Šta su uopšte više singlovi u današnje vreme? Moglo bi se o tome naširoko diskutovati, što već i jesmo pominjali u nekim prethodnim epizodama našeg podkasta, tako da ćemo ovoga puta preskočiti i pored činjenice da ovde imamo jedan od primera izbacivanja singlova koji je malo drugačiji.
Dakle Smith/Kotzen ili u prevodu Adrian Smith i Richie Kotzen izbacili su su single i spot za pesmu Solar Fire. Mnogi koji možda nisu upoznati sa radom ove dvojice gitarista, će postaviti pitanje: dobro a kada izlazi album? Pa, album je već izašao, i to krajem marta meseca ove godine. Pisali i recenziju i ocenili album u Albumometru.
Ne treba ovo ništa da vas čudi. Jednostavno, nisu Smith i Kotzen ni prvi ni poslednji koji ovo rade. Grupe danas uzbacuju nekoliko singlova (ili čak sve) pre izdanja albuma ali obavezno ostalvjaju po koju pesmu i za vreme nakon. E sad, u svetu se i to naziva singlom. Sa pravom ili ne, bilo kako bilo, da ne davimo više, spot poslušajte na linku ispod.
Njujorški rokeri Wildstreet koje smo vam ranije predstavili na našem sajtu, realizovali su svoj dugo očekivani treći album pod nazivom III. Tačno deset godina prethodnog, treći album izašao je pod pokroviteljstvom izdavačke kuće Golden Robot Records. Sniman je u toku od nekoliko godina a bend je sa izbacivanjem singlova započeo još 2017.godine. Album je dostupan na svim striming servisima a tu je i recenzija koju smo uradili za ovo izdanje.
Na dan izlaska ovog izdanja Wildstreet su počastili svoje fanove i novim spotom. Radi se o pesmi Mother koja predstavlja sedam i po minuta dug pshiloški triler. koji koristi horor elemente kako bi pokazao ludilo glavnog lika. Spot možete pogledati ovde.
Takođe možete pogledati i koju smo ocenu dali albumu III grupe Wildstreet u našem Albumometru - specijalnom načinu ocenjivanja muzičkih izdanja.
Nekadašnji pevač grupe Skid Row Johnny Solinger preminuo je sinoć u svojoj 55.godini života. Krajem maja meseca ove godine Solinger je objavio da javno da je završio u bolnici nakon problema sa jetrom kao i to da prognoze nisu bile nimalo dobre.
Ovu tužnu vest prenela je njegova supruga Paula preko Facebook-a kao i njegovi biši saborci iz grupe Skid Row.
Johnny Solinger nastupao je sa grupom Skid Row u periodu od 1999 - 2015 godine zamenivši prvobitnog pevača grupe Sebastian Bach-a. Za to vreme Solinger je sa grupom Skid Row izbacio nekoliko albuma među kojima su Thickskin (2003), remek delo i verovatno i najbolji album grupe nakon odlaska Bach-a, potom Revolutions Per Minute (2006), kao i dva EP-a United World Rebellion1 i 2. Zanimljivo je da je treći deo ovog EP serijala najavljen za kraj ove godine sa pevačem ZP Theart-om koji sada nastupa sa grupom Skid Row.
I pored toga što nije bio originalni pevač benda, Johnny Solinger ostaće upamćen kao neko ko je u potpunosti uspeo da popuni tu veliku prazninu nastalu nakon odlaska Sebastian Bach-a. U nejgovo vreme Skid Row je još uvek bio respektabilna grupa, što se za današnju postavu i njeno mesto na sceni ne bi baš moglo reći. Do sada ostaje i upamćen kao pevač koji je nadjuže proveo u ovoj grupi.
After almost ten years of anticipation New York rockers Wildstreet released their third album simply named III. For someone who is discovering this band right now that might sound like a huge gap in band's discography, but in reality it was quite an opposite. The band adopted that new approach which is now known as a "releasing singles strategy" that started all the way back in 2017. It is a legitimate strategy nowadays by the way, but you know what, nothing beats the day when an album is released. Sure it means more streams and more buzz created for every single release but in the end it's an album that gives us all the required ingredients to understand what one band really is about.
And what is Wildstreet all about than? Led by the charismatic singer and frontman Eric Jayk, complemented with a group of first class musicians Jimmie Marlowe (guitars), Johnny D (bass), Lock (drums) and Dom (guitars), this five-piece unit is a group that you simply cannot miss if you are into pure sleaze hard rock. But things are not just that simple when Wildstreet is involved, especially when you start digging the album itself. It starts on a very high note with an opener Tennessee Cocaine in the vein of the sound trademarked by the late 80's bands from both Sunset Strip and New York acts such as Faster Pussycat, Guns N Roses, The Throbs and even Spread Eagle. High-octane blazing guitar riffs combined with Eric's dirty and raspy vocals and some stone hard throbbing rhythm section will immediately bring you back in the era when rock n roll was about sleaze, debauchery and fun, like for example in the second song of the album called Three Way Ride. Next one Set It Of is a bit different with that crunchy riffs and some subtly layered synths underneath which alludes that Wildstreet is not afraid to go into an experimentation. After that things get a little bit mellower as we have the first ballad of the album which is well written and flawlessly performed.
The other half of the album starts with a furious rocker Midnight Children which was the only remaining song, the last peace of a puzzle, that we hadn't heard as a single. And boy, what a song it is. After ballad-style relaxing this song feels like a hurricane that is coming to destroy everything on it's way. It has almost a Judas Priest vibe with all that galloping riffs, screaming vocals and pounding bass lines. It is also the moment when the whole story is becoming more serious, more scarier, darker and gloomier which continues all the way to the end. The next one is Born To Be, which is in our opinion one of the best songs that Wildstreet has written. Remember all that sleaze and debauchery mentioned before? Yes it is still present here but it is now on a whole different level than before. This is where the band proves that it is not all about being stuck in the 80's or early 90's. Modern hard rock can also be fueled by all those ingredients and remain fresh and relevant. Next tune called Raise Hell is a pure proof of that. By the way this songs was the first one to be released back in 2017.
And now ladies and gentleman, prepare yourself for a "seven and a half minutes psychological thriller that uses a horror influenced metaphor to paint a picture of the depths in a main characters madness". Yes, you heard it! It is exactly how Gabe Anel from Hair Metal Mixtape described it along with Eric Jayk in episode the no.4 of his show. That is the song that closes the album and it is called simply - Mother. I also have just one word for it - EPIC. And it really is. It's and epic tune that we are sure nobody expected to hear in Wildstreet's catalog. It is Coma (GNR) level epic to be precise. Just pay attention to those creepy Eric's vocals and sinister guitar riffs and you'll get the feeling of being inside a house tormented by ghosts and madness for real.
As I mentioned before the other half of the album is the place where Wildstreet showed us that they are not afraid to experiment with stuff. The aforementioned song Mother just proves and seals that claim. In conclusion, Wildstreet is unquestionably not just another sleaze rock band stuck in the 80's. It is a cool and modern hard rock band with some obvious sleaze-glam influences which combines elements of old and new sometimes entering more classic rock, pop and even doomy-gothic influences.
On the other hand, I must say that despite all that great music, Wildstreet is one of the most hard working bands in rock'n'roll right now. They are all over the place and they always have something new and something fun for their fans. I hope they will get even more of that attention by the fans around the globe, cause they really deserved it.
