Ice Nine Kills izbacili su početkom Oktobra novi i singl i spot za pesmu The Laugh Track. Po mom mišljenju radi se o jednom od najboljih spotova koji su izašli ove godine. Još ako ste fanovi Betmana i Jokera i cele te priče, onda nema teorije da mu nađete manu.
U redu, razumem, to je sve nekako suviše subjektivno izrečeno. Ipak, čak i ako vam se ne dopada, i ne volite nešto posebno moderan metal ili metalcore, bez obzira, pogledajte spot i nećete se pokajati.
E sad, vi znate da Junkyard ima i YouTube kanal na kojem radi razne reakcije, analize i ostale zajebancije. I nadam ste da ste pratioci kanala, jer ako niste, onda ste propustili najnoviju epizodu u kojoj ne pravimo nikakvu reakciju ni i analiziramo The Laugh Track.
Reč je o nečemu sasvim drugačijem. Spot je toliko dobar da sam morao da otkrijem gde je sniman. I baš to je tema pomenutog videa - nalazimo tačno mesto gde je sniman spot grupe Ice Nine Kills za The Laugh Track.
I tako gostovah ja u svom prvom podkastu ikada. Da da. Tolike godine se bavim ovim čime se bavim na ovim stranicama a tek sada dobih prilikom da malo prozborim. A sve to je bilo moguće zahvaljujući Antoniju Šariću, sada već mogu reći legendarnom hrvatskom radio i podacast voditelju, i velikom poznavaocu i ljubitelju rock i metal muzike 80ih.
Njegov podkast "Svijet Oko Mene" je jedna izvanredna i retka priča. Retka na ovim našim prostorima, kako god budete želeli da ih nazovete. Viđao sam razne pokušaje podkasta prehodnih godina na temu rock i metal muzike ali po pravilu ništa od toga nije opstajalo. Tri četri epizode i aj ćao. Slaba slušanost, slabo razumevanje toga šta je uopšte podkast. Kod Antonija to sva sreća nije slučaj, obzirom da je ovo bila čak 106.epizoda.
Kad smo kod toga koliko se podkasti slušaju i prave kod nas, pa još posebno ovi o rock i metal muzici, čisto jedan mali info: Pre nego što sam prešao da radim sajt na engleskom, ovde na ovim stranicama imao sam (i dalje imam), tekst o tome "Šta je to podkast" - i mogu vam reći da je to najotvaraniji članak na ovom sajtu ikada i dan danas...
No, da ne dužimo i da se vratimo na moje gostovanje, i moj kratki izlet do Zadra, odakle Antonio i vodi ovu celu priču. Tema epizode bila je grupa Ratt i njihov album prvenac Out Of The Cellar. Rekli smo o tom opakom izdanju sve i šta treba i šta ne treba. Prošli kroz istorijat i kroz što šta je ovaj bend učnilo tako velikim i bitnim, ili skroz nebitnim.
Dotakli smo se naravno i drugih stvari, a u uvodu je bilo reči i o meni, mojoj muzičkoj karijeri, o tome kako je počeo Junkyard itd.. .
Pa ako vas to zanima vi poslušajte. Zapratite podkast i obavezno preslušajte i druge epizode. Edition 1984 je ovo gde sam i ja upao, ima tu još mnogo drugih interesantnih albuma, a ima i drugih stvari vezanih za hrvatsku muzičku scenu.
Aj pa tako. Imate dole linkove i izbegavajte YouTube jer na njemu nema muzike. A bez muzike slušanje ovoga nema smisla!
Ukoliko volite Ratt i bendove iz 80ih, ne vidim zašto ne bi ste zapratili ovu sjajnu priču!
Na svojoj poslednjoj Gitarijadi bio sam tačno pre 20 godina. Leto 2005. Sećam se odličnog nastupa Atomskog Skloništa sa Tifom koji je izašao da peva pesmu Pakleni Vozači sa pozdravom publici: "al ste lijepi, lepi". Bio je tu sa svojim pajtašem iz Jagoda i Dugmeta, Alenom Islamovićem. Bio je tu nekim čudom i Milić i njegov Vatreni Poljubac i gomila power metal bendova koji su se takčimčili.
Tih ranih godina prve decenije novog milenijuma power metal je bio verovatno najpopularniji žanr među metalcima kod . Power sa raznim primesama naravno, od death, black do symphonic elemenata. Kad se samo setim bendova kao što su Alogia, Aeterna, Atlantida, Nightfall, Dargoron, Rain Delay, Abonos, pa čak i Art Diler., iako sam fan jedne potpuno drugačije vrste rocka i metala, moram da priznam da je to ipak bila jedna ozbiljna scena.
No ipak, ne sećam se tačno ko je od navedenih sve tada svirao, ali se sećam da je te 2005.godine pobedio bend koji je u jednoj svojoj pesmi pozivao ljude "na bermude". "Vodi me, na bermude" glasio je rafren. Ukoliko me pamćenje zaista služi. Imena benda, normalno, i da hoću, ne mogu da se setim. I nije bio power metal, niti bilo koj drugi metal.
A što se društveno političke situacje iz tog doba tiče, mogu je opisati samo jednom rečju - "milina". Internet je i dalje spor. Društvenih mreža ni na vidiku jer će Myspace kod nas postati popularan tek godinu nakon 2005. YouTube je star svega 4 meseca! Da, da, i to u Americi naravno. Mi ćemo krenuti da ga opipavamo tek nešto kasnije. Muziku i dalje slušamo na cd-ovima, što rezanim, što piratskim koji su te godine počeli polako da iščezavaju. Jbg, mp3 piraterija uspela je da uništi čak i cd pirateriju, pa vi vidite. Striming servisi još uvek ne postoje, ali se nalaze u prenatalnoj fazi. Koncerti su puni a mi nemamo čime da ih snimamo i slikamo do besvesti. Telefoni su nam crno beli i uglavnom igramo zmijice na njima i kad ima kredita šaljemo sms-ove voljenim i dragim osobama. One koje još uvek to nisu, a mi bi želeli da jesu, u te svrhe poso je radilo dobro staro "cimanje".
