Slash - intervju za Classic Rock

Ekskluzivni intervju opuštenog tipa za julski broj magazina Classic Rock.



Heavy Load - Teška pitanja za teške rokere


Slash o tome kako je biti slavan, zavisnosti i Google alarmima za dinosauruse.

Ovog meseca, tačnije 23.jula, Slash puni ravno pedeset godina. To je svakako veliki uspeh za čoveka koji je proveo dvanaest godina u "najopasnijem bendu na svetu"; za čoveka koji je svoj 23. rođendan nazdravljivao votkom pošto mu je jezik od prekomernog konzumiranja Jack Daniels-a postao braon; ali i čoveka kome je u 35.godini života ugrađen defibrilator u srce, kao posledica godina teškog konzimiranja alkohola i opojnih droga.

Direktno na liniji iz Houston Texas-a, tipično opušten i u dobrom raspoloženju, Slash diskutuje o životu rok zvezde ali i o tome šta je za sve te godine naučio.

CR: Polako se približava jubilarni 50. rođendan. Kako se osećaš povodom toga?

Slash: Nije to toliko velika stvar, ali sa druge strane, možda i jeste. Osećam se pobednički jer sam uspeo da doguram ovoliko daleko. (smeh)

CR: Retko ko bi se kladio na tebe da ćeš toliko dogurati, recimo tamo neke 1987.

Slash: Iskreno, ne bih ni ja stavio  nešto puno para na sebe u to vreme.

CR: Da li si srećan sa trenutnim stanjem u životu? Da li je čaša polupuna?

Slash: Čaša je za mene uvek polupuna. Sada je sve u savršenom redu. Imamo izvanrednu turneju i moj bend rastura.

CR: Da li se to odnosi i na novi DVD Live At The Roxy?

Slash: Ha! Ok. Mi smo uradili četri klupske svirke za promociju albuma Apocalyptic Love 2014 i snimili jednu od njih u Roxy klubu Los Andjelesu. DVD je odlično uhvatio svu tu energiju i haos na bini koji se stvara na tim kako da kažem, "šljunkovitim" svirkama.

CR: Već trideset godina si poznata svetska muzička zvezda. Da li još uvek postoje neka mesta gde možeš proći neopaženo?

Slash: Nisam ja baš "celebrity" tip. Moj život je prilično miran. Sa druge strane ako izlaziš u klubove ili restorane gde se ljudi druže i izlaze da bi videli poznate zvezde, ne možeš reći da si šokiran ako te ljudi prepoznaju zar ne?

CR: Kolika je cena slave?

Slash: Sigurno je da tu  postoji određeni vid žrtvovanja, kao na primer gubljenje osećaja anonimnosti. Ali svako je uglavnom svestan onoga u šta se upušta, tako da, zašto uopšte kukati o tome.

CR: Na koju stvar si najponosniji u svom životu?

Slash: Moja deca pre svega, bez ikakve sumnje. Takođe sam ponosan i na stvari koje radim sa ljubavlju a koje me posle toga čine srećnim. Ponekad ih možeš uzeti i zdravo za gotovo ali ja se trudim da to ne radim.

CR: Da li veruješ u Boga?

Slash: Nisam čovek koji praktikuje nikakav vid posebne religijske opredeljenosti, ali sam spreman da makar prihvatim da ipak postoji neka uzvišena snaga koje sve pokreće.

CR: Pevač benda Slash and Co., Myles Kennedy kaže da si pravi ekspert za dinosauruse.

Slash: Pa ne bih baš rekao da sam ekspert, ali sigurno znam malo više od običnih ljudi sa prosečnim znanjem o tome. Te stvari su me interesovale još od detinjstva i redovno upotpunjujem svoje znanje o tome. Imam instliran čak i Google alarm za dinosauruse!


CR: S obzirom da si tokom života imao zaista impozantan broj različitih zmija za kućne ljubimce, da li nam možeš reći nešto o tome, da li je moguće razviti bilo kakvu vrstu veze sa zmijom kao sa recimo psom?

Slash: Reptili nisu topli i  čupavi, tako da ne možete imati neka prevelika očekivanja od njih. Ali kada jednom to shvatite, moći če te da razumete njihovu ličnost onakvu kakva jeste. Posle toliko različitih zmija koje sam imao mogu da kažem da sam sa njima razvio određenu vrstu bliskosti.


CR: Šta bi izdvojio kao definitivno najveće bacanje para, odnosno najlošije potrošen novac u tvom životu?

Slash: Decenije besomučnog trošenja para na razne vrste opijata nije baš bio pametno iskorišćen novac.


CR: Možda ne baš najbolje potrošen novac, ali bilo je zabavno zar ne?

Slash: Da, tada je bilo zabavno.


CR: A kada je prestalo da bude zabavno?

Slash: Sećam se trenutka kada sam bio toliko onesposobljen na jednoj srednjoškolskoj pijanci na kojoj smo svirali. Negde na pola nastupa jednostavno sam spustio gitaru jer više nisam mogao da nastavim da sviram, toliko je bilo loše. To nikako nije bilo zavbavno.


CR: Koji je to najgori momenat u tvojoj dosadašnjoj karijeri?

Slash: Bilo je to u Teksasu 1989.godine. Koncert Guns N Roses-a, na kome je bend bio toliko raspadnut i to pred ogromnim auditorijumom. Bilo je toliko očajno na samoj bini u pokušaju da ne dođe do totalnog haosa, da ja sve do danas imam noćne more sa tog nasutpa.


CR: Čak i sada?

Slash:  To je košmar koji mi se stalno ponavlja. Ali ja ipak mislim da je upravo to ono što me je održalo do danas, kroz različite životne situacije.


CR: Za čime najviše žališ? 

Slash: Ne verujem u takve stvari. Što se mene tiče, nikada nikog nisam namerno povredio ili naneo štetu bilo kakve vrste. A sve ono što sam uradio sam sebi, to je jednostavno život. Ne verujem u te priče o nošenju sopstvenog žala...


CR: Evo jednog lakog: u čemu je smisao života?

Slash: Da da, to je dobro pitanje. Reko bih da je za mene smisao života u tome da čovek treba pokušati da provede ovo ograničeno vreme postojanja kao pozitivna osoba, tako što će biti dobar prema drugima i raditi ono što ga čini srećnim.


CR: I šta misliš da bi trebalo da piše na tvom nadgrobnom spomeniku?

Slash: Pa ne bih baš voleo da ja budem taj koji će reći tako nešto. Ispada nekako previše uobraženo. Neka budu samo datumi i to je dovoljno, valjda.



Izvor: Classic Rock - jul 2015.
Intervju: Paul Elliott
Prevod: JP
Slike: 1) slashparadise.com 2)fortemag.com

Whitesnake - Purple Album (2015) - Recenzija i analiza

Analiza - "Vajtsnejkovani" Purple 

Nakon četiri godine pauze od poslednjeg izdanja, britanski megabend Whitesnake nam donosi i dugo očekivani i najavljivani dvanaesti album po redu. I to kakav album. Album koji je par godina pre nego što je ugledao svetlost dana postao predmet velikih polemika i rasprava. Album koji predstavlja  rekapitulaciju jednog vremena, jedne ideje, jednog benda kojeg već predugo nigde nema. U svakom slučaju album koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. The Purple Album. Ili precizinije, album koji predstavlja svojevrsni "rimejk" pesama sa legendarnih i antologijskih Deep Purple albuma iz sredine 70-ih, Burn 1974, Stormbringer 1975 i Come Taste The Band 1976, pod dirigentskom palicom idejnog tvorca i vođe i frontmena "Bele zmije", ali i nekadašnjeg pevača Deep Purple-a, David Coverdale-a. Ono što smo maja 2015.godine svi konačno mogli da čujemo, bio je skup najboljih pesama sa pomenuta tri albuma, nafilovan unikatnim bojama iz bogate Whitesnake muzičke palete, ili bolje rečeno "zmijskim ujedima", kako to i sam David Coverdale voli da kaže.(1) Međutim, da bi shvatili kako je do realizacije svega ovoga došlo, moramo da se vratimo par godina unazad.

Početna ideja Purple albuma zapravo bila je nešto sasvim drugo i javila se još 2012.godine a prvi ju je inicirao  John Lord, legendarni klavijaturista i osnivač Deep Purple-a, koji je nažalost ubrzo posle toga i umro od raka. Tačnije, John je svojoj ideji obavestio Coverdale-a odmah nakon što mu je dijagnostikovan rak. Izgleda da je to bila i poslednja muzička želja ovog fenomenalnog mizičara kojeg ćemo svi pamtiti po neverovatnim bravurama koje je pravio na svojim klavijaturama u bendovima kao što su Deep Purple, Whitesnake i drugi. Ideja koju je John Lord želeo da realizuje, bilo je ponovno okupljanje Deep Purple MK III ili MK IV postave, u bilo kakvom obliku, koji bi bio spreman da još jednom, potseti na pesme iz tog perioda i oda počast tom nezaboravnom vremenu. David Coverdale je predlog svog velikog prijatelja bez ikakvog premišljanja odmah prihvatio. Sledeće što je trebalo uraditi, trebalo je otići do bujnih engleskih šuma i u u zaboravljenim srednjevekovnim dvorcima potražiti davno "nestalog" Ritchie Blackmoore-a. Kada se to konačno desilo, desila se i smrt John Lord-a. Coverdale i Blackmoore vodili su pregovore oko toga kako bi i šta moglo od svega da se napravi. Bilo je tu i predloga o izvesnom Coverdale-Blackmoore projektu, verovatno nešto nalik projektu Coverdale-Page. Raspravljalo se čak i drugim članovima koji bi "upali" u celu priču. Balckmoore-a je čak zanimalo i to, koga bi Coverdale pre hteo, Glenn Hughes-a ili Roger Glover-a. David se prirodno odlučio za svog "pobratima" Hughes-a uz veliko poštovanje prema Glover-u koji je čak bio i producent na prvim Whitesnake albumima.(2) Kako su pregovori duže odmicali, postalo je jasno da od svega na kraju neće biti ništa. David Coverdale je u međuvremenu čak i počeo da radi na re-aranžiranju pesama, da bi na kraju, uz sugestiju svoje supruge, ipak odlučio da ceo projekat prepusti svojim Whitesnake "komandosima" i naj taj način nastavi ovu više nego zanimljivu ideju i realizuje je u jednom drugačijem formatu.

