Vandenberg - "2020" (Recenzija)

Kada se u rock svetu pomene ime Adrian Vandenberg, zapravo Adrian van den Berg kako mu stoji u pasošu, prva asocijacija uglavnom bude grupa Whitesnake, sa kojom je ovaj "Leteći Holanđanin" snimio dva albuma i proveo ako ne najbolje, onda najunosnije godine, kako sopstvene karijere tako i ako se gleda istorijat ove grupe. Bilo je to vreme  kada je Whitesnake harao Amerikom, prvi put od nastanka grupe. Ipak, ono što je zanimljivo kada je reč o grupi Vandenberg i o samom Adrian-u, je to, da su oni Ameriku "pokorili" nešto pre samog Whitesnake-a. Bilo je to početkom osamdesetih u godinama kada je grupa izbacila tri jako zanimljiva albuma Vandenberg (1982), Heading For A Storm (1983) i Alibi (1985). Od tada pa sve do danas, osim jednog kratkog "reunion-a" 2004.godine i kompilacije The Definitive Vandenberg, grupa se nije okupljala niti nastupala. Adrian je tokom ove decenije uglavnom radio na još jednom, sopstvenom projektu, pod imenom Vandenberg Moonkings sa kojim je izbacio i tri izdanja.

Novi album koji nosi, sada već nesrećni naziv "2020";  u redu, niko nije slutio da će ova godina ispasti ovako katastrofalna; predstavlja četvrto izdanje grupe i to sa potpuno novom postavom u odnosu na onu koje se vezuju za prva tri izdanja. Pored samog Adrian-a, tu su još i:  Ronnie Romero - momak iz Čilea, poznat po radu sa bendovima Lords Of Black, Rainbow i CoreLeoni, potom basista holandske gore list Randy Van Der Elsen iz grupe Talk,  kao i bubnjar Koen Herfst. 

Numera koja otvara ovo izdanje, pod nazivom Shadow Of The Night, bila je druga po redu, koju smo kao single imali prilike da čujemo, a ustvari , bila je to prva nova autorska pesma novookupljenog Vandenberg-a. Još tada je postalo kristalno jasno da Adrian i ekipa uopšte ne nameravaju da se šale sa ovim izdanjem, ali ni da pokušaju da bar malo izađu iz nekoliko uštogljenih postulata, koje su sami sebi nadenuli. Uvodni rif u blekmurovskom stilu i lako pamtiljivi refren predstavljeni su kao formula po kojoj će ovo izdanje biti ispisano. Furiozno, precizno i pre svega iskusno. Freight Train koja potom sledi pisana je po sličnoj matrici kao i prethodna stvar.  Donosi otklon od tipičnog blekmurovsko-rejnbovskog pristupa. Primetno je nešto tvrđe rifovanje koje više odslikava Adrian-ov način sviranja. Kroz ove dve rokačine, Vandenberg i Romero dokazuju da su izuzetno kompatibilni kao novostvoreni tandem. Naredna Hell Or High Water podseća previše na Dio, kao i na radove Jorn Lande-a recimo. Dovoljno je samo to reći, da se shvati o čemu je reč. 

U sledećoj numeri Let It Rian, Adrian pokazuje i zbog čega ga je David Coverdale odabrao za svoju desnu ruku daleke 1987. godine, s obzirom da ova stvar neodoljivo podseća na radove koje su njih dvojica isporučivlai tokom desetogodišnjeg perioda koji je Adje proveo kao jedna od zmija posebno na albumu Restless Heart. To je ta struktura pesme, to je taj vibe! Da je kojim slučajem završila na nekom od WS albuma nakon Vandenberg ere, sa lakoćom bi se našla među najboljim polu-baladama novog doba. Ovako, veliki plus umesto beloj zmiji, ipak ide grupi sa običnim slovom V. Poslednja numera prvog dela ovog izdanja nosi neinventivni naslov Ride Like The Wind, pa se stoga može lako pomešati sa pesamama drugih grupa slične orijentacije. I to ne samo zbog naslova. 

Drugu polovinu otvara numera Shout, koja je više u mid-tempo brzini, obojena flanger gitarama. Iza nje sledi i Shitstorm kao malo brža, ali sa sličnim rifovskim rešenjima koja kao i u prethodnom primeru za promenu ne vuku na Dio-Rainbow, već na rane Vandenberg radove. Kada je Adrian prvi put obznanio da namerava da ponovo okupi bend, šuškalo se da će redove popuniti dvojicom nekadašnjih članova Whitesnake zaveštanja, basistom Rudy Sarzo-m i bubnjarem Brian Tichy-em.  Ipak , to se nije obistinilo, al je pomenuti dvojac uspisao gostovanje na ovoj numeri. Osim toga, ono što se btinije izdvaja kako na ovim pesmama, tako i na svim ostalim, je Adrian-ovo maestralno ispaljivanje zapaljujućih i reskih solaža. Što se tog segmenta tiče, valja reći da je njegova povreda uoči snimanja albuma Slip Of The Tongue 1989.godine veoma misteriozna, s obzirom da se posle nje i do današnjih dana njegov stil sviranja nije toliko izmenio niti je primetno lošiji nego pre same povrede. Naredna Light Up The Sky mogla bi se svrstati u kategoriju dalekog evropskog rođaka pesme Bad Boys grupe Whitesnake. 

Za kraj ovog albuma tu je i legendarna numera Burning Heart koja je daleke 1983.godine, u izuzetno jakoj konkurenciji, dosegla čak do 65. mesta Bilbordove top liste, a ove 2020.godine dobila je svoju treću reinkarnaciji. Nakon originala iz 1982.godine i reizdanja sa kompilacije 2004.godine, priliku da na ovoj pesmi dokaže svoje sposobnosti dobio je i sam Ronnie Romero. Ujedno je ova pesma i predstavljena kao prvi single ovog albuma. Sa druge strane, numera pod nazivom Skyfall,  poslednja na ovom izdanju, ne samo da zatvara i zaokružuje celinu, već i verovatno predstavlja najjači momenat ovog albuma. Momenat u kome se na trenutak zaboravlja svo pređašnje muzičko zaveštanje ove četvorke i u kojoj se ispituju neki posebni, sopstveni momenti, odaje utisak da je ova ekipa mogla mnogo više.

