Smith/Kotzen - Smith/Kotzen (2021) Recenzija i Albumometar

 Šta se dobije kada se pomešaju Iron Maiden, Poison i fusion-rock šredovanje? 

Iskreno, nemam ni najblažu predstavu kako bi to zvučalo i na šta bi ličilo. Ono što sa druge strane sa sigurnošću znam, i šta ovde upravo konstatujem, to je da su Adrian Smith i Richie Kotzen isporučili izdanje koje nikog ko sebe zaista smatra rokerom, ne bi trebalo da ostavi ravnodušnim. 

Ko bi rekao da će se baš u notornoj 2020.godini zadesiti muzička saradnja dvojice gitarskih majstora. Jednog iz redova legendarnog heavy-metal benda Iron Maiden, a drugog poznatijeg još i kao majstora fusion-rock gitare kome u CV-u stoji da je u mladosti svirao i sa Sunset Strip glam vedetama Poison. 

Zapravo, saradnja ovih muzičara datira još iz vremena pre pomenute godine i nastala je iz čiste spontanosti i zabave, a po malo i zahvaljujući njihovim suprugama. Upravo su spontanost i zabava, bile ključne stvari koje su se prenele na ovo izdanje od devet pesama, koje je snimano na Turcs and Caicos ostrvima tokom pandemije. Na njemu se mogu čuti uticaji hard rock-a i bluza, savršeno majstorski upakovani tako da se ni u jednom trenutku ne naslućuje da je ovo delo dvojice i te kako vrsnih gitarista, što bi možda većini dalo povoda da pomisli da se radi o nekakvom gitarskom nadgornjavanju. 

Naprotiv, ceo album je orijetisan ka pesmama, a ne ka umeću. Smith i Kotzen se na gitarskom planu fantastično dopunjuju a taj vajb prenose i na vokale koje obojica na ovom izdanju iznose. Sve instrumente odsvirali su sami uz pomoć nekoliko gostiju. Sve u svemu, ovaj album jednostavno nema baš ni jednu jedinu lošu pesmu. Uticaj tople Kalifornije i kišnog i prohladnog Londona oseća se pri svakoj noti utisnutoj na ovoj ploči.

Ako nam ne verujete da je album baš toliko dobar, ostaje vam jedino da ga brže bolje preslušate ali i pogledate koju smo mu to ocenu dali u našem čuvenom Albumometru! 

Autor: JP

The Pretty Reckless - Death by Rock n Roll (2021) Recenzija i Albumometar

 

Četvrti album u karijeri ovog, još uvek, mladog benda, stigao je u februaru tekuće godine. Harizmatična Taylor Momsen i ekipa sastavljane od vrhunskih muzičara, spakovali su dvanaest novih pesama i zvanično ih zaveli pod Death By Rock n Roll. Upravo se o rock n roll-u i radi na ovom izdanju, i to bolje rečeno, rock n roll-u koji odgovara duhu i vremenu u kojem živimo.

Balans visoko oktanskih rokačina i senzibilnih tonova, pojačani gostovanjima velikih zvezda iz bendova poput Soundgarden, Rage Against i Pearl Jam, doprineli su verovatno i tome da album zauzme prvo mesto na Bilbordovoj top listi rock i metal albuma. 

Koju ocenu smo dali ovom interesantnom izdanju, pogledajte u najnovijem Albumometru - sistemu za ocenjivanje albuma koji smo nedavno pokrenuli!  Da li se slažete sa ocenom ili ne, pišite nam!

Autor: JP

Pažnja, stigao je - Albumometar

 Velkommen Albumometar

Dobrodošli u Albumometar! Čim ste nekako završili na ovim zabačenim stranicama interneta, na kojima počiva ovaj blog, rekli bi se da vas je zainteresovalo šta je ustvari Albumometar?

Obzirom da je interesovanje za recenzijama albuma drastično opalo u poslednjih nekoliko godina, odličili smo da osmislimo nešto novo. Kao što se i sami primetili, pravih recenzija je bilo sve manje i manje na ovom blogu, koji je sa pisanjem istih zapravo i počeo. 

