JunkYard RS

Guns n Roses - šta se dešava se bendom?

Analiza - Da li se Guns N Roses ponovo raspadaju?

Šta se zapravo događa sa nekada najpopularnijim rock bendom na svetu, bendom koji još od svojih klupskih dana zadobio epitet "najopasnije grupe na svetu". Život na ulici (ivici) , alkohol i opijati, striptizete, grupi devojke, brz uspeh, opasne note i frekvencije, ljubavne balade, međusobni problemi, mediji, nesreće, tuče, glad za uspehom, samouništavanje, novac, bahati menadžeri, problemi sa zakonom ali i sa razumom.... samo su neke od odrednica koje oslikavaju nekadašnji život, muziku i stil grupe momaka koji su se od 1985.godine nazvali po imenima tadašnjih članova benda, Guns N Roses, premda ove dve reči i te kako simbolizuju život i delo ove grupe, što će se vremenom i samo pokazati.

Guns N Roses

Danas ovaj bend i dalje egzistira pod istim imenom ali u skroz drugačijoj formi i to je nešto što armije starih i novih fanova, čini se, nikada neće prihvatiti. Ipak svemu dođe kraj pa tako i bendu, kojeg smo imali prilike da gledamo 2010.godine u Areni odnosno 2012. godine na Petrovaradinskoj tvrđavi, ma kako se on zvao odnosno ma kako ga ljudi percipirali. Raspon ove percepcije se uglavnom kretao od Axl Rose band, preko "najskuplji GNR tribute na svetu" do ipak pravno zapečaćenog imena koje je riđokosi Irac još početkom devedesetih prigrabio za sebe, odnosno Guns N Roses. Upravo zbog toga, personalne promene koje su ovog leta uzdrmale današnje Gunse tiču se kako onih fanova koji ih podržavaju tako i onih koji čeznu za okupljanjem stare petorke ili nečemu sličnom. Dugogodišnji gitarista benda Dj Ashba, inače Axl-ov dobar priajtelj i zemljak (iz Indijane) javno je krajem jula obznanio da posle 6 godina napušta grupu. Jedna gitara manje u bendu u kojem ih ima tri, uz klavijaturu i ograne, i nije neki gubitak. Međutim ako se doda i to da je drugi gitarista Ron "Bumbelfoot" Thal u neku ruku već odavno van stroja, situacija postaje vrlo alarmantna, pa kao takva i zaslužuje analizu, jer čini se da iza svega možda stoji nešto mnogo veće.

Kao što je već poznato Dj Ashba se javno oglasio 27.jula preko svog Facebook naloga, kada je definitivno saopštio da napušta grupu Guns N Roses, što su potom i preneli vodeći svetski muzički portali. Ashba u tom dugačkom pismu, napisanom na engleskom, španskom, portugalskom i japanskom jeziku, oprostio od fanova i poželeo sreću bendu u nastavku karijere. Uglavnom je pisao u pozitivnom tonu, kako o Axl-u tako i i bendu, nazvavši Axl-a još jednom svojim velikim prijateljem. Ashba je tokom šest provedenih godina u bendu imao više nego izvanredan odnos sa mr. Rose-om, što se i može videti javno iz mnogih snimaka iz bekstejdževa, na koncertima ali i jednog vrlo retkog televizijskog pojavljivanja Axl Rose-a, kada je upravo sa Dj Ashbom gostovao u Jimmy Kimmel show-u 2012. godine. Govorio je takođe o proputovanju po celom svetu, iskustvu koje je stekao sa grupom i sl. Logično pitanje je: zašto je onda napustio grupu ako je sve išlo "ko podmazano"?

Odgovor na ovo pitanje nije bilo teško pronaći jer je stvar bila toliko očigledna, čak ga je i sam Dj dao u svom "oproštajnom pismu": " I have always been driven by my passion for creating music..." (1). Reč "creating" je tu najbitnija. Jasno je Ashba rekao još i da želi da se posveti porodici kao i bendu Sixx AM, ali poseban naglasak na "stvaranju muzike" je nešto što verovatno već godinama muči i ostale članove Guns n Roses, kao i same fanove. Za tih 6 godina koliko je bio u bendu, Dj Ashba nije stigao da potpiše niti jednu jedinu notu i tako ostavi trag u ovoj nekada najvećoj rock grupi na svetu. Svirajući gitarske deonice Slash-a, Izzy-ja i Finck-a, Ashba je bio na žalost, ništa više do običan tezgaroš, plaćeni muzičar dobrog izgleda koji odlično kopira tuđu muziku. Kao što rekoh nažalost, jer Dj Ashba je u bendovima Beautiful Creatures i Sixx AM dokazao da vredi mnogo, mnogo više od toga. Ipak, kao što znamo o svemu je odlučivao Axl Rose. Albuma koji bi bio naslednik neuspešnog Chinesse Democracy nije bilo nigde na vidiku, iako su članovi benda s vremena na vreme u intervjuima pominjali kako Axl poseduje dovoljno muzike za još dva , možda tri nova albuma, na kojoj se navodno radi. Sve su to na kraju bile puste priče.

Sa druge strane Ashba je uporedo raduckao i sa Sixx AM-om koliko se moglo, i za tih šest "guns" godina izdao dva odlična albuma. Nekoliko dana pre objavljivanja svog odlaska iz Guns n Roses, Sixx AM su najavili početak rada na novom albumu (2) dok se još Modern Vintage praktično nije ni "ohladio". Na ruku Sixx AM-u kao bendu ide i činjenica da Nikki Sixx sa svojom Motley Crue ekipom svira poslednju turneju u životu, koja se završava u novogodišnjoj večeri (potpisan je čak i RIP sporazum). To je već tema za neku drugu priču ali svakako je povezana sa ovom, i ma koliko bila tužna vest o kraju Motley Crue-a, iskrene fanove bi svakako trebalo da raduje ubacivanje Sixx AM-a u petu brzinu, što se tiče turneja, albuma i koncerata. O tome sam već govorio u naznakama u tekstu Sixx AM - Modern Vintage. Čini se da se sada nešto od toga već polako obistinjuje.

Sigurno je da je plan o "ekspanziji" Sixx AM-a uticao na odluku Dj Ashbe, pored davanja prednosti porodici, ali činjenica da sa Gunsima nije uspeo da napravi nikakvu muziku za ovih šest godina, stiče se utisak, ostavila je najviše traga.

Drugi gitarista koji je ovog leta napustio grupu je i Ron "Bumbelfoot" Thal. Mada, pitanje je ko je tu prvi a ko drugi, ako malo bolje pogledamo izjave od pre godinu dana pa do danas, videli bi smo da je mnogo toga ostalo nedorečeno. Sam Ron Thal ostao je nedorečen, za razliku od Dj Ashbe-e koji je direktno i otvoreno rekao da napušta grupu. Koji je razlog toga što je Thal ostao toliko tajanstven nije do sada razjašnjeno. Možda su u pitanju menadžeri, možda još uvek ima važeći ugovor. U suštini to su manje bitne činjenice. Ono što je važno to je da se svetski muzički portali ne libe da Ron Thal-a oslove sa "bivši" u svojim tekstovima. Što je najzanimljivije ni sam Thal se ne trudi da to demantuje. Tako na primer za Ultiamte Classic Rock Thal kaže da je više nego dovoljno dokaza na stolu, kako bi se shvatila njegova situacija u bendu. (3) Prvi put je svoj mogući odlazak iz benda najavio još u februaru, kada je javno izneo nezadovoljstvo oko neusklađivanja termina oko rada na svom solo projektu. Solo album pod nazivom Bumbelfoot - Little Brother Is Watching izašao je krajem februara ove godine a Thal se uskoro pridružio supergrupi Art Of Anarchy u kojoj još nastupa i Scott Weiland. Takođe postoje neke indicije da je Ron Thal napustio grupu još po završetku dela turneje u Južnoj Americi prošle godine (4). Zbog svega toga postoje izvesne sumnje ko je od dvojice gitarista prvi a ko drugi napustio grupu.

“I think there’s enough clues out there for you to figure out what I’m up to now.”

Read More: Ron 'Bumblefoot' Thal Reportedly Leaves Guns N' Roses | http://ultimateclassicrock.com/bumblefoot-quits-guns-n-roses/?trackback=tsmclip

Na kraju ispostavlja se da su Guns n Roses očigledno ostali bez obojice gitarista. Ron Thal postao je član Gunsa još 2006.godine i doveden je kao zamena za dotadašnjeg gitaristu Buckethead-a (onaj sa kofom na glavi). S obzirom da gaji sličan stil sviranja kao Buckethead, Ron Thal je vrlo lako pohvatao njegove svemirske solaže i deonice sa poslednjeg albuma, kao i Slash-ove old school majstorije. U talenat i muzičko umeće Thal-a nikada niko nije sumnjao. Činilo se na momente da ovaj izvanredni gitarista u suštini i nema šta da traži u hard rock bendu poput GnR-a. Ostaće žal, kako njemu tako i njegovim fanovima, što nije ostavio nikakvog muzičkog traga u ovoj grupi, za provedenih skoro 10 godina, baš kao i gore pomenuti Dj Ashba. Tu se verovatno i krije glavni razlog njegovog odlaska. Baš kao Dj, ni Thal nije upisao niti jednu jedinu notu u GnR zaveštanju, a velika želja za stvaranjem uticala je presudno. Hm, pa zar to nije ujedno i najveća želja i zadovoljstvo svakog gitariste? Stvaranje muzike? Naravno da je tako, ali Axl Rose je naravno gledao na stvari drugačije. Zato je ekipa i počela da se osipa a brod polako da tone.

