend ni ovoga puta. U toku 2003. godine grupu napušta Michael Thomas koji počinje saradnju sa Suki Jones, prvom verzijom nečega što će kasnije postati Adler's Appetite. Na njegovo mesto dolazi Alex Grossi (Jani Lane, Quiet Riot, Bang Tango...). Leste, Kweens, Focx, Grossi i Starr tako počinju praktično od nule radeći na novom albumu koji izlazi 2004. godine i to isključivo na japanskom tržištu. Sa američkim i evropskim izdavačima dolazi do raznih nesporazuma i ogromnog kašnjenja, tako da album po imenu Deuce izlazi 2005.godine na američkom a čak 2006. godine na evropskom tržistu. A između svega toga, ništa novo. Iz benda odlaze Alex Grossi i Matt Starr a zamenjuju ih gitarista Mark Simpson ( Jetsam, Folsam) i bubnjar Bang Tango-a Jimmy Russel. Nakon toga bend zakazuje i turneju radi promocije albuma, uključujući i turneju po Evropi sa Stephen Pearcy-em iz benda RATT.  Čini se da u tom trenutku stvari napokon dolaze na svoje mesto, međutim....

Što se tiče pomenutog Deuce perioda valja pomenuti i činjenicu da je tokom 2003. godine pevač Joe Leste ponovo počeo da radi sa svojim prvobitnim bendom Bang Tango. Bang Tango čak izdaje i album 2004.godine Ready To Go. Koliko je ta paralelna angažovanost uticala na rad u Creatures-ima pokazaće se u narednim godinama. Iz ove perspektive se čini da je Joe Leste ipak veći primat davao svom  matičnom bendu.

2007- ? Post BC

U periodu između 2007-2009. godine BC su nastavili sa sporadičnim nastupima širom sveta. Joe Leste je najavljivao početak rada na novom albumu, međutim to se do dana današnjeg nije realizovalo.  Prelomna godina, odnosno trenutak od kada Beautiful Creatures praktično više ne postoji, bila je  2009. i ozbiljni zdravstveni problemi Joe Leste-a, tj njegov pad na bini tokom jednog koncerta Bang Tango i hispitalizacija. Po medijima su počele da kolaju glasine o tome kako se pevač nalazi bukvalno sa "samrtnoj postelji" usled burnog načina života koji je vodio. Pokazaće se zapravo  da je umesto Lestea, sam bend Beautiful Creatures bio u takvom položaju. Došlo je (naravno) do daljih personalnih promena i u samoj 2009.godini, ali to sve više nije bilo ni bitno. Ono što je važno je to da od 2009. grupa nije zabeležila niti jedan nastup a do najavljivanog trećeg albuma nikada nije ni došlo. Joe Leste je nastavio da vodi Bang Tango koji postoji i danas i sa kojim je izdao još dva albuma u međuvremenu. Što se druge dvojice stalnih članova tiče, Kenny Kweens je već duže vreme basista LA Guns-a. Anthony Focx se posvetio produciranju. Poslednji muzičari, na takoreći ukletim pozicijama lead gitare i bubnja u bendu BC bili su:  Delta Starr odnosno Justin Sandler.

Postoji nekoliko ključnih razloga zbog kojih Beautiful Creatures nikada nisu dostigli nivo koji su realno prema prikazanom i te kako zaslužili. Pre svega, reč je o tajmingu. Početkom dvehiljaditih kada bend nastaje, dolazi do već pomenutih potresa u samoj muzičkoj industriji. BC su tada ostali "golih rukava" što se tiče promocije i podrške njihovog albuma prvenca. Na taj način BC su zapravo od samog početka  oštećeni i time im je drastično  smanjena mogućnost daljeg proboja.  Nakon toga dolazi period Deuce albuma. Ovoga puta muzička klima bila je mnogo povoljnija. Ponovo oformljeni Motley Crue, superpopularni Velvet Revolver pa i Guns n Roses sa dredovima, utirali su bendovima poput BC put ka novom proboju prema svetskim muzičkim visinama. NU-metal zauzeo je svoje mesto na drugoj strani a činilo seda se uspavana (tačnije uništena, devastirana ) Sunset strip scena ponovo budi. Zrelija, modernija i bolja nego ikad. Veliki broj bendova ponovo počinje aktivno da radi, oformljuju se razne supergrupe, dok ih veliki festivali širom sveta dočekuju širom otvorenih ruku. Tu su i nove snage poput Buckcherry, Hinder, Papa Roach, Sixx AM sa one strane okeana, ali i velika post glam/sleaze scena koja nastaje u Evropi predvođena uglavnom Šveđanima poput Backyard Babies, CrashDiet, Hardcore Superstar i dr.

Ipak, čak i u takvim, po svemu sudeći drastično boljim okolnostima i mogućnostima, pevač Joe Leste se odlučuje da ponovo oformi svoju prvobitnu grupu Bang Tango. Činjenica je da se Beautiful Creatures ne može sagledavati bez pomena Bang Tango-a. Umesto da iskoristi priliku sa BC, Joe Leste uporedo pravi tzv Bang Tango vol. 2 bez originalnih članova te grupe. Praktično Bang Tango i BC bili su jedan bend. Polovina članova jednog svirala je u drugom. Na turneji po Evropi 2009. godine listu su činili: Beautiful Creatures, Bang Tango i Faster Pussycat. To je značilo u prevodu Joe Leste i drugovi, pa onda opet Joe Leste i drugovi plus na kraju Faster Pussycat (i drugovi, pošto ni taj bend nije bio u originalnoj postavi). Naravno iz svega toga, deblji kraj su izvukli upravo Beautiful Creatures-i. Velika prilika je još jednom propuštena.  Koliko je zapravo Joe Leste bio usredsređeniji na Bang Tango nego na BC govori i činjenica da je od 2004. do danas taj Bang Tango vol.2 izdao čak tri albuma. U filmu Attack of Life: The Bang Tango Movie iz 2015.god, Joe Leste je čak odbio da prokomentariše perioda nastanka Beautiful Creatures-a i bilo šta u vezi sa bendom. Preporučujem svim fanovima da pogledaju istoimeni film.

Beautiful Creatures koji su, može se slobodno reći, bili pioniri ponovnog oživljanja nekadašnje glam/sleaze rock Sunset strip scene, tj njene reinkarnacije i novovekovne modernizacije, ostali su tako na marginama celog tog muzičkog komešanja. Spoljašnji faktori, unutrašnje razmirice i česte promene, plus loše odluke, uticale su previše negativno na sudbinu benda. Bend nikada nije dostigao nivo koji je po  svemu sudeći zaslužio. Ipak iza njih su ostala dva fenomenalna albuma. A koliko su zapravo bili cenjeni, govori i činjenica da su fanovi 2013.godine samoinicijativno napravili Facebook stranicu Beautiful Creatures Reunion, na taj način zahtevajući od članova benda da se ponovo okupe. Da li će to toga ikada doći, pokazaće vreme.


