Nakon furioznog početka i objavljivanja pesme Jevanđelje, koja je bila ispraćena i "šokantnim" video zapisom, grupa Dexter iz Niša isporučuila je i svoj drugi singl pod nazivom U Tebi Je. Ovoga puta izdanje je realizovano i propratnim lyric videom.
Grupa Dexter nastala je je 2013. godine u Nišu i čine je pevač Aleksandar Božinović, gitarista Bogdan Šipetić , klavijaturista Andrija Antanasković, basista Andrija Avramović i bubnjar Đorđe Hartl. Iza sebe imaju jedno izdanje, album prvenac pod nazivom Nebitno koji je objavljen 2018.godine za izdavačku kuću RnR Records.
Što se same pesme tiče, Dexterovci nastavljaju stazom koju je utabao prvobitni singl Jevanđelje. Stvar je za nijansu ambijentalnija ali joj ne manjkaju, sada već unikatni i furiozni vokali kao i pržeći rifovi, koji polako postaju i trejdmark ovog niškog hard rock sastava.
Pesma je takođe dostupna i na striming servisima što je samo još jedan plus, tako da je, osim na profilima grupe Dexter, možete poslušati i na našim specijalnim plejlistama poput Top Rock Songs Serbia kao i Niš Rocks.
Ostale novosti, recenzije i analize možete pogledati na linku ovde.
Dobro poznata anegdota koja se prepričava sa kolena na koleno u svetu rock muzike, a koja datira tamo negde iz daleke 1994.godine kaže ovako: Axl Rose, vođa najvećeg rock n roll benda na svetu u tom trenutku, odlučio je da gitaristi Gilby Clarke-u uruči otkaz iz benda, jer on, kako je rečeno, nema šta da doprinese pravljenju novog albuma, na kojem se tada užurbano radilo...
Tridesetak godina kasnije (27 ako hoćete precizno), ako uporedimo ko je šta i koliko uradio, Gilby Clarke bi mogao da se pohvali sa pet solo albuma, nekoliko live izdanja, potom i sviranjem sa grupama Slash's Snakepit, MC5, Candy, Nancy Sinatra, Heart, sa kojima je takođe izbacio nekoliko opakih albuma, dok bi pomenuti veliki vođa mogao da se pohvali.... čime zapravo? Ah da, tu je onaj jedan album na kojem je počeo da radi iste godine kada je i otpustio Gilby-a, i to bi bilo to.
Kako god bilo, nemam nameru da u ovoj recenziji pominjem (ne)uspehe velikog vođe i bivšeg benda gosn. Clarke-a, kada je preda nama jedno ovakvo, pomalo intrigantno izdanje, pod nazivom The Gospel Truth. Osnovna ideja ove ploče, što se da primetiti već pri uvodnim taktovima, bila je da se reinterpretira taj neki zvuk rock n roll-a 70-ih. Ni sam Gilby nije to krio prilikom medijske promocije singlova koja je krenula još pre godinu dana. Ovde možemo postaviti pitanje da li se na ovakav potez odlučio zbog opšteprisutnog trenda povratka Classic Rock-a koji je očigledan kod mlađih naraštaja muzičara, što se još i naziva kao New Wave Of Classic Rock, ili je jednostavno imao želju da oda ovim albumom oda počast muzici svojih idola od kojih je kao klinac tih 70-ih i učio?
U svakom slučaju sam bliži ovoj drugoj struji mišljenja, obzirom da se radi o jednoj apsolutno iskusno odrađenoj ploči, koja ipak nije samo puki proizvod nostalgije za nekim davnim vremenima. Gilby Clarke je pored svega ostalog i producent koji je radio sa mnogim mladim bendovima tokom svoje karijere, pa je tako u ovaj sos od deset pesama ubacio i mnogo toga ovovremenskog. Produkcijski je čak i uspeo da prikaže duh sedamdesetih, tako da album na momente može da zazvuči i pomalo tanko. Da li je to prednost ili mana, zavisi od ličnih preferencija. Pesme poput Rock N Roll is Getting Louder, Wayfarer ili The Ending imaju šmek i jednog i drugog. Da ne zaboravimo i Tightwad na kojoj bas gitaru svira niko drugi do Nikki Sixx.