Ipak tokom misije koja je, nakon propasti svih pokušaja realizacije "reuniona" Deep Purple MK III ili IV, dobila i radni naziv Purple Album, Coverdale i Whitesnake imali su dosta problema. To se pre svega odnosi na personalne promene koje su se dogodile u toku ovog procesa, i nakon čega će Whitesnake izaći sa nešto drugačijom postavom benda. Personalne promene su u ovom bendu nešto sasvim prirodno, nešto što se događa stalno i nešto na šta smo svi navikli. David Coverdale je taj koji bend drži od samog početka i koji naravno donosi sve odluke. Ipak nije ni svaka promena toliko jednostavna. Posebno kada se dešava u toku samog procesa izrade albuma. Ali na sreću, Coverdale u tome ima i te kako puno iskustva. Bilo kako bilo, promenu prve "violine" odnosno gitare u bendu niko nije očekivao. Desilo se takoreći preko noći, bez velike medijske pompe. Dugogodišnji gitarista benda Doug Aldrich je maja 2014.godine napustio grupu. Tačno godinu dana pre izlaska albuma. Nije lako prevazići takav problem, ko god bio u pitanju, ali kada bend napusti jedan od ključnih članova, desna ruka samog Coverdale-a, čovek koji je potpisao 90% novih pesama u proteklih 11 godina, onda to može da dovede do velikih problema, ali i sumnji kako će to sve izgledati kasnije. Sam Doug Aldrich bio je upoznat sa projektom koji je David planirao da uradi i po privm reakcijama činilo se da je to i prihvatio.

Prilično je teško odgonetnuti zašto se sve to tako desilo. Svi smo se već nekako navikli na bravure i harizmu Aldrich-a koju je on kao gitarista davao Whitesnake-u u proteklih 11 godina. Ipak na to je uticalo nekoliko stvari. Prvo, prema rečima samog Aldrich-a, jedan od glavnih razloga bilo je i porodično pitanje, ali i rad na drugim projektima. (3)  U to vreme Aldrich je snimio vrlo zanimljiv album Epic Obsession sa  grupom Burning Rain, inače njegovom starom grupom još iz doba pre Whitesnake-a. Takodje bilo je reči o "supergroup" projektu Riding The Rock Vault. Kako ni jednu od tih zamisli nije mogao da sprovede u delo zbog obaveza u Whitesnake-u, došao je na red i poslednji pokušaj, pod nazivom Revolution Saints zajedno sa Deen Castranovo-om i Jack Blades-om koji je rezultirao i albumom u 2015.godini. Šta nam sve ovo govori? Da li je možda Doug Aldrich napustio Whitesnake iz prostog razloga jer nije bio oduševljen idejom obrade Purple pesama, već je verovatno priželjkivao rad na potpuno novom albumu. Teško je bilo šta reći sa sigurnošću ali jednostavno, čovek je u Whitesnake-u proveo 11 godina, dok je za to vreme snimio samo dva studijska albuma Good To Be Bad iz 2008. i Forevermore iz 2011. kao i par single pesama sa Live In the Shadow of The Blues iz 2006. Za čoveka koji je tada bio u svojim četrdesetim reklo bi se premalo. Takođe ovoliki broj novih projekata u periodu nakon 2011.godine samo govori u prilog tezi i Aldrich-ovoj želji za autorskim radom. David i Dough su čak jednom i došli do trenutka kada je postavljeno pitanje "da li će se raditi na novim pesmama" ili nastaviti sa best of turnejama starih izdanja. Bilo je to 2005. godine a pitanje je postavio upravo Doug. (4)

Ipak ovo su samo nagađanja o tome šta je zapravo bio ključni muzićki razlog Aldrich-ovog odlaska iz benda. U javnosti je teško naći neki opipljivi odgovor. Činjenica je da su Doug i David  postali, ali i ostali posle svega veliki i bliski prijatelji, tako da nema ni potrebe ići dalje i kvariti sve to, što  je verovatno bio stav i njih samih. Sa druge strane treba shvatiti i samog Coverdale-a, koji je Purple Album želeo baš u ovom trenutku, tačno na četrdesetogodišnjicu tog slavnog perioda ali i zbog iznenadne smrti John Lord-a. Kako plan ne bi propao, menadžement benda Whitesnake je po ko zna koji put pokazao svoju fenomenalnu agitijuću sposobnost u pronalaženju adekvatne zamene. Vrbovanje muzičara u stilu MI6, bez sumnje. Ovoga puta bilo je to u liku Joel Hoekstra-e, virtuoznog gitariste poznatog iz grupe Night Ranger i dr. Ne brinite, i ovaj je dugokos i plav. Od standarda se ne odustaje. Međutim, glavnu palicu u projektu Purple Album dobija po malo skrajnuti "wingerovac" Reb Beach, koji je svih ovih godina ipak bio u senci Adlrich-a. Nikako svirački, već jednostavno po ulogama u bendu. Sada je on desna ruka David-a u muzičkom smislu i zauzeo je levu stranu bine (gitaristi će znati, na šta se ovde tačno misli). Joel Hoekstra se, kako se čini, odlično uklopio na toj novoj poziciji. Takođe po onome što se može čuti i videti za sada, Whitesnake je na pragu da upiše još jedan gitarski tandem iz snova uz za  sada standardnu ritam sekciju koju čine baissta Michael Devin i legendarni tabadžija bubnjeva Tommy Aldrige.

Whitesnake 2015 - Tommy, Joel, David, Reb and Michael

A sada malo o samom albumu. Vrlo je čudno otkud toliko negativnih komentara, kritika i uopšte negativne energije oko ovog izdanja. Ljudima izgleda potpuno izmiče suština svega. Takođe otkud toiliki gnev prema čoveku koji već 40 godina svojim predanim radom donosi celom svetu užitak svojih pesama i svoje muzike. Zar Coverdale nije zaslužio bar neko poštovanje? Jedna od prvih kritika koja se mogla čuti bila je vezana za njegov glas. Pobogu bre pa čovek ima 63 godine. Normalno je da neće zvučati isto kao i pre 40. Iskreno, radi se o velikom pretervianju nazovi "fanova". Svako ko i malo poznaje lik i delo ovog čoveka znaće da je tokom svih tih godina po prilično "fajterski" koristio svoj glas ne štedeći ga nikada. To je rezultiralo i raznim operacijama i problemima (kao 1986.npr). Pesme na novom albumu jesu možda u nižem tonalitetu nego pre, ali to nikako ne menja suštinu, i ni malo ne znači da je David-ovo pevanje promašaj.

Jedno od često postavljanih pitanja odnosi se i na Glenn Hughes-a. Glenn Hughes je jedna fenomenalna ličnost u svetu muzike koju poznajemo, neverovatne boje glasa i ogromne harizme. Čovek koji je sa Coverdale-om činio vokalni tandem Deep Purple-a u već pomenutim godinama. Pitanje koje se na njega odnosi je zapravo pitanje njegovog prisustva na Purple albumu. Jednostavno tu postoji nekoliko očiglednih faktora. Prvo, kako bi i da je učestovao na albumu, mogao kasnije da isprati njegovu promociju u vidu turneja. Čovek ima svoj novi vrlo uspešni bend California Breed sa kojim trenutno hara. Međutim ne samo to, prema najnovijim informacijama Hughes trenutno radi na skroz novom projektu koji je za sada "top secret". (5) Drugo, Glenn Hughes nije nikada bio ničim vezan za "zmijsko leglo", odnosno nikada nije bio "one of the Snakes", i pored toga što su Glenn i David svih ovih godina ostali veliki prijatelji. Osim naravno studijskog pevanja back vokala na Slip of The Tongue 1989.godine, ali to je potpuno neka druga priča sa drugim razlozima. Čak šta više, već na prvim koncertima nakon izlaska albuma, pojavio se na bini sa Whitesnake-om početkom juna, kao gost. u izvođenju nekih pesama. Na kraju, tu je i treća bitna stvar. David Coverdale je kada je sutpio u Purple, imao svega 24 godine. Direktno iz zadimljenih londonskih bircuza, potpuno nepoznat, popeo se na binu pred kojom je stajalo 200 000 ljudi na California Jam-u, tik uz tada već velike zvezde, Ritchie Blackmoor-a, John Lord-a i Ian Paice-a. U svim tim okolnostima, Coverdale je pokazao neverovatnu hrabrost i spremnost da se prihvati izazova, ali njegova pozicija u bendu bila je jednostavno ispod pomenute trojice. Sa druge strane, Whitesnake je njegov bend, i ove pesme su u neku ruku i njegova vizija toga doba i te muzike, na šta on ima apsolutno pravo jer je potpisnik većine njih. Ukratko, ovo je bila prilika da Coverdale  još jednom odradi sve na svoj način, ovoga puta sa pozicije više nego iskusnog  muzičara, i otpeva i aranžira sve pesme u potpunosti. To je posebno bitno iz još jednog razloga, ali o tome nešto kasnije.

Što se samog sadržaja albuma tiče i pesama na njemu, one predstavljaju svojevrsni best of jednog vremena,  a pri tome su odrađene potpuno u maniru 21.veka. To se i moglo očekivati. Pesme zvuče potpuno moderno i totalno su "vajtesnejkovane". To takođe izaziva razne kritike i negativne komentare. Pored vokala, jel'te , gitare igraju takođe ključnu ulogu na albumu. Bez uvrede za ritam sekciju, koja je krucijalna i bez koje se ne može, a koja je inače odradila odličan posao. Sve je odsvirano u skladu sa vibe-om, u skladu da vremenom u kome živimo, dovoljno agresivno ali ne preterano. No, da se vratimo na gitare. Reb Beach i novajlija Joel Hoekstra imali su veoma težak zadatak, kako odsvirati nešto što su Ritchie Blackmoore i Tommy Bolin uradili još sedamdesetih, a da se ne upadne u zamku između totalnog kopiranja sa jedne strane, ali i totalnog promašaja sa druge. Rešenje je nađeno tačno na polovini. Kada se pažljivo poslušaju sve pesme sa albuma, jasno se može čuti, dokle su Beach i Hoekstra bili to što jesu a dokle su se ispoštovali Blackmoore-a i Bolin-a, i to ne samo zbog veličine poslednje dvojice, već i zbog samih pesama. Drugim rečima, tamo gde je bilo nužno odsvirati određene tonove, koji su prepoznatljivi i koji predstavljaju "trejdmarkove", nije se odstupalo od originala. Sa druge strane, na mestima gde se pružila prilika da se puca iz svog mogućeg "snake oružja", to je takođe učinjeno. Rezultat je u najmanju ruku bio odličan. Dobro izbalansiran gitarski album, pečat Blackmoor-a i Bolin-a ostao je netaknut, a Beach i Hoekstra su pokazali gotovo svo oružje iz  svojih bogatih gitarskih arsenala.