Ekipa okupljena oko imena Vandenberg mogla definitivno je više. To je osećaj koji čak i posle nekoliko preslušavanja nikako ne prolazi. Čini se da je dopušteno previše uplitanja uticaja iz prošlosti. Previše pesama na ovom izdanju zvuči kao da ih izvodi Rainbow ili Dio, čak više nego Whitesnake ili sam Vandenberg. Da li je problem u previše predvidivoj svirci starog evropskog kova ili u Romero-vom vokalu koji izrazito podseća na Dio/Rainbow trenutke, nije lako oceniti a da se ne ošteti respektabilnost ovog benda. Na momente je, kao što smo već rekli,  ova nova inkarnacija grupe  Vandenberg pokazala da može da se oslobodi stega prošlosti i to će verovatno pokušati na nekom od narednih izdanja ukoliko se održi kao celina. I da se razumemo, ovom izdanju ne manjka kvalitet. Iskustvo se oseća pri svakoj noti i kredbilitet ostaje netaknut. Jedina zamerka je već izrečena: malo manjo Rainbow-a i malo više Vandenberg-a!

 

Maj 2020.godine                                                                                                                       Autor: JP

Svi gitaristi grupe Whitesnake - dvanaestorka iz snova!

Priča o dvanaestorici veličanstvenih

Nakon velikog i nenadanog uspeha koji je David Coverdale doživeo kao pevač grupe Deep Purple, u periodu od 1973. do 1976.godine, sa svojim tada već potpuno etabliranim glasom i pojavom, ovaj rođeni Jorkširac odlučuje da pokrene sopstveni solo bend pod nazivom White Snake 1977.godine. Ubrzo nakon izdavanja prvog albuma, a u toku priprema za naredni Northwinds krajem 1978.godine, Coverdale donosi još jednu odluku koja će mu život i karijeru promeniti za sva vremena. Manje više ista grupa ljudi prihvatila je ovo "prepakivanje", snimila album pod nazivom Trouble u oktobru 1978.godine, što je ujedno i ozvaničilo nastanak entiteta koji danas znamo jednostavno kao - Whitesnake.

Gotovo od prvog dana postojanja grupe, postaće jasno da je Whitesnake jedno pravo, pravcato, čedo samog David Coverdale-a. Jedna od glavnih karakeristika ove grupe bila je prečesta promena muzičkog personala. Sa tim promenama menjao se uporedo i zvuk. Tako je od početnog klupskog bluz-roka i rituma i bluza, Whitesnake prerastao u jedan od najuticajnijih hard rock bendova u istoriji rock muzike. U zavisnosti od izvora i prihvatanja definicije članstva, može se grubo reći da je grupa imala oko dvadesetak različitih postava do današnjih dana. Nikome, osim samom Coverdale-u, nije bilo zagarantovano sigurno mesto u bendu, pa tako ni gitaristima koji su predstavljali bitnu pokretačku snagu Whitesnake mašinerije, dajući joj na univerzalnosti, svako na svoj način, tokom svih ovih godina. 

1. Micky Moody 

Ako se za nekoga sa ovog spiska može reći da je "originalni gitarista" grupe, onda je to svakako Micky Moody koji je sa Coverdale-om započeo saradnju još na pomenutim solo albumima pre-Whitesnake ere. Svojom pojavom odavao je stav povučenog ali i misterioznog čoveka sa šeširom i brkovima, dok je svojim sviračkim umećem, baziranim uglavnom na klasičnim blues-rock standardima, doprineo definisanju ranog Whitesnake zvuka. Učestvovao je u radu na nekoliko krucijalnih albuma ove ere i doprineo, što samostalno a što u kolaboraciji, i stvaranju nekih od najboljih rifova i najvećih hitova grupe toga doba, poput Take Me With You, Fool For Your Loving, Ready An Willing i Slow An Easy. Grupu je napustio 1983.godine nakon rasprave sa samim Covedale-om, koji ga je kako on sam kaže, javno osramotio pred tadašnjim gitaristom grupe Thin Lizzy, John Sykes-om.  Poslednji album na kojem će se nači  njegovo ime bio je upravo Slide It In, i to engleska verzija albuma na kojoj se mogu čuti njegove solo deonice. Te svoje bravure delio je na ravne časti sa Marsden-om a potom i Galley-em. Ostaće upamćen i po majstorskom sviranju slide gitare. Jedan je od najpotcenjenijih gitarista sa spiska i pored toga što je bendu bio i pre zvaničnog početka. Nakon onoga što će se desiti sa grupom kasnih osamdesetih. često se mogao steći utisak da je zapravo platio cenu svoje skromnosti, s obzirom da su planovi Coverdale-a bili dijametralno suprotni od onoga šta je Micky Moody bio spreman da pruži.

2. Bernie Marsden

Drugi originalni gitarista grupe Whitesnake taboru se pridružuje 1978.godine još tokom realizacije EP-a Snakebite. Bernie Marsden svojom pojavom čak ni u mladosti nije odavao utisak rock zvezde, ali je sa druge strane u svojim prstima krio svu ubojitost ujeda "bele zmije" kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih. Tvorac je jednog od najvećih hitova grupe svih vremena Here I Go Again, u saradnji sa Coverdale-om, kao i vanvremenskog rifa u pesmi Fool For Your Loving koji je verovatno i definisao klasičan hard rock zvuk. Dok je Micky Moody, sa kojim činio prvi gitarski dvojac benda, bio više orijentisan ka bluzu, Bernie Marsden je upravo svojim moćnim rifovima i oštrim solažama davao grupi onaj drugi, možda još bitniji epitet hard rock-a. To se najbolje može osetiti u pesmama poput Trouble, Young Blood, Walking In The Shadow Of The Blues, Rough And Ready, koje između ostalog i potpisuje. Grupu napušta 1982.godine nakon snimanja albuma Saints And Sinners. Nakon toga svirao je i u grupi UFO, i nastavio saradnju nekadašnjim saborcima iz grupe poput Moody-a, basiste Neil Murray-a i gitariste Mel Gailey-a. Početkom ove decenije se nekoliko puta pojavio kao gost na nastupima grupe Whitesnake, za razliku od svog saborca Moody-a, što je i dokaz da je sa Coverdale-om ostao u dobrim odnosima posle tolko godina. 

