3 u 1 Recenzija - Danko Jones, Dobermann & Niterain

Adrenalinska energija, visoko oktansko gorivo i bombastično prljavi rock

A sada nešto potpuno novo. Recenzija - tri u jedan. Za ovu priliku predstavljamo tri potpuno različita rok albuma koji ipak imaju nešto zajedničko, a to je čist, stoprocentni, energični rock 'n' roll. Zavalite se i uživajte uz neki napitak, neku kaficu možda. Može i one tri u jedan!

Danko Jones - Wild Cat (2017)

Mr Danko Jones i njegov istoimeni rok trio nam početkom ove godine isporučuju  novo, osmo po redu albumsko izdanje. Ova neumorna kanadska trojka već dve pune decenije praši svoj adrenalinsko-energični rokenrol širom planete i sa razlogom važe za jednu od najaktivnijih grupa na sceni. Danko Jones, gitarista i vokal, zatim John Calabrese - bass i Rich Knox-bubnjevi, na novom izdanju kao i na svim prethodnim, donose upravo ono što se od njih očekuje. Brzi gitarski rifovi izabrani od najboljeg iz hard rock i pank arsenala , precizna i tvrda ritam sekcija koja udara pravo "ispod kaiša", što je inače i naziv jednog od prethodnih albuma, i naravno pevljive i lako pamtljive melodije, glavno su oružje ovog energilnog tria.

Sa sigurnošću se može reći da je cela ova prethodna rečenica skupljena u prva tri i po minuta ovog albuma, tačnije u pesmi I Gotta Rock. Brzo, furiozno, melodično i šmekerski u Dankovom maniru. Potom ide My LIttle Rock n Roll koja je nešto više rokerskija od prethodne pank-rock numere, moglo bi se reći čak i prava pesma za žurke i za neko fino đuskanje. Inače Danko Jones je poznat po tome što se njegovi tekstovi i same pesme bave tematikom poput ove - slavljenje rokenrola onakvog kakav jeste i načina života koji to prati. A da, da ne zaboravimo naravno i  slavljenje "ljubavi"! Prosto ko pasulj. Going Out Tonight dokazuje upravo iznesenu tvrdnju u svom melodičnom "oooo" maniru, koji je zapravo još jedna od prepoznatljivosti ovog benda. Jedan od potencijalnih hitova svkako. Naredna You Are My Woman zvuči malo više kao neki Thin Lizzy, što je  moglo bi se reći blago koketiranje sa classic rock stvarima i zvuči potpuno prihvatljivo na prvo slušanje. Čak i Dankov glas zvuči totalno Lynnot-ovski, iako je ovaj ipak bio Irac.  Do It Every Night je svojevrsna oda onome što rock  bendovi inače  svako veče rade. Rock je slojevita stvar, nije to uvek samo uživanje i ova pesma govori o onoj drugoj strani i tereta koji takav način života nosi. Sledeća Let's Start Dancing svojom furioznošću i brzinom tera Danka da gotovo odrepuje a potonja Wild Cat dokazuje svu tu već pomenutu neumornost i energiju  ovog benda. Pesma zapravo zvuči kao da je mačka upravo popila par Red Bull-ova i počela da leprša  ili se pretvorila u podivljalog pantera. Nakon mačke koja je upravo dobila krila,  sledi i She Likes It sa veoma zanimljivim i  intenzivnim gitarskim rifovanjem, što dokazuje i drugu stranu talenta ovih momaka a to je njihovo izvrsno muziciranje. Poslednje tri pesme na albumu nastavljaju u istom pravcu kao i do sada. Prljava Succes In Bed je u totalnom KISS maniru, a to, nadam se, znate šta znači. Diamond Lady je još jedna Danko-energetic-adrenalized-ispod kaiša, a pritom uz sve to melodična stvar. Za kraj je ostavljena i pesma Revolution (But Then We Make Love)  po malo komične tematike gde ljudi bivaju prekinuti u vođenju ljubavi usled stvari koje ih muče, poput revolucija, globalnog zagrevanja itd.

Divlja mačka je, kao što možemo videti, album na kome nema  mnogo toga što će vas da vas iznenadi, ali hej, pa zar to upravo nije ono što Danko i njegov trio najbolje  rade. Možda je  za nijansu mekši od nekih prethodnih izdanja, ali svi potrebni derivati su i dalje tu. Energija, adrenalin, Red Bull, ritmovi koji udaraju nisko, melodije, horsko pevanje  i sve ono drugo što krasi ovaj bend. Današnja rock scena definitivno ne bi bila ista bez ove grupe. Danko Jones nas podseća kako je rock n roll po nekad jako prosta i efektna stvar. Čak šta više, uspeo je da nam svima podigne energiju do daske one daleke 2010.godine u BG Areni, pre nego što smo videli čudo večeri. Pevali smo svi u glas i skakali, baš onako kako i treba kad su gosn. Jones i njegov trio u pitanju. Pustite i rokajte!

Dobermann - Pure Breed (2017)

Sledeći album koji želim da vam predstavim u ovoj 3 u 1 priči je najnovije izdanje grupe Dobermann pod nazivom Pure Breed. Ovo je, bez lažne skromnosti, verovatno prvo pojavljinjae ovih momaka na stranicama domaćih sajtova i webzina i zbog toga mi je zapravo velika čast da o njima pišem. Dobermann je italijanski rok trio kojeg čine pevač i basista Paul Del Bello, gitarista Valerio Mohicano i bubnjar Antonio Burzotta.  Sama imena verovatno ništa ne znače bar za sada, ali ako vam kažem da je frontmen grupe Paul Del Bello  svirao u našoj zemlji,  možda se neki od vas i prisete. Paul je naime bio član benda koji je predvodio legendarni underground američki glam gitarista Adam Bomb (nesuđeni gitarista Gunsa i Kiss-a) i koji je zabeležio jedan nasup u Beogradu a drugi u Nišu negde u rano proleće 2010.godine. Na veliku žalost beogradski SKC je bio potpuno prazan, svega par čoveka, dok se u Nišu u klubu "Jebaga" (koji naravno više ne postoji), skupilo oko četrdesetak ljudi. Šta reći osim da je i gostovanje jednog Steven Adler-a 2006.godine moralo da bude otkazano, a gde onda u toj konstelaciji odnosa Adam Bomb? On je na kraju ipak došao i održao dva koncerta a mi koji smo bili imali smo pred sobom "hollywood u malom", pirotehniku, paljenje gitare u malom prostoru i bljuvanje vatre čak. Tako smo i upoznali Paul-a.

Dakle basista Paul Del Bello i njegov bend Dobermann su tu negde na sličnom muzičkom tragu. Vidi se da je čovek ispekao zanat prelazeći gotovo celu planetu, i to u kombiju, svirajući po raznim klubovima i rupčagama. Muzika grupe Dobermann se stoga može opisati kao visoko oktanski, pravi pravcati, prljavi  rock n roll, godinama kalemnjen iz već pomenutih belosvetskih "rupčaga". Nema tu ničega ektravagantnog, niti bilo kakvog foliranja. To je jednostavno classic/hard/modren rock škola iz srca i bez mnogo filozofiranja. Na albumu, koji je inače četvrto izdanje benda, nalazi se 10 pesama od kojih prva SPNC predstavlja jedan i po minut introa. War Thunder, koja  kreće odmah potom, pesma koja je koja je  isto tako moćna kao što kaže i njen naziv. Ovo je stvar koja će vas sigurno naterati na neki "air guitar" ili "headbang". Melodični i pevljivi refreni daju joj još više na privlačnosti a i dokaz su odličnih  Paul-ovih vokalnih sposobnosti. Odmah nakon nje kreće i rif iz Taking In The Outtakes. Još jedna stvar koja će zadovoljiti svakog ljubitelja ljutog hard rock-a. Na trećoj numeri Radioactive imamo i gostovanje jednog  poznatog i velikog imena. U pitanju je Ron Bumblefoot Thal koji je odsvirao opako dobar solo u ovoj pesmi. Čevtvrta po redu pesma   Pure Breed, po kojoj i album nosi naziv, je još jedna klasična visoko oktanska rock n roll stvar.  Na petom mestu je možda i najzanimljivija pesma na albumu. Ako ste ikada imali bend i u njemu imali probleme sa bubnjarima, pronaćićete se u ovoj pesmi definitivno. Pesma nosi jednostavan naziv:  I Fucking Hate Drummers. Mora da je Paul baš kuburio sa bubnjarima kada je ovako nešto napisao. Do kraja album imamo po malo pankersku I Need  A Holiday, garažnu Stuck In Trafic. Poslednje dve Hometown i Magic Mountain su nešto slabijeg inteziteta ali su i svakako slušljive.

Uprkos nešto slabijim završnim pesmama ovo je i više nego solidno izdanje grupe Dobermann. Pure Breed je dokaz da još uvek postoje ljudi koji rock n roll sviraju iz srca ali i da Italijani i te kako umeju da rokaju. Ovih 36 minuta prljavog, bučnog , ogoljenog i  himničnog muzicrianja, vam sigurno neće škoditi i potsetiće vas na slavne dane ove muzike. Definitivno preporučujem svakome ko je i dalje željan dobre i dosledne rock svirke. Zapravo ovaj bend bi trebalo videti uživo, a s obzirom da su i sami ekstremno aktivni, ne bi me začudilo da zasviraju i kod nas. Samo naravno, da ne prođu kao Adam Bomb pre sedam godina, to kažem iz najbolje namere, jer ovi momci to svakako ne zaslužuju. Možete ih naći na svim digitalnim platformama kao i na tjubu.

Niterain - Vendetta (2016)

Za kraj ove trostruke recenzije predstavljamo i jedan norveški sleaze/glam bend. Ova četvoročlana ekipa iz glavnog grada ove skandinavske zemlje nedavno je "izbacila" svoj drugi album po redu pod nazivom Vendetta. Radi se o relativno mladom bendu koji je svoj muzički status gradio strpljivo i  udarnički, baš kao i prethodna dva benda iz ove recenzije, što je samo još jedna od stvari koja ih povezuje. Niterrain je za sada, može se reći, najaktivniji i to pre svega u Skandinaviji ali i u SAD. Već drugu godinu za redom učesnici su renomiranog muzičkog festivala Rocklahoma, gde će i ovoga puta deliti binu sa nekim od najvećih bendova iz ovog žanra kome i sami pripadaju. Ako dodamo i Sweden Rock Fest, odnosno Norway Rock Fest i druge poznatije evropske festivale zajedno sa par američkih turneja, možemo definitivno zaključiti da se radi o vrlu uspešnom bendu koji pronalazi svoju publiku širom sveta u ovom po malo zapostavljenom žanru. Bend čine pevač Sebastian Tvedtnes, gitarista Adrian Persen, basista Frank Karlsen i bubnjar Morten Garberg. 

