Kultni slovenački bend Leibach održao je koncertu je u niškoj Banovini prvi put nakon osam godina pauze i to u sklopu OPUS DEI REVISITED.
Ova turneja bazirana je na pesmama sa albuma Opus Dei iz 1987.godine koji je ove godine dobio i remasterizaciju i novo izdanje. Leibach na ovoj turneji izvodi sve pesme sa ovog legendarnog albuma.
Sjajna atmosfera uz pevanje i skakanje ali i 16 minuta tišine za nastradale u Novom Sadu na polovini koncerta, ovekovečili su ovaj događaj u gradu na jugu Srbije. Iako je od Leibach-a poruka je bila jasna kao dan. Na kraju koncerta orilo se i “ pumpanje” nakon čega se bend vartio na bis da dovrši započeto.
Nakon Beograda i Ušća Guns N' Roses su nastavili sa svojom svetskom turnejom predugačkog imena, nastupom u Sofiji da bi potom došao i Beč.
Između ta dva koncerta desila se velika tragedija, odlazak Princa tame Ozzy Osbourne-a, pa su Gunsi samim tim svoju posvetu dali na pomenutom koncertu u Beču. Svirali su čak dve Black Sabbath obrade, što nikako nije bio slučaj do sada jer se uglavnom izvodila uvek po jedna. Ovoga puta i Never Say Die i Sabbath Bloody Sabbath.
Ipak, ono što mi je ostavilo najveći utisak je Axl-ov komentar pre izvođenja pesme Never Say Die. U svom stilu, nekada veoma brbljivi frontmen rekao je sledeće:
"Slash i ja smo prvi put slušali zajedno ovaj album. Bio je to jedan od onih albuma za koje su mediji rekli da je sranje ali medije ne treba slušati i uvek treba sami da pravite svoj izbor. Ovo je Black Sabbath pesma koja govori o tome da nikada ne treba odustati i zajebati sve!"
Voli čovek Never Say Die!. Nije ni čudo da su baš sa njega izvukli pesmu Junior's Eyes koju realno ni najveći fanovi Sabbath-a ne slušaju i odsvirali je na Back To The Beginning koncertu. Da imam uvid u analitiku na Spotify-u ili Tjubu, pa da vidim koliko se ta pesma slušala nakon toga. Verovatno mnogo. A jbg, uopšte nije ni loša. Stari su znalci taj Axl i Slash.
“Slash and I started listening to this Black Sabbath album. It was one of those albums that media said wasn’t good. You can’t listen to media, you gotta make your own choice. This is a Black Sabbath song and it’s about not giving the fuck up.”
Au, kako dobar bootleg koncerta grupe Gost i to ni manje ni više nego iz legendarnog Madison Square Garden-a u Nju Jorku. Slušajte ovo i sačuvajte pre nego ga Ghost ili YouTube zabrane i skinu sami.
Kvalitet snimka je više nego odličan, s obzirom da je, jel'te bootleg u pitanju. Oni se ne snimaju telefonima već posebnom opremom, kao u stara dobra vremena.
Prema tome, autor ovog snimka ispada da ništa nije prekršio. Uživajte!
Ghost je upravo, po ko zna koji put ove godine, zapalio internet svojim najnovijim nastupom na Jimmy Fallon Late Night Show-u!
Morali smo da čekamo da Tobias ode u Ameriku, i to konkretno u Nju Jork, da bi smo dobili jedan kasvetan simak benda Ghost sa Skeletour turneje kojom bend promoviše novi album Skeleta. Album naravno, ne samo da je novi, nego je i Bilboard No.1 uzgred.
Međutim, preterao ga je Toblerone Fudge ili ti Tobias Forge da vam pravo kažem. U jednom segmentu cele te ludnice.
Kada je turneja počela bio sam sto posto na strani zabrane korišćenja telefona. Računao sam, ok, ljudi koji idu na te rituale (ja nisam bio), neće snimati ništa tako da neću morati da po internetu gledam loše snimke na sve strane. Snimiće već nešto sam bend i izbaciti kroz svoje emisije Ghoulbangers Ball.
Uf ala sam se prevario. Jedna za drugom ređale su se epizode GTV sa sve iz naftalina izvađenom Vanesom ali od snimaka ništa. Sve sami intervjui sa decom koja ridaju za Papom i tako u krug. Bilo je nešto malo po sekundu dve ali to se ne računa.
A onda je došao i taj Oslo. Neko je napravio snimak, ja ga šerovao i čak dobio ban sa jednog komjunitija na X. Kažu ne sme se to. Ma nek se teraju.
Tako je bilo u Evropi, dakle, mršavo i po neki procureli snimak. Ali kada je bend zakoračio na američko tlo i počeo turneju 9.jula u Baltimoru, sve se promenilo. Papa i njegovi Gulovi bušni su na sve strane. Kao švajcarski sirevi. Ameri ne šljive "phone ban" pravilo ni dva posto. "Ja za moje pare (misli se na kartu koju je platio), ima da radim šta ja hoću" - uglavnom ćete čuti kao objašnjenje ljudi koji snimaju i kače to po tjubu.
Ima u toj izjavi nečeg surovo američkog...
No da skratim priču. Pokušao je Tobias Forge Papa (sada peti) da ublaži malo pa je pustio jedan Call Me Little Sunshine uvod, al brate opet mnogo kratko i na kašičicu.
I tako dođosmo ponovo na početak. Da, jeste bušno na sve strane i ljudi gledaju kada se na nešto novo naleti (gledaju i ovi što kenjaju online i što banuju druge, al se prave i ćute kao p), ali ništa ne može da se uporedi sa kvalitetnim live snimkom kao što je ovaj koji smo dobili od čika Jimmy Fallon-a.
Ghost je otprašio Lacrhyma, doduše nešto skraćeneiju varijantu, jer jbg, televizija je to pa još i američka, i još jednom dokazao da je trenutno najveći rock bend na svetu. Kakvi bre lažni President-i i dosadni Sleep Tokeni. Čista sintetika. Manite me s tim.
Internet gori.
A vi gledajte i sami.
Ja sam inače o bendu Ghost mnogo toga pisao i snimao ove godine na engleskoj verziji Junkyarda, tako ako ikog to uopšte zanima neka pogleda na linku ispod. Ima tu i reakcija, nekih analiza a bogami ima i jedan sveobuhvatni report sa evropskom+g dela turneje koji sam sklapao i pisao nedeljama.
P.S. Ja se i dalje nadam da će kad se cela ova Skeletour kalakurnica završi, Tobias ipak izbaciti neke kvalitetne snimke.
Kakav šok. Ne volim da pričam online i pišem o tome kad neko od muzičara umre. Jednostavno ne osećam da je to potrebno u takvim trenucima.