U redu, ali šta je sa političkom situacijom? Ukratko - uživamo u čarima privatizacije, i rasprodaji privrede na sve strane. Uživamo i u umeću Koštuničine vlade bez DS-a ali sa podrškom SPS-a i opskurnim strankama poput G17+ i SPO. Uživamo i u Ahtirsarijevim planovima za rešenje Kosova (khm, jel se seća neko toga). A pošto jbg 2003. nismo bili spremni za ulazak u EU, nestrpiljivo čekamo tu sudbonosnu 2007.godinu, jer su nam dobre čike iz najdemokratskije tvorevine svih tvorevina obećali da ulazimo baš tada. Samo je potrebno da otkačimo jedan deo zemlje, pohvatamo osuđenike, otuđimo još privrede i resursa i "usaglasimo" još nekoliko drugih sitinica. "Ljudi hoće u jEvropu, a ti vućeš nazad", reče jednom jedan naš poznati glumac.
Ako se sada miunjevitom brzinom teleportujemo 20 godina kasnije, zahvaljujući brzom internetu i smart telefonima, jasno nam je da u EU nikad nismo ušli iako smo sve zahteve ispunili. Društvene mreže, strimovanje, YouTube i ostala zamajavanja imamo u izobilju. I više nego što je potrebno. Svega imamo. Sve smo to za ovih 20 godina dobili, ali smo smo zato izgubili slobodu (koja ni tad nije bila nešto, al ajde), dostojanstvo, ljudskost, osećaj za druge, osećaj za zajedništvo, zajedničko ili više dobro. Ma sve! Izgubili smo i još mnogo toga materjalnog iz prethodnog pasusa, nego ne bih da dužim jer i sami o tome sve već znate.
A Gitarijada? Gitarijada je ostala ista, tu gde jeste, u malenom Zaječaru na istoku zemlje. Čak je i nekoliko izvođača za ovu godinu isto kao i pre 20.
Ali ovoga puta ipak postoji jedna veoma bitna razlika. Gitarijade možda neće ni biti, jer, na njoj po svemu sudeći neće imati ko da svira.
Zbog katastrofalne političke situacije u zemlji koju neću da vam prepričavam jer je i sami znate, a da je kojim slučajem ne znate ili ne razumete, do ove stranice NIKADA ne bi ste ni došli, tako da, Gitarijade ove godine praktično neće ni biti.
Krenulo je sa otkazivanjem nastupa uvek glasnim i besnim Goblinima (otkazao im organizator). Sve to inače nije prvi put da im se ovog leta dešava. Razlika je u u tome što su ovoga puta i ostali bendovi stali uz svoje kolege. Redom su otkazivali NIT, Deca Loših Muzičara, Bolesna Štenad, Električni Orgazam, SARS, kao i komšije Brkovi. Poslednji koji su to učinili su i niški velikani Kerber dok je Whitesnake bez Coverdale-a to uradio još među prvima. Ostali su samo Riblja Čorba (ne razumem stvarno zašto postoji bend sa takvim imenom), Generacija 5, kao i komšije Atomsko Sklonište i Alen Islamović.
Verovatnoća da će ostati sami da sviraju je veoma mala, a s obzirom da je većina otkazala, proglašavam ovu Gitarijadu otkazanom i neuspelom. I dobro je što je tako. Za razliku od čudnih koncerata po gradskim trgovima, palankama i selima, kojih je biilo kao ladne vode u prethodnih 13 godina, Gitarijada ima neuporedivo veću simboličku vrednost i ovo otkazivanje bendova ima mnogo veću težinu u datom trenutku. Da vam ne objašnjavam dalje. Znate i sami. A sledeći put kad vidite "Festival taj i taj iu tom i tom gradu ili palanci", setite se Gitarijade, setite se ko to sve organizuje i kako organizuje... ako se do tada već nešto be promeni.
Ok, vreme je za jedan mali Guns N' Roses story-telling. Ne zato što trenutno nemam o čemu drugom da pišem, već iz prostog razloga što je Axl Rose samo to započeo.
Na koncertu u Luksemburgu, inače prvom ikada u ovoj maloj evropskoj zemlji, Axl se obratio publici ispričavši priču o tome kako je nastao naziv za notornu (i za sada poslednju) GnR pesmu The General.
Dakle, pre nego što nastavite sa čitanjem šta mislite kako je jedna od muzički najkontraverznijih i lirički najtežih pesama grupe Gunsa dobila ime?
Ni manje ni više nego po reklami za "The General Fried Chicken", ili kako se to već piše s obzirom da mi brend nije poznat pošto nisam iz Amerike.
Da baš tako. Upravo onako kako je Axl ispričao na pomenutom koncertu. Međutim, fanovi Gunsa, bar oni najžešći, verovatno nisu bili iznenađeni ovim otkrićem.
"Nazvali smo je The General jer smo jeli General's chicken. Ali kada sam je predao Axl-u, on je mislio da se tako zove jer sam se zezao sa Tommy-em (Tommy Stinson, bivši basista benda iz CD ere), koji je bio muzički direktor bendskih proba, da se ponaša kao general."
Po rečima Brain-a, Axl je bio začuđen, ali je prihvatio. I to vam je to. Ništa fancy ništa spektakularno. Tako je, bar do sada, najuvrnutija pesma Gunsa dobila ime.
Ako na to dodamo Buckethead-a koji je u to vreme bio gitarista u bendu, a koji je bio fasciniran kokoškama i piletinom do te mere da je verovao da je on jedna od njih i u studiju imao svoj lični kokošinjac, onda i ne čudi što fanovi nikako ne mogu da se zduše sa ovom intrignatnom pesmom.
“That’s what [Brain] named the song after - a fried chicken commercial.”
Story time with Axl again last night in Luxembourg, this time about The General! Funny thing is Brain already told us this in an interview years ago so it isn’t news, but it’s cool to hear Axl confirm it. pic.twitter.com/CqOv9UWdW5
Alice Cooper bend se nakon 50 godina od razlaza vratio sa novim albumom pod nazivomThe Revenge Of Alice Cooper. Pokušaj da se oživi davno zaboravljeno vreme šok rock-a ili jedan običan bluzi snuzfest? Hajde da vidimo!
Kao što rekoh radi se o ploči koju potpisuje bend a ne solo izvođač Alice Cooper. Po tome ovo je osmi album u karijeri ove grupe i prvi nakon 1973.godine i albuma Muscle Of Love. Ne treba ga mešati sa dvadeset i dva izdanja koja je legendarni pevač izbacio pod sopstvenim peseudonimom.
