Vreme je da upoznamo još jednu novu domaću grupu koja se našla na Junkyard radaru, koji je, bar što se tiče domaće scene, dosta aktivan poslednjih meseci. Zapravo, aktivna je scena, a mi smo samo tu da vam predstavimo ono na šta po našem mišljenju vredi obratiti pažnju. Ovoga puta reč je o beogradskoj grunge-rock četvorci Stain, koja je upravo objavila svoj drugi singl u karijeri koji nosi naziv OK.
Grupa je nastala još 2014.godine i njihovi počeci bili su vezani uglavnom za obrade. Uz česte promene postave, to je trajalo sve do početka ove godine kada objavljuju svoju prvu autorsku pesmu Spiral. Obe pesme koje su do sada objavili snimljene su u Orvel Studios u Beogradu.
Teški i zloslutni gitarski rifovi, mračniji vajb i apstraktni alisinčejnovski vokali, glavno su oružje ove grupe što ih i svrstava u red retkih pravih grunge rock bendova na našoj sceni. Grupu Stain čine Nikola Đurović (vokal), Ivan Ljubičić (gitara), Aleksa Pejović (bas gitara) i Staša Rudić (bubnjevi).
Pesmu OK grupe Stain, kao i sve ostale novitete sa domaće scene možete poslušati na našoj plejlisti Top Rock Songs Serbia.
Ostale zanimljive priče i novitete sa našeg sajta pročitajte ovde.
Grupa Ego iz Niša koja postoji od 2009.godine objavila je posle dužeg vremena novu pesmu, tačnije novi singl pod nazivom Hypnotech i najavila povratak na scenu. Nakon pauze od nekoliko godina bend se vratio u potpuno novoj postavi koju sada čine pevač Milan Mirić, gitarista Ilija Kocić, basista Miloš Dabetić i bubnjar Aleskandar Jakšić.
Za numeru Hypnotech napravljen je i spot koji je sniman u Continuum Studios u Nišu, a ono što raduje je i najava kompletnog studijskog albuma koji bi trebalo da izađe krajem godine. Grupa je od samih svojih početaka gajila neku vrstu alternativnog rock-a po uzoru na slavne britanske bendove.
Nakon grupa Dexter, Galop, Bokal Oseća Stvarnost i Monah, ovo je već četvrti bend iz Niša koji izbacuje singl i najavljuje album u poslednjih nekoliko meseci. Izgleda da se niška scena polako budi ili bolje rečeno vraća na neke "staze stare slave". Stoga i preporučujemo našu specijalnu plejlistu Niš Rocks na kojoj možete pronaći sve pomenute novitete zajedno sa ostalim niškim bendovima.
Nekako preko reda za kartu koja vodi do naše čuvene rubrike Predstavljanje, ubacila se mlada italijanska grupa Måneskin. Jasno, sve je to zbog smrdljive Evrovizije... biće prva pomisao svakog ko ovo čita. Međutim, redakciji našeg sajta ova grupa zapala je za oko nešto ranije. Ko hoće neka veruje, ko neće ne mora. Ovde pričamo o rock muzici a ovi momci i jedna devojka su se na pomenutom takmičenju pokazali u najboljem svetlu i našem žanru dali ono što mu je bilo preko potrebno i za čime konstantno vapi. Baš o ovakvim sličnim temama smo i pričali u epizodi podkasta Da li je rock mrtav?
Grupu Måneskin čine Damiano (vokal), Victoria (bas gitara), Thomas (gitara) i Ethan (bubnjevi). Radi se o vrlo mladom bendu koji se okupio tamo negde 2016.godine još za vreme srednjoškolskih dana. Dolaze iz glavnog grada Italije i nije još uvek poznato da li navijaju za Lazio ili Romu. Ono što se pak zna, to je da se grupa nije libila da učestvuje i na mnogim drugim događajima takmičarskog karaktera poput X Factor (2017) i Sanremo (2021) gde su i osvojili prvo mesto. I to sa sve čuvenim Ibrom.