Posle dužeg vremena vraćamo se intervjuisanju. Nedavno smo proširili redakciju koja je momentalno donela odluku (sa samo jednim glasom protiv) da se u ovom intervjuu, odnosno razoktraivanju, nađe ni manje ni više nego osnivač i glavni urednik ovog sajta - Janko Petrović. Kako je Junkyard Rock Stories nastao, u čemu je fora sa domaćom scenom, šta to fali niškoj sceni, koji su to novi bendovi trenutno vredni pažnje, priče iz vremena bendova Critical Solution Revisited i Filthy Cathouse koje je osnovao i sa kojima je svirao kao i još mnogo toga zanimljivog.
1. Šta ima i na čemu trenutno radiš od projekata? Ovo ti je jedina šansa da najaviš šta god to bilo.
Osim što se trudim da ovaj websajt bude što luđi i nenormalniji bilo je tu i nekog muziciranja. U pitanju je projekat na kom sam radio kao gost. Ne mogu još uvek da otkrijem o čemu je reč ali objavičemo i to uskoro. Ekskluziva. Vrlo je interesanta stvar u pitanju, miks svega pomalo a opet jedna dobra rokačina.
2. Kada već pominješ sajt, objasni čitaocima šta je uopšte Junkyard Rock Stories. Čemu služi, kako je nastao i šta će kog đavola svetu jedno ovakvo mesto?
Odgvor na to pominje mora se potražiti u vreme pre samog početka postojanja sajta. Trudiću se da budem što kraći. Dakle sve je krenulo, kao što svi znaju, septembra 2014.godine sa recenzijom tadašnjeg novog Slash-ovog albuma World On Fire. U tom nekom periodu pre te pomenute godine, recimo od 2008/2009, ušli smo u vreme kada su muzički sajtovi bili jedina mesta gde ste mogli da se informišete o svojim omiljenim grupama. Muzičke emisije i časopisi počeli su da izumiru i da se gase još pre toga. U prvoj polovini dvehiljaditih ih je bilo puno, ali kako je vreme odmicalo, tehnika se poboljšavala a ljudi postajali generalno sve nezainteresovaniji za rock n roll. Metal Hammer je došao 2005.godine i pobegao glavom bez obzira nakon svega godinu dana. Jedini magazin koji je opstao i u periodu između 2008-2014 (period pre početka masovnog konzumiranja društvenih mreža inače), bio je Nocturne magazin. Dobro su se držali sve negde do 2012. godine ako me sećanje dobro služi. E sad, svi ti časopisi bili su raznovrsni i u njima je gotovo svako mogao da nađe ono što ga zanima. Pokriveni su bili svi mogući rock i metal pod-žanrovi. Mogli ste da čitate o tome šta radi Slipknot, pročitate recenziju Warrant-a ili Helloween-a, uživate uz intervjuu Duff McKagen ili čitate kako vam Traci Guns kaže da je novi album L.A. Guns-a metalniji od Mejdena.
Kako je sve to nestalo, ostali su još jedino sajtovi. Sajtova je bilo puno međutim počeli su ozbiljno da, bar po meni, promašuju teme. Da li zbog toga što nisu imali dovoljno ljudi u redakcijama, u smislu da za svaki pod-žanr postoji neko ko će to da prati i o tome da izveštava ili piše, ili nečeg drugof poput nezainteresovansti, počeli su da izostavljaju veoma bitne teme. Mene je recimo to opasno nerviralo, jer ja sam jedan od onih ljubitelja rock muzike koji su čitali sve moguće časopise, gledali emisije i redovno posećivali sve moguće sajtove. Uzgred, to radim i danas naravno. Za mene je bilo nedopustivo da tadašnjim sajtovima ne mogu da pročitam vest ili recenzije novih albuma grupa poput Stone Sour, Whitesnake, Slash ili Sixx A.M. recimo. Da ne pominjem tek neke "mladje" grupe poput Halestorm, Rival Sons, Backyard Babies prema kojima su se naši sajtovi ponašali kao da ne postoje, da stvar bude još gora, i dalje to rade. Tu dolazimo i do te druge bitne komponente Junkyard-a, koju drugi takođe izostavljaju, a to je predstavljanje ljudima nečeg novog. To su te neke mlađe i novije grupe, ili grupe koje se tek probijaju, za koje mi na ovom sajtu smatramo da je vredno pomenuti ih, i shodno tome ih predstavljamo ljudima iz razloga što te grupe jesu poznate i priznate u svetskim razmerama, a kod nas se paralelno sa tim uglavnom kuka kako je rock mrtav i kako nema ničeg novog.
U kom to rock i metal svetu Slash-ov prvi solo album nije vest od prvorazrednog značaja ili recimo dupli Stone Sour albumi iz tog perioda? Svi kao vole te Gunse, lože se i sve znaju o trilogiji spotova sa UYI albuma, a kad Slash izbaci solo ploču, nijedan sajt se ne seti da pomene ili napiše recenziju a čovek je još i dolazio da pravi koncert u BG-u. E upravo je to bilo ono što je prelilo čašu kod mene. Nakon nekoliko godina takvog tavorenja odlučio sam da napravim ovaj sajt i počnem da pišem upravo o toj nekoj vrsti rock muzike koja mi je falila kod drugih i koju su oni iz nekog razloga zapostavili. Junkyard Rock Stories je shodno tome i bio zamišljen kao ti nekadašnji časopisi i bio je okrenut pre svega fanovima, ljubiteljima muzike, ljubiteljima konkretno ovakvih zapostavljenih grupa i takav je ostao do danas. Dakle pre svega obični čitaoci poput mene samog i bilo koga od vas koji ovo čitate, pa tek onda neka promocija i podržavanje bilo kakve domaće scene.
3. Kažeš posvećen publici? U redu, a u čemu je onda stvar sa domaćom scenom? Zbog čega na ovom sajtu ima vrlo malo priča o domaćim grupama?
Kao što sam objasnio u prethodnom pitanju, Junkyard Rock Stories pre svega popunjava rupu koju su drugi sajtovi ostavili kada je u pitanju svetska rock scena. Što se domaćih grupa tiče, ovako sa novinarske strane, prvo ne vidim razlog zbog kog bi tako nešto trebalo forsirati kada postoje toliki satjovi koji pokrivaju tu temu. Drugo, ja lično domaću muziku gotovo i da ne slušam, osim nekih izuzetaka, što naravno ne znači da nema novih dobrih bendova. Ima i te kako i o mnogima smo i pisali na ovom sajtu, kao recimo: Glad, Bayat, Elektromattik, Prljave Sestre, NBG... Da bi se neka domaća grupa našla na ovim stranicama mora da zadovolji te neke određene kriterijume. Treće, domaća scena je gledano sa čisto novinarske strane, jednostavno dosadna. Ništa se vredno pomena uglavnom ne dešava, nešto iz čega bi mogla da se napiše zanimljiva priča...
Što se tiče scene kao scene, tu treba napraviti neke male razlike. EX YU grupe definitivno nemaju šta da traže ovde. Zašto da posvetim vreme i prostor nekim podgrejanim grupama koje se pojavljuju samo leti kad krenu festivali, a ostatak vremena provode u nekim svojim rupama, i tako decenijama unazad. Oni svojim postojanjem samo odmažu održavanju rock-a kod nas. Kada ste videli da neka od tih grupa kada svira u Areni ili Hali Čair, Tašmajdanu ili Letnjoj pozornici u Tvrđavi, ustupi pola sata svog dragocenog vremena nekoj mlađoj predgrupi? U svetu je to recimo normalno i neizostavno zar ne?
