The Dead Daisies - Self Titled Album Recenzija Face I love EP and more

Predstavljamo grupu -  The Dead Daisies

Već duže vreme razmišljam kako da predstavim ovu grupu. Da li da to bude ona  klasična priča o tome kada je i kako bend nastao ili pak recenzija albuma? Na kraju se odlučih za sve opcije, ili ti od svake po nešto s obzirom da ovaj blog ipak pišem iz ljubavi prema muzici, odnosno da sam sam sebi urednik i predpostavljeni. To mi dopušta mogućnost eksprimentisanja sa samom formom tekstova.

The Dead Daisies su jedan od onih bendova koji vam na prvu loptu deluje poznato, dok sa druge strane zvuči potpuno novo i sveže. Jedan od onih bendova čiji clanovi poseduju ogromno sviračko iskustvo a u isto vreme imaju svega godinu dve zajedničkog sviranja. Jedan od onih bendova koje nazivamo i Supergrupom. Jedan od onih bendova koji je "diskografski" tek isplivao na svetskoj sceni, ali pojedinačno njome vlada već dugi niz godina. 

Priča o grupi The Dead Daisies počinje ne tako davne 2012.godine i to na dalekom australijskom kontinentu. Osnivači ovog sastava su zapravo australijanac gitarista David Lowy poznatiji iz grupe Mink, kao i novozelanđanin pevač John Stevens iz grupe INXS. Ostatak benda činili su rotirajući muzičari, neka od velikih imena svetskog rock n roll-a. Današnju postavu pored pomenute dvojice čine još i gitarista Richard Fortus ( Guns n Roses), klavijaturista Dizzy Reed ( Guns n Roses), basista Marco Mendoza ( Blue Murder, Whitesnake) i bubnjar Brian Tichy ( Billy Idol, Whitesnake).

Ova novozelandsko-australijsko-američka (i ko zna još kakva) grupa, prvi put se pojavljuje početkom 2013.godine kao "opening act" na turneji sa legendarnim ZZ Top-om a ubrzo nakon toga i sa Aerosmith-om.Ta tradicija nastaviće se i na njihovim kasnijim nastupima, što zapravo govori da se radi o jednom ozbiljnom bendu koji velikom brzinom počinje da prikuplja simpatije mnogobrojnih fanova. Tako uspešan start ubrzo krunišu i svojim prvim albumom koji dobija naziv po imenu same grupe.




The Dead Daisies album 

Na albumu koji je sniman tek nekoliko nedelja u pauzama od turneja tokom 2013.godine, nalazi se dvanaest pesama, Osnivački dvojac John Stevens i David Lowy na ovom albumu odlučio se definitivno za "old school" pristup. Opšti utisak nakon preslušanih prvih tonova na albumu daje utisak da se radi o muzici koja podseća na razdoblja sa kraja sedamdesetih odnosno početka osamdesetih.Možda se to nekima neće dopasti, ukoliko su očekivanja bila usmerena ka modernoj varijanti rock-a koji danas praktikuju mnogi, kako stari tako i novi izvođači. Ovaj album vraća nas u neka davna vremena i svojim bluesy-rock zvukom podseća na najbolje trenutke ovog podžanra.

Prva stvar na albumu It's Gonna Take Time  propisno otvara album svojim zanimljivim ljuljajućim  rifom i upečatljivim refrenom. Nakon nje sledi pesma Lock 'N' Load koja je verovatno  i najbolje pojedinačno ostvarenje ove ploče. Uvodna solaža će vam verovatno zvučati poznato na prvo slušanje, s obzirom da je delo Slash-a koji je na ovoj pesmi potpisan kao koautor. Njegovo prisustvo u ovoj pesmi se oseća u svakom momentu i daje joj jednu potpuno novu dimenziju. Svakako najbolja numera sa albuma. Potom sledi malo "popastija", u Rolling Stones stilu, pesma po imenu Washington na kojoj upečatljivo dominiraju klavijature odsvirane od strane Dizzy Reed-a. Upravo su se ove tri  pesme našle  i na single izdanjima.                                                    
                                                                                                                                      