Sve u svemu, Gilby Clarke nikada u svojoj solo karijeri nije imao hitove i pesme sa vrha top liste ali je u svakom momentu dokazao da jeste vrhunski muzičar koji je u stanju da pravi kvalitetne rock numere, kakvih je na ovom albumu i više nego dovoljno. U toatalnom zbiru njegove karijere moglo bi se čak i diskutovati o stepenu potcenjenosti njegovog umeća kao gitariste i tekstopisca. The Gospel Truth možda nije u rangu legendarnog albuma Pawn Shop Guitars iz 1994. (opet ta 94-a), ali jeste skup kvalitetnih rock numera, solidno elektrificiranih rifova, širokih refrena i klasičnih rock n roll rešenja kakvih je nikada dosta.
Gitarista i tekstopisac Ayron Jones još jedan je u nizu izdanaka poteklih sa rock scene Sijetla, definitivno jednog od najrokerskijih gradova na svetu, a uz sve to je i jedna od najvećih zvezda u usponu u ovom trenutku u svetu rock muzike, i pored toga što ga mnogi još uvek nisu upoznali. Nedavno je potpisao ugovor sa izdavačkom kućom Big Machine Records, u okviru koje je izbacio i nekoliko singlova kao uvod u album Child Of The State koji je zakazan za maj mesec ove godine.
Ime albuma kao i same pesme koje smo do sada mogli da čujemo, u suštini jasno opisuju život ovog momka koji nije bio ni malo lak. Već sa četiri godine predat je starateljskoj porodici i od malena je bio primoran da se bori sa stvarima poput problema zavisnosti sopstvenih roditelja, napuštanja i razbijenih dečačkih snova. I pored svih tih problema sa kojima se suočavao kao dete, Ayron je uspeo da pronađe svoj tračak nade i svetlost na kraju tunela upravo u muzici, vešto kanališući pomenuta osećanja sa ogormnim talentom koji kao muzičar poseduje. Doza mraka i goričine prisutna u pesmama, velikim delom vuče korene upravo iz njegovog nesrećnog detinjstva
Početkom prošle decenije pojavio se sa grupom Ayron Jones and the Way sa kojom je izbacio i dva indie albuma. Ova grupa je kratko trajala pa se tako i Ayron odlučio da krene u solo vode. Da je to bio pravi pogodak pokazaće i vrtoglavi uspeh koji ovaj momak ostvaruje nakon 2015.godine. Kao neviđeni muzički talenat i rođeni Sijetlanin, ubrzo postaje prepoznat i preporučen od strane nekih od najvećih faca ovog grada poput Duff McKagen-a i Mike McCready-a. Uporedo sa tim kreće i da nastupa kao predgrupa grupama poput Guns N Roses, Jeff Beck, BB King, Run D.M.C i Public Enemy između ostalog.
Muzički posmatrano Ayron Jones kombinuje elemente muzike koju su stvarali Jimmy Hednrix i Steve Ray Vaughan, što je logično poređenje obzirom da je i sam fenomenalan gitarista, sa uticajem scene čiju baklju ponosni nosi i muzike bendova poput Soundgarden i Nirvana. Sve to preliveno je unikatnim vokalom koji podseća na pokojnog velikana pop muzike Michael Jackson-a.
Sve u svemu, smatramo da ovog momka ne smete nikako propustiti. O njemu će se tek čuti, tako da, zauzmite mesta na vreme, mi to svakako jesmo.
Ne dešava se često da izbacivanje spota osvane kao vest na ovim stranicama, ali ovaj poslednji video grupe Foo Fighters je ipak vredan takvog pomena.
Radi se o pesmi Chasing Birds sa albuma Medicine At Midnight koji su izbacili početkom godine. Da budemo iskreni, pesma je tokom tog prvobitnog preslušavanja zvučala kao nešto što se brzo zaboravlja.
Ipak, ekranizacija se još jednom pokazala da može da čini čuda, tako da u ovom psihodelično umirujućem crtanim filmu imate sve: od letećih kitova do kaktusa sa očima i raznim nekim čudima...