Dakle, za mene je domaća scena ustvari ono što se odnosi na grupe nekih srednjih godina pa sve do ovih najnovijih. Mada i tu postoje neke nerazjašnjene pojave koje mi nikada neće biti jasne. Ceo život gledam, sa jedne strane, grupe koje se trude i rade i na kraju ne mogu da se popnu tu neku stepenicu više u karijeru. Nasuprot njih imamo grupe koje preko noći postaju "velike", idu na prestižne festivale, opsedaju top-liste, a da pri tom uz sav raspoloživi napor ne bih mogao da im nađem bilo kakvu konekciju sa rock, metal ili punk muzikom u koju ih te neke "sile iz mraka" guraju. Znači tu postoje razne veze, vezice, poznanstva, interesi itd. Kao uostalom i u svemu. Jednom rečju ne postoji sistem po kome jedna grupa od svog nastajanja ide nekim ustaljenim putem, stepenicu po stepenicu u svojoj karijeri, već je to sve neki zbrlj i to me odbija da u svemu tome učestvujem sa ove tačke novinarskog dela posla.
U suštini, da završim pošto sam odužio; ovo je dosta opširno pitanje koje smo smo praktično samo dokrznuli.
4. Pošto toliko "voliš" domaću scenu, oceni bendove od 1 do 10.
Pa da li stvarno morao vako nešto....
EKV - 7
Van Gogh - 9
Goblini - 9
Riblja Čorba - 1
Divlje Jagode - 4
Zabranjeno Pušenje - 7
Električni Orgazam - 5
KKN - 6
NightShift - 7
Mortal Kombat - 6
5. Šta trenutno najviše slušaš i koja bi tri albuma poneo na pusto ostrvo? Albumi ne smeju biti stariji od pet godina. Dakle zaboravi na Appetite For Destruction, Contraband od Velvet Revolver, albume Aerosmith-a i druge albume tog tipa.
Zašto samo tri? A šta ako je ostrvo pokriveno internetom pa lepo uključim Spotify i imam svih 30+ miliona pesama? Šalim se naravno. Inače meni su ovakva pitanja uvek bila preteška, ima toliko dobre nove muzike, ali ajde ovako: Budderside - Spiritual Violence, Stone Sour - Hydrograd i Sixx A.M. - Prayers For The Damned... pa nek se trese celo ostrvo.
6. Poslednje/a stvar koju si radio:
Knjiga - Neonski Bluz by Dejan Stojiljković aka Deksa Pantelejski, a muzička je bila Walk This Way - biografija grupe Aerosmithh
Film - neki prastari House Of Usher, tako se palo
Serija - Blacklist i Stranger Things
Utakmica - evo sad pošto traje EURO, mora da je bio sudar nekih velikih titana tipa Švedska - Slovačka, ali nema veze uskoro kreće prava stvar, forza Italia
Igrica - Mortal Kombat 11
Koncert - pre pandemije gledao sam uživo Foo Fighters
CD (kaseta,ploča) - poslednji cd sam kupio pre nekoliko godina i to Ratt - Out Of The Cellar
Podkast epizoda - ma to slušam svakog dana ne znam ni sam više
7. Koliko si para zaradio prvi put u životu od svirke i kako si ih potrošio?
Ako se dobro sećam bilo je 3500 din koje smo kao bend, a u pitanju je Critical Solution, dobili 2006.godine na Beer Fest-u u Nišu. To je za to vreme bilo dosta para, ne nešto mnogo ali više nego sada obzirom da je dinar u odnosu na euro bio dosta ispod stotke. Uglavnom, zamislite vi to, Beer Fest u Nišu, i to na Gradskom polju. Ogromna bina i ogroman prostor gde bi realno mogli da sviraju Gunsi... Ako se dobro sećam održao se još dve-tri godine nakon toga i onda ugasio za svagda. Inače, svirali smo prvog dana i otvorili festival, bilo je mnogo tadašnjih niških bendova i bilo je fenomenalno. Naš prvi nastup. Pare smo naravno potrošili mudro i sa merom u čuvenom Bucinom ćošetu, koga takođe više nema.
Critical Solution Revisited - svirke s leva na desno: Beer Fest 2006, Yetti 06-07, Nightshift 2007 i Nisomnia/Čupin Memorijal 2011
8. Svirka sa najviše i najmanje ljudi u karijeri?
Critical Solution Revisited - u samom vrhu je taj Beer Fest ali i koncert na Bubnju pred izviđačima koju nedelju nakon toga. Naravno da ne zaboravim Čupin memorijal/Nisomniu iz 2011 koji standarno dobro posećivan. Ali, ako ćemo pravo, svirka sa najviše ljudi je naš prvi nastup u klubu Yetti isto negde na prelazu iz 2006. na 2007. Pričalo se da je to tada bio rekord po broju ljudi u tom malenom klubu, tačnije rupčagi jednoj običnoj, i da ih je bilo preko 200. Najmanje ljudi sa druge strane, pa, bilo ih je, recimo predzadnji naš nastup u tom istom klubu.
Što se tiče grupe Filthy Cathouse, hmm najmanje ljudi bilo je na Adrenalin festu 2010. na Dunavu pošto smo svirali pre početka programa praktično, tj držali smo praktično probu na ogromnoj bini drugim rečima, ali za to smo sami krivi jer je naš bubnjar morao negde da putuje to veče ili šta god. Za ono što nismo krivi je svvirka u SKC-u kada smo bili pregrupa Adam Bombu, njujorškom glam rock gitaristi. Tada su prodate svega tri karte. Da lepo ste čuli. Troje ljudi je kupilo kartu da čuje i vidi nešto ovakvo. Najviše ljudi bilo je čini mi se na Release Party svirci kada smo izdali album Senke Iz Ugla u januaru 2013.godine.
Filthy Cathouse - s leva na desno, Adrenalin fest plakat, SKC 2010, negde u gradu, Adrenalin fest 2010, Dom Omladine 2011 i Forest Fest 2010
9. Od bendova sa kojima si svirao i bio im predgrupa ili išao sa njima na turneje, ko se najbolje ponašao prema tebi i tvom bendu a ko najgore?
Turneje? Rekoh maločas da domaći bendovi ne vode mlade na turneje...
Critical Solution Revisited - sa momcima iz niške hard rock grupe Puls smo uvek imali dobru saradnju a svirali smo im kao predgrupa nekoliko puta. Takođe 2007. na čuvenom Friday Night Rock partiju smo svirali ispred grupe NighShift koji su takođe bili sjajni prema nama (mada ne bih smeo da se kladim u to kakvi smo mi bili prema njima haha).
Filthy Cathouse - definitivno sa grupom Polyester Shock. Zapravo oni su pravi primer kako jedan stariji bend treba da se ophodi prema mlađem. Svirali smo nebrojeno puta ispred njih, uvek smo se dobro slagali, družili pre i posle svirki, čak i nastupali jedni sa drugim na bini. Sa njima i dan danas imam odlične odnose, a verujem i ostali članovi benda iz tog perioda, posebno sa Danielom Mihajlovićem Denijem, koji nakon grupa Polyester Shock i Elektromattik sada nastupa kao solo umetnik,
Filthy Cathouse i Polyester Shock zajedno na bini u Ciklonu 2011.