Michael Bruce, Dennis Dunaway, Neal Smith kao i Vincent Furnier lično, opisuju ovaj album kao nešto što su hteli da naprave umesto Muscle Of Love , još tada, s obzirom da to izdanje nije opravdalo očekivanja nakon visoko podignute lestvice i legendarnog izdanja Billion Dollar Babies, izdatog te iste 1973.godine.
Namera i ideja da se u 2025 izbaci album su svakako za veliki respekt, ali što se tiče uspeha, čini se da je tu negde - reklo bi se polovično.
Ima tu zanimljivih pesama, nije da nema, ali nekako premalo. Pored toga album je predugačak za današnje pojmove konzumiranja muzike sa svojih četrnaest pesama. Da su ga skratili za jedno četiri komada to bi već ličilo na nešto. Pre svega tu mislim na pesme kao što su Money Screams, Intergalactic Vagabound Blues, What Happened to You i I Ain't Done Wrong. Nepotrebne bluzi stvari bez nekog posebnog vajba.
Jednostavno ne mogu da se pretvaram da sam u 70im i da ovakvi komadi prijaju mom ukusu i uhu. Mada možda i jesu neki podgrejani demo primerci još od tada. Ko će ga znati.
Sa druge strane, ono što stvarno valja i na šta treba obratiti pažnju jesu fantastična Kill the Flies, koja je onako prava Alice Cooper priča sa prizvukom 70ih ali u dovoljnoj meri da vas hipnotiše i stvarno vrati u to vreme na tih nekoliko minuta. One Night Stand takođe daje slične vibracije uz dodatnu dozu horora i nečeg zlog. Up All Night je rokačina za zabavu, dokBlack Mamba ujeda i bljuje otrov na prvi dodir. Iznenađenje je pesma pod nazivom What a Syd dok je Crap That Gets in the Way of Your Dreams naka vrsta zajebancije.
Na kraju album zatvara See You in the Other Side u kojoj čika Alice poručuje (bukvalno), da ćemo se slušati i rokati čak i kada njega ne bude bilo: I'm gonna be with you on the other side/We'll rock and roll all night away.
Sve u svemu, dopadljivo na prvu loptu ali kao što rekoh, nekako polovično i sa previše nepotrebnih pesama. Da se čovek uplaši kao što piše na omotu? I ne baš.
Gitarista Glen Buxton koji je bio član Alice Cooper benda i koji je preminuo 1997.godine se može čuti u pesmi What Happened To You
Ukratko:
Najbolje tri pesme po mom mišljenju: Kill the Flies, One Night Stand i Black Mamba
Za izbegavanje:Money Screams, Vagabound Blues, What Happened to You i I Ain't Done Wrong.
Bonus:
Pitanje: Ne znam šta Alice-a tera da se vraća snimanju albuma sa starim bendom kada u svojim redovima ima sjajne songwriter-e kao što su Tommy Henriksen, Nita Strauss i Ryan Roxie. Ja bi radije slušao šta njihove gitare imaju da kažu!
Album cover: Omot je fantastićno odrađen. Izgleda kao najava za neki opskurni niskobudžetni horor film. Definitivno jedan od onih "da su ona stara vremena, sigurno bi ga kupio samo zbog omota pre nego da ga uopšte čujem".
Kultni slovenački bend Leibach održao je koncertu je u niškoj Banovini prvi put nakon osam godina pauze i to u sklopu OPUS DEI REVISITED.
Ova turneja bazirana je na pesmama sa albuma Opus Dei iz 1987.godine koji je ove godine dobio i remasterizaciju i novo izdanje. Leibach na ovoj turneji izvodi sve pesme sa ovog legendarnog albuma.
Sjajna atmosfera uz pevanje i skakanje ali i 16 minuta tišine za nastradale u Novom Sadu na polovini koncerta, ovekovečili su ovaj događaj u gradu na jugu Srbije. Iako je od Leibach-a poruka je bila jasna kao dan. Na kraju koncerta orilo se i “ pumpanje” nakon čega se bend vartio na bis da dovrši započeto.
Nakon Beograda i Ušća Guns N' Roses su nastavili sa svojom svetskom turnejom predugačkog imena, nastupom u Sofiji da bi potom došao i Beč.
Između ta dva koncerta desila se velika tragedija, odlazak Princa tame Ozzy Osbourne-a, pa su Gunsi samim tim svoju posvetu dali na pomenutom koncertu u Beču. Svirali su čak dve Black Sabbath obrade, što nikako nije bio slučaj do sada jer se uglavnom izvodila uvek po jedna. Ovoga puta i Never Say Die i Sabbath Bloody Sabbath.
Ipak, ono što mi je ostavilo najveći utisak je Axl-ov komentar pre izvođenja pesme Never Say Die. U svom stilu, nekada veoma brbljivi frontmen rekao je sledeće:
"Slash i ja smo prvi put slušali zajedno ovaj album. Bio je to jedan od onih albuma za koje su mediji rekli da je sranje ali medije ne treba slušati i uvek treba sami da pravite svoj izbor. Ovo je Black Sabbath pesma koja govori o tome da nikada ne treba odustati i zajebati sve!"
Voli čovek Never Say Die!. Nije ni čudo da su baš sa njega izvukli pesmu Junior's Eyes koju realno ni najveći fanovi Sabbath-a ne slušaju i odsvirali je na Back To The Beginning koncertu. Da imam uvid u analitiku na Spotify-u ili Tjubu, pa da vidim koliko se ta pesma slušala nakon toga. Verovatno mnogo. A jbg, uopšte nije ni loša. Stari su znalci taj Axl i Slash.
“Slash and I started listening to this Black Sabbath album. It was one of those albums that media said wasn’t good. You can’t listen to media, you gotta make your own choice. This is a Black Sabbath song and it’s about not giving the fuck up.”
Au, kako dobar bootleg koncerta grupe Gost i to ni manje ni više nego iz legendarnog Madison Square Garden-a u Nju Jorku. Slušajte ovo i sačuvajte pre nego ga Ghost ili YouTube zabrane i skinu sami.
Kvalitet snimka je više nego odličan, s obzirom da je, jel'te bootleg u pitanju. Oni se ne snimaju telefonima već posebnom opremom, kao u stara dobra vremena.