Ipak, evo me, kucam po tastaturi, jer ipak, ipak je to Ozzy Osbourne - legenda ovog našeg malog sveta zvanog rock i metal muzika. I ne samo toga. Ozzy je bio pop ikona u svakom smislu tog pojma koji prevazilazi granice muzičkih žanrova...
Svega 17 dana nakon nastupa ba Back To The Beginning koncertu koji je održan u Birmingemu. Neverovatno. Koliko nam je tek sada svima drago što se taj koncert održao...
Šta reći, jbt, otišo sam da odgledam seriju i isključio se sa neta da bi nakon tih četrdesetak minuta nakon što sam se ponovo nakačio, shvatio da ovaj svet više nije isti.
Gunsi u Beogradu prvi put nakon 13 godina. Ne, nije im ovo bio prvi nastup u našoj zemlji, kako napisa neko ko im vodi stranice na društvenim mrežama. Šta ćeš. Otkud zna taj sirotan gde je bend od kog prima platu sve po svetu svirao. Mislim, mogo je da izgugla i proveri na Setlist.fm, ali nema se vremena za takve stvari danas, jel tako?
Nije ni bitno. Nakon hiljadu komentara ispod očajnog litografa za nastup u Beogradu, i taj problem je rešen.
A Gunsi? Pa šta da vam kažem - spektakl! Pričam o tome i tupim prste i tastaturu još od kad postoje ovaj i onaj drugi sajt. Ali neće niko da čuje. Internet je to. Šta ima tamo neki lik da mi priča da su Gunsi opak bend i u 2016. i u 2018. (kada sam ih i sam gledao), a i u ovoj 2025. Ja znam da Axl peva kao Miki Maus, Slash ne zna da svira, Duff izgleda kao voštana figura a ostali su bitni kao R u Marlboro, moglo se čuti na razne strane od svakojakih muzičkih "znalaca".
Dobro, de, da ne trtljam i ja opet. Nisam bio na koncertu na Ušću stoga i nemam pravo da nešto pričam. Ali jesam imao ljude na terenu kako i armiju drugih fanova na mrežama koji su mi više nego dočarali ceo događaj.
To ćete morati da pročitate na engleskoj verziji Junkyarda. Tamo je opsežni i pravi izveštaj sa koncerta iz prve ruke. Reakcije, komentari, slike, snimci i sve kako treba i dolikuje.
Sve u svemu, jako dobra i bitna stvar za rock muziku uopšte u našoj zemlji. Jeste, bilo je i propusta, i to ogromnih. Nesposobni su morali da po ko zna koji put pokažu da im u toj disciplini nema ravnih. Sjebali su sistem za plaćanje kako piva i vode, tako i karata ali i merch-a. To za pivo Axl-a i ekipu verovatno nije briga ali će za merch nesposobni možda morati i da plate kad tad.
Dakle Gunsi su došli i oduvali. Axl je bio ne na vrhuncu onoga što može da pruži u 63.godini života nego i mnogo iznad toga. Duff je prvi put svirao u Srbiji kako reče. Slash je pokazao da je i dalje vodeći u svetu gitare. Richard Fortus je publici konačno stavio do znanja da je vredan dresa koji nosi još od 2002.godine. Dizzy Reed neprimetan ali bitan kao i uvek, a Melissa se čak i zahvalila na netu za nekakvu tortu koju je dobila.
Fanovi su zadovoljni, posebno ono najverniji. Ostali koji su došli da budu viđeni (i da se slikaju), za koje me briga koliko i za sneg u januaru, valjda su nešto i sami mogli da nauče te večeri, jer iskreno ne znam zašto su uopšte došli.
Sigurno ste pitate zbog čega ovo tražim od vas? Zašto bi vas jedan sajt posvećen rock i metal muzici savetovao da NE SLUŠATE određeni bend? Ne. Niie ovde reč ni o kakvoj vrsti zlobe ili lične netrepeljivosti, radi se jednostavno o želji da vas spasim trovanja vaših mozgova.
Band pod imenom The Velvet Sundown koji se nedavno pojavio na Spotify-u i ostalim striming servisima, je u roku od svega 5 dana prešao put od nepoznatog benda do benda sa 600 000 mesečnih slušalaca na ovoj platformi.
Neki novi Stonsi ili Bitsli, ili možda novi Gunsi? Ne, ne. Kratko i jasno: OVAJ BEND JE KOMPLETNO NAPRAVLJEN UZ POMOĆ VEŠTAČKE INTELIGENCIJE -AI BEND!
Dakle sve kod ovog benda je lažno. I muzika, i pesme, i tekstovi, i biografija, i slike. Ovaj bend nema istoriju i ovi ljudi ne postoje.
Pa, ko onda to uopšte sluša? Pošteno pitanje koje ni meni nije sasvim jasno. Moguće je da postoje drugi bot AI kanali koji vrte pesme ovkavih bendova a moguće je i da su one lukavo gurnute u neke od najpoznatijih plejlista koje ljudi slušaju kada rade nešto skroz deseto, te u tom slučaju i ne primete šta slušaju.
Sve u svemu stvar je odvratna i treba se izbegavati u širokom luku. Upravo zbog ovoga muzika propada, klinci ne žele da prave nove bendove niti da kupuju opremu. Uništavanje kako muzičke tako i industrije muzičkih instrumenata.
Užas.
Ovome treba stati na put dok još nije kasno, a možda već i jeste!
Imam potrebu da vam ispričam jednu anegdotu o tome kako danas fukncioniše internet naš nasušni. Uradio sam Fan Poll za najbolje pesme grupe Cinderella. To je nešto što s vremena na vreme volim da odradim na engleskoj verziji Junkyarda. Pre toga radio sam Hardcore Superstar, Faster Pussycat i za Iron Maiden. Možete ih naći na linku ovde.
Dakle, u današnje vreme imati sajt, pisati članke i nadati se nekom saobraćaju preko Google-a je ravno čekati Godoa ili šta god slično. Da padne nebo. Da ja postanem kineski car. Whatever. Jednostavno i da uradite dobar SEO, da vam padne prva strana - teško. Osim možda ako je reč o nekoj najopskurnijoj stvari o kojoj nikad niko ništa nije pisao. Imam zapravo i jedan takav tekst. Ipak, za takve situacije treba vam ili dobro istrenirani pas tragač ili neki detektor da bi ste pronašli sopstveni link na Google-u.
Da ne pominjem tek što sad već živimo u novom dobu, AI dobu. Tako da Google search iz dana u dan, ali bukvalno, sve manje i manje vredi. No, to je tema za neku drugu priliku.
