Grupa GALOP objavila svoj prvi single i spot za pesmu San

 

Grupa Galop iz Niša koju čine Aleksandar Sale Videnović (gitara i vokal), Zoran Đurđević (bubanj), Davorin Dinić (bas gitara) i Bojan Videnović (klavijature), izbacila je singl i spot za pesmu San čime se  predstavila publici ali i najavila svoj album prvenac. 

Zapravo, pravo je pitanje da li se  ova grupa po prvi put predstavlja domaćoj publici ili se radi o povratku na scenu nakon višegodišnje pauze? 

Tu misteriju razrešio nam je upravo Aleksandar Videnović, koji je takođe i gitarista grupe Glad i sa kojim smo vodili i prvi intervju na našem sajtu: 

"Grupa Galop je u stvari prva postava grupe Glad koja se okupila posle mnogo godina pauze. Obzirom da je kroz sam Glad prošlo dosta muzičara, koji su svi ponaosob dali svoj doprinos, rešili smo da napravimo bend od starih članova. Grupu smo nazvali Galop kako bi na neki način ostali povezani i sa bendom Glad, jer je  Glad zapravo jahač apokalipse koji neprestano galopira na svom konju kroz vekove, što su u našem slučaju godine." 

Pesma San snimana je u Fat Cat studiju u Nišu dok je sam spot sniman na sceni niškog Pozorišta lutaka  kao i u okolini samog grada. 

Po rečima frontmenta benda Aleskandra Videnovića, snimanje albuma je več krenulo a u budućnosti treba očekivati i još nekoliko vizuelnih izdanja. 

Spot možete pogledati ovde:

The End Machine - Phase 2 (2021) Recenzija

 

Grupa The End Machine izbacila je početkom aprila ove godine svoje drugo studijsko izdanje pod nazivom Phase 2. Kada se bend prvi put pojavio, tj. najavio da će krenuti sa radom, verovatnoća da će uopšte stiči do drugog albuma bila je vrlo mala. 

Ekipa koju su tada činili George Lynch, Jeff Pilson i Mick Brown, za neupućene - legendarni Dokken bez pevača Don Dokken-a, delovala je kao da je spremna na klasičan jednoalbumski projekat. Za pevača su izabrali fantastičnog Robert Mason-a, koji je bio frontmen bendova poput Lynch Mob (grupa gitariste Geroge Lynch-a)  i Warrant, sa kojima i dalje nastupa. Celu priču podržao je, naravno, ko drugi do Frontiers Records i tako smo 2019.godine dobili i album prvenac pod nazivom The End Machine, koji se te godine našao i u izboru za najbolje izdanje koje tradicionalno organizujemo. 

Dve godine nakon toga prešlo se na Fazu 2 Iako nam je tada delovalo da druge faze neće uopšte ni biti ovi iskusni rokeri isporučili su dvanaest potpuno novih i svežih hard rock pesama. Možda nisu imali šta da rade za vreme pandemije, ko zna, ali ovaj album pokazao je da ipak ne žele da (bar za sada) puste ovaj bend niz vodu. Zabeležili su čak i live nastup, neposredno pre pandemije, što je takođe vrlo nekarakteristično za ovakve bendove-projekte. 

Sve u svemu, demantovali su nas u svemu i to je u svakom slučaju pozitivno. Pozitivan je čak i sam album Phase 2, koji je pokazao da je grupa postala konzistentnija i da zvuči više kao bend, a ne kao projekat. Pesme su konkretnije i bolje "sklopljene" nego na prvom albumu. Ipak, to ne znači da je izdanje od pre dve godine bilo loše. Naprotiv! Čini se samo da su ovoga puta uspeli da puste da ideje sazru i da ih na najbolji mogući način upakuju. Promenili su i bubnjara pošto se Mick Brown povukao iz muzike. Palice sada drži njegov brat Steve. Na momente malo liči čak i na Dokken... što je negde i normalno, a koju smo ocenu dali ovom izdanju pogledajte u našem Albumometru! 

Album preslušajte ovde:

           

                 

Autor: JP

Šta se desilo sa gitarom koju je Johnny Depp svirao u SKC-u sa Partibrejkersima?

 

Sigurno ste hiljadu puta do sada čuli priče o tome šta se dešavalo sa gitarama i ostalim rekvizitima poznatih svetskih muzičara. Mnoge od tih relikvija završavale su na raznim aukcijama i oko njihovog statusa se pravila velika frka. 

Što se naše scene tiče, takvih situacija nije bilo puno, ali jedna svirka, odnosno jedno gostovanje poznatog holivudskog glumca koje se desilo početkom devedesetih, ostalo je zauvek zapisano kao jedan od najinteresantnijih momenata u istoriji rock n roll-a na ovim prostorima. Radi se naravno o svirci  Johnny Depp-a sa grupom Partibrejkers u SKC-u 1992.godine. 

Sada već legendarni snimak, koji je dostupan YouTube-u, prepričava se dan danas i prenosi iz generacije na generaciju. Jedan od glavnih aktera samog događaja, i glavni "krivac" zbog kojeg je Johnny zasvirao sa Partibrejkersima, bio je Aleksandar Krapandžić Kara, gitarista grupa NBG i Pussycat, čiju je gitaru, te februarske večeri ,Johnny Depp zapravo svirao. 