Nakon toga sledi jedna klasična  bluesy stvar  Yeah,Yeah,Yeah, veoma pamtljivog refrena, a potom kao kontrast dosadašnjim pesmama i jedna umirujuća polu-akustična, po imenu Yesterday. Ono što se takođe da primetiti na ovom albumu je svakako vokal John Stevens-a koji pokazuje velike pevačke raspone i mogućnosti, koji variraju od pesme do pesme. U jednu ruku mekan i čist vokal pretvara se već u narednom momentu u pravi promukli zadimljeni blues vrisak. Na sledećoj Writting On The Wall, bend pokazuje da je kadar eksperimentisati, dok već u sledećem momentu isporučuje  malo živahniju  Miles In Front Of Me i  jednu brzu prljavu rokačinu Bible Row.

Do kraja albuma sledi još jedna reklo bi se  eksperimentalna  Man Overboard, pa zatim i čvrsta akustična Tomorrow, vrlo prijatnog refrena. Poslednje dve pesme su u već pomenutom blues-rock maniru kojem ovaj album zapravo najviše i odiše.Blues stvar Cant Fight This Feeling i poslednja galopirajuća Talk To Me zatvaraju ovo zanimljiivo izdanje..

Opšti utisak koji ovaj album ostavlja posle prvog slušanja je da se zapravo radi o jednom malom putovanju u prošlost,  koje možda i nije ispunilo velika očekivanja. Za one starije  koji vole ovakav classic rock možda i jeste,ali za nove generacije fanova ovo može predstavljati po malo dosadan album. Moj  utisak je da je sve to moglo da bude malo korigovanije. Osnivački dvojac Stevens i Lowy drže taj neki classic rock kurs, ali s obzirom na imena koja su prodefilovala ovim bendom, i koja su još uvek tu, stičem utisak da njima zapravo nije dato dovoljno prostora da pokažu svoje sposobnosti. The Dead Daisies jednostavno nisu "pucali iz sve mašinerije" koju poseduju i to im svakako ide "na dušu". Sa druge strane se takođe može naslutiti težnja za eksperimentisanjem, što daje nadu za neka naredna izdanja.




Face I Love EP

Nakon izdavanja prvog albuma The Dead Daisies nastavljaju kako sa turnejama tako i sa studijskim radom. Posle uspešne turneje sa legendarnim KISS i Def Leppard u leto/jesen 2014.godine dolazi i EP koji  sadrži četiri pesme od kojih su tri potpuno nove autorske  i jedna obrada. U pitanju je pesma Helter Skelter, koju je obrađivalo sijaset bendova do sada.  Naslovna numera koja otvara ovo izdanje Face I Love po malo podseća na pesme sa albuma ali je sama po sebi više rokerskija. Uvodni rif se odlično naslanja na John-ov škripavi vokal, dok klavijature  Dizzy Reed-a upotpunjuju celu priču i daju upravo taj rokerskiji prizvuk, nešto nalik njegovim bravurama iz UYI I i II odnosno GNR perioda. U suštini jedna od onih Sweet Home Alabama pesama, kada u vrućim letnjim danima vozite kola sa otvorenim prozorima i uživate u dobroj i pozitivnoj muzici. Sledeća pesma Your Karma takođe poseduje malo Stones-a ili čak Aerosmith-a u sebi, pa samim tim i odiše većom energijom. Treća pesma po imenu Angel In Your Eyes vuče malo na južnjački blues rock prizvuk u maniru Lynard Skynard-a, zajedno sa sve John Steven-ovim "teškim" vokalima.