3. Mel Galley

Pravo iz benda Trapeze, kao zamena za Marsdena, stiže gitarista Mel Galley, čovek vrlo sličnih sviračkih karakteristika. Obzirom da su gitarske deonice na albumu Saints And Sinners već bile završene, Galley je na ovoj ploči uspeo da se upiše samo kao jedan od pratećih vokala. Svoje "vatreno krštenje" imaće dve godine kasnije na albumu Slide It In na kojem je između ostalog napisao muziku za pesmu Gambler, a kao koautor učestvovao i na numerama poput Spit It Out i All or Nothing. Svojim gitarskim umećem doprineo je tome da bend ne izgubi na svojoj upečatljivosti i posle odlaska Marsden-a, koji je bio veoma bitan član postava iz prethodne ere. U bendu ostaje i nakon odlaska Micky Moody-a ali će ubrzo nakon toga doživeti povredu ruke koja ga je 1984.godine sprečila da dalje nastupa sa bendom. Novi pogledi na trenutnu muzičku situaciju, nove mogućnosti i novi izazovi, navešće Coverdale-a da ga ubrzo i otpusti iz benda. Mel Galley nakon toga nastavlja da se bavi muzikom u drugim grupama. Preminuo je 2008.godine od posledica raka jednjaka.

4. John Sykes

Ti novi momenti u karijeri grupe Whitesnake mogu se opisati u dve reči, odnosno, dve vlastite imenice - John Sykes! Oduševljen njegovom pojavom, a iznad svega svirkom sa grupom Thin Lizzy sa kojom John u to vreme nastupa, David i njegov menadžment prave potez decenije. Angažovanjem ovog mladog i eksplozivnog gitariste, doneće grupi neophodnu svežinu, novi moderniji pristup svirci i otvoriti vrata ka mnogo većem komercijalnom uspehu. John Sykes je jednostavno imao sve potrebne atribute koji su bendu nedostajali na tom opasnom novom putu. U isto vreme bio je i rock-zvezda i pravi pravcati "gitarski heroj". Već na prvim nastupima postalo je očigledno da je uz samog Coverdale-a, miljama ispred ostalih članova benda, koji su i dalje gajili taj neki skromniji, više evropski pristup muzici. Sa druge strane Amerika je nestrpljivo čekala na prvi, pravi, prekookeanski ujed "bele zmije". On se i desio 1984.godine kada je Geffen Records odlučio da Slide It In progura na američko tržište, ali isključivo uz učešće dugokosog gitariste. Stoga je John Sykes presnimio sve solo deonice na ploči, zajedno sa bas linijom koju je presvirao bivši basista i povratnik u bend, Neil Murray. To, ipak, nije bilo dovoljno.

U toku 1985.godine (delom i 1984.), Whitesnake nastupa kao četvorka, prvi put od osnivanja benda. John Sykes pokrivao je sve što je bilo potrebno pokriti, a sama grupa postajala je sve veća i veća u očima fanova širom sveta. Čak ni problemi Covedale-a sa glasom nisu sprečili Whitesnake da u periodu 1985-86 napravi album koji će za sva vremena promeniti status ove grupe. Jednostavno nazvan Whitesnake 1987 ostao je do današnjih dana najveći muzički i komercijalni uspeh benda. Amerika je konačno pala! Ujed "bele zmije" bio je neizdrživ. John Sykes je zajedno sa Coverdale-om potpisao 9 od 11 pesama sa tog izdanja, što je zapravo kompletan album obzirom da su te dve bile obrade iz ranijeg perioda, i u potpunosti redefinisao zvuk benda, dajući mu neophodnu modernu notu, odnosno drskiju i beskompromisniju svirku nego ikada. Grandiozni urlik numere Still Of The Night, visoko-oktanski heavy rifovi pesama Bad Boys i Children Of The Night, jedni su od najboljih momenata albuma koji inače nije imao ni jednu jedinu slabu tačku.  Sve to, između ostalog, zahvaljući čoveku sa crnim Gibsonom, koji je uglavnom bio njegova gitara broj 1! Da ne zaboravimo i baladu svih balada, sinonim "late 80s" bendova - Is This Love, ali i frenetične Give Me All Your Love, You Gonna Break My Heart i dr. Čak je i obrada pesme Here I Go Again nadmašila original, pa je tako i dan danas možete čuti u tržnim centrima, lancima prodavnica hrane i slično...

Ipak, kako to obično biva, svaka bajka ovog formata uglavnom ima svoj negativan kraj. Da li Coverdale nije mogao da trpi podivljalog Sykes-a, čija je narastajuća popularnost pretila da sruši višegodišnjeg kralja, ili je pak neposlušnost odigrala glavnu ulogu, ostaje nejasno do današnjih dana. Ego je udario na ego, u svakom slučaju. John Sykes nikada nije imao tu čast da uživo odsvira svoje remek delo jer u toku 1986.otišao iz benda. Karijeru je nastavo sa svojom grupo Blue Murder sa kojom izvodi numere sa pomenutog albuma, i to kao pevač i gitarista u isto vreme. Početkom novog milenijuma kolale su priče o mogućoj ponovnoj saradnji sa Coverdale-om, što je Sykes kategorički odbijao. Šta li su to jedan drugome uradili kada ni posle toliko godina nisu mogli da poravnaju račnu?