Muzički Niterrain predstavlja upravo ono što se iz samog imena benda, njihovog izgleda i prvih uvodnih nota bilo koje njihove pesme, može zaključiti. Tipičan bombastični glam/sleaze rock band sa "nabujale" skandinavske, nove glam rock scene. Tu primat imaju pre svega švedski bendovi, a Niterrain je  svakako jedan od  najboljih pririmeraka iz komšijske države. Drugi album Vendetta donosi 11 pesama i na njemu se može čuti sve ono što je krasilo ovaj nekada popularni muzički pravac. Koristim reč "nekad" sa razlogom. Naime, u moru modernih (ali retko kada uspešnih) glam rock bendova, Niterrain se, bar u nekim nijansama, izdvaja upravo po tome što je to što oni sviraju   glam/sleaze iz korena, onako kako se radilo osamdesetih. Malo Motley-a, malo Gunsa, malo Ratt-a i to sve na skandinavski način. Pesme poput uvodne Lost And Wasted i Come Out učiniće vam se kao da svira Motley tamo negde 85e. Ili recimo, isto tako i  "ratt-ovske" Something Aint Right  i One More Time. Ima tu i nekih hard rock komada koji malo vuku na Gunse kao recimo #1 Bad Boy (verovatno i najbolja pesma), Rock N Roll, Electric i druge. Pevač Sebastian Tvedtnes na momente podseća na nekog ranog Vince Niel-a dok gitarista Adrian Persen puca iz svog mogućeg oružja prebogatog sleaze/glam arsenala. Ako niste ljubitelji ovog pravca slobodno preskočite. Ako ste pak željni malo glemerske, bombastične, himnične, cepačke i drske nostalgije, onda je ovo prava stvar za vas. Uživo su takođe odlični i prave dobru atmosferu, čemu sam se i sam uverio na jednom njihovom nastupu od pre dve godine.

To bi bilo sve u ovoj provoj 3 u 1 recenziji. Dakle imali smo jedan adrenalizovano-energični pank rock album, jedan visoko oktsanski hard rock i jedan bombastično-prljavi sleaze/glam. Ono što ih sve povezuje: u osnovi čist r'n'r na tri slična ali i potpuno različita naćina. Ako vam se kafa ohladila možete preći na slušanje!


Danko Jones FB page

Dobermann FB Page

Niterrain FB page



maj 2017.godine                                                                                           Autor: JP

Stephen Pearcy - Smash (2017)

Solo album frontmena grupe Ratt

Da je rok muzika nešto večno i nepromenjivo možda najbolje pokazuju grupe i muzičari iz nekih prethodnih decenija, recimo osamdesetih. Jedan od njih je svakako i Stephen Pearcy, pevač legendarne grupe RATT, jedne od prvih grupa ovog  žanra, odnosno rodonačelnika pod-žanra nešto kasnije etabliranog kao glam/sleaze/ ili hair metal. RATT su uz Van Halen, Motley Crue i Quiet Riot definitivno bili jedni od očeva osnivača losanđeleske glam/sleaze scene. Ipak, za razliku od prve dve pomenute grupe koje su dostigle  one najviše instance uspeha i slave, RATT je bio jedan od bendova koji je nezasluženo bio na stepeniku niže, na tim nevidljivim ali ipak realnim lestvicama. Međutim, trideset i nešto godina kasnije i RATT i Stephen Pearcy su još uvek prisutni na sceni. Ljudi poput njega, zajedno sa grupama iz kojih dolaze,   jednostavno ne odustaju i nakon svih uspeha i padova još uvek su aktivni i svake godine nas po neko od njih obraduje nečim novim. Jednom rečju oni su neuništtivi baš kao i njihovo zaveštanje iz osmadesetih.

Stephen Pearcy, ili ti "RATT bastard himself", kako je sam sebe jednom prozvao, donosi nam svoj četvrti studijski album pod nazivom Smash. Radi se naravno o solo albumu ali koliko god pričali o njemu ne možemo a da ne pomenemo i grupu RATT, bez koje ovaj čovek ne bi ni bio predmet intersovanja ne samo ove priče, već uopšte. Ova grupa se trenutno nalazi u vrlo delikatnoj situaciji. Naime, postoje dve grupe sa istim imenom koje se potpisuju i nastupaju kao RATT.  Jednu koju vodi bubnjar Bobby Blotzer i druga koja se ponovo okupila u kojoj je pored Pearcy-a, gitarista osnivač Warren DeMartini, legendarni prvi basista Johan Crucier i bivši gitarista Quiet Riot-a i poslednje prave postave RATT iz doba albuma Infestation, koji je ujedno i poslednji album grupe iz 2010.godine, Carlos Cavazo. Igleda da pravnu bitku dobija upravo ovaj drugi tim ali o tome ćemo nešto kasnije. 

U jeku tog dvoboja dakle,  Stephen Pearcy  "izbacuje" već pomenuto solo izdanje. Na njemu se nalazi 13 pesama i u njihovom stvaranju i snimanju nije učestvovao niko od ostalih RATT-ovaca. Sa potpuno drugačijom ekipom Pearcy je uradio, po svemu sudeći, svoj najbolji solo album do sada. Album otvaraju sintisajzeri u pesmi I Know I Am Crazy koja se potpuno razlikuje od ostatka albuma po svom prizvuku i verovatno je i jedna od najboljih na celoj ploči. Mračni rifovi na gitarama i nešto drugačiji Pearcy-ev vokal, barem od onoga po čemu ga znamo, daju joj tu neku privlačno mračnu unikatnost. Nakon nje ide Ten Miles Wide, koja je čist RATT komad sa rifovima koje kao da su odsvirali DeMartini i pokojni Robin Crosby. Pearcy-ev vokal se vraća u onaj prepoznatljivi "pacovski" sleaze ton. Shut Me Baby na poziciji broj tri je sa druge strane jedan dobar zeppelinovski old school pokušaj . Sledeće dve Dead Roses i Lollipop su nešto energičnije i modernije, s tim da ova druga već vuče malo na neke prethodne Pearcy-eve solo komade sa izvesnom dozom komičnosti u samim tekstovima. Šesta Hit Me With The Bullet je u sličnom maniru ali sledeća Rain već malo ulazi u neku drugačiju melodičnu zonu sa zanimljivim klavirskim završetkom, heavy rifovima i "velikim" (pevljivim) rifrenima. Jedna od zanimljivijih pesama svakako, u kojoj je oseća i želja za eksperimentisanjem, što je svakom slučaju interesantno. Naredna I Want To Much bi se takođe mogla naći na nekon RATT albumu, dok deveta po redu What Do Ya Think skreće album sa teških i energičnih rifova i u potpunom akustičnom maniru, po malo aerosmitovskom, i pravi dobar balans za poslednji deo ove ploče. A taj deo otvara Jamie, klasičan RATT rif i manir, odlična stvar koju bi iskreno više voleo da sam čuo na sledećem albumu ovog  benda, no nema veze može i ovako. Mada mora se priznati da su gitaristi Erik Ferentinos i Frenk Wisley odradili odličan posao što se samih gitara tiče. Pretposlednje dve I Cant Take It i Passion Infinity su bez inznenađenja, s tim što je ova druga dosta brža ako ne i najbrža pesma na albumu. Za sam kraj  albuma Pearcy nam je ostavio jednu veoma prijatnu baladu koja ne tera na povraćanje kao mnoge druge slične pesme. Ima i u njoj nečeg zeppelinovskog definitivno. 

Kada se sve sumira na kraju, dobija se jedna vrlo solidna rock ploča. Malo RATT-a, malo klasičnog rocka, po neki rif u stilu Zeppelina i to je to. Solo ploče su retko kada zanimljive u meri u kojoj su to i bendska izdanja, međutim uvek se na njima može naći po nešto što izmamljuje znatiželju ljubitelja urpavo tog  benda (ili više njih) iz kojeg dolazi sam autor. Ono što ovu ploču krasi je pre svega Pearcy-ev vokal, koji složićemo se uživo ne zvuči baš najbolje poslednjih godina. Na ovom albumu otpevao je nekoliko pesama u drugačijem maniru i možda je time i sam sebi pronašao novi put za u buduće. Drugo, ove "ratovske" pesme, kako sam ih nazvao, pdokazuju da Pearcy još uvek nije rekao svoje, što se tog benda tiče. A kada na to dodamo i DeMartinija i ostale, možemo samo da se zavalimo i da čekamo novo izdanje grupe RATT, koje će sigurno kad tad ugledati svetlost dana. Poslednji album Infestation bio je, na primer,  nešto najbolje što je RATT uradio još od početka devedesetih. Ova solo ploča je u tom smislu dobra uvertira za ono što od njih možemo da očekujemo. Na kraju još i da kažem nešto oko spora oko imena i prava na bend. Čini se da je Bobby Blotzer izgubio trku, definitivno. Originalni bubnjar sa gomilom nepoznatih lica ili pevač, gitarista i basista iz prve postave? Pa i više je nego jasno ko je tu pravi RATT, koji je upravo ovih dana krenuo na turneju!