Što se tiče diskografije grupa se može pohvaliti EP izdanjem Chosen iz 2017. godine a potom i albumom Il Ballo Della Vita iz 2018 koji je dostigao tri puta platinasti tiraž po italijanskim merenjima. Najnoviji album Teatro D'Ira izbacili su u martu ove godine i sa njega i dolazi pobednička pesma Ziti e buoni.
Ime grupe ispisano je na danskom jeziku s obzirom da basistikinja grupe vuče korene iz ove skadninavske zemlje i znači - Mesečina ili ti Moonlight. Stilski gledano bend kombinuje razne muzičke elemente koji idu od classic rock-a preko, glam rock revajvla a sve to zajedno preliveno uticajem punk-rock-a, funk-a, stoner-aa pa čak i rep-a. Sve to povezano je sirovim energičnim nastupima i čuvenom italijanskom estetikom, što gupu i čini izuzetno unikatnom. Plus još i pevaju na svom jeziku.
Sve u svemu , Måneskin su jedna mlada, energična, esktravagantna, kontraverzna (imamo i incident sa šmrkanjem) i po svemu neskavidašnja grupa. Generalno se uklapaju u ceo taj classic rock revival koji je prisutan poslednjih godina. Njihova pobeda i pored toga što je pre svega lična, pripada i svima nama, jer su generalno ovim činom učinili veliku stvar za rock n roll uopšte. Predstavili su rock muziku na jedini mogući način, baš onako kako treba - drsko i bez komporimisa; udarcem ispod kaiša. Što se samog takmičenja tiče, kao što smo rekli, voleli ga ili ne (mi ga preziremo), ponekad se mora igrati i prljavo kako bi se uzeli bodovi. Zahvaljujući ovim mladim ljudima i naravno publici, rock n roll je ponovo na naslovnim stranama medija i to je ono što je najbitnije. Podedio je rock, pobedio je kvalitet! To se ne dešava baš tako često, zar ne? Da li će se iz svega toga iznedriti nešto više, ostaje da se vidi.
Za kraj, još jednom bravo za ove mlade ljude. Lepo je bilo videti njihovu iskrenu radost nakon trenutka kada su shvatili da su pobedili. Lepo je bilo videti bubnjara kako diže pehar kao da je osvojio Skudeto. Bravo i za Italiju koja zna da ceni prave stvari. Još kad bi uzeli ovaj nadolazeći EURO pa da slavimo i to!
P.S. Fala svetom Judasu da one naše nisu prošle bolje
U jednoj od prethodnih epizoda podkasta In The Threnches With Ryan Roxie gostovao je nekadašnji voditelj kultne emisije Headbangers Ball i suvlasnik čuvenog losanđeleskog Cathouse-a, Riki Rachtman u kojoj je između ostalog pomenuta i manje poznata ali veoma bitna svirka grupe Guns N Roses u čuvenom klubu 1986.godine. Pre nego što pređemo na centralnu temu ove priče, da prvo objasnimo ko je ko.
Voditelj pomenutog podkasta je gitarista Ryan Roxie koga možda i znate kao dugogodišnjeg gitaristu pratećeg benda Alice Cooper-a. Pored toga Ryan je svirao i u grupama Candy (sa Gilby Clarke-om), potom i u grupi Electric Angels koju je sam osnovao krajem osamdesetih. Sredinom devedesetih Ryan osniva i grupu Dad's Porno Mag a krajem iste decenije se pridružuje i Slash-u i sa njim snima album Ain't Life Grand. Godine 1996. se prvi put priključuje grupi Alice Cooper i to na preporuku starog drugara Gilby-a. Tokom dvehijladitih osniva grupu Roxie 77 i nastupa sa bendom Casablanca. Godine 2018. izbacuje svoje prvo solo izdanje Imagine Your Reality koje se našlo u Top 6 albuma 2018.godine po izboru Junkyard Rock Stories.