Dobro, znam, smorili ste se. Evo stižem do poente. Kad radim te fan polove, opit pravim na raznim društvenim mrežama. Gde god a ima fanova za tu konkretnu stvar. Tako i na Reddit-u. Tačnije Hair Metal subu, gde Cinderella valjda pripada, jebem li ga.
Takođe tu i kačim link kad bude gotov. Što sam uradio i ovoga puta, da bi mi jedan korisnik napisao komentar: "da bi vas spasio da ne ulazite na ovaj clickbait link evo vam cela lista pesama". I tako iskopira celu listu...
Da bi onda drugi, očigledno još "pametniji" od njega rekao sledeće: "hvala ti što si me spasio od toga da udjem na ovaj link da bi video da je ova lista pogrešna".
Šta bre?
Dakle kao prvo, ja zaista ne razumem šta je ovde kog đavola cliclbait? Piše doslovno "Ovo je fan poll najboljih pesama grupe Cinderella". I kad kliknete na moj "buđavi link", dobijate upravo to: najbolje pesme grupe Cinderella. Odgovor dotičnog je da nije poenta Reddita da on klikne na link koji ga vodi van paltforme. Ja se stvarno izvinjavam što sam uznemirio njegov palac da napravi još dva tri klika, ali ja da za nešto trošim dane da bi stajalo svima na izvolte... neće da može. I apsolutno za tako nešto nisam kriv ja.
Ovog drugog što mu je IQ manji od broja cipele neću ni da komentarišem. Listu nisam pravio ja lično već je ona rezultat preferencije većine. Al jbg, i tu cipelu verovatno sramota što je nosi takav genije. Da ne pominjem tek to da sam taj isti sub i upitao za ovaj poll pre nekoliko nedelja.
Mislim, nije ovo kukanje, da se razumemo. Dešavalo se i pre a vidim i drugima. Jednostavno sam hteo da to podelim sa vama.
I tako, ostadoh ja bez dobrog dela traffic-a jer je glupost očigledno (odaaavno) postala esencija današnjeg interneta našeg nasušnog. I ne samo interneta već i generalno ljudi u rock i metal zajednici.
Eeeee, kako mi nedostaje tamo neka 2007-a i internet bez reklama, algoritama i botova bez mozga sa mobilnim što im je sraso za šapeterinu.
Retko, vrlo retko imamo priliku da čujemo kako se Junkyard pominje bilo gde u domaćem medijsko-novinarsko-muzičkom prostoru. Osim retkog izuzetka koji se zove podkast Svijet Oko Mene, ovoga puta našli smo se i kod Daška i Mlađe, takođe u podkastu. Nihovom. Dva momka iz Vojvodine tu nešto pričaju i puštaju malo muzike. Novo u etru i meni lično nepoznato, sve do sada.
Momci su puštali pesmu grupe Nomad iz Novog Sada o kojoj sam nedavno pisao, a vest o pesmi su našli upravo na ovom sajtu. Interesantno. Pažnju mi je na to skrenuo gitarista grupe Nomad, i hvala mu na tome.
Ni krivi ni dužni, tu smo:
"Nabasavši na genijalni sajt Junkyard Rock Stories. Prestižni magazin koji pokriva prekaljenu rock muziku, uglavnom bendova koji su na ivici smrti od starosti, pročitao sam o grupi Nomad..."
Reče jedan od voditelja podkasta, te pusti pesmu grupe Nomad Tuđe Ruke.
Ništa, hvala momci na "lepim" rečima!
A vi pustite pa slušajte na 2 sata i 16 minuta. Ili celo. Aj pa tako!
U ovim neskladnim vremenima za rock n' roll (a kad je pa bilo drugačije), čovek mora stalno da traži neke nove prolaze kako bi došao do cilja. Šta je cilj, ja ustvari nemam pojma, Znam samo da je ovo što se ovde radilo uvek bilo iz srca.
Pa tako i sam početak sada već daleke 2014, ovde na ovoj adresi i u ovom istom web programu. Pa i taj podkast 2019, YouTube 2022, engleska verzija 2023, pa opet YouTube 2025, i sada ovo! Alat je sredstvo Ono koje se menja u skladu sa situacijom i vremenom, ali ako se njime pravi nešto što se stvarno voli, manje je bitno da li će da se kuje, izliva ili tuca. Ko ume naravno.
Dakle, nakon dve i po godine pauze Junkyard Rock Stories se vraća na svoje originalne stranice. Ne, engleska verzija sajta nije izumrela, iako joj se to iz meseca u mesec stalno pripisuje. Tu je, i ostaće do daljneg.
Stvar je u tome što je za te dve godine nekako izbacila ovu srpsku, originalnu. Mislim, volim ja da pišem i brbljam na engleskom, ali ponekad jednostavno hoću da se vratim svojim izvornim mislima i kažem šta mi je na duši bez da palim pregrejani translator u svojoj glavi.
Znači idemo ponovo sve isto ali različito. Domaća scena. Ono što sa nje meni prigoduje. A ima toga uvek po malo, nije baš da je sve tako crno. Mislim, u većini slučajeva jeste, ali ajde nije to sad toliko bitno.
Ovaj novi početak, ustavari nastavak, zvaćemo skraćeno - Junkyard RS, čisto mala razlika, mada otpad (junkyard) je otpad kako god da okreneš.
Motley Crue su definitivno bend koji je obeležio osamdesete. Pet albuma sa multimilionskim tiražem, grandiozne turneje, jedan No.1 album, ekscesi, ludilo i sve što uz to ide to, samo su deo onoga po čemu je ova grupa ostala poznata. Bili su između ostalog i pokretač trendova koje su kasnije drugi bendovi sa scene slepo pratili. Sve u svemu, u toj prvoj deceniji postojanja postigli su sve što se moglo postići. A onda su došle devedesete...
Ovu turbulentnu i krajnje problematičnu deceniju za bendove žanra u kojem su Motley Cruebili apsolutni kraljevi, počeli su sa unutrašnjim problemima nasleđenim sa beskrajnih turneja, što je dovelo do razilaženja Vince Neil-a sa ostatkom benda, pokušaja promene zvuka i stila, turneja sa polupraznim salama itd. Onda su došle i poznate “glumice”,Baywatch, video kasete, još ekscesa i lutanja, previše ličnih tragedija i ponovnog ujedinjavanja…
A šta je za svo to vreme bilo sa muzikom? U toku ove decenije snimili su i tri albuma: Motley Crue (1994), Generation Swine (1997) i New Tattoo (2000) uz još nekoliko kompilacija. U to ime predstavljamo vam listu najboljih pesama koje su snimili u toku ove teške decenije, po našem mišljenju!
