Guns N Roses Reunion 2016 - Prvi Deo

Povratak Gunsa na velika vrata - deo I

Eto konačno, desilo se  i to. Posle više od dvadeset godina (23 tačno), Axl, Slash i Duff ponovo su zajedno na bini pod imenom Guns N Roses. Veliki reunion konačno je uspeo nakon svega što se dešavalo tokom istorije ove grupe. Da se ne bi vraćali na sve to, u ovom tekstu analiziraćemo dešavanja neposredno pre aprila meseca, odnosno osvrnućemo se na ono šta se zapravo moglo videti i čuti na i između ovih sedam nastupa koje su Gunsi zabeležili u prvom delu svoje povratničke turneje. Za dešavanja od prošle godine i kako je uopšte počelo da se intezivno "radi" na  povratku starih članova Gunsa, možete se potsetiti iz avgustovske analize Guns N Roses - Šta se dešava sa bendom. Nešto od svega toga smo čak šta više i pogodili.

Za ovu priliku, kao izvori iz kojih ćemo analizirati, poslužiće nam pored ostalog: Youtube snimci sa nastupa, razni butlezi koji se već mogu naći na internetu, bezbroj članaka sa raznih stranih muzičkih portala, Twitter odnosno aplikacija Periskope, preko koje je i autor ovog teksta bio u prilici da uživo prati neke od ovih sedam nastupa, razni GNR forumi, live strimovi itd. Šta reći, hvala dostupnoj tehnologiji  na svemu, bez koje ovako nešto ne bi bilo moguće. Sa druge strane, kamo lepe sreće da je bar nešto od toga moglo da se vidi i oseti uživo, ali daleko je Amerika. Bar za sada.

Postava

Pa da krenemo pvo od same postave benda. Kao što smo videli ostvarila se upravo ona najrealnija varijanta.  Međutim, ako se vratimo na period sa početka godine i postavljanja starog GNR logoa na sve zvanične internet profile benda, videćemo da je još tada postalo kristalno jasno, čak i onim najvećim skepticima, da se povratak Gunsa sprema. Kada su to i sto učinili i Slash i Duff, ta poruka je sa oduševljenjem bila prihvaćena. Ipak, Gunsi nam  nisu govorili ama baš nikakve detalje o tome ko bi u tom vozu još mogao da se nađe. Jedino je bilo sigurno mesto Dizzy Reed-a, jer budimo realni, Axl se niakda ne bi odrekao sviranja pesama poput Estranged, November Rain, Civil War i drugih u kojima umeće ovog klavijaturiste dominira. Najveća misterija bila je oko mesta drugog gitariste odnosno bubnjara. Bilo je raznih nagađanja, želja i  tračeva , ali jedan događaj koji se desio negde u februaru mesecu dao je odgovor na pitanje ko će imati tu čast da uz Slash-a čini gitarski tandem GNR-a. Bio je to naravno Richard Fortus, a čitanjem između redova vesti da je Doug Aldrich, nekadašnji gitarista Whitesnake-a, postao član grupe The Dead Daisies koja je u tom trenutku radila na novom albumu, a u kojoj je inače Richard Fortus do tog momenta bio gitara br.1, potvrdila je sve moguće sumnje. Da ne pominjemo da je i sam Dizzy Reed takođe član The Daisies-a. Ali eto zahvaljujući urnebesnim Daisies-ima i njihovim živopisnim snimcima sa snimanja novog albuma, dalo se lako primetiti u kom pravcu će krenuti dvojica Gunera. Jedino je pitanje bubnjara ostalo otvoreno do samog kraja međutim Gunsi su se odlučili za u tom trenutku najbolje rešenje, a to je Frank Ferrer koji je u bendu još od 2006.godine. Jedino iznenađenje bila je klavijaturistkinja Melissa Reese koja je postala novi član benda. Postava Gunsa 2016 dakle izgleda ovako:

Ovakva postava Gunsa od velikog broja fanova dočekana je praktično "na nož". Da li se radi o reunion-u ili ne bilo je glavno pitanje. Da, a možda i ne. Zavisi sa koje se strane posmatra. Prvo treba da definišemo neke stvari. Originalnu postavu Gunsa činili su Axl, Slash , Duff, Izzy i Adler. Kada su Izzy i Adler otišli iz benda imali smo Gilby Clark-a i Matt Sorum-a tokom devedesetih. Dakle reunion originalne postave Gunsa značio bi da se su bendu priključili još Izzy i Adler. Zašto je to bilo vrlo malo verovatno opisivali smo u već pomenutom tekstu. Drugo, povratak Gilby Clark-a i Sorum-a, bila je za neke čak i bolja varijanta od postave koju danas imamo. Ali postavite sebi jedno pitanje: U čemu je razlika između Gilby/Sorum i Fortus/Ferrer tandema? Pa, realno ni u čemu. Svi su oni bili nečije zamene. Ovaj prvi dvojac imao je tu čast da sa Gunsima nastupa u vreme njihovog najvećeg uspeha. Ova druga dvojica su u bendu sada već mnogo duže od njih, a i bolje barataju sa Chinese materijalom, tako da je to bio i više nego očekivan izbor. Da li to onda znači da nismo dobili renuion? Da dobili smo reunion originalnih članova Gunsa, koji su to isto  bili i 1992.godine. Zapravo dobili smo Gunse nove generacije koji predstavljaju spoj starog i novog, a da li ćemo uz sve to videti još nekog od starih članova, biće reči u nastavku. Verovatnoća za to je za sada jako velika.

Turneja, koncerti, bina, merchandise

Da ne bi bilo nikakve zabune, valja naglasiti da se Gunsi zapravo nalaze na turneji koja se vodi pod imenom "Not In This Lifteime Tour" 2016. Ovu krilaticu je zapravo izgovorio sam Axl Rose pre nekoliko godina, kada ga je u prolazu novinar upitao: "da li je moguć povratak starih članova u GNR". Axl je onako sa osmehom odgovorio upravo to. Da li je on još tada nagoveštavao šta bi se moglo desiti u budućnosti ili je samo hteo da se što pre otarasi dosadnog novinara nije poznato. Turneja je upravo tako i nazvana, onako "šmekerski" dvosmisleno, a video zapis o tome se može naći na Youtubu. 

Dakle, ako pridodamo i onaj iznenadni koncert u Troubadour-u, Gunsi su do sada zabeležili sedam nastupa sa istoimene turneje. Inače, u ovom trenutku turneja je na pauzi, a nastaviće se 23.juna sa ( za sada) još 24 nastupa u svim većim gradovima Amerike i Kanade. A do ovog trenutka Gunsi su zabeležili po dva koncerta u Las Vegasu, Mexico City-u i festivalu Coachella koji se održava u Kaliforniji. Kako je Las Vegas postao stecište rock n rolla poslenjih godina, i time preoteo na neki način slavnu ulogu Los Anđelesa koju je ovaj grad igradio tokom 80ih godina, odabir je manje više bio  logičan. Bila su to dva vezana nastupa u roku od dva dana na kojima su Gunsi svirali veoma interesantne repertoare o čemu će reči biti kasnije. Na drugom nastupu u Vegasu kao gost se pojavio nekadašnji frontmen Skid Row-a Sebastian Bach. Potom je usledio prvi vikend na Coachella festivalu na otvorenom, na kojem je po procenama bilo preko 90.000 ljudi. Gunsi su bili zvezde večeri a strimovane su i dve pesme sa tog nastupa: Welcome To The Jungle i November Rain, a kao gost pridružio se Angus Young.  Nakon toga Gunsi su prešli "preko grane" i usrećili vatrene Meksikance podarivši im takođe dva vezana koncerta na gradskom stadionu na otvorenom, koje nije mogla da pokvari čak ni kiša. Finale ovog prvog seta turneje usledilo je još jednim Coachella nastupom, ovoga puta bez gostiju. 

Ono što se moglo videti na tim koncertima je da je kako po set listi, tako i po samoj izvedbi, uglavnom ono drugo veče bilo bolje od prvog. A takođe, svaki sledeći nastup bio je za nijansu bolji od prethodnog.  Naravno tako nešto je skroz normalno. Kako god to zvučalo, ipak je ova formacija GNR-a još uvek "nova" i ovi koncerti su lepo iskorišćeni sa zahuktavanje mašine i vrhunca koji tek treba da usledi tokom leta. Od predgrupa su se mogli videti, baš kao nekada devedesetih, Alice In Chains u Las Vegasu, odnosno The Cult u Meksiku.

Što se vizuelnog dela tiče, Gunsi su ponovo na ogromnim gotovo kolosalnim binama, ukrašenim video bimovima na kojima se povremeno smenjuju slike članova benda, publike kao i izuzetno zanimljive kompjuterske kreacije, koje u potpunosti dočaravaju ceo događaj. Produkcija je besprekorna i jasno se vidi da se na tim stvarima nije ni malo štedelo. Šra reći, potpuno u GNR maniru. Merchandise i promo stvari sa druge strane, obiluju starim logotipima benda, starim fontovima, koji se po potrebu menjaju od koncerta do koncerta ( od meltalik sivog do onih palmi iz Kalifornijske pustinnje) i sl, što je za promenu lepo videti. Nema više kineskih slova i logotipa sa petokrakama. Ponovo su u modi pištolji i ruže na metku, lobanje , kosturi, zgodne devojke i ostalo i z bogate GNR kuhinje.

 Troubadour

Naravno pre svega  treba pomenuti i nastup u legendarnom Troubadoour-u. Danima je pre 1.aprila Los Anđeles bio oblepljen plakatima i bilbordima sa logom Gunsa i natpisom "Patience". Kako se 1.april bližio, mnogi su pomišljali da bi Gunsi mogli da po starom dobrom običaju negde u LA-u organizuju jednu ad hoc svirku za zagrevanje. Drugi su sa druge strane mislili da je sve to neka farsa, i da od svega neće biti ništa. Ipak Gunsi su naravno  još jednom iznenadili, tako da su one "aprilske budale" koje su danima pre toga formirale red ispred Troubadour-a, ipak na kraju imali priliku da prisustvuju svojevrsnom istorijskom momentu. Glasine koje su tih dana kolale gradom da će baš Troubadour biti to mesto, na kraju su se obistinile. A samo mesto verovatno nije slučajno izabrano. U tom klubu su upravo, daleke 1985.godine Gunsi pod tim imenom odsvirali svoj prvi koncert. Poruka je dakle bila jasna. a set od 17 pesama, uglavnom rokačina, bio je i više nego dovoljan za otvaranje novog poglavlja istorije rock muzike. Ipak, ovaj nastup ostaće upamćen i po tome što je Axl Rose imao nezgodan pad u toku pesme Mr.Brownstone, prilikom čega je povredio nogu, pa je tako na sledećih šest nastupa morao da peva sedeći prikovan za muzički tron koji je pozajmio od Dave Grohl-a. 