10. O čemu govori pesma grupe Filthy Cathouse - Ne! Neću Prestati? Postoje neke glasine...
Da se pesma odnosi na predsednika naše zemlje? Hahaha, ne ne! Prvo, ne postoje nikakve glasine, to je samo šala. Drugo, pesma je nastala 2010.godine i nema veze sa politikom ni tadašnje a kamo li sadašnje vlasti. Filthy Cathouse nije bio bend koji je pisao političke pesme. E sad, ako ih neko tako shvata, šta ja tu mogu. Pesmu smo napisali zajedno, dakle svi članovi benda su bili prisutni kada smo pisali taj tekst i on govori ustvari o nama u tom trenutuku našeg života, na jedan polušaljiv punk-rock način.
11. Filthy Cathouse je grupa koja je svirala taj tzv hair metal ili kako već. Kakav je status te muzike i zbog čega nikada nije bila prihvaćena na našim prostorima?
Nama u grupi je je taj muzički pravac bio zapravo ono što nas je okupilo jer smo svi to voleli. Hej pa ti slušaš L.A. Guns i Faster Pussycat, i ja isto! To je to, pravimo bend! Ako me razumete. U suštini Filthy Cathouse je svirao jednu vrstu modernog hard rock-a, sa tim nekim suptilnim sleaze-street uticajem. Uzgred, ne volim naziv hair metal. Za mene je to 80s metal, glam metal ili njegova podvrsta sleaze rock/metal.
Što se tiče statusa ovog pod-žanra kod nas... Mi smo u Srbiji uglavnom pokupili sve što je došlo sa Zaprada, što je i normalno, jer nismo mi izmislili rock muziku nego oni. E sad, ono što svi znaju na ovim prostorima, a to je da sve to što dolazi spolja uvek dosta kasni. Drugim rečima sve je stiglo do nas sa malim ili većim zakašnjenjem. Glam metal koji je bio svetski popularan tokom osamdesetih recimo nije. Nije se prihvatio ni kasnije, ali jeste nešto drugo. Do nas je stigla ta neka stigma koja prati ove bendove, ta neka mržnja prema njima i podsmevanje koje doživljavaju od početka devedesetih nakon odluke muzičke industrije da ih preko noći praktično skloni sa scene i na taj način ih uništi za sva vremena. Znači, nije grunge ubio glam metal već muzička industrija.
Kada to prenesemo na ovo naše područje vidimo da je ta stigmatizacija dovela do toga da takve bendove ovde sluša vlro, vrlo uski krug ljudi i da je generalno ovde bilo malo takvih domaćih bendova. To su recimo bili grupa Karizma, kao najpoznatija među njima, zatim grupa Scarlet koja je kratko trajala, pa onda Pussycat koji su bili više gnr-street orijentisani i to je to praktično. Filthy Cathouse je praktično bio nastavak te priče nakon pauze od desetak godina. Naravno uz još neke manje poznate bendove koji su se vremenom pojavili. Međutim, ta pauza nije donela nikakvo poboljšanje što se tiče glam/sleaze metala u Srbiji. Mržnja i nerazumevanje postali su čak još i veći. Daću vam nekoliko primera. Filthy Cathouse je svirao nekoliko tih nekih tzv. takmičenja bendova. Na svakom od njih bili smo pogrdno okarakterisani kao 1) Motley Crue kopije (što je automatski minus i omča oko vrata) 2) kao neko ko svira demode muziku iz prošlosti. Znači mi sviramo demode muziku a gomila trash i power metal bendova, ili post-punk/new wave bendova, grunge ili blues bendova pored nas, sa istih tih takmičenja, ne sviraju muziku iz prošlosti????? To je taj neobjašnjivi paradoks sa kojim smo se susretali na svakom koraku.
12. Pesma tvog prvog benda Critical Solution Revisited pod nazivom Drive proglašena je za najgoru pesmu po izboru Balkanrock-a u 2017.godini a pobedila je po izboru fanzina Get On The Stage kao pesma meseca. Kako to komentarišeš?
To je upravo taj diskurs koji postoji na našoj muzičko-novinarskoj sceni da tako kažem. Mada to i ne mora uvek da bude loše samo po sebi. Ta rubrika sa Balkanrock-a po meni čak i ima smisla, jer je smela i podiže malo prašine na ovoj inače dosadnoj sceni. E sad, zavisi ko tu rubriku uređuje. Ako uređuju ljudi koji zaista poznaju materiju onda je to ok. Ako je suprotno onda ne valja. Kao da recimo ja sada krenem da pišem o black metal bendovima, o kojima nemam blage veze. Sve u svemu, oni su nam ponudili čak i intervju kada je pesma izašla i koji smo odradili, tako da tu nema nikakvih problema. Critical Solution Revisited i Balkanrock su za one koji ne znaju, takoreći vršnjaci jer smo gotovo iste godine počeli sa radom, a i zahvaljujući tadašnjem forumu ljudi su mogli da saznaju sve dogodovštine i prljavštine iz života članova benda. Šteta što su ugasili taj forum.
13. Pre dve godine Junkyard je radio i podkast. Zbog čega toga više nema i da li pratiš neke druge podkaste?
Dve sezone Junkyard podkasta su odrađene a treća će biti, samo ne znam još tačno kada. Što se tiče podkasta generalno, moram da kažem da bukvalno ne prođe dan a da ne odslušam neki. Bilo da je muzički, politički, sportski ili nešto četvrto. Meni to dođe i kao razonoda i kao mesto gde prikupljam informacije o temama koje me zanimaju. Za one koji možda nisu upućeni u to to šta je ustvari podkast postoji tekst koji smo napisali 2019.godine - Analiza: Šta je to podkast?
Inače, podkast je u Srbiji eksplodirao tokom pandemijske 2020.godine. Ne samo da mi je YouTube feed sada prepun raznoraznih novih podkasta na sprskom, što apsolutno nije bio slučaj pre toga jer ih je bilo svega nekoliko, već je i pomenuti tekst na sajtu imao enormno veliku posvećenost tokom cele protekle godine. Ljude je izgleda baš zanimalo šta je to, eto, posle nekih petnaestak godina od kada se prvi podkast pojavio u svetu. Nikad nije kasno.
Sve u svemu, po mom mišljenju podkast je nešto najbolje što je ovaj novi visoko tehnološki svet u kojem živimo iznedrio. Zamislite neku temu tipa kućni ljubimci, ili možda true crime koji moja žena obožava recimo, ili horor priče, ma šta god, i pronaći ćete makar jedan ako ne i više.
14. Koji bend (ili bendovi) je po tebi najprecenjeniji a koji najpotcenjeniji trenutno?
Najprecenjenija je sigurno, bez ikakvog dvoumljenja grupa Greta Van Fleet. Mlada grupa koja svira classic rock koji pri tom stopostotno liči na Led Zeppelin, odjednom postaje svetsko čudo do te mere da za njih znaju i ljudi koji sporadično slušaju muziku. U redu a šta je sa desetinama drugih bendova koji takođe kombinuju elemente classic rock-a, nastali su pre Grete, ne liče na Zeppelin ili Aerosmith već imaju sopstveni stil i zuvk? Šta je sa onima nastalim za vreme i posle Grete? Zašto oni ne mogu da imaju po tri ili četri milion slušalaca na Spotify-u? Drugim rečima, koji je to kriterijum po kome ta neka "nevidljiva ruka tržišta" nalaže šta je za slušanje a šta ne, šta je IN a šta ne? Prema tome, potcenjeni su svi koji su nepravedno u senci ovog benda a po meni zaslužuju mnogo, mnogo više, počev od grupa Rival Sons, The Struts, Halestorm, The Pretty Reckless, Black Stone Cherry pa sve do novijih poput Budderside, Bloody Heels, Neon Coven, zatim plejade new wave of classic rock bendova koji trenutno postoje, pa sve do švedskih grupa poput Backyard Babies, Crashdiet ili Hardcore Superstar, koje su takođe dosta potcenjene.