Stephen Pearcy FB Page

Album poslušajte ovde

maj 2017.godine                                                                                                 Autor: JP

Art Of Anarchy - The Madness (2017) Recenzija

Umetnost anarhije - Ludilo

The Madness, ili našim jezikom rečeno Ludilo, naziv je još jednog zanimljivog martovskog izdanja. Reč je o drugom albumu grupe Art Of Anarchy što je nažalost tek prvi put da se na stranicama ovog bloga o istoimenoj grupi i piše. Naime, nedugo pre ovog izdanja, tačnije juna 2015.godine, AoA su izbacili svoj album prvenac identičnog naziva. Bila je to jedna fenomelna ploča grupe iskusnih i pre svega veoma poznatih muzičara, nešto nalik nekoj novoj supergrupi sa unikatnim muzičkim stilom u kojem ste između ostalog, mogli da prepoznate i gitarske bravure Ron "Bumblefoot" Thal-a, sada već bivšeg člana Gunsa, zatim basadžije Disturbed-a John Moyer-a, kao i braće Jon-a i Vince-a Votta, koji su zajedno sa Thal-om i oformili ovaj projekat. A da cela stvar bude još na većem nivou pobrinuo se niko do drugi do - Scott Weiland lično. Izuzetno mi je teško da pišem bilo šta o Scott-u nakon onoga što se desilo krajem te iste 2015.godine. Mogu samo reći da je bio jedan jedini i neponovljiv i da je album koji je snimio sa AoA sigurno nešto, ako ne najbolje, onda najluđe (u pozitivnom smislu) što je ikada snimio. Budimo realni, kada je to Scott Weiland išta loše snimio u svojoj karijeri. Ipak, situacija sa AoA nije išla baš najbolje i odmah nakon snimanja ovog svojevrsnog remek dela, Scott je javno izjavio da on uopšte nije pevač ove grupe već da je samo odradio svoj deo posla, strogo profesionalno. Umesto sa AoA krenuo je na turneju sa svojom grupom The Wildabouts. Zbog nejasnosti situacije nisam uspeo da napišem valjanu recenziju tog albuma, vreme je prolazilo a krajem godine Scott je na žalost preminuo. Ali ,o njemu ćemo ipak neki drugi put.

Upravo iz svega navedenog stekao se neki utisak da se fanovi, bar oni koji su bili "kupljeni" prvim albumom,  po malo pribojavaju neizvesnosti koja se nadvila nad ovom grupom. I sam autor ovog teksta priznaje da nije bio siguran šta može očekivati. Međutim, čini se da su Art Of Anarchy rešili da stvar vrate na svoje mesto. Bolje rečeno na sam početak! A krenuti iz početka  ni malo nije lako, posebno kada treba naći nekog da menja Scott Weiland-a.  Sve je to vrlo komplikovano...osim u onim retkim situacijama, kada imate keca  rukavu, koji se slučajno isto tako zove Soctt, a preziva Stapp i slučajno je pevač sada već čuvene grupe Creed. Samo tako i nikako drugačije. U suprotnom ste osuđeni na definitivnu propast. Eto i poruke za "jedan bend" koji ja lično mnogo cenim. Ako se ikada raspadne ova sadašnja (bez albuma i kvalitetnog snimka) ujdurma zvana GnR, a Slash i Duff reše da vrate Velvet Revolver u igru, setite se ovog primera molim vas!


Šalu na stranu, naravno! Mada, u svemu ima malo istine, zar ne? Dakle,  Art Of Anarchy pojačani čuvenim pevačem grupe Creed na novom izdanju donose deset novih pesama. Već u prvoj numeri na  pod nazivom Echo Of a Scream nazire se put kojim su AoA ovoga puta namerili da krenu. Scott Stapp je novi mašinovođa koji zahvaljujući svom talentu i iskustvu spretno upravlja ponovo zahuktalim vozom. Muzički je to besprekorna rokačina dopunjena njegovim moćnim vokalom a posebno himničnim pevanjem, što je ono što obuzima momentalno. Jasno, melodično, moćno! Vrhunska pesma za otvaranje albuma i hit u svakom pogledu.. Bumblefoot i John Votta sa druge strane isporučuju fenomenalnu mešavinu metalno-rokerskih rifova i solaža. Hej, pa ovo je zapravo pravi Ron Bumblefoot Thal. Konačno ga možemo čuti u nekom svom elementu, što je nakon godina kopiranja drugih gitarista u GnR,  pravo osveženje. Sledeća 1000 Degress je sa nešto eksperimentalnijim pevanjem sve do refrena kada se pretvara u još jednu prvoklasnu himničnu stvar. No Surrender naziv je treće numere i u njoj će se lako pronaći fanovi Creed-a. Ima tu Creed-ovsku crtu na momente ali je pečat ipak overen kod AoA ekipe i to je neosporno U svakom slučaju savršena kombinacija.  Na četvrtom mestu dolazi The Madness koja je sada već ultimativni hit. Pesma kojom su AoA još u 2016.godini objavili svoj povratak, naravno u vidu singla. "The otherside of fear is freedom, the otherside of pain is healing" poručuje nam u refrenu Scott, a onda nastavlja "the madness keeps me from the otherside". Autobiografski u par redova! Mesto broj pet ostavljeno je pesmi Won't Let You Down. Pulsirajući uvodni rif kojim počinje, malo po malo uvodi nas u jedan veoma prijatan i melodičan refren, nakon čega slede  magije gitarskog čarobnjaka Thal-a. Da se tempo ipak polako usporava na albumu, dokazuje  sledeća numera Changed Man koja je onako, kako se to može objasniti, ono što su power balade bile osamdesetih, tako su ovakve pesme česta pojava u modernoj rok muzici. Definitivna suprotnost u odnosu na prethodni album. Na sedmom mestu imamo i A Light In Me koja nas vraća na onu početnu "notu" kojom je album i počeo. U sledećoj pesmi Somber, je i najduža na albumu, a takođe odiše i nekom "radio friendly" melodijom, koja je  ovoga puta sa nešto mračnijim prizvukom, jer je se zapravo radi o jednoj solo numeri koju je Scott Stapp uradio par godina ranije.  Pretposlednja Dancing With The Devil, kakvog li imena, odiše potpunim sleazy rokerskim pri zvukom, što je nakon nekoliko sladunjavijih numera lepo čuti. Odlična tipično-klasična rokačina u kojoj se možda prelama neki skriveni  Bumblefoot-ov GnR gnev, koji je on svih ovih godina potiskivao. Na poslednjem desetom mestu imamo i pesmu Afterburn u kojoj je evidentan povratak ka modernom rock-metal zvuku koji je zapravo i glavno oružje ovog benda. Sasvim dovoljno za kraj.

The Madness je, ako tako možemo reći,  definitivno jedan od onih albuma koji možda na prvo slušanje nije toliko interesantan. Prvo će vam se verovatno učiniti neki Creed ili tako nešto, što je razumljivo. Svaki naredni put, album donosi neki novi osećaj. Recimo da se svaki naredni put polako ističu i Moyer-ov duboki disturbdovski bas, kao  i Bumblefoot-ove, neću da kažem GnR gitare jer on realno sa tom muzikom nema nikakve veze, ali koje su u svakom slučaju vrhunske. Nakon prvog slušanja svaki sledeći utisak o albumu postaje sve jasniji dok sve lepo i lagano  ne "legne". Jedno je ipak sigurno, AoA nije samo obična grupa muzičara odnosno supergrupa koja je tu zbog "slikanja" i eventualno neke  popularnosti kroz prečice. Svako od njih ponaosob je sve to već i onako u svojoj karijeri okusio, osim braće Votta u zivesnoj meri. Ovo je zapravo grupa izuzetno talentovanih muzičara i to se jasno oseća već sa prvim uvodnim notama ovog albuma. Nije to čak ni Creed-Disturbed-GnR miks, i ako na momente možda liči. Da se radi o novom početku i potpuno drugačijem pristupu potvrdio je i sam Ron Thal u intervjuu koji je dao za XS Rock, gde je između ostalog potvrdio da je ova ploča plod zajedničkog rada cele grupe uključujući i samog Stapp-a, koji je od prvog dana od kada je ušao u grupu učestvovao u svim zajedničkim akcijama. Što je defintivno velika razlika u odnosu na period sa Weiland-om. 

Ovaj album svakako preporučujem svim ljubiteljima modernog rock-metal zvuka da mu pruže šansu. Zapravo ovu grupu preporučujem svima, zajedno sa prvim albumom. Da li je The Madness bolji ili lošiji od prvog? To je teško proceniti. Da li je jedan Scott bolji od drugog? Teško je naći odgovor. Zapravo ne treba ga ni tražiti. Za razliku od prethodnog albuma The Madness je muzički dosta "svetliji" dok  se sa druge strane lirički  ne razlikuju baš mnogo. I u jednom i drugom slučaju  radi o dosta dubokim životnim pričama dvojice pevača koje su u mnogo čemu identične. Nedavno je Scott Stapp izjavio za poznati  Blabbermouth webzine, da je u istom autubusu koji je Weiland koristio za turneje, ugledao njegov duh, tačnije da  mu se Weiland-ov duh mistično ukazao u ogledalu i rekao sledeće:  "Čoveče ovo si mogao biti ti, i bićeš ako nastaviš šutem kojim si išao....!" Iskreno se nadamo da se nešto tako neće desiti, iako je ovo bilo baš jezivo pročitati. Scott Stapp je "čist" već dve godine i Art Of Anarchy mu je prvo muzičko pojavljivanje nakon duge pauze. Ali dosta je više priče, hajde da se konačno prepustimo muzici! To bi bilo to.

Art Of Anarchy FB Page

Album poslušajte ovde

april 2017.godine                                                                                               Autor: JP

Ritam Nereda - 30 godina (2017)

Kompilacija za 30 godina postojanja

Legendarni novosadski sastav Ritam Nereda priredio je ovog proleća jedno baš veliko iznenđenje za armiju svojih vernih fanova. Grupa ove godine slavi jubilarnih 30 godina postojanja i za tu priliku su uradili nešto što je više nego vredno pažnje. O čemu se zapravo radi? Naime, negde početkom ove godine Ritam Nereda su izbacili jednu zamućenu sliku iz studija i poručili da spremaju nekakvo "veliko" iznenađenje, što je, očekivano,  veoma zaintrigiralo brojne ljunitelje ovog kultnog pank-rok benda. Klupko je počelo polako da se odmotova, zahvaljujući pre svega ljudima iz Nocturne Magazina, koji su i zvanično potvrdili da se bend već nekoliko meseci nalazi u studiju i radi na novom albumu/kompilaciji pod nazivom 30 godina, koja je prvenstveno trebala da izađe krajem marta, međutim kako kod nas uvek nešto mora da kasni, na kraju je to ipak ostavljeno za početak aprila meseca. Međutim, koliko god  da je bilo to  zakašnjenje ( a bilo je realno zanemarivo), vredelo je čekati.