Pored svega toga Ryan Roxie 2019.godine započinje i vođenje podkasta In The Threnches u kojem uglavnom vodi razgovore sa poznatim muzičarima i ljudima iz sveta muzike. Jedan od njih bio je i pomeuti Riki Rachtman i to u epizodi broj 7074.
Dakle, ono što ovde treba razumeti je da je pomenuti klub Cathouse, koji su zajedno otvorili upravo Riki Rachtman i frontmen grupe Faste Pussycat Taime Downe 1986.godine, zapravo bio jedno od bitnih stecišta tzv. mikro scene drugog talasa losanđeleskih bendova. Tu mikro scenu, taj drugi talas bendova, često nazivaju i sleaze rock scenom. Međutim, sam Riki Ratchman sve te grupe opisuje i kao "gipsy-junky-cathouse-street" bendovima. Kako bi vam bilo jasnije o čemu je reč, pomenućemo i grupe koje po svemu navedenom pripadaju ovoj mirko sceni, a to su recimo: Guns N Roses, L.A. Guns, Faster Pussycat, Jetboy, Junkyard, Candy, Jane's Addiction i dr.
Dakle, vratimo se na centralnu temu ove priče. Pomenuta svirka održana je u klubu Cathouse 23.decembra 1986.godine i to kao release party grupe Guns N Roses za njihovo tadašnje EP izdanje Live Like A Suicide. Pored Gunsa te večeri nastupali su još i L.A. Guns, Faster Pussycat i Jetboy. U prevodu, bila je to svirka "velike četvorke kasne losanđeleske rock scene". Pri svemu tome, svirka je bila potpuno akustična.
Ryan i Riki su se prisetili da su Gunsi tada možda čak i prvi put odsvirali Knockin On Heavens Door koju su posvetili tragično nastradalom basisti grupe Jetboy. Todd Crew-u, koji je bio i veliki prijatelj benda. Zapravo, svi ovi bendovi i ljudi oko njih poput Riki-a , Ryan-a i Gilby-a visili su zajedno na istim mestima i bili deo jedne velike družine. Na slici koju pronašao producent podkasta In The Threches vidimo Steven-a Adlera kako svira marake sa Taime Downe-om i Greg Steel-om iz grupe Faster Pussycat. Iza njih su Riki i gitarista grupe L.A. Guns Mick Cripps.
Ipak, dobro druženje osamdesetih je uglavnom bilo propraćeno raznim opuštajućim derivatima i supstancama, tako da se vinovnici ovog događaja u svom razgovoru i ne sećaju baš svih mogućih detalja. Bilo je i davno, tako da ne zameramo.
Gunsi su te večeri zajedno sa ostalim bendovima odsvirali pred vše od 600 ljudi, što je za Cathouse klub bio rekord. Nedugo nakon toga svoj release party na istom mestu odradili su i Faster Pussycat i to sa više od 700 ljudi prisutnih koji su bukvalno stajali jedni drugima na nogama. Riki se u podkastu priseća da je tadašnji gitarista grupe Brent Muscat u zanosu govorio kako će Fasteri postati veći bend og Gunsa jer su imali više ljudi na pomenutoj svirci. O, kako se samo prevario....
Ostatak Brent-ove priče svi znamo. Gunsi će ubrzo postati multiplatinumski rock bend i vinuti se u same vrhove dok su se Fasteri morali zadovoljiti ipak samo zlatnim statusom, koji u suštini i nije mali. Ova dva benda u generalno imaju dosta toga zajedničkog. Veći deo datira iz perioda dok još nisu potpisali za velike izdavačke kuće, poput recimo zajedničke turneje 1987.godine u Evropi. Druga zajednička stvar između dva benda odnosi se na nešto po sve iritantnije. Axl Rose pravio je gap od 14 godina bez izbacivanja nove muzike dok je Taime Downe izbrojao čak do 15. Mada, mora se priznati, uz poneke ispade sa obradama, ali i toj je nešto. Ipak, Taime je prelomio i pažljiviji čitaoci našeg sadržaja su sigurno već poslušali novi singl grupe Faster Pussycat pod nazivom NOLA.