Jednostavno, ljudi u današnje vreme brzog interneta i preobimnog sadržaja, nemaju ni vremena ni pažnje da čitaju dubinske muzičke recenzije, kakvih je na ovom sajtu uglavnom bilo. 

Upravo zbog toga na snagu stupa Albumometar!

Albumometar je jedna vrsta uprošćene, skraćene recenzije, u kojoj  ocenjujemo pesme sa albuma. Kao što je u recenzijama nekada, svaka pesma bila pojedinačno objašnjena i o njoj dato neko skromno mišljenje. tako svaka od njih u Albumometru dobija svoju ocenu i odlazi u jednu od pet kategorija.

Prva kategorija (crvena boja) - ovde spadaju najbolje pesme sa albuma; to mogu biti hitovi (ukoliko je novi album u pitanju onda se to odnosi na pesme koje vrlo verovatno postaju ili već jesu hitovi), kao i epske pesme koje po svojoj konstrukciji i dužini ne moraju da budu hitovi ali po kvalitetu spadaju u najbolje trenutke albuma

Druga kategorija (narandžasta boja) - ovde spadaju pesme koje predstavljaju potencijalne hitove kao i tzv "deep cut" pesme, koje nisu toliko eksponirane od strane samih izvođača ali predstavljaju suvo zlato svakog albuma

Treća kategorija (braon boja) - ovde ubacujemo prosečno dobre pesme. U suštini, radi se o kvalitetnim pesmama kojima ipak nedostaje nešto od onoga što krasi pesme iz prve dve kategorije. 

Četvrta kategorija ( zelena boja) - Nešto slabije pesme od prethodnih, moglo bi se reći čist prosek. Ni tamo ni ovamo. 

Peta kategorija (plava boja) - Pesme ispod proseka u svakom smislu. Ovde spadaju uglavnom albumski fileri, nepotrebni kratki instrumentali i bilo koja druga vrsta pesama koja jednostavno ne zadobija prolaznu ocenu

Šesta kategorija (siva boja) - Poslednja kategorja pesama u koju spadaju uglavnom teški promašaji kojima na albumu verovatno nije bilo mesta.

Formula za izračunavanje konačne ocene

Svaka od navedenih kategorija daje pesmama određeni broj poena:

Crvena - 10 poena 

Narandžasta - 9 poena 

Braon - 8 poena

Zelena - 7 poena

Plava - 6 poen

Siva - 5 poena

Na kraju sabiramo sve poene i delimo sa brojem pesama na albumu i na taj način dobijamo konačnu ocenu! Skoro kao na faksu...

Međutim, tu zapravo nije kraj procesa ocenjivanja. 

Ono što je takođe bitno u određivanju ocene je i sama boja, koja u ovom slučaju određuje kompaktnost albuma. Muzički albumi nisu jednostavan skup pesama, već uglavnom predstavljaju neku vrstu kakve takve celine. To se u recenzijama lepo moglo objasniti, ali avaj, niko više ne želi da ih čita... iz tog razloga je uveden upravo ovaj parametar.

Dakle,  ako na albumu najveći broj pesama pripadne jednoj boji, to znači da je album kompaktan i to na skali od 1 do 5 (svaka boja po jedan nivo. To znači da album predstavlja jaku celinu, ima dobar flow i balans pesama.  U suštini ocena tipa 7,7 obojena crvenom i obojena braon bojom, ne daje isti konačan utisak. 

Na samom kraju treba dodati i to da je sve ovo pre svega stvar zabave i traženja načina kako proniknuti u  muzičke albume, što uopšte nije jednostavno. Matematika možda jeste "kraljica svih nauka", ali,  da li se  baš sve može premeriti? 

Svako ima pravo na svoje mišljenje i svoju kategorizaciju. Stoga nam pišite kako bi ste vi ocenili albume koje smo odradili, koristeći se našom formulom i predložite koje bi ste voleli da vidite u budućnosti. 