11. 1st Band On The Moon (New Tattoo 2000)
New Tattoo iz 2000.godine (da, 2000 spada u 90-e) bio je samo još jedna tetovaža na telu, kako ga je u knjizi The Dirt opisao Nikki Sixx. Album bez Tommy Lee-a za bubnjevima koga je zamenio Randy Castillo, možda nije bio na nivou onih iz 80-ih, ali jeste bio neka vrsta povratka tom zvuku. Sa eskperimentima i alternativom se završilo i pesma kao što je ova podesetila je na stare dane ogoljenog rokenrol Crue-a. Kako su se stvari tokom vremena promenile i svet postao isuviše politički korektan, Motley Crue su svoju ekcesnu zajebanciju preneli na Mesec. Prvi bend koji je svirao na njemu i to sa celokupnim unikatnim sleazy-motley razvratništvom. Muzički, ova stvar kao i skoro ceo ovaj album, predstavlja pravog naslednika Dr. Feelgood iz 1989.godine po mišljenju mnogih i dan danas.
10. Bitter Pill (Greatest Hits 1998)
Motley su oduvek bili bend koji je voleo da izdaje kompilacije. Ali kako bi vas naterali da je kupite, znalački su na gotovo svakoj od njih ubacivali i nove pesme. Pa tako i na ovoj iz 1998.godine gde pored ove numere postoji još i pesma pod nazivom Enslaved, posebno snimljena za ovu kompilaciju. Ova godina bila je veoma turbulentna za bend. Neuspeh sa prethodnim albumom naterao ih je da počnu da razmišljaju o povratku starom zvuku i zapravo su ove dve pesme i preteča albuma New Tattoo na kojem su tu svoju nameru i potvrdili. Gorke pilule morali su da gutuaju sva četvorica tih godina, posebno Tommy Lee koji je te 1998. završio u zatvoru i ostao bez braka sa legendarnom Pamelom Anderson, a na kraju i otišao iz benda. Proći će mnogo godina do njegovog povratka, tako da su u tom trenutku ove dve numere bile poslednje koje je originalna postava snimila.
9. Flush (Generation Swine 1997)
Generation Swine je za većinu Crue fanova jednostavno bio promašaj, dok je za druge, one malo fleksibilnije, ovo jedna riznica interesantnih pesama kakva ni pre ni posle te 1997.godine više nikada nije viđena. Probali su na ovom izdanju da budu alternativni, probali su da ubace grunge, industrial, na momente bili Pantera a onda potom i Stone Temple Pilots. Bilo je promašaja ali bilo je i pesama gde su uspeli da budu to što jesu, samo u malo drugačijem maniru. Jedna od boljih numera sa ovog albuma je pesma Flush. Alternativna do srži i sa ozbiljnom temom o tome kako se nositi sa tim kada neko izvrši samoubistvo. Nije Crue bio samo puka zabava. Makar ne devedesetih.
8. Misunderstood (Motley Crue 1994)
Što se ozbiljnog Motley Crue-a tiče album iz 1994. prednjači u tome. Za mnoge najbolji album u diskografiji benda koji jedino što je loše uradio te 1994. je što je zadržao nepromenjeno ime grupe, po rečima samog Sixx-a. Sa ovog albuma na kojem je glavne vokale preuzeo John Corabi, jedinom bez Vince Neil-a, poprilično je teško odabrati pesme za ovu kompilaciju. Uzeli smo Misunderstood jer se radi o jednoj od prvih pesama koje je bend napisao sa novim pevačem i koja je bila singl. Priča o životu ljudi koje je taj isti život "prošao". Grungy, bluesy, swampy, alternativ - to je Crue sredinom devedesetih. U ovoj pesmi se akustika pefektno prepliće sa rifovima i na momente se može steći utisak da se radi o nekom bendu sličnom grupama kao što su Soundgarden, Mother Love Bone ili slično. Ali ne, ovo je Motley Crue, i to moćni Crue!
7. Angela (Decade Of Decadence 1991)
Ova kompilacija predstavljala je retrospektivu svega postignutog tokom 80-ih, te čuvene dekadentne dekade, koja u svakom pogledu to i jeste bila za Motley Crue. Nekoliko novih pesama na ovoj kompilaciji ukazivalo je u kom pravcu bend planira da nastavi sa novom muzikom. Osim Rock N Roll Junkie koja je izašla 1990.godine (pa samim tim ne možemo da je stavimo na ovu listu), obrade Sex Pistols-a Anarchy In UK, tu je i Angela koja muzički gledano predstavlja pravu pravcatu glam metal himnu ranih 90-ih i koja muzički sublimira sve što je bend odsvirao pre toga. Ovo je stari dobri Motley Crue još uvek i to sa Vince-om. Devedesete tek što su počele...
6. Power To The Music (Motley Crue 1994)
Power je pesma koja otvara album iz 1994.godine i samim tim je ta prva šokantna stvar koju slušalac čuje prilikom otvaranja novog Motley Crue poglavlja. Rifovi tvrdi kao zemlja, Corabi-ev vrisak, ritam sekcija koji sabija - to je Motley Crue nove generacije koja sada više preferira Pantere, Alice In Chains-ove i ostale vedete ranih 90-ih. Poruka ove pesme mogla bi biti ta da Motley Crue poziva industriju i izdavačke kuće gde im poručuje: "bez obzira što nas više nećete, mi smo tu i možemo da budemo i jači i tvrđi i ozbiljniji od vaših novih ljubimaca, ako nam se tako hoće"! P.S. Mogli smo ovde da stavimo bilo koju drugu stvar sa albuma, jer su prosto sve vrhunske.
5. Hell On High Heels (New Tattoo 2000)
Rekli smo već da ne New Tattoo bio neka vrsta povratka na starom. Čak je i odabir producenta bio promena u tom smeru. Bob Rock koji je producirao nekoliko prethodnih zamanjen je Mike Clink-om koji je producirao Appettite For Desctruction. Hell on High Heels je bila je singl pesma u to vreme i po svom prizvuku mogla bi bez problema da se nađe na Dr. Feelgood albumu. Ima još dobrih poput ove na albumu kao što stu recimo Dragstrip Superstar, Fake, She Needs RnR i dr. Mick Mars je posebno bio srećan ovim izdanjem i povratkom na stari dobri Motley: "tokom snimanja albuma Personality #9 (prvi naziv za Generation Swine), terali su me da skroz promenim svoj način sviranja da sam imao utisak da sam najgori gitarista na svetu". Velika je šteta što pesme sa ovog albuma ne sviraju i danas. Neće Tommy Lee jer nije bio tu da ih snima, jednostavno. Ko je gledao koncert Lewd, Crued and Tattoed iz 2000. zna o čemu govorimo.