Gostujući u podkastu Belgrade Backstage Pass, koji vodi Ljiljana Zdrakvović, Kara se osvrnuo na događaje iz te legendarne noći i objasnio kako sve zapravo desilo. Kao ritam gitarista grupe Partibrejkers u tom trenutku. upravo je Kara bio taj koji je posudio svoju gitaru Fender Stratocaster Sunburst iz '69-e, sa kojom je Johnny  sa Canetom. Antonom i ostalima otprašio Stoj Džon Stoji i Hoću Da Te Volim. 

Celu akciju organizovao je Emir Kusturica. Glumci Johnny Depp i Jim Jarmusch pojavili su se na bini a sve nakon toga ostalo je istorija. Ipak, ostalo je pitanje šta se desilo sa samom gitarom? Na to pitanje voditeljke, Kara je objasnio da je gitaru nažalost prodao i da je čovek koji ju je kupio prefarbao u crveno, neznajući uopšte da se radi o "komadu drveta" koje  krije veliku tajnu i na kojoj je svirao čuveni glumac. Nakon toga, gitari se gubi svaki trag. Shodno pomenutim paralelama sa gitarama velikih muzičara, zanimljivo bi bilo videti koliko bi ova Karina gitara danas vredela, kada bi se našla na nekoj aukciji. 

Detaljnije o tome možete poslušati u samoj epizodi ovog sjajnog podkasta, u kojem je Kara, između ostalog govorio i o svojim počecima, sceni nekada i sada, svojim grupama NBG, Pussycat i Partibrejkersima, saradnji sa Margitom iz EKV-a i mnogim drugim zanimljivim stvarima. 

Što se samog Mr. Depp-a i njegove muzičke karijere tiče, valja napomenuti, za one malo manje upućene, ali i one koji možda nisu redovno pratili Junkyard Rock Stories, da je Johhny poslednjih nekoliko godina, tačnije od 2015.godine, bacio više akcenata na muziku nego na filmove. Sa svojom supergrupom Hollywood Vampires, u kojoj su još i Alice Cooper, Joe Perry i Tommy Henriksen kao stalni članovi,  izbacio je dva albuma: Hollywood Vampires (2015) i Rise (2019). Neposredno pre početka pandemije bend je planirao da krene i na veliku svetsku turneju, koja je naravno morala da bude otkazana i pomerana već nekoliko puta. 

Sa druge strane, grupa NBG se takođe nalazi u sličnoj poziciji, shodno već pomenutoj situaciji. Prošle godine su izdali dugo očekivani album Nama Ostaje Samo Punk, o kojem smo takođe pisali i koji je definitivno bio jedan od najboljih albuma sa domaće scene izdat u protekloj godini. Po rečima Aleksandra Karapanžića Kare, bend radi na novim pesmama i čeka neke bolje dane kada će se ponovo naći na bini. Obzirom da su i Holivudski Vampiri u potpunom sviračkom modusu i čekaju na svoju otkazanu svetsku turneju, ko zna, možda im se putevi nekada ponovo i ukrste....

Autor: JP

Grupa Bayat objavila novi singl pod nazivom Slowburn

 

Novosadska petorka pod imenom Bayat objavila je svoj najnoviji singl pod nazivom Slowburn. Ovo je njihovo treće izdanje, koji dolazi nakon pesama Madness i Eerie, a koje će se naći na najavljenom albumu br.2.

Ovom pesmom polako dobijamo i obrise tog novog izdanja, koje su ovi Novosađani najavili još u trenutku izlaska njihovog prvog album So It Begins krajem 2019.godine i početkom 2020., o čemu smo  i razgovarali sa frontmenom grupe Milošem Bajatom, u ekskluzivnom intervjuu koji je dao za naš sajt. Radi se o drugom delu albumske trilogije koju su u tom trenutku najavili. 

Pesma Slowburn predstavlja svojevrsnu rok himnu koja baca svetlo na neuspehe prethodnih generacija koje smo mi danas nažalost nasledili. Brutalno vraća u prošlost ali i poziva na akciju i delanje. 

Pesma je dostupna na svim striming servisima a čitaoci našeg sajta je mogu poslušati i na našoj specijalnoj plejlisti Top Rock Songs Serbia, čiju naslovnicu ponovo zauzimaju upravo momci iz grupe Bayat. 

                   

Dobrodošli na šouuu uz Bokal Oseća Stvarnost!

Llider sastava Bokal Oseća Stvarnost, čuveni Miodrag Branović Ćale, vratio se na "scenu" u vidu svojevrsnog i urnebesnog YouTube programa, koji će po svemu sudeći izlaziti nešto redovnije nego njegovi raniji radovi, na oduševljenje armije fanova.

Inače, radi se o čoveku koga široke narodne mase pamte kao tvorca ultra-mega hita Vrežinski bazen, dok će za nas upućenije njegovo ime zauvek ostati vezano za niški tango-metal bend Styptic, koji je Ćale predvodio kao frontmen i koji je obeležio nišku scenu dvehiljaditih godina. 

E sad, čekaj malo! Ja li ću se pa više femkam. Ovakva vest mora se saopšti na pravi način. Kako situacija nalaže i kako dolikuje - po niški!

Jeste, ko što reko, vratio se Ćale. Nije na "scenu" pošto scena sad ne postoji, al razumete šta sam teo kažem. Danas si je i Jutjub scena, u takvo vreme živimo. A ovo što sam počeo pišem gore...jeste. Svirao u Styptic al svirao i sa Simptomi, pa Deca u Prahu, pa onaj bend što svirali u Brod...neki Kadilak nešto ne mog se setim. Pa i oni anplagd Alis In Ćejns... svašta si bilo po Niš ranije.