Ovu rundu odneli su Fasteri ali ne zaboravimo to da su Gunsi već na broju 13 (od izlaska albuma CD 2008:godine). Kako stvari stoje, ovde bodovi gotovo sigurno idu riđokosom Ircu.
Pored ovoga Ryan Roxie i Riki Ratchman pričali su još i o počecima grupe Faster Pussycat, druženju iz mladosti, Riki-jevom ulasku na MTV za koji je zaslužan lično i isključivo Axl Rose, Riki-jevoj novoj emisiji The Ball i mnogim drugim zanimljivim temama.
Celu epizodu koja sadrži i puno zanimljivih slika iz pomenutog doba možete pogledati ovde
Na internetu je pre dva dana "procurela" numera pod nazivom Crazy na kojoj su sarađivali gitarista grupe Guns N Roses Slash i pevač grupe Linkin Park Chester Bennington. Zapravo, radi se o jednominutnom snimku ove numere koju je na internet postavio muzički producent Big Chris Flores.
Flores je sarađivao sa Slash-om za vreme snimanja njegovog prvog solo albuma iz 2010. godine pod nazivom Slash, koji je bio karakterističan po tome što je svaku pesmu na njemu otpevao neko drugi, odnosno to da je na albumu bio veliki broj gostiju. Upravo ova pesma Crazy i datira is tog vremena a Chester Bennington je bio jedan od gostiju za vreme snimanja.
Pažljiviji slušaoci i fanovi Slash-ovog solo rada će sigurno primetiti da je muzika iz ove pesme ustvari iskorišćena na albumu iz 2010.godine i da nosi naziv Doctor Alibi na kojoj je gostovao Lemmy Motorhead. Slash je ranije govorio o tome da je Chester Bennington bio jedan od gostiju na snimanju njegovog solo albuma ali da je grupa Linkin Park sabotirala bilo kakvu realizaciju muzike sa Chester-om jer je u to vreme radila na svom albumu.
Ovu numeru sada poseduje porodica preminulog pevača i ako je sudeći po nekim ranijim Slash-ovim izjavama postoji velika mogućnost da u budućnosti bude i realizovana.
U parnici koju su vodili gitarista Traci Guns koji predvodi grupu L.A. Guns i bubnjar Steve Riley koji je vodio drugi bend pod istim imenom, američki sud presudio je u korist ovog prvog. Problem je bio u tome što su obojica posedovali pravo na korišćenje imena po sistemu 50:50 posto. Ipak, problem je nastao nakon godina i godina svađe i podeljenosti. Podeljenosti koja se u ovom slučaju po ko zna koji put ponovila s obzirom da je i tokom dvehiljaditih postojao isti problem.
Sud je dakle presudio u korist grupe koju predvodi Traci Guns i u kojoj je još i originalni pevač (iz vremena dok je grupa bila jedinstvena) Phil Lewis. Sa druge strane bubnjar Steve Riley i originalni basista benda moraće da se zadovolje novim imenom - Riley's L.A. Guns. Nije nešto ali ipak dovoljno da bi se napravila razlika. Riley je već promenio ime svoje grupe na društvenim mrežama dok će profile na striming servisima i dalje koristiti pod jedinstvenim imenom L.A. Guns.
Možda će nekome ovo sve zvučati glupo ali ukoliko se stavite u poziciju jednog ili drugog benda ili još bolje, u poziciju fanova, stvari postaju mnogo jasnije. Zamislite samo da vaš omiljeni bend ima ovakav problem. Zatim taj bend gostuje u vašem gradu, vi odete na koncert, a tamo vidite neke potpuno drugačije likove na bini koji sviraju iste pesme koje zvuče drugačije.