Moody, Marsden, Galley & Sykes

5. Vivian Campbell

Nakon raspuštanja kompletne postave koja je snimila album iz 1987.godine, David Covedale se bacio u potragu za novim članovima benda. Pvi na listi bio je gitarista Vivian Campbell, sveže izbačen iz grupe Dio, u kojoj je došao u sukob sa samim Ronnie James-om. Coverdale sa druge starne, u svom stilu, nije časio časa, već je brže bolje angažovao izuzetno talentovanog momka iz Severne Irske. Vivian će se naći u svim MTV spotovima grupe toga doba, ali će već 1988.godine napustiti grupu, zbog kako je kasnije objasnio, odnosa Coverdale-a prema ostalim članovima benda. Za tih godinu dana odsviraće turneju i snimiti solo za single izdanje pesme Give Me All Your Love. I pored toga što je bio član dva mega benda poput Dio i Whitesnake, do danas će ostati upamćen najviše kao gitarista grupe Def Leppard, sa kojom i danas nastupa, i sa kojom je iznedrio mnoštvo velikih pesama tokom karijere.

6. Adrian Vandenberg

Leteći Holanđanin, kako ga je i sam Coverdale u  to vreme prozvao, bio je verovatno i pravi naslednik John Sykes-a, makar što ste tiče pozicije glavnog gitariste odnosno glavnog autora muzike. Zapravo, Adrian je bio na meti grupe još početkom osamdesetih, u vreme dok je  pokušavao da napravi proboj sa sopstvenim bendom Vandenberg. Nakon uspešne turneje 1987/88 i MTV ludnice nastale oko spotova koje je Whitesnake tada izbacio (zahvaljujući i Tawny Kitaen naravno), potom i presnimljene solaže za Here I Go Again, došlo je vreme da i sam Adrian Vandenberg pokaže svoje stvaralačko umeće. Gitarski je bio na sličnom nivou kao i njegov prethodnik Sykes, a što se pojave tiče, totalno u trenutnom glam fazonu koji je bend furao. Nakon odlaska Campbell-a ostao je jedini gitaroš u bendu, što Coverdale-u nije ni malo smetalo, sve dok je Vandenberg žicama svojih Peavey-a i Kramer-a  isporučivao rifove za Judgement Day, Cheap n Nasty, Slip Of The Tongue, Wings Of The Storm, ili za recimo,  epsku i grandioznu Sailing Ships. Na kraju je, zajedno sa Coverdale-om potpisao sve numere na albumu, osim obrade za Fool For Your Loving. Međutim, sudbina se u tom trenutku poigrala sa njim, pa je zbog povrede ruke snimanje svojih sopstvenih kreacija morao da prepusti drugome.

I pored toga što je album Slip Of The Tongue doživeo skoro pa identičan komercijalni uspeh kao i njegov prethodnik, početkom devedesetih Whitesnake je nestao sa scene. Umoran od svega, David Coverdale se povukao u ilegalu. Nakon izleta sa Jimmy Page-om, izdavačka kuća vraća Whitesnake na turneju 1994.godine, koja je ispratila izlazak Greatest Hits kompilacije, i to u postavi u kojoj se našao i Adrian Vandenberg. Promena muzičkog sveta i uopšte muzičkih trendova, ožiljci iz sopstvenog života i jedan vrlo mračan period, uticali su na to da se Coverdale-a za novi album odluči tek 1997.godine. Restless Heart bio je deveti studijski album gurpe na kojem je Vandenberg ponovo dobio mesto prve gitare. Ovaj album obeležiće povratak ritam i bluz korenima i jednom mirnijem pristupu muzici, kao suštoj suprotnosti perioda razvrata sa kraja osamdesetih. Album je prošao gotovo neopaženo, i pored toga što je iznedrio jako kvalitetne numere poput Restless Heart, Crying, Too Many Tears i dr. Vandenberg je još jednom pokazao raskoš svog gitarskog talenta, uspevši to u jednim totalno ne-rokerskim vremenima. Iz tog perioda ostaće upamćeni i akustični nastupi dvojca Coverdale/Vandenberg ovekovečeni u čuvenom Starkers In Tokyo koncertu 1997.godine. Krajem iste godine, bend ponovo odlazi na dugogodišnju pauzu. Kanih dvehijladitih, ali i u toku ove decenije, Vandenberg će nekoliko puta gostovati na koncertima grupe, uglavnom kada bi se bend našao u Holandiji. Sa Coverdale-om je sačuvao odličan odnos tokom godina a trenutno je na čekanju i novi album grupe Vandenberg.

7. Steve Vai

Ovaj gitarski virtuoz sa druge planete, kralj šestožičanih, sedmožičanih, ili pak gitara sa dva (ili više) vrata, nakon uspešne epizode sa David Lee Roth-om, pridružuje se grupi Whitesnake na izričiti zahtev samog Coverdale-a, u trenutku kada se bend nalazio u studiju na snimanju albuma Slip Of The Tongue 1989.godine. Povreda ruke izbacila je iz stroja Vandenberg-a, Campbell je već sam otišao godinu dana ranije, a vreme u studiju bilo je već zakupljeno. Coverdale-u je bilo potrebno brzo rešenje. Nije želeo da se album odloži. Želeo je najbolje za svoj bend. Želeo je najboljeg, i dobio ga je!

Vai je, dakle, upao u priču totalno neočekivano, prihvativši pozamašnu ponudu koju mu je Whitesnake stavio na sto. Ipak, zvuk benda morao je da plati izvesnu cenu. Legenda kaže da je Vandenberg pokazivao Vai-u šta i kako treba da svira, ali kada god bi se našao sam Vai bi ubacio po jedan od svojih unikatnih brzih gitarskih filova. Stoga je ceo album prepun upadica, brzih tapinga, uvijanja žica i besomučnog soliranja.  U svakom slučaju ne nešto na šta su fanovi navikli. Cena je plaćena. Steve Vai je ostavio svoj trag. Mnogi i danas misle da je preterao ali ima i ljudi koji smatraju da je bendu dao neku novu svežinu i podigao ga na neki potpuno novi nivo. Vai u grupi ostaje do samog razlaza i pored snimanja albuma ostaće upamćen po drugoj generaciji MTV spotova, ali i po čuvenom nastupu na Doningtonu 1990.godine kada je ova postava grupe ujedno doktorirala i otišla u legendu. 