Još jedna stvar koja se odnosi na gitare, a koja se mnogima ne dopada, je agresivnost koju gitarske deonice nose sa sobom. Moderno i agresivno ne mora uvek biti više "rokerskije" od starog dobrog načina sviranja. To je potpuno tačna konstatacija, ali kada je reč o ovm albumu, zaboravlja se sama njegova suština. Ovaj album snimao je Whitesnake, a ne Deep Purple. Whitesnake je bend u kome postoje dve gitare koje dolaze do izražaja. Verovatno je bilo jako teško naći meru u prelazku sa jedne na dual gitaru prilikom snimanja. Kako god to kome zvučalo, jedno se ne može osporiti. Beach i Hoekstra odradili su majstorski svoj posao i u potpunosti kao dvojac odgovorili izazovu. Na momente deluju toliko skladno kao da se radi o gitaristima Thin Lizzy-a koji sviraju Purple, u smislu sviranja fraza i solo deonica. Druga stvar koja se tiče modernizacije, to je jednostavno stvar tehnologije i tu nema pomoći. Na kraju je najbitnije, da nije došlo do prostog i bezuspešnog kloniranja pesama, što bi u svakom slučaju dovelo do katastrofe. To je svakako bila najpametnija moguća varijanta koju su Beach i Hoekstra odabrali, s obzirom da je na njima pritisak verovatno bio najveći ako izuzmemo samog Coverdale-a.

Aranžmanski većina pesama je ostala ista, osim možda par njih koje su doživele izvesne promene. Najpoznatije Burn, Stormbringer i Mistreated, na koje su se slušaoci već navikli, dobile su tako konačno svoje nove moderne aranžmane koji su se menjali od postave do postave Whitesnake-a u njihovim izvođenjima uživo tokom godina. Od ostalih pesama Sail Away je dobar primer pesme koja je doživela totalnu promenu, iz razloga kako Coverdale kaže, što je aranžman već bio urađen u stilu Blackmoore's Night-a, jer je Ritchie bio u prvobitnom planu ovog projekta.(6) Might Just Take Your Love dobila je novi uvod na slide gitari. Tu je i Holy Man koju je nakada celu pevao uglavnom Hughes. The Gipsy i Comin Home su pesme u kojima se nekako najviše oseća novi dual-guitar tandem Beach-Hoekstra, sa totalnim i unikatnim Whitesnake zvukom. Ništa manje od njih,  istu dozu "vajtsnejkovanja" poprimile su i pesme poput Lady Luck, Love Child, Lady Double Dealer i You Fool No One. Najverovatnije će upravo ove "manje poznate" pesme pokazati značaj ovog albuma, jer svakako predstavljaju nešto neprocenjivo, ako ne i najbolje na samom albumu. Na kraju tu su i You Keep On Moving i Soldier Of Fortune, dve neprevaziđene balade ako se tako mogu nazvati, koje je verovatno bilo i najteže uraditi. Ova prva postala je nešto tvrđa nego original, bez obzira na modernizaciju i vremensku razliku, dok je Soldier Of Fortune odsvirana čak u dve varijnte (na Deluxe izdanju) i zvuči  prijatno kao i u originalu.

Klavijature su nešto manje upečatljiv detalj na albumu. Svakako, takmičenje sa John Lord-om nije preporučljivo ni za koga. Derek Hilland koji je potpisnik klavijatura na albumu, odradio je pristojan posao. Whitesnake je ipak od uvek bio gitarski bend, više nego što je bio  zasnovan na zvucima klavijatura. Shodno tome, i ovoga puta klavijature su zauzele svoju poziciju iz senke. Takođe, ostavljen je i prostor koji se tiče posveti John Lord-u, pa je verovatno i iz tog razloga deo sa klavijaturama nešto umereniji. Sa druge strane već pomenuti dvojac ritam sekcije Michael Devin i Tommy Adlrige doneli su albumu svežinu i potrebnu čvrstinu i svakako su na taj način ispratili gitariste i ostali u ligi sa njima, ne preterujući ni u jednom momentu, u odnosu na ono što su još davno odradili Ian Paice i Glenn Hughes.

Ono što je još fascinantno oko ovog albuma je i činjenica da ovaj album predstavlja svojevrsni dokaz o tome, koliko je zapravo muzika Deep Purple-a i uopšte rock muzika 70-ih bila napredna i kvalitetna. Toliko je malo bilo potrebno da ove pesme zazvuče u duhu današnjeg vremena. Sa druge strane, pesme su toliko prirodno "legle" u celokupan Whitesnake fazon, kao da su pisane pre samo godinu dana, a ne pre četrdeset. Deep Purple iz perioda 1974-1976 nikada ni po kojoj osnovi  nije bio, niti će ikad biti,  nalik svemu onome pre i posle toga. Potpuno je jasno da je "bela zmija" i sama "začeta"  upravo tih godina, bez obzira ko je i kada u njoj svirao.


Bilo kako bilo, kada se sve sumira na kraju, ipak se može reći da je David Coverdale uradio jednu veliku stvar. Uspeo je u nameri da makar na ovaj način ispuni poslednju želju preminulog prijatelja, tako da mu je savest po tom pitanju čista. Da li kao Whitesnake ili Deep Purple, nije ni važno. John Lord je na kraju krajeva bio  i član Whitesnake-a, tako da sa tog aspekta ovaj svojevrsni "tribute" ima i više nego potrebnog smisla. Takođe, Coverdale je spasao ceo projekat propadanja nakon "pregovora" sa Ritchie Blackmoore-om. Međutim, sama činjenica da su njih dvojica razgovarali međusobno nakon tridesetak godina netrepeljivosti, predstavlja veliku stvar iz čega bi svakako moglo da ispadne i nešto konrketno. Ta netrepelivost započela je još u godinama stvaranja bendova Whitesnake i Rainbow, koji su iz potpuno nerazumnih, razloga postali ljuti protivnici, što je dovelo do katastrofalnog i sramotnog rivalstva, gledano sa današnjeg aspekta, kako i sam Coverdale kaže u intervjuu za Classic Rock.(6) Iz tog intervjua stiče se utisak da je David bio veoma razočaran negatiivnim komentarima fanova i medija, tako da je razočaranje kasnije prešlo u otvoreni bes i otvorenu konfrontaciju sa svima. Izgleda da su ga veoma pogodili komentari tipa: da mu je ponestalo ideja pa bi onda malo da radi "covere" sopstvenih pesama, a za vokal da i ne pominjemo.

Pored već navedenih razloga, fanovi sa ovakvim stavom gube iz vida jš neke bitne činjenice. Za sve što je Coverdale uradio na ovoj ploči, imao je apsolutno pravo na to. Taj period Deep Purple-a je nešto sasvim drugo od perioda pre i posle toga. Ako ćemo iskreno, ta tri albuma imaju više veze sa Whitesnake-om i pa čak i Rainbow-om, nego li sa pesmama poput Perfect Strangers itd. Da su se za te tri-četri godine čak i drugačije nazvali imalo bi smisla. Drugo, da nije Coverdale uradio ovo , ko bi drugi? Ritchie Blackmoore-a već dugo rok muzika ne interesuje. Glenn Hughes ima svoje projekte, ali on realno sam nema kapaciteta da iznese ovako nešto. John je nažalost mrtav. Jedino se David Coverdale odvažio na ovako nešto i u tome uspeo sa svojim sopstvenim bendom. Teško je uraditi "cover" Deep Purple-a, ali njegovi muzičari su u tome uspeli na pravi način, dokazavši pritom da su kao bend sposobni da se uhvate u koštac sa ovako teškim zadatkom A šta je sa Deep Purple-om? Ian Paice? Pa i on je svirao bubnjeve na ovim albumima o kojima je reč. Da li su menadžment i izdavačke kuće benda nekada razmislile da urade best of ili neki "remaster" ovih albuma? Mislite da bi Ian Gilan pevao Burn? Stormbringer?  Naravno da ne bi, jer i nije nikad, za svih ovih četrdeset godina. Da nije bilo David Coverdale-a i njegovog benda Whitesnake, niko se više ne bi ni sećao ovih pesama. Upravo je on čuvar tradicije tog davnog perioda, i upravo nas on vraća u ovaj period zasluženo, sa jednim novim pristupom i apsolutnim pravom na to. Verovatno će značaj ovog albuma porasti kako vreme bude odmicalo a i negativni komentari će splasnuti. Nemoj samo da tad već bude kasno. David je nedavno izjavio: "Mislim da bi bilo bi "cool" izaći i svega na isti način na koji sam i ušao u ovaj biznis". (7) Šta bi to moglo da znači? Da li to David Coverdale potajno najavljuje svoj odlazak u penziju? Nadajmo se da nije tako, međutim vreme će pokazati.




Uputnice:

1) http://www.classicrockrevisited.com/show_interview.php?id=1113
2) Ibid.
3) http://www.blabbermouth.net/news/doug-aldrich-why-i-left-whitesnake/

4) http://crypticrock.com/interview-doug-aldrich-of-revolution-saints/

5) Classic Rock - David Coverdale Interview,Issue July 2015. 

6) http://www.classicrockrevisited.com/show_interview.php?id=1113

7) http://www.therockpit.net/2014/WHITESNAKE-THE-PURPLE-ALBUM-REVIEW-2015.php

Slike: 1) whitesnake.com 2) billboard.com 3) magazyngitaryzsta.pl 4) classicrock.teamrock.com
5) kat.cr  6) melodicrock.com 7) famousfix.com 8) Ibid.