Vredelo je i te kako! Iz jednog porstog razloga. Album 30 godina je zapravo kompilacija na kojoj se nalazi 26 pesama i to ponovo snimljenih u studiju! Da, lepo ste čuli! One zamućene slike iz studija, i to kako smo kasnije saznali da se radi o studiju Road, nisu bile lažne. Bend je snimio jedan svojevrsni best of pesama sa svih prethodnih albuma pod producentskom palicom Dragana Alimpijevića Pika., baš kao i prethodni album To Nisi Ti iz 2015.godine. U intervjuu koji je dao početkom marta za portal Zet.com, frontmen grupe Boban Petronić otkrio nam je da je razlog zbog čega je sve to tako ispalo. Po njegovim rečima izdavanje obične best of kompilacije nije bilo u opticaju, posebno iz razloga što je bend tokom tih 30 godina snimao albume sa dosta različitom produkcijom, tako da se pesme sa početka karijere dosta razlikuju od današnjih u tom smislu. Bilo je i to neko drugačije vreme, ali da ne ulazimo sada u to.  Ono što je stvarno bitno to je da se pred nama nalaze ubedljivo najbolje pesme koje bend stvorio, i pesme koje je ovih 30 godina nebrojeno puta svirao uživo. U tome je cela poenta. Sada smo konačno dobili neke od njihovih najvećih hitova sa početka karijere u jednom potpuno novom ruhu, prilagođenom današnjem vremenu i tehnologiji. Recimo pesma Heroj koja je izabrana za prvi single sa ovog izdanja, po prvi put dobija svoj studijski "glanc". Naravno nije reč samo o tehničkim stvarima, već pre svega i samoj muzičkoj evoluciji grupe. Jednostavno, sve što su sa ovim velikim projektom zacrtali, to su i uspeli. A po najviše da ostanu dosledni. To je to, to je Ritam Nereda, kratko i jasno, žestoko i glasno. Sa druge strane nije ni lako ponovo snimati stare pesme a ostati dosledan i uhvatiti sav taj "vibe" iz različitih perioda života. Muzičari će znati o čemu govorim. Nekada se u studiju dešavaju "čudne stvari" koje su tu samo u tom jednom trenutku i ako ih ne "uhvatite" tog istog trena, nestaće zauvek. 

Druga velika i bitna stvar koju nam Ritam Nereda donose ovim izdanjem je pitanje distribucije i marketinga. Živimo u teškim vremenima to je jasno. Muzička industrija nije ono što je nekada bila i kada je reč o inostranoj sceni. Prilagođavanje tim tokovima je  jednostavno neizbežno. Kako za bendove tako i za publiku. Zato su momci iz Nereda odlučili da ovu kompilaciju fanovima priušte i svim mogućim i nemogućim formatima. U izdanju izdavačke kuće Miner Recordings u prodavnicama se već mogu naći dupli digitalni CD, vinil i audio kaseta. Da, nije šala! Ovo izdanje se može naći čak i na kaseti, što je fenomenalno i za svaku pohvalu, posebno za ljubitelje ovih omalenih i zaboravljenih nosača zvuka. Sa druge strane pak, Ritam Nereda ide i u drugi kraj vintage-modern kombinacije i pokriva sve moguće znane digitalne platforme za distribuciju muzike. Za pokrivanje tog dela tržišta zadužena je ambiciozna i veoma uspešna izdavačka kuća Nocturne Media, koja naravno pripada sada već kultnom listu Nocturne magazinu, danas poznatom web sajtu. Zahvaljujući njima kompilaciju 30 godina možete slušati recimo na Deezer-u, Spotify-u, skinuti na iTunes-u i ostalim brojnim platformama. 

U svakom slučaju kada se utisci sumiraju, Ritam Nereda uradili su pravu pravcatu stvar. Ovaj fenomenalan skup pesama na dohvat je ruke svima. Po izboru ga možete slušati gde vam je volja, pa čak i na platformi Bandcamp koja je rezervisana više za "indie" bendove, ali, šta fali. Moj izbor za ovu priliku bio je kombinovano Deezer/Spotify. Krajnje je vreme da počnemo da cenimo muziku i na taj način kao fanovi i slušaoci pomognemo u ozdravljenju  naše muzičke scene i muzike uopšte. Ritam Nereda ovim izdanjem dokazuju i zašto su posle tih 30 godina još uvek tu, i zašto pune koncertne dvorane i festivale, i zašto su jednostavno i dalje u vrhu naše muzičke scene. Ovaj album koji je inače sniman uživo, kako saznajemo iz najnovijeg Bobanovog pojavljivanju na stranicama Nocturne Magazina,  predstavlja i putokaz nekim mlađim bendovima, kako i šta treba raditi u određenim trenucima karijere. Svaka čast Ritam Nereda! Hajmo sada da uživamo i da se polako pripremamo za sledeći album!

FB stranica - Ritam Nereda

Album poslušajte ovde:

April 2017.godine                                                                        Autor: Janko Petrović

Steel Panther - Lower The Bar (2017)

Panteri veoma retke vrste

Losanđeleski glam rok kvartet po imenu Steel Panther, ili ti svojevrsna muzička atrakcija jako  retke vrste, ovog proleća nam donose svoje četvrto albumsko izdanje po imenu Lower The Bar. Nakon tri uspešna  albuma i prošlogodišnjeg akutsičnog seta Live From Lexxi's Mom's Garage, ovi urnebesni nosioci šminke i spandeksa rešili su da svoje fanove zabave sa  11 novih pesama o, pre svega,  lepim ženama, supstancama raznih vrsta i živopisnim pozama vođenja ljubavi. Da, tako nekako. Jedino što bi izbor samih reči morao  mnogo drugačiji, bar kada su oni u pitanju.

Velika je dilema kako napisati ozbiljnu recenziju o jednom jako neozbiljnom bendu. Stoga ona mora biti u neku ruku drugačija od uobičajenih. Pa da krenemo redom. Steel Panther čine: Lexxi Foxx, Micheal Starr, Satchel i Stix Zadinia. Pod ovim imenom bend se pojavljuje 2009.godine svojim prvim albumom Feel The Steel, međutim, njihovi počeci sežu još sa početka dvehiljaditih godina kada su nastupali pod imenom Metal Shop odnosno Metal Skool, svirajući obrade poznatih grupa iz 80ih uz izvesnu ali neizostavnu dozu karikiranja.

Upravo na tom istom nasleđu nastaviće i krajem decenije pod već poznatim imenom i postati svojevrsna svetska atrakcija. Napucani glam imidž, 80's lifestyle i gorući rifovi, samo su deo njihovog bogatog repertoara. Mnogi koji nisu upoznati sa njihovim radom pomislili bi da su ovi ljudi "skrenuli sa mozgom", pa ko još svira i izgleda ovako u 21.veku. Međutim, njihov zaštitni znak su ispred svega urnebesni  tekstovi koji dokazuju da je reč o jednoj totalnoj komediji. Moglo bi se reći i parodiji, samo zavisi kako se na to gleda. Parodija je navodno upućena celom tom nekadašnjem muzičkom svetu koji je bivstvovao tokom 80ih godina. Bacimo samo pogeld na naslove pesama sa prethodnih albuma poput: Phussywhimped, Gloryhole ili Bukkake Tears sa prethodnog All You Can Eat iz 2014.godine, ili recimo I Like Drugs, Let Me Cum In sa Balls Out iz 2011. Da li treba dalje nabrajati?

No, da pređemo sada i na najnovije izdanje Lower The Bar. Osim što se u neku ruku lestvica spustila još niže, što se tiče samih tema  o kojima pevaju u pesmama, ali i načinu izražavanja, album se ne razlikuje drastično mnogo od svojih prethodnika. To je to, upravo ono što Steel Panther najbolje rade. Totalna heavy glam zajebancija na samo njima svojstven način. Uvodna pesma Going In The Backdoor samo ukazuje pravac kojim će ovoga puta ići! Od pozadi, kratko i jasno rečeno. Međutim ne pada mi napamet da prevodim tekstove u celosti i ulazim u detalje. Ovo je bre kulturan blog!  Učinite to sami, ako vam je volja! Potom slede Anything Goes i sada već čuvena Poontang Boomerang, koja je verovali ili ne imala promociju na poznatom sajtu za odrasle PornHub. Dalje na albumu mogu se naći i lagane balade poput That's When You Came In, u kojoj pomislićete sigurno, pevaju o ljubavi. Ma da naravno,  pevaju o ljubavi svakako!. Središnji deo albuma popunjavaju pesme poput Wrong Side Of The Tracks, Now The Fun Starts i Pussy Ain't Free koje su po zvuku nešto eksperimentalnije nego obično, što je da kažemo prva vidljiva promena u odnosu na prethodne albume. Do kraja se mogu čuti i solidne Wasted To Much Time, I Got What You Want i Walk Of Shame dok je za kraj ostavljena i jedna obrada grupe Cheap Trick pod nazivom She's Tight na čijem snimanju je učestvovao i sam Robin Zender, legenda američke rock scene i vođa istoimene grupe.

Ipak u celoj toj komediji i haosu mora se naći malo mesta i za neke ozbiljne stvari. Ono što je neosporno,  svakako je muzičko umeće Pantera koje je u svakom slučaju na vrhunskom nivou. Čudna je to stvar da jedan komedijaški bend, koji se navodno bavi parodijom jednog muzičkog žanra, ujedno predstavlja i verovatno najbolju grupu tog istog žanra u ovom momentu. Ako poslušamo velike hitove poput Eyes Of The Panther, Death To All But Metal i druge slične pesme, lako bi se mogli složiti da je muzika  prihvatljivija od mnogo čega što danas možemo čuti od ostalih preživelih rok dinosaurusa iz 80ih. Himnični refreni, vrišteći Starr-ov vokal, Satchel-ovo prženje na gitari, ektremno dobri rifovi i ritam sekcija Lexxi Foxx-a i Stixa. Moguće je da upravo ta komedija, koja predstavlja  njihov zaštitni znak, daje dovoljno prostora da se muzički izraze baš onako kao što žele. Kako su tekstovi u prvom planu, muzici se daje ogroman prostor koji stari bendovi jednostavno nemaju, jer su davno ispucali sve svoje kredite i potrosili svu mogucu municiju iz tog 80s aresanala. Zapravo, njima je korišćenje tog arsenala postalo zabranjeno negde još polovinom 1992.godine. O tome ipak nekom drugom prilikom. Sve z svemu takovi bendovi zato i moraju da se dovijaju i da traže neka druga rešenja koja u velikom broju slučajeva na kraju predstavljaju potpunu propast (čast izuzecima naravno). Steel Panther sa druge strane može da svira baš onako kako se sviralo tih 80ih, samo sa današnjom modernom produkcijom,  a da to ne zvuči isprazno, dosadno i izbledelo. 