Od tog 1.aprila nekako je sve delovalo poznato. Duh Gunsa se širio neverovatnom brzinom. Fenomenalni nastupi, ogromna medijska pažnja, pa i prvi problemi (počev od Axl-ovog pada), glasine, kontraverze. Sve je nekako podesećalo kao da je u pitanju recimo 1996.godina i da su Gunsi odmorni od one megalomanske turneje od dve i po godine, u nešto izmenjenom sastavu, ponovo spremni da pokore svet. Axl i Slash ponovo zajedno na bini? Ko bi mogao da poveruje? A i na predstavljanju članova benda se čulo čuveno: "You know this guy , it is wierd it is pissed of and it calls it so Slash". Malo li je?

Repertoar

Ono što smo do sada mogli da čujemo, na ovih sedam nastupa, i više je nego zadovoljavajuće. Setliste su varirale od 17 pesama iz Troubadour-a pa do 25 koliko ih je bilo na poslednja četri nastupa. Naravno, svirku u Troubadour-u treba uzeti sa rezervom jer se radi o popularno nazvanoj "warm up" svirci, klupskog tipa, na kojoj recimo nije bilo mesta za Axl-ov klavir, pa su shodno tome i izostale neke standardne pesme.  Ukupno gledano na repertoaru dominiraju pesme sa Appetite For Destruction koje zvuče drsko, bezobrazno, jasno i glasno, upravo onako kako smo i navikli. Tu su svi standardi poput It So Easy koja uglavnom otvara koncerte, pa potom Mr Brownstone, Nightrain, Welcome To The Jungle, Rocket Queen, Sweet Child Of Mine. My Michelle i Out Ta Get Me spadaju u pesme koje su se menjale od koncerta do koncerta pa je tako prva svirana dva puta (jednom je gost bio Sebastian Bach) a druga je svirana na poslednjem koncertu ovog dela turneje, što je bilo lepo iznenađenje. Za kraj uvek ostaje neprikosnovena Paradice City, a nadamo se da će tokom dalje turneje Gunsi ubaciti bar na momente i ostale dve pesme sa ovog albuma.

Potom sledi repertoar sa UYI albuma kojih je nešto manje u proseku ali ako se uzme u obzir da su izabrane uglavnom one najduže od po skoro 10 minuta, jasno je da ih zbog toga  ima manje. Estranged, November Rain i Coma traju gotovo pola sata. Da da, dobro ste čuli! Gunsi su svirali desetominutnu stvar Coma, sa UYI 1 albuma. Ova pesma svirana je svega dva puta tokom devedesetih a sada je definitivno jedna od najvećih iznenađenja koje su GNR mogli da prirede svojim fanovima sa aspekta repertoara. Slash je dakle posle 23 godine ponovo uživo odsvirao ove "dugometražne" klasike, što je lepo videti i čuti. Od ostalih pesama sa ova dva albuma standardne su bilie You Could Be Mine, Double Talkin Jive, Live And Let Die, Knockin OTHD i Civil War koja zviči besprekorno. Od pesama "iznenađenja" iz ovog dela opusa GNR-a mogli smo čuti još i Dont Cry koja je povratila svoju prvobitnu formu kao i Yesterdays, koja nije svirana uopšte još od devedesetih.Ima tu i pesama sa GNR Lies. Uglavnom je bila svirana Patience, ali je na poslednjem nasutpu na Coachell-i svetlost dana ugledala i Used To Love Her. Duff McKagen je zadužen za Spaghetti Incident  period pa smo tako imali prilike da čujemo Attitude, New Rose i deo pesme You Can Put Your Arms Around A Memory.

I tako dolazimo do onog onog najneizvesnijeg dela. Kada je već bilo jasno da se Slash vraća u GNR jedno od najpostavljanijih pitanja bilo je i: Da li će svirati pesme sa Chinese Democracy albuma? I naravno to se i dogodilo. Nije ni bilo razloga da bude drugačije. Do sada su izvedene Chinese Democracy, Better, This I Love i There Was A Time, sa blago izmenjenim aranžmanom. Kako zvuče? Više nego odlično, ali o tome malo kasnije.Treba još dodati i čiste obrade, dakle ne one koje su Gunsi snimali na svojim albumima. i tu spadaju The Seeker grupe The Who, zatim AC DC klasici Whole Lotta Rosie i Riff Raff koji su izvedeni kada je na prvoj Coachelli gostovao Angus Young. Tu je naravno i Slash-ov The Godfather solo, kao i bendovsko džemovanje pesama Wish You Were Here od Pink Floyd-a, odnosno Layla od Derek and The Dominos.  

Sve u svemu vrlo raznovrstan repertoar. Interesantan spoj starog i novog, sa raznim obradama i bendskim džemovanjem. Baš onako, u stilu GNR-a kako smo inače  navikli. Postavlja se pitanje da li će biti još pesama? Poznajući GNR verovatno hoće shodno situaciji ili nekim novim gostovanjima. Verovatno su spremili još dosta različitih pesama koje će biti ubacivane od svirke do svirke , pored onog glavnog dela reprtoara koji će i dalje činiti srž svakog naradnog nastupa. A sada, bend. Pa krenimo redom!

Članovi grupe

Axl Rose - centrala figura svih događaja koji se odnose na GNR je svakako kontraverzni frontmen ovog benda. Imao je taj već pomenuti peh iz Troubadour-a, sedam dana pre početka turneje i  mnogi su već tada pomislili da se Gunsima ponovo po ko zna koji put namestila loša sreća. Ali ipak rešenje je nađeno. Muzičko-gitarski tron Dave Grohl-a pomogao je Axl-u kako bi mogao da nastupa. Zahvaljivao se Axl Dave-u na tome na gotovo svakom nastupu. E sad, ta imobilnost i privezanost za stolicu, onemogućila je inače vrlo pokretljivog Axl-a, da publici pruži svoj unikatni i nezaboravni live performans. Ne bi to ni bilo kao nekada shodno čovekovim godinama, onako u stilu pomahnitalog pantera na acidu, ali Axl je uspeo da se i u takvoj iznenadnoj situaciji prilagodi i kao pravi mašinovovođa pokrene zatutnjali GNR voz. Naravno sa druge strane upravo ta njegova nepokretnost nedostajala je u ukupnom količniku energije koju ovaj bend može da pruži. Videlo se na momente da bi Axl bukvalno kao metak poleteo iz one stolice da može. Cupkao je, vrteo se, čak i komentarisao kako ga sve to mnogo "žulja". U pesmi Patience je umesto "sitting here on the stears" pevao onako sa smeškom : "sitting here on this chair" na veliko oduševljenje publike. Pomoć su mu prilikom odlaska do bekstejdža pružali roudiji a posebno seksi devojke u bolničkim uniformama. Međutim, shodno situaciji Axl se nije  mnogo puta presvlačio, niti odlazio iza bine, tako ja de na nekim pesmama koje izvodi bend bez njega, u kojima bi on uglavnom odlazio na odmor, ipak sedeo na svom tronu i tako igrao u ritmovima muzike. Što se samog vokala tiče, o tome će više reči biti nekom drugom prilikom. Za sada se može jedino reći da je Axl-ov vokal meastralno dobro "podešen". Pesme iz niže lage zvuče besprekorno, poput It So Easy, Mr Brownstone, Chinese i dr. Takođe, njegovo jedinstveno režanje prisutno je više nego prethodnih godina, posebno u Welcome To The Jugnle i sličnim pesmama. Nema više Micky Mouse glasa, mada još uvek postoje pesme na kojima je uočljivo blago mučenje sa vokalom, a to se pre svega odnosi na Sweet Child Of Mine, donekle Civil War i dr. No ipak, jeste to sve za nijansu slabije nego 90-ih ali je daleko bolje nego u periodu dvehiljaditih i poslednjih par godina. Upoređujući koncerte iz 2014.godine i ove sada, razlika u kvalitetu njegovog pevanja je evidentna. Svaka čast na tome. Mnogo se o tome spekulisalo, kako će zapravo zvučati Axl i da li če pokvariti utisak svojim Micky Mouse glasom ili ne. Na kraju je ipak uspeo ja da u svakom pogledu razuveri svakoga ko je imao sumnju,   tako da pesme definitivno, posebno one stare,  zvuče potpuno  rokerski pljavo, besprekorno glasno sa tom jedinstvenom oštricom koju Axl poseduje. Uostalom onaj frenetični urlik na Live And Let Die govori više od hiljadu reči. Ni prikovanost za stolicu nije uticala na pogoršanje njegovog glasa. Možda je čak i pomogla. Videćemo već u nastavku.

Sve u svemu kada se saberu utisci, Axl ipak pružio najbolje što je u tom trenutku mogao i još jednom dokazao svoju veličinu. Čak su i kašnjenja bila svedena na minimum. Na poslednjem nastupu u Coachell-i bend je zakasnio svega 3 MINUTA! Da li zbog zabrane da se posle 01:00 AM svako prekoračenje plaća 1000 dolara za minut ili ne, ovoga puta sam Axl i bend ponašali su se i više nego profesionalno. Što se povrede tiče, Axl se oporavlja i ako sve bude kako treba u nastavku turneje imaćemo prilike da ga vidimo u svom pravom elementu.


Slash - Kako je Axl bio onemogućen da pruži svoj prepoznatljivi performans, čini se da je najveći deo tereta pao upravo na Slash-a. Iz više razloga veći deo pažnje publike i fanova bio je uperen u njega. Pre svega postalvjalo se pitanje odnosa pomenute dvojice. U Troubadour-u se moglo videti kako Axl i Slash, rame uz rame, baš kao nekada,i sigurnim hodom prolaze kroz vanvremenski GNR materijal. Na narednim koncertima, kada je Axl iz dobro poznatih razloga bio prikovan za stolicu, mogli smo videti nešto uzdržanijeg Slash-a. Da li zbog solidarnosti sa kolegom iz benda, ili možda zbog godina,  sve u svemu energičnost Gunsa nije bila na nivou iz mladosti. Ukoliko je neko tako nešto očekivao, svakako se može reži da je bio u zabludi. Kada se sve uzme u obzir Slash-ov live nastup bio je i više nego dovoljan. Gitare pod uglaom od 90 stepeni prilikom soliranja, povremeno penjanje po monitorima uz po koji trk ka drugom kraju bine ili gornjoj platformi. Za čoveka u šestoj deceniji života i pejsmejkerom u srcu, sasvim dovoljno!