Beautiful Creatures iz muzičkog ugla

Beautiful Creatures - Beautiful Creatures 2001 

1. 1 A.M.
2. Wasted
3. Step Back
4. Ride 
5. Wish
6. Kickout
7. Blacklist
8. Kickin For Days
9. Time And Time Again
10.Goin Off
11. New Orleans
12. I Got It All
13. 1. A.M. Acoustic ( japaneese edition)
14. Get Up ( japaneese edition) 


Vokal - Joe Leste
Gitara - DJ Ashba
Gitara - Anthony Focx
Bas - Kenny Kweens
Bubanj - Glen Sobel 

Muzički posmatrano prava je šteta što album prvenac BC-a nije doživeo propisnu medijsku pokrivenost. Album, a samim tim i grupa, trebalo je da u tom trenutku postane pravi hit. S obzirom na tadašnju muzičku ponudu album je zaslužio visoko mesto na svimn mogućim listama, ne zato što je konkurencija tada bila loša, već zato što je album za to vreme bio više nego  kvalitetan.  Muzika Creatures-a imala je taj glam metal "in your face" momenat, upakovan u modernu muzičku formu toga doba. Nešto ne toliko krucijalno novo ali sa druge strane sveže i zdravo. Ovaj album je najbolji dokaz kako bi reinkarnirani glam/sleaze tada trebalo da zvuči. Modernije, metalskije, opasnije ali sa onim neodoljivim šmekom prošlog vremena. Kao što smo već napomenuli pojava BC-a i ovog albuma može se u neku ruku uzeti kao pionirski početak stvaranja nove/stare glam/sleaze scene. Neka vrsta oporavka ovog žanra krenula je gotovo uporedo sa ovim album. Od pesama se svakako izdvaja 1 A.M. koja otvara album i koja se našla kao soundtrack horor filma Valentine. Wasted, Step Back , Ride, Got It All, Kickout predstavljaju prvoklasne rokerske komade. Zanimljivo je i prisustvo neke vrste repovanja u određenom broju pesama, doduše samo na momente, što je možda i odraz toga vremena i pojave mnogih nu-metal i rap metal bendova. Naravno, ima tu i sporijih polubalada poput Wish, New Orleans i Time and Time Again. Joe Leste-ov vokal varira od potmulih dubina do visina kakve su ravne Axl Rose-u ili Steven Tyler-u. Gitarski deo iskazuje veliku raznovrsnost, ali opet, stavljen u okvire klasičnog hard rock-a sa primesama modernih efekata, što kasnije i postaje unikatni autirski pečat Dj Ashba-e. Sve u svemu  album za najvišu moguću ocenu. Suštinki ovaj album  je trebalo da postane neka vrsta Appetite Of Destruction toga vremena, ili makar jednim delom, što je neminovno i zaslužio. Vizuelno se za bend ne bi moglo reći da svoje korene vuče iz 80-ih, koji je upakovan u formi mračnijeg, bolje rečeno darkerskog imidža.

Beautiful Creatures - Deuce 2005 

1. Anyone

2. Freedom 

3. Unforgiven

4. Save Me 

5. Superfly

6. Empty

7. Never

8. Straight To Hell

9. The Unknown

10. Ton Of Lead

11. Brand New Day

12. Thanks

13. I Wont Be The One

Vokal - Joe Leste

Gitara - Alexx Grossi 

Gitara - Anthony Focx

Bas - Kenny Kweens

Bubanj - Timmy Russel

Gitara - Michael Thomas, Mark Simpson

Bubanj - Glen Sobel, Matt Starr

Koliko je muzička scena nudila bolje mogućnosti uoči izlaska ovog albuma već smo opisali u prethodnom delu teksta. Kao i razloge zbog čega ni ovo izdanje BC-a nije uspelo da ostvari zapaženiji uspeh, tako da ćemo ovoga puta to preskočiti. Muzički je album sadržao sve potrebne primese: vrištuće vokale, zapaljive gitarske deonice, čvrstoću, modernost i pevljivi prizvuk. Čak ni promena glavnog gitariste nije bitno uticala na promenu stila. S obzirom da je veliki broj gitarista, koji su se smenjivali kao na traci, učestvovao u izradi albuma, album ni malo nije izgubio celinu. Kratke, brze i ubitačne pesme poput Anyone, Save Me, Unforgiven, Brand New Day  dominiraju albumom. Međutim ono što je možda najveća prednost ovog albuma su tekstovi pesama, koji pokazuju određen stav, koji je bend vremenom oformio usled svih pozitivnih i negativnih događaja koji su ih pratili. Pesme poput Anyone ili Freedom u kojima Joe Leste govori o usuđivanju da se bude različit u svetu rock n rolla govore dovoljno o svemu onome što smo ranije pisali. Ima tu i sporijih stvari poput I Wont To Be The One ali i potpuno rokerskih Velvet/Guns komada poput Unforgiven, Superfyly i dr. Album je  pravi naslednik BC-a iz 2001.godine u svakom pogledu. Jedino što nakon slušanja ove ploče ostaje, jeste žal  za propuštenim mogućnostima ovog benda, ali više od svega, zbog činjenice da posle Deuce-a nisu izdali nikakv autorski materijal. Taman kada je priča počela da poprima ozbiljne obrise, Joe Leste je odlučio da da primat Bang Tango vol.2. Šteta. Beautiful Creatures su mogli da postignu mnogo, mnogo više od toga što je Bang Tango ikada postigao. Ako je Bang Tango jednom ubila muzička industrija i grunge, Beautiful Creatures-e su ubili takođe industrija, ali i oni sami, pre svih Joe Leste.

Na kraju, svim ljubiteljima dobrog glam/sleaze rocka u modernoj varijanti iskreno preporučujem ova dva albuma Beautiful Creatures-a.

mart 2016.godine                                                                                       Autor: JP

Bruce Dickinson - intervju za Classic Rock

Ekskluzivni intervju legendarnog frontmena grupe Iron Maiden za novogodišnji broj Classic Rock magazina.

Godina koja je za nama ostaće između ostalog i upamćena po izlasku šesnaestog po redu albuma grupe Iron Maiden. I ako su nakon The Final Frontier iz 2010. godine mnogi pomislili da će to  biti  poslednje albumsko izdanje pionira heavy metala, Maideni su  može se slobodno reći, prosto iznenadili  svet izdavanjem albuma The Book Of Souls. I to ni manje ni više nego duplog albuma, sa trajanjem od čitavih 92 minuta. Time su još jednom dokazali da mesto na svetskom tronu heavy metala, sa razlogom pripada samo njima. I pored toga što je album, neposredno nakon što se našao na policama muzičkih prodavnica (kao i na kompjuterima i telefonima širom sveta), praktično podelio mišljenje fanova, stiče se utisak da  se strasti kako vereme omiče polako stišavaju, a da se sve veći broj ljud slaže da se zapravo radi o jednom svojevrsnom remek delu. U to ime, umesto uobičajenih recenzija i analiza, prenosimo ekskluzivni intervju koji je pevač grupe Bruce Dickinson dao za novogodišnji broj magazina Classic Rock, koji je ujedno i proglasio The Book OF Souls za album godine.

Kako će Bruce Dickinson nadmašiti album godine?

Heavy metal veterani izbacili su bez premca album godine. U čemu je njihova tajna? Sudeći po Bruce Dickinson-u tajna je u pisanju pesama, golfu i hm.....pantalonama!?

Dakle The Book Of Souls. Da li ste i pre izdavanja albuma pokazivali interesovanje za majansku kulturu?

Ne.ne. Ja nisam. Što se mene tiče, baš ništa. To je Steve-ova (Harris) ideja. On je prvobitno razvio taj interes, odnosno tu ideju o majanskoj kulturi. Nisam baš siguran zašto. Samo je  jednog dana rekao: "Hej nazovimo album The Book Of Souls". Mislim,  zašto da ne. To i zvuči totalno Iron Maiden.

Sama ideja "duša" nalazi se u poprilično dosta stihova na samom albumu?

Da, to je tačno. Ali sa druge strane, možete ovaj album nazvati i The Book Of Dark, onda će neki sigurno reći: " Uh pa svaka pesma ima nešto mraćno u sebi". Ljudi uglavnom misle da je na albumu sve bilo isplanirano, ali ustvari nije. I ako samo tako izgleda. Navodi vas da pomislite na Bibliju i kažete: "Naravno da nije planirano, to je samo jedan splet okolnosti". Na kraju će se uvek naći neko ko će reći da je to proročanstvo. Ma da , kako da ne! 

 Na  albumu takođe možemo čuti duvačke i gudačke instrumente, koje niste imali ranije. Šta vas je nateralo da krenete tim putem?

Dakle, ja sam uradio celu  pesmu Empire Of The Clouds na klaviru. Kada pesmu radite na klaviru, onda se stvari jednostavno same od sebe nameću. Dok sam to radio, mogao sam čuti i zvuke harfe, cevastih zvona, raznih timpana i još mnogo toga. U tom trenutku bih pomislio: "O da!" Tako da je nakon toga bilo samo:  francuske trube - snimljeno, čelo - snimljeno, oboa - snimljeno. 