Priča o grupi Wildstreet počinje još 2006.godine i to na jednoj od najpoznatijih svetskih muzičkih scena, tačnije na ulicama New York City-a. Za ove momke se može reći da predstavljaju unikatni izdanak njujorškog street sleaze rock-a, u stilu nekih od starijih kolega poput New York Dolls, Spread Eagle ili The Throbs, ali i poput mnogo poznatijih kolega sa zapadne američke obale od kojih su nesumnjivo i crpeli dobar deo svoje inspiracije.
Međutim, Wildstreet kao i mnogi sleaze/glam bendovi novije generacije nikako nisu samo uprošćena kopija svojih prethodnika, niti bilo kakva vrsta nostalgije, kako se bendovi ovog žanra u nekim krugovima još uvek tretiraju. Oni zapravo balansiraju između te neodoljive i neponovljive estetike, koju je ovaj žanr inznedrio, kao i modernih muzičkih uticaja današnjice, tako da apsolutno zvuče u skladu sa vremenom u kojem se nalazimo. Na taj način generacijski prenose ono najbolje iz pomenutog žanra ali ga i na svoj sopstveni način nadograđuju elementima pop-a, punk-a i drugih modernih uticaja.
Svoj prvi album/EP izbacuju 2009. pod nazivom Wildstreet dok drugo izdanje dolazi dve godine kasnije pod nazivom Wildstreet ... Faster.... Louder. Nakon toga sviraju na mnogim velikim festivalima širom SAD sa nekim od najzvučnijih imena poput L.A. Guns, Avenged Sevenfold, Balck Veil Brides, Faster Pussycat i dr. Nakon pauze od nekoliko godina i bojazni da će bend prestati sa radom, vraćaju se na scenu 2016.godine. Tokom 2019.godine izbacuju seriju singlova koji predstavljaju uvod u treći album koji je planiran za juni mesec ove godine. Tokom pomenute 2019. po prvi put kreću i na evropsku turneju. U 2021. osim albuma planiraju novu turneju koja je u neku ruku i počela nedavnim Livestream nastupom.
Grupa trenutno nastupa u postavi: Eric C. Jayk (vokal), Jimmie Marlowe (gitara), Jonny D (bas gitara), Lock (bubnjevi) i Dom (gitara).
Deseto studijsko izdanje klaifornijskih punk-rockera konačno je ugledalo svetlost dana. Tako nekako bi trebalo da glasi naslov ovog teksta, ali ne kao neka otrcana fraza koja se stalno upotrebljava prilikom pisanja recenzija, već kao činjenica. Let The Bad Time Roll je verovali ili ne, jedan od onih "dugo očekivanih" albuma iz edicije "Chinese Democracy" izdanja.... i njima sličnih.. U redu, nije baš prošlo rekordnih četrnaest već samo tričavih devet godna. Nije ni to malo. Nije uopšte ako se uzme u obzir da je prva najava ovog albuma zabeležena još 2013.godine, samo godinu dana nakon prethodnog Days Go By koji je izašao 2012.
Od tada pa sve do danas, ukratko: izjave u medijima, postovi na društvenim mrežama tipa "biće ove godine ili biće ovog meseca", borba sa izdavačkim kućama i na kraju pandemija. Sve to uticalo je da ova kalifornijska skate-punk ekipa koju čine Dexter Holland, Noodles, Pete Parada i novi basista Todd Morse, ostave milione svojih fanova u neizvesnoti i nervozi i ostanu odgovorni za toliko odlaganje.
No ostavimo to sve po strani kako bi smo se fokusirali na momenat koji je konačno došao. Šta je bilo bilo je. Isto ću napisati i za svaki drugi bend, pa čak i za utvarni album grupe GnR koji "još malo pa saće"... Let The Bad Times Roll koji je producirao niko drugi do čuveni Bob Rock, daje dvanaest numera, odnosno ako ćemo pošteno, samo deset, obzirom da su na čak dva mesta utisnuti instrumentali odnosno jedna outro skevenca.