Dakle, mogli bi da se složimo da je upravo  muzika  "ono"  što lestvicu na ovom albumu diže naviše. Steel Panther još jednom pokazuju svoje vrhunsko muzičko umeće. Recimo da se vozite kolima, ne obraćate mnogo pažnje na tekstove a sa vaših zvučnika kreće uvodna Going In The Backdoor. Totalni boost adrenalina nastupa momentalno. Ali nije to ni slučajno. Recimo Satchel, čije je pravo ime Russel Parish je zapravo instruktor gitare sa Holivudskog muzičkog instituta gde je tokom 90ih svirao sa nekim od najboljih gitarista poput Paul Gilbert-a. Michael Starr  je sa druge strane, jedno kratko vreme bio član legendarnih LA Guns-a sa kojima ima i EP Wasted. A svi oni zajedno, dok još nisu postali Steel Panter, nastupali su u Van Halen tribute bendu Atomic Punks.

Ipak, postoje mnogi koji i ne vole Steel Panther. Oni uglavnom smatraju da je to što Panteri rade bez ikakvog smisla. Stvar koja mnoge nervira je:l judi koji su i sami jednom bili  deo jedne scene, danas tu istu scenu ismevaju na ovakav način. Takođe mnogi smatraju da su im tekstovi previše degutantni i da zapravo uopšte nisu smešni. U svakom slučaju Steel Panther su prava enigma i postavlja se pitanje kako im to sve polazi za rukom. Da li su u pitanju samo elementi komedije i parodije, šta bi od njih bilo da neguju neki skroz drugačiji koncept. Da li je vreme u kome živimo jednostavno samo po sebi plodnije za ovakve stvari. Nekada su se rock bendovi trudili da što više zamaskiraju opis sopstvenih seksualnih iskustava u pesmama i to je bio standard. Danas se seks prezentuje na televizijama sa javnim frekvencijama, naslovnicama najčitanijijh novina i gotovo na svakom koraku...

Na kraju, to bi bilo to što se tiče ovog pokušaja "normalne" recenzije albuma jednog "ne-normalnog" benda. Steel Panther je definitivno grupa koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ako ste nekada bili ljubitelji ovog žanra shvatićete ih kao ljude koji zapravo odaju počast nekada najpopularnijem muzičkom cirkusu na svetu. A ako ste pak više voleli nešto drugo, sviđaće vam se svo to izrugivanje koje oni upućuju glam metal žanru. U suštini njima se ispalti i jedno i drugo jer oni su jednostavno Steel Panther, a to je jedna jako retka vrsta zveri!

A sada bi dragi čitaoci, voleo da čujem i vaše mišljenje o ovoj grupi. Pišitie slobodno u komentarima, pa da prokomentarišemo zajedno!

Album poslušajte ovde:

april 2017.godine                                                                                                  Autor: JP

Beautiful Creatures - Deuce (Deluxe) 2017

Reizdanje albuma Deuce

Verovali ili ne pre tačno godinu dana, preciznije 31. marta  na ovom blogu pojavio se tekst o američkoj hard rock grupi Beautiful Creatures. Bila je to retrospektiva, nešto novo u tom trenutku kada je reč o sadržaju bloga, tipična biografska "behind the music" priča. Pored mnoštva podataka iz bendske biografije opisana su i oba njihova albuma, a na kraju je dat i zaključak koji je glasio od prilike ovako: "Beautiful Creatures su verovatno imali potencijala za nešto mnogo više ali su spletom raznih okolnosti jednostavno nestali sa scene i pali u zaborav." Tako je i bilo! Sve do 31.marta 2017.godine kada je svetlost dana ugledalo njihovo novo digitalno, remasterizovano, re-editovano i prošireno izdanje albuma iz 2005.godine, pod nazivom Deuce Deluxe. Kakve li koincidencije. Ko je mogao da pretpostavi da će se godinu dana nakon tog teksta, Priča o bendu BC, oni zapravo i vratiti na scenu. Za autora ovih redova nije bilo veće sreće!

Međutim, da se nešto veliko sprema, bilo je jasno mnogo pre datuma izlaska albuma. Povremena komešanja na zvaničnoj FB stranici grupe, na kojoj su oni, ili administratori, zavisno od toga ko je vodi, postavljali stare snimke sa svirki, stare slike, pesme, pa čak i statuse u kojima su direktno pitali fanove šta misle o tome da se grupa ponovo okupi ili uradi nešto slično. Da su stvari mnogo ozbiljnije bilo je jasno nakon poslednjeg Monsters Of Rock Cruise festivala iz oktobra prošle godine, kada su se verovatno neke nepoznate "sile" umešale da se na istom nađu Joe Leste, Anthony Focx, Kenny Kweens, Alex Grossi i Timmy Russel, neki sa svojim tadašnjim bendovima a  neki drugi jednostavno poslom. Izašli su na binu i "spržili" jedan Kick Out. Bilo je to na marginama pomenutog festivala, ali nakon toga je stigla i zvanična objava: BC u rade na reizdanju svog drugog albuma u istoj postavi kao i tada, i to  pod producentskom "palicom" gitariste Anthony Focx-a. Slike sa sastanaka, iz studija i propratni promo materijal bile su samo "jagode na torti". 

Dakle za ovu priliku Creatures-i su izabrali njihov drugi album Deuce. Postoji i opravdani razlog zbog čega baš taj album. Ako se sećate u već pomenutom tekstu smo pisali o tome kako bend jednostavno nije išao u korak sa promenama u muzičkoj industriji i celom tom haosu koji se događao tih godina. Slabo propraćeni, ali vrhunski kvalitetan prvi album grupe, prošao je skroz neopaženo. Njegov naslednik doživeo je još goru sudbinu. Da stvar bude još i gora Deuce je izdat u tri različite varijante za američko, evropsko i japansko tržište. Na tim izdanjima su pre svega bili različiti omoti, zatim redosled pesama pa i sam njihov broj. Na nekima su postojale pesme koje niste mogli čuti i na drugim. Po rečima basiste Kenny Kweens-a, ovaj album nikada i nije zapravo izdat kako dolikuje. 

Deuce Deluxe upravo ispravlja pomeute greške iz prošlosti. Album je kako je već rečeno muzički "došminkan", što je sasvim normalna pojava kada su u pitanju reizdanja. Celokupan studijski posao uradio je Anthony Focx koji je eto u međuvremenu postao i cenjeni studjiski inžinjer. Sa starih traka skinuta je prašina i one su ponovo zasijale na monitoru njegovog studija. Druga velika stvar je u tome što ovo izdanje broji 17 pesama (sedamnaest) što je i više nego uobičajeno. Zapravo na ovom izdanju se mogu naći pesme sa sva tri pomenuta izdanja iz 2005.godine. Sve je skupljeno na jednom mestu i više nema problema oko pronalaženja ovog albuma što je fanovima najbitnije. Svi oni sada na jednom mestu mogu ponovo čuti i uživati u pesmama poput legendarne Save Me, zatim Anyone, koja je se pojavila i kao soundtrack u popularnoj seriji Sons Of Anarchy, potom  psihodelične Empty, ubitačnim Brand New Day i Straight To Hell itd. A da sve bude još bolje i zanimljivije, preslušavajući album, na mestu broj deset naletećete na jednu potpuno novu stvar Get You High. To je prvi put da u poslednjih trinaest godina BC izdaje nešto novo. Zapravo pesma i nije nova u tom smislu. Jedna je od onih koje nisu uspele da se nađu ni na jednom izdanju Deuce iz 2005.godine, što je vrlo čudno jer je reč o jako dobroj pesmi. Uz sve te novine, album je dobio i potpuno novo ruho što se tiče omota, a promenjen je i zvanični logo benda. Ovo izdanje je za sada digitalno, i kako BC kažu, tako će i ostati. Može se naći na svim poznatim digitalnim muzičkim platformama.

Šta još reći na kraju? Po rečima pevača Joe Leste-a, okidač je bila ta spontana svirka na MORC festivalu. Telefoni su nakon toga neprestano zvonili i Creatures-i su odlučili; "Fuck it, let's go for it"! Potez sa reizdanjem je svakako dobar. Vraća u igru sa jedne strane a daje i prostora za dalje. Ah da, a zakazali su i prvi koncert za 27.maj ove godine. Beautiful Creatures su se, možemo slobodno reći, definitivno vratili i od njih možemo očekivati samo nova iznenađenja. Ipak onaj tekst iz marta prošle godine nije bio uzaludan! Iz svega ovoga bendovi i muzičari mogu izvući i pouke. Naime, ovo je dokaz da za muziku nikada nije kasno. Ljudi se po nekad raziđu i putevi im se pruže u raznim pravcima ali vrlo malo je potrebno da se ponovo ukrste. Dovoljno je samo  da nešto "klikne" i da mašina bude ponovo u punom naletu! Mogli su Gunsi, kao i mnogi drugi,a evo sada su to učinili i Beautiful Creatures, konačno!

Album možete poslušati ovde:

mart 2017.godine                                                                                          Autor: JP

Karizma - Povratak na velika vrata - Smej Se (2016)

Novi album grupe Karizma - Smej Se 2016

Od kako sam pre dve i po godine počeo da vodim ovaj muzički blog, razmišljao sam dosta o tome da li će uopšte biti tekstova o domaćim gruapama. Ne mogu da kažem da nije bilo izdanja vrednih razmatranja, bilo ih je svakako, ali jednostavno "mastilo nije htelo na papir", ili ti prsti na tastaturu kako god. Sa te strane mi je posebno zadovoljstvo da u prvom ovogodišnjem tekstu konačno "obradim"  jedan domaći bend i to  ni manje ni više nego - legendarnu  Karizmu. Jednostavno nije moglo bolje s obzirom o kakvoj se grupi radi. Kockice su se konačno poklopile, kako za blog tako i za Karizmu. Čekalo se, baš se dugo čekalo!

