Deseto studijsko izdanje klaifornijskih punk-rockera konačno je ugledalo svetlost dana. Tako nekako bi trebalo da glasi naslov ovog teksta, ali ne kao neka otrcana fraza koja se stalno upotrebljava prilikom pisanja recenzija, već kao činjenica. Let The Bad Time Roll je verovali ili ne, jedan od onih "dugo očekivanih" albuma iz edicije "Chinese Democracy" izdanja.... i njima sličnih.. U redu, nije baš prošlo rekordnih četrnaest već samo tričavih devet godna. Nije ni to malo. Nije uopšte ako se uzme u obzir da je prva najava ovog albuma zabeležena još 2013.godine, samo godinu dana nakon prethodnog Days Go By koji je izašao 2012.
Od tada pa sve do danas, ukratko: izjave u medijima, postovi na društvenim mrežama tipa "biće ove godine ili biće ovog meseca", borba sa izdavačkim kućama i na kraju pandemija. Sve to uticalo je da ova kalifornijska skate-punk ekipa koju čine Dexter Holland, Noodles, Pete Parada i novi basista Todd Morse, ostave milione svojih fanova u neizvesnoti i nervozi i ostanu odgovorni za toliko odlaganje.
No ostavimo to sve po strani kako bi smo se fokusirali na momenat koji je konačno došao. Šta je bilo bilo je. Isto ću napisati i za svaki drugi bend, pa čak i za utvarni album grupe GnR koji "još malo pa saće"... Let The Bad Times Roll koji je producirao niko drugi do čuveni Bob Rock, daje dvanaest numera, odnosno ako ćemo pošteno, samo deset, obzirom da su na čak dva mesta utisnuti instrumentali odnosno jedna outro skevenca.
Nekada davno kada sam i sam bio klinac, moju svetu četvorku činili su Smash, Ixnay, Americana i Conspitacy of One. Svi na cd-ovima naravno jer nismo čak ni kompove imali kamo li internet. Bilo je to neko drugo vreme, bio je to i neki drugi The Offspring takođe. Bili su mlađi, drskiji, bezobrazniji i luđi, pa tu neku vremensku razliku možemo postaviti i u korelaciji ovih albuma što se tiče samih tema koje su obrađivali. Sada to ide u rasponu od kritike američkog društva, preko kritike Trampa i njegove administracije, problema sa opijatima, pa sve do bračnih problema, što je moramo priznati i normalno za sredovečne ljude poput Dextera Holland-a koji je i potpisao sve numere.
Muzički sa druge strane, to je to. The Offspring kakav je uvek bio i kakav treba zauvek da ostane. Punk-rock elementi kombinovani sa pop rešenjima plus svi ostali eksperimenti kojima su punk bendovi inače skloni. Ima i pesama za šutku ali i jedne u kojoj dominira klavir i koja je zapravo stara obrada. Sve u svemu jedno izuzetno slušljivo izdanje. Zabavno, moderno, uzbudljivo i pankerski kratko i jasno. To što su stariji, što više ne voze skejtovie i pišu ozbiljne teksttove... pa, kako da vam kažem, stariji smo i mi sami. Ni mi više ne skačemo po sobi uz Nitro ili Motta i ne urlamo na sav glas "why don;t you have a job" i "give it to me baby aha aha" . Tako da, opustite se, preslušujate i bacite pogled na ocenu ovog izdanja u našem Albumometru, nećete zažaliti sigurno!