4. Smoke The Sky (Motley Crue 1994)
Ovu pesmu biramo jer jednostavno ima najmoćnije rifove i najtvrđi vajb na albumu koji ceo sazdan od istih tih sastojaka. Šta se to puši na nebu u ovoj pesmi nalazi se u samom tekstu tako da to ne moramo da vam doslovce objašnjavamo. Motley su hteli da budu heavy to the max, i uspeli su u tome. Smoke The Sky je vrhunski primer da i najveći kritičari mogu da budu ućutkani u nešto više od tri minuta!
3. Afraid (Generation Swine 1997)
Top 3 dame i gospodo! Ovde stvari mogu da se postave na nekoliko načina, ali mi smo birali ovako. Afraid je ubedjlivo najbolja pesma sa oklevetanog Generation Swine albuma. Već smo rekli da su na njemu po svaku cenu hteli da budu ono što nisu i samim tim napravili nekoliko kardinalnih promašaja. No ipak, ovoj fenomenalnoj pesmi u kojoj NIkki Sixx peva svojoj budućoj ženi, plavokosoj Baywatch/Playboy plivačici, zvanoj Donna D'Errico, imamo perfektno spajanje starog dobrog Crue-a sa vrištavim Vince vokalima i novog alternativnog i uvrnutog vajba kojeg su se tako tvrdoglavo držali. Jednostavno su se sve kockice poklopile i zato ovu pesmu ne treba unapred osporavati samo zato što dolazi sa pomenutog albuma.
2. Hooligan's Holiday (Motley Crue 1994)
Ako je prethodna stvar bila vrhunac albuma iz 1997.godine onda je na ovom iz 1994. to upravo pesma Hooligan's Holiday. To su ti hitovi o kojima stalno pričamo. To je ono kad se sve poklopi i složi u jednu savršenu celinu. Takođe masivna i heavy, sa brutalno jakom ritam sekcijom i gitarama sa druge planete (možda sa Marsa), ipak se za nijansu izdvaja od ostalih upravo zbog toga što ima tu upečatljivost koja momentalno grabi, ne popušta i zakiva za dno. Prava je šteta što je Motley Crue sa ovako kvalitetnom muzikom zapravo tih godina doživeo totalni kolaps. Što zbog nasleđa, što zbog industrije, što zbog samih fanova koji jednostavno nisu ovo mogli da svare kao Motley Crue. Šteta je i što se ove pesme ne sviraju uživo makar ponekad na današnjim koncertima. Od strane benda ne, ali je zato John Corabi 2018.godine izbacio Live album na kojem je odsvirao sve pesme sa ovog albuma i koji morate obavezno da poslušate!
1.Primal Scream (Decade Of Decadence 1991)
Nažalost jedina pesama sa ove liste koju bend svira i dan danas. Ustvari, radi se o numeri koja je neizbežni deo svake plejliste u poslednjih 30 godina. I to nije slučajno. Još jedna sa pomenute "dekadentne kompilacije", Primal Scream je verovatno najbolji primer toga kako bi Motley zvučali da se nisu posvađali početkom decenije. Pesma je sama po sebi ozbiljnija, malo mračnija i više heavy nego što se do tada radilo, što je početkom devedesetih uočeno kod većine bendova tzv glam metal scene. To je bio put kojim su mnogi nameravali da krenu ali su iz već dobro poznatih razloga bili sprečeni. U ovoj pesmi perfektno se prepliće Sixx-ov potmuli bas, Mick-ove moćne gitare, Tommy-ev vajb, a Vince je tada zvučao kao nikad u životu. Ona takođe ima i taj jedan sastojak koji kasniji radovi nemaju - zadržala je taj prepoznatljivi sleaze, koji je sa merom doziran. Da su napravili ceo album baziran na ovoj pesmi, sigurno bi nadvisio Dr. Feelgood u svim mogućim parametrima.
To je to. Najboljih 11 pesama grupe Motley Crue iz 90-ih po našem mišljenju. Očigledno nisu samo jurili plavuše, snimali kasete i propadali u sopstvenim porocima i nesrećama. Bilo je tu dosta dobre muzike i nije bilo lako odlučiti se za ovih 11. Mogli bi smo da napravimo i sledećih 11, kao neku drugu ligu, ako ove uzmemo da su prva. Ili još bolje da čujemo vas. Koje su vaše omiljene Crue pesme iz ove decenije? Pišite u komentarima ispod teksta, zanima nas šta mislite! Uz to ako vas zanima, poslušajte i epizodu podkasta u kojo smo rangirali sve Motley Crue albume.
Pozdrav "junkyardrokeri"! Nismo se dugo čuli na ovim stranicama, s obzirom da je fokus već duže vreme usmeren ka nekim drugim stvarima. Mada, ako ćemo iskreno, nije to samo zbog nedostatka vremena. Domaća scena nas nikada nije zanimala u toj meri jer verovatno znate kakvo naše moje mišljenje o istoj. Međutim, to ne znači da na njoj nema rokera koji su kadri da naprave nešto što zavređuje visoke standarde koje smo ovde postavili. I kada tako nešto novo i zanimljivo stigne na adresu, mi smo uvek spremni - da slušamo!
To se ovoga puta upravo i desilo. Stigla nam je pesma grupe Nomad iz Novog Sad pod nazivom Tuđe Ruke. Single prvenac. I iskreno, nije uopšte loše. Rokačina srednje tempa, visoki vokali, opasni rifovi i solaže. Upraco ono što je zaboravljeno ili možda čak i zabranjeno u današnje vreme vrlo čudne muzike koja se podvaljuje kao rock i metal.
Ako ste dovoljno stari (mladi) slušajući Tuđe Ruke ćete se možda setiti bendova Art Diler, Dargoron, Nightfall, pa ajde da kažemo i Atlantida. To je to. To je taj neki heavy rock sa power metal visokim vokalima i nekoliko dugokosih momaka koji obućeni za grad, ipak odlaze u šumu. Kao da će sutra svirati na nekoj 202i, u nekom malom ali ponosnom srpskom mestu u provinciji. Eh, kakva je to scena bila, tih sada već jebeno davnih 2000ih.
Ostaviše nam članovi grupe Nomad Tuđe Ruke u Nasleđe, kako će se zvati i sam debi album. A evo šta su nam momci poslali o pesmi, da ne bude da samo mi pričamo!
Nomad je hard rock bend nastao 2024. u Novom Sadu. Osnovali su ga pevač i tekstopisac Filip Vilić i gitarista Nikola Obradović. Ubrzo se bendu priključio i basista Damir Pekić, a od skoro i poslednji član, bubnjar Bojan Štrk.