Za one koji se možda prvi put sreću sa ovom grupom najbolje je da krenemo redom. Karizma je beogradska rock grupa nastala 1985.godine i svoju najveću aktivnost, odnosno popularnost doživljava upravo u drugoj polovini 80-ih i početkom 90-ih godina. Iz tog vremena ostala su u zaveštanju i dva albuma Vreme Je Za Nas (1988) i U Snovima (1991) u izdanju PGP RTS-a. Nakon toga grupa se na neki način raspala, kao i sve ostalo u to vreme, ali se sporadično pojavljivala kako  živim nastupima tako i sa kompilacijom Retroaktiv iz 2005.godine. Mnogima se tada činilo da je dugo očekivani povratak gotovo izvestan ali nažalost, bilo je potrebno sačekati "još samo" 11 godina. A ako računamo diskografski, onda se broj penje na čak 25. Četvrt veka! Postavlja se nakon toga i neminovno  pitanje; da li je vredelo toliko čekati?

Pre nego što pređemo na odgonetanje ovog ni malo zahvlanog pitanja treba još nešto bitno napomenuti. Namerno je u pasusu iznad napisano da je Karizma rock bend. Nema tu ničeg spornog ali postoje izvesne finese koje podrobnije definišu suštinu ove grupe. Karizma je, može se slobodno reći, jedna od prvih grupa sa ovih prostora koja je gajila taj čuveni glam imidž koji je bio karakterističan za rock bendove legendarne losanđeleske scene osamdesetih. Tada su se u svetu  iskristalisali nazivi poput glam, sleaze, hair, street, sweet, kao pridevi koji su išli uz rock ili metal. U osnovi svega toga ipak je stajao samo rock 'n' roll (sa bluz osnovom naravno), ili hard rock, a u najbolju ruku melodični hard rock (melodic hard rock), pojam koji se čini najprihvatljivijim sa ovog aspekta i u ovom trenutku, kada je reč o grupi. Radi se o pojmu za koji se čak slaži i  čuveni mizički kritičari  poput Baneta Loknera, Davida Vartabedijana i Milana B. Popovića. Što se same Karizme tiče njen muzički pravac može biti bilo koja kombinacija ovih pojmova. Suština je da je Karizma bila sve to zajedno, Karizma je zapravo pokušala da bude  svetska (a naša), ali ta scena, taj svet, takav pojam muzike, na našim prostorima se nažalost nikada nisu uspostavili. U tadašnjoj državi publika nije imala previše sluha za glam, sleaze, hair ili kako god ga nazvali. Zato je Karizma uz nekadašnje bendove poput Pussycat, Scarlet, i današnjih Filthy Cathouse, bila jedan od retkih predstavnika ovog muzičkog podžanra. Međutim, situacija po tom pitanju nije ništa bolja ni dan danas.

No krenimo sada na ono što nam Karizma poručuje posle toliko puno godina. Album Smej Se izašao je krajem 2016.godine i na njemu se nalazi 12 pesama. Treba takođe napomenuti da su se Karizmaši zadnji put pojavili u medijskom "etru" sa spotom njihovog nejvećeg hita Vrati Se, koji je izašao 2014.godine gde je i sama pesma bila nešto drugačije aranžirana od originala iz 1988.godine. U tom spotu mogli smo da vidimo Karizmu kao petorku dok se na ovom albumu vraća standardna šestočlana formacija sa dve gitare. Karizmaši su danas, manje više kao i nekada: Dejan Jelisavčić Jelfan (vokal), Dušan Janićijević Duca (gitare), Saša Đokić Đole (bas), Dragoljub Popović Đoki (gitare), Dragan Živković Pizzi (bubnjevi) i Nenad Đorđević Žvaka (klavijature).

Sam album otvara uvodni instrumental koji daje naznake onoga što nas tek čeka na ovom zanimljivom putovanju. Klavijature, bubnjevi, talk-box rifovi i Jelfanov "ooooo" za početak. Nakon minut i jedanaest sekundi instrumental se preliva i u numeru Na Tvojim Rukama, istim onim Jelfanovim melodičnim  "ooooo". Pevljiv refren koji ulazi na uvo istog momenta, šmekersko drski rifovi i visoki harmonici, uigrani i sigurni bas i bubanj, ambijentalne klavijature i melodične solaže. To je Karizma na kakvu smo navikli. A pre svega Jelfanov nestvarno čist i visok vokal kao zaštitni znak ovog benda. Dovoljno da ova pesma bude hit single, što u neku ruku i jeste s obzirom da je propraćena i video spotom. Sledeću pesmu Ritam Mi Daj prepoznaćete lako  ukoliko ste okoreli fan glam/sleaze "ludnice" sa kraja 80ih,  s obzirom da se radi o obradi ili bolje rečeno preradi pesme Takin' Me Down grupe Hardline. Da, to su oni što su pevali Hot Cherie, Rythm For A Red Car itd. Stari trik koji su mnoge naše grupe koristile u svojim karijerama, ali u svakom slučaju pesma koja odlično zvuči i uklapa se u  albumski spektar. Četvrta po redu pesma pod nazivom Bebo još jedan je dokaz da su Karizmaši ostali verni svom muzičkom stilu, ili bolje rečeno, sami sebi. Malo prljaviji uvodni rif, onako Ratt-ovski, pretvara se kasnije u pravi glemersko rokerski medley. Ima tu svega i svačega, svega onog lepo što krasi ovu muziku. Tu je i Beba naravno i verujemo da je i ona, ništa manje, ista  takva. Nakon nje sledi Pinokio, pesma poprilično zanimljivog naslova. Jelfan nam u njoj poručuje da se "sve zna" i da samo treba pogledai čovekov nos i on će vam sve reći. Baš kao i kod Pinokija. Muzički je ovo jedan lepardovsko-poisonovski durski komad sa blagim prizvukom Brian May-a u solaži koja je vrhunski odsvirana kao i sve gitarske deonice na albumu. Mlađi gitaristi bi svakako imali dosta toga da nauče od Duce i Đokija koji još jednom pokazuju da su "strašan" gitarski tandem.  Inače sva ova poređenja sa svetski poznatim bendovima ne umanjuju integritet muzike o kojoj je reč, već joj naprotiv, a to je slučaj na ovom blogu, samo daju  "poen" više. Potom sledi numera Ja Te Znam sa blažim pop prizvukom bondžovijevskog manira i opet, a kako bi drugačije, melodičnim i lako pamtljivim refrenom, čime se zaokružuje ovaj svojevrstan hard rock-glemerski uragan kojim odiše prva polovina albuma.

Drugu polovinu albuma otvara  pesma  Zrno Ljubavi i tu stvari već postaju malo drugačije. Ne samo da je pesma muzički dosta mračnija i ajd' da kažem "ozbiljnija" (u prevodu ima više mola), već je i tekst pre svega društveno-univerzalno orijentisan, što je blaga promena u odnosu na prethodne. Jelfan je zaista u pravu kada kaže da nam "malo fali, samo zrno ljubavi"sa čime se slaže i Milan B. Popović u svojoj recenziji.. Eh šta bi to jedno malo zrno promenilo u svetu i svima nama. Surova istina baš kao i u jednoj staroj Karizminoj pesmi Ludnica. U svakom slučaju, definitivno,  za sada, pesma broj jedan. E sad,  upravo je to ono što Karizma poseduje i što je krasi, a to je da u nizu od ekstremno kvalitetnih pesama naiđete na sledeću koja vam se čini još boljom. To je dokaz da je album rađen planski i da se pazilo na sve detalje.  Kako lirički tako i muzički. A šta tek  reći o tom grandioznom refrenu koji dolazi posle rifovskog gruvanja Duce i Đokija.  Ostaje u glavi definitivno i peva se na glas istog trena! Nakon nje na osmom mestu dolazi i numera Nema Vremena koja ovog puta počinje razlaganjem na dubokim i mračnim clean gitarama. Čak je i Jelfanov vokal dosta dublji nego obično. Ceo ambijent posebno dočaravaju Đole i Pizzi svojim potmulim gruvom. A onda, negde oko 1:30 - definicija melodic hard rock-a! Upadaju overdrive, distorzije i kreće refren, rifovi i solo na kojima bi Karizmašima mogli da pozavide i sami George Lynch i Don Dokken pošto su očigledno zaboravili kako se prave pesme i šta je rock n roll. Dokken je uzgred zaboravio i da peva. Šalu na stranu, još jedna pesma koja ide u sam samcati vrh. Posle nje dolaze i dve laganije stvari i vreme je da se po starom oprobanom receptu stane na loptu posle tolikog rokanja i pokaže i ona druga romantičnija strana.. Polubalada, reklo bi se,  pod nazivom Ne Vredi Plakati deluje onako epski  sa tim promenama preko akustične gitare i  distorziranim rifovima u refrenu, dok pesma Smej Se po kojoj i sam album nosi ime, predstavlja jednu totalno pozitivnu i nasmejanu stvar u kojoj možemo pored ostalog  čuti i klavir u uvodu, po neki slide na gitari tu i tamo. Odlične pesme u svakom slučaju, kakve Karizmi ni malo nisu strane naprotiv, setimo se samo legendarne  numere Lutam Sam. Ove dve bi sigurno mogle ići rame uz rame sa ovim starim hitom. Na jedanaestom mestu dolazi Dvojka. Karizmaši su Beograđani da ne zaboravimo, radi se o čuvenom "krugu dvojke" i sagi o dvoje mladih ljudi, tačnije njihovoj ljubavi. Zanimljiva pesma, onako Firehouse-ovskog prizvuka.  I tako, dođosmo i do samog kraja ovog albuma. Ostaje još jedna pesma pod nazivom Oluja. Ova pesma ima čak i nešto kerberovskog u sebi što je interesatno. "Ni oluje da me lome, neće moći da me polome", poručuje Jelfan u refrenu. Izuzetan  stih sa jakom porukom. Fenomenalna pesma za sam kraj.