Druga bitna stavka vezana za Slash-a je naravno muzički deo performansa. Jednostavno rečeno, po tom pitanju, Slash = Guns N Roses! Tu prosto nema mesta, ama baš nikakvoj diskusiji. Džabe Buckethead-u kofa na glavi, DJ Ashbi svetlucave gitare, Bumblefoot-u gitara sa četri vrata ili Finck-u brada kao u popa Raše. Džabe svo njihovo umeće koje je svakako vanserijsko. Slash-ov zvuk i ton Gibson  Standard Les Paul-a iz 1987.godine za progoretinom od cigarete, je esencija GNR-a. Ko ne veruje neka nađe butlege i neka posluša. Njegovim povratkom u bend, Gunsi su povratili davno izgubljenu blues-rock osnovu po kojoj su bili prepoznatljivi a koja se upravo nalazi u Slash-ovim prstima. To što mu za sada, na momente "beže" oni "bendovi" na November Rain, stvar je rutine. Sve ostalo je toliko zdravo i originalno. Poslušajte solo sa Double Talkin Jive, Rocket Queen ili bilo šta drugo i vedećete o čemu je reč. Nema više zvuka "tetris" gitara koje su neki od prethodnika proizvodili i pokušaja skidanja solaža sa ploča. Cela stvar je konačno na pravom mestu.

Treća stvar koja je mučlila ljude svih ovih godina je pitanje da li će Slash svirati pesme sa Chinese Democracy ukoliko se jednog dana vrati u GNR. U prethodnom tekstu o Gunsima napomenuli smo da tu ne bi trebalo da bude nikakvih problema, tj. da  Slash  ne bi imao razloga, kao svaki pravi muzičar, da odbije tako nešto. Naravno to se i obistinilo. Za sada su svirane Chinese Democracy, Better , This I Love i There Was A Time.  A kako sve to zvuči? Najbolje je da procenite sami. Kada bi sada napisali da je to daleko bolje nego što je bilo pre, onda bi ona rečenica od nekoliko redova iznad postala besmislena, a autor ovog teksta bi se optužio za dvostruke standarde. Pesme su pre svega doživele blage aranžmanske promene, što je rezultat pre bendskog dogovora nego Slash-ove lične volje. Drugo podela odgovornosti išla je po liniji Slash preuzima uglavnom Finck-ove deonice dok Fortus po potrebi pokriva svemirske Buckethead solaže. Odličan izbor s obzirom na umeće Fortusa. Što se tiče Slash-ovog soliranja u ovim pesmama valja istaći da se to svakako razlikuje od snimaka, da Slash još nije odredio kako će solaže zvučati jer se uglavnom za sada radi o imrpovizaciji. Još jednom treba ponoviti da je cela ta stvar u domenu ličnog dakle subjektivnog doživljaja. Za autora teksta lično, te solaže zvuče solidno dobro, svakako mnogo više u duhu GNR-a, što je dobra stvar i  što može u budućnosti dovesti do toga da oni fanovi koji nikada do sada nisu prihvatili pesme sa Chinese, to konačno urade. Možda će ih upravo taj Slash-ov blues/rock ton koji je nedostajao, privoleti na tako nešto. A možda je upravo to "ono" što je nedostajalo celom tom albumu da bude snažnije prihvaćen. Vreme će pokazati, posebno ako budu svirane još neke pesme.


Duff - Duff je svoj povratak u GNR okusio još 2014.godine kada je menjao Tommy Stinson-a. Praktično on je uvek i bio taj posrednik između Axl-a i Slash-a pa o pitanju odnosa ne bi trebalo mnogo diskutovati. Sa aspekta zvuka može se slobodno reći da su Gunsi njegovim povratkom vratili onu davno zaboravljenu i zapostavljenu punk oštricu koju su nekada imali i koja je činila drugu polovinu njihove muzičke unikatnosti. Duff McKagen to u sebi nesumnjiva ima i time  suvereno vlada. Kako izgledom tako i muzički. Njegov uvod sa It So Easy kojim su se otvarali koncerti ponovo je moćan, lucidan i na pravom mestu. Duff takođe "časti"i moćnim punk komadom Attitude, baš kao nekada, ali od večeri do večeri publika je bila "počašćena" i pesmom New Rose, koja se sa ovom prvom smenjivala. Ako dodamo još i uvod sa You Can Put Your Arms Around A Memory onda je GNR slika utoliko potpunija. Nadamo se naravno još nekom punk-spaghetti iznenađenju ili recimo So Fine. A što se GNR slike tiče ona bez  Duff-a nikako ne bi bila potpuna. Bilo bi apsurdno da je recimo samo on tu bez Slash-a ili pak,  samo Slash bez njega. Ovako imamo tri čoveka koji predstavljaju srž Gunsa. Zanimljivo je bilo videti ih obojicu kako pogledom uprtim u Axl-a na tronu čvrsto drže konce u svojim rukama. Što se Duff-ovog performansa tiče, nema posebnih zamerki. Duff je na bini pojava sama za sebe, onako i pankerski i šmekerski u isto vreme. A košulje na tufne su ponovo u modi!


Fortus - Gitarski tandem Gunsa za ovu priliku zajedno sa Slash-om čini i Richard Fortus. Od svih gitarista iz prethodnih "saziva" grupe, verovatno i najbolje rešenje. Ne samo što po liku i dalje podseća na Stradlina, nego i sa muzičkog aspekta. Treba napomenuti da je muzička saradnja dvojice gitarista počela još na prvom  The Dead Daisies albumu i pesmi Lock And Load, kada se Slash pojavio kao gost u toj numeri. Richard je tokom svih ovih godina predstavljan kao ritam gitarista Gunsa. E sad, ta podela na ritam i solo, ili ritam i lead, nikada nije do kraja bila jasno razgraničena. Tako smo imali prilike da vidimo Fortusa kako solira na velikom broju pesama i pre ali i sada. Međutim, mnogi se slažu sa činjenicom da Fortus ima taj stradlinovski fil kada su u pitanju ritam deonice, što se i pokazalo kao tačno upravo sada u tandemu sa Slash-om, s obzirom da sve zviči besprekorno. Druga prednost koju Fortus donosi bendu i je i ta što upravo njegovo umeće dozvoljava da se "pokriju" modernije solaže sa Chinese za koje su bili zaduženi Buckethead i Bumblefoot. Fortus ima potrebnu brzinu i virtuoznost za tako nešto, u mnogo većoj meri nego što ima "fil" za Slash-ove deonice koje je prethodnih godina pokrivao. Sada je sve to uredno vratio Slash-u, preuzeo one "svemirske" stvari sa CD albuma, a kao nagradu dobio solo tačku na Knockin On The Heavens Door, koja je pre dve decenije bila rezervisana za Slash-a. U svakom pogledu Slash i Fortus pokrivaju ceo gitarski muzički opus, podeljeni po sistemu staro - novo. Najbolje moguće rešenje u svakom slučaju a i time se pokazala kao tačna pretpostavka o nepotrebnosti sviranja sa tri gitare.


Ferrer - Frank Ferrer je možda mnogima nesimpatičan bubnjar. Međutim i on ima svoje prednosti i mane. Od mana bi se mogle izdvojiti blage promene u tempu određenih pesama, poput Sweet Child Of Mine recimo ili It So Easy. Mada ako se poslušaju neke starije izvedbe pomenutih pesama stiče se utisak da tempo dosta varira od slučaja do slučaja, verovatno i zbog samog opredeljenja benda. Nekada je to brže a nekada sporije. Sa druge strane mnogi su priželjkivali Steven Adler-a za bubnjevima. On je i bio u kombinaciji i kako stvari stoje još je u igri, ali o tome nešto kasnije. Svi ostali bubnjari koji su prošli kroz GNR, a tu spada i Matt Sorum, su jednostavno bivši bubnjari, i zašto bu tu uopšte nešto trebalo menjati. Ferrer je profesionalac i odlično barata celim GNR materijalom od početka pa do Chinese albuma.


Dizzy Reed - Bez Dizzy-a se jednostavno ne može. O tome smo pisali u već pomenutom tekstu o Gunsima iz avgusta prošle godine. Ko je mislio da će Gunsi da se vrate na postavu iz osamdeseetih, taj verovatno ne poseduje mnogo znanja iz oblasti rok muzike uopšte. Ako ste mislili da će se Gunsi "oprostiti" od više dve trećine svog materijala, bili ste u zabludi. Dizzy Reed klavirom i klavijaturama pokriva ogroman borj pesama koje se izvode na koncertima. I ne samo to. Tim svojim deonicama Dizzy je postao nezamenjiva karika u muzičkoj kuhinji Gunsa, a sve to datira još iz daleke daleke 1990.godine. Na kraju, set bez November Rain, Estranged, Civil War i sl, je jednostavno nemoguć. Stari dobri Dizzy je dakle i dalje tu i biće do kraja tu, ukoliko ne dođe do nekih nepredviđenih dešavanja.

Ostalo je još opisati i novog člana benda Melissu Reese. Prva dama član benda GNR, hm pa kako se uzme. Ako računamo Tracy, Robertu i onu treću, koje su tokom 1992.godine svirale duvačke instrumente i pevale prateće vokale, onda Melissa nije prva. Zašto je tu? Pa Axl je eksperimentisao sa duplim klavijaturama još i ranije. Zamenila je Patman-a i to je to. Sve u svemu veliko iskustvo i čast za nju samu. Nek joj je sa srećom.


Zbog dužine teksta odlučili smo da ovde zastanemo i naparvimo rez. Do sada smo se pre svega orijentisali  ono što smo od Gunsa mogli da vidimo  i čujemo. U nastavku će više reči biti o raznim neodgovorenim pitanjima, misterijama, kontraverzama i zanimljivostima koje prate ovaj bend. Toga nikada nije manjkalo kada su Guns N Roses u pitanju, pa je tako i ovoga puta. O tome čitajte u nastavku.

Drugi deo možete pročitati: GNR Drugi Deo

Sve slike preuzete sa: 1) All About Slash 
                                   2)  Slash Mob
                                   3) Guns N Roses Twitter


april 2016.godine                                                                       Autor: JP JunkyardRock

Predstavljamo: Beautiful Creatures - Priča o bendu (The Story Behind)

Ovo je priča o jednom manje poznatom bendu na našim prostorima - Beautiful Creatures. Ovaj američki hard sleaze rock bend nažalost danas nije više aktivan, ali s obzirom da se ime grupe već pojavljivalo na stranicama ovog bloga, odlučili smo da Beautiful Creatures predstavimo u okviru jedne biografske priče. To je ujedno i novina u samom sadržaju bloga, pored do sada već klasičnih recenzija, ekskluzivnih intervjua kao i sveobuhvatnih analiza. Sa ovom pričom započinjemo novu rubriku u kojoj će se naći veliki broj manje više poznatih muzičara i grupa. 