8. Warren DeMaritni

Nakon kratkog Coverdale-Page projekta David je ponovo pokušao da se "skloni" od pogleda javnosti. Međutim, izdavačka kuća EMI/Geffen nije tako mislila. Izbacila je kompilaciju Greatest Hits (inače sastavljenu isključivo od pesama sa poslednja tri albuma), i "naredila" povratak na scenu u vidu turneje. Za tu priliku je, pored Vandenberga, bio angažovan i gitarista Warren DeMartini iz grupe Ratt, sa kojom je slavu doživeo sredinom osamdesetih. Kako je cela ta glam metal scena iz osamdesetih bila nepravedno uklonjena od strane muzičke industrije početkom devedesetih, ista sudbina nije zaobišla ni najbolje,  poput nekada multiplatinumskog benda Ratt, pa je tako DeMartini i bio slobodan da se priključi Whitesnake-u.  U grupi je proveo manje od godinu dana, uglavnom za vreme trajanja pomenute turneje. Malo ljudi uopšte zna da je svirao u Whitesnake-u, a sem live koncerata nije ostavio nikakav drugi trag u bendskom zaveštanju. 

9. Steve Farris

Šta god mislili o ovom gitaristi grupe Mr. Mister, iz koje je zapravo i došao u Whitesnake 1997.godine, moramo se složiti da se radi o najmanje poznatoj "faci" među ostalima sa ovog spiska. U grupi je proveo oko godinu dana, uglavnom na turneji koja je ispratila album Restless Heart i nije ostavio nikakvog muzičkog traga. Ipak, možete ga primetiti u spotu za numeru Don't Fade Away sa crnim Stratocaster-om u rukama.

Campbell, Vandenberg, Vai, DeMartini & Farris

10. Doug Aldrich

Devedesete su definitivno bile i više nego smutna vremena za grupu Whitesnake. Nekoliko puta je Coverdale pokušavao da se skloni i nestane, a isto toliko puta je "zmija" terana na čistinu, uglavnom od izdavačkih kuća. Svako pojavljivanje trajalo po manje od godinu dana. Da ne pominjemo tek bračnu i finansijsku propast, kojoj je kumovala i bivša mu žena, što je sve rezlutiralo i dosta mračnijom muzikom koju je pravio u to vreme. Ipak, početkom novog milenijuma, svemu tome nazirao se kraj. Solo album Into The Light bio je samo usputna stanica za ono što će uslediti. Vrebao je David nekoliko godina, strpljivo kao prava grabljivica, a onda izabrao 2003.godinu (godinu zmije inače), za povratak na velika vrata. Pre toga je ostao bez ijednog člana pređašnjih postava, a prvi među jednakima na spisku bio je tadašnji gitarista grupe Dio (opet taj Dio), plavokosi amerikanac Doug Aldrich.

Doug Aldrich svirao je u velikom broju bendova u toku svoje karijere, poput Lion, Bad Moon Rising, Burning Rain, ali je definitivno uvek bio izvan kategorije "velikana", kao izuzetno potcenjen gitarista. Po stilu i pojavi najviše je podsećao na Sykes-a, što je Coverdale u njemu i prepoznao, pa je kao takav i doneo preko potrebnu promenu novoformiranom Whitesnake-u, oblikujući jedan potpuno novi muzički stil baziran na starim blues-rock korenima a preliven modernim uticajima toga doba. Ono što je doneo grupi može se lako uporediti trenutkom kada je Sykes uradio isto sredinom osamdesetih. Upravo je iz tog razloga i postao David-ova desna ruka u bendu.

Ipak, nova vremena donela su i nove narative, pa je tako za razliku od sedamdesetih i osamdesetih, Whitesnake mnogo manje radio na novoj muzici. Prvi Aldrich-ovi radovi biće viđeni tek 2006.godine na live kompilaciji Live In The Shadow Of The Blues u vidu pesama Ready To Rock i Dog. Bilo je to samo polaganje temelja u ono što je dve godine kasnije pretočeno u jubilarni deseti album grupe Good To Be Bad, na kojem je Aldrich (poput Sykes-a i Vandenberg-a nekada), potpisao sve pesme i izbacio vanremenske moderne bluz-rock cepačine poput Best Years, Can You Hear The Wind Blow, All For Love ili Good To Be Bad. Nova zvezda je definitivno bila rodjena!

Nakon toga usledio je i album Forevermore iz 2011. godine kojim je Doug Adlrich definitivno utisnuo svoj pečat u istorijatu muzike Whitesnake, i još jednom pokazao koliko je veliki  muzički talenat poseduje. Rifovi poput onih u pesmama Steel Your Heart Away, Love Will Set You Free ili All Out Of Luck predstavljali su esenciju gotovo celokupne diskografije grupe. A šta tek reći o epskoj Forevermore, koja se svojom grandioznošću drznula da izazove i legendarne hitove iz osemdesetih. 

Međutim, kao što smo već napomenuli, muzički narativi na početku 21.veka bili su trajno promenjeni. Za dvanaest godina koliko je proveo u grupi, (od 2002. do 2014.), Doug je snimio svega dva pomenuta albuma, što je čini se u mnogome uticalo na to da te iste 2014.godine napusti Whitesnake, o čemu smo inače i pisali. Sve u svemu ostaće upamćen kao jedan od krucijalnih gitarista u Whitesnake zaveštanju. Od tada pa sve do danas, nastupa sa supergrupom The Dead Daisies, a povremeno izbacuje albume sa Revolution Saints i Burning Rain. 