Opšti utisak koji ovaj EP ostavlja posle slušanja je da su The Dead Daises izgleda čvrsto rešili da krenu da "pucaju iz jačeg oružja" nego do sad. Ove tri pesme, ne računajući onu jednu obradu, odišu većom energijom i svakako su mnogo više rokerskije od većine sličnih sa albuma. Možda je upravo to ono što je falilo albumu i možda su ovog puta The Dead Daisies rešili da to poprave i da svojim vernim fanovima, kojih zapravo ima veoma puno, pruže mnogo, mnogo više..

Već početkom 2015.godine najavljen je i drugi po redu album, i mislim da oko toga možemo biti optimisti, Ovaj EP i te kako uliva poverenje da su The Dead Daisies zauzeli malo moderniji kurs. Kakav će biti album u celini videćemo. Za sada postoje neke pesme koje se mogu čuti i koje će se verovatno ( mada ne i sigurno) naći na sledećem albumu. Jedna od tih je i pesma Critical, koju sam slučajno pronašao na bendskom Soundcloud profilu.  Pesma me je jednostavno oduvala sa mesta. Modernija je i rokerskija od svih do sada, a klavijature sa početka naprosto obuzimaju slušaoca u momentu. Obavezno preporučujem za preslušavanje.

Ukoliko  je to ono korigovanje i definisanje koje smo na početku pominjali, odnosno put  kojim će The Dead Daises krenuti, onda nemamo za čim da brinemo već da uživamo u njihovom dosadašnjem radu. Iako su pojedinačno  veterani rock n roll-a, zajednički će tek imati šta da kažu u vremenu koje dolazi a ove novije pesme ulivaju i više nego dovoljno poverenja za tako nešto. Mislim da vreme The Dead Daisies-a, tek dolazi, a na njima je da nam pokažu koliko daleko mogu ( ma koliko to suludo zvučalo za muzičare sa tolikim iskustvom)! No kako god, oružije je definitivno napunjeno i spremno da opali!!



The Dead Daisies Official

The Dead Daisies Facebook page

The Dead Daisies Soundcloud page




Oktobar 2014.                                                                                                    Autor: Janko Petrović

Recenzija: Slash feat Myles Kennedy & The Conspirators - World On Fire (2014)

Nešto drugačija recenzija - Analiza

Ovog leta konačno je svetlost dana ugledao najavljivani treći album gitarskog čarobnjaka duge kovrdžave kose, spuštenog Les Paul-a i crnog cilindra, svima dobro poznatog iz ere najvećeg uspeha njegovog tadašnjeg benda Guns N Roses, a kasnije i Velvet Revolver.

Mnogi će na prvu loptu pomisliti kako se radi o još jednom "solo" izdanju po ugledu na mnoge druge gitariste koji obično u jednom trenutku svoje karijere teže da "sa strane" naprave nešto što će biti predstavljeno kao njihova lična ploča. To ipak sa Slash-om i njegovom ekipom nije slučaj. Ovaj album zapravo je još jedno zajedničko, dakle grupno ostvarenje uobličeno u saradnji Slash-a, Myles Kennedy-a and The Conspirators-a, odnosno Todd Kerns-a i Brent Fritz-a. Praktično,ovo je nastavak već dobro započete priče iz 2012.godine i albuma pod nazivom Apocalyptic Love (1). I sam Slash o tome govori i to u posebnom izdanju poznatog rock magazina Classic Rock, koji je kao i prethodna dva puta, za ovu priliku spremio poseban Slash specijal: ,, I am a band guy and I love what this band does. The chemistry between us was instantenious" (2) ! Ovim smo, čini mi se, dobili pravo priznanje ko su zapravo Slash feat. Myles Kennedy and The Conspirators, i šta oni predstavljaju na današnjoj muzičkoj sceni. Možda zvuči nekako kabasto kada se sve ovo pročita na omotu albuma, ali ljudi koji su zajedno gotovo pet godina i koji iza sebe imaju tri albuma vrednog materijala (od toga dva zajednička), kao i kilometre pređenog puta i odsviranih gradova, nikako se ne mogu staviti pod "solo artist" kategoriju. Sreća je pa smo se i sami mogli uveriti kako Slash-ova mašina radi, leta 2011.godine u Areni.