Tako su Gunsi praktično ostali na samo jednoj gitari za sada i to u liku Richard Fortus-a, koji se u bendu iz nekog razloga ima ulogu ritam gitariste i pored toga što na koncertima ima veliki broj solo deonica u pesmama poput Rocket Queen, November Rain i dr. Fortus je inače u bendu još od 2002. godine čime je nadmašio sve članove originalne postave Gunsa i postao gitarista sa najvećim stažom u bendu nadmašivši po tome i samog Slash-a. Što se Reed-a i Fortus-a tiče bitno je napomenuti njihovu trenutnu okupiranost sa super bendom The Dead Daisies ojačanim bivšim Motley Crue pevačem John Corrabi-jem, sa kojim se nalaze na turneji koja traje do kraja godine u kojoj se promoviše njihov drugi album Revolucion o kojem će takođe biti više reči. Iako to znači da praktično imaju obezbeđenu svirku u džepu u svakom trenutku, njihov status u Gunsima je dosta bolji u odnosu na onaj koji su imali Dj Ashba i Ron Thal. Richard Fortus je učestvovao u radu na poslednjem albumu dok za Dizzy Reed-a po tom pitanju ne treba trošiti reči. Za Fortus-a se čak može i reči da predstavlja neku vrstu glavnog Axl-ovog glasnogovornika, jer je upravo on najviše puta do sada govorio o mogućem novom izdanju. Tako je krajem prošle godine čak izjavio da Gunsi rade na materjalu i idejama koje je još Slash ostavio u bendu tokom devedesetih. (4) Ta priča bila je pokrepljena i jednom jezivom slikom iz studija koju je navodno na Twitter-u postavio sam Axl Rose. Krajem juna ove godine Fortus je još jednom potvrdio da Gunsi imaju materijala za dva a možda i tri nova albuma što je potvrdio i Dizzy Reed uz opasku: "Be patient". Pa da, "Patience" je izgleda više nego ključna reč koja opisuje ovaj bend još od samog njegovog nastanka, dok fanovi već godinama u sebi pevuše: "novi album? mhm, all we need is just a little patience". Ko bi rekao da će ovi stihovi postati toliko prorčanski.

Dizzy Reed i Richard Fortus za sada, čini se, ostaju privrženi generalu W.A.R-u, što takođe važi i za ostale članove. Basista Tommy Stinson jedan je od standardnih članova (u bendu od 1998.godine) koji bi komotno mogao da ostane tu i na dalje. Međutim ne treba gubiti iz vida i njegovu fleksibilnost. Setimo se Južnoameričke turneje od prošle godine kada ga je zbog obaveza sa svojim bendom The Replacements, zamenio niko drugi do Duff McKagen glavom i bradom. Palice sa druge strane, za sada ostaju u rukama Frank Ferer-a, koji je treći bubnjar po redu u tzv. novim Gunsima. Čini se da on i nije neko najbolje rešenje pošto se jednostavno ne uklapa u bend profila Guns N Roses, sa čime se slaže i većina fanova. Tu je još uvek i Chris Patman, drugi klavijaturista zadužen za razne efekte (takođe u bendu od 1998.godine). Za njega bi se moglo reći da je čist produkt Axl-ovog hira za industrializacijom zvuka tokom devedesetih, tako da njegov dalji ostanak u bendu zavisi i od toga kojim bi se pravcem dalje kretalo.

Kada se sve do sada navedene činjenice sagledaju, postavlja se i logično pitanje: šta će biti dalje sa bendom? Kako je predviđanje jedno od najteže ostvarivih ciljeva, bilo ono naučno ili laičko, mnogo bi praktičnije bilo predočiti nekoliko mogućih scenarija po kojim bi se hipotetički nastavio život ovog benda.

Scenario br 1. - Totalni raspad benda.

Prema ovoj varijanti, odlazak pomenutih članova predstavljao bi definitivni kraj grupe Guns N Roses. U svakom slučaju najnepoopularniji scenario od svih mogućih. Grupa bi prestala da postoji i sve bi se završilo na ukupno 6 albuma, a ako se složimo da je GNR Lies ipak bio EP,Spaghetti Incident cover, onda je to ipak samo četri autorska albuma. Za karijeru od 30 godina to je premalo. Nadamo se da to toga ipak neće doći jer šta god ko misliom ovaj bend ipak ima još mnogo toga da kaže.

Scenario br 2. - Dolazak novih članova

U ovoj varijanti Axl Rose bi trebao da se odluči da zaposli dvojicu novih gitarista. Ko god u tom slučaju došao u bend, bilo da se radi o renomiranim poznatim gitaristima ili nekim novajlijama u svetu muzike, ništa se drastično ne bi promenilo u odnosu na poslednju postavu. Niko nije nezamenjiv, ali ukoliko bi u toj varijanti Axl samo nastavio da besomučno ide na turneje, bez novog materijala, za godinu dve desilo bi se isto što i danas. Neminovno bi u toj situaciji došlo ili do ponovnog osipanja članova benda, a strpljenje fanova bi verovatno još više opalo, što bi vodilo u još jednu bezizlaznu situaciju. Tačnije došlo bi do vrtenja u krug, a to ovom bendu svakako nije potrebno.

Scenario br 3. - Povratak Finck-a i Buckethead-a

Povratkom Robin Finck-a i Buckethead-a dobili bi smo nešto nalik na Gunse sa početka dvehiljaditih. Ova varijanta sigurno nije toliko poželjna od strane fanova ako se prisetimo njihovih reakcija iz tog vremena na izgled i muziku grupe, iako čini se da je muzički ta postava bila bolja od ove koju znamo iz perioda 2009-2015. Takođe pitanje je i da li bi se ova dvojica vratili u grupu. Poznavanje materijala svakako bi bila prednost, ali opet, bez novog materijala sve bi ostalo na istom. U svakom slučaju jedna od manje verovatnijih varijanti, ali ne i potpuno nemoguća.

Scenario br 4.- Povratak starih Gunsa

Ovo je bez sumnje najpoželjnija varijanta u svakom pogledu. Ona bi se mogla manifestvovati u nekoliko pod-varijanti, s obzirom da govorimo o povratku starih članova kojih ima malo više nego samih mesta na bini. Zbog toga će ovaj scenario biti podeljen na nekoliko pod-mogućnosti.

A - Povratak samo Slash-a u bend. Hipotetički, Slash bi u neku ruku mogao da nadomesti izostanak dvojice solo gitarista u bendu. stariji materijal bio bi sa sigurnošću u pravim rukama. Kombinacija Fortus - Slash bila bi moguća, ali bi tu moralo da dođe do preraspodele uloga. Fortus bi ipak morao da preda Slash-u sviranje sopstvenih deonica, dok bi on ostao fokusiran na pesme sa "kineske demokratije". Ah da, taj novi materijal. I pored toga što je Slash fenomenalan muzičar, ipak ne mogu da ga zamislim kako "šreduje" one kfc svemirske solaže.I pored toga što on nikada nije imao problema sa Axl-ovom željom da se zvuk promeni, čovek ima svoj sopstveni stil koji se zasniva na blues rock-u i to je to. U ovoj varijanti moralo bi da dođe do ozbiljnog razgovora o tome šta će se i kako izvoditi na bini od repertoara. Iako izgleda zanimljivo, ova varijanta je teško izvodiva. Naravno ne zaboravimo, ovo je samo hipotetički jer bi pre svega morala da se premosti jedna ogromna prepreka a to je odnos na relaciji Axl - Slash.

B - Povratak prve petorke benda. Ako Axl odluči da mu je u interesu da spase grupu ovo bi mu bila najbolja varijanta. Ne samo da bi u grupu uneo novu (staru) svežinu, već bi to bilo dobro i marketinški. Tada bi i novi materijal na neko vreme mogao da bude zanemaren. Bio bi to svakako događaj veka. Nešto o čemu svi fanovi Gunsa maštaju godinama. Pojedinačno, možemo zaključiti da bi Duff McKagen bio rado u igri s obzirom da je u odličnim odnosima sa Axl-om, a i svirao je sa Gunsima prošle godine, uključujući i nove pesme. Izzy Stradlin je još jedan od starih članova koji ima odličan odnos sa Axl Rose-om već godinama. On je takođe svirao kao gost sa Gunsima 2006. i 2012. godine. Problem sa njim je ipak u tome što je on iz tog cirkusa pobegao još davne 1991. A ponovnim okupljanjem, cirkus bi se svakako "vratio u grad". Njegova povučenost u ovom trenutku ne ide na ruku ovom toliko priželjkivanom događaju. Dalje, Steven Adler kao bubnjar? Da, ali jedino ako pre toga nokautira Axl-a, kako i sam godinama priča. Tu je i sviranje stvari sa UYI albuma, ali to nije nepremostiva prepreka. Pre bi odnos sa Axl-om bio sporan, s obzirom da on nikad nije dobar, što datira još iz osamdesetih. I na kraju, tu je opet Slash. Njegov i Axl-ov odnos je koren svega. Ako se to bude premostilo, onda su sve varijante moguće i sva vrata otvorena. O njihovom odnosu mogla bi se napisati knjiga, tako da ja o tome ovde neću dužiti jer je sve jasno. Jasno je i da bi Slash rado ponovo stao na binu sa Rose-om, što je on uvek i govorio. Pitanje je naravno da li bi to učinio i sam Axl.

C- Povratak postave iz 1992. godine. Ovde se pre svega misli na Matt Sorrum-a na bubnjevima i Gilby Clarke-a kao ritam gitariste. Identična situacija kao u pod varijanti B. Nesigurnog Stradlina i "nepozdanog" Adlera oni bi svakako zamenili i ovog puta. Tako je i bilo na čuvenom neuspešnom dodeljivanju nagrade na Rock n Roll Hall of Fame, kada se Izzy Stradlin nije ni pojavio. Treba napomenuti da su se tada Steven Adler i Matt Sorrum po prvi put u životu nastupili zajedno i prebrodili nesuglasice iz prošlosti. U svakom slučaju druga po redu najbolja varijanta, sigurno manje priželjkivanija ali za nijansu realnija.

Na kraju ipak moram još jednom da napomenem da su sve ove varijante za sada samo hipitetičke. Šta će i kako biti sa bendom Guns N Roses u budućnosti ostaje da se vidi. Ono od čega zavisi je pre svega stav Axl Rose-a koji drži u rukama sve konce. Drugo tu je njegov odnos sa Slash-om jer je ta osovina u suštini osnov bilo kakve pomisli o okupljanju starih postava. I kao treće tu je i menadžment. Nikako ne smemo zaboraviti da se show biznis pre svega zasniva i na profitu a ne samo na sopstvenom uživanju. Ako menadžeri budu uspeli da nagovore Axl-a i Slash-a da prebrode svoje nesuglasice i pređu preko nekih stvari, onda je ponovo sve moguće. Classic Rock je u maju pisao o jednoj vrlo zanimljivoj stvari u kojoj se navodi da svetski muzički festivali gube smisao iz godine u godinu.(5) Razlog je dovođenje jednih te istih bendova koji su pritom stari, i neće trajati još dugo, dok je broj novih i mlađih grupa znatno manji, a publika treba biti zadovoljena jer su u pitanju velike pare. Ima tu neke logike a i moram se složiti da je situacija identična na domaćoj muzičkoj sceni, ali o tome nekom drugom prilikom. Pošto je u pitanju veliki biznis, autor teksta čak napominje da bi upravo ponovo okupljeni stari Guns N Roses mogao da spasi muzičku idnustriju, koja se danas velikim delom zasniva upravo na velikim festivalima, i tako joj produži život. Zanimljiva hipoteza u svakom slučaju. Videćemo da li će se Guns N Roses još jednom naći u ulozi spasitelja rock n rolla, kao što su to na neku ruku učinili i krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Uputnice: 1) sixxsense.com 2) Ibid. 3) ultimateclasscrock.com 4) loudwire.com 5) Classic Rock Magazine- Issue June 2015.