Svi mi u sebi nosimo Nomada, onog koji traga, kako spolja, tako i iznutra, krčeći put ka izvoru, svojoj autentičnoj prirodi. Nomad u nama je rekao: „Odlazim, da bih se vratio sebi“, i mi smo ga poslušali, pustili smo da nas reka stvaralaštva ponese!
Kroz pesme postavljamo pitanja, kroz pesme tragamo za odgovorima, odmotavajući klupko ljudske prirode. Ostavite iza sebe zabludu sigurnosti i pođite na put sa nama!
„Tuđe ruke“ je naš prvi singl, priča o vezi koju guta otuđenost, ljudskoj prirodi vođenoj strahovima, koja banalizuje kompleksnost odnosa i suviše lako i površno dodeljuje uloge žrtve i krivca. Polazna su tačka na putu Nomada, koji će kroz prvi album „Nasleđe“ pokušati da odgonetne šta nam je sve predato i ostavljeno kao teret, što nas sprečava da budemo svoji, slobodni i autentični.
Za sada pesmu slušajte na Tjubu i bacite pogled na video, a uskoro stiže i na sve striming servise.
Dobrodošli u prvo domaće rangiranje albuma! Album ranking ako vam je tako draže i poznatije. Sigurno ste nešto ovako već videli na nekom od inostranih sajtova, ili ste možda gledali na YouTube-u. Odmah da vam kažem, nije lak posao uopšte, ali je na kraju ipak zanimljiv i to je jedini razlog zbog kojeg sam se odlučio da ovo uradim. U moru suludih ideja koje mi padaju za ovaj sajt, ovo je sigurno jedna od takvih. Ko je još rangirao nešto sa domaće scene?
Kada sam odlučio da krenem u ovaj podvig, pitanje je bilo koju grupu obraditi. Znate svi da nisam neki ljubitelj domaćeg rock-a, domaće scene uopšte, međutim, to mi nije nimalo otežalo donošenje odluke. Ako se već upuštam u ovako nešto, onda je red za to uzmem neku grupu koja iza sebe ima dovoljan broj albuma i dovoljno dugu i bitnu karijeru. U prevodu, odluka je bila da počnem od najboljih, što po mom mišljenju, Van Gogh sigurno jesu, i oduvek su bili.
Stvar je subjektivna naravno, ali ono oko čega se (valjda) možemo složiti, je da se radi o jednoj od najkompletnijih rock grupa u istoriji domaćeg rocka. Apsolutno me ne zanimaju priče tipa "prodali su se", "prave muziku za fensere", "postali su bend za bine mesnih zajednica", "bend koji volimo da mrzimo"; "bend koji je iritantan jer je frontmen iritantan"... Da me manete sa tim i sličnnim opaskama, kako fanova tako i "nazovi" muzičkih kritičara sa domaćih sajtova.
A sada malo o pravilima.
Prvo, svaki od deset albuma grupe Van Gogh je za ovu priliku preslušan ponovo, najmanje po jednom. Hitove svi znamo i bez toga, ali treba se podsetiti šta se sve krije između tih, svima dobro poznatih pesama. U izbor su ušli samo zvanični albumi, dakle, bez kompilacija, live albuma i kompilacijskih reizdanja. Konačan plasman dobijen je na osnovu tri faktora:
1)Svaki album je ocenjen sistemom: 1- za pesmu koja mi se sviđa, 0/5 - za pesmu koja je tu negde između i 0 - za pesmu koja mi se uopšte ne sviđa. Deluje uprošćeno ali zapravo daje pravi rezultat i pravu sliku onoga što čujete na albumu. U tom smislu, rezultat 10/10 znači da su sve pesme dobre, 8/10 ili 6/11 ili 3/10, logčino, ukazuje na slabije ocene od maksimalne.
2)Postoji u tom ocenjivanju još jedna kategorija pesama, a to su hitovi, odnosno mega hitovi. I oni dobijaju ocenu 1 ali na kraju nije isto da li na jednom albumu imate jednu takvu pesmu ili možda 5-6. Albumi nisu običan skup pesama već u mnogim slučajevima i uokvirena celina. Tako da sama ocena ne mora uvek biti presudna.
3)Na kraju tu je i faktor koji je protkan kroz prethodna dva, a to je subjektivni doživljaj muzike i svega što je čini. Šta reći, od toga se ne može pobeći. Stoga ovo i jeste moja lista, a vi ste svi pozvani da na isti način napravite vašu, pa da diskutujemo!
Skraćenice: mh - mega hit, h - hit
I poslednje: Ovo nisu mini recenzije albuma nego neka vrsta komentara. Za deset recenzija na jednom mestu, složićete se, nema baš prostora.
10.Van Gogh (1986)
U socijalističkoj Srbiji osamdesetih je izgleda baš svako morao da počne kao novotalasni bend. Kao da baš nije moglo da se proba sa nečim drugim. Kao da ništa drugo nije bilo popularno u tom trenutku. Ili se možda nekom direktivom nije smelo svirati bilo šta drugo. Otkud znam. Tako je i grupa Van Gogh svoju karijeru započela kao "još jedan u nizu new-wave" band, pa je samim tim i album prvenac ispao baš tako nekako; prilično slabo i stidljivo, just another new-wave crap. Možda dovoljno za skromni početak ali nikako za hvatanje u koštac sa izuzetno jakom konkurencijom koja je tada već bila ustoličena. Ako dodamo i to da je na vokalima umesto Đuleta tada bio Goran Milosavljević, možemo slobodno reći da to jednostavno "nije bilo to". Pauza koju je bend napravio nakon ovog izdanja, a koja je traja oko 5 godina, govori u prilog tome.
Ključne pesme: Tragovi Prošlosti (h), Tvoj Smeh
Ocena: 3 0d 9 - 33%
9.More Bez Obala (2019)
More bez oblaka je za sada poslednji album u diskografiji grupe, a kao takav već ulazi u svoju petu godinu postojanja. To sve dovodi na pomisao da bi bend uskoro možda mogao da izbaci i njegovog naslednika. Ukoliko se to desi u skorije vreme, bez brige! Preslušaće se album i biće ubačen na listu, na poziciji po zasluzi. Što se tiče ovog izdanja, njegova pozicija je čvrsto zabetonirana na pretposlednjem mestu. Ima na njemu svega i svačega. Nekoliko pevljivih rokerskih komada, moderni electro elementi (opšte poznati kada je Van Gogh u pitanju), ponešto sporije, samim tim i dosadnije, a tu je i previše ljubavnih pesama. Onih bljutavih. Kažu mnogi da se diskografija grupe Van Gogh može podeliti na etape. Devedesete, dvehiljadite i sve nakon toga. Donekle su možda i u pravu. Pitam se samo da li je ovo poslednji album te treće etape, a ako jete, šta je to što bi mogli da očekujemo u budućnosti? Koj pravac uhvatiti kada ste na moru bez oblaka?