Albumometar možete pratiti na našem YouTube kanalu 

The Dead Daisies - Holy Ground (2021)

 Peti album najpoznazijeg "muzičkog kolektiva"

Ah, te recenzije! Odavno izumrla vrsta muzičkog zanimanja. Nekada sam u muzičkim časopisima čitao sve do jedne, bez obzira da li mi je  bend o kome je reč bio poznat od ranije ili ne. Nekada bi sama recenzija uspela da me  natera da poslušam nešto novo, što je verujem bio slučaj i sa mnogima od vas. 

Danas? Danas je sve palo u zaborav... Možda bi trebalo da počnem da na Tik Tok-u pravim klipove poput "5 najboljih pesama sa tog i tog albuma", i eto ti recenzije. Ipak, neću. Držaću se starog načina i pistati s vremena na vreme, pa, ko voli nek izvoli. Ideju za Tik Tok slobodno maznite, ako vam je po volji.

Ono što sam odavno najavljivao a sada već i ostao dužan, je priča o novom albumu grupe The Dead Daisies pod nazivom Holy Ground. Znate već i sami: otkrili smo ih na samom početku i svaki album je dobio svoju priču na ovim stranicama, pa tako mora i ovaj. Ah, te recenzije opet... Trudiću se da ne davim mnogo, Tik Tok je ipak postao način života.

Dakle, album broj pet u karijeri najpoznatijeg, ili bolje rečenog jedinog muzičkog kolektiva na svetu, odnosno grupe koja tako sebe voli da oslovljava. objavljen je u januaru ove godine iako je ne najvljivan još krajem 2019.godine. Zapravo, ta 2019. bila je i prekretnica za The Dead Daises. Velike promene zadesile su kolektiv u letnjim danima pomenute godine, kada su basista Marco Mendoza i pevač John Corabi objavili da napuštaju grupu. Vođa projekta, gitarista i milioner preduzetnik, David Lowy nije sedeo skrštenih ruku i zamena je brzo pronađena. 

U pitanju je, kao što već i sami znate, Glenn Hughes. Polu čovek pola supergrupa ili polu čovek polu bend-projekat. U muzičkom smislu dva u jedan. Zamenio je pomenutu dvojicu. Protiv samog Hughes-a kao muzičara nemam ništa, ali, kada pogledate njegovu karijeru, da li je postojao makar jedan bend ili projekat u kome je potrajao duže od jednog ili eventualno dva albuma u poslednjih tridesetak godina?

Sama ova promena uticala je u ogrmnoj meri  na samu muziku benda. Album Holy Ground koji su nam u vidu singlova prikazivali još od kraja 2019.godine, doneo je 11 novih pesama. Nakon prvog slušanja stekao sam onaj, verovatno najgori mogući utisak, a to je da su pesme koje sam već čuo, tj. singlovi, zapravo i najbolji deo samog albuma. Pesme poput Holy Ground, Righteous Days, Unspoken i Burstle and Flow odskaču od ostatka i suštinski predstavljaju ono najbolje što Daisies mogu. Ostatak albuma je manje više u rangu nekih od najslabijih pesama sa prehtodnog izdanja Burn It Down, koje se kao celina takođe nije mnogo proslavilo.

Glenn je definitivno udario svoj pečat, očekivano, potpuno različit od Corabi--a,  a zahvaljujući fenomenalnom gitaristi Doug Aldrich-u, pesme su uspele da zadrže makar tu stranu Daisies unikatnosti. Osim navedenih singlova valja izdvojiti i numere 30 Days In A Hole koju je otpevao bubnjar Dean Castranovo, kao i melanholičnu Far Away koja zatvara album i predstavlja mali skok u stranu i donosi momenat neočekivanosti. 

Sve u svemu, čini mi se da album Holy Ground ipak nije uspeo da izdrži toliku količnu promena. Još jednom, nemam ništa protvi Hughes-a, ali jednostavno na ovako drastičnu promenu nisam bio spreman. Sa prvim pevačem Steve Stevens-om grupa je bila interesantna. Sa Corabi-em i ostlaima podigli su se na nivo jednog od najboljih super-bendova tih godina. Sa Hughes-om (ali i Covidom), čini se da nisu uspeli da održe taj nivo i ostanu blizu te tako visoko podignute lestvice. 