Slike: 1)billboard.com 2) forbes.com 3) zimbio.com 4) geeksofdoom.com 5) loudwire.com 6) independent.co.uk 7) musictimes.com 8) limon.kg

Avgust 2015.godine Autor: JP

Slash - intervju za Classic Rock

Ekskluzivni intervju opuštenog tipa za julski broj magazina Classic Rock.

Heavy Load - Teška pitanja za teške rokere

Slash o tome kako je biti slavan, zavisnosti i Google alarmima za dinosauruse.

Ovog meseca, tačnije 23.jula, Slash puni ravno pedeset godina. To je svakako veliki uspeh za čoveka koji je proveo dvanaest godina u "najopasnijem bendu na svetu"; za čoveka koji je svoj 23. rođendan nazdravljivao votkom pošto mu je jezik od prekomernog konzumiranja Jack Daniels-a postao braon; ali i čoveka kome je u 35.godini života ugrađen defibrilator u srce, kao posledica godina teškog konzimiranja alkohola i opojnih droga.

Direktno na liniji iz Houston Texas-a, tipično opušten i u dobrom raspoloženju, Slash diskutuje o životu rok zvezde ali i o tome šta je za sve te godine naučio.

CR: Polako se približava jubilarni 50. rođendan. Kako se osećaš povodom toga?

Slash: Nije to toliko velika stvar, ali sa druge strane, možda i jeste. Osećam se pobednički jer sam uspeo da doguram ovoliko daleko. (smeh)

CR: Retko ko bi se kladio na tebe da ćeš toliko dogurati, recimo tamo neke 1987.

Slash: Iskreno, ne bih ni ja stavio nešto puno para na sebe u to vreme.

CR: Da li si srećan sa trenutnim stanjem u životu? Da li je čaša polupuna?

Slash: Čaša je za mene uvek polupuna. Sada je sve u savršenom redu. Imamo izvanrednu turneju i moj bend rastura.

CR: Da li se to odnosi i na novi DVD Live At The Roxy?

Slash: Ha! Ok. Mi smo uradili četri klupske svirke za promociju albuma Apocalyptic Love 2014 i snimili jednu od njih u Roxy klubu Los Andjelesu. DVD je odlično uhvatio svu tu energiju i haos na bini koji se stvara na tim kako da kažem, "šljunkovitim" svirkama.

CR: Već trideset godina si poznata svetska muzička zvezda. Da li još uvek postoje neka mesta gde možeš proći neopaženo?

Slash: Nisam ja baš "celebrity" tip. Moj život je prilično miran. Sa druge strane ako izlaziš u klubove ili restorane gde se ljudi druže i izlaze da bi videli poznate zvezde, ne možeš reći da si šokiran ako te ljudi prepoznaju zar ne?

CR: Kolika je cena slave?

Slash: Sigurno je da tu postoji određeni vid žrtvovanja, kao na primer gubljenje osećaja anonimnosti. Ali svako je uglavnom svestan onoga u šta se upušta, tako da, zašto uopšte kukati o tome.

CR: Na koju stvar si najponosniji u svom životu?

Slash: Moja deca pre svega, bez ikakve sumnje. Takođe sam ponosan i na stvari koje radim sa ljubavlju a koje me posle toga čine srećnim. Ponekad ih možeš uzeti i zdravo za gotovo ali ja se trudim da to ne radim.

CR: Da li veruješ u Boga?

Slash: Nisam čovek koji praktikuje nikakav vid posebne religijske opredeljenosti, ali sam spreman da makar prihvatim da ipak postoji neka uzvišena snaga koje sve pokreće.

CR: Pevač benda Slash and Co., Myles Kennedy kaže da si pravi ekspert za dinosauruse.

Slash: Pa ne bih baš rekao da sam ekspert, ali sigurno znam malo više od običnih ljudi sa prosečnim znanjem o tome. Te stvari su me interesovale još od detinjstva i redovno upotpunjujem svoje znanje o tome. Imam instliran čak i Google alarm za dinosauruse!

CR: S obzirom da si tokom života imao zaista impozantan broj različitih zmija za kućne ljubimce, da li nam možeš reći nešto o tome, da li je moguće razviti bilo kakvu vrstu veze sa zmijom kao sa recimo psom?

Slash: Reptili nisu topli i čupavi, tako da ne možete imati neka prevelika očekivanja od njih. Ali kada jednom to shvatite, moći če te da razumete njihovu ličnost onakvu kakva jeste. Posle toliko različitih zmija koje sam imao mogu da kažem da sam sa njima razvio određenu vrstu bliskosti.

CR: Šta bi izdvojio kao definitivno najveće bacanje para, odnosno najlošije potrošen novac u tvom životu?

Slash: Decenije besomučnog trošenja para na razne vrste opijata nije baš bio pametno iskorišćen novac.

CR: Možda ne baš najbolje potrošen novac, ali bilo je zabavno zar ne?

Slash: Da, tada je bilo zabavno.

CR: A kada je prestalo da bude zabavno?

Slash: Sećam se trenutka kada sam bio toliko onesposobljen na jednoj srednjoškolskoj pijanci na kojoj smo svirali. Negde na pola nastupa jednostavno sam spustio gitaru jer više nisam mogao da nastavim da sviram, toliko je bilo loše. To nikako nije bilo zavbavno.

CR: Koji je to najgori momenat u tvojoj dosadašnjoj karijeri?

Slash: Bilo je to u Teksasu 1989.godine. Koncert Guns N Roses-a, na kome je bend bio toliko raspadnut i to pred ogromnim auditorijumom. Bilo je toliko očajno na samoj bini u pokušaju da ne dođe do totalnog haosa, da ja sve do danas imam noćne more sa tog nasutpa.

CR: Čak i sada?

Slash: To je košmar koji mi se stalno ponavlja. Ali ja ipak mislim da je upravo to ono što me je održalo do danas, kroz različite životne situacije.

CR: Za čime najviše žališ?

Slash: Ne verujem u takve stvari. Što se mene tiče, nikada nikog nisam namerno povredio ili naneo štetu bilo kakve vrste. A sve ono što sam uradio sam sebi, to je jednostavno život. Ne verujem u te priče o nošenju sopstvenog žala...

CR: Evo jednog lakog: u čemu je smisao života?

Slash: Da da, to je dobro pitanje. Reko bih da je za mene smisao života u tome da čovek treba pokušati da provede ovo ograničeno vreme postojanja kao pozitivna osoba, tako što će biti dobar prema drugima i raditi ono što ga čini srećnim.

CR: I šta misliš da bi trebalo da piše na tvom nadgrobnom spomeniku?

Slash: Pa ne bih baš voleo da ja budem taj koji će reći tako nešto. Ispada nekako previše uobraženo. Neka budu samo datumi i to je dovoljno, valjda.

Izvor: Classic Rock - jul 2015.
Intervju: Paul Elliott
Prevod: JP
Slike: 1) slashparadise.com 2)fortemag.com

Whitesnake - Purple Album (2015) - Recenzija i analiza

Analiza - "Vajtsnejkovani" Purple

Nakon četiri godine pauze od poslednjeg izdanja, britanski megabend Whitesnake nam donosi i dugo očekivani i najavljivani dvanaesti album po redu. I to kakav album. Album koji je par godina pre nego što je ugledao svetlost dana postao predmet velikih polemika i rasprava. Album koji predstavlja rekapitulaciju jednog vremena, jedne ideje, jednog benda kojeg već predugo nigde nema. U svakom slučaju album koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. The Purple Album. Ili precizinije, album koji predstavlja svojevrsni "rimejk" pesama sa legendarnih i antologijskih Deep Purple albuma iz sredine 70-ih, Burn 1974, Stormbringer 1975 i Come Taste The Band 1976, pod dirigentskom palicom idejnog tvorca i vođe i frontmena "Bele zmije", ali i nekadašnjeg pevača Deep Purple-a, David Coverdale-a. Ono što smo maja 2015.godine svi konačno mogli da čujemo, bio je skup najboljih pesama sa pomenuta tri albuma, nafilovan unikatnim bojama iz bogate Whitesnake muzičke palete, ili bolje rečeno "zmijskim ujedima", kako to i sam David Coverdale voli da kaže.(1) Međutim, da bi shvatili kako je do realizacije svega ovoga došlo, moramo da se vratimo par godina unazad.

Početna ideja Purple albuma zapravo bila je nešto sasvim drugo i javila se još 2012.godine a prvi ju je inicirao John Lord, legendarni klavijaturista i osnivač Deep Purple-a, koji je nažalost ubrzo posle toga i umro od raka. Tačnije, John je svojoj ideji obavestio Coverdale-a odmah nakon što mu je dijagnostikovan rak. Izgleda da je to bila i poslednja muzička želja ovog fenomenalnog mizičara kojeg ćemo svi pamtiti po neverovatnim bravurama koje je pravio na svojim klavijaturama u bendovima kao što su Deep Purple, Whitesnake i drugi. Ideja koju je John Lord želeo da realizuje, bilo je ponovno okupljanje Deep Purple MK III ili MK IV postave, u bilo kakvom obliku, koji bi bio spreman da još jednom, potseti na pesme iz tog perioda i oda počast tom nezaboravnom vremenu. David Coverdale je predlog svog velikog prijatelja bez ikakvog premišljanja odmah prihvatio. Sledeće što je trebalo uraditi, trebalo je otići do bujnih engleskih šuma i u u zaboravljenim srednjevekovnim dvorcima potražiti davno "nestalog" Ritchie Blackmoore-a. Kada se to konačno desilo, desila se i smrt John Lord-a. Coverdale i Blackmoore vodili su pregovore oko toga kako bi i šta moglo od svega da se napravi. Bilo je tu i predloga o izvesnom Coverdale-Blackmoore projektu, verovatno nešto nalik projektu Coverdale-Page. Raspravljalo se čak i drugim članovima koji bi "upali" u celu priču. Balckmoore-a je čak zanimalo i to, koga bi Coverdale pre hteo, Glenn Hughes-a ili Roger Glover-a. David se prirodno odlučio za svog "pobratima" Hughes-a uz veliko poštovanje prema Glover-u koji je čak bio i producent na prvim Whitesnake albumima.(2) Kako su pregovori duže odmicali, postalo je jasno da od svega na kraju neće biti ništa. David Coverdale je u međuvremenu čak i počeo da radi na re-aranžiranju pesama, da bi na kraju, uz sugestiju svoje supruge, ipak odlučio da ceo projekat prepusti svojim Whitesnake "komandosima" i naj taj način nastavi ovu više nego zanimljivu ideju i realizuje je u jednom drugačijem formatu.