Na kraju vreme je i da podvučemo crtu. Treći (nažalost tek treći) album grupe Karizma kada bi davali ocene, dobio bi bez sumnje onu najvišu. Produkcijski je album visoko kvalitetan i isproduciran. Muzički je u svakom pogledu profesionalan i to uopšte ne treba da se dovodi u pitanje s obzirom na staž koji ovi muzičari imaju. Idejno, dakle muzički, Karizma nam je još jednom isporučila pravu glemersko-rokersku čaroliju, onako harizmatično i šmekerski kako to i obično biva kada je reč o ovakvoj muzici. Međutim treba to i umeti! Karizma to svakako ume i može, po starom dobrom receptu za koji se nikako sme reći da je prepisan. Ova grupa je iz tog vremena, oni prosto to imaju u sebi, što ovih dvanaest pesama i dokazuje. Pokazuje i to da je ovakva muzika i te kako moguća na našem jeziku i da se otrovne zamke, koje su turbo folk i (napiši šta god) Band kreature postavile  poslednjih decenija na našoj napaćenoj sceni, zapravo mogu izbeći.  Na veliku žalost realnost je takva. Sa druge strane ovaj album predstavlja i svojevrsni unikat po pitanju vedrine i pozitivnosti, što navodi i moj prijatelj i muzički guru David Vartabedijan u svom tekstu u Politikinom Zabavniku. Ne mora sve da bude crno i tmurno u pesmama i muzici, kada je i onako sve tako oko nas. To je poruka za rock scenu.

Posle ovoga ostaje još samo da se odgovori na gore postavljeno pitanje, da ne ostanemo slučajno dužni. Da, svakako! Vredelo je toliko čekati na Karizmu.  Ovim albumom iskupjuju se za većinu tog vremena, a za ostalo, nadamo se da će se iskupiti live nastupima. Srpskoj rock sceni su preko potrebne ovakve grupe i ovakva muzika. Nikada nije kasno za tako nešto.Nije ni sada kasno da Srbija nauči šta je glam  metal i da ga konačno prihvati. Sve u svmeu, Karizma je ovim albumom redefinisala hard rock glam muziku na ovim prostorima i na dalje je u tome treba samo što više podržati!!!

Slike: preuzete sa FB stranice grupe Karizma

 Karizma - Offical Facebook page

Album Smej Se poslušajte ovde: 

Januar 2017.godine                                                                            Autor: JP

Sixx A.M. - Prayers for the Blessed Vol.2 (2016) Recenzija

Kao što su i najavili još tokom 2015.godine, Sixx A.M. su i ispunili izdavanjem svog ukupno petog, odnosno drugog albuma u tekućoj godini. Nakon prvog dela Prayers for the Damned Vol. 1 koji je izašao u aprilu 2016.godine, ovoga puta "siksovci" isporučuju i  brata blizanca pod nazivom Prayers for the Blessed Vol. 2. Album je izašao 18.novembra, a ko  je od pomenuta dva brata zapravo  zao a ko dobar, moraćete da procenite  sami. U tome na neki način i leži cela poenta ovog kompleksnog izdanja. Pozadinu cele priče, ovoga puta nema potrebe detaljnije  pominjati, jer je uglavnom sve rečeno u prethodnom tekstu Sixx A.M. - Prayers for the Damned Vol 1.. Stoga krenimo odmah na sam album.

Prayers for the Blassed Vol 2. predstavlja, dakle,  drugi deo jedne celine, odnosno najavljenog duplog albuma. Zašto smo se odlučili da stvari tako nazovemo? Jednostavno na prvo "slušanje", pri prvim uvodnim taktovima, postaje jasno da se radi o nastavku jedne celine. I sami članovi benda su u bezbrojnim intervjuima pominjali da su pesme nastale u potpuno istom stvaralačkom periodu i da su produkt istog, bolje rečeno jedinstvenog stvaralačkog nadahnuća. Da li je bila stvar menadžmenta da se materijal podeli na dva dela i lansira u različitim vremenskim intervalima, nije uostalom toliko ni bitno. Međutim po reakcijama moglo bi se reći da je eksperiment uspeo. Izdavati dupli album od jednom u današnje vreme kompjuterizacije može predstavljati veliki rizik. To potvrđuje i izjava pevača grupe James Michael-a za muzički sajt Blabbermouth: "Nismo želeli da čekamo previše sa izdavanjem drugog albuma jer su oni svakako povezani, a sa druge strane nismo hteli na da ih izbacimo u isto vreme jer bi to već bilo previše muzike da se apsorbuje od jednom."(1)

Prva pesma nazvana Barbarians (Prayers for the Blessed) nastavlja tačno tamo gde se završio Vol 1. mantričnim ponavljanjem stihova We Will Not Be Damned iza kojih sledi odlična rokersko-himnična uvodna numera. Poruka iz prvog dela je uspešno prenesena. Dobrodošli na drugu stranu stvarnosti. Odmah nakon toga sledi numera We Will Not Go Quetly, koju smo imali prilike da čujemo i kao singl. Prava pravcata rokačina sa sjajnim melodično-himničnim refrenima, pesma na kakve smo već navikli od ovog benda, ali sa poptuno novim, rafiniranim vajbom igre senki i svetlosti, borbe dobra i zla, moćnim gitarskim deonicama i maničnim pevanjem. Ova pesma je čak možda i sublimacija cele poruke koju je Sixx A.M. pokušao da prenese i svakako ide u sam vrh njihovog dosadašnjeg muzičkog opusa. Nakon toga ide  Wolf At Your Door, nešto tamnija i sirovija pesma sa žestokim bubnjevima i basom koji joj daje potrebnu tvrdoću dok su refreni i u ovom slučaju lako pamtljivi i pevljivi a gitare standardno dobre. U svakom slučaju jedna od interesantnijih pesama.



Posle standardno dobrih rokačina u uvodnom delu ploče sledi i prva balada Maybe It Is Time. Lično nisam ljubitelj takvih pesama uopšteno kada se radi o rock n roll muzici. Međutim ova pesma i nije tako loša, kada je reč o sličnim pesmama koje je Sixx A.M. imao i ranije. Verovatno su presudnu ulogu odigrale harmonije na gitari i pevanju, koje su slušljive i lako prihvatljive. Umirujuće tonove ove balade ipak ubrzo raspršuje sledeća numera, The Devil Is Coming, i to jednim pravim furioznim gitarskim uvodom koji se kasnije pretvara u pravu jurnjavu i pokušaj izbegavanja nećeg neizbežnog. Ipak kod ove pesme postoji nešto čudno u njenom središnjem delu a to je isuviše upadljiv pop prizvuk u strofama pa i refrenima, uz njanjavi wooooow momenat. Dupla bas pedala, brzi rifovi i nemilosrdne solaže ipak spašavaju ovu pesmu od sigurne propasti. Na šestoj poziciji nalazi se numera Catacombs. Gitarski intermeco DJ Ashbe od 1:20 min, nešto poput Van Halenov-e Eruption. Da je u pitanju samostalni album rekao bih da je potpuno nepotrebno zauzimati prostor na ovakav način, ali pošto je u pitanju dupli, ovakve se stvari obično uvek potkradu. O sviranju DJ Ashbe biće više reči kasnije ali ovakvi gitarski ispadi (koji su tehnički gledano u svakom slučaju vrhunski), ipak predstavljaju produkt nekog davno zaboravljenog vremena. Drugu polovinu albuma otpočinje pesma This Is Gonna Leave The Scar. Žešća i brža od prethodnih i može se slobodno reći jedna od najboljih na albumu. Potom sledi Without You, obrada benda Bad Fingers, koju je pored ostalog obrađivala i Maraja Keri. Pa sad ko voli nek izvoli. Mišljenje autora - čist promašaj! Dalje! Poslednje tri pesme akustična rokačina Suffocate,  zatim usporena ali totalno zloćesta  Riot In My Head, i na kraju potpuno uvrnuta Helicopters, pevane u prvom licu, neodoljivo podsećaju na slavne dane ovog benda iz vremena The Heroin Diaries, kako muzički tako i lirički. Izgleda da je Nikki-jev nekadašnji život još uvek nepresušeni izvor inspiracija za muziku ove grupe.

Ovim smo stigli i do kraja ploče. Jedanaest pesama, plus isto toliko sa prvog dela čine gotovo jednu trećinu ukupnog broja pesama grupe. I to sve u jednoj godini. Definitivno je sigurno da  se radi o jedinstvenoj celini, odnosno o dva različita ali bitno povezana dela koji zajedno daju verovatno nešto najbolje što je Sixx A.M. uradio nakon The Heroin Diaries. Zapravo od tog albuma kvalitet pesama bio je u konstantnom padu. Fenomenalna ideja koja je iznedrila Diaries bio je Nikki-jev zavisnički život koji je opevan i prezentovan do najsitnijih detalja, iskreno i otvoreno, što se u svakoj mogućoj noti i reči moglo osetiti. Već naredni album This Is Gonna Hurt doneo je par odličnih pesama ali je kao celina bio slabiji od prethodnog. Treći po redu, Modern Vintage, eksperimentalno-generičko-dosadni album, predstavljao je najnižu moguću tačku koju je ovaj bend dostigao u svojoj karijeri. Bilo je par dobrih pesama ali i previše promašenih. Kao da je zatvarnje poglavlja o Nikki-jevom životu totalno iscrpelo sve u bendu, što se tiče novih muzičkih ideja i inspiracije. Takođe do tog albuma  Sixx A.M. praktično nije ni postojao kao bend. O tome smo već dosta pisali. Tada je bend i najavio da će se iskupiti fanovima za tolike godine ničega. Krenuli su na turneje, još uvek su na istim i iznedrili su potpuno zadovoljavajući, ohrabrujući i osvežavajući dupli album. Moderan, rokerski, tvrd, senzibilan, stilizovan i potpun. Igleda da je pokajanje uspelo i sada se ona "krivulja" definitivno nalazi u nezadrživom usponu. Po nekim najavama bend neće stati na ovome i to je vest koja ohrabruje. Konceptualna ideja borbe između dobra i zla, koja predstavlja glavnu ideju vodilju ovog ostvarenja, pokazala se kao dobra koncepcija iz koje su "siksovci" iscrpeli ogormnu inspiraciju. I kvantitativno i kvalitativno. Ili se možda, ponovo radi o samom Nikki Sixx-u i njegovom neiscrpno "zanimljivom" životu. Ko je čitao The Heroin Diaries, This Is Gonna Hurt i The Dirt, prepoznaće u toj dihotomiji dobra i zla upravo njegovu ličnost. To je izgleda dobitna formula za Sixx A.M.