Nekadašnju unikatnost i raznovrsnost koju su pokazali na albumima Revolucion (2015) i Make Some Noise (2016), zamenio je izvesni muzički mulj, odnosno prosek, te bend sada zvuči kao svaki drugi Hughes-ov neuspali projekat. Vrhunsko muziciranje je i dalje tu ali nestalo je ono što je The Dead Daises uspelo da izdigne iznad mora raznih super-grupa: nepredvidivost,  teatralnost i izvesna doza šaljivosti kojom su nekada zračili. 

Šta će dalje biti sa kolektivom ostaje kao pitanje. Najnovija promena desila se nedavno (uoči izlaska albuma) kada je bubnjar Dean Castranovo napustio grupu a na njegovo mesto došao Tommy Clufetos. Razlog je kako je navedeno bila nemogućnost saradnje zbog drugih obaveza. Ma nije nego. Koje to obaveze muzičari imaju sada kada je Covid zagospodario planetom. Definitivno nešto u redovima grupe The Dead Daisies nije kako treba. Ni prethodni odlasci nisu bili razjašnjeni do kraja. Ko je sledeći? Ako izuzmemo Hughes-a koji je uvek i svuda na ili oko izlaznih vrata, čini se da bi to mogao biti i sam Doug Aldrich. U tom slučaju možda bi sudbina grupe bila i zapečaćena. Ipak, sve su ovo samo spekulacije, sačekajmo malo, pa će nam se samo kasti.

Autor: JP

                 

Priče sa Sunset Stripa - 80's Metal Recycle Bin

 

Nedavno se na YouTube pojavio jedan potpuno novi kanal, iza koga stoji produkcijska kuća Creative Compass Film,  koji će biti namenjen isključivo pravim zaljubljenicima u nekada popularni muzički žanr, koji, između ostalog, danas nazivamo  i kao glam metal iz osamdesetih godina prošlog veka.

Priče sa Sunset Stripa, prljavština, čuvene dogodovštine i sve ono što ste oduvek želeli da saznate kada su u pitanju bedovi iz ove ere, biće dostupno u vidu visoko produciranih intervjua sa nekim od najzanmljivijih aktera čuvene scene. 

Ivzvršni producenti ovog materijala su između ostalog  Jim Darby i Drew Rosenfeld, članovi losanđeleske grupe Wildside koja takođe pripada sceni i vremenu o kojem je ovde reč, dok se kao voditelj intervjua pojavljuje i pevač pomenute grupe Drew Hanna. 

Materijal koji je snimljen pojavljivaće se u nastavcima na kanalu a intervjui su rađeni sa velikim brojem muzičara grupa poput Guns N’ Roses, Motley Crue, Ratt, Ozzy Osbourne, Warrant, Lynch Mob, Dio, Alice Cooper, Stryper, Winger, Quiet Riot, Slaughter, Queensryche, Night Ranger, Faster Pussycat, Kix, Tuff, House of Lords, TNT, Danger Danger, Trixter, The Killer Dwarfs....

Pored intervjua sa samim muzičarima, gledaoci će imati prilike da vide i čuju mišljenja mnogih producenata, pisaca, krtičiara, voditelja, ali i fanova koji su takođe činili neizostavni deo ove muzičke scene. Intervjui će biti podeljeni na kraće klipove, u skladu sa pažnjom današnjeg prosečnog slušaoca i izlaziće u redovnim vremenskim intervalima. 

Naše mišljenje: I pored toga što je internet generalno prepun podataka o bendovima ovog vremena, a Youtube broji na hiljade i hiljade raznih "nikada ispričanih priča", uvek je lepo čuti stvari iz prve ruke, odnosno iz ugla samih aktera. Kada na to dodamo i vrhunsku produkciju koju ovaj kanal nudi uz pojačanu estetiku samih aktera (kao da su tek sišli sa bine), dobijamo ono što je rock muziki generalno u današnje vreme preko potrebno; a to je ta izvesna doza ekskluzivnosti, koja je već decenijama izgubljena.

80's Metal Recycle Bin osim na YouTube-u možete zapratiti i na Twitter-u i Facebook-u. 

Našu novu rubirku "Bendovi  pažnja" možete pratiti i čitati ovde.