Riley's L.A. Guns izbacili su prošle godine album Renegades dok je grupa koju predvode Traci i Phil, dakle L.A. Guns, nakon dva uspešna albuma The Missing Piece iz 2017. i The Devil You Know iz 2019.godine, najavila izlazak novog live albuma sa jednog od karantinskih nastupa iz prošle godine, dok je novo studijsko izdanje najavljeno za kraj ove tekuće godine.
Jedna od pesama sa najavljenog live izdanja, pod nazivom Malaria, je dostupna i možete je poslušati ovde:
Ostale zanimljive tekstove sa bloga pričitajte ovde
Osnivač i frontmen losanđeleske street-rock grupe Love/Hate, Jizzy Pearl, gostovao je nedavno u podkastu Waste Some Time For Jason Green, koji vodi i uređuje Jason Green, u kome je izneo nekoliko zanimljivih stvari koje se tiču njegove dalje karijere.
Pre svega, u ovoj epizodi glavna tema bila je knjiga koju Jizzy Pearl napisao i izdao još 1999.godine i koja nosi naziv I Got More Crickets Than Friends. U toj knjizi Jizzy na jedan vrlo zanimljiv i unikatan način opisuje sosptvenu karijeru na LA Sunset Strip sceni kroz radnju i likove koji su izmišljeni ali odgovaraju pravim ličnostima toga doba. Svi usponi i padovi njega i njegovog tadašnjeg benda Love/Hate opisani su u stilu Bukovskog. Po rečima samog autora ovo nije samo još jedna obična autobiografska muzička knjiga na kakve smo navikli. Osim pomenute knjige Jizzy je najavio i reizdanje preostalih knjiga iz ovog serijala, tako da će u narednom periodu i one postati dostupne na njegovom web sajtu.
Pored toga Jason i Jizzy osvrnuli se sa na neke od zanimljivijih tema iz Pearl-ovog života. Nakon propasti losanđeleske muzičke scene kasnih devedesetih Jizzy Pearl se čak obreo i u porno industriji gde je radio kao pisac i urednik porno magazina. Nakon toga se pridružio bendovima L.A. Guns i Ratt početkom dvehiljaditih a za one koji možda nisu znali, trenutno nastupa sa grupom Quiet Riot. Poznato je i njegovo razapinjanje na slovu Y čuvenog holivudskog znaka koje je prenosila televizija. Jizzy Pearl je na tom mestu proveo razapet nekoliko sati sa ciljem da skrene pažnju na bendove scene koji su polako počeli da se puštaju niz vodu.
Osim svega ovoga Jizzy Pearl je izbacio i novi solo singl pod nazivom Soul Mama i najavio izlazak album za početak 2022.godine.
Ostale novitete možete poslušati na našoj plejlisti
Kao što se iz naslova može videti, radi se o jednoj potpuno novoj "supergrupi" ili projektu, koji čine basista grupe Motley Crue i Sixx A.M. Nikki Sixx, čuveni režiser horor filmova i frontmen bendova White Zombie i Rob Zombie, Rob Zombie, nekadašnji gitarista Marylin Manson-aJohn 5 kao i bubnjar Tommy Clufetos (Black Sabbath, Ozzy Osbourne).
Ova ekipa iskusnih LA muzičara okupila se kako bi snimila pesmu I've Been Everywhere, koju u originalu izvodi Geoff Mack, za potrebe soundtrack-a za film The Ice Road u kome glavnu ulogu igra Liam Neeson. Film će biti dostupan na Netflix-u 25.juna ove godine. Za pomenutu pesmu napravljen je i lyric video.