Prema tome, autor ovog snimka ispada da ništa nije prekršio. Uživajte!
Ghost je upravo, po ko zna koji put ove godine, zapalio internet svojim najnovijim nastupom na Jimmy Fallon Late Night Show-u!
Morali smo da čekamo da Tobias ode u Ameriku, i to konkretno u Nju Jork, da bi smo dobili jedan kasvetan simak benda Ghost sa Skeletour turneje kojom bend promoviše novi album Skeleta. Album naravno, ne samo da je novi, nego je i Bilboard No.1 uzgred.
Međutim, preterao ga je Toblerone Fudge ili ti Tobias Forge da vam pravo kažem. U jednom segmentu cele te ludnice.
Kada je turneja počela bio sam sto posto na strani zabrane korišćenja telefona. Računao sam, ok, ljudi koji idu na te rituale (ja nisam bio), neće snimati ništa tako da neću morati da po internetu gledam loše snimke na sve strane. Snimiće već nešto sam bend i izbaciti kroz svoje emisije Ghoulbangers Ball.
Uf ala sam se prevario. Jedna za drugom ređale su se epizode GTV sa sve iz naftalina izvađenom Vanesom ali od snimaka ništa. Sve sami intervjui sa decom koja ridaju za Papom i tako u krug. Bilo je nešto malo po sekundu dve ali to se ne računa.
A onda je došao i taj Oslo. Neko je napravio snimak, ja ga šerovao i čak dobio ban sa jednog komjunitija na X. Kažu ne sme se to. Ma nek se teraju.
Tako je bilo u Evropi, dakle, mršavo i po neki procureli snimak. Ali kada je bend zakoračio na američko tlo i počeo turneju 9.jula u Baltimoru, sve se promenilo. Papa i njegovi Gulovi bušni su na sve strane. Kao švajcarski sirevi. Ameri ne šljive "phone ban" pravilo ni dva posto. "Ja za moje pare (misli se na kartu koju je platio), ima da radim šta ja hoću" - uglavnom ćete čuti kao objašnjenje ljudi koji snimaju i kače to po tjubu.
Ima u toj izjavi nečeg surovo američkog...
No da skratim priču. Pokušao je Tobias Forge Papa (sada peti) da ublaži malo pa je pustio jedan Call Me Little Sunshine uvod, al brate opet mnogo kratko i na kašičicu.
I tako dođosmo ponovo na početak. Da, jeste bušno na sve strane i ljudi gledaju kada se na nešto novo naleti (gledaju i ovi što kenjaju online i što banuju druge, al se prave i ćute kao p), ali ništa ne može da se uporedi sa kvalitetnim live snimkom kao što je ovaj koji smo dobili od čika Jimmy Fallon-a.
Ghost je otprašio Lacrhyma, doduše nešto skraćeneiju varijantu, jer jbg, televizija je to pa još i američka, i još jednom dokazao da je trenutno najveći rock bend na svetu. Kakvi bre lažni President-i i dosadni Sleep Tokeni. Čista sintetika. Manite me s tim.
Internet gori.
A vi gledajte i sami.
Ja sam inače o bendu Ghost mnogo toga pisao i snimao ove godine na engleskoj verziji Junkyarda, tako ako ikog to uopšte zanima neka pogleda na linku ispod. Ima tu i reakcija, nekih analiza a bogami ima i jedan sveobuhvatni report sa evropskom+g dela turneje koji sam sklapao i pisao nedeljama.
P.S. Ja se i dalje nadam da će kad se cela ova Skeletour kalakurnica završi, Tobias ipak izbaciti neke kvalitetne snimke.
Kakav šok. Ne volim da pričam online i pišem o tome kad neko od muzičara umre. Jednostavno ne osećam da je to potrebno u takvim trenucima.
Ipak, evo me, kucam po tastaturi, jer ipak, ipak je to Ozzy Osbourne - legenda ovog našeg malog sveta zvanog rock i metal muzika. I ne samo toga. Ozzy je bio pop ikona u svakom smislu tog pojma koji prevazilazi granice muzičkih žanrova...
Svega 17 dana nakon nastupa ba Back To The Beginning koncertu koji je održan u Birmingemu. Neverovatno. Koliko nam je tek sada svima drago što se taj koncert održao...
Šta reći, jbt, otišo sam da odgledam seriju i isključio se sa neta da bi nakon tih četrdesetak minuta nakon što sam se ponovo nakačio, shvatio da ovaj svet više nije isti.
Gunsi u Beogradu prvi put nakon 13 godina. Ne, nije im ovo bio prvi nastup u našoj zemlji, kako napisa neko ko im vodi stranice na društvenim mrežama. Šta ćeš. Otkud zna taj sirotan gde je bend od kog prima platu sve po svetu svirao. Mislim, mogo je da izgugla i proveri na Setlist.fm, ali nema se vremena za takve stvari danas, jel tako?
Nije ni bitno. Nakon hiljadu komentara ispod očajnog litografa za nastup u Beogradu, i taj problem je rešen.
A Gunsi? Pa šta da vam kažem - spektakl! Pričam o tome i tupim prste i tastaturu još od kad postoje ovaj i onaj drugi sajt. Ali neće niko da čuje. Internet je to. Šta ima tamo neki lik da mi priča da su Gunsi opak bend i u 2016. i u 2018. (kada sam ih i sam gledao), a i u ovoj 2025. Ja znam da Axl peva kao Miki Maus, Slash ne zna da svira, Duff izgleda kao voštana figura a ostali su bitni kao R u Marlboro, moglo se čuti na razne strane od svakojakih muzičkih "znalaca".
Dobro, de, da ne trtljam i ja opet. Nisam bio na koncertu na Ušću stoga i nemam pravo da nešto pričam. Ali jesam imao ljude na terenu kako i armiju drugih fanova na mrežama koji su mi više nego dočarali ceo događaj.
To ćete morati da pročitate na engleskoj verziji Junkyarda. Tamo je opsežni i pravi izveštaj sa koncerta iz prve ruke. Reakcije, komentari, slike, snimci i sve kako treba i dolikuje.