Ključne pesme: Pismo Ocu, Više te ne volim ko pre, Ruža i trn, Za suze nema vremena
Ocena: 5 od 10 - 50%
8.Lavirint (2009)
Krajem dvehiljaditih Van Gogh je bio na vrhuncu moći i slave. Punili su Arenu, dobijali MTV nagrade, svirali po svetu, obreli se i u Los Anđelesu. U suštini potpuno zasluženo. Tada su zacementirali svoj status jednog od najuspešnijih bendova u našoj zemlji. Sve je postalo veće i grandioznije nego pre. Koncerti, produkcija, imidž, scenski nastup, pa tako i sam album Lavirint. Međutim, sve to zajedno dovelo je do toga da ovaj album na kraju ispadne nekako pretenciozan. Na njemu ima jakih himničnih pesama koje se i dan danas sviraju na kocertima, nešto malo tehno-industiral uticaja sa kojima se počelo tačno deset godina ranije ali i postoji i taj neki čudni country vibe koji se provukao kroz nekoliko pesama, a koji se u sve prethodno navedeno uklapa kao slon u proculanskoj radnji. Sve ukupno, dovoljno za tek osmo mesto, ali ne i ništa više od toga. Falilo je unikatnosti i lucidnosti sa prethodnih izdanja definitivno. I još mnogo toga.
Klučne pesme: Nek te telo nosi (mh), Aerodrom, Ona i Ja, Rođendan
Ocena: 6 od 11 - 54%
7.Dr.Under (2002)
Ovo je album koji je predstavljao neku vrstu prekretnice u diskografiji grupe Van Gogh, početak tzv. druge etape i momenat koji mnogi fanovi do dan danas nisu nikako mogli da "svare". Van Gogh je od samog početka bila grupa koja ide u korak sa vremenom i koja se ne libi da shodno tome traži i menja svoj zvuk. Novi milenijum, novo doba i novi politički sitem, dovelo je do toga da se mrak i mistika 90-ih zameni nekim opuštenijim tonovima. Tehno-industrijal koji je počeo sa prethodnim albumom Opasan ples nastavljen je i na ovom izdanju i to u još većoj meri. Pesme koje kolokvijalno zovemo "mega hitovima" (one koje su neizostavni deo svakog koncerta i koje znaju svi a ne samo okoreli fanovi), postale su nekako više "popastije", modernijeg stila i sa izraženijim ljubavnim kontekstom u tekstovima. Ali avaj, upravo se to mnogima nije dopalo, bez obzira što je kvalitet samih pesama ostao makar na istom nivou. Sam album bi bio dosta bolje rangiran da na njemu nije bilo nekoliko teških promašaja koji nisu ni "tamo ni ovamo" i koji su za potpuno izbegavanje, ili ti današnjim rečnikom rečeno "skip" pesme.
Ključne pesme: Tanka nit (mh), Za godine tvoje (mh), Šta ako (mh), Buldog, Pupak
Ocena: 6 od 10 - 60%
6.Svet Je Moj (1991)
Album koji je definitivno bilo najteže oceniti i proceniti. Pre svega, ovo je album na kojem je Đule stao ispred mikrofona i jasno svima obznanio da je "svet njegov" i da će ga kad tad osvojiti (mislim pogledajte i taj omot). Pet godina pauze bilo je potrebno da se bend ponovo okupi i vrati u igru, što sa ove tačke gledišta nekako i ima smisla. Možda je baš trebalo da prođe tih pet godina kako bi se Đule i Srba smislili šta će i kako će dalje, i kako bi za sva vremena raskrstili sa novotalasnim smaranjem sa prethodnog izdanja. Ovo je album koji obuluje velikom količinom rokerskih komada, tipičnih rokerskih, ako hoćete, praktično hard rock prizvuka u duhu tog vremena. Ovo je i album koji je iznedrio najveći mega hit ovog benda - Neko te ima, hit koji je svoje mesto uspeo da nađe na svakoj slavi, svadbi ili fensi žurci širom Srbije za sva vremena. Koliko god to odvratno zvučalo u kontekstu rock n roll muzike, to vam je dokaz da je pesma prevazišla granice istog. No, ipak, ovo je ujedno i album na kojem je bilo mnogo gostiju sa strane, a izgleda da su se u studiju najviše zadržavali Milan, Magi i ostali iz grupe EKV, tako da jedan dobar deo pesama sa ovog izdanja i zvuči kao da se radi o skrivenoj ploči grupe EKV. Čak i Đuletov glas zvuči kao Milanov u nekim pesmama. To je ujedno i razlog što što ovaj album nije mogao da se popne više na ovoj lestvici, a kako i sama ocena ukazuje, radi se o vrlo solidnom izdanju.
Ključne pesme: Neko te ima (MH), Gubiš me, Srce, Glas, Dibuk
Ocena: 7 od 11 - 63%
5.Opasan Ples (1999)
Opasno vreme, opasne frekvencije, opsani pogledi sa omota, opasna promena u zvuku - opasno će se dobar deo vas možda i naljutiti zašto je Opasan Ples tek na petom mestu ove liste... Dakle na ovom albumu koji su uradili i snimili samo Đule i Srba, imamo neki čudan spoj zvuka koji je Van Gogh ustoličio tokom devedesetih i upliva industrijal rock-a sa primesama tehna. Otkud to pitate se? Šta je te 1999.godine bilo popularno na svetskoj sceni? Pa, recimo Marilyn Manson, malo Rammstein, možda Nine Inch Nails, a polako se i sam nu-metal probijao do svetskih visina. Van Gogh je, kao što rekosmo, bend koji voli da prati trendove, tako da u tom kontekstu gledano, pređašnje pitanje možda i ne zvuči tako čudno zar ne? Dodajte i to da se tih godina elektronika konzumirala u velikim količinama. Dakle, okosnicu albuma čini nekoliko vanvremenskih hitvova koji su izmešani već pomenutim industrijal rock (na granici sa metalom) pesmama. Ostatak čine dosta sporije numere koje su upravi razlog što ovaj album nije bar 8 od 10. Đule je jednom rekao da ovaj album ima dve strane: prvu koja se zove "Opasan", i drugu koja se zove "Ples". Nažalost, "Ples" je malo podbacio i to je dovelo do toga da ovaj album, umesto u Top 3, ipak može samo na peto mesto ove liste.
