Preslušavanje: Black Swan - Shake The World (2020)

Black Swan je još jedna u nizu novih super-projekat-grupa iza koje stoji veoma agilna, italijanska izdavačka kuća Frontiers Music srl. O razlozima nastanka ovakvih grupa pričali smo detaljnije u epizodi broj 8 Junkyard Rock Stories podkasta, odnosno emisije Junkyard Žurnal, tako da ovoga puta nećemo zalaziti u sve te sitne detalje, već ćemo se, kako to red nalaže, u ovom "Preslušavanju" baviti isključivo albumom Shake The World koji je izašao 14.februara ove godine, i koji predstavlja album prvenac ove novoformirane grupe. 

Black Swan čine:

Vokal: Robin McAuley (McAuley Schenker Gruop)

GItara: Reb Beach (Winger, Whitesnake)

Bass: Jeff Pilson ( Dokken, Foreigner, The End Machine)

Bubanj: Matt Starr (Ace Frehley, Mr. Big, Beautiful Creatures)

1. Shake The World

Prva pesma na albumu, ujedno i prvi single, video spot i uopšte prva "kombinacija" nota koju smo imali prilike da čujemo kada je reč o ovom bendu. Lirički pokretačka, ova pesma sa muzičkog aspekta predstavlja, ono što bi se moglo nazvati, pravim "album opener-om". Odmah nakon prvog preslušavanja ova pesma stavlja do znanja kojim će pravcem ići ova četvoročlana grupa, a to je naravno, skup svega onoga najboljeg iz radova sa daleko poznatijim bendovima iz kojih dolaze. Međutim, ovo "trešenje sveta" u sebi krije i nešto što, tada kada je pesma izašla kao single, nismo imali mogućnosti da shvatimo, a što je postalo jasnije tek sa preslušavanjem celog albuma.


2. Big Disaster

Koliko je hrabrosti potrebno nazvati jedan od svojih vodećih singlova - Big Disaster? Zamislite voditeja koji izgovora: "A sada slušamo grupu X i njen najnoviji single: Velika Katastrofa"! Bilo kako bilo, ovaj single broj 2, donosi još jedan konkretni, pomalo i prljavi hard rock komad, u kojem bi smo recimo izdvojili pevanje Robin McAuley-a, rođenog Irca inače, koji je svoju slavu stekao pevajući u grupi sa gitaristom Michael Schenker-om, koji je, ukoliko niste znali, samo dve godine mlađi, od recimo, David Coverdale-a! S obzirom da je većini vas, kao i nama, rad McAuley-a daleko manje poznat od mnogih drugih pevača sličinih godina, njegovo pevanje na ovom albumu bi nas moglo vrlo lako prevariti da pomislimo da se radi o nekom mlađem pevaču.



                                     

3. Johnny Came Marching

U trećoj pesmi na ovom izdanju dobijamo i nešto ozbiljniju tematiku, što se tiče samog značenja teksta. No, time se nećemo baviti ovde. Za razliku od prve dve, ova numera je nešto sporijeg i "težeg" tempa, ne toliko furiozna, ali sa podjednako jakim rifovima, sjajnim solom Beach-a i betonskom ritam sekcijom Pilson-a i Starr-a, sve naravno prebojeno odličnim vokalima McAuley-a. Valja pomenuti i prateće vokale koje izvode Pilson i Beach, obojica poznati po tome iz slavnih dana svojih grupa Dokken i Winger. Inače, s obzirom da je već treća na albumu, čudno je da još uvek nismo počeli da "kukamo" na gitarske deonice Reb Beach-a.... 