Na albumu World On Fire nalazi se sedamnaest pesama, od kojih je jedna instrumental,  što bi se u nekom prošlom vremenu vodilo kao dupli album. Prosto rečeno, gotovo identično sa prvim Use Your Illusion albumom, koji je Slash tada potpisao sa svojom nekadašnjom grupom. Razlog takvog pristupa je evidentno velika muzička produktivnost koju Slash i kompanija poseduju, ali tu je i po rečima vođe benda, finansijski aspekat i izlaženje u susret fanovima kako bi se izbeglo zbunjivanje ljudi tzv. običnim i Deluxe izdanjima, odnosno da bi se izbeglo izdavanje različitih verzija albuma na različitim tržištima (3). Da skratimo, gde god nabavili kopiju World On Fire nećete pogrešiti. Sat i petnestak minuta muzike, taman koliko da sve stane na jedan CD. To je u jednu ruku dobar potez, ali sa druge strane za nekoga to može predstavljati teret, s obzirom na broj pesama. Zašto teret zapravo? Jednostavno, po mom mišljenju u eri brzog interneta u kojoj živimo, teško je očekivati od velikog broja ljudi da sa pažnjom odsluša ploču sa tolikim brojem pesama, kako preko Youtube-a tako i preko mp3 muzike. Sa tolikim obiljem svega i svačega dolazi neminovno do opadanja konzumacije istog, no to je ipak priča za neku drugu priliku. Sada malo onome šta se nalazi na samom albumu.

Album otvara pesma po kojoj ovo ostvarenje i nosi naziv, dakle World On Fire ( radnog naziva I wanna pull your hair) i predstavlja što bi Amerikanci rekli "streight ahead" rock n roll ili po Slash-u "let's do it now song" (4). Brza galopirajuća rokačina bez mnogo mudrarije sa porukom "živeti za momenat", ali i sa veoma eksplicitnim spotom koji je propratio ovaj inače prvi singl. Za otvaranje albuma, sasvim na mestu.

Sledeća na albumu je  Shadow Life,  pesma za koju sami autori  kažu da je trebala da se koju godinu ranije zove You're A Lie odnosno da se nađe na prethodnom albumu (5). Pošto smo pesmu sa tim imenom već čuli, ovaj tako da kažemo "bastard brother" prvobitne verzije, donosi nam malo kompleksniji aranžman sa rifom u čistom Slash maniru ali i refrenom koji je Myles Kennedy obojio izuzetno zanimljivim melodijama i podigao je na još viši nivo. Solo je takođe zanimljiv sa jednim brzim "shred"-om u sredini koji odlično leži uz celu kompoziciju, i odudara od prepoznatljivog Slash uvijanja žica. U svakom slučaju odlična pesma, ozbiljnija od one prve, koja lako klizi u uho slušaoca i tu ostaje, i to na samom početku ovog putovanja.

Automatic Overdrive - treća po redu, je jednostavno "pesma rif". Uvodni rif koji ide nakon početnog akordisanja je rif kojeg ima svuda, koji prosto leti po sobi dok se sluša, a i refren je otpevan "na njemu". Jednom rečju rif kakav samo genije kao što je Slash može da osmisli i pretvori u pesmu, i to zamislite gde - na sopstvenom kauču (6) !! Malo je danas gitarista koji ovako sviraju gitaru definitivno!

Četvrta po redu pesma Wicked Stone je stvar u klasičnom Slash and Co. maniru, po ugledu na Standing In The Sun i Halo, sa prethodnog albuma. Za razliku od navedenih ova petominutna rif pucačina presečena je jednim sporijim delom u sredini i obogaćena uvodom u "a la" Aerosmith stilu, koji su inače Slash-ovi veliki muzički idoli, što je on uvek ponosno isticao tokom svoje karijere.