Nekada davno kada sam i sam bio klinac, moju svetu četvorku činili su Smash, Ixnay, Americana i Conspitacy of One. Svi na cd-ovima naravno jer nismo čak ni kompove imali kamo li internet. Bilo je to neko drugo vreme, bio je to i neki drugi The Offspring takođe. Bili su mlađi, drskiji, bezobrazniji i luđi, pa tu neku vremensku razliku možemo postaviti i u korelaciji ovih albuma što se tiče samih tema koje su obrađivali. Sada to ide u rasponu od kritike američkog društva, preko kritike Trampa i njegove administracije, problema sa opijatima, pa sve do bračnih problema, što je moramo priznati i normalno za sredovečne ljude poput Dextera Holland-a koji je i potpisao sve numere.
Muzički sa druge strane, to je to. The Offspring kakav je uvek bio i kakav treba zauvek da ostane. Punk-rock elementi kombinovani sa pop rešenjima plus svi ostali eksperimenti kojima su punk bendovi inače skloni. Ima i pesama za šutku ali i jedne u kojoj dominira klavir i koja je zapravo stara obrada. Sve u svemu jedno izuzetno slušljivo izdanje. Zabavno, moderno, uzbudljivo i pankerski kratko i jasno. To što su stariji, što više ne voze skejtovie i pišu ozbiljne teksttove... pa, kako da vam kažem, stariji smo i mi sami. Ni mi više ne skačemo po sobi uz Nitro ili Motta i ne urlamo na sav glas "why don;t you have a job" i "give it to me baby aha aha" . Tako da, opustite se, preslušujate i bacite pogled na ocenu ovog izdanja u našem Albumometru, nećete zažaliti sigurno!
Frontmen Stonsa Mick Jagger izbacio je na svom Youtube profilu pesmu pod nazivom Easy Sleazy koju je napravio u saradnji sa Dave Grohl-om koji je odsvirao bubnjeve i bas u svom studiju.
Reč je o jednoj potpuno nezvaničnoj numeri koju Mick čuvao za trenutak kada svet izadje iz lockdown-a . Eh sad, to se baš i nije skroz obistinilo ali zato jeste Velika Britanija ublažila mere. Dovoljno da ova stvar ugleda svetlost dana. Radi se o brzoj punk-rock numeri sa dosta mračnim ali i šaljivim stihovima.
Bil Gejts koji nam ubrizgava vakcine, ravna zemlja, Zoom, lažni aplauzi na fudbalskim stadionima, lobotomija, maske, pranje sudova, Tik Tok i ostale nuspojave pandemije su mogu čuti među stihovima... tako da poslušajte!
Grupa Galop iz Niša koju čine Aleksandar Sale Videnović (gitara i vokal), Zoran Đurđević (bubanj), Davorin Dinić (bas gitara) i Bojan Videnović (klavijature), izbacila je singl i spot za pesmu San čime se predstavila publici ali i najavila svoj album prvenac.
Zapravo, pravo je pitanje da li se ova grupa po prvi put predstavlja domaćoj publici ili se radi o povratku na scenu nakon višegodišnje pauze?
Tu misteriju razrešio nam je upravo Aleksandar Videnović, koji je takođe i gitarista grupe Glad i sa kojim smo vodili i prvi intervju na našem sajtu:
"Grupa Galop je u stvari prva postava grupe Glad koja se okupila posle mnogo godina pauze. Obzirom da je kroz sam Glad prošlo dosta muzičara, koji su svi ponaosob dali svoj doprinos, rešili smo da napravimo bend od starih članova. Grupu smo nazvali Galop kako bi na neki način ostali povezani i sa bendom Glad, jer je Glad zapravo jahač apokalipse koji neprestano galopira na svom konju kroz vekove, što su u našem slučaju godine."
Pesma San snimana je u Fat Cat studiju u Nišu dok je sam spot sniman na sceni niškog Pozorišta lutaka kao i u okolini samog grada.
Po rečima frontmenta benda Aleskandra Videnovića, snimanje albuma je več krenulo a u budućnosti treba očekivati i još nekoliko vizuelnih izdanja.
Grupa The End Machine izbacila je početkom aprila ove godine svoje drugo studijsko izdanje pod nazivom Phase 2. Kada se bend prvi put pojavio, tj. najavio da će krenuti sa radom, verovatnoća da će uopšte stiči do drugog albuma bila je vrlo mala.