15. U kom stranom odnosno domaćem bendu bi voleo da sviraš kada bi mogao?
Domaći - Pussycat, mada taj bend nije aktivan već dugo
Strani - teško pitanje toliko ima dobrih sa kojima bi voleo da zasviram, možda Hollywood Vampires. Bilo bi zanimljivo svirati sa Joe Perry-em i Johnny Depp-om u tandemu.
16. Izaberi svoj otrov:
Red Hot Chili Peppers ili Jane's Addiction - oba benda su dobra ali neka bude RHCP
Metallica ili Megadeth - Metallica i to od Black albuma pa nadalje
Marshall ili Fender - Marshall
Nirvana ili Alice In Chains - Alice In Chains
Aerosmith ili KISS - Aerosmith uvek
Linkin Park ili Korn - Linkin Park
HIM ili The 69 Eyes - The 69 Eyes, ali da ste me pitali recimo 2001. HIM bi pobedio
Stratocaster ili Les Paul - teško pitanje ali neka bude Strat
The Offspring ili Green Day - The Offspring
Bitlsi ili Stonsi - Stonsi 100%
17. Kakva je po tebi niška rock scena i sa kojim problemima se susreću bendovi iz tog grada? Zbog čega ima vrlo malo bendova koji su uspeli iz tog grada?
Uh i ovo je jedna opširna tema. Sve što sam govorio o domaćoj sceni važi naravno i za niške rock bendove s tim što tu postoje neke lokalne boljke od koga boluje ta scena. Niš je oduvek bio prepun talentovanih mladih ljudi koji su se bavili muzikom, što je i normalno za grad te veličine. Nekada ste mogli da se prošetate uveče po Keju, na putu od Amfija do Nade recimo, gde ste mogli da vidite gomile mladih ljudi koji se druže i piju pivo, gde bi obavezno bio neko ko svira gitaru, neko ko lepo peva, neko ko ima neke dobre ideje, neko ko cele noći lupa nogama što ukazuje da je doabr bubnjar, zar ne, dakle prepuno talentovanih ljudi koji još pri tome i vole dobru muziku. Mnogi od tih ljudi su na kraju i napravili svoje bendove, ali problem je u tome što gotovo niko (ili bar retko ko) nije uspeo da napravi nešto sa svojim muzičkim karijerama. Zašto je to tako? Postoji nekoliko mogućih odgovora a to su ujedno i te boljke od koje boluje ta tzv. niška scena.
Prvo, Niš kao jedan od tri najveća grada u zemlji, apsolutno nema nikakvu infrastrukturu koja bi bila na raspolaganju mladim bendovima. Kada kažem infrastrukturu mislim na prostore za dobre i kvalitetne svirke, neki pristupačni studio gde bi svi mogli da dobiju iole dobar snimak, neku izdavačku kuću da ih progura, zatim neku tv ili radio stanicu (ovo se odnosi na period pre 10-15 godina pre pojave interneta) koja bi imala emisiju u kojoj bi se ti bendovi prikazivali itd. Neko će sada sigurno reći, pa ima svega toga. Da, ima, ali sve je to nekako stihijski, zatvoreno i svodi se na samostalno snalaženje bendova. Recimo što se prostora za svirke tiče, ja osim Black Stage-a i Feedback-a trenutno ne znam ni jedno drugo mesto u Nišu u kome jedan mladi bend može da svira svoje autorske pesme. Ranije je bilo više tih prostora tipa SKC na Pravnom, razni drugi fakulteti, Jebaga, Distorzija, Orange, Sweet 1 i 2, Yetti, kao i one-time prostori poput Noćnog kluba na Bazenu ili bioskopa Park. Pa opet, većina bendova iz tog perioda, a reč je o dvehiljaditim, danas ne postoje. Tih nekih muzičkih inicijativa, festivala, mini-festivala je bilo tokom vremena ali kao što rekoh ništa od toga nije na kraju nije dovelo do toga da Niš izbaci dva-tri nova benda koji će biti u rangu Galije, Kerbera ili Mama Rock.
Drugo, problem je i u samim ljduima. Znam puno bendova iz te moje generacije u kojima ste imali po jednog ili možda dvojicu članova koji su se trudili i cimali, a ostatak ekipe bi bio sačinjen od ljudi koji su nezainteresovani i kojima je sve to samo neko mladalačko ludilo. To je rezultiralo čestim promenama bendova u smislu: e aj da pevaš/sviraš sa nama, e ajde. Na kraju ste imali bubnjara ili pevača recimo koji nastupaju sa preko pet bednova istovremeno, što je sa jedne strane ok jer pokazuje da postoji izvesna kolegijalnost ali je sa druge strane pogubno jer dolazi do međusobnog gušenja. Kada na sve to dodate nedostatak te tzv. infrastrukture, a to u prevodu znači: bend postoji tri, četri, pet ili više godina, ima jedan sklepani demo snimak, najdalje što je svirao van grada je u Niškoj Banji, eventualno Leskovcu, nema spot, nema nikakvu pokrivenost od strane medija, ljudi je sve manje na svirkama u gradu jer ne žele da slušaju sve isto, generalno je manje zainteresovanih za rock n roll kako dolaze nove generacije, život teče i donosi nove probleme (studije, posao, porodica)... i onda neminovno dolazi do nezadovoljstva, sagorevanja i razilaženja bendova. Ovo je priča 99% posto grupa iz Niša u poslednjih dvadeset godina. Šta se desilo recimo sa grupama Styptic, Diluvium, Navta Krijejtiv Kru, Subside, Decokvaritelji, Embryo Shpayz, Revolution, Glad, Aria Æterna, Rage Against The Komšije, Critical Solution, da napomenem samo neke od njih? Neki su se raspali a neki postoje i dalje ali sviraju jednom u nekoliko godina....
Sve u svemu, izgleda da je situacija danas još i lošija nego pre i ne znam kako se iz toga izvući. Da ne pominjemo tek priču o cover bendovima koji imaju totalni primat u klubovima koji su za tzv. izlaske. Kao što rekoh, predugačka tema za ovakakv intervju. Ono što mogu da obećam onim niškim bendovima u ime JRS, koji trenutno postoje i rade, a naravno i svim ostalim, je medijska pokrivenost koju mogu imati kroz objave na sajtu ili kroz plejliste Niš Rocks, Top Serbian Rock i Serbian Rock Metal Punk.
18. Svirao si i sa norveškom grunge-rock grupom Sedansored jedno vreme. Odakle ti u grunge vodama kao okoreli sleaze glam fan i kakva je norveška scena?