Kako će te to sve izvesti uživo. Da li će bend zameniti svoje instrumente za trube i violine? 

Ne. Ne verujem da ćemo tu pesmu ikada svirati uživo.

Da li je tačno da učestvuješ u izradi najvećeg aviona na svetu? Tačnije neke vrste aviona i vazdušnog broda?

Da. U istom hangaru gde je napravljen R101 ( vazduhoplov koji dao inspiraciju za pesmu Empire Of The Clouds). On je još uvke tamo. U stvari tamo postoje dva hangara. U jednom je od njih je napravljen R101. U susednom, napravljen je brat blizanac R100. Taj R100 je preleteo Atlantik i vratio se nazad. Ali on je napravljen od strane privatne korporacije. R101 je napravljen od strane Vlade, i tu je moralo da dođe do nekih kompromisa. Avion je bio toliko težak da nije uopšte mogao da vozi putnike, tako da je morao da bude još veći nego prvobitno, ali je zato postao strukturalno slabiji. To je zapravo jedna neverovatna priča. Mogao bih o tome da pričam satima.


Kada planirate da pokrenete taj avion?

Mi smo sa njim već leteli do Amerike. Sa njim možemo da letimo na oko 120kph, ali to možemo da radimo do pet dana. Tako da, pelazak Atlantika nije nikakav problem. A ceo avion je dosta težak, tako da može da sleće i uzleće  vertikalno. Nije mu potrebna pista.


Da li će te ga koristiti za prevoz Maiden-a tokom turneje?

Slušajte, ako možemo da se prevezemo od tačke A do tačke B u jednom od naših aviona, onda ćemo to i uraditi. Ali za to će biti potrebno da prođe bar jedno dve tri godine.


Ti takođe učestvuješ u biznisu oko popravke aviona, Cardiff Aviation, a takođe pomažeš u ponovnom otvaranju kompanija African Airline, Air Djibouti i dr. Kako uspevaš da nađeš vreme za snimanje Iron Maiden ploče pored svega toga?

Uh pa snimanje Iron Maiden ploče je nešto brilijantno. Ja samo kažem: "Momci žao mi je , imam neki biznis, odložite"!


Da li sebe smatraš preduzetnikom?

Ja i jesam preduzetnik. Nema tu nikakvih pitanja. I moram da priznam nešto: ja volim da budem preduzetnik sa novcem drugih ljudi, pa ko to ne bi voleo?  


I pored svega što ti se u zadnje vreme dešavalo u životu, koliko je oktirće da ti je dijagnotifikovan  rak uticalo na tebe?

Tu sam morao da stavim tačku. To je trenutak kada kola udare u zid i vazdušni jastuci iskoče, kada jednostavno kažeš ok...Kada sam saznao dijagnozu, doktor me je pitao koji su mi planovi. Rekao sam: "Planovi? Što se mene tiče, počinjem tako što pre svega želim da se otarasim tog čuda. To je moj jedini posao trenutno. Ništa mi drugo nije bitno, osim toga." Istraživao sam mnogo. Istraživao sam sve vrste lekova, toksikologiju, čak i samu bolest. Moj onkolog je bio fantastičan jer mi je objasnio do detalja kako ceo taj proces funkcioniše. Ja sam mu stalno postavljao pitanja poput: "Zašto sada to radimo? Zašto je ovo ili ono  važno?" On bi odgovarao: "Zato što kancer funkcioniše tako i tako, i da bi ga sprečili moramo uraditi to i to." Ja bi samo rekao: "Ok razumem"! Stvarno sam želeo da shvatim kako sve funkcioniše i šta se zapravo događa mom telu. Želeo sam da to.....ne da kontrolišem već.....pošto se to ne može kontrolisati.


Ali se može braniti znanjem?

Da upravo tako. Rekao sam sebi: "Ja sam trenutno sam sebi naučni projekat sledećih devet nedelja." Primao sam toliku količinu radijacije kojom bi se moglo ubiti 13 ljudi. Ali bilo je to više nego interesantno iskustvo. Mada ne neko koje bih želeo da ponovo doživim. Hiljade ljudi širom sveta se suočava sa istim problemom, ne samo ja.


Da li su ti rekli koliko će vremena biti potrebno za tvoj oporavak?

Pitao sam svog onkologa a on mi je dao primer: "Imam jednog RAF pilota sa identičnim tumorom kao što je tvoj. On je već u bolničkoj postelji, upravo ovog trenutka u kojem ti ovo govorim. A kada sam ga sledeći put video, bio je sto posto zdrav, godinu dana kasnije." Moja prva pomisao bila je: "Pobediću tog čoveka." Nije da sam ja baš nešto takmičarski nastrojen. Dobro jesam makar malo.


Da li je tačno da si puštao brkove?

Da jesam. I to brkove u stilu Baader Mainhof. Ili su bili Baader Meinhof ili kao neki stari pornićar, teško je reći. Zapravo imao sam jednu sliku. Nosio sam šešir i te brkove. Ali to je bilo: "O Bože, izgledam kao jebeni YMCA! Ovo mora da ode." I tako sam se i rešio tih brkova.


The Book Of Souls je pokazao da još ima vatre u Iron Maiden-u...

O da, svakako! Raditi na Iron Maiden ploči, nije kao raditi bilo koji posao. Za neke ljude raditi neki posao znači da u tome nema uživanja, ali to jednostavno služi kako bi se zaradile pare. Za mene to nije tako, ja se uvek trudim da radim nešto u čemu mogu da uživam.


Steeve Harris je jednom reako da neće biti više od petnaest Maiden albuma, a The Book Of Souls je šesnaesti?

Točkovi su otpali sa autobusa, da. Ja stvarno ne znam u kom ćemo pravcu  krenuti nakon ovog albuma. Neću ništa da prejudiciram. Nema ni poente o tome špekulisati. Za sada treba izneti ovu ploču. Ja uvek kažem,: "Dok god smo zajedno, zašto ne bi smo probali da snimio još po nešto?" Nemam ni nameru da se penzionišem. Ako neko želi da se penzioniše, onda to treba da uradi onog trenutka kada shvati da postoji nešto drugo što bi radio. To je moje mišljenje.


Ti si jednom izjavio da je rock n roll jedini "posao" na svetu gde čovek u svojim pedesetim može da obuče šta god poželi, i da to nikome ne smeta.

Tako je. To je jedini način, jedino mesto gde možeš da nosiš svoje gaće preko farmerica i da pri tom ne budeš uhapšen.


Kad smo već kod toga, šta ćeš nositi na nastupima na predstojećoj turneji?

Na prošloj turneji sam nosio odeću u  nekom "steampunk" fazonu. Tako da ko zna kako ću biti obučen na sledećoj.


Danas postoji baš dosta dobrih Iron Maiden tribute bendova....

Da, uključujući i nas. Jedina razlika između nas i ostalih Iron Maiden tribute bendova je u tome što mi snimamo nove albume. Smešno zar ne, ma koliko to zvučalo kao šala, ima u tome i malo istine. Bez pravljenja nove muzike vi jednostavno postajete karaoke bend sami za sebe. Ići isključivo na turneje nije za mene dovoljan razlog postojanja benda. Dobro se od toga zarađuje to je tačno, ali bend je nešto mnogo više od toga. Svaki bend nešto znači velikom broju ljudi. To mora biti nešto više, a ne isključivo novac.
Zato je ovaj album toliko važan. I kada se na kraju ispostavilo da će to u stvari biti dupli album, mi smo jednoglasno rekli "odlično"! U današnje vreme retko ko pravi duple albume. Osim nas. Naš menadžer je rekao: " Dupli album, kakvo smaranje. Zašto ne bi ste uradili nešto kao Guns N Roses sa Use Your Illusion?" Mi smo na to rekli: "Ma je*i se, mi nismo Guns N Roses. Ovo je jedan album i tačka."