Ekipa koju su tada činili George Lynch, Jeff Pilson i Mick Brown, za neupućene - legendarni Dokken bez pevača Don Dokken-a, delovala je kao da je spremna na klasičan jednoalbumski projekat. Za pevača su izabrali fantastičnog Robert Mason-a, koji je bio frontmen bendova poput Lynch Mob (grupa gitariste Geroge Lynch-a) i Warrant, sa kojima i dalje nastupa. Celu priču podržao je, naravno, ko drugi do Frontiers Records i tako smo 2019.godine dobili i album prvenac pod nazivom The End Machine, koji se te godine našao i u izboru za najbolje izdanje koje tradicionalno organizujemo.
Dve godine nakon toga prešlo se na Fazu 2 Iako nam je tada delovalo da druge faze neće uopšte ni biti ovi iskusni rokeri isporučili su dvanaest potpuno novih i svežih hard rock pesama. Možda nisu imali šta da rade za vreme pandemije, ko zna, ali ovaj album pokazao je da ipak ne žele da (bar za sada) puste ovaj bend niz vodu. Zabeležili su čak i live nastup, neposredno pre pandemije, što je takođe vrlo nekarakteristično za ovakve bendove-projekte.
Sve u svemu, demantovali su nas u svemu i to je u svakom slučaju pozitivno. Pozitivan je čak i sam album Phase 2, koji je pokazao da je grupa postala konzistentnija i da zvuči više kao bend, a ne kao projekat. Pesme su konkretnije i bolje "sklopljene" nego na prvom albumu. Ipak, to ne znači da je izdanje od pre dve godine bilo loše. Naprotiv! Čini se samo da su ovoga puta uspeli da puste da ideje sazru i da ih na najbolji mogući način upakuju. Promenili su i bubnjara pošto se Mick Brown povukao iz muzike. Palice sada drži njegov brat Steve. Na momente malo liči čak i na Dokken... što je negde i normalno, a koju smo ocenu dali ovom izdanju pogledajte u našem Albumometru!
Sigurno ste hiljadu puta do sada čuli priče o tome šta se dešavalo sa gitarama i ostalim rekvizitima poznatih svetskih muzičara. Mnoge od tih relikvija završavale su na raznim aukcijama i oko njihovog statusa se pravila velika frka.
Što se naše scene tiče, takvih situacija nije bilo puno, ali jedna svirka, odnosno jedno gostovanje poznatog holivudskog glumca koje se desilo početkom devedesetih, ostalo je zauvek zapisano kao jedan od najinteresantnijih momenata u istoriji rock n roll-a na ovim prostorima. Radi se naravno o svirci Johnny Depp-a sa grupom Partibrejkers u SKC-u 1992.godine.
Sada već legendarni snimak, koji je dostupan YouTube-u, prepričava se dan danas i prenosi iz generacije na generaciju. Jedan od glavnih aktera samog događaja, i glavni "krivac" zbog kojeg je Johnny zasvirao sa Partibrejkersima, bio je Aleksandar Krapandžić Kara, gitarista grupa NBG i Pussycat, čiju je gitaru, te februarske večeri ,Johnny Depp zapravo svirao.
Gostujući u podkastu Belgrade Backstage Pass, koji vodi Ljiljana Zdrakvović, Kara se osvrnuo na događaje iz te legendarne noći i objasnio kako sve zapravo desilo. Kao ritam gitarista grupe Partibrejkers u tom trenutku. upravo je Kara bio taj koji je posudio svoju gitaru Fender Stratocaster Sunburst iz '69-e, sa kojom je Johnny sa Canetom. Antonom i ostalima otprašio Stoj Džon Stoji i Hoću Da Te Volim.
Celu akciju organizovao je Emir Kusturica. Glumci Johnny Depp i Jim Jarmusch pojavili su se na bini a sve nakon toga ostalo je istorija. Ipak, ostalo je pitanje šta se desilo sa samom gitarom? Na to pitanje voditeljke, Kara je objasnio da je gitaru nažalost prodao i da je čovek koji ju je kupio prefarbao u crveno, neznajući uopšte da se radi o "komadu drveta" koje krije veliku tajnu i na kojoj je svirao čuveni glumac. Nakon toga, gitari se gubi svaki trag. Shodno pomenutim paralelama sa gitarama velikih muzičara, zanimljivo bi bilo videti koliko bi ova Karina gitara danas vredela, kada bi se našla na nekoj aukciji.