Što se tiče ovaj šou, najavljivao on to po Fejzbuk, puštao objave i sve. Nego ne znam kolko ste uspeli da ispratite i da vidite zbog smrdljivi algoritam, al dobro, nema veze. 

Od Hanu Montanu prođe si tri godine. Osim onu čestitku što pustio na kanal nismo mogli mnogo da ga vidimo, sve do ovaj šou što ga sad izbaci. Pa kakav je šou? E kakav je! Kakav mož bude? Icepio ga be, ko uvek. Pričao si prvo nešto, mrsio. Malko svirao klavir i nervirao ga neki ćelča. Smrdlja neki. Napsuva ga Ćale što mu smetao. E, a onda, na sredinu negde, pap! Izbaci si novi singl i spot za pesmu Film Dokumentaran, 

Znam, sad će mi neki kažu: "nije be nova pesma šta kenjaš, ima po Jutjub od pre".  Jeste. Znam da ima, pratio sam, manite me.  To je sa album što trebao izađe pre prvi. Al to bilo s akustičnu a ovo je sad iz studio. Lepo snimljeno sve. Produkcija fes! Utepuje na mesto. Da ne prepričavam više tu ko neka baba, uzmite pa si poslušajte! 

Nego, šta me još oduševilo? Odem ja naniže od spot da virnem šta ima u "vidi još" il "see more" (za ovi što pišu s latinicu). Kad ono, Ćale turio pesme na Spotifaj, Epl i svi ovi servisi. Leeeej, znaš kolko sam se oduševio bate! I to pesme sa onaj album Gde si video dedu od dva metra. To onaj prvi što trebao izađe posle drugi. 

Sad tako kad idete da si šetate kučići il kad trčite po Čair, sluške u uši i samo cepaj. Nema skidanje s Jutjub onako slepački, nego lepo be da se strimuje.  A sve ima. I onaj što ladio jajca u potoče, i onaj što šamara s noge, i onaj što prodaje noževi i čarape na buvljak, i mačka i komšija s majicu KISS, al i Zvonko, izedem ga. 

Tako da ne bi pisao više, jer vas mrzi da čitate to znam, to vam je to. Ispoštujte čoveka. Lajkujte, šerujte, a pesme si mož poslušate ovde dole. Aj pa tako. 

P.S. Koj ovo ne razume nek mi napiše u komentar ću mu pošaljem prevod na Vi transfer. 

            

Belgrade Backstage Pass - novi muzički podkast na domaćoj sceni

 

Izdavačka kuća Multimedia Music odlučila je da pokrene novi podkast koji će nositi naziv Belgrade Backstage Pass i koji će biti emitovan svakog petka na YouTube-u. 

Autor i voditelj ove nove emsiije biće Ljiljana Zdravković, dugogodišnji radio voditelj i novinar, koju takođe znamo i kao frontmenku riff 'n' roll grupe The Bite. 

Cilj emisije biće naravno promocija domaće scene, ali će kako i sama voditeljka kaže, ova emisija pružiti mogućnost ljudima da zavire i u neke od najzanimljivijih stvari koje se dešavaju "iza scene", kada je reč o našim omiljenim bendovima sa domaće scene. 

Pored samih muzičara gosti emisije biće i ljudi sa scene poput fotografa, menadžera , promotera i svih onih bez čijeg uticaja i znanja scena kao takva ne bi ni mogla da postoji.

Gost prve emisije, koja je već postavljena na YT kanalu, a biće premijerno emitovana u 18h, biće Nenad Zlatanović iz blues-rock grupe Texas Flood, dok se u narednim emisijama očekuju gostovanja gitariste grupe NBG Aleksandra Karapandžića i muzičara Ljube Ninkovića. 

Junkyard Rock Stories, koji je i sam podkast jednim svojim delom, podržava ovu inicijativu. Pravljenje podkasta u našoj zemlji se zahuktalo u poslednjih godinu dana i to je dobar pokazatelj da su ljudi sa scene spremni da se uhvate u koštac sa najnovijim trendovima današnjice, što može samo doneti boljitak sceni i na pravi način je približiti ljubiteljima, što je, složićemo se, i te kako falilo proteklih godina...

Smith/Kotzen - Smith/Kotzen (2021) Recenzija i Albumometar

 Šta se dobije kada se pomešaju Iron Maiden, Poison i fusion-rock šredovanje? 

Iskreno, nemam ni najblažu predstavu kako bi to zvučalo i na šta bi ličilo. Ono što sa druge strane sa sigurnošću znam, i šta ovde upravo konstatujem, to je da su Adrian Smith i Richie Kotzen isporučili izdanje koje nikog ko sebe zaista smatra rokerom, ne bi trebalo da ostavi ravnodušnim. 

Ko bi rekao da će se baš u notornoj 2020.godini zadesiti muzička saradnja dvojice gitarskih majstora. Jednog iz redova legendarnog heavy-metal benda Iron Maiden, a drugog poznatijeg još i kao majstora fusion-rock gitare kome u CV-u stoji da je u mladosti svirao i sa Sunset Strip glam vedetama Poison. 