4. Immortal Souls

Ako se pitate zašto je to tako, i šta smo mislili pod ovim poslednjim, najbolje bi bilo to objasniti kroz pesmu Immortal Souls. Prvo, sve tri pesme sa početka albuma nisu najveći ikada odsvirani rock hitovi, ali jesu veoma dobro struktuirane pesme kojima jednostavno ništa posebno ne fali. Drugo, album je u neku ruku vrlo jasno gradiran, tako da je svaka pesma samo još jedan stepenik više u odnosu na prethodnu. Tu pre svega do izražaja dolazi gitarista Reb Beach, kome smo dosta toga zamerili kada smo pričali o novom albumu Whitesnake-a, na kojem se on po prvi put našao kao autor muzike. S obzirom da je u grupi Black Swan on autor svih pesama, deluje da je tvrdnja koju smo tada izneli opravdana. Reb Beach je na ovom albumu mnogo više onaj pravi Reb Beach, gitarski vitruoz iz najboljih dana Winger-a. Poslušajte samo gitarsku melodiju kojom otvara ovu pesmu, kombinacije rifova i solaže. Što se ovog dela albuma tiče, definitivno pesma br.1. Pitamo se kako zvučala da se recimo našla na prošlogodišnjem WS izdanju...


5. Make It There

Ovde imamo i prvu baladu na albumu i to u stilu nekadašnjih grandioznih balada iz osamdesetih sa izvesnom dozom svežine. Kao i uvek kada je reč o baladama, prilazimo im sa izvesnom dozom rezerve. Ovde bi smo još jednom pohvalili Reb-ov solo, ali i produkciju, i to ne samo ove pesme već albuma u celosti. Za produkciju je, pored tutnjajućih bas deonica i pratećih vokala, bio zadužen upravo Jeff Pilson.


6. She's On To Us

Black Swan sam u narednoj numeri, posle kratkog baladoidnog izleta, vraćaju na stazu utabanu sa peve četiri pesame sa albuma. Kotrljajuće-bolesni gitarski rifovi otvaraju ovu numeru i u njoj opet imamo priliku da čujemo Reb Beach-a prepuštenog samom sebi (bez nadzora Mr. Coverdale-a), što opet daje pozitivan rezultat, sličan radovima sa nepravedno omalovažavanog a ujedno i najboljeg albuma grupe Winger iz 1993.godine pod nazivom Pull.


7. The Rock That Rolled Away

Ova pesma je možda i sa namerom nazvana upravo The Rock That Rolled Away, s obzirom da definitivno predstavlja neku vrstu omaža i neodoljivo podseća na muziku koja se pravila poslednjih godina osamdesetih. Ono što je čini relevatnom i u današnje vreme je majstorsko muziciranje članova benda, moderna produkcija i fantastičan osećaj za strukturu pesama, A kako i ne bi, ako pogledamo rezimee Beach-a, Pilson-a, Starr-a i McAuley-a.  Stvar je potpuno jasna. I pored toga što je možda previše u "80s" fazonu, pesma ipak pretenduje na presto jedne od najboljih na albumu...


8. Long Road To Nowhere

Možda, možda, ali Long Road To Nowhere , koja sledi sa svojim - soničnim gitarskim harmonicima, "tutnjavom" Pilson-a i Starr-a i nepogrešivo čistim i moćnim vokalom McAuley-a, dokazuje da o albumu nikada ne treba suditi na osnovu jedne pesme, ili na osnovu polovično preslušanog albuma. Kada sada u miks bacimo recimo Shake The World (prvi single), postaje jasnije šta je značilo ono sa početka: album je jednostavno postavljen tako da vam iz pesme u pesmu postaje sve više gotivniji. Reb Beach još jednom u svom elementu! Uhh, da je samo malo više ovakvih gitarskih deonica bilo pre nešto manje od godinu dana... Znate na šta mislimo!


9. Sacred Place

Stigavši do same završnice albuma Shake The World i pesme Sacred Place, ne možemo a da ne primetimo da se insteresovanje za ovom pločom ni jednog momenta nije umanjilo. Numera Sacred Place govori u prilog ovoj tvrdnji, Svojim "gerimurovskim" uvodnim deonicama kreće lagano a potom se pretvara u pravu blues-rock polu-baladu. U pesmi se dodatno ogleda i već toliko puta pominjana raznovrsnost ovog albuma, njegov skirveni sastojak, koji ne dozvoljava slušaocu da pre vremena ode sa "mesta zločina". Iako nešto blažeg tempa, još jedna od boljih pesama na albumu.