Nakon nje dolazi još jedna brza, vozajuća, "uptempo" pesma 30 Years Of Life, sa još jednim živopisnim Slash-ovim rifom koji sadrži skoro svaki ton lestvice. Vožnja u ovoj pesmi ne staje od prvog do poslednjeg, petog minuta, probijajući se kroz razne melodije, što u strofama, što u refrenima. Odlična pesma koja tera na đuskanje, posebno pogodna čini mi se za live izvođenje, tako da se može očekivati kao deo repertoara na dolazećoj turneji, Inače, jedna od omiljenih Slash-ovih pesama sa albuma (7). 

Posle niza brzih, sledi jedna sporija pesma Bent To Fly, koja predstavlja jedan od najboljih trenutaka na albumu sigurno. Slash nastavlja nit pravljenja tzv. grandioznih pesama po ugledu na nekadašnje Civil War, Beggars and Hangers On, Fall To Pieces. Umirujući uvod na akustičnoj gitari rasplamsava se polako u ubitačni refren, gde Myles Kennedy još jednom pokazuje svoj neverovatni muzički talenat. Kada bude prošlo izvesno vreme, biće ovo zasigurno još jedna "epska pesma" kakve je Slash u svojoj karijeri već imao, Inače tekst je mala živorna priča samog Kennedy-ja.

Na sedmom mestu, pesma pod nazivom Stone Blind, vraća nas u vode tipičnih Slash rifčina. Uvod na početku zvuči malo Cult-ovski, što je svakako zanimljivo čuti. Još jedna pesma sa kauča inače (8). Album i dalje na visokom nivou.

Potom sledi Too Far Gonne, za koju Slash kaže da zapravo datira iz perioda Apocalyptic Love albuma (9). Rif kao i cela konstrukcija pesme podseća na muziku sa tog albuma, s tim što ovde imamo nešto melodičniji i pevljiviji refren. Zanimljiva i slušljiva pesma u svakom slučaju.

Deveta po redu Beneath The Savage Sun, teška hard rock gotovo metal pesma je veorvali ili ne pesma o slonu. Da da, o slonu! Slash, Myles kao i njihove porodice su veliki borci i aktivisti za prava životinja i protivnici krivolova. Tekst je kako Myles kaže, nastao na osnovu priča koje su saznali od lokalnih rendžera na putovanju po Južnoj Africi (10). Veoma interesantna pesma sa te tačke gledišta. Za razliku od nekadašnjih priča o drogama, seksu i dobrim ženskama, ovog puta imamo jednu iznenađujuću temu o kojoj nam Slash and Co, pričaju.

Drugu polovinu albuma, ako možemo tako reći, otvara pesma Withered Delilah. Još jedan klasičan Slash-ov rif pretvoren u pesmu. Zapravo se na ovakvim mestima može videti sa jedne strane bespotrebno prenatrpavanje albuma, a sa druge  velika želja autora da fanovima pruži potpuni uvid u sve ono na čemu se do tada predano radilo.

Potom sledi i prva balada na albumu, ili polubada zavisno od tačke gledišta. U svakom slučaju znatno blaža i sporija pesma zanimljivog imena Battleground. To što je lagana i spora ne daje joj automatski epitet po malo dosadne pesme, već ono šta u njoj možemo čuti. Uz prethodnu pesmu, možda i najslabiji momenti na albumu.

Dvanaesta pesma po imenu Dirty Girl po svedočenju samog Slash-a datira iz perioda od pre nekoliko godina, što se da lako primetiti prilikom preslušavanja. Zanimljivo kod ove pesme je to što je snimljena uz pomoć šestožičane bas gitare sa nešto tanjim žicama nego obično, naravno uklučenu na Marshall pojačalo (11). To je ujedno i jedino zanimljivo kod ove pesme, koja je jedna od onih koje služe za popunjavanje ploče.