Grunge je moja ljubav No.2. Nakon hard rock-a, odnosno 80's glam metala, grunge i cela ta scena iz devedesetih je nešto što najviše volim da slušam i da se time bavim. Na mojim plejlistama je sasvim normalno da posle grupe Winger, krene neki Stone Temple Pilots, preko nekog Motley Crue deep cut-a, koji bude propraćen recimo hitom grupe Candelbox. Na kraju sve to začinim jedinm Aerosmith-om reicmo. Za mene su ta dva pravca zapravo veoma slična, ma koliko ljudi mislili drugačije. Grupa Mother Love Bone je suština ove moje tvrdnje i najbolji primer tog nekog prelaska rock zvuka osamdesetih u zvuk devedesetih.
Što se tiče Sedansored-a, da svirao sam i bila je to dobra pirča, a snimio sam i album sa ovom grupom pod nazivom Why. Sviranje sa ovim bendom je bilo dragoceno iz razloga što sam mogao da upoznam norvešku scenu iznutra i odatle naučim mnogo toga korisnog. Ta scena ima puno sličnosti sa našom ali i naravno i mnogo drugih stvari koje su uređenije i na jednom višem nivou.
19. Koji strani odnosno domaći bend bi trebalo da prestane da nastupa, u smislu da "okači kopačke o klin"?
Mislim da bi Deep Purple trebalo da prestane da nastupa. Zapravo to ubeđenje me drži još od koncerta na Sajmu 2006.godine.
Od domaćih, svi oni koji u poslednjih deset ili više godina nisu izbacili nijednu novu pesmu a zauzimaju sva moguća mesta na svim živim festivalima, a karijere im datiraju iz vremena kad smo se oslovljavali sa drugovi i drugarice.
20. Ako imaš bilo šta da dodaš sada je prava prilika, ili možda poruka za kraj?
Ko je stigao do ovog pitanja svaka mu čast! Ništa, šta da kažem osim hvala što pratite Junkyard Rock Stories, biće još zanimljivih stvari to obećavam. U suštini u ovom intervjuu smo samo načeli neke dosta široke, a ja sam se svojski potrudio da sve to skratim koliko god mogu, tako da je možda dosta toga ostalo nedorečeno. Međutim ako neko želi dalje diskutuje o tome dalje, tu smo pa pišite.
Situacija se poprilično zakuvala između grupe Animal Drive i izdavačke kuće Frontiers records.
Hrvatski hard rokeri Animal Drive koje predvodi talentovani pevač Dino Jelušić objavili su na svom Facebook profilu da bend prestaje sa radom za šta su praktično okrivili italijansku izdavačku kuću Frontiers records, da je svojim postupcima doprinela odugvlačenju i neizdavanju drugog albuma. Bend je pre toga za pomenutu kuću izdao album Bite! (2018) kao i EP Back To The Roots (2019). U pomenutom postu se još navodi da je Frontiers-u upućena i tužba.
Sa druge strane Frontiers records je takođe putem Facebook-a izneo svoje viđenje situacije u kojoj je navedeno sledeće. Prvo, Forntiers tvrdi da je bend prestao da postoji još 2020. godine i da od tada sradanja sa grupom Animal Drive nije bila moguća. Drugo, na optužbu da su oni odugovlačili sa izdanjem pomenutog drugog albuma izdavačka kuća je odgovorila da bend zapravo nikada nije ni poslao finalne master trake tog albuma. Treće, Frontiers navodi da je druga strana konstantno kršila odredbe ugovora. Četvrto, izdavačka kuća nije u sporu sa grupom Animal Drive već sa pevačem Dinom Jelušićem i njegovim menadžmentom.
Ko je ovde stvarno u pravu ne može se reći iz navoda na Facebook-u tako da će cela situacija morati da se rezreši na sudu. Dinove optužbe da je Frontiers svojim postupcima doveo bend do raspada je nešto što ova poznata izdavačka kuća poriče i označava kao neistinu.
Dino Jelušić poznat je i po tome što je sarađivao sa George Lynch-om(Dokken, Lynch Mob) na prvom albumu grupe Dirty Shirley koju su zajedno osnovali. Taj album izašao je početkom 2020.godine i na pitanje da li će ikada biti nastavka ove priče, George Lynch je u nekoliko navrata odgovarao da je zastoj ovog projekta posledica nekih nerazrešenih problema koje Dino ima sa izdavačkom kućom Frontiers, koja je takođe izdala i pomenuti album grupe Dirty Shirley.
Ostale zanimljivosti, recenzije i analize sa našeg sajta možete pročitati OVDE.
Frontmen grupa Motley Crue i Sixx AM izbacuje novu knjigu, tačnije jednu vrstu memoara koji će vas vratiti u sedamdeste i osamdesete i koji će nositi naziv The First 21: How I Became Nikki Sixx.
Nakon izdanja The Heroin Diaries (2007) i This Is Gonna Hurt (2011), ovo je treća knjiga čuvenog basiste u kojoj će nam ispričati kako je Frank Serafino Ferana zapravo postao Nikki Sixx. Kakvu je viziju imao mladi Frank došavši iz Sijetla u Los Anđeles. Kako je preko grupa Sister i London, koje je osnovao i vodio sa mnogim drugim poznatim muzičarima tadašnjeg Sunset Stripa, stigao do onoga što svi danas znamo. Jednog od najintrigantnijih i najvećih bendova američke hard rock scene - Motley Crue.
There is still a pretty big hype about Italian rock 'n' roll, at least here in Europe, after Måneskin's big win at the Eurovision contest. For most of the rock fans these youngsters are probably the first introduction to the Italian scene, but for those with a much more interest, one name usually comes up first - Doberamann! This powerhouse trio led by the bassist and vocalist Paul Del Bello, along with guitarist Valerio Ricciardi and drummer Antonio Burzotta released their fifth album Shaken To The Core at the beginning of June.
Album Shaken To The Core comes four years after their last effort Pure Breed which introduced us to the English version of this bands discography, more or less. It was a great record and the bar was set very high with it's release. Therefore expectation of the new one was obviously even higher. Dobermann's carrier was not always easy so to speak. Most of the time they were on their own, without a label or proper promotion. But that didn't stop them. They worked hard touring all over Europe with acts like The Quireboys, Great White,Inglorious and more.
Listening to the whole album I got the impression of the bands significant improvement. Yes, the whole thing is still raw, it still has that unique bite (the dobermann bite), but there is certainly a big musical improvement or better say experimentation with different styles and different solutions. Songs like Staring At The Back Road and Over To Top, for example, show us that the band was not afraid to tune down a bit and step in that contemporary new rock style with a classic feel. NWOCR in other words. On the other side tunes like Shaken To The Core and Stiff Upper Lip reminds us of that the good old Dobermann high-octane, sleazy raw rock 'n' roll with Paul's unique raspy vocals on top and Valerio's crispy overdriven tone. There is also one quite of a jam in the song Dropping Like Flies too.
The other part of the album has a couple of great tunes like Summer Devil and Rock Steady which reminds me a bit of a new Gilby Clarke album and his unique guitar riffs. In the end there is one more pure Dobermann breed song, Run For Shade, filled with a frantic guitar riffs, fantastic extended guitar solo and raspy screaming vocals. The very last one Last Man Standing is a bit different from everything else on this record. There is some piano work there and a little bit mellower tone overall accompanied with "not that raw" vocals delivered from the group's leader Paul Del Bello. Even if it is that contrasting, the song does not ruin the whole feeling. On the contrary - it ends it with style. Italian style!