11. Reb Beach

Reb je jedan od dvojice gitarista sa trenutnim radnim odnosom u grupi, u koju je došao isto kada i Aldrich, te 2002.godine u jeku nastajanja novomilenijumskog Whitesnake-a.  Svoju slavu gitarskog čarobnjaka stekao je u matičnom bendu Winger, sa kojim je krajem osamdesetih harao glam metal scenom. Kasnije se oprobao i kao zamena za George Lynch-a u grupi Dokken, koja je bila vrlo sličnog formata i gabarita.

I pored toga što je na koncertima imao zapaženu ulogu, deleći zadatke sa Doug-om, od početka je bilo jasno da je njegov položaj u grupi nešto nižeg nivoa, kada je reč o pre svega muzičkom stvaralaštvu. Bila je to čudna odluka Coverdale-a, da komponovanje obavlja samo i isključivo sa Adlrich-om. Ipak, ko malo bolje poznaje istorijat grupe zna da je Coverdale uglavnom na muzičkom planu sarađivao sa po jednim gitaristom (Sykes, Vandenberg), osim u periodu Moody-Marsden. Drugi gitarista, ma koliko dobar bio, uglavnom je služio kao podrška. Takvu je ulogu imao i sam Reb Beach, sve do 2015.godine i izlaska Purple albuma, na kojem se po prvi put oprobao i kao autor, ali ne sopstvene muzike.

Prva prava prilika ukazala mu se tek 2019.godine u radu na albumu Flesh And Blood. Izlaskom ovog albuma dobili smo prve Reb-ove rifove i pesme i to:  Good To See You Again, Shut Up And Kiss Me, Hey You, Get Up, što se tiče rokačina, dok je za sam kraj albuma iskomponovao i numeru Sands Of Time, koja je trebalo da predstavlja pravog naslednika pesama poput Sailling Ships ili Forevermore. U prevodu, Reb je upravo na njoj imao svoju priliku da uđe u legendu stvaranja epskih pesama, o čemu smo već i pisali! Deluje da je u tome i uspeo. Stavio je šešir i zauzeo leva stranu bine, postavši time konačno, a i zasluženo, prva gitara benda. Zanimljivo je da od 2014. nosi i titulu nadugovečnijeg člana grupe pored samog Coverdale-a.

12. Joel Hoekstra

Još jedan dugokosi i plavokosi gitarista, četvrti po redu, grupi se pridružuje kao zamena za Adlrich-a te 2014.godine. Pre toga je nastupao u grupama Night Ranger i Trans Siberian Orkestra. Da David Coverdale ima oštro oko u pronalaženju opako dobrih gitarista, dokaz je i sam Joel. Muzički je sličniji  Reb Beach-u, u odnosu na onoga koga je zamenio, tako da grupa trenutno u svojim redovima ima ne jednog, već dva taping manijaka! U grupi je već šest godina, što je, verovali ili ne, duže od svih bivših gitarista koji su se izmenjali  zaključno do 1987.godine. Učestvovao je u radu na Purple albumu a svoje prve note ispisao je na Flesh And Blood, i to u numerama Hey You, Trouble is Your Middle Name, After All, Gonna Be Alright, Will I Never i Good To See You Again, ili drugim rečima, pola-pola u odnosu na Reb-a, što je velika novina u načinu rada samog Coverdale-a koju smo dobili na ovom izdanju. 

Aldrich, Beach & Hoekstra

Tako. Preletesmo eto,  na brzinu, čak 42 godine karijere grupe Whitesnake, i to samo i isključivo iz ugla gitarista. Šta bi tek bilo kada bi se ubacili i drugi članovi svih postava. Materijala ima na pretek, i iskreno govoreći, čudo je što se i sam Coverdale nije upustio u pravljenje neke bendske biografije. Možda i hoće, ko zna. No, ostavimo nadanja za neku drugu priliku. Što se gitarista tiče, verovatno nema te grupe na svetu koja ih ovoliko izmenjala. Ne samo izmenjala, već i uspela da održi jedan ovako visok nivo kvaliteta! 

Ko je vama bio najomiljeniji gitarista grupe? Ko vam se činio kao najbolje rešenje i zašto, a ko ne? Slobodno pišite!

Maj 2020.godine                                                                                                       Autor: Janko Petrović

L.A. Guns -vs- L.A. Guns - Ratovi pištolja Vol.2

 

Bez obzira da li ste okoreli fan ove grupe, ili ste pak, tu i tamo u svom životu čuli neku njihovu pesmu, ili možda samo kroz priču o nastanku grupe Guns n Roses, potpuno je nebitno. Situacija koju trenutno možemo zateći na terenu zbunila bi čak i najprivrženije pristalice ove losanđeleske sleaze rock grupe. Stoga, smatramo da je potrebno napraviti jednu vrstu preseka, odnosno Junkyard analizu o stanju u ovom nekada veoma bitnom bendu Sunset Strip scene sa kraja osamdesetih.

Grupe koje se pojavljuju sa istim imenom, a u dve poptuno različite postave, zapravo uopšte i nije neki nov fenomen. Čak i sama priča o podeli grupe L.A. Guns, odnosno rat Vol.1 počeo je još početkom prethodne decenije. Pored njih sličnu sudbinu u određenim periodima svojih karijera doživele su i grupe poput Ratt, Great White, Faster Pussycat, Yes, Queensryche... Da napomenemo nekoliko.

Iz spiska ovih grupa, lako bi se mogao izvući zaključak da se radi uglavnom o bendovima koji su svoju najveću slavu stekli osamdesetih, manje više tzv. "hair metal" grupa - inače radi se o terminu koji ovde retko koristimo zbog očigledne namere da se ceo pravac degradira, stoga uvek baratamo  sa glam/sleaze  metal/rock terminima. Suštinski ceo taj pravac i grupe koje se vezuju za njega, do dana današnjeg nose tu neku  neobjašnjivu stigmu koja ih prati, i koja im u današnje vreme dodatno otežava egzistenciju. Takvu sudbinu nije doživeo ni jedan jedini drugi pravac ili grupa bendova, čak ni oni koji su trajali kraće i doživeli mnogo manje uspeha. Ova tema je dosta široka i iziskuje jedan poseban tekst, mada bi se lako mogla napisati i knjiga. Upravo iz tog razloga je i ostavljamo za neki drugi put.