Zapravo, saradnja ovih muzičara datira još iz vremena pre pomenute godine i nastala je iz čiste spontanosti i zabave, a po malo i zahvaljujući njihovim suprugama. Upravo su spontanost i zabava, bile ključne stvari koje su se prenele na ovo izdanje od devet pesama, koje je snimano na Turcs and Caicos ostrvima tokom pandemije. Na njemu se mogu čuti uticaji hard rock-a i bluza, savršeno majstorski upakovani tako da se ni u jednom trenutku ne naslućuje da je ovo delo dvojice i te kako vrsnih gitarista, što bi možda većini dalo povoda da pomisli da se radi o nekakvom gitarskom nadgornjavanju. 

Naprotiv, ceo album je orijetisan ka pesmama, a ne ka umeću. Smith i Kotzen se na gitarskom planu fantastično dopunjuju a taj vajb prenose i na vokale koje obojica na ovom izdanju iznose. Sve instrumente odsvirali su sami uz pomoć nekoliko gostiju. Sve u svemu, ovaj album jednostavno nema baš ni jednu jedinu lošu pesmu. Uticaj tople Kalifornije i kišnog i prohladnog Londona oseća se pri svakoj noti utisnutoj na ovoj ploči.

Ako nam ne verujete da je album baš toliko dobar, ostaje vam jedino da ga brže bolje preslušate ali i pogledate koju smo mu to ocenu dali u našem čuvenom Albumometru! 

Autor: JP

The Pretty Reckless - Death by Rock n Roll (2021) Recenzija i Albumometar

 

Četvrti album u karijeri ovog, još uvek, mladog benda, stigao je u februaru tekuće godine. Harizmatična Taylor Momsen i ekipa sastavljane od vrhunskih muzičara, spakovali su dvanaest novih pesama i zvanično ih zaveli pod Death By Rock n Roll. Upravo se o rock n roll-u i radi na ovom izdanju, i to bolje rečeno, rock n roll-u koji odgovara duhu i vremenu u kojem živimo.

Balans visoko oktanskih rokačina i senzibilnih tonova, pojačani gostovanjima velikih zvezda iz bendova poput Soundgarden, Rage Against i Pearl Jam, doprineli su verovatno i tome da album zauzme prvo mesto na Bilbordovoj top listi rock i metal albuma. 

Koju ocenu smo dali ovom interesantnom izdanju, pogledajte u najnovijem Albumometru - sistemu za ocenjivanje albuma koji smo nedavno pokrenuli!  Da li se slažete sa ocenom ili ne, pišite nam!

Autor: JP

Pažnja, stigao je - Albumometar

 Velkommen Albumometar

Dobrodošli u Albumometar! Čim ste nekako završili na ovim zabačenim stranicama interneta, na kojima počiva ovaj blog, rekli bi se da vas je zainteresovalo šta je ustvari Albumometar?

Obzirom da je interesovanje za recenzijama albuma drastično opalo u poslednjih nekoliko godina, odličili smo da osmislimo nešto novo. Kao što se i sami primetili, pravih recenzija je bilo sve manje i manje na ovom blogu, koji je sa pisanjem istih zapravo i počeo. 

Jednostavno, ljudi u današnje vreme brzog interneta i preobimnog sadržaja, nemaju ni vremena ni pažnje da čitaju dubinske muzičke recenzije, kakvih je na ovom sajtu uglavnom bilo. 

Upravo zbog toga na snagu stupa Albumometar!

Albumometar je jedna vrsta uprošćene, skraćene recenzije, u kojoj  ocenjujemo pesme sa albuma. Kao što je u recenzijama nekada, svaka pesma bila pojedinačno objašnjena i o njoj dato neko skromno mišljenje. tako svaka od njih u Albumometru dobija svoju ocenu i odlazi u jednu od pet kategorija.

Prva kategorija (crvena boja) - ovde spadaju najbolje pesme sa albuma; to mogu biti hitovi (ukoliko je novi album u pitanju onda se to odnosi na pesme koje vrlo verovatno postaju ili već jesu hitovi), kao i epske pesme koje po svojoj konstrukciji i dužini ne moraju da budu hitovi ali po kvalitetu spadaju u najbolje trenutke albuma

Druga kategorija (narandžasta boja) - ovde spadaju pesme koje predstavljaju potencijalne hitove kao i tzv "deep cut" pesme, koje nisu toliko eksponirane od strane samih izvođača ali predstavljaju suvo zlato svakog albuma

Treća kategorija (braon boja) - ovde ubacujemo prosečno dobre pesme. U suštini, radi se o kvalitetnim pesmama kojima ipak nedostaje nešto od onoga što krasi pesme iz prve dve kategorije. 

Četvrta kategorija ( zelena boja) - Nešto slabije pesme od prethodnih, moglo bi se reći čist prosek. Ni tamo ni ovamo. 

Peta kategorija (plava boja) - Pesme ispod proseka u svakom smislu. Ovde spadaju uglavnom albumski fileri, nepotrebni kratki instrumentali i bilo koja druga vrsta pesama koja jednostavno ne zadobija prolaznu ocenu

Šesta kategorija (siva boja) - Poslednja kategorja pesama u koju spadaju uglavnom teški promašaji kojima na albumu verovatno nije bilo mesta.

Formula za izračunavanje konačne ocene

Svaka od navedenih kategorija daje pesmama određeni broj poena:

Crvena - 10 poena 

Narandžasta - 9 poena 

Braon - 8 poena

Zelena - 7 poena

Plava - 6 poen

Siva - 5 poena

Na kraju sabiramo sve poene i delimo sa brojem pesama na albumu i na taj način dobijamo konačnu ocenu! Skoro kao na faksu...