In the end the aforementioned bar was reached and the task was completed. The guys from Dobermann managed to create something different from the last time, mostly due to little bit of experimentation. There are some fans that might not be satisfied with it but hey, it is a positive thing and also it is a sign of maturing and gathering all that experience from touring. If you are into new wave rock with a classic feel Dobermann's Shaken To The Core is something you cannot miss. If everything gets better Dobermann is also a band that you must not miss live. Believe me, you got to see Paul breathing fire on the stage (like I did in 2010 when he was playing with Adam Bomb) with all that raw energy that these guys are delivering. These guys are aiming really high. Italians won the Eurovision with a rock song. Only if they can win the coming EURO (which I really really hope) it would be a magnificent year for this European country!
Jedna od najinteresantnijih mladih rock grupa trenutno na svetskoj sceni, koju predvodi harizmatična pevačica Taylor Momsen, izbacila je video spot za pesmu Only Love Can Save Me Now u kojem se pojavljuju i članovi grupe Soundgarden, Kim Thayil i Matt Cameron.
Ova pesma dolazi sa četvrtog po redu albuma ove grupe koji nosi naziv Death By Rock N Roll. Album je izašao početkom ove godine pa smo ga shodno tome i obradili u recenziji i Albumometru, u kojem je zadobio jednu od najviših ocena do sada.
Što se tiče pomenutih članova grupe Soundgarden, oni su osim u spotu takođe učestvovali i u snimanju same pesme, što se recimo po samim rifovima ove pesme da brzo zaključiti. Pored njih na albumu gostuje još i Tom Morello.
Grupu The Pretty Reckless čine Taylor Momsen, Ben Phillips (gitara), Mark Damon (bas) i Jamie Perkins (bubnjevi).
Beogradski punk-rockeri NBG izbacili su novi spot za pesmu Tebe Vole Blokovi i to pogađate, gde drugo, nego na krovu jedne od zgrada čuvenog novobeogradskog naselja. Ovo je već peti video spot sa albuma Nama Ostaje Samo Pank koji je izašao 2020.godine i koji smo tada "provukli" kroz naše Preslušavanje. Pre toga ekrenizaciju su zadobile i numere Beži, Nove godine, Osuđen na bes i Vanredno stanje.
Spot za pesmu Tebe vole blokovi možete pogledati ovde:
Sledeća numera, Tebe Vole Blokovi je za neke nove fanove grupe možda i nova, ali oni koji duže prate bend, setiće se da je izašla još 2017.godine, a zatim se našla i na albumu NBG 100% na kojem je bend ponovo snimio neke od svojih najvećih hitova. U suštini radi se o jednoj od onih unikatnih, himničnih NBG pesama koje ovoj grupi nikada nisu bile strane i u kojoj govore upravo o delu grada iz koga dolaze. Na ovoj pesmi je prateće vokale pevao i nekadašnji pevač grupe Pussycat, Nebojša Milojković Piske. Inače, radi se o grupi koju su Piske i Kara zajedno predvodili krajem osamdesetih i u prvoj polovini devedesetih godina.
Sjajna vest za fanove grupe Sixx A.M. među koje spadamo naravno i mi sami. Nikki Sixx je iskoristio svoj Facebook profil da detaljno saopšti na kojim sve projektima trenutno radi. Pored toga otkrio je još nekoliko zanimljivih stvari kojima se takođe izuzetno radujemo.
"Veliki deo posla oko moje nove knjige je završen. Tu je i projekat LA Rats kao novitet sa kojim krećemo. Završavamo i novi Sixx A.M. zajedno sa James Michael-om i DJ Ashba-om... biće ovo jedno zanimljivo i radno leto.... radujem se i stadionskoj turneji koja će se održati sledeće godine...."
Dakle novonajavljeni i za sada bezimeni album grupe Sixx A.M. je ako je verovati Sixx-ovom postu u završnoj fazi izrade. Biće to ukupno šesti album ove grupe koju je Nikki osnovao još 2007.godine kako bi uradila soundtrack za njegovu prvu knjigu The Heroin Diaries (2007). Nakon toga bend je izbacio sledeće albume: This Is Gonna Hurt (2011), Modern Vintage (2014), Prayers Of The Damned (2016)i Prayers For The Blessed (2016). Neke od njih smo i recenzirali tako da vam iskreno preporučujemo da to pogledate.
Širom sveta krenuli su ponovo da se održavaju koncerti, shodno izgledima da će se ova pošast koja nas je sve zahvatila konačno završiti. Među prvima se našao i pevač grupe Motley Crue Vince Neil, koji je započeo turneju sa svojim solo bendom. U nekoliko proteklih dana internet je preplavila vest o tome da je Vince-u pukao glas i da je odjurio sa bine. Preneli su čak i domaći sajtovi, ali kao i uvek, pogrešno i površno. No, nije to razlog pisanja ovog teksta. Ima tu još nekih nerazjašnjenih stvari, ali krenimo redom.
Vince je na koncertu u Ajovi odsvirao set koji se neslavno završio na pesmi broj 14, tačnije na numeri Girl Girls Girls. To svakako nije bila poslednaj pesma na setu, obzirom da pogledom na sam spisak pesama sa tog nastupa, postaje jasno da fale neki od sigurnih hitova koje je izvodio na koncertima pre pandemije. Međutim, samim izlaskom sa binei to na samom početku Girls Girls Girls, tačnije u tridesetoj sekundi, pokazala je njegovu nemoć. Ruku na srce ceo taj nastup bio je loš što se tiče njegovog vokalnog performansa.
U suštini Vince nije ni prvi ni poslednji pevač u poodmalkim godinama koji ima problema sa pevanjem. Setimo se samo primera Axl Rose-a, Don Dokken-a i mnogih drugih. Nešto drugo je tu problematično. To drugo odnosi se na grandiozno najavljivanu povratničku turneju grupe Motley Crue.
Stadionska povratnička turneja najavljena je još 2019.godine nakon uspešne premijere filma The Dirt grupe Motley Crue. Nikki Sixx je tada govorio da je bend zahvaljujući ovom filmskom izdanju stekao armiju novih mladih fanova koji željno iščekuju da vide grupu za koju do tada nisu ni znali, Na toj grandioznoj turneji pored Motlijevaca trebalo je da zasviraju i Def Leppard, Poison i Joan Jett. Sjajna postava u svakom slučaju. Ali, onda se desila pandemija i sve do danas turneja je više puta odlagana.
Vratimo se sada ponovo na Vince-a. I pre ove skoro dvogodišnje pauze, Vince Neil je bio u lošoj pevačkoj formi. Slabi vokalni performansi bili su propraćeni i vidljivo lošom fizičkom formom legendarnog pevača. Još jednom, nemamo ništa protiv toga ko je u kakvoj formi. Problem je u tome što je šef benda Nikki Sixx još tada u javnosti govorio kako je Vince počeo da trenira, kako je sredio figuru i podigao formu i kako je spreman za napornu i veliku stadionsku turneju. Koncert u Ajovi od pre nekoliko dana pokazao je sve skroz suprotno od toga...
Samim tim nameće se i pitanje koje sve vreme lebdi u vazduhu: Da li će uopšte ikada biti velike stadionske turneje i da li će Vince biti spreman za nju. Iskreno, svirati na punom stadionu na koncertu gde karta košta boga oca i svirati na nekom moto skupu u Ajovi, nisu iste stvari. Ovo prvo zahteva mnogo veći nivo pripremljenosti i profesionalnosti. Mislim, znaju i oni sami to, nisu baš tolike veverice...