I za sam kraj, kao što sam nagovestio, ali vrlo kratko. DJ Ashba! Njegovo gitarsko umeće i muzički pečat koji je dao ovom kompleksnom delu je možda i najbolje na albumima. James-ovo pevanje se takođe može pohvaliti (mnogo je bolje nego ono "cviljenje" na Modern Vintage) ali su gitare, a posebno solaže nešto što se stvarno izdvaja u prvi plan. Naravno produkcija je vrhunska i nju je opet radio  James. Idejni projekat koji smo već odredili kao uspešan ide na račun šefa dok  rifovanje ali pre svega solaže dobijaju čistu desetku. One  su  inspirativne, jasne, ne previše dosadne i duge, pametno umetnute i moderne. Svakoj pesmi  su "legle" i dale unikatan pečat. DJ je na ovom albumu (albumima) uveo i korišćenje legendarne Whammy pedale. Pokazao se kao pravi gitarski virtuoz koga su godine presviravanja u Gunsima i kritike da li je dovoljno Slash ili ne, dobro namučile. Idržao je, ispeko zanat i onda sve to izbacio  na ove 22 pesme.  Njegov zlokobno-neoklasični (wicked/neo-classical) stil sviranja postao je nešto po čemu je ovaj momak postao prepoznatljiv. Svaka čast DJ!

Uputnice:
  1 - Blabbermouth - Prayers Vol.2

Slike :  https://www.facebook.com/sixxammusic/


decembar 2016.godine                                                               Autor - JP

The Dead Daisies - Make Some Noise (2016) Recenzija

Treći album grupe The Dead Daisies

O grupi The Dead Daisies se do ovog trenutka najviše puta pisalo na blogu, što je i logično s obzirom da smo u poslednje tri godine od njih mogli čuti dosta muzike, uključujući i najnoviji album iz avgusta tekuće godine pod nazivom Make Some Noise. Kako god to shvatili, mora se odati počast ovoj  izuzetno aktivnoj grupi, s obzirom da se (makar još uvek) radi o nekoj vrsti supergrupe ili projekta. S obzirom na to Daisies-ima je  posvećeno onoliko pažnje koliko po mišljenju ovog bloga i zaslužuju, a kako ne bi smo ponovo prepričavali stvari vezane za sam bend, preći čemo direktno na priču o albumu, dok svi koji žele da se upoznaju sa grupom ili su možda propustili, mogu se podsetiti šta smo o njima pisali na sledećim stranicama The Dead Daisies - Revolucion 2015,  odnosno The Dead Daisies - Self Titled Album 2014  .

Ono što je bitno napomenuti. i što je zapravo velika i ključna novina vezana za The Dead Daises. je  promena dosadašnje postave. Naime početkom godine iz benda su se, doduše veoma tiho i bez velike medijske pažnje, povukli gutarista Richard Fortus i klavijaturista Dizzy Reed. Za mnoge to možda i nije bilo ništa spektakularno, obzirom da je reč o supergrupi koja manje više stalno menja svoje članove, ali poažljivim čitanjem između redova, moglo se zaključiti zbog čega  je baš pomenuti dvojac napustio grupu, kao i to kuda su se uputili. Bio je to tada dobar putokaz za sve sa velikom znatiželjom, a a vreme je pokazalo da se radilo i Guns N Roses i onome što se danas naziva njihov reunion (Gunsi koji su već završili svoju povratničku američku turneju Not In This Life Time i zakazali nove nastupe u Južnoj Americi, Japanu i Australiji i Novom Zelandu). Međutim, početkom godine pri evidentnoj oskudici informacija, javnih nastupa i intervjua, ovakav sled događaja bio je od velike važnosti. Ipak kako se ovo ne bi pretvorio u još jedan tekst o Gunsima kojih je na ovom blogu već bilo dosta ( mada šta se tu može kad je sve povezano), da se polako vratimo na same The Dead Daises. U njihove redove  morao je da uskoči novi gitarista, i to niko drugi do Dough Aldrich, gitarski čarobnjak koji je slavu stekao svirajuči danedovima Dio i naravno Whitesnake. Sadašnju postavu benda The Dead Daisies čine: John Corabi , David Lowy, Marco Mendoza, Brian Tichy i Doug Aldrich. Dolazak Aldrich-a i ne nalaženje novog klavijaturiste neminovno je dovelo do blage promene u zvuku, koji se preselio u pre svega  gitarski orijentisani tvrđi hard rock sa jedinstvenim  šarmom koji prožima muziku ove grupe.

Već pri prvim uvodnim tonovima (rifovima)  albuma, tačnije pesme koja ga otvara Long Way To Go, može se primetiti razlika u zvuku sa prethodnih albuma. Aldrich-ov prepoznatljivi Goldtop Gibson LP meets prastari Marshall Plexi ton i rif u stilu 80ih preliva se preko Lowy-evog standardno čvrstog (solid) Gibson SG ritma. Zajedno to zvuči dosta žešće nego ranije, mnogo više heavy ali sa prepoznatljivom iskrenom rokerskom težinom. Pesma je neka vrsta kombinacije hard rocka 70ih i 80ih, a mnogi je opisuju i kao neku AC-DC rifčinu. Usvakom slučaju pesma ima tu rokersku drskost ali i pevljive i melodične refrene. Sledeća We All Fall Down je nešto alternativnije građe makar kada je reč o refrenima. Najpribližnije nekom modernijem Motley/Corabi stilu dok je ostatak pesme, pa sada već možemo slobodno  reći u pravom The Dead Daisies maniru. Solaža, kao i na prvoj, pesmi još jednom  podseća da je sada za glavnim "volanom" plavokosi  gitarski genije Dough Aldrich.  Potom sledi Song And A Prayer, nešto blaža, melodičnija, nekako više radio-prijateljski nastrojena numera. Međutim, ta melodija na gitari koja se ponavlja kroz celu pesmu je toliko inspirativna  da veoma lako ulazi u uho i daje pesmi gotovo magijsku upečatljivost. Takođe treba obratiti pažnju i na tekst. Nakon nje dolazi jedna brza bluzi (punk) rokačina Mainline, sa očiglednim aerosmitovskim prizvukom u samom vokalu John Corabi-a. Aldrich-ova virtuozni ali sa druge strane opet bluz orijentisani solo dodatno upotpunjuje pesmu u pravcu The Daisies zvuka. Peta po redu pesma Make Some Noise, po kojoj i sam album nosi ime, kreće sa Queen-ovskim bubnjevima i upadljivim rifom koji se provlači od početka do kraja. Lepota ove pesme je u njenoj jednostavnosti a ona sama već sad zvuči kao stadionski hit, gde veliki broj fanova sa pesnicama u vis ponavljaju Make Some Noise, Make Some Noise. Dalje na albumu nalazimo  pesmu Fortunate Son, brzu i otkačenu, pravu "američku" rokačinu, inače obradu koju u originalu izvode Creedence Clearwater Revival.  Zatim tu je i još jedna bluzom obojena hard rock  pesma (Aerosmith again) Last Time I See The Sun. Osma po redu Mine All Mine podseća na pesme sa prethodnih Daisies albuma i lako može biti da se radi o nekom ostatku iz nekih prethodnih ciklusa komponovanja. Uglavnom, nešto slabija pesma gledano ukupno na celom albumu. Za njom ide i How Does It Fill koja odiše istim, gotovo sličnim prizvukom  kao prethodna ali je svakako dosta bolja. Na devetom mestu ipak dolazimo do jedne nešto drskije, više "heavy" pesme pod nazivom Freedom, koja je očigledno  proizvod koji moćemo naći u stvaralačkom opusu Doug Aldrich-a. Tekstualno reč je o "zanimljivom" životu muzičara na turneji. Jedanaesta pesma po redu All The Same govori o ženama, a moglo bi se pretpostaviti i da je reč o mnogobrojnim propalim brakovima John Corabi-ja. Može biti da je autobiografska ali ipak je to samo pretpostavka. Muzički odličan rif koji se uklapa u celinu ovog albuma. Za sam kraj kao što je to bio i slučaj na prethodnim albumima, još jedna obrada Join Together grupe The Who, kojom se ova odlična ploča od dvanaest pesama završava.

Dakle, nakon preslušavanja Make Some Noise  trećeg po redu albuma grupe The Dead Daisies možemo ivzuči neke zaključke. Produkcija? Hmm? Uglavnom je iluzorno govoriti  o produkciji inostranih rock albuma. Jednostavno koji god bend bio u pitanju, produkcija je jednostavno vrhunska i o tome ne treba trošiti mnogo reči. Za nju je kao i u prethodnim slučajevima bio zadužen Marti Frederiksen. Muzički posmatrano u svakom slučaju se može reći da se radi o vrhunskom izdanju. The Daisies su za kratko vreme promenili dva bitna člana, ubacili jednog novog i odrekli se zvuka klavijatura, snimili album, a na kraju dobili odličan proizvod. Sve to ukazuje da je reč o izuzetnim profesionalcima. David Lowy gitarista grupe, inače osnivač i vođa projekta, i ako najmanje poznat javnosti, ovaj bend predvodi znalački i prefektno. The Dead Daisies nije bend opterećen velikim egoima, i ako za tim ima i te kako mnogo prostora. To se oseća i vidi, kako u pesmama gde se svako od muzičara, pre svega, postavlja u službi pesme, tako i u njihovom međusobnom odnosu. Pa pogledajte samo klipove koje ovi ljudi izbacuju redovno na svom Youtube kanalu. Pa to je prava komedija! Da. Ali to je i dokaz kako funkcioniše bend sa zdravim i normalnim međuljudskim odnosima. To je njhova ogromna prednost, pored neizostavne  muzičke brilijantnosti.

The Daises: Aldrich, Corabi, Lowy, Tichy and signor Mendoza

Kada se sve uzme u obzir, album Make Some Noise predstavlja još jednu svetlu tačku u biografiji ove grupe i možemo samo da držimo palčeve da će i dalje raditi i stvarati. Kada bi davali ocene u ovim recenzijama ovom albumu albumu bi se mogla dati jedna od najviših. Klasični hard (ovog puta i heavy, zbog Aldrich-a) rock, kombinovan sa modernim elementima, vrhunskom svirkom, kombinacijom šaljivih i ozbiljno zrelih tekstova. Izuzetno slušljiv o priajtan album, pa ko voli slobodno nek izvoli jer se sigurno  neće prevariti.

Album poslušajte ovde:

 

Septembar: 2016.godine                                                                       Autor: Jp