Međutim, tu zapravo nije kraj procesa ocenjivanja. 

Ono što je takođe bitno u određivanju ocene je i sama boja, koja u ovom slučaju određuje kompaktnost albuma. Muzički albumi nisu jednostavan skup pesama, već uglavnom predstavljaju neku vrstu kakve takve celine. To se u recenzijama lepo moglo objasniti, ali avaj, niko više ne želi da ih čita... iz tog razloga je uveden upravo ovaj parametar.

Dakle,  ako na albumu najveći broj pesama pripadne jednoj boji, to znači da je album kompaktan i to na skali od 1 do 5 (svaka boja po jedan nivo. To znači da album predstavlja jaku celinu, ima dobar flow i balans pesama.  U suštini ocena tipa 7,7 obojena crvenom i obojena braon bojom, ne daje isti konačan utisak. 

Na samom kraju treba dodati i to da je sve ovo pre svega stvar zabave i traženja načina kako proniknuti u  muzičke albume, što uopšte nije jednostavno. Matematika možda jeste "kraljica svih nauka", ali,  da li se  baš sve može premeriti? 

Svako ima pravo na svoje mišljenje i svoju kategorizaciju. Stoga nam pišite kako bi ste vi ocenili albume koje smo odradili, koristeći se našom formulom i predložite koje bi ste voleli da vidite u budućnosti. 

Albumometar možete pratiti na našem YouTube kanalu 

The Dead Daisies - Holy Ground (2021)

 Peti album najpoznazijeg "muzičkog kolektiva"

Ah, te recenzije! Odavno izumrla vrsta muzičkog zanimanja. Nekada sam u muzičkim časopisima čitao sve do jedne, bez obzira da li mi je  bend o kome je reč bio poznat od ranije ili ne. Nekada bi sama recenzija uspela da me  natera da poslušam nešto novo, što je verujem bio slučaj i sa mnogima od vas. 

Danas? Danas je sve palo u zaborav... Možda bi trebalo da počnem da na Tik Tok-u pravim klipove poput "5 najboljih pesama sa tog i tog albuma", i eto ti recenzije. Ipak, neću. Držaću se starog načina i pistati s vremena na vreme, pa, ko voli nek izvoli. Ideju za Tik Tok slobodno maznite, ako vam je po volji.

Ono što sam odavno najavljivao a sada već i ostao dužan, je priča o novom albumu grupe The Dead Daisies pod nazivom Holy Ground. Znate već i sami: otkrili smo ih na samom početku i svaki album je dobio svoju priču na ovim stranicama, pa tako mora i ovaj. Ah, te recenzije opet... Trudiću se da ne davim mnogo, Tik Tok je ipak postao način života.

Dakle, album broj pet u karijeri najpoznatijeg, ili bolje rečenog jedinog muzičkog kolektiva na svetu, odnosno grupe koja tako sebe voli da oslovljava. objavljen je u januaru ove godine iako je ne najvljivan još krajem 2019.godine. Zapravo, ta 2019. bila je i prekretnica za The Dead Daises. Velike promene zadesile su kolektiv u letnjim danima pomenute godine, kada su basista Marco Mendoza i pevač John Corabi objavili da napuštaju grupu. Vođa projekta, gitarista i milioner preduzetnik, David Lowy nije sedeo skrštenih ruku i zamena je brzo pronađena. 

U pitanju je, kao što već i sami znate, Glenn Hughes. Polu čovek pola supergrupa ili polu čovek polu bend-projekat. U muzičkom smislu dva u jedan. Zamenio je pomenutu dvojicu. Protiv samog Hughes-a kao muzičara nemam ništa, ali, kada pogledate njegovu karijeru, da li je postojao makar jedan bend ili projekat u kome je potrajao duže od jednog ili eventualno dva albuma u poslednjih tridesetak godina?

Sama ova promena uticala je u ogrmnoj meri  na samu muziku benda. Album Holy Ground koji su nam u vidu singlova prikazivali još od kraja 2019.godine, doneo je 11 novih pesama. Nakon prvog slušanja stekao sam onaj, verovatno najgori mogući utisak, a to je da su pesme koje sam već čuo, tj. singlovi, zapravo i najbolji deo samog albuma. Pesme poput Holy Ground, Righteous Days, Unspoken i Burstle and Flow odskaču od ostatka i suštinski predstavljaju ono najbolje što Daisies mogu. Ostatak albuma je manje više u rangu nekih od najslabijih pesama sa prehtodnog izdanja Burn It Down, koje se kao celina takođe nije mnogo proslavilo.

Glenn je definitivno udario svoj pečat, očekivano, potpuno različit od Corabi--a,  a zahvaljujući fenomenalnom gitaristi Doug Aldrich-u, pesme su uspele da zadrže makar tu stranu Daisies unikatnosti. Osim navedenih singlova valja izdvojiti i numere 30 Days In A Hole koju je otpevao bubnjar Dean Castranovo, kao i melanholičnu Far Away koja zatvara album i predstavlja mali skok u stranu i donosi momenat neočekivanosti. 

Sve u svemu, čini mi se da album Holy Ground ipak nije uspeo da izdrži toliku količnu promena. Još jednom, nemam ništa protvi Hughes-a, ali jednostavno na ovako drastičnu promenu nisam bio spreman. Sa prvim pevačem Steve Stevens-om grupa je bila interesantna. Sa Corabi-em i ostlaima podigli su se na nivo jednog od najboljih super-bendova tih godina. Sa Hughes-om (ali i Covidom), čini se da nisu uspeli da održe taj nivo i ostanu blizu te tako visoko podignute lestvice. 