Jun 2015.godine                                                                                             Autor: JP

Hardcore Superstar - HCSS (2015) Recenzija

Hardcore Superstar

Proleća ove godine, velikani švedske rock-glam-sleaze scene pod imenom Hardcore Superstar (da, švedski akcioni) donose nam svoje novo albumsko izdanje  pod nazivom HCSS 2015 samo dve godine nakon objavljivanja  prethodnog albuma C'mon And Take Me. Međutim kada je reč o matematici i računanju izdanja ovog benda, kako bi rekao moj prijatelj David Vartabedijan "to je jedna vrlo, vrlo čudna stvar". Generalno ovo je Hardcore-ovicma jubilarni deseti album po redu ako se sagledava od početka njihove karijere, međutim, muzički gledano reklo bi se da je ovo tek šesti po redu. Prva četri albuma bila su  nekom drugačijem vintage-rock stilu, ali je zato od 2005.godine i albumom Hardcore Superstar, ovaj bend otpočeo jednu mnogo ozbiljniju i uspešniju fazu svoje karijere. Mada, i nakon toga bilo je svega i svačega, poput fenomenalnog Dreamin in A Casket iz 2007.godine, zatim metaloidnog sleaze-trash albuma Beg For It iz 2009.godine, pa zatim jednog pravog sleaze-glam rok izdanja iz 2010. pod nazivom Split Your Lip, kao i pretposlednjeg C'mon Take On Me iz 2013.godine. Prva četri albuma definitivno predstavljaju reklo bi se borbu ovog benda sa samim sobom, tako da i sami po sebi  predstavljaju vrlo "šejkoidna" izdanja, ali činjenica je da je Hardcore Superstar svoj status izgradio nakon 2005. i tako definitivno postao jedan od najboljih sleaze-glam bendova švedske sleaze-glam scene.

Ovako dobrim kontinuitetom u karijeri ne može da se pohvali baš svako. Ovi geteborški rokeri su od 1998 - 2015 izdali veliki broj, singlova , dvd-eva i kopmilacija uglavnom zahvaljujući verovatno i ne tako čestim promenama članova benda. Današnja postava koju čine četvorka bubnjar Magnus Adde Andreasson, pevač Joachim Jocke Borg, basista Martin Sandvik i gitarista Vic Zino (inače momak sa naših prostora), nastupa zajedno od Beg For It albuma tj od 2008.godine. Tada je bend napustio prvi gitarista i osnivač Thomas Silver, čiji je stil sviranja u maniru "Faster Pussycat-a na steroidima" bio jedan od zaštitnih znakova ovog benda, kao i hipesonično prljavi vokal Jocke Borga.  Međutim dolaskom Vic Zina iz rivalskog benda Crazy Lixx, takođe "från Severige", bend nije izgubio na standardnoj sleaze - prljavosti, ali je dobio izvesnu dozu heavy metal svirke koju ovaj momak gaji.

Kada je reč od najnovijem HCSS 2015 izdanju treba napomenuti, što su i sami članovi potvrdili, da se radi o jednom vidu povratka u početne godine karijere, naravno kada je reč o samom zvuku. Basista Martin Sandvik je za Blabbermouth.net, ispričao da je sve krenulo nakon što je jedan fan poklonio članovima benda njihov demo sa pesmama iz 1994.godine, što je izazvalo veliko oduševljenje i u neku ruku nateralo Hardkorovce da inspiraciju za HCSS pronadju u preslušavanju sopstvenih starih demo snimaka. Na taj način uspeli su da ponovo pronadju sebe i svojim fanovima donesu jedan vrlo raznovrstan i moderan album. 

Prva pesma koja otvara album Don't Mean Shit u pravom je maniru Hardkorovaca i sigurno se može već sada uvrstiti u listu najvećih hitova ovog benda. To je upravo ono što ovi momci najbolje umeju. Prava pesma za otvaranje, lako ulazi u uho, pevljiva i melodična sa sjajnim lead deonicama. Nakon nje sledi Party Till I'm Gone koja u sebi ima taj neki mali garage-vintage-punk rock momenat koji podseća na pesme sa početka karijere HS-a, tj taj neki The Hellacopters privzuk. Sledeća The Cemetery počinje vrlo čudno, neočekivano, skoro kao kao neki British-rock. I taman kad se čovek zapita "šta im je sad ovo trebalo" sledi prepoznatiljiv Hardcore refren koji stvar vraća na svoje mesto i tako u suštini ovu pesmu čini jako zanimljivom. Četvrta po redu Off With Their Heads kreće melodičnom bas linijom pomalo popastom, nakon čega uleću šejkoidne gitare koje vode ponovo do jednog upečatljivog refrena za koje su izgleda HS pravi majstori, tačnije pevač Jocke Borg koji svojim unikatnim glasom  pesmi daje epitet jedne od najboljih na albumu. Na petoj poziciji nalazi se pesma Fly, tačnije nešto što do sada nismo mogli da čujemo od ovog benda. Iznenađujućih 7:43 minuta koliko je pesma dugačka ukazuju na dve mogućnosti a to su; ili da je pesma potpuni promašaj i gubljenje tih sedam i nešto minuta, ili da je jednostavno pravo remek delo, ako se uzme u obzir  celokupna diskografija benda. Ja ipak mislim da je ovo drugo. Uvod na početku nateraće vas da vam se učini kao da se nalazite na samoj probi benda u nekoj mračnoj i zadimljenoj prostoriji. Neočekivano predrefren će vas trgnuti, da se zamislite sve dok sam refren ne grune i ne pogodi vas pravo niotkuda. Odličan spoj mračnog i veselog, a reklo bi se da ovde ima i malo grung-e prizvuka. U svakom slučaju potpuno neočikavo i uspešno. Hardcore Superstar su ovom pesmom dokazali da poseduju široku lepezu muzičkog potencijala.

Na mestu broj šest nalazi se  The Ocean, pesma koja ponovo predstavlja izvestan miks raznih stilova i pristupa. Ima tu svega pa čak i metal rifova. dok Jocke Borg igleda kao da se krevelji u jednom delu pesme. E sad, nakon nekoliko stvarno dobrih i uspešnih pesama sledi Touch The Sky koja odudara potpuno od ostatka albuma svojom drugačijom produkcijom i nekakvim reggae vokalima. Nešto tu baš i ne štima. Jedna od slabijih stvari na ovom izdanju. Sledeća Growing Old traje više od pet minuta mada treba napomenuti da ceo prvi minut otpada na nekakav intro koji je uglavnom karakterističan za početne numere na albumu. Mada, eto, neka i to bude pokušaj da nas Hardcore iznenade. Kada uvod prođe ili kada ga sami premotate sledi jedna vrlo pristojna rok cepačina sa istaknatim gitarskim rifovima, nekako u SOAD fazonu, i naravno unikatnim refrenima. U jednom delu pesme reči "We All Can Change" kao da poručuju fanovima neke od promena koje smo ovde mogli čuti a koje nisu baš karakteristične za HS. Pretposlednja stvar Glue koju smo imali prilike da čujemo još kao singl mnogo pre nego što je ovaj album izašao, jedna je od takođe boljih i pozitivno čudnijih pesama sa prizvukom prošlosti ovog benda. U suštini deluje kao neki dobar jam, a i nekako mi se uklapa sa omotom za album s obzirom na određene glue-posion efekte koje Vic Zino isporučuje. Na kraju tu je i Messed Up For Sure, još jedna onako fina rokačina u HS stilu koja na pravi način zatvara ovaj album.

Na kraju stiče se utisak da se radi o jednom sasvim konkretnom albumu. Da je bilo koketiranja sa počecima karijere jeste, ali nismo dobili copy-paste varijantu već vrlo modernizovan i prihvatljiv album u skladu sa sviračkim stažom i iskustvom ovog benda. Takođe treba napomenuti izvesne novine u muzičkoj kreativnosti benda koje su za pohvalu, i ako kod nekoga mogu izazvati negodovanje. Produkcijskii je sve ostalo na visokom nivou, dakle bez odstupanja od ustaljenog Hardcore Superstar fazona. Album je za nijasnu kraći od prethodnih izdanja koja su gotovo uvek išla u +10. Sve u svemu ako bi trebalo da ga negde svrstamo svakako je bolji od prilično dosadnog i predvidivog prethodnika C'mon Take On Me iz 2013.godine ali po kvalitetu ipak iza legendarnih Dreamin in A Casket iz 2007. i Split Your Lip, iz 2010.godine. Ipak Hardcore Superstar-u ne treba ništa toliko uzmati za zlo, s obzirom na to da ovaj bend bukvalno ne staje sa radom, tj sa svirkama, albumima i singlovima. Već ukoliko sledeće godine možemo očekivati nešto novo od njih. Malo je takvih bendova danas i zato su Hardcore Superstar jedan od najboljih bednova švedske glam-sleaze scene (koja inače podseća na nekadašnju legendarnu LA scenu iz 80ih), ali svakako i jedan od viđenijih grupa na velikim evropskim festivalima.


Linkovi:

HC Official

Album poslušajte ovde:

Maj 2015.godine                                                                                         Autor: Janko Petrović

Sixx A.M. - Modern Vintage (2014) Recenzija

Modern Vintage 2014 and more

U poslednjem kvartalu 2014.godine, tačnije u oktobru mesecu, svetlost dana ugledao je treći po redu album velike trojke, poznatije pod imenom Sixx A.M. Za razliku od prethodna dva albuma koje su pratile i istoimene knjige, ovoga puta Modern Vintage dolazi pravo iz kuhinje ovih majstora fokusiran pre svega na njihovo muzičko umeće i stvaralaštvo. 

Za one kojima je ovo prvi susret sa ovom ekipom, valja napomenuti da Sixx A.M. čine: basista, idejni tvorac, legenda L.A. Sunset Strip rock scene, vođa neprikosnovenog Motley Crue, čovek koji je jedno vreme bio mrtav, niko drugi do gospodin Sixx, NIkki Sixx. Pored njega tu je i gitarista DJ Ashba, desna ruka starog Sixx-a, osnivač fenomenalnog sastava Beautiful Creatures (koji nažalost više nije aktivan), nesuđeni gitarista još jednog Sixx-ovog projekta Brides Of Destruction koji je postojao sredinom 2000-ih, a danas jedan od trojice gitaroša nečega što se još uvek zove Guns N Roses. Na kraju, celinu ovoj ekipi daje i James Michael, čovek "nenormalno perfektnog" vokala, koji je zapravo više ploča producirao i snimio kao producent i studijski inženjer nego li otpevao u svojoj karijeri. Bilo kako bilo, još te 2007.godine kada se Sixx A.M. pojavio na sceni bilo je jasno da se radi o nečem novom, svežem i nesvakidašnjem, Uz pomoć povremenih bubnjara Glen Sobel-a (2007), Tony Palerma (2008,2012) i studjskih ritam mašina, Sixx A.M. je kao prvenstveno "side project", predstavljao neku vrstu Sixx-ovog oduška od Motley Crue-a. Jedna mini Crue Fest turneja 2008. i  nastup na dodeli Golden Gods Awards 2012. bilo je sve što se moglo videti uživo od ove grupe za čitavih sedam godina postojanja. Međutim, u trenutku kada je Modern Vintage ugledao svetlost dana, objavljeno je i da će u aprilu 2015.godine krenuti i prva prava turneja. Ovoga puta pojačani bubnjarem Black Label Society-a - Jeff Flab-om, rešili su da svojim fanovima pruže dosta toga novog.