No da se vratimo na tribute bendove. Recimo Maiden United je dobar akustični bend, zatim Iron Maidens sa potpuno ženskom postavom i pevaćicom koja se zove Bruce Chickinson.

Video sam Iron Maidens u Meksiku. Svi smo bili na njihovoj svirci. Gledali smo ih i tada sam rekao Steeve-u: "Ovo će možda zvučati vrlo uvrnuto ali, would you f**k yourself?" I on je na to odgovorio: "Nemam pojma, ali svi smo to isto pomislili". Stvarno je zvučalo veoma uvrnuto.


Koji je tvoj omiljeni Eddie?

Mislim da je onaj egipatski odličan. A takođe i onaj sa Live After Death. To bi bila moja dva omiljena. Ali kada je reč o pokretnim Eddie-ima na bini, onaj sa Somewhere In Time je ispred svih.


Za jednu maskotu, on je doživeo svoj sopstveni uspeh. To je stvarno vredno pomena kada se uzme da je sve počelo još na prvim svirkama kada je menadžer Rod Smallwood navlačio masku na glavui pravio potpunu budalu od sebe.

To je bila obična kabuki maska iz prodavnice igračaka. I mislim da je baš Rod-ova ideja bila da je navuče na glavu i tako izađe na binu. Potom su mu napravili gumenu masku i kožnu jaknu. Od tada je to sve postalo nešto kao simbol nekakve adolescentske fantazije.


U današnje vreme Maiden publika je veoma raznovrsna. Ima tu porodica gde trinaestogodišnji dečaci pokazuju đavolje rogove, očevi koji su potpuno pijani, majke, ima čak i MILF......

Ma vi ste srećni. Ja imam 57 godina i nisam siguran da još uvek imam prolaz kod MILF-ara. To je baš čudno publika postaje veća ali profil sve mlađi. Dobro je to znati.

Da li je vaš posao da koncert u areni napravite tako da ljudi imaju osećaj kao da su u nekom klubu?

Apsolutno! Stihovi koji otvaraju ovaj album glase: Start to speak with the shaman again, Conjure the jester again - e tu smo. To je to. To je upravo ono što mi predstavljamo na bini. Ja sam i dvorska luda i šaman. Sve u jednom.


Da li su turneje Iron Maiden u stilu sex, drugs and rock n roll ili su više kao igranje golfa i ispijanje čudnih piva?

Pa, ja ne igram golf. Ali naš bubnjar da. To nije ništa čudno. Ima dosta bivših heroinskih zavisnika koji vole golf. Ali mislim da je to sa golfom još gore. Da budem iskren, veoma je retko da radimo nešto više od toga osim da izađemo i popijemo po koje hladno pivo, jer smo obično suviše  iscrpljeni. Potrebno je vreme kako bi se telo oporavilo s obzirom da imamo po tri četri nastupa nedeljno. Nije baš da samo tumaramo oko bine, ima tu svačega.


Da li se još uvek mačuješ? Mačovao si se sa Bartosz Piaseckim, članom norveškog olimpijskog tima koji je osvoji srebrnu medalju. Kako je to bilo?

Nisam uopšte bio u formi.  Osvojio sam po koji poen, ali ipak je on broj dva u svetu i visok je jedno dva i po metra pri tom.


Da li si ikada zažalio što nisi ušao u britanski olimpijski mačevalački tim?

Ne baš. Oni i nisu bili toliko dobri. A i ja sam bio prosečan. Ako bi to uporedili sa tensiom, ja ne bi ni bio na listi uopšte. Ali biti na državnoj listi jedne drugoligaške zemlje ( kada je reč o svetskom rangu) to i nije tako loše za jednog rokera.


Da li ćeš ikada završiti svoju rock operu?

Znate šta? Skripte su još uvek tu. Ako se neko priključi sa jedno par miliona, onda zašto da ne.

Classic Rock magazin - januar 2016                                           
Intervju vodio - Marcel Anders
Prevod - Junkyard rock stories JP

Slike: 1) ironmaidencolombiafc.org 2) langologitarrok-blog.hu 3) metallinjection.com 4) rollingstone.com 5) wrat.com 6) tailgunner666-deviantart.com

  

R.I.P Lemmy Kilmister - Motorhead

Godina koja je vec na samom izmaku ostaće upamćena po mnogim lepim ali i ružnim stvarima koje su se desile u svetu rock n roll-a. Sa jedne strane toliko dobrih albuma, ali nažalost, i previše tužnih događaja. Mnogo je velikih imena napustilo ovaj svet, bez namere da ikog izostavim, počev od kontraverznog pevača grupa Stone Temple Pilots i Velvet .Revolver, Scot Weiland-a koji je preminuo u svojoj 48.godini, do nekadašnjeg bubnjara Motorhead-a, Phil Taylor-a. Međutim, vest koja je 28.decembra obišla svet, dodatno je uzdrmala već i onako uplašene ljubitelje ove muzike a ona je glasila: Lemmy Kilmister preminuo je u 70. godini života, potvrđeno je i zvanično. Jedna od najvećih legendi i ikona muzike koju volimo, na žalost, napustila je ovaj svet.

Preostali članovi benda izrazili su iskreno žaljenje u zvaničnoj izjavi u kojoj se kaže da ne postoje reči koje bi opisale šok i tugu koja je sve zadesila. Lemmy je preminuo u svom domu, ispred svoje omiljene video igrice, u krugu svoje porodice. 

Oni su još dodali: "U narednim danima reći ćemo nešto više o svemu  ovome što nas je zadesilo, a sada pustite glasno Motorehad, pustite glasno Hawkwind, pustite Lemmy-evu muziku glasno. Popijte piće. Razmenite po koju reč. Slavite život onako kako je ovaj plemeniti čovek slavio svoj. On bi upravo to želeo."

Da su godine, bolje rečeno decenije, "Jack, Coke n Marlboro" načina života koji po kojem je Lemmy bio poznat, počele da uzimaju danak, bilo je jasno još pre par godina, a najupečatljivije bilo je 2011. godine. Te godine izašao je dokumentarac o Lemmy-u  pod nazivom 49% Motherfucker, 51& Son of A Bitch, u kojem je Lemmy javno rekao zbogom Jack Daniels-u, koki i cigaretama i celokupnog načina života koji je do tada vodio, usled pojave dijabetesa. Dve godine kasnije ugrađen mu je i defibirlator, a Lemmy hteo ne hteo, morao da uspori, jer je život na to počeo strašno da ga opominje. Ljudi su insistirali: " Lemmy moraš da prestaneš sa tim", a on je uporno odgovarao "Jebite se, mrzim kad mi ljudi pričaju šta treba da radim, čak i ako su možda u pravu".

Čini se da ga je u stvari ta tvrdoglavost i održala svih tih godina u tom prepoznatljivom životnom stilu. Ipak problemi su postali vidljivi na Wacken Festivalu 2013. godine u Nemačkoj, kada je bend morao da prekine nastup posle samo šest odsviranih pesama. Evropska turneja nakon toga bila je otkazana. Bend se 2014. godine vratio na scenu kao podrška Black Sabbath-u u Hyde Parku, odsviravši samo 50 minuta. Pokušavao je Lemmy. Borio se koliko je mogao. Njegova upornost, čelična volja za rock n rollom i već pomenuta tvrdoglavost, doprineli su i izdavanju 22. po redu albuma  Bad Magic. Album je primljen sa velikom pažnjom, ne toliko zbog same muzike, već zbog činjenice u kakvoj je situaciji nastao. Bila je to neka vrsta Lemmy-evog prkosa svemu što mu se poslednjih godina događalo. Ipak, na turneji nakon toga, u američkom gradu Austin u Teksasu, dogodilo se opet ono najgore. Posle svega tri odsvirane pesme Lemmy je emotivno izjavio: "I cant do it." I onda dodao:  "Voleo bih da mogu da sviram za vas, ali jednostavno ne mogu...." Ostaće upamćena i slika sa koncerta u St Luisu, kada je Phill Campbell, podigao Lemmy-evu ruku visoko u znak pobede, nakon seta od 13 pesama koje su uspeli da izguraju. Ta dva događaja,. nažalost označila su simboličan kraj jedne priče, jedne ere, jednog čoveka i jednog benda.