Nekadašnju unikatnost i raznovrsnost koju su pokazali na albumima Revolucion (2015) i Make Some Noise (2016), zamenio je izvesni muzički mulj, odnosno prosek, te bend sada zvuči kao svaki drugi Hughes-ov neuspali projekat. Vrhunsko muziciranje je i dalje tu ali nestalo je ono što je The Dead Daises uspelo da izdigne iznad mora raznih super-grupa: nepredvidivost,  teatralnost i izvesna doza šaljivosti kojom su nekada zračili. 

Šta će dalje biti sa kolektivom ostaje kao pitanje. Najnovija promena desila se nedavno (uoči izlaska albuma) kada je bubnjar Dean Castranovo napustio grupu a na njegovo mesto došao Tommy Clufetos. Razlog je kako je navedeno bila nemogućnost saradnje zbog drugih obaveza. Ma nije nego. Koje to obaveze muzičari imaju sada kada je Covid zagospodario planetom. Definitivno nešto u redovima grupe The Dead Daisies nije kako treba. Ni prethodni odlasci nisu bili razjašnjeni do kraja. Ko je sledeći? Ako izuzmemo Hughes-a koji je uvek i svuda na ili oko izlaznih vrata, čini se da bi to mogao biti i sam Doug Aldrich. U tom slučaju možda bi sudbina grupe bila i zapečaćena. Ipak, sve su ovo samo spekulacije, sačekajmo malo, pa će nam se samo kasti.

Autor: JP

                 

Priče sa Sunset Stripa - 80's Metal Recycle Bin

 

Nedavno se na YouTube pojavio jedan potpuno novi kanal, iza koga stoji produkcijska kuća Creative Compass Film,  koji će biti namenjen isključivo pravim zaljubljenicima u nekada popularni muzički žanr, koji, između ostalog, danas nazivamo  i kao glam metal iz osamdesetih godina prošlog veka.

Priče sa Sunset Stripa, prljavština, čuvene dogodovštine i sve ono što ste oduvek želeli da saznate kada su u pitanju bedovi iz ove ere, biće dostupno u vidu visoko produciranih intervjua sa nekim od najzanmljivijih aktera čuvene scene. 

Ivzvršni producenti ovog materijala su između ostalog  Jim Darby i Drew Rosenfeld, članovi losanđeleske grupe Wildside koja takođe pripada sceni i vremenu o kojem je ovde reč, dok se kao voditelj intervjua pojavljuje i pevač pomenute grupe Drew Hanna. 

Materijal koji je snimljen pojavljivaće se u nastavcima na kanalu a intervjui su rađeni sa velikim brojem muzičara grupa poput Guns N’ Roses, Motley Crue, Ratt, Ozzy Osbourne, Warrant, Lynch Mob, Dio, Alice Cooper, Stryper, Winger, Quiet Riot, Slaughter, Queensryche, Night Ranger, Faster Pussycat, Kix, Tuff, House of Lords, TNT, Danger Danger, Trixter, The Killer Dwarfs....

Pored intervjua sa samim muzičarima, gledaoci će imati prilike da vide i čuju mišljenja mnogih producenata, pisaca, krtičiara, voditelja, ali i fanova koji su takođe činili neizostavni deo ove muzičke scene. Intervjui će biti podeljeni na kraće klipove, u skladu sa pažnjom današnjeg prosečnog slušaoca i izlaziće u redovnim vremenskim intervalima. 

Naše mišljenje: I pored toga što je internet generalno prepun podataka o bendovima ovog vremena, a Youtube broji na hiljade i hiljade raznih "nikada ispričanih priča", uvek je lepo čuti stvari iz prve ruke, odnosno iz ugla samih aktera. Kada na to dodamo i vrhunsku produkciju koju ovaj kanal nudi uz pojačanu estetiku samih aktera (kao da su tek sišli sa bine), dobijamo ono što je rock muziki generalno u današnje vreme preko potrebno; a to je ta izvesna doza ekskluzivnosti, koja je već decenijama izgubljena.

80's Metal Recycle Bin osim na YouTube-u možete zapratiti i na Twitter-u i Facebook-u. 

Našu novu rubirku "Bendovi  pažnja" možete pratiti i čitati ovde. 

Bendovi pažnja (2) - Singl, a ustvari nije

 Singl a nije singl

Ukoliko smo apsolvirali prethodnu lekciju o tome kako (ne)treba da izgleda About sekcija jednog bendskog Facebook profila, vreme je da krenemo dalje sa jednom pojavom, koja se iz potpuno nerazumljivih razloga, vrlo često pojavljuje na domaćoj sceni. 

Kao što sam naziv kaže u pitanju je trenutak izbacivanja singlova, odnosno novih pesama a u nekim slučajevima i albuma odnosno EP-a. Što se samog pitanja singlovatiče, tema je izuzetno obimna te joj ovoga puta i pristupamo isključivo iz  jednog posebnog ugla.

Ono što je totalno neshvatljivo i nedopustivo, a prečesto se ponavlja na našoj sceni, je neusklađenost između samog "izbacivanja" singla na različitim platformama. Posmatrajući šta rade bendovi, pokušavao sam da odgonetnem sledeću stvar, koja glasi nekako ovako:

"Našu novu pesmu, singl ili video (koji su naravno "official" ili šta god), možete čuti tog i tog dana u toliko sati na našem YouTube kanalu". 