Kao što već rekosmo Modern Vintage, naslednik Heroin Diaries (2007) i This Is Gonna Hurt (2011), izlazi oktobra 2014.godine ali ne onako kao njegovi prethodnici tj. bez knjige koja je predstavljala temelj oko koga su se gradile pesme i odakle se crpela inspiracija. Uvodna pesma "Stars" to najbulje i dokazuje. Po prvi put u jednoj pesmi ovog benda reč je ni manje ni više nego o ljubavi. Tu tematiku Sixx A.M. nikada do sada nije obrađivao, a ko je čitao ili bar bacio pogled na knjige koje su pratile prethodne albume znaće o čemu je tu bilo najviše reči. Prva knjiga je predstavljala dnevnik Nikki Sixx-a u trenucima kada je dotakao samo dno gubeći se u mračnim lavirintima heroinske zavisnosti. Shodno tome takve su bile i pesme. Na drugom albumu i knjizi akcenat je bačen na nekakvom grotesknom shvatanju realnosti. Ipak ovoga puta pesma "Stars" kao prva na albumu, muzički predstavlja jedan unikatni Sixx A.M. komad koji počinje DJ Ashba svojim rifovima u stilu koji je gajio još za vreme Beautiful Creatures-a. Refren je takođe upečatljiv i moćan, James Michael zvuči konstantno dobro. Perfektna pesma u svakom slučaju za otvaranje albuma i jedna od najboljih na celom izdanju.

Sledeća "Gotta Get It Right", koja je publici predstavljena i kao prvi singl sa albuma, odiše suviše popastim prizvukom koji do sada nije viđen u opusu ovog benda. Smela promena kursa koja kod fanova može izazvati dvojako osećanje prekora (u smislu šta im je ovo trebalo), ali sa druge strane može predstravljati i osveženje nakon prethodnog mračnog pristupa koji je ovaj bend gajio. Naredna stvar "Relief" predstavlja povratak prepoznatljivom modern-rock stilu Sixx A.M.-a. Pesma koja bi u svakom slučaju muzički mogla da se nađe i na nekom od prethodnih albuma. Četvrta pesma  po redu "Get Ya Some" ponovo okreće kurs ka eksperimentisanju. Ovoga puta imamo flamenco uvod koji postepeno prelazi u neku vrstu pevljivog pop-rock-RnB stila koji je jednostavno rečeno vrlo čudan za jedan ovakav bend. Moglo bi se reći da su ovog puta otišli predaleko.

Na petom mestu nalazi se stvar po imenu "Let's Go", koja od svih na albumu ima dosta mračniji pristup i u maniru je pesama sa prvog albuma ali se takođe u njoj oseća nešto motley-evskog, što naravno nije ništa čudno s obzirom da je nastala iz pera legendarnog Nikki Sixx-a. Odlična, energična i himnična pesma koja  u svakom slučaju spada u grupu boljih na ovom izdanju. I taman kada slušalac pomisli "uh dobro je, ovo je već pravi Sixx A.M.", sledi  još jedno naglo skretanje sa kursa i novi eksperiment. Pesma pod nazivom "Drive" je zapravo prva i jedina do sada obrada u opusu ovog benda. U originalu je izvodi pop grupa pod imenom The Cars. Kako li su samo došli na ideju da ovako nešto obrađuju i snime nije mi jasno. I pored toga što nema gotovo ništa zajedničkog sa originalom, verovatno jedna od najslabijih pesama u dosadašnjoj karijeri ovog benda.

Uh, izgleda su Sixx A.M. na ovom albumu odlučili da igraju toplo-hladno sa svojim fanovima. Jedna dobra pa jedna čudna. To je za sada obrazac koji se zapaža. Shodno tome nakon uspavljujuće i dosadne obrade sledi ponovo jedna energičnija "Give Me A Love". Zdrav rokerski komad koji na trenutke u nijansama podseća na G'n'R, jednostavne poruke i  efektnih gitarskih rifova. Odmah nakon nje sledi stvar "Hyperventilate", koja konačno odstupa od "toplo-hladno" pristupa i eksperimenata. Pesma odiše glam rock filovima u stilu bendova 80-ih i nekom Queen-ovskom ozibljnošću što je svakako svrstava u grupu boljih na albumu.

Na devetom mestu, koje nas već polako privodi kraju ovom izdanju, nalazi se pesma "High On The Music" koja je nešto sporijeg tempa od prethodnih. U suštini vrlo upečatljiva melodija i "woo-woo" refreni vrlo lako ulaze u uvo i to je verovatno i najbolje što se u pesmi može čuti. Sa druge strane dosta je "nafilovana" raznim dodatnim linijama tako da se preporučuje slušanje na slušalicama ili na dosta glasnim zvučnicima. U suprotnom se nešto od svega toga može izgubiti tokom preslušavanja. Nakon toga sledi stvar "Miracle" koja neodoljivo podseća na zvuke 70-ih, zapravo reč je o jednom pravom disco-rock komadu. Ponovo mali eksperiment ali ovoga puta može se reći uspešan. Uz to čini se i da bi pesma lako mogla proći na mnogim "podujumima za đuskanje". Na samom kraju albuma, na poziciji broj jedanaest nalazi se pesma pod nazivom "Before It Is Over". Dakle pre nego što dođe kraj, Sixx A.M. svojim fanovima pruža još jednu veselu i reklo bi se country stvar. Međutim za sve one koji se uspeju "dokopati" Deluxe izdanja, imaće priliku da pored nekoliko akustičnih obrada stvari sa albuma, čuju još i  "Let It Haunt You ( So Beautiful)", koja je upisana kao bonus track pesma.

Modern - Vintage

Na kraju kada se podvuče crta i svede utisak ovog novog izdanja koje je Sixx A.M. podario fanovima, mogu se primetiti vrlo oprečna mišljenja i kritike. Sa jedne strane mnogi mogu biti razočarani onim što ova ploča donosi u smislu prevelikog eksperimentisanja i skretanja sa kursa na koji smo svi navikli zahvaljujući prethodnim izdanjima ovog benda. Sa druge strane to može biti i za pohvalu. Ispitivanje novih limita i osvajanje novih prostora, nikad nisu bili strani ovom losanđeleskom trojcu. Čini se da oni u tome zaista uživaju s obzirom da i sami Sixx A.M verovatno još uvek doživljavaju kao projekat a ne kao stopostotno funkcionalan bend. Međutim, Sixx A.M ove godine neće sedeti skrštenih ruku jer kako su najavili, na svom dugoočekivanom koncertu koji se desio baš na dan izlaska albuma, u doduše malo intimnoj atmosferi iHeartRadio Teatra u L.A.-u, na proleće 2015.godine krenuće u svoju prvu pravu turneju. To je za svaku pohvalu i svakako velika čast koju će prirediti svojim brojnim fanovima širom sveta. Naravno, jedna od prvih odlika svakog benda je odlazak na turneje.

Međutim, ono što je zapravo Sixx A.M.-u potrebno da bi profunkcionisao kao pravi bend, je slobodno vreme kojeg njegovi članovi imaju najmanje. James Michael je moglo bi se pretpostaviti najfleksibilniji što se toga tiče. Njegov producentski i studijski rad zahteva dosta vremena ali je šteta da se jedan tako talentovani muzičar češće ne oprobava na turnejama i živim nastupima.U svakom slučaju njegov producentski rad, koji je prepoznatljiv i na ovoj ploči, zaslužuje sve pohvale.


DJ Ashba je sa druge strane dosta zauzet, zahvaljujući svojoj ulozi koji ima u bendu Guns N Roses. Besomučne turneje koje praktikuje ovaj bend ostavljaju mu vrlo malo prostora za ostale aktivnosti. Iako je od 2009.godine kada je i postao član GnR-a, Ashba posetio gotovo svaki kutak na kugli zemaljskoj, a za 2015.godinu najavljena je nova turneja. To će svakako umanjiti mogučnosti za Sixx A.M. Njegovom "poslodavcu" Axl Rose-u, čini se ne pada na pamet da pravi novu muziku: a i zašto bi, pa prošlo je tek 7 godina od zadnjeg izdanja, tek upola od onoga koliko se čekalo pre toga. I pored toga što s vremena na vreme i sam Ashba kao i ostali članovi pominju, kako Axl Rose u svojim tajnim odajama krije materijal za ne jedan ili dva, nego tri albuma, čini se da od toga neće biti ništa. Kako god bude bilo, DJ Ashba i dalje ostaje vremenski zavistan od toga kojim će pravcem dalje Gunsi.

Uprkos svemu što smo do sada rekli, potpuno je jasno da sudbina Sixx A.M.-a zavisi potpuno od toga šta će reči njegov šef, Nikki Sixx. Cela priča je zapravo i počela tako što je Nikki okupio ekipu koja bi uradila soundtrack za njegovu knjigu koja je tada izašla. Malo po malo došlo se i do drugog pa i do trećeg albuma. To je već ozbiljan broj pesama koji pruža priliku za dalju nadgradnju ali i za izvođenje prvoklasnih živih nastupa. Od svih svojih projekata koje je Nikki Sixx imao, ovaj je dogurao najdalje. Nakon samopotpisivanja "smrtne presude" svom sopstvenom bendu zajedno sa ostalima, Motley Crue su se obavezali da će im turneja koja počinje 2015.godine biti poslednja. S obzirom da postoji i nekakav pravni ugovor, ukoliko bi se to obistinilo, stari Sixx kojem je već 57 leta, imao bi i previše vremena da se bavi svojim porodičnim životom. Naravno to ostavlja i dosta slobodnog vremena za Sixx A.M. Međutim možda je sve to i neka vrsta trika. Vrlo je moguče je da su se motlijevci već dogovorili da neki ponovni "reunion" ostave kao kec u rukavu za godine koje dolaze.