Detaljnije o tome možete poslušati u samoj epizodi ovog sjajnog podkasta, u kojem je Kara, između ostalog govorio i o svojim počecima, sceni nekada i sada, svojim grupama NBG, Pussycat i Partibrejkersima, saradnji sa Margitom iz EKV-a i mnogim drugim zanimljivim stvarima.
Što se samog Mr. Depp-a i njegove muzičke karijere tiče, valja napomenuti, za one malo manje upućene, ali i one koji možda nisu redovno pratili Junkyard Rock Stories, da je Johhny poslednjih nekoliko godina, tačnije od 2015.godine, bacio više akcenata na muziku nego na filmove. Sa svojom supergrupom Hollywood Vampires, u kojoj su još i Alice Cooper, Joe Perry i Tommy Henriksen kao stalni članovi, izbacio je dva albuma: Hollywood Vampires (2015) i Rise (2019). Neposredno pre početka pandemije bend je planirao da krene i na veliku svetsku turneju, koja je naravno morala da bude otkazana i pomerana već nekoliko puta.
Sa druge strane, grupa NBGse takođe nalazi u sličnoj poziciji, shodno već pomenutoj situaciji. Prošle godine su izdali dugo očekivani album Nama Ostaje Samo Punk, o kojem smo takođe pisali i koji je definitivno bio jedan od najboljih albuma sa domaće scene izdat u protekloj godini. Po rečima Aleksandra Karapanžića Kare, bend radi na novim pesmama i čeka neke bolje dane kada će se ponovo naći na bini. Obzirom da su i Holivudski Vampiri u potpunom sviračkom modusu i čekaju na svoju otkazanu svetsku turneju, ko zna, možda im se putevi nekada ponovo i ukrste....
Novosadska petorka pod imenom Bayat objavila je svoj najnoviji singl pod nazivom Slowburn. Ovo je njihovo treće izdanje, koji dolazi nakon pesama Madness i Eerie, a koje će se naći na najavljenom albumu br.2.
Ovom pesmom polako dobijamo i obrise tog novog izdanja, koje su ovi Novosađani najavili još u trenutku izlaska njihovog prvog album So It Begins krajem 2019.godine i početkom 2020., o čemu smo i razgovarali sa frontmenom grupe Milošem Bajatom, u ekskluzivnom intervjuu koji je dao za naš sajt. Radi se o drugom delu albumske trilogije koju su u tom trenutku najavili.
Pesma Slowburn predstavlja svojevrsnu rok himnu koja baca svetlo na neuspehe prethodnih generacija koje smo mi danas nažalost nasledili. Brutalno vraća u prošlost ali i poziva na akciju i delanje.
Pesma je dostupna na svim striming servisima a čitaoci našeg sajta je mogu poslušati i na našoj specijalnoj plejlisti Top Rock Songs Serbia, čiju naslovnicu ponovo zauzimaju upravo momci iz grupe Bayat.
Llider sastava Bokal Oseća Stvarnost, čuveni Miodrag Branović Ćale, vratio se na "scenu" u vidu svojevrsnog i urnebesnog YouTube programa, koji će po svemu sudeći izlaziti nešto redovnije nego njegovi raniji radovi, na oduševljenje armije fanova.
Inače, radi se o čoveku koga široke narodne mase pamte kao tvorca ultra-mega hita Vrežinski bazen, dok će za nas upućenije njegovo ime zauvek ostati vezano za niški tango-metal bend Styptic, koji je Ćale predvodio kao frontmen i koji je obeležio nišku scenu dvehiljaditih godina.
E sad, čekaj malo! Ja li ću se pa više femkam. Ovakva vest mora se saopšti na pravi način. Kako situacija nalaže i kako dolikuje - po niški!
Jeste, ko što reko, vratio se Ćale. Nije na "scenu" pošto scena sad ne postoji, al razumete šta sam teo kažem. Danas si je i Jutjub scena, u takvo vreme živimo. A ovo što sam počeo pišem gore...jeste. Svirao u Styptic al svirao i sa Simptomi, pa Deca u Prahu, pa onaj bend što svirali u Brod...neki Kadilak nešto ne mog se setim. Pa i oni anplagd Alis In Ćejns... svašta si bilo po Niš ranije.