Turneja je dakle i dalje pod znakom pitanja obzirom da je još uvek nejasno kako će se odvijati ti koncerti najvećeg gabarita u post-pandemijskom svetu. Ako na to dodamo i ovo Vince-ovo stanje, situacija je definitivno mnogo lošija nego što na prvi mah izgleda. Još uvek nema konačnog saznanja šta će se na kraju desiti. Izgleda da Nikki Sixx posle ovog Vince-ovog ispada neće baš mirno spavati... Na kraju krajeva, Motley Crue su sami sebi sazidali nadgrobni spomenik u noći na prelasku iz 2014. u 2015.godinu. Sami su sebi potpisali srmtnu presudu i odlazak na električnu stolicu, obećavši da više nikada neće nastupati zajedno.... Karma je, definitivno, ponekad stvarno jedno veliko čudo.
Da li pesma koja je stara čak 53 godine zaslužuje da dobije lyric video? Što se nas tiče, zašto da ne. Svako ima pravo na svoj "video sa rečima" pa tako i gospoda Mick Jagger i Keith Richards koji na ovaj način zapravo obeležavaju pedeset i tri godine od izlaska jedne od najvećih pesama iz njihovog muzičkog kataloga - Jumpin Jack Flash.
Te davne 1968. Flash je izašao kao sedmoinčni singl zajedno sa pesmom Child Of The Moon koja se nalazila na B strani ove ploče i koja je takođe dobila svoj lyric video. Bilo je to vreme kad su singlovi imali neizmerno veliki značaj u muzičkom svetu u odnosu na današnje vreme, a pri tom, ako dodadmo i to da se radi o jednoj od najvećih pesama Stones-a ikada i jednog od najmoćnijih rifova koje Keith Richards odsvirao na svojoj petožićanoj gitari naštimovanoj po njegovom ukusu, onda definitivno ovakav potez ima smisla.
Zapravo cela stvar i nije toliko nova. Stonsi su sa kompanijom Yes Please Production još 2017.godine dogovorili izradu ovakvih video sadržaja za pesme sa starih albuma. Do sada ih je urađeno čak preko sto. Sve u svemu jedna prosta, efektna i estetski proklasno urađena stvar. Pa neka i klinci dobiju svoj Flash u formatu koji im je blizak. Šta bi na sve ovo rekao Brian Jones? Kao da je njega neko nešto ikada i pitao...
Pesme grupe Iron Maiden u vidu animiranog mini filma, ili narodski rečeno - Iron Maiden crtaći? Na prvu loptu možda zvuci čudno ali kada pogledate neke od klipova koji je napravio brazilski animator Val Andrade, biće vam jasno da te dve stvari i te kako idu jedna sa drugom. Pesme legendarnih Engleza su jednostavno takve. Makar većina njih.
Prosto daju mogućnost fanovima da se "razmahnu" i sa njima urade nešto ovako unikatno, kao što je uradio ovaj momak iz Brazila. Zapravo njegov kanal nije nov jer postoji još od 2015.godine. Ako ste i sami fanovi Iron Maiden, do sada ste već sigurno naleteli na njegov kanal u beskonačnim vodama YouTube-a. Koja je verovatnoća da niste. A ukoliko baš niste, ništa strašno, evo dobre prilike da se zabavite obzirom da je upravo stigla i najnovija animirana stvar za pesmu Stranger In A Stranger Land sa albuma Somewhere Back In Time iz 1986.godine.
Kao što rekosmo Val-ov kanal nije nov i do sada je izbacio veliki broj "obrada". Stoga i preporučujemo da bacite pogled i na ostale pesme, a evo i nekih naših favorita.
Ostale priče iz sveta rock i metal muzike, recenzije i predstalvjanje novih grupa, možete pročitati ovde.
Grupa Buckcherry je nedavno objavila na svojim profilima na društvenim mrežama da je njihov treći po redu studijski album, jednostavnog naziva 15, upravo dostigao dovostruki platinasti tiraž. U prevodu to znači da je ovo izdanje iz 2006.godine dostiglo prodaju veću od 2 miliona kopija. Po sistemu američke kompanije RIAA jedan milion prodatih primeraka garantuje status platinastog tiraža.
Pored toga, pesma Crazy koja je bila najveći hit singl sa istoimenog izdanja, dostigla čak četvorostruki platinasti tiraž sa preko 4 miliona prodatih jedinica dok je numera Sorry dogurala do preko 2 miliona.
Što se same grupe tiče, Buckcherry nastavljaju sa pred-pormocijom svog devetog po redu albuma koji će nositi naziv Hellbound i čiji je izlazak zakazan za 25.jun. Album je producirao Marty Frederiksen koji sa grupom sarađuje još od pomenutog albuma 15.
Buckcherry su kao i većina drugih bendova najavili i turneju koja bi trebalo uskoro da krene. Što se tiče novonajavljenog albuma, do sada smo imali prilike da sa ovog izdanja čujemo pesme Hellbound i So Hott koje takođe možete poslušati i na našoj poznatoj Top New Rock plejlisti.
Grupu trenutno čine pevač Josh Todd, gitraristi Stevie D. i Billy Rowe, basista Kelly LeMiex i bubnjar Francis Ruiz.
Buckcherry postoje od 1995.godine, pripadaju generaciji rock bendova koji su se probili početkom dvehiljaditih i sviraju prljavi hard rock modernog tipa. Čitaoci našeg sajta će se setiti i recenzije prethodnog albuma Warpaint iz 2019. koju smo u to vreme odradili.
Fun fact: Buckcherry - je zapravo Chuck Berry sa permutacijom, odatle ideja za ime grupe.
Ostale zanimljivosti iz sveta rock muzike, kao što su recimo priča mladoj italijanskoj grupi Måneskin, možete pročitati ovde.
Na našu adresu je ovih dana stigla jedna vrlo interesanta priča koja se odnosi na, pa možemo slobodno reći, jedan od prvih rock n roll romana sa naših prostora koji je uspešno realizovan i za intostrano tržište. Radi se o romanu Priručnik za rock n roll mladog autora Ivana Bajovića a pomenuto izdanje namenjeno pre svega tržištu SAD i EU. Izdanje ove knjige koja sada nosi naziv Rock N Roll Playbook realizovala je izdavačka kuća Kulturnog centra Maribor.
Ovaj roman je prvobitno izašao još 2016.godine i od tada je doživeo čak tri reizdanja na domaćem tržištu. Radnja ovog dela je priča o studentu iz Sremskih Karlovaca koji dolazi u Beograd na studije, da bi ubrzo nakon dolaska otkrio potpuno novi svet i obreo se u ostvarivanju svojih snova. Jedan od njih bio je i osnivanje benda. Na putu do tog ostvarenja prate ga razne usputne dogodovštine a ponajviše seks, droga i rock n roll.
Knjiga će izazvati borbu u čitaocu koji će sebi početi da postavlja pitanja: da li su to moje misli, da li ovo o čemu mislim zaista tako mislim, zašto ja sve ovo radim kada želim zapravo nešto drugo? Radnja romana se odvija na više slojeva a ono što pisac pokušava da nam prikaže kroz lik glavnog junaka je taj neobjašnjivi i neuhvatljivi trenutak nastanka inspiracije.
Autor Ivan Bajović rođen je 1983.godine u Beogradu. Rok novinarstvom se bavi od 2015.godine a piše i o društveno aktuelnim temama iz humorističkog ugla.