1999-2002 Hellstar, Beautiful Creatures

Hard rock band Beautiful Creatures formirali su 1999. godine pevač grupe Bang Tango Joe Leste i gitarista nekada poznatih  Bulletboys-a, DJ Ashba. DJ-a, koga danas znamo kao već bivšeg člana Guns N Roses-a ali i jednog od glavnih karika i praktično osnivača grupe Sixx AM. Sa druge strane Joe Leste je svoj muzički put započeo još krajem osamdesetih godina u naletu bendova takozvane losanđeleske Sunset strip scene. Zapravo Bang Tango pripada onoj grupi tadašnjih bendova sa velikim potencijalom, koji ipak nisu uspeli da ostave neki dublji trag na svetskoj muzičkoj sceni. Bang Tango takođe pripada onoj grupi bendova toga vremena koji su koketirali sa različitim muzičkim pravcima poput funk-a, čime su se na neki način razlikovali od ostalih jednoličnih muzičkih pokušaja. Jednostavno, ta prezasićenost sličnim bendovima u nastanku, potpomognuta njihovim  vrtoglavim rastom i uspehom na MTV-u, dovela je igrom slučaja, a ponajviše odlukom muzičke industrije da sve bednove sličnog žanra jednostavno otpiše i zabrani im svakav iole normalan pristup istoj,   do propadanja velikog broja sastava, kako loših tako i onih koji su u sebi imali evidentan  potencijal. Ako dodamo i to da je početkom naredne decenije došlo i do izvesnih muzičkih potresa i pojave grunge-a, situacija je nepovratno bivala sve gora i gora po bend. Urbana legenda losanđeleske Sunset strip scene kaže da je samo 3% posto tadašnjih bendova uspelo da ostavi zapaženiji muzički trag i napravi kakav takav uspeh. No to je ipak tema za neku drugu opširniju priču. Premotavamo i idemo desetak godina kasnije, tačnije u 1999.godinu, kada je pak, situacija u svetu muzike totalno promenjena u odnosu na sve što se izdešavalo u prethodnoj deceniji. Hard rock osamdesetih i grunge bili su prošlost.

Što se Beautiful Creatures-a tiče, pored pomenutog dvojca grupi se pridružuje Anthony Focx kao bubnjar, ali on ubrzo prelazi na ritam gitaru usled dolaska jednog od poznatijih studijskih muzičara i  bubnjara Glen Sobel-a Tačnije Focx postaje ritam gitarista u trenutku kada je Brent Muscat iz legendarnih Faster Pussycat, koji je tokom 1999 bio u opticaju u Creatures-ima, ipak odlučio da karijeru nastavi u drugom pravcu. Postavu upotpunjuje i basista Kenny Kweens iz grupa Shake the Faith a danas LA Guns. Tadašnja originalna postava Beautiful Creatures ostaće upamćena i kao najbolja i po imenima najzvučnija,  usled čestih promena koje su kasnije nastupile.

Nakon uspostavljanja prve postave bend počinje sa živim nastupima i pored činjenice da u tom trenutku nisu posedovali nikakav autorski materijal. Prvi nastup desio se jula 2000.godine i to pod nazivom Hellstar. Međutim ubrzo nakon toga bend se vratio svojoj prvobitnoj ideji i nazivu Beautiful Creatures. Tri meseca kasnije izdaju i prvi demo snimak. Da su stvari po momke iz Beautiful Creatures počele dobro, govori i podatak da su ih baš u tom trenutku, na samom početku i bez opipljivog autorskog materijala, spazili i "agenti" izdavačke kuće Warner Bros. Bend potpisuje ugovor sa tom kućom i počinje da snima album prvenac koji će izaći tokom 2001.godine pod nazivom Beautiful Creatures. Uz sve to Creatures-i dobijaju i zapaženo mesto na tada vrlo jakom i poznatom festivalu Ozzfest. Beautiful Creatures bili su u punom pogonu, željni uspeha, spremni na osvajanje srca fanova širom sveta, ali.....

Krajem 2001. godine stvari počinju naglo da se menjaju. Dešava se nešto što u tom trenutku nije zaobišlo gotovo nikog na aktivnoj sceni. Dešava se nešto što zapravo  sa samim bendom nije imalo baš nikakve veze. Naime, na prelazu 2001. na 2002. godinu dešavaju se veliki potresi u centrima muzičke industrije. Novi milenijum donosi i nova pravila, bukvalno preko noći brišući do tada čvrsto uspostavljene postulate na kojima počiva muzička indistrija kakvu je svet poznavao poslednjih pedesetak godina. Izdavačka kuća Warner Bros, samo jedna u nizu, bila je primorana na spajanje sa mnogo većom korporacijom AOL. U svom tom metežu veliki broj grupa ostaje bez pristojne promocije pa čak i bez samih ugovora. Tačnije bez ičega, ako ćemo pošteno (gotovo isto kao sleaze/glam bendovi 1992.godine). Taj svojevrsni uragan nije zaobišao ni tek zahuktale Creatures-e pa tako njihov album prvenac ne dobija gotovo nikakvu medijsku promociju, a sve se to dešava u vremenu koje je "svetlosnim godinama" daleko od današnjeg, u smislu društvenih mreža i mogućnostima koje one pružaju po pitanju samo-promocije,  što sve neminovno dovodi i do razlaza  prvobitne postave.

Prvi koji napustio  brod bio je  upravo DJ Ashba, usmeravajući se ka radu na sopstvenoj muzici. Kasnije će se ispostaviti da je to možda, za njega lično, bila i dobra stvar. Preskočio je ponudu Nikki Sixx-a da zasvira u hard/sleaze/punk supergrupi toga vremena Brides of Destruction, rame uz rame sa legendarnim Tracii Guns-om. Drugu priliku, međutim,  nije propustio. Radi se o trenutku kada je nastao Sixx AM, a negde u međuvremenu zapazio ga je i sam Axl Rose. Na njegovo mesto lead gitariste Beautiful Creatures  te 2002.godine dolazi gitarista glam metal benda Tuff - Michael Thomas (danas Brand New Machine). Uskoro iz benda za Ashbom odlazi i bubnjar Glen Sobel. Njega zamenjuje Matt Starr iz grupe Bang Tango. Bez obzira koliko je kratko trajao, ovaj period grupe ispostaviće se, bio je i najbolji što se tiče uspeha. I pored svih teškoća koje su pogodile ovu supergrupu i potencijal koji su imali, ipak su uspeli da ostave kakav takav trag na sceni.

2003-2006  Deuce

Nakon velikog kraha nastalog usled pomenutih promena u svetu muzičke industrije Beautiful Creatures se vraćaju i počinju sa radom na novom albumu. Međutim, personalne promene neće zaobići bend ni ovoga puta. U toku 2003. godine grupu napušta Michael Thomas koji počinje saradnju sa Suki Jones, prvom verzijom nečega što će kasnije postati Adler's Appetite. Na njegovo mesto dolazi Alex Grossi (Jani Lane, Quiet Riot, Bang Tango...). Leste, Kweens, Focx, Grossi i Starr tako počinju praktično od nule radeći na novom albumu koji izlazi 2004. godine i to isključivo na japanskom tržištu. Sa američkim i evropskim izdavačima dolazi do raznih nesporazuma i ogromnog kašnjenja, tako da album po imenu Deuce izlazi 2005.godine na američkom a čak 2006. godine na evropskom tržistu. A između svega toga, ništa novo. Iz benda odlaze Alex Grossi i Matt Starr a zamenjuju ih gitarista Mark Simpson ( Jetsam, Folsam) i bubnjar Bang Tango-a Jimmy Russel. Nakon toga bend zakazuje i turneju radi promocije albuma, uključujući i turneju po Evropi sa Stephen Pearcy-em iz benda RATT.  Čini se da u tom trenutku stvari napokon dolaze na svoje mesto, međutim....

Što se tiče pomenutog Deuce perioda valja pomenuti i činjenicu da je tokom 2003. godine pevač Joe Leste ponovo počeo da radi sa svojim prvobitnim bendom Bang Tango. Bang Tango čak izdaje i album 2004.godine Ready To Go. Koliko je ta paralelna angažovanost uticala na rad u Creatures-ima pokazaće se u narednim godinama. Iz ove perspektive se čini da je Joe Leste ipak veći primat davao svom  matičnom bendu.

2007- ? Post BC

U periodu između 2007-2009. godine BC su nastavili sa sporadičnim nastupima širom sveta. Joe Leste je najavljivao početak rada na novom albumu, međutim to se do dana današnjeg nije realizovalo.  Prelomna godina, odnosno trenutak od kada Beautiful Creatures praktično više ne postoji, bila je  2009. i ozbiljni zdravstveni problemi Joe Leste-a, tj njegov pad na bini tokom jednog koncerta Bang Tango i hispitalizacija. Po medijima su počele da kolaju glasine o tome kako se pevač nalazi bukvalno sa "samrtnoj postelji" usled burnog načina života koji je vodio. Pokazaće se zapravo  da je umesto Lestea, sam bend Beautiful Creatures bio u takvom položaju. Došlo je (naravno) do daljih personalnih promena i u samoj 2009.godini, ali to sve više nije bilo ni bitno. Ono što je važno je to da od 2009. grupa nije zabeležila niti jedan nastup a do najavljivanog trećeg albuma nikada nije ni došlo. Joe Leste je nastavio da vodi Bang Tango koji postoji i danas i sa kojim je izdao još dva albuma u međuvremenu. Što se druge dvojice stalnih članova tiče, Kenny Kweens je već duže vreme basista LA Guns-a. Anthony Focx se posvetio produciranju. Poslednji muzičari, na takoreći ukletim pozicijama lead gitare i bubnja u bendu BC bili su:  Delta Starr odnosno Justin Sandler.

Postoji nekoliko ključnih razloga zbog kojih Beautiful Creatures nikada nisu dostigli nivo koji su realno prema prikazanom i te kako zaslužili. Pre svega, reč je o tajmingu. Početkom dvehiljaditih kada bend nastaje, dolazi do već pomenutih potresa u samoj muzičkoj industriji. BC su tada ostali "golih rukava" što se tiče promocije i podrške njihovog albuma prvenca. Na taj način BC su zapravo od samog početka  oštećeni i time im je drastično  smanjena mogućnost daljeg proboja.  Nakon toga dolazi period Deuce albuma. Ovoga puta muzička klima bila je mnogo povoljnija. Ponovo oformljeni Motley Crue, superpopularni Velvet Revolver pa i Guns n Roses sa dredovima, utirali su bendovima poput BC put ka novom proboju prema svetskim muzičkim visinama. NU-metal zauzeo je svoje mesto na drugoj strani a činilo seda se uspavana (tačnije uništena, devastirana ) Sunset strip scena ponovo budi. Zrelija, modernija i bolja nego ikad. Veliki broj bendova ponovo počinje aktivno da radi, oformljuju se razne supergrupe, dok ih veliki festivali širom sveta dočekuju širom otvorenih ruku. Tu su i nove snage poput Buckcherry, Hinder, Papa Roach, Sixx AM sa one strane okeana, ali i velika post glam/sleaze scena koja nastaje u Evropi predvođena uglavnom Šveđanima poput Backyard Babies, CrashDiet, Hardcore Superstar i dr.