Ipak tokom misije koja je, nakon propasti svih pokušaja realizacije "reuniona" Deep Purple MK III ili IV, dobila i radni naziv Purple Album, Coverdale i Whitesnake imali su dosta problema. To se pre svega odnosi na personalne promene koje su se dogodile u toku ovog procesa, i nakon čega će Whitesnake izaći sa nešto drugačijom postavom benda. Personalne promene su u ovom bendu nešto sasvim prirodno, nešto što se događa stalno i nešto na šta smo svi navikli. David Coverdale je taj koji bend drži od samog početka i koji naravno donosi sve odluke. Ipak nije ni svaka promena toliko jednostavna. Posebno kada se dešava u toku samog procesa izrade albuma. Ali na sreću, Coverdale u tome ima i te kako puno iskustva. Bilo kako bilo, promenu prve "violine" odnosno gitare u bendu niko nije očekivao. Desilo se takoreći preko noći, bez velike medijske pompe. Dugogodišnji gitarista benda Doug Aldrich je maja 2014.godine napustio grupu. Tačno godinu dana pre izlaska albuma. Nije lako prevazići takav problem, ko god bio u pitanju, ali kada bend napusti jedan od ključnih članova, desna ruka samog Coverdale-a, čovek koji je potpisao 90% novih pesama u proteklih 11 godina, onda to može da dovede do velikih problema, ali i sumnji kako će to sve izgledati kasnije. Sam Doug Aldrich bio je upoznat sa projektom koji je David planirao da uradi i po privm reakcijama činilo se da je to i prihvatio.

Prilično je teško odgonetnuti zašto se sve to tako desilo. Svi smo se već nekako navikli na bravure i harizmu Aldrich-a koju je on kao gitarista davao Whitesnake-u u proteklih 11 godina. Ipak na to je uticalo nekoliko stvari. Prvo, prema rečima samog Aldrich-a, jedan od glavnih razloga bilo je i porodično pitanje, ali i rad na drugim projektima. (3) U to vreme Aldrich je snimio vrlo zanimljiv album Epic Obsession sa grupom Burning Rain, inače njegovom starom grupom još iz doba pre Whitesnake-a. Takodje bilo je reči o "supergroup" projektu Riding The Rock Vault. Kako ni jednu od tih zamisli nije mogao da sprovede u delo zbog obaveza u Whitesnake-u, došao je na red i poslednji pokušaj, pod nazivom Revolution Saints zajedno sa Deen Castranovo-om i Jack Blades-om koji je rezultirao i albumom u 2015.godini. Šta nam sve ovo govori? Da li je možda Doug Aldrich napustio Whitesnake iz prostog razloga jer nije bio oduševljen idejom obrade Purple pesama, već je verovatno priželjkivao rad na potpuno novom albumu. Teško je bilo šta reći sa sigurnošću ali jednostavno, čovek je u Whitesnake-u proveo 11 godina, dok je za to vreme snimio samo dva studijska albuma Good To Be Bad iz 2008. i Forevermore iz 2011. kao i par single pesama sa Live In the Shadow of The Blues iz 2006. Za čoveka koji je tada bio u svojim četrdesetim reklo bi se premalo. Takođe ovoliki broj novih projekata u periodu nakon 2011.godine samo govori u prilog tezi i Aldrich-ovoj želji za autorskim radom. David i Dough su čak jednom i došli do trenutka kada je postavljeno pitanje "da li će se raditi na novim pesmama" ili nastaviti sa best of turnejama starih izdanja. Bilo je to 2005. godine a pitanje je postavio upravo Doug. (4)

Ipak ovo su samo nagađanja o tome šta je zapravo bio ključni muzićki razlog Aldrich-ovog odlaska iz benda. U javnosti je teško naći neki opipljivi odgovor. Činjenica je da su Doug i David postali, ali i ostali posle svega veliki i bliski prijatelji, tako da nema ni potrebe ići dalje i kvariti sve to, što je verovatno bio stav i njih samih. Sa druge strane treba shvatiti i samog Coverdale-a, koji je Purple Album želeo baš u ovom trenutku, tačno na četrdesetogodišnjicu tog slavnog perioda ali i zbog iznenadne smrti John Lord-a. Kako plan ne bi propao, menadžement benda Whitesnake je po ko zna koji put pokazao svoju fenomenalnu agitijuću sposobnost u pronalaženju adekvatne zamene. Vrbovanje muzičara u stilu MI6, bez sumnje. Ovoga puta bilo je to u liku Joel Hoekstra-e, virtuoznog gitariste poznatog iz grupe Night Ranger i dr. Ne brinite, i ovaj je dugokos i plav. Od standarda se ne odustaje. Međutim, glavnu palicu u projektu Purple Album dobija po malo skrajnuti "wingerovac" Reb Beach, koji je svih ovih godina ipak bio u senci Adlrich-a. Nikako svirački, već jednostavno po ulogama u bendu. Sada je on desna ruka David-a u muzičkom smislu i zauzeo je levu stranu bine (gitaristi će znati, na šta se ovde tačno misli). Joel Hoekstra se, kako se čini, odlično uklopio na toj novoj poziciji. Takođe po onome što se može čuti i videti za sada, Whitesnake je na pragu da upiše još jedan gitarski tandem iz snova uz za sada standardnu ritam sekciju koju čine baissta Michael Devin i legendarni tabadžija bubnjeva Tommy Aldrige.

Whitesnake 2015 - Tommy, Joel, David, Reb and Michael

A sada malo o samom albumu. Vrlo je čudno otkud toliko negativnih komentara, kritika i uopšte negativne energije oko ovog izdanja. Ljudima izgleda potpuno izmiče suština svega. Takođe otkud toiliki gnev prema čoveku koji već 40 godina svojim predanim radom donosi celom svetu užitak svojih pesama i svoje muzike. Zar Coverdale nije zaslužio bar neko poštovanje? Jedna od prvih kritika koja se mogla čuti bila je vezana za njegov glas. Pobogu bre pa čovek ima 63 godine. Normalno je da neće zvučati isto kao i pre 40. Iskreno, radi se o velikom pretervianju nazovi "fanova". Svako ko i malo poznaje lik i delo ovog čoveka znaće da je tokom svih tih godina po prilično "fajterski" koristio svoj glas ne štedeći ga nikada. To je rezultiralo i raznim operacijama i problemima (kao 1986.npr). Pesme na novom albumu jesu možda u nižem tonalitetu nego pre, ali to nikako ne menja suštinu, i ni malo ne znači da je David-ovo pevanje promašaj.

Jedno od često postavljanih pitanja odnosi se i na Glenn Hughes-a. Glenn Hughes je jedna fenomenalna ličnost u svetu muzike koju poznajemo, neverovatne boje glasa i ogromne harizme. Čovek koji je sa Coverdale-om činio vokalni tandem Deep Purple-a u već pomenutim godinama. Pitanje koje se na njega odnosi je zapravo pitanje njegovog prisustva na Purple albumu. Jednostavno tu postoji nekoliko očiglednih faktora. Prvo, kako bi i da je učestovao na albumu, mogao kasnije da isprati njegovu promociju u vidu turneja. Čovek ima svoj novi vrlo uspešni bend California Breed sa kojim trenutno hara. Međutim ne samo to, prema najnovijim informacijama Hughes trenutno radi na skroz novom projektu koji je za sada "top secret". (5) Drugo, Glenn Hughes nije nikada bio ničim vezan za "zmijsko leglo", odnosno nikada nije bio "one of the Snakes", i pored toga što su Glenn i David svih ovih godina ostali veliki prijatelji. Osim naravno studijskog pevanja back vokala na Slip of The Tongue 1989.godine, ali to je potpuno neka druga priča sa drugim razlozima. Čak šta više, već na prvim koncertima nakon izlaska albuma, pojavio se na bini sa Whitesnake-om početkom juna, kao gost. u izvođenju nekih pesama. Na kraju, tu je i treća bitna stvar. David Coverdale je kada je sutpio u Purple, imao svega 24 godine. Direktno iz zadimljenih londonskih bircuza, potpuno nepoznat, popeo se na binu pred kojom je stajalo 200 000 ljudi na California Jam-u, tik uz tada već velike zvezde, Ritchie Blackmoor-a, John Lord-a i Ian Paice-a. U svim tim okolnostima, Coverdale je pokazao neverovatnu hrabrost i spremnost da se prihvati izazova, ali njegova pozicija u bendu bila je jednostavno ispod pomenute trojice. Sa druge strane, Whitesnake je njegov bend, i ove pesme su u neku ruku i njegova vizija toga doba i te muzike, na šta on ima apsolutno pravo jer je potpisnik većine njih. Ukratko, ovo je bila prilika da Coverdale još jednom odradi sve na svoj način, ovoga puta sa pozicije više nego iskusnog muzičara, i otpeva i aranžira sve pesme u potpunosti. To je posebno bitno iz još jednog razloga, ali o tome nešto kasnije.

Što se samog sadržaja albuma tiče i pesama na njemu, one predstavljaju svojevrsni best of jednog vremena, a pri tome su odrađene potpuno u maniru 21.veka. To se i moglo očekivati. Pesme zvuče potpuno moderno i totalno su "vajtesnejkovane". To takođe izaziva razne kritike i negativne komentare. Pored vokala, jel'te , gitare igraju takođe ključnu ulogu na albumu. Bez uvrede za ritam sekciju, koja je krucijalna i bez koje se ne može, a koja je inače odradila odličan posao. Sve je odsvirano u skladu sa vibe-om, u skladu da vremenom u kome živimo, dovoljno agresivno ali ne preterano. No, da se vratimo na gitare. Reb Beach i novajlija Joel Hoekstra imali su veoma težak zadatak, kako odsvirati nešto što su Ritchie Blackmoore i Tommy Bolin uradili još sedamdesetih, a da se ne upadne u zamku između totalnog kopiranja sa jedne strane, ali i totalnog promašaja sa druge. Rešenje je nađeno tačno na polovini. Kada se pažljivo poslušaju sve pesme sa albuma, jasno se može čuti, dokle su Beach i Hoekstra bili to što jesu a dokle su se ispoštovali Blackmoore-a i Bolin-a, i to ne samo zbog veličine poslednje dvojice, već i zbog samih pesama. Drugim rečima, tamo gde je bilo nužno odsvirati određene tonove, koji su prepoznatljivi i koji predstavljaju "trejdmarkove", nije se odstupalo od originala. Sa druge strane, na mestima gde se pružila prilika da se puca iz svog mogućeg "snake oružja", to je takođe učinjeno. Rezultat je u najmanju ruku bio odličan. Dobro izbalansiran gitarski album, pečat Blackmoor-a i Bolin-a ostao je netaknut, a Beach i Hoekstra su pokazali gotovo svo oružje iz svojih bogatih gitarskih arsenala.