Posle nekoliko definitivno manje zanimljivih pesama sledi Iris Of The Storm. Ponovo vraćanje melodija u uho slušalaca je osveženje i najavljuje mnogo bolji i konkretniji završetak ove ploče. U svakom slučaju dosta zanimljiva stvar i svakako mnogo konkretnija od prethodne tri.

Na mestu broj četrnaest jedno veliko iznenađenje! Pesma pod nazivom Avalon, a Slash i drugovi u pravom irskom maniru u stilu Rory Gallagher-a. Rokanje koje tera na poskakivanje i kucanje čašama viskija ili flašama piva! Ovo je vrlo pozitivno otkrovenje za same autore ove pesme. Ne sećam se da sam ikada čuo Slash-a kako svira neku stvar u irsko-keltskom maniru. Naravno cela pesma je obeležena njegovim unikatnim "trejdmarkom". U svakom slučaju najveće i to pozitivno iznenađenje pred sam kraj, zato molim još jednom, preslušajte do kraja!!

Nakon irskog "bouncy" rifa sledi pesma The Dissident, koja zvukom i aranžmanom svakako spada u bolja ostvarenja po ugledu na pesme iz gornjeg dela albuma. Country old school uvod je delo basiste Todd Kerns-a,koji je nastao slučajno u studio nakon snimanja albuma (12).

Pretposlednja pesma je pomenuti instrumental Safari Inn kakvih je bilo i na ranijim Slash-ovim radovima. Odakle ideja da se jedan ovako glomazan album začini iinstrumentalom nije najjasnije. Kao što reče Slash tog leta 2011.godine u Areni, pred početak izvođenja instrumentala Jizz Da Pit (sa prvog Snakepit albuma), "da bi ste znali sledeću pesma morate biti ultra,mega, giga fanovi". Pa tako će verovatno biti i ovoga puta sa ovim safarijem.

Za kraj pesma od skoro sedam minuta The Unholy. Uh, pa da li je moralo baš toliko!? Jedna vrlo mračna pesma ne baš karakteristična za ovu ekipu. Em što je mračna, em je i tekst uvrnut. No kako bilo, Slash i Myles su dosta ponosni na ovu pesmu. Verovatno jer je dosta drugačija od svih koje su do sad pravili. Možda je upravo to  najava kako će izgledati neka naredna izdanja ove ekipe. Mada iskreno, moje je mišljenje da ovo predstavlja samo jedan izlet u malo drugačiji teren. Ali videćemo do tada, ima vremena!

Todd Kerns, Myles Kennedy, Slash, Brent Fritz

Što se produkcije tiče, tu možda i ne treba trošiti mnogo reči pošto je ona besprekorna. Kakva bi inače i bila kada dolazi sa druge strane okeana. Zanimljivije je sigurno reći po čemu je to ovaj album drugačiji od prethodnih. Potrebno je pre svega napomenuti da je sam Slash ljubitelj analognog snimanja, odnosno snimanja preko trake, kao što se to radilo u prošlosti. World On Fire snimljen je upravo tako, isto kao i njegov prethodnik Apocalyptic Love. Međutim, za razliku od pre dve godine, glavni producent ovoga puta bio je Michael Elvis Baskette, inače čovek koji je radio albume Alter Bridg-a. Pored ovog, drugi glavni razlog otpočinjanja saradnje bila je upravo obostrana privrženost analognom snimanju koju podjednako gaje  i Slash i producent Elvis.