Što se tiče ovaj šou, najavljivao on to po Fejzbuk, puštao objave i sve. Nego ne znam kolko ste uspeli da ispratite i da vidite zbog smrdljivi algoritam, al dobro, nema veze.
Od Hanu Montanu prođe si tri godine. Osim onu čestitku što pustio na kanal nismo mogli mnogo da ga vidimo, sve do ovaj šou što ga sad izbaci. Pa kakav je šou? E kakav je! Kakav mož bude? Icepio ga be, ko uvek. Pričao si prvo nešto, mrsio. Malko svirao klavir i nervirao ga neki ćelča. Smrdlja neki. Napsuva ga Ćale što mu smetao. E, a onda, na sredinu negde, pap! Izbaci si novi singl i spot za pesmu Film Dokumentaran,
Znam, sad će mi neki kažu: "nije be nova pesma šta kenjaš, ima po Jutjub od pre". Jeste. Znam da ima, pratio sam, manite me. To je sa album što trebao izađe pre prvi. Al to bilo s akustičnu a ovo je sad iz studio. Lepo snimljeno sve. Produkcija fes! Utepuje na mesto. Da ne prepričavam više tu ko neka baba, uzmite pa si poslušajte!
Nego, šta me još oduševilo? Odem ja naniže od spot da virnem šta ima u "vidi još" il "see more" (za ovi što pišu s latinicu). Kad ono, Ćale turio pesme na Spotifaj, Epl i svi ovi servisi. Leeeej, znaš kolko sam se oduševio bate! I to pesme sa onaj album Gde si video dedu od dva metra. To onaj prvi što trebao izađe posle drugi.
Sad tako kad idete da si šetate kučići il kad trčite po Čair, sluške u uši i samo cepaj. Nema skidanje s Jutjub onako slepački, nego lepo be da se strimuje. A sve ima. I onaj što ladio jajca u potoče, i onaj što šamara s noge, i onaj što prodaje noževi i čarape na buvljak, i mačka i komšija s majicu KISS, al i Zvonko, izedem ga.
Tako da ne bi pisao više, jer vas mrzi da čitate to znam, to vam je to. Ispoštujte čoveka. Lajkujte, šerujte, a pesme si mož poslušate ovde dole. Aj pa tako.
P.S. Koj ovo ne razume nek mi napiše u komentar ću mu pošaljem prevod na Vi transfer.
Izdavačka kuća Multimedia Music odlučila je da pokrene novi podkast koji će nositi naziv Belgrade Backstage Pass i koji će biti emitovan svakog petka na YouTube-u.
Autor i voditelj ove nove emsiije biće Ljiljana Zdravković, dugogodišnji radio voditelj i novinar, koju takođe znamo i kao frontmenku riff 'n' roll grupe The Bite.
Cilj emisije biće naravno promocija domaće scene, ali će kako i sama voditeljka kaže, ova emisija pružiti mogućnost ljudima da zavire i u neke od najzanimljivijih stvari koje se dešavaju "iza scene", kada je reč o našim omiljenim bendovima sa domaće scene.
Pored samih muzičara gosti emisije biće i ljudi sa scene poput fotografa, menadžera , promotera i svih onih bez čijeg uticaja i znanja scena kao takva ne bi ni mogla da postoji.
Gost prve emisije, koja je već postavljena na YT kanalu, a biće premijerno emitovana u 18h, biće Nenad Zlatanović iz blues-rock grupe Texas Flood, dok se u narednim emisijama očekuju gostovanja gitariste grupe NBGAleksandra Karapandžića i muzičara Ljube Ninkovića.
Junkyard Rock Stories, koji je i sam podkast jednim svojim delom, podržava ovu inicijativu. Pravljenje podkasta u našoj zemlji se zahuktalo u poslednjih godinu dana i to je dobar pokazatelj da su ljudi sa scene spremni da se uhvate u koštac sa najnovijim trendovima današnjice, što može samo doneti boljitak sceni i na pravi način je približiti ljubiteljima, što je, složićemo se, i te kako falilo proteklih godina...