Ipak, čak i u takvim, po svemu sudeći drastično boljim okolnostima i mogućnostima, pevač Joe Leste se odlučuje da ponovo oformi svoju prvobitnu grupu Bang Tango. Činjenica je da se Beautiful Creatures ne može sagledavati bez pomena Bang Tango-a. Umesto da iskoristi priliku sa BC, Joe Leste uporedo pravi tzv Bang Tango vol. 2 bez originalnih članova te grupe. Praktično Bang Tango i BC bili su jedan bend. Polovina članova jednog svirala je u drugom. Na turneji po Evropi 2009. godine listu su činili: Beautiful Creatures, Bang Tango i Faster Pussycat. To je značilo u prevodu Joe Leste i drugovi, pa onda opet Joe Leste i drugovi plus na kraju Faster Pussycat (i drugovi, pošto ni taj bend nije bio u originalnoj postavi). Naravno iz svega toga, deblji kraj su izvukli upravo Beautiful Creatures-i. Velika prilika je još jednom propuštena.  Koliko je zapravo Joe Leste bio usredsređeniji na Bang Tango nego na BC govori i činjenica da je od 2004. do danas taj Bang Tango vol.2 izdao čak tri albuma. U filmu Attack of Life: The Bang Tango Movie iz 2015.god, Joe Leste je čak odbio da prokomentariše perioda nastanka Beautiful Creatures-a i bilo šta u vezi sa bendom. Preporučujem svim fanovima da pogledaju istoimeni film.

Beautiful Creatures koji su, može se slobodno reći, bili pioniri ponovnog oživljanja nekadašnje glam/sleaze rock Sunset strip scene, tj njene reinkarnacije i novovekovne modernizacije, ostali su tako na marginama celog tog muzičkog komešanja. Spoljašnji faktori, unutrašnje razmirice i česte promene, plus loše odluke, uticale su previše negativno na sudbinu benda. Bend nikada nije dostigao nivo koji je po  svemu sudeći zaslužio. Ipak iza njih su ostala dva fenomenalna albuma. A koliko su zapravo bili cenjeni, govori i činjenica da su fanovi 2013.godine samoinicijativno napravili Facebook stranicu Beautiful Creatures Reunion, na taj način zahtevajući od članova benda da se ponovo okupe. Da li će to toga ikada doći, pokazaće vreme.


Beautiful Creatures iz muzičkog ugla

Beautiful Creatures - Beautiful Creatures 2001 

1. 1 A.M.
2. Wasted
3. Step Back
4. Ride 
5. Wish
6. Kickout
7. Blacklist
8. Kickin For Days
9. Time And Time Again
10.Goin Off
11. New Orleans
12. I Got It All
13. 1. A.M. Acoustic ( japaneese edition)
14. Get Up ( japaneese edition) 


Vokal - Joe Leste
Gitara - DJ Ashba
Gitara - Anthony Focx
Bas - Kenny Kweens
Bubanj - Glen Sobel 

Muzički posmatrano prava je šteta što album prvenac BC-a nije doživeo propisnu medijsku pokrivenost. Album, a samim tim i grupa, trebalo je da u tom trenutku postane pravi hit. S obzirom na tadašnju muzičku ponudu album je zaslužio visoko mesto na svimn mogućim listama, ne zato što je konkurencija tada bila loša, već zato što je album za to vreme bio više nego  kvalitetan.  Muzika Creatures-a imala je taj glam metal "in your face" momenat, upakovan u modernu muzičku formu toga doba. Nešto ne toliko krucijalno novo ali sa druge strane sveže i zdravo. Ovaj album je najbolji dokaz kako bi reinkarnirani glam/sleaze tada trebalo da zvuči. Modernije, metalskije, opasnije ali sa onim neodoljivim šmekom prošlog vremena. Kao što smo već napomenuli pojava BC-a i ovog albuma može se u neku ruku uzeti kao pionirski početak stvaranja nove/stare glam/sleaze scene. Neka vrsta oporavka ovog žanra krenula je gotovo uporedo sa ovim album. Od pesama se svakako izdvaja 1 A.M. koja otvara album i koja se našla kao soundtrack horor filma Valentine. Wasted, Step Back , Ride, Got It All, Kickout predstavljaju prvoklasne rokerske komade. Zanimljivo je i prisustvo neke vrste repovanja u određenom broju pesama, doduše samo na momente, što je možda i odraz toga vremena i pojave mnogih nu-metal i rap metal bendova. Naravno, ima tu i sporijih polubalada poput Wish, New Orleans i Time and Time Again. Joe Leste-ov vokal varira od potmulih dubina do visina kakve su ravne Axl Rose-u ili Steven Tyler-u. Gitarski deo iskazuje veliku raznovrsnost, ali opet, stavljen u okvire klasičnog hard rock-a sa primesama modernih efekata, što kasnije i postaje unikatni autirski pečat Dj Ashba-e. Sve u svemu  album za najvišu moguću ocenu. Suštinki ovaj album  je trebalo da postane neka vrsta Appetite Of Destruction toga vremena, ili makar jednim delom, što je neminovno i zaslužio. Vizuelno se za bend ne bi moglo reći da svoje korene vuče iz 80-ih, koji je upakovan u formi mračnijeg, bolje rečeno darkerskog imidža.

Beautiful Creatures - Deuce 2005 

1. Anyone

2. Freedom 

3. Unforgiven

4. Save Me 

5. Superfly

6. Empty

7. Never

8. Straight To Hell

9. The Unknown

10. Ton Of Lead

11. Brand New Day

12. Thanks

13. I Wont Be The One

Vokal - Joe Leste

Gitara - Alexx Grossi 

Gitara - Anthony Focx

Bas - Kenny Kweens

Bubanj - Timmy Russel

Gitara - Michael Thomas, Mark Simpson

Bubanj - Glen Sobel, Matt Starr

Koliko je muzička scena nudila bolje mogućnosti uoči izlaska ovog albuma već smo opisali u prethodnom delu teksta. Kao i razloge zbog čega ni ovo izdanje BC-a nije uspelo da ostvari zapaženiji uspeh, tako da ćemo ovoga puta to preskočiti. Muzički je album sadržao sve potrebne primese: vrištuće vokale, zapaljive gitarske deonice, čvrstoću, modernost i pevljivi prizvuk. Čak ni promena glavnog gitariste nije bitno uticala na promenu stila. S obzirom da je veliki broj gitarista, koji su se smenjivali kao na traci, učestvovao u izradi albuma, album ni malo nije izgubio celinu. Kratke, brze i ubitačne pesme poput Anyone, Save Me, Unforgiven, Brand New Day  dominiraju albumom. Međutim ono što je možda najveća prednost ovog albuma su tekstovi pesama, koji pokazuju određen stav, koji je bend vremenom oformio usled svih pozitivnih i negativnih događaja koji su ih pratili. Pesme poput Anyone ili Freedom u kojima Joe Leste govori o usuđivanju da se bude različit u svetu rock n rolla govore dovoljno o svemu onome što smo ranije pisali. Ima tu i sporijih stvari poput I Wont To Be The One ali i potpuno rokerskih Velvet/Guns komada poput Unforgiven, Superfyly i dr. Album je  pravi naslednik BC-a iz 2001.godine u svakom pogledu. Jedino što nakon slušanja ove ploče ostaje, jeste žal  za propuštenim mogućnostima ovog benda, ali više od svega, zbog činjenice da posle Deuce-a nisu izdali nikakv autorski materijal. Taman kada je priča počela da poprima ozbiljne obrise, Joe Leste je odlučio da da primat Bang Tango vol.2. Šteta. Beautiful Creatures su mogli da postignu mnogo, mnogo više od toga što je Bang Tango ikada postigao. Ako je Bang Tango jednom ubila muzička industrija i grunge, Beautiful Creatures-e su ubili takođe industrija, ali i oni sami, pre svih Joe Leste.

Na kraju, svim ljubiteljima dobrog glam/sleaze rocka u modernoj varijanti iskreno preporučujem ova dva albuma Beautiful Creatures-a.

mart 2016.godine                                                                                       Autor: JP

Bruce Dickinson - intervju za Classic Rock

Ekskluzivni intervju legendarnog frontmena grupe Iron Maiden za novogodišnji broj Classic Rock magazina.

Godina koja je za nama ostaće između ostalog i upamćena po izlasku šesnaestog po redu albuma grupe Iron Maiden. I ako su nakon The Final Frontier iz 2010. godine mnogi pomislili da će to  biti  poslednje albumsko izdanje pionira heavy metala, Maideni su  može se slobodno reći, prosto iznenadili  svet izdavanjem albuma The Book Of Souls. I to ni manje ni više nego duplog albuma, sa trajanjem od čitavih 92 minuta. Time su još jednom dokazali da mesto na svetskom tronu heavy metala, sa razlogom pripada samo njima. I pored toga što je album, neposredno nakon što se našao na policama muzičkih prodavnica (kao i na kompjuterima i telefonima širom sveta), praktično podelio mišljenje fanova, stiče se utisak da  se strasti kako vereme omiče polako stišavaju, a da se sve veći broj ljud slaže da se zapravo radi o jednom svojevrsnom remek delu. U to ime, umesto uobičajenih recenzija i analiza, prenosimo ekskluzivni intervju koji je pevač grupe Bruce Dickinson dao za novogodišnji broj magazina Classic Rock, koji je ujedno i proglasio The Book OF Souls za album godine.

Kako će Bruce Dickinson nadmašiti album godine?

Heavy metal veterani izbacili su bez premca album godine. U čemu je njihova tajna? Sudeći po Bruce Dickinson-u tajna je u pisanju pesama, golfu i hm.....pantalonama!?

Dakle The Book Of Souls. Da li ste i pre izdavanja albuma pokazivali interesovanje za majansku kulturu?

Ne.ne. Ja nisam. Što se mene tiče, baš ništa. To je Steve-ova (Harris) ideja. On je prvobitno razvio taj interes, odnosno tu ideju o majanskoj kulturi. Nisam baš siguran zašto. Samo je  jednog dana rekao: "Hej nazovimo album The Book Of Souls". Mislim,  zašto da ne. To i zvuči totalno Iron Maiden.

Sama ideja "duša" nalazi se u poprilično dosta stihova na samom albumu?

Da, to je tačno. Ali sa druge strane, možete ovaj album nazvati i The Book Of Dark, onda će neki sigurno reći: " Uh pa svaka pesma ima nešto mraćno u sebi". Ljudi uglavnom misle da je na albumu sve bilo isplanirano, ali ustvari nije. I ako samo tako izgleda. Navodi vas da pomislite na Bibliju i kažete: "Naravno da nije planirano, to je samo jedan splet okolnosti". Na kraju će se uvek naći neko ko će reći da je to proročanstvo. Ma da , kako da ne! 

 Na  albumu takođe možemo čuti duvačke i gudačke instrumente, koje niste imali ranije. Šta vas je nateralo da krenete tim putem?