Sve u svemu, jako dobra i bitna stvar za rock muziku uopšte u našoj zemlji. Jeste, bilo je i propusta, i to ogromnih. Nesposobni su morali da po ko zna koji put pokažu da im u toj disciplini nema ravnih. Sjebali su sistem za plaćanje kako piva i vode, tako i karata ali i merch-a. To za pivo Axl-a i ekipu verovatno nije briga ali će za merch nesposobni možda morati i da plate kad tad.
Dakle Gunsi su došli i oduvali. Axl je bio ne na vrhuncu onoga što može da pruži u 63.godini života nego i mnogo iznad toga. Duff je prvi put svirao u Srbiji kako reče. Slash je pokazao da je i dalje vodeći u svetu gitare. Richard Fortus je publici konačno stavio do znanja da je vredan dresa koji nosi još od 2002.godine. Dizzy Reed neprimetan ali bitan kao i uvek, a Melissa se čak i zahvalila na netu za nekakvu tortu koju je dobila.
Fanovi su zadovoljni, posebno ono najverniji. Ostali koji su došli da budu viđeni (i da se slikaju), za koje me briga koliko i za sneg u januaru, valjda su nešto i sami mogli da nauče te večeri, jer iskreno ne znam zašto su uopšte došli.
Sigurno ste pitate zbog čega ovo tražim od vas? Zašto bi vas jedan sajt posvećen rock i metal muzici savetovao da NE SLUŠATE određeni bend? Ne. Niie ovde reč ni o kakvoj vrsti zlobe ili lične netrepeljivosti, radi se jednostavno o želji da vas spasim trovanja vaših mozgova.
Band pod imenom The Velvet Sundown koji se nedavno pojavio na Spotify-u i ostalim striming servisima, je u roku od svega 5 dana prešao put od nepoznatog benda do benda sa 600 000 mesečnih slušalaca na ovoj platformi.
Neki novi Stonsi ili Bitsli, ili možda novi Gunsi? Ne, ne. Kratko i jasno: OVAJ BEND JE KOMPLETNO NAPRAVLJEN UZ POMOĆ VEŠTAČKE INTELIGENCIJE -AI BEND!
Dakle sve kod ovog benda je lažno. I muzika, i pesme, i tekstovi, i biografija, i slike. Ovaj bend nema istoriju i ovi ljudi ne postoje.
Pa, ko onda to uopšte sluša? Pošteno pitanje koje ni meni nije sasvim jasno. Moguće je da postoje drugi bot AI kanali koji vrte pesme ovkavih bendova a moguće je i da su one lukavo gurnute u neke od najpoznatijih plejlista koje ljudi slušaju kada rade nešto skroz deseto, te u tom slučaju i ne primete šta slušaju.
Sve u svemu stvar je odvratna i treba se izbegavati u širokom luku. Upravo zbog ovoga muzika propada, klinci ne žele da prave nove bendove niti da kupuju opremu. Uništavanje kako muzičke tako i industrije muzičkih instrumenata.
Užas.
Ovome treba stati na put dok još nije kasno, a možda već i jeste!
Imam potrebu da vam ispričam jednu anegdotu o tome kako danas fukncioniše internet naš nasušni. Uradio sam Fan Poll za najbolje pesme grupe Cinderella. To je nešto što s vremena na vreme volim da odradim na engleskoj verziji Junkyarda. Pre toga radio sam Hardcore Superstar, Faster Pussycat i za Iron Maiden. Možete ih naći na linku ovde.
Dakle, u današnje vreme imati sajt, pisati članke i nadati se nekom saobraćaju preko Google-a je ravno čekati Godoa ili šta god slično. Da padne nebo. Da ja postanem kineski car. Whatever. Jednostavno i da uradite dobar SEO, da vam padne prva strana - teško. Osim možda ako je reč o nekoj najopskurnijoj stvari o kojoj nikad niko ništa nije pisao. Imam zapravo i jedan takav tekst. Ipak, za takve situacije treba vam ili dobro istrenirani pas tragač ili neki detektor da bi ste pronašli sopstveni link na Google-u.
Da ne pominjem tek što sad već živimo u novom dobu, AI dobu. Tako da Google search iz dana u dan, ali bukvalno, sve manje i manje vredi. No, to je tema za neku drugu priliku.
Dobro, znam, smorili ste se. Evo stižem do poente. Kad radim te fan polove, opit pravim na raznim društvenim mrežama. Gde god a ima fanova za tu konkretnu stvar. Tako i na Reddit-u. Tačnije Hair Metal subu, gde Cinderella valjda pripada, jebem li ga.
Takođe tu i kačim link kad bude gotov. Što sam uradio i ovoga puta, da bi mi jedan korisnik napisao komentar: "da bi vas spasio da ne ulazite na ovaj clickbait link evo vam cela lista pesama". I tako iskopira celu listu...
Da bi onda drugi, očigledno još "pametniji" od njega rekao sledeće: "hvala ti što si me spasio od toga da udjem na ovaj link da bi video da je ova lista pogrešna".
Šta bre?
Dakle kao prvo, ja zaista ne razumem šta je ovde kog đavola cliclbait? Piše doslovno "Ovo je fan poll najboljih pesama grupe Cinderella". I kad kliknete na moj "buđavi link", dobijate upravo to: najbolje pesme grupe Cinderella. Odgovor dotičnog je da nije poenta Reddita da on klikne na link koji ga vodi van paltforme. Ja se stvarno izvinjavam što sam uznemirio njegov palac da napravi još dva tri klika, ali ja da za nešto trošim dane da bi stajalo svima na izvolte... neće da može. I apsolutno za tako nešto nisam kriv ja.
Ovog drugog što mu je IQ manji od broja cipele neću ni da komentarišem. Listu nisam pravio ja lično već je ona rezultat preferencije većine. Al jbg, i tu cipelu verovatno sramota što je nosi takav genije. Da ne pominjem tek to da sam taj isti sub i upitao za ovaj poll pre nekoliko nedelja.
Mislim, nije ovo kukanje, da se razumemo. Dešavalo se i pre a vidim i drugima. Jednostavno sam hteo da to podelim sa vama.
I tako, ostadoh ja bez dobrog dela traffic-a jer je glupost očigledno (odaaavno) postala esencija današnjeg interneta našeg nasušnog. I ne samo interneta već i generalno ljudi u rock i metal zajednici.
Eeeee, kako mi nedostaje tamo neka 2007-a i internet bez reklama, algoritama i botova bez mozga sa mobilnim što im je sraso za šapeterinu.