Vratimo se sada centralnoj temi ove priče. Grupa L.A. Guns izbacila je novi single pod nazivom Crawl 20.aprila ove godine i najavila izlazak albuma pod nazivom Renegades. Sedamnaest dana nakon toga ista grupa, dakle L.A. Guns izbacuje i numeru Let You Down i takođe najavljuje novo izdanje. Neko ko posmatra sa strane verovatno bi se pitao ko zparavo ovde nije normalan? Sa druge strane, za one koji prate rad ove grupe ovo i ne predstavlja nije ništa novo. Dobrodošli u "drugi "L.A. Guns rat"! 

Naši čitaoci će se sigurno setiti da smo otprilike pre godinu dana pričali  o albumu The Devil You Know koji je zapravo i pobedio u godišnjem izboru albuma za 2019.godinu. Sa druge strane, oni koji su sa nama duže, setiće se i albuma The Missing Peace iz 2017.godine koji smo tada definisali između ostalog i kao "povratnički". Povratanički odakle, odnosno iz čega? Inače pored pomenutih izdanja bend je izbacio i jedan live album 2018.godine kao i jedan EP uoči Božića 2019. To nas dovodi i do ključnog pitanja: otkud ovoliko izdanja u tako kratkom vremenskom periodu i o čemu se tu zapravo radi?

Da bi smo definisali ko je ko i uopšte od nečega krenuli i pojasnili zbog čega se sve ovo dešava, moramo se vratiti malo u prošlost. Glavni protagonisti ove sapunice su: tvorac grupe i gritarista Traci Guns i bubnjar Steve Riley. Svako sa po 50% prava na ime benda L.A. Guns.

Devedesete su za L.A. Guns-e bile kao i za sve druge bendove ove scene. Početak je bio obećavajući. Album Hollywood Vampires iz 1991.godine bio je prirodan nastavak prethodna dva i doneo je nekoliko ključnih pesama u muzičkom katalogu benda. To je ujedno i poslednji album koji je uradila klasična postava grupe: Phil Lewis (vokali), Traci Guns (gitara), Mick Cripps (gitara), Kelly Nickels (bass) i Steve Reiley (bubnjevi). Nakon toga, kako su devedesete odmicale, a muzička industrija odlučila da promoviše neku drugu vrstu rock muzike, L.A. Guns-i su kao i svi ostali krenuli sa blagim padom. Do karaja ove decenije izbacili su još tri albuma i jedan EP: Vicious Circle (1994) na kojem nije bilo bubjara Riley-a, zatim American Hardcore (1996) na kojem je bend drastično promenio zvuk is a koga je izostao  pevač Phil Lewis a vratio se Riley, potom i  EP pod nazivom Wasted na kojem je vokale preuzeo Ralph Saenz, danas poznatiji kao Michael Starr iz Steel Panther-a, i na kraju album Shrinking Violet na kojem je dužnost vokala preuzeo Jizzy Pearl. Valja napomenuti da su ritam gitarista Mick Cripps i basista Kelly Nickels takođe izašli iz benda u toku ove decenije.

L.A. Guns krajem osamdesetih

Ipak, nakon izlaska ovog poslednje pomenutog albuma, L.A. Guns su pokušali jedan mali reunion originalne postave koji je doneo mini turneju i izdavanje ponovo snimljenog, najboljeg albuma grupe Cocked And Loaded iz 1989, pod nazivom Cocked and Re-Loaded 2000.godine. Cripps i Nickels ponovo odlaze iz benda koji 2001. izbacuje ne toliko zanimljiv album Man In The Moon.

Ovde dolzimo i do ključnog momenta u karijeri benda i verovatno krucijalnog albuma toga vremena. Album Waking The Dead koji je izašao 2002.godine bio je bez sumnje  ne samo najbolje izdanje benda nakon prva tri albuma, mada bi se mogao veoma lako i sa njima nositi, nego i najbolji album do današnjih dana. Ono što je ključno za priču je da su ploču snimili Traci Guns, Phil Lewis i Steve Riley, pomognuti basistom Adam Hamilton-om. Cela ta scena iz osamdesetih počela je da doživljava svoju revitalizaciju početkom  dvehiljaditih i ovaj album definitivno predstavlja jedan od stubova njenog povratka. Verovali ili ne, čak je i časopis Rock Eskpress,  koji je u to vreme izlazio na našim prostorima, pisao o ovom albumu!

Međutim, baš u tom trenutku kada je grupa imala priliku da ovkao povoljnu situaciju iskoristi na najbolji mogući način, gitarista-osnivač i davalac imena bendu (više bendova), odlučio je da napusti ovaj tabor i sa Nikki Sixx-om formira supergrupu pod nazivom Brides Of Destruction. Ova grupa izbacuje album pod nazivom Here Comes The Brides 2004.godine, koji takođe predstavlja jedan od stubova povratka ovog posrnulog pravca, i to u jednom potpuno novom i modernom maniru.  Sa druge strane L.A. Guns praktično nastavljaju sa radom bez Traci-a, i to sa raznim gostujućim gitaristima poput Keri Kelli-a i Brent Muscat-a sve dok se bendu nije priključio Stacey Baldes, kao dugoročno rešenje i zamena za Guns-a.