U poslednjem velikom intervjuu koji je Lemmy dao za novogodišnji broj magazina Classic Rock uglavnom je govorio upravo o tome. Prenosimo neke od njegovih izjava.

" Muka mi je više od pitanja, da li ću uskoro umreti. Tu sam i učiniću sve da pružim ono jabolje što mogu."

Govorio je o tome kako nema nameru da se penzioniše.

"Svi misle da je stariti lako. Ali to je u suštini jedan veliki šok. Ali poenta je da ne želim da se predam."

Govorio je čak i o mogućnosti izbacivanja novog albuma, koji bi po njegovim rečima mogao da izađe i pre nego što možemo uopšte očekivati. Na pitanje da li je lakše svirati ili snimati albume u njegovim godinama rekao je da i ako mnogi misle da je snimanje u studio lakši deo posla, varaju se. Obe stvari su podjednako zahtevne i na svaka na svoj način teške.

Na pitanje da li ga je bolest učinila svesnijim svoje smrtnosti, Lemmy je odgovorio: "Smrt je neminovnost zar ne? Toga postajete svesniji kada dođete u moje godine. Ali ja ne brinem. Spreman sam za to. Kada odem, želim da odem na najbolji način. Kada bi i sutra umro, ne bi se žalio. Bilo je stvarno dobro"!



R.I.P Mr. Lemmy Kilmister 1045-2015



Izvori: 1) Classic Rock issue January 2016.
            2) Blabbermouth.net


decembar 2015. godine                                                                                 Autor: JP

Ugly Kid Joe - Uglier Than They Used Ta Be (2015) Recenzija

Novi album američkog benda Ugly Kid Joe

Nakon ponovnog okupljanja 2010.godine i EP-a pod nazivom Stairway To Hell iz 2012.godine, kalifornijski rokeri Ugly Kid Joe odlučili su da svoje fanove obraduju jednim potpuno novim kompletnim albumskim izdanjem, i to posle tačno devetnaest godina od poslednjeg Motel California. Nekada "najneomiljeniji američki bend", kako su to sami članovi benda kroz šalu govorili, nastao na ruševinama losanđeleske glam scene i sa posebnim parodijskim odnosom prema bendovima poput Pretty Boy Floyd i sl. ( ime Ugly Kid Joe samo o sebi govori), poptuno drugačijeg izgleda i po svemu izuzetno sarkastičnog  pristupa muzici, ponudio je te davne 1992. godine nezaboravne hitove poput Cats In The Cradle, Everything About You, So Damn Cool i dr. Danas se Whitfield Crane i ekipa vraćaju na scenu stariji, ozbiljniji ali i "ružniji" nego ikad, sudeći po naslovu ovogodišnjeg izdanja Uglier Than It Used Ta Be, koji predstavlja neku vrstu nastavka priče iz devedesetih i  legendarnog albuma prvenca America's Last Wanted koji je u SAD dostigao platinasti tiraž.

Što se postave benda tiče ona je ostala nepromenjena od one sa poslednjeg albuma iz 1996. godine. Međutim, na samom snimanju najnovijeg izdanja učestvovalo je čak sedam muzičara i to: Whitfield Crane - vokal, Klaus Eichstadt - gitare, Sonny Mayo - gitare, Shannon Larkin - bubnjevi, Zac Morris - bubnjevi, Cordell Crockett - bas gitara, Dave Fortman - gitare, pojačani i Phill Cempbell-om iz legendarnog Motorhead-a. Na samom albumu se nalazi 11 pesama od kojih su dve obrade dok je album sniman pod dirigentskom palicom Dave Fortman-a (Slipknot, Godsmack, Evanesence) i tu u Luizijani.

Ovako velika ekipa ljudi i metod rada nisu nešto sa čime se srćemo tako često. Međutim, upravo ta neobičajenost dovela do je do toga da Uglier Than It Used Ta Be postane jedno od najboljih muzičkih izdanja koje je ova grupa u karijeri ostvarila. Sedmočlana postava pokazala se kao odličan recept. Album pre svega ne odstupa od onoga šta Ugly Kid Joe zapravo jeste. Specifičnost ovog benda ostala je netaknuta i posle tolikih godina koje su prošle od njihovog poslednjeg izdanja gde čak ni velika pauza u karijeri nije imala uticaja. Dokaz za to je i EP iz 2012. godine , kojim su Uglijevci čini se samo najavili kakvu "muzičku oluju" spremaju u nastavku.

Album otvara pesma Hell Ain't Hard To Find čiji foo-fajterski uvod polako uvodi u pravu heavy klackalicu u refrenu. Ono što odmah upada u uho nakon prvih reči je svakako glas Whitfield Crane-a koji je nikad ozbiljniji i stabilniji, ali opet sa druge strane,  nije ni malo izgubio onu prepoznatljivost sa početka karijere. Odlična stvar za uvod uz poruku iz refrena: "I sold my soul to the other side, I'm a one man rollercoaster ride". Naredna Let The Needle Play počinje jednim neodoljivim, klasičnim LA heavy rifom koji se nasavlja ka prilično pevljivom refrenu, koji spada u onu grupu muzike koja odmah ulazi u uvo. Inače, u pesmi se govori o teškom emotivnom raskidu koji je upoređen sa starim "gramofonskim" načinom slušanja muzike. Zasigurno jedna od najboljih pesama na albumu. Treća po redu Bad Seed  iz grupe je panteroidnih pesama, koje Uglijevcima nikada nisu bile strane. Odličan rifovski gruv na početku i Crane-ov po malo stoner rock vokal daju pesmi perfektnu dozu čvrstine i tako je postavljaju rame uz rame sa legendarnim So Damn Cool ili Neighbour sa prvog albuma.

Kao što smo već navikli, od Ugly ekipe se ne očekuju isključivo heavy rokersko muziciranje, tako da promena dolazi sa pesmom Mirror Of The Man. Ledeno sveže akustične gitare i potmuli bas u pozadini, daju pesmi svojevrsnu alice-in-ćejnovsku atmosferu obojenu predivnim gitarskim melodijama. Čini se da se upravo u ovoj pesmi oseća prednost sedmočlane muzičke postave koja je radila na albumu. Još jedna iz grupe vrhunskih pesama na albumu. Peta po redu She Is Already Gone ponovo uvodi čvršće tonove i takođe spada u grupu boljih pesama. Autorski opus sa abluma dopunjuju još i jedna umirujuća balada Nothing Ever Changes, zatim sleazy LA gunerska My Old Man na mestu broj sedam na kojoj bubnjeve svira Phill Campbell iz Motorhead-a. Nakon toga sledi druga po dužini pesma na albumu Under The Bottom, mid-tempo stvar koja predstavlja kombinaciju akustično-rokačkog stila iz pesama sa gornjeg dela albuma sa mistično grandžerskim prizvukom koji se može čuti u velikom broju pesama ovog benda. To koketiranje između različitih muzikih pravaca jedno je od glavnih obeležja UKJ, a grandžerski prizvuk jednostavno se može pripisati vremenu nastanka benda i velikog uticaja koji je ovaj muzički stil u to vreme imao.