Retko, vrlo retko imamo priliku da čujemo kako se Junkyard pominje bilo gde u domaćem medijsko-novinarsko-muzičkom prostoru. Osim retkog izuzetka koji se zove podkast Svijet Oko Mene, ovoga puta našli smo se i kod Daška i Mlađe, takođe u podkastu. Nihovom. Dva momka iz Vojvodine tu nešto pričaju i puštaju malo muzike. Novo u etru i meni lično nepoznato, sve do sada.
Momci su puštali pesmu grupe Nomad iz Novog Sada o kojoj sam nedavno pisao, a vest o pesmi su našli upravo na ovom sajtu. Interesantno. Pažnju mi je na to skrenuo gitarista grupe Nomad, i hvala mu na tome.
Ni krivi ni dužni, tu smo:
"Nabasavši na genijalni sajt Junkyard Rock Stories. Prestižni magazin koji pokriva prekaljenu rock muziku, uglavnom bendova koji su na ivici smrti od starosti, pročitao sam o grupi Nomad..."
Reče jedan od voditelja podkasta, te pusti pesmu grupe Nomad Tuđe Ruke.
Ništa, hvala momci na "lepim" rečima!
A vi pustite pa slušajte na 2 sata i 16 minuta. Ili celo. Aj pa tako!
U ovim neskladnim vremenima za rock n' roll (a kad je pa bilo drugačije), čovek mora stalno da traži neke nove prolaze kako bi došao do cilja. Šta je cilj, ja ustvari nemam pojma, Znam samo da je ovo što se ovde radilo uvek bilo iz srca.
Pa tako i sam početak sada već daleke 2014, ovde na ovoj adresi i u ovom istom web programu. Pa i taj podkast 2019, YouTube 2022, engleska verzija 2023, pa opet YouTube 2025, i sada ovo! Alat je sredstvo Ono koje se menja u skladu sa situacijom i vremenom, ali ako se njime pravi nešto što se stvarno voli, manje je bitno da li će da se kuje, izliva ili tuca. Ko ume naravno.
Dakle, nakon dve i po godine pauze Junkyard Rock Stories se vraća na svoje originalne stranice. Ne, engleska verzija sajta nije izumrela, iako joj se to iz meseca u mesec stalno pripisuje. Tu je, i ostaće do daljneg.
Stvar je u tome što je za te dve godine nekako izbacila ovu srpsku, originalnu. Mislim, volim ja da pišem i brbljam na engleskom, ali ponekad jednostavno hoću da se vratim svojim izvornim mislima i kažem šta mi je na duši bez da palim pregrejani translator u svojoj glavi.
Znači idemo ponovo sve isto ali različito. Domaća scena. Ono što sa nje meni prigoduje. A ima toga uvek po malo, nije baš da je sve tako crno. Mislim, u većini slučajeva jeste, ali ajde nije to sad toliko bitno.
Ovaj novi početak, ustavari nastavak, zvaćemo skraćeno - Junkyard RS, čisto mala razlika, mada otpad (junkyard) je otpad kako god da okreneš.
Motley Crue su definitivno bend koji je obeležio osamdesete. Pet albuma sa multimilionskim tiražem, grandiozne turneje, jedan No.1 album, ekscesi, ludilo i sve što uz to ide to, samo su deo onoga po čemu je ova grupa ostala poznata. Bili su između ostalog i pokretač trendova koje su kasnije drugi bendovi sa scene slepo pratili. Sve u svemu, u toj prvoj deceniji postojanja postigli su sve što se moglo postići. A onda su došle devedesete...
Ovu turbulentnu i krajnje problematičnu deceniju za bendove žanra u kojem su Motley Cruebili apsolutni kraljevi, počeli su sa unutrašnjim problemima nasleđenim sa beskrajnih turneja, što je dovelo do razilaženja Vince Neil-a sa ostatkom benda, pokušaja promene zvuka i stila, turneja sa polupraznim salama itd. Onda su došle i poznate “glumice”,Baywatch, video kasete, još ekscesa i lutanja, previše ličnih tragedija i ponovnog ujedinjavanja…
A šta je za svo to vreme bilo sa muzikom? U toku ove decenije snimili su i tri albuma: Motley Crue (1994), Generation Swine (1997) i New Tattoo (2000) uz još nekoliko kompilacija. U to ime predstavljamo vam listu najboljih pesama koje su snimili u toku ove teške decenije, po našem mišljenju!
11. 1st Band On The Moon (New Tattoo 2000)
New Tattoo iz 2000.godine (da, 2000 spada u 90-e) bio je samo još jedna tetovaža na telu, kako ga je u knjizi The Dirt opisao Nikki Sixx. Album bez Tommy Lee-a za bubnjevima koga je zamenio Randy Castillo, možda nije bio na nivou onih iz 80-ih, ali jeste bio neka vrsta povratka tom zvuku. Sa eskperimentima i alternativom se završilo i pesma kao što je ova podesetila je na stare dane ogoljenog rokenrol Crue-a. Kako su se stvari tokom vremena promenile i svet postao isuviše politički korektan, Motley Crue su svoju ekcesnu zajebanciju preneli na Mesec. Prvi bend koji je svirao na njemu i to sa celokupnim unikatnim sleazy-motley razvratništvom. Muzički, ova stvar kao i skoro ceo ovaj album, predstavlja pravog naslednika Dr. Feelgood iz 1989.godine po mišljenju mnogih i dan danas.
10. Bitter Pill (Greatest Hits 1998)
Motley su oduvek bili bend koji je voleo da izdaje kompilacije. Ali kako bi vas naterali da je kupite, znalački su na gotovo svakoj od njih ubacivali i nove pesme. Pa tako i na ovoj iz 1998.godine gde pored ove numere postoji još i pesma pod nazivom Enslaved, posebno snimljena za ovu kompilaciju. Ova godina bila je veoma turbulentna za bend. Neuspeh sa prethodnim albumom naterao ih je da počnu da razmišljaju o povratku starom zvuku i zapravo su ove dve pesme i preteča albuma New Tattoo na kojem su tu svoju nameru i potvrdili. Gorke pilule morali su da gutuaju sva četvorica tih godina, posebno Tommy Lee koji je te 1998. završio u zatvoru i ostao bez braka sa legendarnom Pamelom Anderson, a na kraju i otišao iz benda. Proći će mnogo godina do njegovog povratka, tako da su u tom trenutku ove dve numere bile poslednje koje je originalna postava snimila.