Inače, ekipa koja se okupila i sebe nazvala L.A. Rats poznata je i po radu od ranije. Recimo John 5 je trenutni gitarista grupe koju predvodi Rob Zombie, dok je je Tommy Clufetos nastupao kao bubnjar ove grupe od 2005. do 2010. Rob Zombie je ove godine izbacio i sedmi album u karijeri pod nazivom The Lunar Injection Kool Aid Eclipse Conspiracy. Sa druge strane Nikki Sixx i John 5 sarađivali su pre nekoliko godina kada je John 5 učestvovao u snimanju novih pesama grupe Motley Crue za potrebe filma The Dirt koji je 2019.godine emitovan na Netflixu.
Da, dobro ste čuli! Legendarni losanđeleski rokeri Faster Pussycat izbacili su novi, dupli singl, posle gotovo petnaest godina pauze koliko je prošlo od njihovog poslednjeg studijskog izdanja Power And The Glory Hole i na ovaj način, singlovima NOLA i Pirate Love otvorili jednu sasvim novu stranicu svoje biografije.
Verniji fanovi ovog benda, inače jednog od bendova rodonačelnika tzv. sleaze rock podžanra, i jednog od velike “cathouse-gypsy-street” scene Los Anđelesa poznih osamdesetih, mogli bi da se ne slože sa tezom da se na novu muziku Fastera čekalo od 2006.godine, obzirom da je bend 2011. izbacio kompilaciju obrada kao i jednu singl-obradu iz 2016.
Međutim, pesma pod imenom NOLA koju su nam upravo predstavili, a koja će se naći na A strani sedmoinčne ploče i koja se može naručiti sa bendskog sajta, predstavlja ipak prvo autorsko delo posle toliko puno godina.
Pesma NOLA je posvećena gradu New Orleansu za koji je frontmen benda Tamie Downe vezan. Na B strani ovog singla, odnosno na striming servisima može se poslušati i pesma Pirate Love koju je originalno izvodio Johnny Thunders, jedan od mnogobrojnih idola samog pevača Fastera.
Prema najavama samog benda, oni na na ovome ne nameravaju da zastanu. U planu je izdavanje još nekoliko ovakvih duplih singlova, sa jednom autorskom pesmom i jednom obradom. Do tada nam ostaje samo da uživamo u ovim fantastičnim, unikatno prljavim i svežim rock numerama. Valja pomenuti da se na ovim dvema pesmama primećuje blagi povratak korenima, odnosno hard rock-u sa ukusom sleaze-a, dok je industrial momenat takođe prisutan u izvesnoj, ali nešto manjoj meri u odnosu na album iz 2006.godine.
Grupu Faster Pussycat čine osnivač Taime Down, novopridošli gitarista Sam Koltun iz grupe Budderside, gitarista Xstian Simon, basista Danny Nordhal(The Throbs) i bubnjar Chad Stewart kao dugogodišnji članovi ove grupe.
Ostale novitete možete poslušati na našoj Junkyard Top Rock plejlisti.
Njujorška hard rock grupa Wildstreet realizovala je sedmi po redu singl pod nazivom Mother, u okviru promocije albuma Wildstreet III koji je planiran za 25.jun ove godine.
Na albumu će se naći osam pesama a rad na istom započet je još 2017.godine izlaskom prve numere u nizu pod nazivom Raise Hell.
Ovaj vid realizacije muzike potpuno je u skladu sa vremenom u kojem živimo i načinom na koji se ophodimo prema muzici. Mnogi svetski poznati muzičari potpuno su napustili koncept izdavanja albuma i prešli na danas dosta prihvatljiviji model singl po singl.
Zato i ne treba da čudi rečenica sa početka teksta, obzirom da su momci iz grupe Wildstreet učinili istu stvar. Stoga numera Mother, koju naravno možete poslušati i na Junkyard plejlisti, stiže u kombinaciji sa lyric videom koji možete pogledati ovde.