U poslednjem delu ploče nalazimo i pomenute dve obrade. Prva je legendarna Ace Of Spades benda Motorhead. Zašto je baš ova pesma izabrana nije poznato. Obično kada je reč o obradama, to predstavlja mač sa dve oštrice. Pre svega vrlo je teško "obraditi" nečiju pesmu a pri tom sačuvati njenu izuzetnost i originalnost. Posebno je to teško uraditi sa dobro poznatim hitovima. Uglavnom se, ali samo po nekad, isplati uraditi obradu neke manje poznate pesme omiljenog benda. Ovako čini se da je ovaj Ace Of Spades, ispao samo jedan običan cover i ništa više od toga. Na mestu broj deset nalazi se poslednja autroska stvar na albumu, pesma po imenu The Enemy, koja je ujedno i najduža na albumu sa svojih 6:07 minuta. Pesma kreće lagano sa akustičnim gitarama, vrlo pevljive i simpatične melodije. Reklo bi se. još jedna fina balada, ovako za kraj. Ali... Kada verovatno svi već pomisle da je gotovo, negde oko 4:50 minuta, nailazi kraća pauza nakon koje Ugly Kid Joe raspaljuju iz svog mogućeg oružja. Gitare, bas, bubnjevi i Whit-ovo promuklo vrištanje. E to je već prava stvar za kraj. Onako kako treba, sa stavom i  rokerski. Međutim, nakon toga sledi još jedna obrada i to benda The Temptations i pesma Papa Was A Rolling Stone. Nešto bolja obrada nego prethodna, ali čini se da je moglo i bez nje. Ono protutnjavanje iz pesme The Enemy delovalo je mnogo ubedljivije i iskrenije. No kako god bilo, sa ovim svojevrsnim klasikom dolazimo i do kraja ovog interesantnog izdanja.



Sve u svemu kada se podvuče crta, album predstavlja jedno izuzetno izdanje. Ono što jedino fali, što bi se moglo reći da je mala mana ovog albuma, je nedostatak hit-pesme poput Everything About You ili Cats In The Cradle. Vrlo je verovatno da će upravo to biti ono što bi kao zamerka moglo da pristigne od strane publike na račun benda. Muzički gledano album je profesionalno odrađen. Whit-ovo pevanje bolje je nego ikad, i kao što je već pomenuto, zrelije i u neku ruku i raznovrsnije. Gitarski rifovi su zanrovski veoma različiti. Ima tu svega, od teških rokačkih rifova do melodičnih akustičnih razlaganja. Bas i bubanj deluju kompaktno i pored činjenice da se instrumenata latilo više nego obično muzičara, što se  samog procesa snimanja tiče.

Na kraju, neophodno je napomenuti da Ugly Kid Joe jednostavno više nisu oni mladići sa početka devedesetih. Radi se dakle o skupu sada već zrelih ljudi i iskusnih muzičara, doduše sa mnogo manje kose na glavi, što i nije neki nedostatak. Potenciranje te razlike na relaciji  mladost-zrelost, jedno je od bitnih stvari za ovu grupu i za samo ovo izdanje. Na primer, pesma Everything About You zaista odiše nekom dečačkom- mladalačkom energijom. Zato je ona i produkt tog vremena, dok na ovogodišnjem izdanju takve pesme  nema. Ali zub vremena nije ni malo pokvario utisak i umanjio uspeh benda Ugly Kid Joe koji su ovim albumom ostvarili. Svaka pesma na albumu poseduje nešto specifično što slušalac sigurno neće hteti da propusti. Ta neka privlačnost i šarm koji je bend od početka posedovao ostao je netaknut. Starim fanovima će se album sigurno svideti, dok će verovatno i prvući dobar broj novih. U svakom slučaju, lepa je stvar čuti da su se Ugly Kid Joe vratili. Nadam se da je pred njima aktivnija muzička karijera. Nadam se naravno i ponovnom susretu, jer je onaj poslednji bio uzuzetno slabo posećen. Sve u svemu palčevi su visoko podignuti (a i rogovi takođe), ružno dete Joe ponovo je u akciji!


Slike: 1) i 3) blabbermouth.net 2) teamrock.com

Ugly Kid Joe official
 Ugly Kid Joe Facebook


Album poslušajte ovde:

decembar 2015.godine                                                                                                   Autor: JP

Predstavljamo: Hollywood Vampires - Johnny Depp, Alice Cooper and Joe Perry

 Johnny Depp ponovo sa gitarom - The Hollywood Vampires

Poznati holivudski glumac Johnny Depp, koga svi dobro poznajemo sa malih ekrana i velikih bioskopskih platna po njegovim nezaboravnim ulogama u raznim filmovima, ove godine vratio se svojoj staroj ljubavi - muzici. Ipak, kada se malo bolje pogleda Johnny-eva biografija, ali ne ona glumačka, postaje jasno da on nikada nije ni izlazio iz sveta muzike. Još od nastupa sa floridskom glam metal grupom Rock City Angels od 1987.godine, povremeno je beležio nastupe sa raznim izvođačima i bendovima. Spoj glume i muzike, odlično snalaženje u tim paralelnim svetovima koji imaju dosta toga zajedničkog, rezultiralo je da Johnny Depp postane jedan od najpopularnijih, i od ženskog dela publike, najpoželjnijih glumaca/muzičara svih vremena. 

Ove godine Johnny je ponovo duboko zagazio u vode sveta muzike. Reč je o najnovijoj holivudskoj supergrupi, koju su zajedno sa njim osnovali legende Alice Cooper i  Joe Perry iz grupe Aerosmith, pojačani ubitačnom ritam sekcijom, nekadašnjim tandemom iz grupa Guns n Roses i Velvet Revolver, Duff McKagen-om i Matt Sorum-om, plus još jednim gitaristom iz Cooper-ovog benda, Tommy Henriksen-om. Osnivačka trojka Cooper, Perry i Depp svoju sueprgrupu nazvali su The Hollywood Vampires u čast muzičkih zvezdi koje su izgubile svoje živote nakon raznih ekscesa tokom 70-ih godina prošlog veka. Ime benda takođe asocira i na "klub pijanih" koji je Alice Cooper osnovao tih 70-ih u kojem su članovi bili i legendarni John Lennon i Keith Moon. 

Odmah nakon formalnog osnivanja, ovi novi-stari Holivudski Vampiri krenuli su i sa živim nastupima po klubovima LA i drugih američkih gradova, počevši od legendarnog Roxy-ja. Na njihovim nastupima mogao se čuti veliki broj obrada hitova iz sedamdesetih, uz neizostavne goste, sve same legende svetske muzičke scene. Njihov najveći nastup za sada je ni manje ni više do nastup na legendarnom Rock in Rio festivalu u Brazilu.  

Celokupnu priču, koja za sada deluje vrlo interesantno, zaokružili su i jednim albumskim izdanjem koje nosi istovetan naziv  kao ime benda. Album je izašao početkom septembra ove godine i na njemu se nalazi 14 pesama od kojih je veliki broj obrada  poznatih grupa i izvođača, kao na primer The Who, Alice Cooper, Led Zeppelin, The Doors i dr. Pored toga , na albumu se nalaze i dve potpuno nove autorske pesme. Prva Raise The Dead i poslednja My Dead Drunk Friends, nastale u kolaboraciji samog Depp-a i Cooper-a. Tematika i muzika su u potpunosti u skladu sa celokupnom pričom, imenom i imidžom grupe. Na albumu je takođe gostovao i veliki broj muzičara poput Dave Grohl-a, Slash-a, Brian Johnson-a, Robby Krieger-a, Paul McCartney-a i mnogih drugih.

A kako sam Johnny Depp svira gitaru? Čini se da do sada nije bilo bolje prilike ispratiti to približnije. Stranice magazina, socijalne mreže kao i Youtube, preplavljeni su tekstovima, slikama i snimcima nastupa kao i pesama sa albuma Holivudskih Vampira. Potrebno je samo nekoliko klika i ispred sebe imate Johhny-ja i ekipu kako praše pred više desetina hiljada ljudi.  I pored toga što je Depp i ranije nastupao kao muzičar, ovaj projekat  deluje kao najinteresantniji do sada. Ne toliko u smislu samog uspeha i slave, jer to je nešto što su Depp kao i ostali članovi supergrupe odavno postigli. Upravo  to nam i omogućava da se prepustimo uživanju u ovom prljavom blues-rock metežu koji nam donose The Hollywood Vampires pravo iz pakla losanđeleskog muzičkog podzemnog sveta. Umeće, harizma i pojava Johhny Depp-a na sceni sa gitarom daje onu neophodnu ključnu crtu koja izdvaja ovu supergrupu od ostalih i podiže je pravo u vrh svetskih muzičkih zbivanja gde joj je svakako i mesto. Koliko će sve to trajati i da li grupa planira nešto više u budućnosti, teško je reći sa ovog aspekta. Naravno, obaveze članova benda biće presudne za to, što je svakako najveća boljka svih "super-bendova". Ipak za sada treba ostaviti nagađanja i prepustiti se onome što ovi velikani muzičke, a i glumačke scene najbolje umeju. Rock N Roll-u, razume se!