Vreme će u suštini pokazati svoje. Za sada Sixx A.M. ima svoju aprilsku turneju kao i jedan nastup u Tokiju u februaru. Da li će ili neće ići dalje od toga zavisi od mnogo faktora. Da su dužni svojim fanovima živog sviranja svesni su i sami. Njima dakle prepuštamo da se "skontaju" oko planova za budućnost jer bi bilo šteta ako sve ostane na ovome do sad. Nama fanovima sa druge strane ostaje da uživamo u muzici i gledamo snimke sa Youtube-a, jer će privilegiju da ih vidi, ove godine  imati samo domaća USA publika.

Eh da još nešto za one koji možda ne znaju: naziv benda Sixx A.M.- predstavljaju inicijali Sixx, Ashba, Michaels.


Linkovi:


Sixx AM Facebook
Sixx AM Official
Nikki Sixx Facebook
DJ Ashba Facebook
James Michael Facebook
Sixx Sense Radio

Album poslušajte ovde: 

februar 2015.godine                                                                           Autor: Janko Petrović

Rival Sons - Great Western Valkyrie (2014) Recenzija - California rock style

Rival Sons najbolji rock bend 2010-ih?

 Da li je Rock 'n' Roll mrtav? Naravno da nije i nikada to neće biti, bez obzira na vrstu i kategorizaciju. Rival Sons su jedan od najnovijih i najsvetlijih primera očuvanja i nastavka nečega što se naziva Rock 'n' Roll zaveštanje. Ako vas neko kao što je Jimmy Page u superlativu pominje u štampi, dok vam sa druge strane lično Steven Tyler sedi na probi, onda u odnosu na to ni naslovnice renomiranih muzičkih magazina i nastupi na najvećim svetskim festivalima nisu baš neko preterano merilo vaše vrednosti. Ovi momci iz Kalifornije su i više nego legitimni naslednici onog najboljeg što je tamošnja muzička scena ikada podarila. I ne samo to, Rival Sons su trenutno i najveća svetska rock n roll atrakcija.  

Njihov jedinstveni zvuk, imidž i muzičku filozofiju možemo staviti u domene rock-a, blues-a, soul-a, ali nikako ne možemo za njih reći, što je česta greška,  da su običan "retro" bend. Retro je zabranjena reč u ovom tekstu a i u buduće, jer muzika koju ovi momci stvaraju je sve samo ne retrogradna. Pre bi se reklo da ona u sebi sadrži i prošlost i sadašnjost i budućnost. Sa druge strane ipak, Rival Sons nisu bend koji je "izmislio toplu vodu" što verovatno može biti kontra argument sveu ovome. Bez obzira na to, način na koji oni spajaju novo i staro predstavlja njihovu najjaču karakterestiku, uz nedvosmisleno veliki muzički talenat koji poseduju.

Pored toga, ovu grupu krasi i specifičan imidž tj vizuelni nastup, što predstavlja jednu od osnovnih predispozicija za muzički uspeh (na našim prostorima nepoznat i zanemravian aspekt). Članovi benda nekako odudaraju od standardnog rock klišea po tom pitanju a i njihov spiritualni način života samo je još jedna od zanimljivih stvari koja ih krasi i razlikuje od mnogih drugih bendova današnjice..

Ono što je svakako zanimljivo je i to da Rival Sons nisu prva stanica u karijeri članova benda. Za gitaristu  Scott Holiday-a ( to je ovaj brka sa slike) ovo predstavlja treći pokušaj proboja na muzičkoj sceni nakon godina sviranja i neuspeha sa svojim prvobitnim bendom HumanLab.  Nakon toga gitarista osniva novu grupu pod nazivom Black Summer Crush i to sa sadašnjim bubnjarem Rival Sons-a, Michael Miley-om i basistom koji je takođe bio originalni član Rival Sons-a, Robin Everhart-om. Njega je 2013. zamenio Dave Beste koji je danas regularni basadžija ovog benda.  U međuvremenu je i ovaj projekat propao, te se Scott Holiday još jednom našao na prekretnici. U tom trenutku bubnjar Michael Miley mu predlaže svog dugogodišnjeg prijatelja i kolegu iz raznih muzičkih projekata, inače fenomenalnog pevača Jay Buchanan-a . To se desilo 2009.godine i upravo je to godina koja se uzima za početak karijere Rival Sons-a. 

Svet je svakako dobio jedan fenomenalan novi bend ali u isto vreme i novi rock n roll dvojac, Holiday-a i Buchanan-a, koji će se momentalno uklopiti u muzičko-kreativnom smislu i do danas činiti okosnicu ovog benda, po ugledu na mnoge rock n roll velikane (na relaciji gitarista-pevač). Holiday-ov šmekersko bluzerski način sviranja i Buchanan-ov takoreći "akrobatski soul rock" vokal predstavljaće svojevrsni "trejdmark" Rival Sons-a uz nezaobilaznu ritam sekciju ali i povremeno prisustvo klavijatura i organa. Iste godine pod imenom Rival Sons, ovi momci izdaju i prvi album pod nazivom Before The Fire, sa kog je većina pesama nastala iz perioda Holiday-ovog neuspelog pokušaja sa bendom Black Summer Crush. Nakon turbulentnog početka Rival Sons izdaju još dva fenomenalna albuma Preasure And Time iz 2011. i Head Down iz 2012.godine što ih momentalno lansira u samu orbitu svetskih muzičkih dešavanja ali i velikog interesovanja medija. Njihova karijera je od početka bila u konstantom usponu a trenutno se nalazi na najvećoj do sada mogućoj tački u 2014.godini, godini izdavanja njihovog četvrtog po redu albuma Great Western Valkyie, po mnogima i najboljim do sada.



Great Western Valkyrie 2014  (Earache records)


Kao što je već rečeno album Great Western Valkyrie predstavlja četvrto izdanje benda koje je svetlost dana ugledalo ovog leta, tačnije juna meseca ove godine. Ukratko, album je pravo malo remek delo. Može se reći čak i epsko ostvarenje ovih momaka koji su time uspeli da unesu jednu pozitivnu muzičku novinu u današnju umornu muzičku scenu. Ovaj kalifornijski bend pod producentskom palicom Dave Cobb-a, a pod vođstvom "odmetničkog" dvojca Holiday-Buchanan, na ovom albumu zvuči bolje nego ikad do sada. Album obiluje jedinstvenim gitarskim tonovima, unikatnim pevanjem, nenametljivošću, neočekivanim preokretima i melodijama, umerenošću ali i dovoljnom dozom oštrine i prljavštine.

Pesma Electric Man, koja otvara ovo izdanje, uvodi nas jednim teškim "fuzzy" rifom koji dodatno pojačava i klavijatura , koju je na albumu odsvirao Ikey Owens. Rifovi i ritam sekcija su u isto vreme toliko jaki i brutalni da momentalno osvajaju slušaoca, ali sa druge strane vrlo umereno isproducirani, tako da Jay Buchanan ima otvoren prostor u kome pokazuje svoje pevačke sposobnosti. "Take you to the shugar shack" odzvanja iz najvećih dubina njegove duše i prelazi u svirepi refren koji se neprestano ponavlja. Bolje pesme za otvaranje ploče od ove jednsotavno nema. Na mestu broj dva, numera Good Luck i još jedan groove rif koji isporučuje Holiday, idući preko po malo psihodeličnih strofa, da bi se na kraju pretvorio u refren koji Buchanan majstorski boji najboljim bojama sopstvene "vokalne palete". U sledećoj pesmi Secret, Buchanan će pokušati da otkrije neke tajne, ovog puta u nekom plantovskom stilu, a furiozna ritam sekcija dodaje svu potrebnu žestinu ovoj pesmi. Mora se takođe napomenuti i velika uloga klavijature, tj organa, u ovoj pesmi koja pravi odličnu podlogu, kao i šmekerski neupadljivo soliranje na gitari. Naredna Play The Fool odiše jednim veselim  "oo-oo" refrenom što pesmu stavlja u položaj levitacije između drskih elektrifikovanih Holiday-ovih rifova i nešto mekšeg vokala. E sad, ako do sada niste štiklirali svoju omiljenu pesmu na ovom izdanju spremite se za Good Things, jednu malo laganiju bluesy stvar za jedan pravi chill out i reči "Enjoy it right now, because you never know when it's gonna end". Bukvalno tim rečima! Pesma nije ni balada ali ni rokačina već jednostavno ima neverovatan vibe koji momentalno osvaja.

Na šestom mestu nalazi se numera Open My Eyes, pa moglo bi se reći sigurno jedna od najboljih pesama na albumu uz teške i moćne fuzz rifove, solaže i melodije. Tu je naravno i bonamovsko "bubnjarenje" Michael Miley-a. U momentima kada Buchanan ponavlja ono "Somebody", čini  se da prisustvujemo stvaranju jedne od ultimativnih rock himni. Ova pesma je prva doživela i ekranizaciju i postala veliki hit. Rich and Poor, pesma koja potom sledi je jedno pravo remek delo u The Doors stilu. Izgleda kao  da je Morrison-ov šamanski duh ovde u potpunosti ušao u Buchanan-a, ili je pak to stvar uticaja  Doors-a koji su vladali tim prostorima pre jedno četrdeset pet godina. Bilo kako bilo "Ray Manzarek" klavijature samo upotpunjuju doživljaj kao i neprikosnovene gitarske deonice onog brke sa slike, Scott Holiday-a. Tako prosto a tako moćno! Na mestu broj osam nalazi se numera pod imenom Belle Star koja  sadrži sve moguće muzičke varijacije koje je ovaj bend spreman da isporuči. Smenjuju se udarci bubnjeva i bas gitare, sa laganim ali fluidnim predrefrenima i mirnim gotovo uspavanim refrenskim deonicama. Uvod u pesmi neodoljivo podseća na Led Zeppelin, i to recimo Achilles Last Stand. Međutim, samo uvod. Sve ostalo je jedinstveni Rival Sons trejdmark! Pretposlednja Where I've Been je zapravo prva prava balada, koja prilično umiruje i opušta nakon svega što je do tad moglo da se čuje na albumu. Poslednjoj pesmi Destination On Course fali zapravo samo jedna stvar, a to je što se njome završava ovo fenomalno izdanje. Ali dobro, tu je dobri stari "repeat" tako da neće biti problema.