U međuvremenu se dešavaju neke stvari koje će praktično za sva vremena zakomplikovati situaciju. Pre svega, Nikki Sixx 2004.godine napušta Brides Of Destruction, iz prostog razloga jer se upravo te godine pokrenula priča o ponovnom reunion-u grupe Motley Crue na koji se čekalo dugi niz godina. Takvu priliku Sixx nikako nije smeo da propusti, dok je Traci sa druge strane praktično ostavljen na cedilu i pored toga što je nastavio da svira sa Brides-ima, pa čak snimio još jedan album 2005.godine. U isto vreme, i sami L.A. Guns-i izbacuju jedan solidan album Tales From The Strip 2005.godine, i to u identičnoj postavi kao iz 2002.godine, osim Traci Gunsa naravno. Pomenuti album možda nije bio istog kvaliteta kao prethodni ali zasigurno jeste ustoličio početak jedne nove ere ovoga benda. Brides of Destruction se raspadaju godinu dana kasnije., a Traci Guns odlučuje da osnuje svoju verziju benda L.A. Guns, s obzirom da mu je zbog načina i trenutka kada je napustio prethodnu, u nju povratak bio nemoguć. Bolje rečeno, pomenuta podela 50/50 koju su Traci Guns i Steve Riley dogovorili sredinom 90-ih stupila je na scenu. Time otpočeo i "pvi L.A. Guns rat"!

Dakle, u tih nekoliko godina, počevši od 2002. pa sve do 2006. pravilo 50/50 bilo je upotrebljeno dva puta. Prvo kada je Steve Riley odlučio da nastavi sa onim što je imao od postave  u kojoj je bio  pevač Phil Lewis, a drugi put kada je Traci Guns zavšrio epizodu sa Brides-ima i odlučio da ponovo "oformi" svoj L.A. Guns. Situacija sa dve verzije benda potrajaće sve do 2012. godine kada Traci Guns odlučio da ugasi svoju verziju i izađe iz te, moglo bi se reći, vrlo neuspešne priče.  Sa druge strane verzija predvođena bubnjarem Steve Riley-om i pevačem Phil Lewis-om će u periodu od 2005. pa sve do 2012. godine snimiti jedan album sa obradama -  Rip The Covers Off 2010. kao i  jedan sa potpuno novim pesmama pod nazivom Hollywood Forever iz 2012.godine, koji je možda i najslabije izdanje u istoriji grupe. Taj gotovo neproduktivni period grupe dobija svoj epilog  ubrzo posle pomenutog albuma,  u trenutku kada gitarista Stacey Blades najavljuje svoj odlazak iz benda. Grupa će nastaviti sa svirkama još neko vreme, tačnije do početka 2016.godine kada se situacija ponovo okreće za 180 stepeni.

Vrlo diskutabilna albumska izdanja, poput obrada ili albuma iz 2012.godine, dodatno su srozali već i te kako porušen ugled ovog benda. Ipak, stekao se utisak da je javno mnjenje u tom periodu bilo mnogo više privrženo onoj verziji benda koja je posle 2002.godine nastavila kao L.A. Guns. Traci Guns je sa druge strane, bio optuživan kao neko ko je i napravio sam problem i započeo podelu.

A šta se to desilo te pomenute 2016.godine? Pa, ništa specijalno, osim što je i sam pevač Phil Lewis napustio dotadašnji Riley-ev L.A. Guns, i pridružio se Traci-u, stvorivši tako novu verziju benda: L.A. Guns feat. Lewis and Guns. ili ti skraćeno L.A. Guns! Kao što smo već pisali, ova verzija, zapravo i jedina u tom kratkom periodu, izbacuje dva veoma kvalitetna albuma 2017. i 2019.godine. Fanovi za to vreme likuju i gotovo su saglasni u oceni da je konačno došlo do onog pravog reunion-a, onog koji se toliko čekao, onog  kada se gitarista-osnivač i glavni pevač benda susretnu i ponovo pokrenu priču. Delovalo je kao da se španska serija konačno završila, međutim Steve Riley (nosilac 50% prava na ime benda) nije sedeo skrštenih ruku. U trenutku kada je Lewis/Guns verzija odbila da pod vrlo nepovoljnim uslovima nastupi na festivalu M3 2018.godine, istu tu ponudu, odnosno mesto na setu, brže bolje prihvatio je Steve Riley, na brzinu okupivši novi bend u kojem pazite sada:  nekadašnji basista svira gitaru, zatim tu je i basista iz prve originalne postave, sa sve novim pevačem. Podlo ili ne, procenite sami....

Na kraju, postavlja se pitanje šta od svega ovoga mi kao fanovi možemo da očekujemo? S obzirom da ni američki sudovi još uvek ne mogu da raščlane i donesu odluku o tome kome zapravo pripada pravo na ime, ko je uzurpirao to pravo a ko se njime koristi na račun ovog drugog, najbolje je da se u te stvari za sada ne mešamo. Poslednju tužbu je inače podneo je Traci Guns i optužio Riley-a da koristi situaciju koju su Lewis/Guns stvorili u poslednjih nekoliko godina i to bez jasne distinkcije u imenu svoje verzije benda. To sve stvara  ogromnu pometnju kod samih fanova, a da stvar bude još i gora. sada imamo i to da: postoje dva zvanična FB profila, dok na striming servisima muzika izlazi jednostavno na jednom, zajedničkom profilu, pa tako imamo  situaciju gde kao najnovije izdanje stoji nova pesma  Rileye-eve grupe kao prva u izboru, sa  sve profilnom slikom Traci-a i Lewis-a iznad nje,ili obrnuto... Kako li tek dele zaradu od tih strimova, ne smemo ni da pomislimo.

S obzirom da je već krenula nova  "trka u naoružanju" (dva singla u svega dvdesetak dana), izgeda kao da ćemo se tih stvari nagledati i u buduće. Jednostavno, ono što nam ostaje je da prihvatimo situaciju i čekamo rasplet dok uživamo u dobroj muzici, ukoliko je uopšte bude bilo. Sa druge strane, potpuno je legitimno i zauzeti stranu u "ratu". Koju već, to ipak odlučite sami!

Maj 2020.godine                                                                                                                                                               Autor: JP