Još jedna stvar koja se odnosi na gitare, a koja se mnogima ne dopada, je agresivnost koju gitarske deonice nose sa sobom. Moderno i agresivno ne mora uvek biti više "rokerskije" od starog dobrog načina sviranja. To je potpuno tačna konstatacija, ali kada je reč o ovm albumu, zaboravlja se sama njegova suština. Ovaj album snimao je Whitesnake, a ne Deep Purple. Whitesnake je bend u kome postoje dve gitare koje dolaze do izražaja. Verovatno je bilo jako teško naći meru u prelazku sa jedne na dual gitaru prilikom snimanja. Kako god to kome zvučalo, jedno se ne može osporiti. Beach i Hoekstra odradili su majstorski svoj posao i u potpunosti kao dvojac odgovorili izazovu. Na momente deluju toliko skladno kao da se radi o gitaristima Thin Lizzy-a koji sviraju Purple, u smislu sviranja fraza i solo deonica. Druga stvar koja se tiče modernizacije, to je jednostavno stvar tehnologije i tu nema pomoći. Na kraju je najbitnije, da nije došlo do prostog i bezuspešnog kloniranja pesama, što bi u svakom slučaju dovelo do katastrofe. To je svakako bila najpametnija moguća varijanta koju su Beach i Hoekstra odabrali, s obzirom da je na njima pritisak verovatno bio najveći ako izuzmemo samog Coverdale-a.

Aranžmanski većina pesama je ostala ista, osim možda par njih koje su doživele izvesne promene. Najpoznatije Burn, Stormbringer i Mistreated, na koje su se slušaoci već navikli, dobile su tako konačno svoje nove moderne aranžmane koji su se menjali od postave do postave Whitesnake-a u njihovim izvođenjima uživo tokom godina. Od ostalih pesama Sail Away je dobar primer pesme koja je doživela totalnu promenu, iz razloga kako Coverdale kaže, što je aranžman već bio urađen u stilu Blackmoore's Night-a, jer je Ritchie bio u prvobitnom planu ovog projekta.(6) Might Just Take Your Love dobila je novi uvod na slide gitari. Tu je i Holy Man koju je nakada celu pevao uglavnom Hughes. The Gipsy i Comin Home su pesme u kojima se nekako najviše oseća novi dual-guitar tandem Beach-Hoekstra, sa totalnim i unikatnim Whitesnake zvukom. Ništa manje od njih, istu dozu "vajtsnejkovanja" poprimile su i pesme poput Lady Luck, Love Child, Lady Double Dealer i You Fool No One. Najverovatnije će upravo ove "manje poznate" pesme pokazati značaj ovog albuma, jer svakako predstavljaju nešto neprocenjivo, ako ne i najbolje na samom albumu. Na kraju tu su i You Keep On Moving i Soldier Of Fortune, dve neprevaziđene balade ako se tako mogu nazvati, koje je verovatno bilo i najteže uraditi. Ova prva postala je nešto tvrđa nego original, bez obzira na modernizaciju i vremensku razliku, dok je Soldier Of Fortune odsvirana čak u dve varijnte (na Deluxe izdanju) i zvuči prijatno kao i u originalu.

Klavijature su nešto manje upečatljiv detalj na albumu. Svakako, takmičenje sa John Lord-om nije preporučljivo ni za koga. Derek Hilland koji je potpisnik klavijatura na albumu, odradio je pristojan posao. Whitesnake je ipak od uvek bio gitarski bend, više nego što je bio zasnovan na zvucima klavijatura. Shodno tome, i ovoga puta klavijature su zauzele svoju poziciju iz senke. Takođe, ostavljen je i prostor koji se tiče posveti John Lord-u, pa je verovatno i iz tog razloga deo sa klavijaturama nešto umereniji. Sa druge strane već pomenuti dvojac ritam sekcije Michael Devin i Tommy Adlrige doneli su albumu svežinu i potrebnu čvrstinu i svakako su na taj način ispratili gitariste i ostali u ligi sa njima, ne preterujući ni u jednom momentu, u odnosu na ono što su još davno odradili Ian Paice i Glenn Hughes.

Ono što je još fascinantno oko ovog albuma je i činjenica da ovaj album predstavlja svojevrsni dokaz o tome, koliko je zapravo muzika Deep Purple-a i uopšte rock muzika 70-ih bila napredna i kvalitetna. Toliko je malo bilo potrebno da ove pesme zazvuče u duhu današnjeg vremena. Sa druge strane, pesme su toliko prirodno "legle" u celokupan Whitesnake fazon, kao da su pisane pre samo godinu dana, a ne pre četrdeset. Deep Purple iz perioda 1974-1976 nikada ni po kojoj osnovi nije bio, niti će ikad biti, nalik svemu onome pre i posle toga. Potpuno je jasno da je "bela zmija" i sama "začeta" upravo tih godina, bez obzira ko je i kada u njoj svirao.

Bilo kako bilo, kada se sve sumira na kraju, ipak se može reći da je David Coverdale uradio jednu veliku stvar. Uspeo je u nameri da makar na ovaj način ispuni poslednju želju preminulog prijatelja, tako da mu je savest po tom pitanju čista. Da li kao Whitesnake ili Deep Purple, nije ni važno. John Lord je na kraju krajeva bio i član Whitesnake-a, tako da sa tog aspekta ovaj svojevrsni "tribute" ima i više nego potrebnog smisla. Takođe, Coverdale je spasao ceo projekat propadanja nakon "pregovora" sa Ritchie Blackmoore-om. Međutim, sama činjenica da su njih dvojica razgovarali međusobno nakon tridesetak godina netrepeljivosti, predstavlja veliku stvar iz čega bi svakako moglo da ispadne i nešto konrketno. Ta netrepelivost započela je još u godinama stvaranja bendova Whitesnake i Rainbow, koji su iz potpuno nerazumnih, razloga postali ljuti protivnici, što je dovelo do katastrofalnog i sramotnog rivalstva, gledano sa današnjeg aspekta, kako i sam Coverdale kaže u intervjuu za Classic Rock.(6) Iz tog intervjua stiče se utisak da je David bio veoma razočaran negatiivnim komentarima fanova i medija, tako da je razočaranje kasnije prešlo u otvoreni bes i otvorenu konfrontaciju sa svima. Izgleda da su ga veoma pogodili komentari tipa: da mu je ponestalo ideja pa bi onda malo da radi "covere" sopstvenih pesama, a za vokal da i ne pominjemo.

Pored već navedenih razloga, fanovi sa ovakvim stavom gube iz vida jš neke bitne činjenice. Za sve što je Coverdale uradio na ovoj ploči, imao je apsolutno pravo na to. Taj period Deep Purple-a je nešto sasvim drugo od perioda pre i posle toga. Ako ćemo iskreno, ta tri albuma imaju više veze sa Whitesnake-om i pa čak i Rainbow-om, nego li sa pesmama poput Perfect Strangers itd. Da su se za te tri-četri godine čak i drugačije nazvali imalo bi smisla. Drugo, da nije Coverdale uradio ovo , ko bi drugi? Ritchie Blackmoore-a već dugo rok muzika ne interesuje. Glenn Hughes ima svoje projekte, ali on realno sam nema kapaciteta da iznese ovako nešto. John je nažalost mrtav. Jedino se David Coverdale odvažio na ovako nešto i u tome uspeo sa svojim sopstvenim bendom. Teško je uraditi "cover" Deep Purple-a, ali njegovi muzičari su u tome uspeli na pravi način, dokazavši pritom da su kao bend sposobni da se uhvate u koštac sa ovako teškim zadatkom A šta je sa Deep Purple-om? Ian Paice? Pa i on je svirao bubnjeve na ovim albumima o kojima je reč. Da li su menadžment i izdavačke kuće benda nekada razmislile da urade best of ili neki "remaster" ovih albuma? Mislite da bi Ian Gilan pevao Burn? Stormbringer? Naravno da ne bi, jer i nije nikad, za svih ovih četrdeset godina. Da nije bilo David Coverdale-a i njegovog benda Whitesnake, niko se više ne bi ni sećao ovih pesama. Upravo je on čuvar tradicije tog davnog perioda, i upravo nas on vraća u ovaj period zasluženo, sa jednim novim pristupom i apsolutnim pravom na to. Verovatno će značaj ovog albuma porasti kako vreme bude odmicalo a i negativni komentari će splasnuti. Nemoj samo da tad već bude kasno. David je nedavno izjavio: "Mislim da bi bilo bi "cool" izaći i svega na isti način na koji sam i ušao u ovaj biznis". (7) Šta bi to moglo da znači? Da li to David Coverdale potajno najavljuje svoj odlazak u penziju? Nadajmo se da nije tako, međutim vreme će pokazati.

Uputnice:

1) http://www.classicrockrevisited.com/show_interview.php?id=1113
2) Ibid.
3) http://www.blabbermouth.net/news/doug-aldrich-why-i-left-whitesnake/

4) http://crypticrock.com/interview-doug-aldrich-of-revolution-saints/

5) Classic Rock - David Coverdale Interview,Issue July 2015.

6) http://www.classicrockrevisited.com/show_interview.php?id=1113

7) http://www.therockpit.net/2014/WHITESNAKE-THE-PURPLE-ALBUM-REVIEW-2015.php

Slike: 1) whitesnake.com 2) billboard.com 3) magazyngitaryzsta.pl 4) classicrock.teamrock.com
5) kat.cr 6) melodicrock.com 7) famousfix.com 8) Ibid.