Ključne pesme: Da li zna (mh), Opasan ples (mh), Brod od papira (mh), Puls (h), Demagogija,
Ocena: 6,5 od 10 - 65%
4.Kolo (2006)
Ono što je započeto na "Drunderu", a sa čim se malkice preteralo na Lavirintu, ispalo je baš onako kako treba upravo na ovom albumu. Sve kockice su se poklopile na ovom izdanju na kome je Van Gogh napravio poptunu transformaciju ka mejnstrimu izabravši da to bude u tada privlačnom zvuku modernog rock-a koji je dopirao sa stranih muzičkih kanala na aparatima, a pomalo i sa tada vrlo skrnmnog interneta. Modernizovalo se nekako sve; i zvuk, i pisanje pesama, i imidž i spotovi... Ova promena se, kao što je već napomenuto, mnogima nije dopala, ali činjenica je da je bend upravo nakon ovog albuma uspeo da se popne do najvećih visina ovdašnjeg muzičkog sveta (pokažite mi ex-yu/early 90s bend koji je uspeo više). Na ovom albumu imamo i najbolju ikada snimljenu numeru sa etno elementima, sa kojima je bend mnogo puta bezuspešno eksperimentisao i ranije. Imamo nekoliko mega hitova koji su odoleli zubu vremena, nekoliko jakih deep-cut pesama i vrlo malo promašaja (recimo Emigrant). Upravo iz tog razloga ovaj album predstavlja jednu kompaktnu i solidnu celinu, bez obzira šta ko mislio o promeni stila. Nakon toliko ponovnih preslušavanja ocena je uvek ispadala ista.
Ključne pesme: Kolo (mh), Vrteška (mh), Spisak Razloga (mh), Deo oko tebe, Plastelin
Ocena: 7,5 od 11 - 68%
3.Strast (1993)
Ako smo utvrdili da se Đule "tražio" na prethodnom albumu Svet je moj u novoj ulozi frontmena, onda se za album Strast sa sigurnošću može reći da predstavlja taj trenutak kada je pronašao svoj glas, svoj stil i svoj unikatni način interpretacije. Tačnije pronašao je sebe i svoje mesto u istoriji domaćeg rock-a. Sam album po svojoj sadržini predstavlja jedno vrhunsko ostvarenje. Muzički pravac je u najvećoj meri rokerski orijentisan, ali sa vidljivim primesama funka a pomalo i grandža (RHCP a posebno Nirvana su tada harali). Van Gogh je bend koji je uvek pratio trendove, to smo već apsolvirali. Međutim, ono od čega se polako odustajalo je pominjani EKV uticaj, što je možda i bio najpametniji potez koji je bend mogao da napravi. Potez koji će zapravo svoj pečat u punom sjaju dobiti na narednom izdanju. Sve u svemu ovo je jedan "monster album" na kojem su skoro sve pesme visokog kvaliteta, ubitačne energije i neodoljive magije. Ovaj album je jednostavno rečeno, toliko strastven da prosto ne može da ne bude u Top 3 albuma grupe. Jedina mana mu je u tome što ne postoji nikakvo reizdanje istog. Pobogu, živimo u 2024.godini a ovaj album ne postoji u celosti na striming servisima, remasterizovan. Mišljenja sam da to nije krivica samog benda već davno prevaziđene izdavačke kuće koja očigledno i dalje drži autorska prava ovih snimaka. Sramno.
Ključne pesme: Mama (mh), Strast (mh), Manitua mi (h), Basna (h), Ekstaza, Sreća
Ocena: 8 od 10 - 80%
2.Neumeren u svemu (2013)
Album iz 2013.godine na mestu broj dva ove liste je za mnoge možda i neočekivan. Ipak, kada se pogleda sadržina i napravi analiza, dolazi se do zaključka da se radi o jednom izuzetno kompaktnom albumu. Muzički totalno u pravcu hard rock-a, sa ponekim malim primesama i heavy zvuka, ovo je svakako jedan od najkoherentnijih albuma koje je bend izbacio u novije vreme. Totalno bez nepotrebnih eksperimenata koje smo viđali na prethodnim izdanjima. Vajbom dosta podseća na albume iz 90-ih jer sadrži i tu neku mračniju notu u sebi. Lirički gledano, mnogi su ovaj album u startu otpisali jer su ga kvalifikovali kao previše ljubavni. Međutim, da li su to baš sve ljubavne pesme? Ne bih rekao. Poslušajte malo bolje koju poruku u njima Đule šalje i o čemu zapravo peva (pogledajte i omot). Sve u svemu, odličan album, kao što i sama pozicija na listi i ocena kažu. Podeseća nekako na Strast po svojoj koncepciji samo sa 20 godina nakupljenim iskustvom. Potpuno zasluženo na mestu br.2.
Ključne pesme: Nešto vuče me dole (mh), Anđele moj brate (mh), Prva i poslednja kap (mh), Skačem skači, Osećam da ludim, Viline vode, Nemeren u svemu
Ocena: 8,5 od 10 - 85%
1.Hodi (1996)
Svaki bend, manje ili više, ima neki svoj Appetite For Destruction ili Nevermind. Takav je slučaj i sa grupom Van Gogh, čiji se Appetite zove Hodi koji je izašao 1996.godine. Jednostavno, po svim mogućim parametrima ovo je najbolji album koji je grupa, do sada, realizovala u svojoj karijeri. Ovo je album koji je prepun velikih vanvremenskih hitova, album na kojem je Van Gogh pronašao i zacementirao taj svoj prepoznatljivi zvuk i unikatni stil. Eksplozija dobrog zvuka je verovatno došla kao rezultat višegodišnjeg uzdizanja i traganja za istim. Sve kockice su se poklopile baš onako kako treba i iskreno, nema tu šta mnogo ni da se priča. Pogledajte samo tracklisting na poslednjoj strani i sve će vam biti jasno. Kratko, jasno, upečatljivo i bez mnogo eskperimentisanja. Zapravo, čak su i retki trenuci u kojima se bend ponovo drznuo da eksperimentiše, u kontekstu cele ploče, uklapaju se perfektno. Da ne pričamo tek koliko je tih mega-vanvremenskih hitova ovaj album inzedrio. Legenda o svesci Milana Mladenovića koju je Đule dobio nakon što je Milanova majka razdelila stvari pokojnog sina, suprotno mišljenju većine, ovim albumom zapravo biva neutralisana!
Ključne pesme: Klatno (mh), Kiselina (mh), Put (mh), Polje snova (mh), Delfin (mh), Hodi, Sp Sp, Tamo Daleko, Zamisli - ma sve su ključne
Ocena: 10 od 11 ili 12 od 13 (ako se računaju i poslednje dve) - 90%
To je to što se tiče ovog prvog rangiranja albuma nekog domaćeg benda na našem sajtu, a moguće i uopšte u domaćem medijskom prostoru. Ako vam se nije dopao ovaj raspored, napišite nam vaš, pa da diskutujemo!