9. Flush (Generation Swine 1997)
Generation Swine je za većinu Crue fanova jednostavno bio promašaj, dok je za druge, one malo fleksibilnije, ovo jedna riznica interesantnih pesama kakva ni pre ni posle te 1997.godine više nikada nije viđena. Probali su na ovom izdanju da budu alternativni, probali su da ubace grunge, industrial, na momente bili Pantera a onda potom i Stone Temple Pilots. Bilo je promašaja ali bilo je i pesama gde su uspeli da budu to što jesu, samo u malo drugačijem maniru. Jedna od boljih numera sa ovog albuma je pesma Flush. Alternativna do srži i sa ozbiljnom temom o tome kako se nositi sa tim kada neko izvrši samoubistvo. Nije Crue bio samo puka zabava. Makar ne devedesetih.
8. Misunderstood (Motley Crue 1994)
Što se ozbiljnog Motley Crue-a tiče album iz 1994. prednjači u tome. Za mnoge najbolji album u diskografiji benda koji jedino što je loše uradio te 1994. je što je zadržao nepromenjeno ime grupe, po rečima samog Sixx-a. Sa ovog albuma na kojem je glavne vokale preuzeo John Corabi, jedinom bez Vince Neil-a, poprilično je teško odabrati pesme za ovu kompilaciju. Uzeli smo Misunderstood jer se radi o jednoj od prvih pesama koje je bend napisao sa novim pevačem i koja je bila singl. Priča o životu ljudi koje je taj isti život "prošao". Grungy, bluesy, swampy, alternativ - to je Crue sredinom devedesetih. U ovoj pesmi se akustika pefektno prepliće sa rifovima i na momente se može steći utisak da se radi o nekom bendu sličnom grupama kao što su Soundgarden, Mother Love Bone ili slično. Ali ne, ovo je Motley Crue, i to moćni Crue!
7. Angela (Decade Of Decadence 1991)
Ova kompilacija predstavljala je retrospektivu svega postignutog tokom 80-ih, te čuvene dekadentne dekade, koja u svakom pogledu to i jeste bila za Motley Crue. Nekoliko novih pesama na ovoj kompilaciji ukazivalo je u kom pravcu bend planira da nastavi sa novom muzikom. Osim Rock N Roll Junkie koja je izašla 1990.godine (pa samim tim ne možemo da je stavimo na ovu listu), obrade Sex Pistols-a Anarchy In UK, tu je i Angela koja muzički gledano predstavlja pravu pravcatu glam metal himnu ranih 90-ih i koja muzički sublimira sve što je bend odsvirao pre toga. Ovo je stari dobri Motley Crue još uvek i to sa Vince-om. Devedesete tek što su počele...
6. Power To The Music (Motley Crue 1994)
Power je pesma koja otvara album iz 1994.godine i samim tim je ta prva šokantna stvar koju slušalac čuje prilikom otvaranja novog Motley Crue poglavlja. Rifovi tvrdi kao zemlja, Corabi-ev vrisak, ritam sekcija koji sabija - to je Motley Crue nove generacije koja sada više preferira Pantere, Alice In Chains-ove i ostale vedete ranih 90-ih. Poruka ove pesme mogla bi biti ta da Motley Crue poziva industriju i izdavačke kuće gde im poručuje: "bez obzira što nas više nećete, mi smo tu i možemo da budemo i jači i tvrđi i ozbiljniji od vaših novih ljubimaca, ako nam se tako hoće"! P.S. Mogli smo ovde da stavimo bilo koju drugu stvar sa albuma, jer su prosto sve vrhunske.
5. Hell On High Heels (New Tattoo 2000)
Rekli smo već da ne New Tattoo bio neka vrsta povratka na starom. Čak je i odabir producenta bio promena u tom smeru. Bob Rock koji je producirao nekoliko prethodnih zamanjen je Mike Clink-om koji je producirao Appettite For Desctruction. Hell on High Heels je bila je singl pesma u to vreme i po svom prizvuku mogla bi bez problema da se nađe na Dr. Feelgood albumu. Ima još dobrih poput ove na albumu kao što stu recimo Dragstrip Superstar, Fake, She Needs RnR i dr. Mick Mars je posebno bio srećan ovim izdanjem i povratkom na stari dobri Motley: "tokom snimanja albuma Personality #9 (prvi naziv za Generation Swine), terali su me da skroz promenim svoj način sviranja da sam imao utisak da sam najgori gitarista na svetu". Velika je šteta što pesme sa ovog albuma ne sviraju i danas. Neće Tommy Lee jer nije bio tu da ih snima, jednostavno. Ko je gledao koncert Lewd, Crued and Tattoed iz 2000. zna o čemu govorimo.
4. Smoke The Sky (Motley Crue 1994)
Ovu pesmu biramo jer jednostavno ima najmoćnije rifove i najtvrđi vajb na albumu koji ceo sazdan od istih tih sastojaka. Šta se to puši na nebu u ovoj pesmi nalazi se u samom tekstu tako da to ne moramo da vam doslovce objašnjavamo. Motley su hteli da budu heavy to the max, i uspeli su u tome. Smoke The Sky je vrhunski primer da i najveći kritičari mogu da budu ućutkani u nešto više od tri minuta!
3. Afraid (Generation Swine 1997)
Top 3 dame i gospodo! Ovde stvari mogu da se postave na nekoliko načina, ali mi smo birali ovako. Afraid je ubedjlivo najbolja pesma sa oklevetanog Generation Swine albuma. Već smo rekli da su na njemu po svaku cenu hteli da budu ono što nisu i samim tim napravili nekoliko kardinalnih promašaja. No ipak, ovoj fenomenalnoj pesmi u kojoj NIkki Sixx peva svojoj budućoj ženi, plavokosoj Baywatch/Playboy plivačici, zvanoj Donna D'Errico, imamo perfektno spajanje starog dobrog Crue-a sa vrištavim Vince vokalima i novog alternativnog i uvrnutog vajba kojeg su se tako tvrdoglavo držali. Jednostavno su se sve kockice poklopile i zato ovu pesmu ne treba unapred osporavati samo zato što dolazi sa pomenutog albuma.