Jun 2015.godine Autor: JP

Hardcore Superstar - HCSS (2015) Recenzija

Hardcore Superstar

Proleća ove godine, velikani švedske rock-glam-sleaze scene pod imenom Hardcore Superstar (da, švedski akcioni) donose nam svoje novo albumsko izdanje pod nazivom HCSS 2015 samo dve godine nakon objavljivanja prethodnog albuma C'mon And Take Me. Međutim kada je reč o matematici i računanju izdanja ovog benda, kako bi rekao moj prijatelj David Vartabedijan "to je jedna vrlo, vrlo čudna stvar". Generalno ovo je Hardcore-ovicma jubilarni deseti album po redu ako se sagledava od početka njihove karijere, međutim, muzički gledano reklo bi se da je ovo tek šesti po redu. Prva četri albuma bila su nekom drugačijem vintage-rock stilu, ali je zato od 2005.godine i albumom Hardcore Superstar, ovaj bend otpočeo jednu mnogo ozbiljniju i uspešniju fazu svoje karijere. Mada, i nakon toga bilo je svega i svačega, poput fenomenalnog Dreamin in A Casket iz 2007.godine, zatim metaloidnog sleaze-trash albuma Beg For It iz 2009.godine, pa zatim jednog pravog sleaze-glam rok izdanja iz 2010. pod nazivom Split Your Lip, kao i pretposlednjeg C'mon Take On Me iz 2013.godine. Prva četri albuma definitivno predstavljaju reklo bi se borbu ovog benda sa samim sobom, tako da i sami po sebi predstavljaju vrlo "šejkoidna" izdanja, ali činjenica je da je Hardcore Superstar svoj status izgradio nakon 2005. i tako definitivno postao jedan od najboljih sleaze-glam bendova švedske sleaze-glam scene.

Ovako dobrim kontinuitetom u karijeri ne može da se pohvali baš svako. Ovi geteborški rokeri su od 1998 - 2015 izdali veliki broj, singlova , dvd-eva i kopmilacija uglavnom zahvaljujući verovatno i ne tako čestim promenama članova benda. Današnja postava koju čine četvorka bubnjar Magnus Adde Andreasson, pevač Joachim Jocke Borg, basista Martin Sandvik i gitarista Vic Zino (inače momak sa naših prostora), nastupa zajedno od Beg For It albuma tj od 2008.godine. Tada je bend napustio prvi gitarista i osnivač Thomas Silver, čiji je stil sviranja u maniru "Faster Pussycat-a na steroidima" bio jedan od zaštitnih znakova ovog benda, kao i hipesonično prljavi vokal Jocke Borga. Međutim dolaskom Vic Zina iz rivalskog benda Crazy Lixx, takođe "från Severige", bend nije izgubio na standardnoj sleaze - prljavosti, ali je dobio izvesnu dozu heavy metal svirke koju ovaj momak gaji.

Kada je reč od najnovijem HCSS 2015 izdanju treba napomenuti, što su i sami članovi potvrdili, da se radi o jednom vidu povratka u početne godine karijere, naravno kada je reč o samom zvuku. Basista Martin Sandvik je za Blabbermouth.net, ispričao da je sve krenulo nakon što je jedan fan poklonio članovima benda njihov demo sa pesmama iz 1994.godine, što je izazvalo veliko oduševljenje i u neku ruku nateralo Hardkorovce da inspiraciju za HCSS pronadju u preslušavanju sopstvenih starih demo snimaka. Na taj način uspeli su da ponovo pronadju sebe i svojim fanovima donesu jedan vrlo raznovrstan i moderan album.

Prva pesma koja otvara album Don't Mean Shit u pravom je maniru Hardkorovaca i sigurno se može već sada uvrstiti u listu najvećih hitova ovog benda. To je upravo ono što ovi momci najbolje umeju. Prava pesma za otvaranje, lako ulazi u uho, pevljiva i melodična sa sjajnim lead deonicama. Nakon nje sledi Party Till I'm Gone koja u sebi ima taj neki mali garage-vintage-punk rock momenat koji podseća na pesme sa početka karijere HS-a, tj taj neki The Hellacopters privzuk. Sledeća The Cemetery počinje vrlo čudno, neočekivano, skoro kao kao neki British-rock. I taman kad se čovek zapita "šta im je sad ovo trebalo" sledi prepoznatiljiv Hardcore refren koji stvar vraća na svoje mesto i tako u suštini ovu pesmu čini jako zanimljivom. Četvrta po redu Off With Their Heads kreće melodičnom bas linijom pomalo popastom, nakon čega uleću šejkoidne gitare koje vode ponovo do jednog upečatljivog refrena za koje su izgleda HS pravi majstori, tačnije pevač Jocke Borg koji svojim unikatnim glasom pesmi daje epitet jedne od najboljih na albumu. Na petoj poziciji nalazi se pesma Fly, tačnije nešto što do sada nismo mogli da čujemo od ovog benda. Iznenađujućih 7:43 minuta koliko je pesma dugačka ukazuju na dve mogućnosti a to su; ili da je pesma potpuni promašaj i gubljenje tih sedam i nešto minuta, ili da je jednostavno pravo remek delo, ako se uzme u obzir celokupna diskografija benda. Ja ipak mislim da je ovo drugo. Uvod na početku nateraće vas da vam se učini kao da se nalazite na samoj probi benda u nekoj mračnoj i zadimljenoj prostoriji. Neočekivano predrefren će vas trgnuti, da se zamislite sve dok sam refren ne grune i ne pogodi vas pravo niotkuda. Odličan spoj mračnog i veselog, a reklo bi se da ovde ima i malo grung-e prizvuka. U svakom slučaju potpuno neočikavo i uspešno. Hardcore Superstar su ovom pesmom dokazali da poseduju široku lepezu muzičkog potencijala.

Na mestu broj šest nalazi se The Ocean, pesma koja ponovo predstavlja izvestan miks raznih stilova i pristupa. Ima tu svega pa čak i metal rifova. dok Jocke Borg igleda kao da se krevelji u jednom delu pesme. E sad, nakon nekoliko stvarno dobrih i uspešnih pesama sledi Touch The Sky koja odudara potpuno od ostatka albuma svojom drugačijom produkcijom i nekakvim reggae vokalima. Nešto tu baš i ne štima. Jedna od slabijih stvari na ovom izdanju. Sledeća Growing Old traje više od pet minuta mada treba napomenuti da ceo prvi minut otpada na nekakav intro koji je uglavnom karakterističan za početne numere na albumu. Mada, eto, neka i to bude pokušaj da nas Hardcore iznenade. Kada uvod prođe ili kada ga sami premotate sledi jedna vrlo pristojna rok cepačina sa istaknatim gitarskim rifovima, nekako u SOAD fazonu, i naravno unikatnim refrenima. U jednom delu pesme reči "We All Can Change" kao da poručuju fanovima neke od promena koje smo ovde mogli čuti a koje nisu baš karakteristične za HS. Pretposlednja stvar Glue koju smo imali prilike da čujemo još kao singl mnogo pre nego što je ovaj album izašao, jedna je od takođe boljih i pozitivno čudnijih pesama sa prizvukom prošlosti ovog benda. U suštini deluje kao neki dobar jam, a i nekako mi se uklapa sa omotom za album s obzirom na određene glue-posion efekte koje Vic Zino isporučuje. Na kraju tu je i Messed Up For Sure, još jedna onako fina rokačina u HS stilu koja na pravi način zatvara ovaj album.

Na kraju stiče se utisak da se radi o jednom sasvim konkretnom albumu. Da je bilo koketiranja sa počecima karijere jeste, ali nismo dobili copy-paste varijantu već vrlo modernizovan i prihvatljiv album u skladu sa sviračkim stažom i iskustvom ovog benda. Takođe treba napomenuti izvesne novine u muzičkoj kreativnosti benda koje su za pohvalu, i ako kod nekoga mogu izazvati negodovanje. Produkcijskii je sve ostalo na visokom nivou, dakle bez odstupanja od ustaljenog Hardcore Superstar fazona. Album je za nijasnu kraći od prethodnih izdanja koja su gotovo uvek išla u +10. Sve u svemu ako bi trebalo da ga negde svrstamo svakako je bolji od prilično dosadnog i predvidivog prethodnika C'mon Take On Me iz 2013.godine ali po kvalitetu ipak iza legendarnih Dreamin in A Casket iz 2007. i Split Your Lip, iz 2010.godine. Ipak Hardcore Superstar-u ne treba ništa toliko uzmati za zlo, s obzirom na to da ovaj bend bukvalno ne staje sa radom, tj sa svirkama, albumima i singlovima. Već ukoliko sledeće godine možemo očekivati nešto novo od njih. Malo je takvih bendova danas i zato su Hardcore Superstar jedan od najboljih bednova švedske glam-sleaze scene (koja inače podseća na nekadašnju legendarnu LA scenu iz 80ih), ali svakako i jedan od viđenijih grupa na velikim evropskim festivalima.

Linkovi:

HC Official

Album poslušajte ovde:

Maj 2015.godine Autor: Janko Petrović

Sixx A.M. - Modern Vintage (2014) Recenzija

Modern Vintage 2014 and more

U poslednjem kvartalu 2014.godine, tačnije u oktobru mesecu, svetlost dana ugledao je treći po redu album velike trojke, poznatije pod imenom Sixx A.M. Za razliku od prethodna dva albuma koje su pratile i istoimene knjige, ovoga puta Modern Vintage dolazi pravo iz kuhinje ovih majstora fokusiran pre svega na njihovo muzičko umeće i stvaralaštvo.

Za one kojima je ovo prvi susret sa ovom ekipom, valja napomenuti da Sixx A.M. čine: basista, idejni tvorac, legenda L.A. Sunset Strip rock scene, vođa neprikosnovenog Motley Crue, čovek koji je jedno vreme bio mrtav, niko drugi do gospodin Sixx, NIkki Sixx. Pored njega tu je i gitarista DJ Ashba, desna ruka starog Sixx-a, osnivač fenomenalnog sastava Beautiful Creatures (koji nažalost više nije aktivan), nesuđeni gitarista još jednog Sixx-ovog projekta Brides Of Destruction koji je postojao sredinom 2000-ih, a danas jedan od trojice gitaroša nečega što se još uvek zove Guns N Roses. Na kraju, celinu ovoj ekipi daje i James Michael, čovek "nenormalno perfektnog" vokala, koji je zapravo više ploča producirao i snimio kao producent i studijski inženjer nego li otpevao u svojoj karijeri. Bilo kako bilo, još te 2007.godine kada se Sixx A.M. pojavio na sceni bilo je jasno da se radi o nečem novom, svežem i nesvakidašnjem, Uz pomoć povremenih bubnjara Glen Sobel-a (2007), Tony Palerma (2008,2012) i studjskih ritam mašina, Sixx A.M. je kao prvenstveno "side project", predstavljao neku vrstu Sixx-ovog oduška od Motley Crue-a. Jedna mini Crue Fest turneja 2008. i nastup na dodeli Golden Gods Awards 2012. bilo je sve što se moglo videti uživo od ove grupe za čitavih sedam godina postojanja. Međutim, u trenutku kada je Modern Vintage ugledao svetlost dana, objavljeno je i da će u aprilu 2015.godine krenuti i prva prava turneja. Ovoga puta pojačani bubnjarem Black Label Society-a - Jeff Flab-om, rešili su da svojim fanovima pruže dosta toga novog.