Grupu Wildstreet čine pevač Eric C. Jayk, gitaristi Jimmie Marlowe i Dom, basista Jonny D i bubnjar Lock.
Ostale novitete poslušajte na našoj Junkyard Top Rock plejlisti
Grupa Zid Mortal iz Beograda objavila je novi spot za pesmu 999 sa svog trećeg studijskog izdanja pod nazivom Monopol i Riziko. Ovaj album izašao je još 2018.godine ali to nije sprečilo članove benda da nastave sa vizuelnim dočaravanjem ove ploče. Spot za pesmu 999 je čak šesti u nizu i dolazi nakon numera Pet Minuta Sam, Ovo Je Moj Grad, Volja, Svet Koji je Prodao Čoveka i Animal Planet.
Što se same pesme 999 tiče, ona je nastala još pre 22 godine i ponovo je snimljena za potrebe albuma Monopol i Riziko, a prema rečima gitariste Gorana Šobića, posvećena je tragičnoj nastradaloj Milici Rakić, koja je svoj život izgubila za vreme NATO bombardovanja naše zemlje.
Sam spot režirao je Zoran Lazarević Laki, koji je takođe zaslužan i za montažu, a snimanje je odrađeno u Kragujevcu.
Grupa Zid Mortal osnovana je početkom dvehiljaditih godina kada je i izbacila svoj prvi album Iskon (2001) dok je drugi pod nazivom Svemir i Ljudska Grupa izašao 2005.godine. Grupu je osnovao gitarista i tekstopisac Goran Šobić Sirano a pored njega bend čine još i: Nenad Šobić Džo (vokal, gitara), Vladimir Bogosavljević (bubanj), Željko Adžić (klavijature), Nikola Miletić (bas gitara) i Slobodan Bugarčić (gitara).
Spot za numeru 999 možete pogledati u videu ispod a grupu Zid Mortal možete slušati i na Junkyard plejlistama
Album Monopol i Riziko možete poslušati ovde:
Recenzije, analize, predstavljanja novih grupa i ostale novosti iz sveta muzike možete pročitati na našim stranicama - Junkyard Rock Stories
Budderside released their second album named Spiritual Violence at the end of the March this year. After five years of waiting the guys are back with a set of fantastic ten new songs. There are a lot of new bands these days that can be heard all around the world bringing the redefined modern sound of a classic rock, but there are only a few who manage to put it on another level. And yes, Budderside are definitely one them. From the roaring opener Wide Awake it is clear that this is not just another hard rock album. Guitarists Sam Bam Koltun and Logan Nikolic are delivering highly electrified riffs that are clearly influenced by some of the best known artists from past 30 years. Added to that, what really put this album even higher is a perfect bland of Patrick Stone's amazingly sinister vocals. The next song called Zen is a perfect example of that. With Budderside every next song is just so unexpectedly interesting.
There are some collaborations here like in the third song Amber Alert (feat Carla Harvey from Butcher Babies, and in fourth Pardon Me, with the great Motorhead axeman Phil Campbell joining. Up until the very end of this record the Budderside guys are not dissatisfying their fans. Especially with the tunes like Soul Searches and Daygobah.
Overall it is a must have album if you are into pure modern hard rock music. Budderside's influences differ from the likes the 80's LA glam metal, Guns N Roses/Velvet Revolver type high octane rock n roll to the grungy depths of Seattle's 90's scene. It's a remarkable blanding of sounds and influences. In a perfect world, this album would definitely top all the charts, sell millions of records (streams) and Budderside would totally be one the hottest bands in the world right now. Plus, they are from LA, they heave it in their veins!
You can also check out the ratings we gave to this record
Spiritual Violence izdat je za, kao i abum prvenac uostalom, za izdavačku kuću Motorhead Music, koju je osnovao pokojni Lemmy i koja je i lansirala ovaj mladi bend u muzičku orbitu. Za producenta ovog izdanja Budderside su izabrali Jay Baumgardner-a koji je od ranije poznat po radu sa bendovima poput Bush, Godsmack i Papa Roach.