Dakle, ja sam uradio celu  pesmu Empire Of The Clouds na klaviru. Kada pesmu radite na klaviru, onda se stvari jednostavno same od sebe nameću. Dok sam to radio, mogao sam čuti i zvuke harfe, cevastih zvona, raznih timpana i još mnogo toga. U tom trenutku bih pomislio: "O da!" Tako da je nakon toga bilo samo:  francuske trube - snimljeno, čelo - snimljeno, oboa - snimljeno. 

Kako će te to sve izvesti uživo. Da li će bend zameniti svoje instrumente za trube i violine? 

Ne. Ne verujem da ćemo tu pesmu ikada svirati uživo.

Da li je tačno da učestvuješ u izradi najvećeg aviona na svetu? Tačnije neke vrste aviona i vazdušnog broda?

Da. U istom hangaru gde je napravljen R101 ( vazduhoplov koji dao inspiraciju za pesmu Empire Of The Clouds). On je još uvke tamo. U stvari tamo postoje dva hangara. U jednom je od njih je napravljen R101. U susednom, napravljen je brat blizanac R100. Taj R100 je preleteo Atlantik i vratio se nazad. Ali on je napravljen od strane privatne korporacije. R101 je napravljen od strane Vlade, i tu je moralo da dođe do nekih kompromisa. Avion je bio toliko težak da nije uopšte mogao da vozi putnike, tako da je morao da bude još veći nego prvobitno, ali je zato postao strukturalno slabiji. To je zapravo jedna neverovatna priča. Mogao bih o tome da pričam satima.


Kada planirate da pokrenete taj avion?

Mi smo sa njim već leteli do Amerike. Sa njim možemo da letimo na oko 120kph, ali to možemo da radimo do pet dana. Tako da, pelazak Atlantika nije nikakav problem. A ceo avion je dosta težak, tako da može da sleće i uzleće  vertikalno. Nije mu potrebna pista.


Da li će te ga koristiti za prevoz Maiden-a tokom turneje?

Slušajte, ako možemo da se prevezemo od tačke A do tačke B u jednom od naših aviona, onda ćemo to i uraditi. Ali za to će biti potrebno da prođe bar jedno dve tri godine.


Ti takođe učestvuješ u biznisu oko popravke aviona, Cardiff Aviation, a takođe pomažeš u ponovnom otvaranju kompanija African Airline, Air Djibouti i dr. Kako uspevaš da nađeš vreme za snimanje Iron Maiden ploče pored svega toga?

Uh pa snimanje Iron Maiden ploče je nešto brilijantno. Ja samo kažem: "Momci žao mi je , imam neki biznis, odložite"!


Da li sebe smatraš preduzetnikom?

Ja i jesam preduzetnik. Nema tu nikakvih pitanja. I moram da priznam nešto: ja volim da budem preduzetnik sa novcem drugih ljudi, pa ko to ne bi voleo?  


I pored svega što ti se u zadnje vreme dešavalo u životu, koliko je oktirće da ti je dijagnotifikovan  rak uticalo na tebe?

Tu sam morao da stavim tačku. To je trenutak kada kola udare u zid i vazdušni jastuci iskoče, kada jednostavno kažeš ok...Kada sam saznao dijagnozu, doktor me je pitao koji su mi planovi. Rekao sam: "Planovi? Što se mene tiče, počinjem tako što pre svega želim da se otarasim tog čuda. To je moj jedini posao trenutno. Ništa mi drugo nije bitno, osim toga." Istraživao sam mnogo. Istraživao sam sve vrste lekova, toksikologiju, čak i samu bolest. Moj onkolog je bio fantastičan jer mi je objasnio do detalja kako ceo taj proces funkcioniše. Ja sam mu stalno postavljao pitanja poput: "Zašto sada to radimo? Zašto je ovo ili ono  važno?" On bi odgovarao: "Zato što kancer funkcioniše tako i tako, i da bi ga sprečili moramo uraditi to i to." Ja bi samo rekao: "Ok razumem"! Stvarno sam želeo da shvatim kako sve funkcioniše i šta se zapravo događa mom telu. Želeo sam da to.....ne da kontrolišem već.....pošto se to ne može kontrolisati.


Ali se može braniti znanjem?

Da upravo tako. Rekao sam sebi: "Ja sam trenutno sam sebi naučni projekat sledećih devet nedelja." Primao sam toliku količinu radijacije kojom bi se moglo ubiti 13 ljudi. Ali bilo je to više nego interesantno iskustvo. Mada ne neko koje bih želeo da ponovo doživim. Hiljade ljudi širom sveta se suočava sa istim problemom, ne samo ja.


Da li su ti rekli koliko će vremena biti potrebno za tvoj oporavak?

Pitao sam svog onkologa a on mi je dao primer: "Imam jednog RAF pilota sa identičnim tumorom kao što je tvoj. On je već u bolničkoj postelji, upravo ovog trenutka u kojem ti ovo govorim. A kada sam ga sledeći put video, bio je sto posto zdrav, godinu dana kasnije." Moja prva pomisao bila je: "Pobediću tog čoveka." Nije da sam ja baš nešto takmičarski nastrojen. Dobro jesam makar malo.


Da li je tačno da si puštao brkove?

Da jesam. I to brkove u stilu Baader Mainhof. Ili su bili Baader Meinhof ili kao neki stari pornićar, teško je reći. Zapravo imao sam jednu sliku. Nosio sam šešir i te brkove. Ali to je bilo: "O Bože, izgledam kao jebeni YMCA! Ovo mora da ode." I tako sam se i rešio tih brkova.


The Book Of Souls je pokazao da još ima vatre u Iron Maiden-u...

O da, svakako! Raditi na Iron Maiden ploči, nije kao raditi bilo koji posao. Za neke ljude raditi neki posao znači da u tome nema uživanja, ali to jednostavno služi kako bi se zaradile pare. Za mene to nije tako, ja se uvek trudim da radim nešto u čemu mogu da uživam.


Steeve Harris je jednom reako da neće biti više od petnaest Maiden albuma, a The Book Of Souls je šesnaesti?

Točkovi su otpali sa autobusa, da. Ja stvarno ne znam u kom ćemo pravcu  krenuti nakon ovog albuma. Neću ništa da prejudiciram. Nema ni poente o tome špekulisati. Za sada treba izneti ovu ploču. Ja uvek kažem,: "Dok god smo zajedno, zašto ne bi smo probali da snimio još po nešto?" Nemam ni nameru da se penzionišem. Ako neko želi da se penzioniše, onda to treba da uradi onog trenutka kada shvati da postoji nešto drugo što bi radio. To je moje mišljenje.


Ti si jednom izjavio da je rock n roll jedini "posao" na svetu gde čovek u svojim pedesetim može da obuče šta god poželi, i da to nikome ne smeta.

Tako je. To je jedini način, jedino mesto gde možeš da nosiš svoje gaće preko farmerica i da pri tom ne budeš uhapšen.


Kad smo već kod toga, šta ćeš nositi na nastupima na predstojećoj turneji?

Na prošloj turneji sam nosio odeću u  nekom "steampunk" fazonu. Tako da ko zna kako ću biti obučen na sledećoj.


Danas postoji baš dosta dobrih Iron Maiden tribute bendova....

Da, uključujući i nas. Jedina razlika između nas i ostalih Iron Maiden tribute bendova je u tome što mi snimamo nove albume. Smešno zar ne, ma koliko to zvučalo kao šala, ima u tome i malo istine. Bez pravljenja nove muzike vi jednostavno postajete karaoke bend sami za sebe. Ići isključivo na turneje nije za mene dovoljan razlog postojanja benda. Dobro se od toga zarađuje to je tačno, ali bend je nešto mnogo više od toga. Svaki bend nešto znači velikom broju ljudi. To mora biti nešto više, a ne isključivo novac.
Zato je ovaj album toliko važan. I kada se na kraju ispostavilo da će to u stvari biti dupli album, mi smo jednoglasno rekli "odlično"! U današnje vreme retko ko pravi duple albume. Osim nas. Naš menadžer je rekao: " Dupli album, kakvo smaranje. Zašto ne bi ste uradili nešto kao Guns N Roses sa Use Your Illusion?" Mi smo na to rekli: "Ma je*i se, mi nismo Guns N Roses. Ovo je jedan album i tačka."


No da se vratimo na tribute bendove. Recimo Maiden United je dobar akustični bend, zatim Iron Maidens sa potpuno ženskom postavom i pevaćicom koja se zove Bruce Chickinson.

Video sam Iron Maidens u Meksiku. Svi smo bili na njihovoj svirci. Gledali smo ih i tada sam rekao Steeve-u: "Ovo će možda zvučati vrlo uvrnuto ali, would you f**k yourself?" I on je na to odgovorio: "Nemam pojma, ali svi smo to isto pomislili". Stvarno je zvučalo veoma uvrnuto.


Koji je tvoj omiljeni Eddie?

Mislim da je onaj egipatski odličan. A takođe i onaj sa Live After Death. To bi bila moja dva omiljena. Ali kada je reč o pokretnim Eddie-ima na bini, onaj sa Somewhere In Time je ispred svih.


Za jednu maskotu, on je doživeo svoj sopstveni uspeh. To je stvarno vredno pomena kada se uzme da je sve počelo još na prvim svirkama kada je menadžer Rod Smallwood navlačio masku na glavui pravio potpunu budalu od sebe.

To je bila obična kabuki maska iz prodavnice igračaka. I mislim da je baš Rod-ova ideja bila da je navuče na glavu i tako izađe na binu. Potom su mu napravili gumenu masku i kožnu jaknu. Od tada je to sve postalo nešto kao simbol nekakve adolescentske fantazije.


U današnje vreme Maiden publika je veoma raznovrsna. Ima tu porodica gde trinaestogodišnji dečaci pokazuju đavolje rogove, očevi koji su potpuno pijani, majke, ima čak i MILF......

Ma vi ste srećni. Ja imam 57 godina i nisam siguran da još uvek imam prolaz kod MILF-ara. To je baš čudno publika postaje veća ali profil sve mlađi. Dobro je to znati.

Da li je vaš posao da koncert u areni napravite tako da ljudi imaju osećaj kao da su u nekom klubu?

Apsolutno! Stihovi koji otvaraju ovaj album glase: Start to speak with the shaman again, Conjure the jester again - e tu smo. To je to. To je upravo ono što mi predstavljamo na bini. Ja sam i dvorska luda i šaman. Sve u jednom.


Da li su turneje Iron Maiden u stilu sex, drugs and rock n roll ili su više kao igranje golfa i ispijanje čudnih piva?

Pa, ja ne igram golf. Ali naš bubnjar da. To nije ništa čudno. Ima dosta bivših heroinskih zavisnika koji vole golf. Ali mislim da je to sa golfom još gore. Da budem iskren, veoma je retko da radimo nešto više od toga osim da izađemo i popijemo po koje hladno pivo, jer smo obično suviše  iscrpljeni. Potrebno je vreme kako bi se telo oporavilo s obzirom da imamo po tri četri nastupa nedeljno. Nije baš da samo tumaramo oko bine, ima tu svačega.