Druga važna razlika je u tome što je prethodni album snimljen i urađen kao "live" album, sa vrlo malim overdub-ovima. World On Fire urađen je više u maniru nasnimavanja, pa samim tim i zvuči dosta tvrđe od svog prethodnika.Još jedna bitna činjenica  oko novog albuma je i ta, da je Slash odsvirao sve gitarske deonice na albumu, uključujući i ritam gitare. Nekada su taj posao zajedno sa Slash-om radili redom Izzy Stradlin, Gilby Clarke, Ryan Roxie, Dave Kushner, dok je na prethodnom albumu ritam gitare odsvirao Myles Kennedy. Za one koji nisu znali Myles je takođe vrlo talentovan gitarista, koji to pokazuje u svom bendu Alter Bridge, gde sa Markom Termonti-jem čini gitarski duet.

Kada je reč o omotu  za album, on predstalvja delo umetnika po imenu Ron English, koji je kreirao omot za prvi Slash-ov solo album iz 2010.godine. Od drugih zanimljivosti možemo izdvojiti i to da je Slash ma koliko se trudio da ima "old school" pristup u radu, većinu ideja za ovaj album prvenstveno je snimao u svom iPhone uređaju (mada u intervju tvrdi da je to bilo na Samsung-u) (13). Šalu na stranu. Kako god to bilo, evo jedne pouke za mlade muzičare: Ne stidite se svojih ideja, snimajte u svoje telefone, kompjutere, razne druge uređaje, ko zna kada može da zatreba!

Za sam kraj ću preskočiti ustaljeno davanje ocene albumu, ali ću zato izdvojiti nekoliko bitnih činjenica koje su obeležile ovo izdanje kao i samu grupu. Da grupu, dobro ste čuli! Ovaj album deluje mnogo organizovanije i konkretnije od prethodnih, a jedan od osnovnih razloga za to je , kao što je pomenuto na početku, da ova ekipa ljudi zapravo funkcioniše kao bend. Možda njihova imena stoje odvojeno na omotu u onom rogobatnom nazivu, ali svakako godine koje su prošle, svirke koje su odsvirane, kao i provedeni zajednički trenuci, doveli su do povećanja energije i uspostavljanja odlične hemije u samom bendu. To se i te kako da primetiti prilikom preslušavanja albuma. Još jednom napominjem, ovo nije Slash-ova solo ploča, on je ste gazda benda, odnosno šef projekta, ali uspeh je više nego zajednički. Ako neko misli drugačije neka mi na primer objasni koja je to suštinska  razlika između ovog i benda Whitesnake, kada govorimo o načinu rada i funkcionisanja. Drugo, ovim albumom Slash and Co. pokazuju dobar kontinuitet u radu, što je za svaku pohvalu i pored činjenice da Myles  radi uporedo i sa svojim matičnim bendom Alter Bridge-om. Treće, i možda najvažnije: da bi se shvatio i prihvatio ovaj album, mora se napraviti jasna razlika i staviti distanca između onoga što je nekada bilo i onoga što je danas. Tu naravno mislim na Guns N Roses period. Iluzorno je tražiti ili očekivati neki novi Welcome To The Jungle, Rocket Queen ili Sweet Child Of Mine. Te pesme su radili neki drugi ljudi u nekom drugom vremenu i nekim drugačijim okolnostima, bez obzira što je Slash bio prisutan u svemu tome. Samo tako se može razumeti i prihvatiti ono što danas predstavljaju Slash feat. Myles Kennedy and The Conspirators, a to je i više nego zadovoljavajuće. Lestvica je definitivno podignuta na još viši nivo, što se tiče Slash-a i ove ekipe. Sada ih čekamo na još jedno druženje kod nas u Srbiji, što da ne !