U suštini, to bi bilo sve. Ako izuzmemo to da je oglašavanje nekakvog tačnog vremena izlazska neke pesme ili spota, sada već ozbiljan relikt prošlosti, ono što je zapravo zabrninjavajuće je pitanje o sledećoj stvari: Zbog čega bendovi ne usklade izbacivanje pesama na YouTube-u sa ostalim striming servisima, kako bi zapravo sve i bilo "official"? 

Ovo se pre svega odnosi na bendove koji imaju ugovorenu distribuciju pesama ka striming servisima, dok za one koji to nemaju, pa, trebalo bi da to urade što je pre moguće, obzirom da smo u 2021.godini i da je strimovanje jednostavno postalo nezaobilazno... još pre nekih, cirka, sedam godina. 

Sam pojam singla, kao što već sigurno svi znamo, odnosio se na izdanja na vinilu, koja su se izbacivala u promotivne svrhe na sedmoinčnim ili dvanaestoinčnim pločama. Obzirom na prirodu tog formata, uglavnom su to bila dvostruka izdanja. Pojavom kaseta, a posebno cd-ova, pojam singla izgubio je na značaju. Fast-forward u neku 2000.godinu, pojavom digitalne muzike i Apple-ovog servisa za download, singlovi se ponovo vraćaju u modu. Pojave video striming servisa poput YouTube-a ali i društvenih mreža poput Myspace-a, kao i sajtova poput Soundcloud-a, Reverbrnation-a, u neku ruku su i pokvarili to ponovno rađanje singla kao muzičkog formata. Došlo je do zbrke zvaničnih i nezvaničnih izdanja, sve dok taj problem početkom prethodne decenije nisu razrešili servisi poput Bandcamp-a, Spotify-a, Deezer-a i ostalih...

U čemu je onda problem? Kao neko ko muziku konzumira preko navedenih striming servisa poslednje generacije, moram da iskažem svoje nezadovoljstvo kada se desi da neki bend, za kim iskazujem interesovanje, izbaci pesmu na YouTube-u, ali ne i na ostalim zvaničnim platformama. Naviknut na to kako tim stvarima barataju strani bendovi,  potpuno mi je nerazumno i suludo kada vidim kako se kod nas ta stvar jednostavno prospušta.

U jednom delu ovih slučajeva, bendovi pesmu izbacuju na digitalne platforme sa ogromnim zakašnjenjem, a ponekad i nikada. Ukoliko težimo da nešto bude oficijelno, onda se moramo povinovati pravilima muzičke distribucije. U slučaju da se to ne uradi, gubitak može biti ogroman. 

Ako je neko naleteo na vašu pesmu na Youtube-u (nebitno da li je uvidu spota ili ne), postoji ogromna mogućnost da će poželeti da to isto učini i na svom omiljenom digitalnom servisu. Da ne pominjem tek koliko to znači za uređivače muzičkij plejlisti, kao što je recimo i ovaj sajt koji čitate. Šta nama vredi ako neki bend ima "novi single" i spot na YouTube-u, ako  pesmu ne mođemo da stavimo na, recimo, Junkyard Top Serbian Rock listu? U suštini, na gubitku su samo i isključivo bendovi, niko drugi. 

Poenta muzičkih striming servisa je utilizacija pruženih mogučnosti. Ako tvrdite da ste izbacili singl kojim najavljujete album (ili jedostavno samo singl), a njega nema na mestima gde bi trebalo da ga ima, prve svega sami gubite pažnju potencijalnih slušalaca, a pitanje je i da li je sve "official" kako se obično tvrdi. 

Muzički striming servisi postali su MESTO BROJ 1 za distribuciju muzike u današnje vreme. Ako ne verujete, pogledajte samo generaciju Tik-Tok muzičara i njihove brojke na istim. Sa druge strane, ako mislite da je nemoguće uskladiti da izdanje na Tjubu i recimo Spotify-u bude obavljeno u isto vreme, varate se. Sve što je potrebno da uradite je da konktaktirate vaše cenjene izdavačke kuće, koje bi onda trebalo da kontaktiruju dsitributere i dogovore tačan datum postavljanja muzike na platforme. Ukoliko nemate izdavača, stvar je još i lakša. Datum u tom slučaju odredite sami. 

Da ne bude zabune, ovde ne govorimo ni protiv fizičkih izdanja, ni protiv YouTube-a, besplatnog download-a i ko zna još čega. Govorimo jednostavno o činjenici da izdanje nije izdanje ukoliko ga nema, u istom trenutku, na svim relevantnim mestima gde bi ga trebalo biti. Kada bi strani bendovi tako poslovali, mnogi bi pali u zaborav. Što se domaćih tiče, grešku prave i stari i mladi, a to je jednostavno nedopustivo.

Toliko za ovu priliku. Obratite pažnju i pitajte šta vas zanima. Do sledećeg dela, pozdrav! 

Autor: JP

Bendovi pažnja (1) - "About" sekcija na vašem Facebook profilu

 Greške koje bendovi najčešče prave

Došlo je vreme da krenemo sa jednom potpuno novom rubrikom! "Bendovi pažnja" odnosiće se pre svega na bendove, odnosno na ljude koji se bave muzikom, ali i na bilo koga drugog koga ove stvari u suštini zanimaju. Rubrika će iči u delovima, zavisno od teme do teme, a trudićemo se da bude što kraća i preciznija. Pobogu pa 2021.godina je, zašto bi iko danas čitao tekstove sa blogova...