Da li se još uvek mačuješ? Mačovao si se sa Bartosz Piaseckim, članom norveškog olimpijskog tima koji je osvoji srebrnu medalju. Kako je to bilo?

Nisam uopšte bio u formi.  Osvojio sam po koji poen, ali ipak je on broj dva u svetu i visok je jedno dva i po metra pri tom.


Da li si ikada zažalio što nisi ušao u britanski olimpijski mačevalački tim?

Ne baš. Oni i nisu bili toliko dobri. A i ja sam bio prosečan. Ako bi to uporedili sa tensiom, ja ne bi ni bio na listi uopšte. Ali biti na državnoj listi jedne drugoligaške zemlje ( kada je reč o svetskom rangu) to i nije tako loše za jednog rokera.


Da li ćeš ikada završiti svoju rock operu?

Znate šta? Skripte su još uvek tu. Ako se neko priključi sa jedno par miliona, onda zašto da ne.

Classic Rock magazin - januar 2016                                           
Intervju vodio - Marcel Anders
Prevod - Junkyard rock stories JP

Slike: 1) ironmaidencolombiafc.org 2) langologitarrok-blog.hu 3) metallinjection.com 4) rollingstone.com 5) wrat.com 6) tailgunner666-deviantart.com

  

R.I.P Lemmy Kilmister - Motorhead

Godina koja je vec na samom izmaku ostaće upamćena po mnogim lepim ali i ružnim stvarima koje su se desile u svetu rock n roll-a. Sa jedne strane toliko dobrih albuma, ali nažalost, i previše tužnih događaja. Mnogo je velikih imena napustilo ovaj svet, bez namere da ikog izostavim, počev od kontraverznog pevača grupa Stone Temple Pilots i Velvet .Revolver, Scot Weiland-a koji je preminuo u svojoj 48.godini, do nekadašnjeg bubnjara Motorhead-a, Phil Taylor-a. Međutim, vest koja je 28.decembra obišla svet, dodatno je uzdrmala već i onako uplašene ljubitelje ove muzike a ona je glasila: Lemmy Kilmister preminuo je u 70. godini života, potvrđeno je i zvanično. Jedna od najvećih legendi i ikona muzike koju volimo, na žalost, napustila je ovaj svet.

Preostali članovi benda izrazili su iskreno žaljenje u zvaničnoj izjavi u kojoj se kaže da ne postoje reči koje bi opisale šok i tugu koja je sve zadesila. Lemmy je preminuo u svom domu, ispred svoje omiljene video igrice, u krugu svoje porodice. 

Oni su još dodali: "U narednim danima reći ćemo nešto više o svemu  ovome što nas je zadesilo, a sada pustite glasno Motorehad, pustite glasno Hawkwind, pustite Lemmy-evu muziku glasno. Popijte piće. Razmenite po koju reč. Slavite život onako kako je ovaj plemeniti čovek slavio svoj. On bi upravo to želeo."

Da su godine, bolje rečeno decenije, "Jack, Coke n Marlboro" načina života koji po kojem je Lemmy bio poznat, počele da uzimaju danak, bilo je jasno još pre par godina, a najupečatljivije bilo je 2011. godine. Te godine izašao je dokumentarac o Lemmy-u  pod nazivom 49% Motherfucker, 51& Son of A Bitch, u kojem je Lemmy javno rekao zbogom Jack Daniels-u, koki i cigaretama i celokupnog načina života koji je do tada vodio, usled pojave dijabetesa. Dve godine kasnije ugrađen mu je i defibirlator, a Lemmy hteo ne hteo, morao da uspori, jer je život na to počeo strašno da ga opominje. Ljudi su insistirali: " Lemmy moraš da prestaneš sa tim", a on je uporno odgovarao "Jebite se, mrzim kad mi ljudi pričaju šta treba da radim, čak i ako su možda u pravu".

Čini se da ga je u stvari ta tvrdoglavost i održala svih tih godina u tom prepoznatljivom životnom stilu. Ipak problemi su postali vidljivi na Wacken Festivalu 2013. godine u Nemačkoj, kada je bend morao da prekine nastup posle samo šest odsviranih pesama. Evropska turneja nakon toga bila je otkazana. Bend se 2014. godine vratio na scenu kao podrška Black Sabbath-u u Hyde Parku, odsviravši samo 50 minuta. Pokušavao je Lemmy. Borio se koliko je mogao. Njegova upornost, čelična volja za rock n rollom i već pomenuta tvrdoglavost, doprineli su i izdavanju 22. po redu albuma  Bad Magic. Album je primljen sa velikom pažnjom, ne toliko zbog same muzike, već zbog činjenice u kakvoj je situaciji nastao. Bila je to neka vrsta Lemmy-evog prkosa svemu što mu se poslednjih godina događalo. Ipak, na turneji nakon toga, u američkom gradu Austin u Teksasu, dogodilo se opet ono najgore. Posle svega tri odsvirane pesme Lemmy je emotivno izjavio: "I cant do it." I onda dodao:  "Voleo bih da mogu da sviram za vas, ali jednostavno ne mogu...." Ostaće upamćena i slika sa koncerta u St Luisu, kada je Phill Campbell, podigao Lemmy-evu ruku visoko u znak pobede, nakon seta od 13 pesama koje su uspeli da izguraju. Ta dva događaja,. nažalost označila su simboličan kraj jedne priče, jedne ere, jednog čoveka i jednog benda.


U poslednjem velikom intervjuu koji je Lemmy dao za novogodišnji broj magazina Classic Rock uglavnom je govorio upravo o tome. Prenosimo neke od njegovih izjava.

" Muka mi je više od pitanja, da li ću uskoro umreti. Tu sam i učiniću sve da pružim ono jabolje što mogu."

Govorio je o tome kako nema nameru da se penzioniše.

"Svi misle da je stariti lako. Ali to je u suštini jedan veliki šok. Ali poenta je da ne želim da se predam."

Govorio je čak i o mogućnosti izbacivanja novog albuma, koji bi po njegovim rečima mogao da izađe i pre nego što možemo uopšte očekivati. Na pitanje da li je lakše svirati ili snimati albume u njegovim godinama rekao je da i ako mnogi misle da je snimanje u studio lakši deo posla, varaju se. Obe stvari su podjednako zahtevne i na svaka na svoj način teške.

Na pitanje da li ga je bolest učinila svesnijim svoje smrtnosti, Lemmy je odgovorio: "Smrt je neminovnost zar ne? Toga postajete svesniji kada dođete u moje godine. Ali ja ne brinem. Spreman sam za to. Kada odem, želim da odem na najbolji način. Kada bi i sutra umro, ne bi se žalio. Bilo je stvarno dobro"!



R.I.P Mr. Lemmy Kilmister 1045-2015



Izvori: 1) Classic Rock issue January 2016.
            2) Blabbermouth.net


decembar 2015. godine                                                                                 Autor: JP

Ugly Kid Joe - Uglier Than They Used Ta Be (2015) Recenzija

Novi album američkog benda Ugly Kid Joe

Nakon ponovnog okupljanja 2010.godine i EP-a pod nazivom Stairway To Hell iz 2012.godine, kalifornijski rokeri Ugly Kid Joe odlučili su da svoje fanove obraduju jednim potpuno novim kompletnim albumskim izdanjem, i to posle tačno devetnaest godina od poslednjeg Motel California. Nekada "najneomiljeniji američki bend", kako su to sami članovi benda kroz šalu govorili, nastao na ruševinama losanđeleske glam scene i sa posebnim parodijskim odnosom prema bendovima poput Pretty Boy Floyd i sl. ( ime Ugly Kid Joe samo o sebi govori), poptuno drugačijeg izgleda i po svemu izuzetno sarkastičnog  pristupa muzici, ponudio je te davne 1992. godine nezaboravne hitove poput Cats In The Cradle, Everything About You, So Damn Cool i dr. Danas se Whitfield Crane i ekipa vraćaju na scenu stariji, ozbiljniji ali i "ružniji" nego ikad, sudeći po naslovu ovogodišnjeg izdanja Uglier Than It Used Ta Be, koji predstavlja neku vrstu nastavka priče iz devedesetih i  legendarnog albuma prvenca America's Last Wanted koji je u SAD dostigao platinasti tiraž.

Što se postave benda tiče ona je ostala nepromenjena od one sa poslednjeg albuma iz 1996. godine. Međutim, na samom snimanju najnovijeg izdanja učestvovalo je čak sedam muzičara i to: Whitfield Crane - vokal, Klaus Eichstadt - gitare, Sonny Mayo - gitare, Shannon Larkin - bubnjevi, Zac Morris - bubnjevi, Cordell Crockett - bas gitara, Dave Fortman - gitare, pojačani i Phill Cempbell-om iz legendarnog Motorhead-a. Na samom albumu se nalazi 11 pesama od kojih su dve obrade dok je album sniman pod dirigentskom palicom Dave Fortman-a (Slipknot, Godsmack, Evanesence) i tu u Luizijani.

Ovako velika ekipa ljudi i metod rada nisu nešto sa čime se srćemo tako često. Međutim, upravo ta neobičajenost dovela do je do toga da Uglier Than It Used Ta Be postane jedno od najboljih muzičkih izdanja koje je ova grupa u karijeri ostvarila. Sedmočlana postava pokazala se kao odličan recept. Album pre svega ne odstupa od onoga šta Ugly Kid Joe zapravo jeste. Specifičnost ovog benda ostala je netaknuta i posle tolikih godina koje su prošle od njihovog poslednjeg izdanja gde čak ni velika pauza u karijeri nije imala uticaja. Dokaz za to je i EP iz 2012. godine , kojim su Uglijevci čini se samo najavili kakvu "muzičku oluju" spremaju u nastavku.

Album otvara pesma Hell Ain't Hard To Find čiji foo-fajterski uvod polako uvodi u pravu heavy klackalicu u refrenu. Ono što odmah upada u uho nakon prvih reči je svakako glas Whitfield Crane-a koji je nikad ozbiljniji i stabilniji, ali opet sa druge strane,  nije ni malo izgubio onu prepoznatljivost sa početka karijere. Odlična stvar za uvod uz poruku iz refrena: "I sold my soul to the other side, I'm a one man rollercoaster ride". Naredna Let The Needle Play počinje jednim neodoljivim, klasičnim LA heavy rifom koji se nasavlja ka prilično pevljivom refrenu, koji spada u onu grupu muzike koja odmah ulazi u uvo. Inače, u pesmi se govori o teškom emotivnom raskidu koji je upoređen sa starim "gramofonskim" načinom slušanja muzike. Zasigurno jedna od najboljih pesama na albumu. Treća po redu Bad Seed  iz grupe je panteroidnih pesama, koje Uglijevcima nikada nisu bile strane. Odličan rifovski gruv na početku i Crane-ov po malo stoner rock vokal daju pesmi perfektnu dozu čvrstine i tako je postavljaju rame uz rame sa legendarnim So Damn Cool ili Neighbour sa prvog albuma.