 The Hollywood Vampires 

 Facebook official

 Slike: 1-3) Hollywood Vampires facebook




oktobar 2015.godine                                                                                    Autor: JP

Mick Mars - intervju za Classic Rock

Heavy Load - Teška pitanja za teške rokere

Mick Mars o Motley Crue-u, zdravstvenim problemima, ponosu i predrasudama

Mick Mars je oduvek bio "autsajder" u Motley Crue-u. Rođen kao Bob Alan Deal 1951.godine, u Motley-u- se našao nakon postavljanja oglasa u listu Recycler na Sunset Strip-u, kada su ostali članovi benda ugledali isti taj oglas koji je glasio: "Loud, rude, aggressive guitar player available". Kratko i jasno. Skoro deceniju stariji od ostalih članova benda, živeo je u to vreme  sa devojkom na Manhattan Beach-u, dok su Nikki, Vince i Tommy živeli život na ivici izopačenosti, što je do detalja opisano u legendarnoj knjizi The Dirt. Njegovi drugovi iz benda su kasnije tokom karijere  upali u takozvanu "celebrity" mašinu, dok je Mars danas u svojim šezdesetim ostaoisti onakav tih, obraziv i povučen.

CR: Kakvo je bilo tvoje detinjstvo?

Mick: Rođen sam u Indijani gde sam živeo do svoje sedme godine. Moje detinjstvo nije bilo ništa specijalno.

CR: Jesi li bio dobar đak?

Mick: O ne! Stalno sam zbijao šale. Nisam shvatao školu ozbiljno jer sam još tada znao šta želim da radim u životu a to je sviranje gitare.

CR: Koje lične osobine si nasledio od roditelja?

Mick: Moj smisao za humor recimo, nasledio sam od oca.

CR: Na šta si u životu najponosniji?

MIck: Na mog najstarijeg sina. Postao je pravi čovek.

CR: Koja je tajna tvog uspeha?

MIck: Bez sumnje, to je upornost. Cilj mi je od uvek bio da uspem u muzičkom svetu i do današnjeg dana ne odustajem od toga.

CR: Kakvo je tvoje zdravlje trenutno?

Mick: Ja imam ankilozni spondilitis, bolest koja obuzima kosti. Moja leđa, moja  kičma, sve do vrata i glave, sve je to ukočeno. Moji kukovi takođe. Imao sam i operaciju kukova...Ali pored svega toga potpuno sam OK. ( smeh)

CR: ..Što nikako nije razlog za kraj Motley Crue-a?

Mick: To nema nikakve veze sa mojim zdravljem. Dugi niz godina mi već razgovaramo o prestanku sviranja, i sada je pravo  vreme da se "napusti gnezdo".

CR: Ovako sa strane, koji su tvoji hobiji i čime se zabavljaš u slobodno vreme?

Mick: Više ne mogu da vozim svoja kola, ili svoj bicikl, a ne mogu ni golf da igram. Tako da, odgovor je ništa. Muzika je sve što radim.

CR: Da li je veruješ u Boga?

Mick: Ne.

CR: To je baš odsečan odgovor. želiš li malo da to pojasniš?

Mick: Ne , ne želim.

CR: Koje su najbolje , a koje najgore vrste droga koje si probao?

Mick: Kad sam bio tinejdžer koristio sam Seconal ( barbiturat sa hipnotičkim efektom). To bi mogla biti jedna od najopasnijih. A kada sam bio malo stariji uzimao sam Vicodin, Xanax ili Adderall. OxyCortin ( derivat morfijuma) je sigurno najopasnija droga koju sam konzumirao. U suštini uzimao sam ih sve, i to mešano.

CR: Da li su tvoji roditelji čitali The Dirt?

Mick: Ne, siguran sam da nisu. Ne verujem da je iko od moje familije čitao tu knjigu.

CR: Zašto misliš da ne bi ni čitali?

Mick: Kada sam bio bolestan, svi osim mojih roditelja su me napustili. Govorim o mojoj rodbini. Molio sam za pomoć a oni su mi doslovno rekli da odjebem. Nisam nikog od moje familije video gotovo jedanaest, možda dvanaest godina. Nikog, osim mog sina.

CR: Ostali članovi benda postali su poznati, između ostalog, i zbog seks-snimaka koje su napravili. Da li si ti ikada snimio tako nešto?

Mick: Ma jok. To me uopšte ne interesuje, čak šta više , izgledao bi kao majmun na lopti za plažu!

CR: Šta to može Mick Mars da uradi, što ne može niko drug?

Mick: Niko ne može da svira kao Jeff Beck. Niko ni kao Hendrix - mada je mnogo ljudi probalo to. Niko ne može da svira ni kao ja!

CR: Kada počne post-Crue era, trebalo bi da izdaš solo album. Kako će to zvučati?

Mick: Biće to hard rock ploča, ali je teško kategoraizovati je. Nije metal. Vaša kosa će leteti u nazad na povetarcu, tako nešto od prilike.

CR: Takođe planiraš da napišeš knjigu?

Mick: Da, ali neće biti nalik The Dirt. Nakon trideset godina potisnutosti, izneću mnogo raznog sranja u toj knjizi.

CR: Da li se osećaš kao neko ko još puno toga može i treba da dokaže?

Mick: Da. Mislim da sam ja najnepopularnija osoba na planeti. Svi kažu da ne mogu da sviram gitaru, ali voleo bi da im dokažem da mogu.

CR: Šta je smisao života po tebi?

Mick: Film Monti Pajtona.

CR: Šta će biti napisano na tvom nadgrobnom spomeniku?

Mick: Ma, samo jedna mala tabla na kojoj će pisati - MRTAV.

CR: Šta, bez imena?

Mick: Tako je. Bez imena, samo - MRTAV. Ali zadnja želja mi je da budem kremiran a moj pepeo stavljen u zlatnu urnu. Nakon toga želim da se moj pepeo prospe negde u morima Bermudskog Trougla. To je mesto kome ja pripadam!

Intervju vodio Dave Ling za avgustovsko izdanje časopisa Classic Rock.

Prevod: JP

slike: 1) loudwire.com 2) flickr.com

septembar 2015.

The Dead Daisies - Revolucion (2015) Recenzija

Kada sam pre skoro godinu dana pisao o  grupi The Dead Daisies i njihovom albumu prvencu, nisam ni slutio da će za samo godinu dana ova "supergrupa" izbaciti još jedno izdanje. Tada su delovali kao grupa veoma kvalitetnih muzičara koja se okupila i za svoju dušu odsvirala nešto više od desetak pesama, koje su naravno nakon toga  "pretočili" u album. Od tada pa nadalje desilo se mnogo toga. Turneje sa grupom Kiss i Def Leppard bile su više nego uspešne, odziv fanova bio je u stalnom porastu. Ko je pratio ovu grupu na društvenim mrežama mogao se i sam uveriti.