Ova rubrika odnosiće se isključivo na bendove sa domaće scene kod kojih je uočljiv nedopustivo veliki broj propusta, što se tiče stvari oko vođenja grupe, uređivanja profila, odnosno samog predstavljanja i oglašavanja u javnosti kao i mnogih drugih pojava koje su jednostavno rečeno izuzetno čudne. Biće to neka vrsta, kako to amerikanci vole da kažu, "rant-a", koji zapravo treba da pomogne svima i ukaže na to kako se i šta može poboljšati, tako da, bez uvreda ko se bude u ovome pronašao. 

Za ovu prvu priliku govorićemo o sekciji "About" na vašim bendskim profilima na Facebook-u. Ovo u neku ruku može da važi i za profile na svim ostalim društvenim mrežama, sa blagim izuzecima. Međutim, obzirom da smo obećali da nećemo pisati kilometarske tekstove (jer je pobogu 2021.), ostavimo to za neki od sledećih nastavaka.  

Šta je zapravo ta famozna sekcija "About"? Prosto rečeno - to je ono što će ljudi iz muzičke industrije (novinari, portali, izdavačke kuće, producenti...), pa i jedan pozamašan broj fanova, prvo pogledati na vašem bendskom Facebook profilu kada na njega budu "nabasali". To je svojevrsna lična karta vašeg benda. 

Baveći se ovim poslom vođenja muzičkog bloga, nebrojeno mnogo puta sam bio svedok nepotpunih ili totalno praznih profila! Mesto gde se bendovi zapravo predstavljaju je potpuno ili delimično prazno,  bez i jedne  jedne korisne informacije, jedna je od stvari koja ne bi smela da se dešava. Bar ne danas, nekih petnaestak godina od nastanka Facebook-a i služenja njime u svrhu promocije sopstvenog benda.  

Stavite se sada malo u ulogu muzičkih portala. Izbacili ste novi single, spot, album ili šta god i pitate se; zašto pobogu niko o vama i vašem ostvarenju ne želi da  piše? Iz kog vas to razloga svi mogući portali mrze ili namerno preskaču?

 Na stranu što se tom prilikom zapravo izdaje EPK (electronic press kit), o čemu ćemo verovatno nekom drugom prilikom, možda je ipak problem u vama? Možda ti portali jednostavno nemaju o čemu da pišu jer vam je "about" sekcija prazna i ne daje nikakve informacije o tome ko ste, šta ste, šta svirate, od kada svirate i na čemu trenutno radite ili ne radite. 

Dakle, ovaj deo vašeg profila treba da da najosnovnije informacije o vašem bendu (ili izvođaču), koji će biti polazna osnova za svakog ko je zainteresovan da se upozna sa vama, odnosno sa vašim radom. To je zapravo jedna vrsta mini prezentacije koja može biti napisana na mnogo načina. Jedno prosto "how to...." kucanje u pretraživačima odvešće vas na milion različitih mesta koja će vam objasniti sve do najsitnijih detalja, tako da ovde o tome nećemo trošiti mnogo reči. Probajte i vidite sami šta vam odgovara. Ova sekcija je inače napravljena iz mnogo pod-delova koje možete ispuniti po želji.

Osim neke vrste biografije, koju možete napisati i u posedbnom odeljku koji nosi naziv "Our Story" (a ui ne morate), možete ubaciti i sve moguće korisne linkove koji će zainteresovanu stranu odvesti do daljih mesta gde se sa vama mogu upoznati. Nakon toga tu je i prostor za kontakt adrese, opis posla kojim se bavite, imena članova i još mnogo drugih korisnih stvari. 

Osim već pomenutih praznih profila, koji su ravni pucnju u nogu, postoji još mnogo iritantnih načina kako sebi možete da ograničite potencijalne mogućnosti za dalji razvoj vaše karijere. 

Ono što se najčešće može videti kod bendova sa domaće scene (osim praznih polja), je i pisanje krilatica poput:

 "Mi pijemo pivo i jebe nam se za sve živo" ili "Mi samo svriamo muziku" ili "Niko o nama ne piše pa zašto mi da se predstavimo" "Rakija je ono što nas pokreće".... i tako dalje, kapirate na šta mislim...

Osim što u većini slučajeva same po sebi nisu nikome osim vama interesantne, ove krilatice koje se često mogu videti u sekciji "About", ne znače ništa i ne daju potrebnu informaciju o bendu onome ko pokazuje interesovanje. Suštinski su nepotrebne ali ukoliko ih baš želite, uz dobro popunjene ostale sekcije, one i mogu da ostanu tu gde jesu jer samo u takvim situacijama mogu imati smisla. Zapravo, kratak opis vašeg rada u vidu jedne rečenice btinije su za profile na Twitter-u ili Instagram-u, ali o tome nekom drugom prilikom. 

Da ne dužimo dalje, šta je pouka iz svega ovoga? Prosto! Popunite lepo vašu "About" sekciju, vašu ličnu kartu, kako bi svi zainteresovani mogli da se, sa vama i vašim radom, upoznaju na najbrži i najbolji mogući način. Na taj način i sebi i drugima štedite dragoceno vreme, vreme koje je zapravo resurs od koga zavisi opstanak u ludnici zvanoj internet.

Drugi deo možete pročitati ovde.

Autor: JP