Facebook page- Slash feat Myles Kennedy and The Conspirators
Facebook page- Slash



Septembar 2014.                                                                                    Autor:   Janko Petrović


Uputnice/Reference

1. Prvi album Slash iz 2010.godine ipak je predstalvjao solo projekat na kome je gostovao veliki broj muzičara, jedan od njih bio je i Myles Kennedy.
2. Classic Rock - Slash feat. Myles Kennedy and The Conspirators, Limited Edition Editors Pack, United Kingdom, Septembar 2014.godine, Front Page
3. Ibid. str-12
4. Ibid. str- 26
5. Ibid. str- 26
6. Ibid. str-11
7. Ibid. str-18
8. Ibid. str-29
9. Ibid. str- 29
10. Ibid. str- 30
11. Ibid. str- 82
12. Ibid. str- 41
13. Ibid. str- 10

Uvodnik - info

JunkYard Rock Stories - Modern Hard Heavy Sleaze Glam Street Punk Grunge Rock!

Uvodnik

Pozdrav svima! 

Ovaj blog (vebsajt), a od 2019.godine i podkast,  namenjeni su isključivo Rock 'n' Roll muzici. Recenzije, analize, opis bendova i muzicara, kritički osvrti na događanja u svetu rock muzike, samo su neke od tema o kojima će ovde biti reči. 

Teme će uglavnom biti bazirane na trenutnim dešavanjima i novinama u svetu rock muzike, ali isto tako mala putovanja u prošlost neće biti izostavljena. Pretežno će se tekstovi odnositi na strane grupe i muzičare, dok po nekad, ako za to bude prilike, akcenat će biti stavljen i na domaću scenu i to po ličnom izboru, ukoliko zadovoljava određene kriterijume. Suštinski, Junkyard Rock Stories je  pre svega okrenut fanovima i ljubiteljima rock/metal muzike, pa tek nakon toga podržavanju nekakve "scene" . Ima toliko puno drugih mesta koja podržavaju scenu. Mi to radimo na jedinstven način kroz naše muzičke plejliste. 

Cilj ovog bloga je u tome da predstavi rock muziku onakvu kakva jeste u vremenima kada ona gubi bitku sa raznim drugim pošastima i vidovima nekulture.

Kod nas postoji veliki broj muzičkih portala koji se bave rock tematikom, tako da poenta JRS nije u tome da im protivreči već da se sa njima dopunjuje i tako daje doprinos u zajedničkoj borbi za promociju kvalitetnih muzičkih vrednosti.

S obzirom da je ovo, manje više lični blog, izneta mišljenja i odabir tema biće u skladu sa sopstvenim poimanjem Rock 'N" Roll-a, ali to nikako neće loše uticati na ostale žanrove i podržanrove  ove kompleksne muzike. 

Tekstovi će uglavnom biti na srpskom jeziku, a ukoliko bude potrebe mogu se naći i na nekim drugim svetskim jezicima.

Kao autor/autori tekstova zadržavamo potpuno pravo nad istima, svaka neovlašćena distribucija bez prethodnog konsultovanja sa autorom smatraće se za plagijat!

Od avgusta 2019.godine uvodimo i novi vid komunikacije, odnosno jednu vrstu emisije, podkasta, ili kako god to želite nazvati. 

Obavezno zapratite kanal na Youtube-u: https://www.youtube.com/user/sixamjunn/featured

Ili ako volite podkaste u svom izvornom formatu: https://anchor.fm/junkyardrock

Od 2020.godine otvoren je poddomen Junkyard Rock Stories - Vesti na kojem možete pročitati najnovije vesti.

Septembar 2014.                                                                                                         Janko Petrović

                                                                                     

O autoru i osnivaču:

Janko Petrović  - master političkih nauka, rock novinar, rock entuzijasta, gitarista i osnivač bendova Critical Solution Revisited (Niš), Filthy CatHouse (Beograd). Takođe svira i u norveškoj grupi Sedansored. Veliki poštovalac rock 'n' roll muzike i svega ostalog što uz to, je li, ide. :)  You name it!


English version

You are  visiting the pages of Junkyard Rock Stories blog/webzine. JRS exist in order to promote rock and metal music. Right now we do not have pages written in English but we do have Google Translate. We are working on it to launch the english (or some other) version of the website.

Until than, if you have any questions, you can contact us on junkkysixx@gmail.com