Na kraju se sa sigurnošću može reći da ovaj album predstavlja najbolje ostvarenje ove kalifornijske četvorke do sada. Za razliku od prethodnih izdanja, koja se i  te kako mogu oceniti najvišim ocenama, GWW predstavlja sublimaciju onog najboljeg što su Rival Sons do sada u karijeri postigli. Retko koja pesma, gotovo ni jedna, ne nalazi se ispod standarda. Produkcija je kao što smo rekli na najvišem mogućem nivou i upravo je i to u velikoj meri doprinelo da se ovim izdanjem Rival Sons postave u sam vrh svetske rock scene. No ipak, to verovatno nije sve što ćemo od njih čuti, s obzirom da se radi o bendu i muzičarima srednjih godina. Ukoliko sve bude kao do sad, onda možemo spokojno čekati na neko sledeće izdanje a do tada tu je stari dobri ""repeat" i samo "repeat"!

Decembar 2014.godine                                                                     Autor: Janko Petrović

Audrey Horne - Pure Heavy (2014) Recenzija

Pure Heavy

Kada je reč o skandinavskoj rock-metal muzici, uvek se nekako prvo na umu ima ta  ekstremnija varijanta, koja se obično uobličava u pravcima poput black, death, doom metala i sl. Norveška je svakako jedna od zemalja u kojoj ovakave vrste metal muzike imaju najjače uporište, pre svega black metal. Legendarni bendovi poput Mayhem, Burzum, Dimmu Borgir, Immortal najpoznatiji su izdanci ovog pravca. Međutim, ako malo pogledamo "drugu stranu medalje", Norvežani imaju čime da se podiče i što se hard 'n' heavy muzike tiče. Ovo je upravo priča o bendu Audrey Horne, koji i te kako ume da svojom muzikom razmrda i razroka hladne norveške noći, i to u samoj "prestonici" black metala i najvećem gradu na norveškoj obali Atlantika, Bergenu. 

Ovaj stoprocentni bergenski (patriotski) bend nastaje još 2002. godine. Današnju postavu čine: pevač Torkjell Rød (Toschie), gitaristi Thomas Tofthagen i Arve Isdal (Ace Dale), basista Espen Lien i bubnjar Kjetil Greve. Ime benda nastalo je po liku koji Sherilyn Fenn tumači u TV seriji Twin Peaks a ovi momci su do danas izdali čak pet albuma, zaključno sa poslednjim iz 2014.godine pod nazivom Pure Heavy. Audrey Horne je u suštini jedan izvanredan classic melodic rock bend i pored činjenice da su gitaristi Thomas Tofthagen i Arve Isdal uporedo i članovi nekih ekstremnijih metal bendova poput Sahg odnosno Enslaved. To je možda i ključ uspeha i proboja ovakve muzike u podneblju ekstremnijih metal pravaca.

Međutim, kada se diskografija ovog benda sagledava u celini, dolazi se do zaključka da su upravo tri zadnja albuma ono pravo što Audrey Horne danas predstavlja. Na albumu Audrey Horne iz 2010. i Youngblood iz 2013.godine uočava  se odlučan otklon ka klasičnom hard rock-u. Pure Heavy je logičan nastavak toga, s tim što je pojedinačno definitivno najbolji do sada. 

Dakle, Pure Heavy je jedna sjajna, gotovo prefektna classic rock ploča, i to ni manje ni više nego iz 2014.godine. Napraviti ovako nešto u današnje vreme je veoma opasno i za to je potrebno pre svega veliko iskustvo, smelost i lucidnost, a to upravo ovi momci i imaju. Na albumu se nalazi 13 pesama od kojih su dve bonus. Već u prvoj pesmi Wolf In My Heart, ovi Bergenci otvaraju vrata na kojima velikim slovima piše: CLASSIC ROCK! Twin lead gitare Totfhagen-a i Isdal-a u Thin Lizzy maniru, bombastični refren u The Who meets Led Zeppelin stilu. Toschie kao vokal dokazuje da je na visini zadatka i avantura je spremna za početak. Nakon odlične otvarajuće pesme sledi Holy Roller, nešto malo brža stvar. Nazire se tu neki Judas Priest reklo bi se, sa takođe "bratskim" vodećim gitarama. Sledeća pesma Out Of The City, i evo jednog Thin Lizzy klasika! Mislim da bi i sam Philq Lynott uživao u jednoj ovakvoj pesmi. Ujedno i prva koja je doživela ekranizaciju sa ovog albuma. Nakon nje ponovo jedna malo opasnija, tvrđa, "crounchy" pesma Volcano Girl, sa bombastičnim i pevljivim "whoa" refrenom i uz neizbežne gitare, Eh ti "bratski lead-ovi", kako ih je lepo čuti! Sledeća Tales From The Scrypt je potpuni David Lee Roth, Van Hallen stil sa svim svojim raksošem LA muzike. Sledeća stvar Diamond traje svega minut i po, to mu dođe kao neki Interlude. Po meni nepotrebno ali tako su svakako radili i idoli ovih momaka. Posle kraćeg predaha Audrey-evci se bacaju na još jednu Priest-Maiden vozajuću rokačinu Into The WIld. Do kraja albuma slede redom još jedna classic classic stvar Gravity , potom nova gitarska maidenovska High and Dry. Pretposlednja Waiting For The Night je već malo u američkom stilu, mogla bi čak i u neki akcioni film da upadne kao tema. Skroz mi na to liči. Poslednja Boy Wonder je u nešto mračnijem i progresivnijem maniru od drugih, što je i logično s obzirom da gitaristi dolaze iz bendova poput Sagh i Enslaved. Tu su naravno i dve bonus pesme Let Live i Between The Devil And The Deep, malo slabijeg kvaliteta, no dobro, zato  i jesu u bonusu na albumu. 

Thin Lizzy, Led Zeppelin, Judas Priest, Van Hallen, Iron Maiden, sve se to može pronaći na ovom izdanju, ali nemojte me shvatiti pogrešno. Nije to krađa, to su jednostavno uticaji, jedan omaž tim velikim grupama, Sudeći po komentarima samih članova benda, iz štampe i iz raznih intervjua, oni se toga ni malo ne stide već to sa ponosom ističu. Sa druge strane sve je lepo upakovano i isproducirano na najvišem nivou u današnjem maniru. Mnogima će ova ploča zvučati dosadno, jer je  sve to "već viđeno", vraćanje u prošlost itd, dok će se pravim classic rock sladokuscima verovatno dopasti, u to ne sumnjam, makar u trenucima kada budu poželeli da malo promene albume starije od tridesetak godina, a da ostanu pri tom u istom polju rock n roll-a. Šteta je samo što Audrey Horne nisu malo poznatiji široj svetskoj javnosti i što nisu tako "veliki bend", uprkos tome što im  je ovaj poslednji  album velik i grandiozan, kao recimo Sognefjord!



Audrey Horne Facebook
Audrey Horne Official

novembar 2014.                                                                                   Autor: JP

Dregen - Dirty Blues and Sleazy Booze

Dregen 2013.

Još u jesen 2013.godine svetlost dana je ugledao prvi "solo" album legendarnog gitariste i osnivača švedskih sastava Backyard Babies i The Hellacopters, poznatijim pod imenom Dregen. Ovom prilikom prenosim tekst-recenziju koju je još tada napisao Dušan Perović, moj veliki prijatelj, istomišljenik i brat, i to sve u sklopu mini "feljtona" o novim skandinavskim grupama i muzičarima. O ovakvim remek delima nikada nije kasno govoriti a posebno ako se uzme u obzir da su se i sami Backyard Babies nakon gotovo šest godina pauze ponovo vratili i krenuli sa radom na novom albumu koji se očekuje naredne godine.

Jednostavno rečeno čovek je objasnio neke stvari! U principu sada već univerzalna i dobro poznata prosto proširena rečenica, može se upotrebiti i za ovaj prvenac, Andreas Tyrone Svensson-a poznatijeg joši pod imenom Dregen. "My Lord Sweet Satan" pitao sam se i mislio u sebi, da li će zaštitno lice Backyard Babies-a, uspeti da podnese taj celokupni teret i lansira u zvučnu orbitu nešto što će biti zavredljivo pažnje uha. Moram priznati, već na prvo slušanje moja konstatacija je bila: "to je to, to je to, rock n roll do koske"! Sirova energija koja neprestano teče, i sliva se iz pesme u pesmu, dominira kroz svih trideset i četri minuta albuma.Hipnotišući zvuk možemo okarakterisati kao idealan spoj ili svojevrsni silabus rock istorije, odnosno žanrova koji čine istu, tako da se kroz ovih deset naslova može čuti i hard rock, rock n roll, sleaze rock, punk rock, glam rock, garage rock, blues, country....

Međutim, ono što najviše ostavlja utisak na mene, jeste taj pristup zvuku, odnosno kako tako nešto veoma prosto može da zvuči tako dobro i krupno u isto vreme!? A to je vešto iskazano i opravdano kroz sjajno i upeglano muziciranje (od svirača do pevača), sjajne aranžmane i korišćenje, kako bi se to danas reklo jeftinih, ali dobrih fora i fazona. Kao primer možemo navesti Keith Richards manir sviranja gitare (koji ja lično obožavam), upotrebu klavira koji kroz sviranje samo jedne dirke kao i najobičnije zviždanje, mogu da podignu pesmu na još viši nivo od postojećeg i pridodaju sasvim jednu drugu dimenziju. Moram izdvojiti i neke lične favorite sa ovog albuma: Just Like That (pesma koja je prva doživela ekranizaciju) tera na momentalno mrdanje kolena, Flat Tyre On A Muddy Road definitivno ide uz neki chill i dobru pljugu, Pink Hearse dušu dala za petak, izdvojio bih još i 6 Till 10, Mojo's Gone, One Man Army ( koja me neodoljivo podse'a na No More Mr Nice Guy od Alice Cooper-a).

Jedno je ipak sigurno, a to je da ovaj album preovlađuje ogromnom kreativnošću koju je Dregen crpio svirajući i gradeći karijeru kroz Backyard Babies, The Hellacopters kao i kroz saradnju sa jednim takvim imenom i legendom kao što je Michael Monroe. Dregen definitivno ima znanje u malom prstu, što mu ipak ne smeta i ne sputava da upotrebi i ostalih devet kako bi dobio jednu tako savršenu kombinaciju  i celinu u muzičkom i tekstualnom smislu. Ja takvu jednu finu celinu i kombinaciju ocenjujem sa čistom peticom i sa zasluženim pridodatim plusem, i toplo je preporučujem svima. Ova doza energije će vam sigurno dobro doći i zagrejati vas kroz zimske dane koji slede, dok će vas uz letnje dobrano oznojiti.