Na albumu se nalazi deset novih numera i ukoliko bi smo ih uporedili sa pesmama sa prvog izdanja, kojih je takođe bilo deset, može se reći da su ovoga puta Budderside odlučili da se drže isključivo jednog kursa. Na prvom albumu bilo je dosta lutanja dok je Spiritual Violence striktno hard-rokerski orijentisan. Međutim, kao što što smo i rekli u predstavljanju benda, hard rock koji ovi momci prezentuju sadrži u sebi primese raznih drugih muzičkih pravaca, posebno onih alternativnijih, tako da ovo definitivno nije samo još jedan običan bend. Numere popur Wide Awake, Zen i Daygobah to i dokazuju. Na samom albumu bilo je i nekoliko gostiju. Phil Campbell svirao je na pesmi Pardon Me, dok je pevačica grupe Butcher Babies Carla Harvey gostovala je na numeri Amber Alert.
Visoko-oktanski rock rifovi, pevljivi refreni, melodije ispresecane zlokobnim muzičkim primesama, šljunkoviti vokal frontmena Patrick Stone-a i nesvakidašnja alternativna rešenja, samo su neke od etiketa koje bi smo ovom bendu mogli da prilepimo. Možda i najbitnija od svih stvari, koja važi za gotovo sve pesme koje su do sada izdali, jeste neka vrsta diversifikacije koja vas na kraju svake pesme ostvalja u rebusu: šta očekivati od prve sledeće? Možda je caka sa grupom Budderside upravo u tome.
Kako smo ocenili ovaj album pogledajte u najnovijem Albumometru!
Budderside je losanđeleska petorka koju je osnovao pevač Patrick Stone na nagovor nikog drugog do velikog Lemmy-a iz grupe Motorhead, i to dok je Patrick radio kao roadie na koncertima ove legendarne grupe. Nakon formiranja grupa potpisuje za Motorhead Music, izdavačku kuću čiji je glavni čovek upravo bio Mr. Lemmy. Od tada pa do danas grupa je izbacila dva studijska izdanja i trenutno je jedna od najaktivnijih rock n roll atrakcija.
Muzički posmatrano za Budderside se definitivno može reći da predstavljaju unikatan primer postmodernog rock n roll benda koji gaji taj takozvani visoko-oktanski rock n roll sa snažnim rifovima, vrištećim solažama i unikatnim vokalnim sposobnostima Partick Stone-a. Zapravo, ako bi smo zalazili u detalje, za ove momke bi se moglo reći da se muzički nalaze na granici Sunset Strip i grunge scene Sijetla, kombinujući alternativu i klsične hard rock fazone, drugim rečima ono najbolje što su dve pomenute scene iznedrile.
Što se frontmena Patrick Stone-a tiče, valja napomenuti i to da je pre grupe Budderside sarađivao i sa čuvenim bendovima poput Quiet Riot i Adler's Appetite, a na prepruku Mr. Klimister-a lično, i sa grupom Velvet Revolver u trenutku kada je Scott Weiland napustio bend nakon albuma Libertad. Patrick je nakon toga čak i završio na probama sa Slash-om, Duff-om, Dave-om i Matt-om. No ipak, svi znamo kako se ta priča završila.
Pored njega grupu Budderside čine još i gitarista Sam Koltun koji takođe nastupa i sa legendama losanđeleske sleaze rock scene, grupom Faster Pussycat, zatim gitarista Logan Nikolić, basista Gabe Maska i bubnjar Jeff Dewbray.
Album prvenac izbacili su 2016.godine koji je producirao Lemmy-ev sin, a grupa je tokom godina nastupala na mnogim velikim svetskim festivalima poput Wacken Open Air, otvarajući koncerte za bendove poput Motorhead, Slayer, L.A. Guns i dr.