2. Hooligan's Holiday (Motley Crue 1994)
Ako je prethodna stvar bila vrhunac albuma iz 1997.godine onda je na ovom iz 1994. to upravo pesma Hooligan's Holiday. To su ti hitovi o kojima stalno pričamo. To je ono kad se sve poklopi i složi u jednu savršenu celinu. Takođe masivna i heavy, sa brutalno jakom ritam sekcijom i gitarama sa druge planete (možda sa Marsa), ipak se za nijansu izdvaja od ostalih upravo zbog toga što ima tu upečatljivost koja momentalno grabi, ne popušta i zakiva za dno. Prava je šteta što je Motley Crue sa ovako kvalitetnom muzikom zapravo tih godina doživeo totalni kolaps. Što zbog nasleđa, što zbog industrije, što zbog samih fanova koji jednostavno nisu ovo mogli da svare kao Motley Crue. Šteta je i što se ove pesme ne sviraju uživo makar ponekad na današnjim koncertima. Od strane benda ne, ali je zato John Corabi 2018.godine izbacio Live album na kojem je odsvirao sve pesme sa ovog albuma i koji morate obavezno da poslušate!
1.Primal Scream (Decade Of Decadence 1991)
Nažalost jedina pesama sa ove liste koju bend svira i dan danas. Ustvari, radi se o numeri koja je neizbežni deo svake plejliste u poslednjih 30 godina. I to nije slučajno. Još jedna sa pomenute "dekadentne kompilacije", Primal Scream je verovatno najbolji primer toga kako bi Motley zvučali da se nisu posvađali početkom decenije. Pesma je sama po sebi ozbiljnija, malo mračnija i više heavy nego što se do tada radilo, što je početkom devedesetih uočeno kod većine bendova tzv glam metal scene. To je bio put kojim su mnogi nameravali da krenu ali su iz već dobro poznatih razloga bili sprečeni. U ovoj pesmi perfektno se prepliće Sixx-ov potmuli bas, Mick-ove moćne gitare, Tommy-ev vajb, a Vince je tada zvučao kao nikad u životu. Ona takođe ima i taj jedan sastojak koji kasniji radovi nemaju - zadržala je taj prepoznatljivi sleaze, koji je sa merom doziran. Da su napravili ceo album baziran na ovoj pesmi, sigurno bi nadvisio Dr. Feelgood u svim mogućim parametrima.
To je to. Najboljih 11 pesama grupe Motley Crue iz 90-ih po našem mišljenju. Očigledno nisu samo jurili plavuše, snimali kasete i propadali u sopstvenim porocima i nesrećama. Bilo je tu dosta dobre muzike i nije bilo lako odlučiti se za ovih 11. Mogli bi smo da napravimo i sledećih 11, kao neku drugu ligu, ako ove uzmemo da su prva. Ili još bolje da čujemo vas. Koje su vaše omiljene Crue pesme iz ove decenije? Pišite u komentarima ispod teksta, zanima nas šta mislite! Uz to ako vas zanima, poslušajte i epizodu podkasta u kojo smo rangirali sve Motley Crue albume.
Pozdrav "junkyardrokeri"! Nismo se dugo čuli na ovim stranicama, s obzirom da je fokus već duže vreme usmeren ka nekim drugim stvarima. Mada, ako ćemo iskreno, nije to samo zbog nedostatka vremena. Domaća scena nas nikada nije zanimala u toj meri jer verovatno znate kakvo naše moje mišljenje o istoj. Međutim, to ne znači da na njoj nema rokera koji su kadri da naprave nešto što zavređuje visoke standarde koje smo ovde postavili. I kada tako nešto novo i zanimljivo stigne na adresu, mi smo uvek spremni - da slušamo!
To se ovoga puta upravo i desilo. Stigla nam je pesma grupe Nomad iz Novog Sad pod nazivom Tuđe Ruke. Single prvenac. I iskreno, nije uopšte loše. Rokačina srednje tempa, visoki vokali, opasni rifovi i solaže. Upraco ono što je zaboravljeno ili možda čak i zabranjeno u današnje vreme vrlo čudne muzike koja se podvaljuje kao rock i metal.
Ako ste dovoljno stari (mladi) slušajući Tuđe Ruke ćete se možda setiti bendova Art Diler, Dargoron, Nightfall, pa ajde da kažemo i Atlantida. To je to. To je taj neki heavy rock sa power metal visokim vokalima i nekoliko dugokosih momaka koji obućeni za grad, ipak odlaze u šumu. Kao da će sutra svirati na nekoj 202i, u nekom malom ali ponosnom srpskom mestu u provinciji. Eh, kakva je to scena bila, tih sada već jebeno davnih 2000ih.
Ostaviše nam članovi grupe Nomad Tuđe Ruke u Nasleđe, kako će se zvati i sam debi album. A evo šta su nam momci poslali o pesmi, da ne bude da samo mi pričamo!
Nomad je hard rock bend nastao 2024. u Novom Sadu. Osnovali su ga pevač i tekstopisac Filip Vilić i gitarista Nikola Obradović. Ubrzo se bendu priključio i basista Damir Pekić, a od skoro i poslednji član, bubnjar Bojan Štrk.
Svi mi u sebi nosimo Nomada, onog koji traga, kako spolja, tako i iznutra, krčeći put ka izvoru, svojoj autentičnoj prirodi. Nomad u nama je rekao: „Odlazim, da bih se vratio sebi“, i mi smo ga poslušali, pustili smo da nas reka stvaralaštva ponese!
Kroz pesme postavljamo pitanja, kroz pesme tragamo za odgovorima, odmotavajući klupko ljudske prirode. Ostavite iza sebe zabludu sigurnosti i pođite na put sa nama!
„Tuđe ruke“ je naš prvi singl, priča o vezi koju guta otuđenost, ljudskoj prirodi vođenoj strahovima, koja banalizuje kompleksnost odnosa i suviše lako i površno dodeljuje uloge žrtve i krivca. Polazna su tačka na putu Nomada, koji će kroz prvi album „Nasleđe“ pokušati da odgonetne šta nam je sve predato i ostavljeno kao teret, što nas sprečava da budemo svoji, slobodni i autentični.
Za sada pesmu slušajte na Tjubu i bacite pogled na video, a uskoro stiže i na sve striming servise.
.jpeg)