Dregen Official
Dregen Facebook




Novembar 2014.                                                                                      Autor: Dušan Perović

Predstavljamo: SuperCharger - Denmark rock sensation!

U današnje vreme, što se rock-metal muzike tiče, Skandinavci imaju ubedljivo najjaču scenu u Evropi, ako ne i u svetu. Na našem kontinentu već davno drže primat u odnosu na nekadašnje gigante poput Britanaca i Nemaca. Pored toga većina bendova sa ovog prostora sasvim pristojno je prihvaćena i u ostalim delovima sveta, posebno u Americi. Tu pre svega prednjače grupe iz Švedske i Finske, koje su među prvima počele proboj ka vrhovima svetske rock scene i uspele da ostave neizbrisiv trag na istoj.  Ipak  i  druge zemlje ovog podneblja imaju svoje adute, poput Norveške i Danske. 

Međutim,  verujem da kod nas  danska rock-metal scena i nije toliko zastupljena i prepoznatljiva. Od starijih poznatijih grupa sigurno možemo izdvojiti "heavy shock metal" senzaciju King Diamond-a i njegov prvobitni bend Mercyful Fate. Tu su i "old school" glameri D.A.D i White Lion ( dansko-američki), koji su bili odlično uklopljeni celokupnu glam-sleaze rock scenu osamdesetih.  Naravno, ne smemo zaboraviti i najpoznatijeg Danca u rock-metal svetu, Lars Urlich-a, osnivača, vođu, idejnog tvorca i bubnjara legendarnog heavy metal benda Metallica. Pošto je  tokom velikog dela svoje duge karijere  danska zastavica ponosno visila sa Lars-ovog seta bubnjeva, onda ćemo i samu Metallica-u uvrstiti ovde. Dobro jedna četvrtina samo,ali dovljno je !

Od novijih bendova koji dolaze iz ove zemlje pre svega pomenućemo sve slušanije i sve popularnije Volbeat ( koje ću opisati nekom drugom prilikom), odnosno hard rokere  Supercharger, o kojem će ovde zapravo najviše biti i reči. Ova dva benda definitivno  "brane čast" Danaca na svetskim top listama,odnosno na velikim evropskim i svetskim muzičkim festivalima.

SuperCharger je bend koji se pojavljuje 2007.godine nakon izdavanja  EP-a Junkyard Spectacles. Danski rokeri od samog početka neguju svojevrstan miks rock muzike izuzetno glasnih gitara, klavira i harmonike, odnosno grubog "viski" vokala (kako sami kažu). Visoko energetski rock n roll sa izuzetno posvećenim "live" nastupima i neizostavnom "sleazy" tj prljavom dozom muziciranja, takođe predstavljaju jedno od glavnih oružija ove grupe. Današnju postavu čine Mikkel Neperus (vokal), Tomas Buchwald (gitara), Benjamin Funk (bubnjevi), Lars Rygaard (klavir) i Karsten Dines Johansen (bas). Jednom rečju grupa koju svakako treba pogledati uživo, i osetiti isporučivanje "super-napunjene" energije koje njihove pesme poseduju. Za sada imaju  tri vrlo zanimljiva izdanja kojima se mogu pohvaliti..

Debi album ovog kopenhaškog benda pod nazivom Handgranade Blues ugledao je svetlost dana 2009. godine i na njemu se može naći jedanaest pesama "visoko oktanskog" rock n roll-a, nešto poput Aerosmith-a i Motorhead-a na steroidima (sa produkcijske strane gledano), a sve prošarano zanimljivim brzim klavirskim deonicama. Nekim pesmama kao na primer Let's Roll i I Wanna Rock, takođe izvestan šmek daje i usna harmonika, u Hanoi Rocks stilu.Na albumu nema balada i sporijih pesama, gotovo sve su odsvirane u drskom, glasnom i prljavom maniru. Nepreus-ov vokal je u nekim trenucima čak malo i neprepoznatljiv i zamrljan, odnosno deluje kao neka vrsta growl-a. Sve u svemu, ona sirena koja otvara prvu pesmu (koja inače nosi naziv kao i sam album), dobro opisuje i ilustruje šta to slušalac zapravo može da  očekuje. Čim "ulete" klavijature i solo na wah-u, stvar postaje jasnija, Sledeća Gotta Get It Right uz naslovnu numeru predstavlja bolje trenutke u prvom delu albuma, dok se u drugom najviše izdvajaju Shame  Baby i verovatno najpoznatija Hell Motel. Sve u svemu, za one koji vole ovakav energetski super-napunjeni aerosmith-motorhead-acdc rock n roll, nema bolje stvari nego da zvučnike odvrnete do kraja i pustite da vam se soba pretvori u sliku sa omota.

Na sledećem albumu That's How We Roll iz 2011.godine, SuperCharger isporučuju takođe dvanaest novih pesama,s tim što ovoga puta papučica na gasu nije nabijena do daske, kao što je to bio slučaj na albumu prvencu. Produkcijski ova ploča zvuči manje "besno" od prethodne, što je verovatno i odraz muzičkog sazrevanja,ali ovi Danci nisu igubili prepoznatljivu  "sleazy" notu sa početka karijere. Sa druge strane ovaj album je i nešto raznovrsniji od prethodnog u samom muzičkom smislu. Prve dve pesme Heart On Overdrive i Rise And Fall su odlični rock n roll komadi brzog tempa, oštih rifova i praskavog klavira. Nakon njih sledi i prva varijacija u muzičkom smislu, nešto laganija stvar Are You Satisfied u potpunom brit-pop maniru. Pored toga SuperChager na ovom izdanju koketiraju i sa nekom vrstom "južnjačkog" rock-a, koliko to može uopšte zvučati "južno" s obzirom odakle dolaze. To se pre svega odnosi na pesme poput Mr. Ferguson, Ruters Of The Day kao i na poslednjoj Sunrise Over Reperbahn. Tu je i jedna lagana Redemption Song u duetu sa Mia-om Coldheart. Od ostalih već možemo reći klasičnih SuperCharger  "rokačina" sa bazičnom rock postavkom,  možemo izdvojiti You Disgust Me i  From Another Planet (moj favorit). Sve u svemu album zvuči sasvim pristojno u celini, neko će reći da bi možda ovako zvucali AC DC da  do današnjeg dana nisu ostarili. Ima tu takođe malo The Quierboys-a i Black Crows-a. Ovo izdanje je u svakom slučaju mnogo ozbiljnije i zrelije od albuma prvenca koji odiše tom nekom početničkom sirovošću,što svakako nije ništa loše. U suštini ako vam se dopao album prvenac, ne vidim zašto ne bi i ovaj.

Na trećem albumu Broken Hearts and Fallaparts, koji je izašao 2014.godine, dolazi neminovno do sublimacije svega onoga najboljeg što ovaj bend može da pruži, u odnosu na njihovu dosadašnju karijeru. Produkcija i sam zvuk albuma su najbolji i najprimereniji do sada. Danski "dinamit", kako se inače ovaj bend još naziva u rock n roll svetu,još jednom donosi dvanaest ( magična brojka) novih, svežih i onako energetski nabijenih pesama, Na samom početku jedan pravi punk rock ugriz i to u  Like A Pit Bull stilu, kako se inače i zove pesma, postaviće stvari na svoje mesto već na samom startu, a ukoliko posle toga pomislite da malo odmorite, sledeća Supercharged vam to neće dopustiti sigurno. Obe numere nekako neodoljivo podsećaju na "vibe" švedskih velikana Backyard Babies. Nakon njih sledi bez premca najveći hit ovog benda. Pesma Blood Red Lips na kojoj je uvodni rif na slajd gitari odsvirao David Johannesson član švedskog rock benda Mustasch, a kao gost se pojavljuje još jedan člam ovog benda Ralf Gyllenhammar. Ova pesma jednostavno poseduje sve ono najbolje od SuperCharger-a. Dovoljno energična, dovoljno "sleazy", sa jasnim i glasnim refrenima. Pravi pravcati hit! Nakon toga sledi još jedna "prljava" rokačina Hold On Body, kao i Five Hours of Nothing na kojoj možemo čuti i pevača već pmenutih Backyard Babies Nicke Borg-a. Naredna takođe slajdovana Yeah Yeah Yeah, kao i Suzi The Uzi dopunju ovaj album tako da ne ostaje baš mnogo mesta na kojem bi smo mogli reći da su SuperCharger omanuli. To je ta ujednačenost koja krasi ovu ploču. Do kraja albuma ostaje još tri veoma dobrih SC numera prolivenim svim onim što su ovi momci godinama prikupljali od svojih idola. Pre svega Get What You Deserve, The Crash i From The Gutter.  Kao i na prethodnom albumu i ovde se mogu čuti dve "southern" stvari. Prva je Hangover In Hamburg a poslednja baladoidna Goodbye Copenhagen sa kojom se i završava ovo više nego dobro izdanje. U svakom slučaju najbolji, najpotpuniji i najzreliji album do sada u diskografiji ovih danskih rokera. Ako do sad niste našli ništa što odgovara vašem uhu, ovde sigurno hoćete. Svakako poslušajte ovaj svojevrsni miks "sleazy" Backyard-a odnosno Guns-a sa njihvih UYI pesama u Izzy-Duff maniru.

To bi u suštini bilo sve što treba pomenuti kada je ovaj danski bend u pitanju, gledano iz muzičkog ugla. Za kraj bi se još samo osvrnuo na jednu jedinu stvar koja nekako odskače od svega, i to ne baš u pozitivnom smislu, a tiče se samog imena ove grupe. Jednostavno najslabija tačka je naziv SuperCharger, koji su ovi momci odabrali kao ime za bend. Slušajući njihove intervjue stekao sam utisak da su i oni sami svesni tog nedostatka. Jednostavno problem je u tome što postoji makar još deset bendova širom sveta koji su poznati pod ovakvim nazivom i to za neki dalji napredak može i te kako da uspori stvari. Da napomenem samo, autroska prava itd. Ime benda je jedna od najosnovnijih stvari u muzici, i tome se mora voditi računa. Možda u budućnosti i dođe do prmene naziva, ostaje da se vidi. No do tad, nadam se da će se naći oni koje će privući muzika ovih Danca. Eto makar do utakmice 14.novembra kada ćemo odmeriti snage sa njima u fudbalu...


SuperCharger Official Page

SuperCharger Facebook Page





Novembar 2014.                                                                                       Autor: Janko Petrović