Kao što smo već navikli, od Ugly ekipe se ne očekuju isključivo heavy rokersko muziciranje, tako da promena dolazi sa pesmom Mirror Of The Man. Ledeno sveže akustične gitare i potmuli bas u pozadini, daju pesmi svojevrsnu alice-in-ćejnovsku atmosferu obojenu predivnim gitarskim melodijama. Čini se da se upravo u ovoj pesmi oseća prednost sedmočlane muzičke postave koja je radila na albumu. Još jedna iz grupe vrhunskih pesama na albumu. Peta po redu She Is Already Gone ponovo uvodi čvršće tonove i takođe spada u grupu boljih pesama. Autorski opus sa abluma dopunjuju još i jedna umirujuća balada Nothing Ever Changes, zatim sleazy LA gunerska My Old Man na mestu broj sedam na kojoj bubnjeve svira Phill Campbell iz Motorhead-a. Nakon toga sledi druga po dužini pesma na albumu Under The Bottom, mid-tempo stvar koja predstavlja kombinaciju akustično-rokačkog stila iz pesama sa gornjeg dela albuma sa mistično grandžerskim prizvukom koji se može čuti u velikom broju pesama ovog benda. To koketiranje između različitih muzikih pravaca jedno je od glavnih obeležja UKJ, a grandžerski prizvuk jednostavno se može pripisati vremenu nastanka benda i velikog uticaja koji je ovaj muzički stil u to vreme imao.


U poslednjem delu ploče nalazimo i pomenute dve obrade. Prva je legendarna Ace Of Spades benda Motorhead. Zašto je baš ova pesma izabrana nije poznato. Obično kada je reč o obradama, to predstavlja mač sa dve oštrice. Pre svega vrlo je teško "obraditi" nečiju pesmu a pri tom sačuvati njenu izuzetnost i originalnost. Posebno je to teško uraditi sa dobro poznatim hitovima. Uglavnom se, ali samo po nekad, isplati uraditi obradu neke manje poznate pesme omiljenog benda. Ovako čini se da je ovaj Ace Of Spades, ispao samo jedan običan cover i ništa više od toga. Na mestu broj deset nalazi se poslednja autroska stvar na albumu, pesma po imenu The Enemy, koja je ujedno i najduža na albumu sa svojih 6:07 minuta. Pesma kreće lagano sa akustičnim gitarama, vrlo pevljive i simpatične melodije. Reklo bi se. još jedna fina balada, ovako za kraj. Ali... Kada verovatno svi već pomisle da je gotovo, negde oko 4:50 minuta, nailazi kraća pauza nakon koje Ugly Kid Joe raspaljuju iz svog mogućeg oružja. Gitare, bas, bubnjevi i Whit-ovo promuklo vrištanje. E to je već prava stvar za kraj. Onako kako treba, sa stavom i  rokerski. Međutim, nakon toga sledi još jedna obrada i to benda The Temptations i pesma Papa Was A Rolling Stone. Nešto bolja obrada nego prethodna, ali čini se da je moglo i bez nje. Ono protutnjavanje iz pesme The Enemy delovalo je mnogo ubedljivije i iskrenije. No kako god bilo, sa ovim svojevrsnim klasikom dolazimo i do kraja ovog interesantnog izdanja.



Sve u svemu kada se podvuče crta, album predstavlja jedno izuzetno izdanje. Ono što jedino fali, što bi se moglo reći da je mala mana ovog albuma, je nedostatak hit-pesme poput Everything About You ili Cats In The Cradle. Vrlo je verovatno da će upravo to biti ono što bi kao zamerka moglo da pristigne od strane publike na račun benda. Muzički gledano album je profesionalno odrađen. Whit-ovo pevanje bolje je nego ikad, i kao što je već pomenuto, zrelije i u neku ruku i raznovrsnije. Gitarski rifovi su zanrovski veoma različiti. Ima tu svega, od teških rokačkih rifova do melodičnih akustičnih razlaganja. Bas i bubanj deluju kompaktno i pored činjenice da se instrumenata latilo više nego obično muzičara, što se  samog procesa snimanja tiče.

Na kraju, neophodno je napomenuti da Ugly Kid Joe jednostavno više nisu oni mladići sa početka devedesetih. Radi se dakle o skupu sada već zrelih ljudi i iskusnih muzičara, doduše sa mnogo manje kose na glavi, što i nije neki nedostatak. Potenciranje te razlike na relaciji  mladost-zrelost, jedno je od bitnih stvari za ovu grupu i za samo ovo izdanje. Na primer, pesma Everything About You zaista odiše nekom dečačkom- mladalačkom energijom. Zato je ona i produkt tog vremena, dok na ovogodišnjem izdanju takve pesme  nema. Ali zub vremena nije ni malo pokvario utisak i umanjio uspeh benda Ugly Kid Joe koji su ovim albumom ostvarili. Svaka pesma na albumu poseduje nešto specifično što slušalac sigurno neće hteti da propusti. Ta neka privlačnost i šarm koji je bend od početka posedovao ostao je netaknut. Starim fanovima će se album sigurno svideti, dok će verovatno i prvući dobar broj novih. U svakom slučaju, lepa je stvar čuti da su se Ugly Kid Joe vratili. Nadam se da je pred njima aktivnija muzička karijera. Nadam se naravno i ponovnom susretu, jer je onaj poslednji bio uzuzetno slabo posećen. Sve u svemu palčevi su visoko podignuti (a i rogovi takođe), ružno dete Joe ponovo je u akciji!


Slike: 1) i 3) blabbermouth.net 2) teamrock.com

Ugly Kid Joe official
 Ugly Kid Joe Facebook


Album poslušajte ovde:

decembar 2015.godine                                                                                                   Autor: JP

Predstavljamo: Hollywood Vampires - Johnny Depp, Alice Cooper and Joe Perry

 Johnny Depp ponovo sa gitarom - The Hollywood Vampires

Poznati holivudski glumac Johnny Depp, koga svi dobro poznajemo sa malih ekrana i velikih bioskopskih platna po njegovim nezaboravnim ulogama u raznim filmovima, ove godine vratio se svojoj staroj ljubavi - muzici. Ipak, kada se malo bolje pogleda Johnny-eva biografija, ali ne ona glumačka, postaje jasno da on nikada nije ni izlazio iz sveta muzike. Još od nastupa sa floridskom glam metal grupom Rock City Angels od 1987.godine, povremeno je beležio nastupe sa raznim izvođačima i bendovima. Spoj glume i muzike, odlično snalaženje u tim paralelnim svetovima koji imaju dosta toga zajedničkog, rezultiralo je da Johnny Depp postane jedan od najpopularnijih, i od ženskog dela publike, najpoželjnijih glumaca/muzičara svih vremena. 

Ove godine Johnny je ponovo duboko zagazio u vode sveta muzike. Reč je o najnovijoj holivudskoj supergrupi, koju su zajedno sa njim osnovali legende Alice Cooper i  Joe Perry iz grupe Aerosmith, pojačani ubitačnom ritam sekcijom, nekadašnjim tandemom iz grupa Guns n Roses i Velvet Revolver, Duff McKagen-om i Matt Sorum-om, plus još jednim gitaristom iz Cooper-ovog benda, Tommy Henriksen-om. Osnivačka trojka Cooper, Perry i Depp svoju sueprgrupu nazvali su The Hollywood Vampires u čast muzičkih zvezdi koje su izgubile svoje živote nakon raznih ekscesa tokom 70-ih godina prošlog veka. Ime benda takođe asocira i na "klub pijanih" koji je Alice Cooper osnovao tih 70-ih u kojem su članovi bili i legendarni John Lennon i Keith Moon. 

Odmah nakon formalnog osnivanja, ovi novi-stari Holivudski Vampiri krenuli su i sa živim nastupima po klubovima LA i drugih američkih gradova, počevši od legendarnog Roxy-ja. Na njihovim nastupima mogao se čuti veliki broj obrada hitova iz sedamdesetih, uz neizostavne goste, sve same legende svetske muzičke scene. Njihov najveći nastup za sada je ni manje ni više do nastup na legendarnom Rock in Rio festivalu u Brazilu.  

Celokupnu priču, koja za sada deluje vrlo interesantno, zaokružili su i jednim albumskim izdanjem koje nosi istovetan naziv  kao ime benda. Album je izašao početkom septembra ove godine i na njemu se nalazi 14 pesama od kojih je veliki broj obrada  poznatih grupa i izvođača, kao na primer The Who, Alice Cooper, Led Zeppelin, The Doors i dr. Pored toga , na albumu se nalaze i dve potpuno nove autorske pesme. Prva Raise The Dead i poslednja My Dead Drunk Friends, nastale u kolaboraciji samog Depp-a i Cooper-a. Tematika i muzika su u potpunosti u skladu sa celokupnom pričom, imenom i imidžom grupe. Na albumu je takođe gostovao i veliki broj muzičara poput Dave Grohl-a, Slash-a, Brian Johnson-a, Robby Krieger-a, Paul McCartney-a i mnogih drugih.

A kako sam Johnny Depp svira gitaru? Čini se da do sada nije bilo bolje prilike ispratiti to približnije. Stranice magazina, socijalne mreže kao i Youtube, preplavljeni su tekstovima, slikama i snimcima nastupa kao i pesama sa albuma Holivudskih Vampira. Potrebno je samo nekoliko klika i ispred sebe imate Johhny-ja i ekipu kako praše pred više desetina hiljada ljudi.  I pored toga što je Depp i ranije nastupao kao muzičar, ovaj projekat  deluje kao najinteresantniji do sada. Ne toliko u smislu samog uspeha i slave, jer to je nešto što su Depp kao i ostali članovi supergrupe odavno postigli. Upravo  to nam i omogućava da se prepustimo uživanju u ovom prljavom blues-rock metežu koji nam donose The Hollywood Vampires pravo iz pakla losanđeleskog muzičkog podzemnog sveta. Umeće, harizma i pojava Johhny Depp-a na sceni sa gitarom daje onu neophodnu ključnu crtu koja izdvaja ovu supergrupu od ostalih i podiže je pravo u vrh svetskih muzičkih zbivanja gde joj je svakako i mesto. Koliko će sve to trajati i da li grupa planira nešto više u budućnosti, teško je reći sa ovog aspekta. Naravno, obaveze članova benda biće presudne za to, što je svakako najveća boljka svih "super-bendova". Ipak za sada treba ostaviti nagađanja i prepustiti se onome što ovi velikani muzičke, a i glumačke scene najbolje umeju. Rock N Roll-u, razume se!

 The Hollywood Vampires 

 Facebook official

 Slike: 1-3) Hollywood Vampires facebook




oktobar 2015.godine                                                                                    Autor: JP