Međutim, ubedljivo najveća promena koja se u međuvremenu desila ovoj grupi, bila je ni više ni manje promena pevača, i to u liku nikog drugog do John Corabi-ja. Popularni Crab, nekadašnji pevač bendova Motley Crue, Scream i Union početkom godine pristao je da se pridruži grupi u izradi novog albuma i nadolazećoj turneji. Ovom promenom grupa ne samo da dobija još jednu super zvezdu u svom timu, već i prvoklasnog pevača i muzičara, koji je, moglo bi se o tome diskutovati,  godinama bio izuzetno potcenjen. Naravno reč je o njegovom vremenu provedenom u Motley Crue-u sa kojima je snimio jedan album i jedan EP. Tada fanovi jednostavno nisu hteli da ga prihvate kao novog Crue člana, a Nikki Sixx je i sam priznao da bi za tadašnju formaciju benda bilo bolje da se jednostavno nazvala "kofa puna crva" ili bilo šta slično osim Motley Crue, i da bi jedino tako sve imalo nekog smisla. I pored fenomenalnog albuma iz te 1994.godine, kojeg je Corabi inače promovisao u svojoj verziji neposredno pre dolaska u The Dead Daisies, ipak je "stara baraba" Vince Neil bio nezamenjiv kada je reč o Crue-u. Corabi je posle toga nastavio solo karijeru koja je može se reći bila ispunjena i usponima ali i padovima. Devedesete su bile teške za sve, pa tako i za samog Corabi-ja, a bilo je i dosta privatnih problema. Sada je ponovo u jakoj postavi sa poznatim muzičarima, tako da rezultat nije mogao nikako da izostane. Sadašnja postava benda izgleda ovako: John Corabi - vokal, Richard Fortus - gitara, David Lowy - gitara, Marco Mendoza - bas i Jackie Bernes - bubnjevi (odsvirao na albumu), Brian Tichy - bubnjar na nastupima.

Što se samog albuma tiče, treba napomenuti da je u celosti urađen na Kubi pod "producentskom palicom" Ben Grosse-a (Marylin Manson, Sevendust). Vrlo zanimljiva odluka u odabiru mesta snimanja albuma. Egzotična, sunčana i zabavna Kuba. Zapravo, bend je na Kubu otišao u saradnji sa kubanskim Ministarstvom kulture, Institutom za muziku i Rok agencije, sa ciljem promovisanja i razmene kulture. Iako zvuči pomalo štreberski, The Dead Daisies su pored razmenjivanja kulturnih vrednosti i dobara, uspeli da nađu vremena i da rade na snimanju albuma. Na kraju kada  sve sabere, ispada da se sve  i te kako isplatilo jer su fanovima isporučili i više nego dobar album. Naravno, i sam naziv albuma, koji je na španskom jeziku, rezultat je boravka na Kubi. Jedna prava mala rock revolucija.

Revoucija sa Kube počinje jednim odličnim rock komadom pod nazivom Mexico. Gitare u stilu AC DC na samom početku polako uvode u samu pesmu, odnosno u sam album, nakon čega sledi Corabi-jev praskavi scream. Sve je spremno, društvo kreće u topli i osunčani Mexico. Pozitivni tonovi, pevljivi refreni i tekst koji krase ovu pesmu predstavljaju i matricu po kojoj je urađen ceo album. Odličan, odličan početak albuma. A ovo je ujedno i  singl koji je izašao zajedno sa spotom. Sledeća po redu je pesma Evil koja odiše klasičnim blues rock rifovima i predstavlja neku vrstu spoja modernog i starog upravo iz razloga što je reč o prvoj obradi na albumu i to od Willie Dixon-a. Jedna od dve pesme na kojima je bubnjeve snimao Brian Tichy. Treća po redu je mid-tempo rokačina Looking For The One koju odlikuje pre svega hipnotički groov na bas gitari, u režiji Marca Mendoze, po malo latino perkusije i odličan vokalno-gitarski aranžman ostalih članova benda. Fina letnja stvarčica, potpuno u skladu sa vibe-om koji ovaj album u celini pruža. U narednoj pesmi Empty Heart, Corabi-ju se pridružuje i australijski pevač i tekstopisac Jimmy Barns. Za razliku od prethodnih pesama u nešto ozbiljnijem maniru sa malo mračnijim harmonijama ali isto tako rokerski čvrsta numera pevljivog refrena, pa kao takva svakako spada u red boljih na albumu. Na mestu broj pet nalazi se numera Make The Best Of It koja počinje vrlo prijatnim klavirskim deonicama Dizzy Reed-a, pa može se reći nešto nalik na njegovim bravurama sa UYI ere. Mada uvod ne bi trebao da zavara jer ubrzo posle toga sledi još jedan rokerski rif Fortus-a i Lowy-a, koji je ujedno toliko prost i toliko puta odsviran, ali zvuči tako sveže i novo, plus refren u kome John Corabi još jednom daje unikatni zvuk ovom bendu. Solo deonice su takođe jedne od najboljih na albumu.

Sledeća je Something I Said, nešto melanholičnijeg zvuka, fina i opuštajuća polu-balada, mada je, mora se priznati odlično izbegnut taj baladski kliše. U narednoj pesmi Get Up Get Ready bend pokazuje da je spreman i na eksperimentisanje, ali i da se radi o vrhunskim i svestranim muzičarima, pa tako slušaocima isporučuju jednu pravu funky rock stvar. With You and I koja nakon toga ponovo vraća u mid tempo rokačinu ali ovoga puta obogaćenu talkbox-om koji dominira u glavnom rifu koji se pruža gotovo tokom cele pesme. Na mestu broj devet dolazi i prva prava balada pod nazivom Sleep u kojoj Corabi još jednom pokazuje sve prednosti svog pevanja. Deseta po redu My Time, u kojoj je ponovo basista Marco Mendoza u glavnoj ulozi sa svojim distorziranim basom, odiše nekim Deep Purple zvukom, pre svega zbog rifova ali i kombinacije gitara, bas gitare i klavijature. Naredna pesma Midnight Moses predstavlja drugu po redu obradu na albumu. Original je delo The Sensational Alex Harvey Band-a, ali bez obzira što se radi o obradi, verzija Daisies-a je odlična i potpuno se uklapa sa ostalim pesmama na albumu. The Devil Out of Time nakon nje je nešto bržeg tempa i još jedna u nizu kvalitetnih rock stvari. Na samom kraju ovog više nego uspešnog izdanja nalazi se pesma Critical, o kojoj je već bilo reči u tekstu The Dead Daisies - Self Titled Album + Face I Love Ep and more. U svakom pogledu najbolja stvar na albumu i verovatno do sada najbolja pesma ovog benda. Pesma jednostavno ima sve. Tripozni uvod koji je kombinacija klavijatura i gitara polako prelazi u refren koji praktično eksplodira svojom jačinom i upečatljivošću. Pesma sada još i bolje zvuči od kako je John Corabi u bendu. Definitivno numera broj 1 benda The Dead Daisies. 

 The Dead Daisies

Ono što bi se uopšteno moglo reći za ovo izdanje je činjenica da ono predstavlja stepenicu više u karijeri ovog benda. U odnosu na prvi album, pesme su pre svega mnogo rokerskije, konkretnije i više priliče profilu ovih muzičara. Muzika je i dalje bazirana na zvucima sedamdesetih i osamdesietih, koju The Dead Daisies majstorski prave i to prilagđenu današnjem vremenu, drugim rečima spoj starog i modernog jedan je od glavnih atributa ovog benda. Što se vokala tiče, John Stevens je na prvom albumu takođe otpevao kvalitetno, njegovo umeće se ne dovodi u pitanje, ali John Corabi je jednostavno klasa za sebe. Njegovo prisustvo na albumu u mnogome je uvećalo njegov kvalitet ali i opšti utisak. U ovakvoj postavi The Dead Daisies su bend za velika dela. Treba pohvaliti i to što su uspeli da se održe i urade ovaj  album, jer, poznato je kako "supergrupe" obično završavaju. Iskreno se nadam da to neće zadesiti i ove momke. Na odličnom su putu a eto i lepe prilike da se čuju uživo, 22. novembra u Hali Pionir u Beogradu kao predgrupa Whitesnake-u.


Album poslušajte ovde:

avgust 2015.godine                                                                                               Autor: JP