Kao što već rekosmo Modern Vintage, naslednik Heroin Diaries (2007) i This Is Gonna Hurt (2011), izlazi oktobra 2014.godine ali ne onako kao njegovi prethodnici tj. bez knjige koja je predstavljala temelj oko koga su se gradile pesme i odakle se crpela inspiracija. Uvodna pesma "Stars" to najbulje i dokazuje. Po prvi put u jednoj pesmi ovog benda reč je ni manje ni više nego o ljubavi. Tu tematiku Sixx A.M. nikada do sada nije obrađivao, a ko je čitao ili bar bacio pogled na knjige koje su pratile prethodne albume znaće o čemu je tu bilo najviše reči. Prva knjiga je predstavljala dnevnik Nikki Sixx-a u trenucima kada je dotakao samo dno gubeći se u mračnim lavirintima heroinske zavisnosti. Shodno tome takve su bile i pesme. Na drugom albumu i knjizi akcenat je bačen na nekakvom grotesknom shvatanju realnosti. Ipak ovoga puta pesma "Stars" kao prva na albumu, muzički predstavlja jedan unikatni Sixx A.M. komad koji počinje DJ Ashba svojim rifovima u stilu koji je gajio još za vreme Beautiful Creatures-a. Refren je takođe upečatljiv i moćan, James Michael zvuči konstantno dobro. Perfektna pesma u svakom slučaju za otvaranje albuma i jedna od najboljih na celom izdanju.

Sledeća "Gotta Get It Right", koja je publici predstavljena i kao prvi singl sa albuma, odiše suviše popastim prizvukom koji do sada nije viđen u opusu ovog benda. Smela promena kursa koja kod fanova može izazvati dvojako osećanje prekora (u smislu šta im je ovo trebalo), ali sa druge strane može predstravljati i osveženje nakon prethodnog mračnog pristupa koji je ovaj bend gajio. Naredna stvar "Relief" predstavlja povratak prepoznatljivom modern-rock stilu Sixx A.M.-a. Pesma koja bi u svakom slučaju muzički mogla da se nađe i na nekom od prethodnih albuma. Četvrta pesma po redu "Get Ya Some" ponovo okreće kurs ka eksperimentisanju. Ovoga puta imamo flamenco uvod koji postepeno prelazi u neku vrstu pevljivog pop-rock-RnB stila koji je jednostavno rečeno vrlo čudan za jedan ovakav bend. Moglo bi se reći da su ovog puta otišli predaleko.

Na petom mestu nalazi se stvar po imenu "Let's Go", koja od svih na albumu ima dosta mračniji pristup i u maniru je pesama sa prvog albuma ali se takođe u njoj oseća nešto motley-evskog, što naravno nije ništa čudno s obzirom da je nastala iz pera legendarnog Nikki Sixx-a. Odlična, energična i himnična pesma koja u svakom slučaju spada u grupu boljih na ovom izdanju. I taman kada slušalac pomisli "uh dobro je, ovo je već pravi Sixx A.M.", sledi još jedno naglo skretanje sa kursa i novi eksperiment. Pesma pod nazivom "Drive" je zapravo prva i jedina do sada obrada u opusu ovog benda. U originalu je izvodi pop grupa pod imenom The Cars. Kako li su samo došli na ideju da ovako nešto obrađuju i snime nije mi jasno. I pored toga što nema gotovo ništa zajedničkog sa originalom, verovatno jedna od najslabijih pesama u dosadašnjoj karijeri ovog benda.

Uh, izgleda su Sixx A.M. na ovom albumu odlučili da igraju toplo-hladno sa svojim fanovima. Jedna dobra pa jedna čudna. To je za sada obrazac koji se zapaža. Shodno tome nakon uspavljujuće i dosadne obrade sledi ponovo jedna energičnija "Give Me A Love". Zdrav rokerski komad koji na trenutke u nijansama podseća na G'n'R, jednostavne poruke i efektnih gitarskih rifova. Odmah nakon nje sledi stvar "Hyperventilate", koja konačno odstupa od "toplo-hladno" pristupa i eksperimenata. Pesma odiše glam rock filovima u stilu bendova 80-ih i nekom Queen-ovskom ozibljnošću što je svakako svrstava u grupu boljih na albumu.

Na devetom mestu, koje nas već polako privodi kraju ovom izdanju, nalazi se pesma "High On The Music" koja je nešto sporijeg tempa od prethodnih. U suštini vrlo upečatljiva melodija i "woo-woo" refreni vrlo lako ulaze u uvo i to je verovatno i najbolje što se u pesmi može čuti. Sa druge strane dosta je "nafilovana" raznim dodatnim linijama tako da se preporučuje slušanje na slušalicama ili na dosta glasnim zvučnicima. U suprotnom se nešto od svega toga može izgubiti tokom preslušavanja. Nakon toga sledi stvar "Miracle" koja neodoljivo podseća na zvuke 70-ih, zapravo reč je o jednom pravom disco-rock komadu. Ponovo mali eksperiment ali ovoga puta može se reći uspešan. Uz to čini se i da bi pesma lako mogla proći na mnogim "podujumima za đuskanje". Na samom kraju albuma, na poziciji broj jedanaest nalazi se pesma pod nazivom "Before It Is Over". Dakle pre nego što dođe kraj, Sixx A.M. svojim fanovima pruža još jednu veselu i reklo bi se country stvar. Međutim za sve one koji se uspeju "dokopati" Deluxe izdanja, imaće priliku da pored nekoliko akustičnih obrada stvari sa albuma, čuju još i "Let It Haunt You ( So Beautiful)", koja je upisana kao bonus track pesma.

Modern - Vintage

Na kraju kada se podvuče crta i svede utisak ovog novog izdanja koje je Sixx A.M. podario fanovima, mogu se primetiti vrlo oprečna mišljenja i kritike. Sa jedne strane mnogi mogu biti razočarani onim što ova ploča donosi u smislu prevelikog eksperimentisanja i skretanja sa kursa na koji smo svi navikli zahvaljujući prethodnim izdanjima ovog benda. Sa druge strane to može biti i za pohvalu. Ispitivanje novih limita i osvajanje novih prostora, nikad nisu bili strani ovom losanđeleskom trojcu. Čini se da oni u tome zaista uživaju s obzirom da i sami Sixx A.M verovatno još uvek doživljavaju kao projekat a ne kao stopostotno funkcionalan bend. Međutim, Sixx A.M ove godine neće sedeti skrštenih ruku jer kako su najavili, na svom dugoočekivanom koncertu koji se desio baš na dan izlaska albuma, u doduše malo intimnoj atmosferi iHeartRadio Teatra u L.A.-u, na proleće 2015.godine krenuće u svoju prvu pravu turneju. To je za svaku pohvalu i svakako velika čast koju će prirediti svojim brojnim fanovima širom sveta. Naravno, jedna od prvih odlika svakog benda je odlazak na turneje.

Međutim, ono što je zapravo Sixx A.M.-u potrebno da bi profunkcionisao kao pravi bend, je slobodno vreme kojeg njegovi članovi imaju najmanje. James Michael je moglo bi se pretpostaviti najfleksibilniji što se toga tiče. Njegov producentski i studijski rad zahteva dosta vremena ali je šteta da se jedan tako talentovani muzičar češće ne oprobava na turnejama i živim nastupima.U svakom slučaju njegov producentski rad, koji je prepoznatljiv i na ovoj ploči, zaslužuje sve pohvale.

DJ Ashba je sa druge strane dosta zauzet, zahvaljujući svojoj ulozi koji ima u bendu Guns N Roses. Besomučne turneje koje praktikuje ovaj bend ostavljaju mu vrlo malo prostora za ostale aktivnosti. Iako je od 2009.godine kada je i postao član GnR-a, Ashba posetio gotovo svaki kutak na kugli zemaljskoj, a za 2015.godinu najavljena je nova turneja. To će svakako umanjiti mogučnosti za Sixx A.M. Njegovom "poslodavcu" Axl Rose-u, čini se ne pada na pamet da pravi novu muziku: a i zašto bi, pa prošlo je tek 7 godina od zadnjeg izdanja, tek upola od onoga koliko se čekalo pre toga. I pored toga što s vremena na vreme i sam Ashba kao i ostali članovi pominju, kako Axl Rose u svojim tajnim odajama krije materijal za ne jedan ili dva, nego tri albuma, čini se da od toga neće biti ništa. Kako god bude bilo, DJ Ashba i dalje ostaje vremenski zavistan od toga kojim će pravcem dalje Gunsi.

Uprkos svemu što smo do sada rekli, potpuno je jasno da sudbina Sixx A.M.-a zavisi potpuno od toga šta će reči njegov šef, Nikki Sixx. Cela priča je zapravo i počela tako što je Nikki okupio ekipu koja bi uradila soundtrack za njegovu knjigu koja je tada izašla. Malo po malo došlo se i do drugog pa i do trećeg albuma. To je već ozbiljan broj pesama koji pruža priliku za dalju nadgradnju ali i za izvođenje prvoklasnih živih nastupa. Od svih svojih projekata koje je Nikki Sixx imao, ovaj je dogurao najdalje. Nakon samopotpisivanja "smrtne presude" svom sopstvenom bendu zajedno sa ostalima, Motley Crue su se obavezali da će im turneja koja počinje 2015.godine biti poslednja. S obzirom da postoji i nekakav pravni ugovor, ukoliko bi se to obistinilo, stari Sixx kojem je već 57 leta, imao bi i previše vremena da se bavi svojim porodičnim životom. Naravno to ostavlja i dosta slobodnog vremena za Sixx A.M. Međutim možda je sve to i neka vrsta trika. Vrlo je moguče je da su se motlijevci već dogovorili da neki ponovni "reunion" ostave kao kec u rukavu za godine koje dolaze.

Vreme će u suštini pokazati svoje. Za sada Sixx A.M. ima svoju aprilsku turneju kao i jedan nastup u Tokiju u februaru. Da li će ili neće ići dalje od toga zavisi od mnogo faktora. Da su dužni svojim fanovima živog sviranja svesni su i sami. Njima dakle prepuštamo da se "skontaju" oko planova za budućnost jer bi bilo šteta ako sve ostane na ovome do sad. Nama fanovima sa druge strane ostaje da uživamo u muzici i gledamo snimke sa Youtube-a, jer će privilegiju da ih vidi, ove godine imati samo domaća USA publika.

Eh da još nešto za one koji možda ne znaju: naziv benda Sixx A.M.- predstavljaju inicijali Sixx, Ashba, Michaels.

Linkovi:

Sixx AM Facebook
Sixx AM Official
Nikki Sixx Facebook
DJ Ashba Facebook
James Michael Facebook
Sixx Sense Radio

Album poslušajte ovde:

februar 2015.godine Autor: Janko Petrović

Rival Sons - Great Western Valkyrie (2014) Recenzija - California rock style

Rival Sons najbolji rock bend 2010-ih?

Da li je Rock 'n' Roll mrtav? Naravno da nije i nikada to neće biti, bez obzira na vrstu i kategorizaciju. Rival Sons su jedan od najnovijih i najsvetlijih primera očuvanja i nastavka nečega što se naziva Rock 'n' Roll zaveštanje. Ako vas neko kao što je Jimmy Page u superlativu pominje u štampi, dok vam sa druge strane lično Steven Tyler sedi na probi, onda u odnosu na to ni naslovnice renomiranih muzičkih magazina i nastupi na najvećim svetskim festivalima nisu baš neko preterano merilo vaše vrednosti. Ovi momci iz Kalifornije su i više nego legitimni naslednici onog najboljeg što je tamošnja muzička scena ikada podarila. I ne samo to, Rival Sons su trenutno i najveća svetska rock n roll atrakcija.

Njihov jedinstveni zvuk, imidž i muzičku filozofiju možemo staviti u domene rock-a, blues-a, soul-a, ali nikako ne možemo za njih reći, što je česta greška, da su običan "retro" bend. Retro je zabranjena reč u ovom tekstu a i u buduće, jer muzika koju ovi momci stvaraju je sve samo ne retrogradna. Pre bi se reklo da ona u sebi sadrži i prošlost i sadašnjost i budućnost. Sa druge strane ipak, Rival Sons nisu bend koji je "izmislio toplu vodu" što verovatno može biti kontra argument sveu ovome. Bez obzira na to, način na koji oni spajaju novo i staro predstavlja njihovu najjaču karakterestiku, uz nedvosmisleno veliki muzički talenat koji poseduju.

Pored toga, ovu grupu krasi i specifičan imidž tj vizuelni nastup, što predstavlja jednu od osnovnih predispozicija za muzički uspeh (na našim prostorima nepoznat i zanemravian aspekt). Članovi benda nekako odudaraju od standardnog rock klišea po tom pitanju a i njihov spiritualni način života samo je još jedna od zanimljivih stvari koja ih krasi i razlikuje od mnogih drugih bendova današnjice..

Ono što je svakako zanimljivo je i to da Rival Sons nisu prva stanica u karijeri članova benda. Za gitaristu Scott Holiday-a ( to je ovaj brka sa slike) ovo predstavlja treći pokušaj proboja na muzičkoj sceni nakon godina sviranja i neuspeha sa svojim prvobitnim bendom HumanLab. Nakon toga gitarista osniva novu grupu pod nazivom Black Summer Crush i to sa sadašnjim bubnjarem Rival Sons-a, Michael Miley-om i basistom koji je takođe bio originalni član Rival Sons-a, Robin Everhart-om. Njega je 2013. zamenio Dave Beste koji je danas regularni basadžija ovog benda. U međuvremenu je i ovaj projekat propao, te se Scott Holiday još jednom našao na prekretnici. U tom trenutku bubnjar Michael Miley mu predlaže svog dugogodišnjeg prijatelja i kolegu iz raznih muzičkih projekata, inače fenomenalnog pevača Jay Buchanan-a . To se desilo 2009.godine i upravo je to godina koja se uzima za početak karijere Rival Sons-a.

Svet je svakako dobio jedan fenomenalan novi bend ali u isto vreme i novi rock n roll dvojac, Holiday-a i Buchanan-a, koji će se momentalno uklopiti u muzičko-kreativnom smislu i do danas činiti okosnicu ovog benda, po ugledu na mnoge rock n roll velikane (na relaciji gitarista-pevač). Holiday-ov šmekersko bluzerski način sviranja i Buchanan-ov takoreći "akrobatski soul rock" vokal predstavljaće svojevrsni "trejdmark" Rival Sons-a uz nezaobilaznu ritam sekciju ali i povremeno prisustvo klavijatura i organa. Iste godine pod imenom Rival Sons, ovi momci izdaju i prvi album pod nazivom Before The Fire, sa kog je većina pesama nastala iz perioda Holiday-ovog neuspelog pokušaja sa bendom Black Summer Crush. Nakon turbulentnog početka Rival Sons izdaju još dva fenomenalna albuma Preasure And Time iz 2011. i Head Down iz 2012.godine što ih momentalno lansira u samu orbitu svetskih muzičkih dešavanja ali i velikog interesovanja medija. Njihova karijera je od početka bila u konstantom usponu a trenutno se nalazi na najvećoj do sada mogućoj tački u 2014.godini, godini izdavanja njihovog četvrtog po redu albuma Great Western Valkyie, po mnogima i najboljim do sada.

Great Western Valkyrie 2014 (Earache records)

Kao što je već rečeno album Great Western Valkyrie predstavlja četvrto izdanje benda koje je svetlost dana ugledalo ovog leta, tačnije juna meseca ove godine. Ukratko, album je pravo malo remek delo. Može se reći čak i epsko ostvarenje ovih momaka koji su time uspeli da unesu jednu pozitivnu muzičku novinu u današnju umornu muzičku scenu. Ovaj kalifornijski bend pod producentskom palicom Dave Cobb-a, a pod vođstvom "odmetničkog" dvojca Holiday-Buchanan, na ovom albumu zvuči bolje nego ikad do sada. Album obiluje jedinstvenim gitarskim tonovima, unikatnim pevanjem, nenametljivošću, neočekivanim preokretima i melodijama, umerenošću ali i dovoljnom dozom oštrine i prljavštine.

Pesma Electric Man, koja otvara ovo izdanje, uvodi nas jednim teškim "fuzzy" rifom koji dodatno pojačava i klavijatura , koju je na albumu odsvirao Ikey Owens. Rifovi i ritam sekcija su u isto vreme toliko jaki i brutalni da momentalno osvajaju slušaoca, ali sa druge strane vrlo umereno isproducirani, tako da Jay Buchanan ima otvoren prostor u kome pokazuje svoje pevačke sposobnosti. "Take you to the shugar shack" odzvanja iz najvećih dubina njegove duše i prelazi u svirepi refren koji se neprestano ponavlja. Bolje pesme za otvaranje ploče od ove jednsotavno nema. Na mestu broj dva, numera Good Luck i još jedan groove rif koji isporučuje Holiday, idući preko po malo psihodeličnih strofa, da bi se na kraju pretvorio u refren koji Buchanan majstorski boji najboljim bojama sopstvene "vokalne palete". U sledećoj pesmi Secret, Buchanan će pokušati da otkrije neke tajne, ovog puta u nekom plantovskom stilu, a furiozna ritam sekcija dodaje svu potrebnu žestinu ovoj pesmi. Mora se takođe napomenuti i velika uloga klavijature, tj organa, u ovoj pesmi koja pravi odličnu podlogu, kao i šmekerski neupadljivo soliranje na gitari. Naredna Play The Fool odiše jednim veselim "oo-oo" refrenom što pesmu stavlja u položaj levitacije između drskih elektrifikovanih Holiday-ovih rifova i nešto mekšeg vokala. E sad, ako do sada niste štiklirali svoju omiljenu pesmu na ovom izdanju spremite se za Good Things, jednu malo laganiju bluesy stvar za jedan pravi chill out i reči "Enjoy it right now, because you never know when it's gonna end". Bukvalno tim rečima! Pesma nije ni balada ali ni rokačina već jednostavno ima neverovatan vibe koji momentalno osvaja.

Na šestom mestu nalazi se numera Open My Eyes, pa moglo bi se reći sigurno jedna od najboljih pesama na albumu uz teške i moćne fuzz rifove, solaže i melodije. Tu je naravno i bonamovsko "bubnjarenje" Michael Miley-a. U momentima kada Buchanan ponavlja ono "Somebody", čini se da prisustvujemo stvaranju jedne od ultimativnih rock himni. Ova pesma je prva doživela i ekranizaciju i postala veliki hit. Rich and Poor, pesma koja potom sledi je jedno pravo remek delo u The Doors stilu. Izgleda kao da je Morrison-ov šamanski duh ovde u potpunosti ušao u Buchanan-a, ili je pak to stvar uticaja Doors-a koji su vladali tim prostorima pre jedno četrdeset pet godina. Bilo kako bilo "Ray Manzarek" klavijature samo upotpunjuju doživljaj kao i neprikosnovene gitarske deonice onog brke sa slike, Scott Holiday-a. Tako prosto a tako moćno! Na mestu broj osam nalazi se numera pod imenom Belle Star koja sadrži sve moguće muzičke varijacije koje je ovaj bend spreman da isporuči. Smenjuju se udarci bubnjeva i bas gitare, sa laganim ali fluidnim predrefrenima i mirnim gotovo uspavanim refrenskim deonicama. Uvod u pesmi neodoljivo podseća na Led Zeppelin, i to recimo Achilles Last Stand. Međutim, samo uvod. Sve ostalo je jedinstveni Rival Sons trejdmark! Pretposlednja Where I've Been je zapravo prva prava balada, koja prilično umiruje i opušta nakon svega što je do tad moglo da se čuje na albumu. Poslednjoj pesmi Destination On Course fali zapravo samo jedna stvar, a to je što se njome završava ovo fenomalno izdanje. Ali dobro, tu je dobri stari "repeat" tako da neće biti problema.

Na kraju se sa sigurnošću može reći da ovaj album predstavlja najbolje ostvarenje ove kalifornijske četvorke do sada. Za razliku od prethodnih izdanja, koja se i te kako mogu oceniti najvišim ocenama, GWW predstavlja sublimaciju onog najboljeg što su Rival Sons do sada u karijeri postigli. Retko koja pesma, gotovo ni jedna, ne nalazi se ispod standarda. Produkcija je kao što smo rekli na najvišem mogućem nivou i upravo je i to u velikoj meri doprinelo da se ovim izdanjem Rival Sons postave u sam vrh svetske rock scene. No ipak, to verovatno nije sve što ćemo od njih čuti, s obzirom da se radi o bendu i muzičarima srednjih godina. Ukoliko sve bude kao do sad, onda možemo spokojno čekati na neko sledeće izdanje a do tada tu je stari dobri ""repeat" i samo "repeat"!

Decembar 2014.godine Autor: Janko Petrović