10. Unless We Change

Predzadnja Unless We Change bi lako mogla da prevari svakog nestrpljivog slušaoca, ukoliko je prekine pre 20. sekunde. Uvod žičanim instrumentima je samo varka, jer pesma nakon toga prelazi u pravu oluju u kojoj Reb, Jeff, Matt i Robin pucaju iz svog mogućeg arsenala kojim raspolažu. Određene deonice ove pesme daju joj i epitet jedne od najmetalskijih na albumu.


11. Divided/United

Ujedinjeno razjedinjeni - možda i najbolje opisuje epitet svakog projekat-supergrupa-benda. Ovo je jedna veoma interesantna numera kojom je, eto, ova superčetvorka koja sebe naziva Black Swan, odlučila da završi ovo izdanje. Legenda kaže da je Jeff Pilson, inspirisan filmom Bohemian Rhapsody, odjurio do svog studija i napisao klavirski deo ove pesme, koji shodno tome neodoljivo podseća na radove grupe Queen. Međutim, to traje samo do trećeg minuta, kada se stvari zaokreću za 180 stepeni, iz Divided prelazi u United, i to u još jednom klasičnom heavy rock maniru.

Na kraju, koliko god se trudili, ovom albumu ne možemo naći slabu tačku (osim možda omota na kojem se zapravo nalazi beli labud  ne crni). Jednostavno, prekaljeni svetski muzičari skupili su se i napravili muziku koja je na momente čak i bolja od muzike koju prave sa svojim "matičnim" bendovima. Posebno u slučaju Reb Beach-a, o čemu smo već pričali. Sa druge strane svesni smo činjenice da će ovo izdanje, kao i izdanja mnogih sličnih projekat-grupa, vrlo brzo pasti u zaborav. Stoga, dajte mu šansu, nećete se pokajati!

Preporučujemo za: one koji vole dobar hard/heavy zvuk, kao i za sve kojima se nije dopao novi album grupe Whitesnake iz prošle godine!

 

Februar 2020.godine
Autor: JP

Preslušavanje: Ozzy Osbourne - Ordinary Man (2020)

Toliko toga je rečeno o Ozzy-u u proteklih nekoliko meseci. Čovek koji, jednom rečju legenda muzike koju toliko volimo, doživeo je mnogo toga negativnog: od otkazanaih turneja, preko zdravstvenih problema, oktrivanja svetu da boluje od Parkinsonove bolesti, tračeva da je preminuo... Jedina pozitivna stvar u svemu tome bilo je iščekivanje nejgovog dvanaestog solo albuma  pod nazivom Ordinary Man, koji je postao dostupan 21. februara ove godine. 

Ostavimo sada sve to po strani i krenimo sa "preslušavanjem" albuma, u jednom potpunom novom formatu na Junkyard Rock Stories blogu. Preslušavanje će zapravo biti jedna drugačija, sažetija i preciznija vrsta recenzija, kako novih tako i nekih starijih albuma. Nadamo se da će našim čitaocima biti zanimljivije od starih, teških i klasičnih recenzija, kakve smo radli do sada. Idemo pesmu po pesmu,  praktično pravimo jedan vodič, slušamo muziku i dajemo mišljenje. Da stvar bude utoliko bolja, drago nam je da ovakvu avanturu krećemo sa legendom kakav je Ozzy Osbourne!

1. Straight To Hell

Uvodna numera albuma Ordinary Man zapravo nam je bila predstavljena kao single br.2 i to uz propratni spot. Ono što je kod ove pesme primetno, na njenom startu, je i činjenica da je Ozzy za ovaj album potpuno promenio ekipu muzičara. Gitarske deonice i produkciju preuzeo je Andrew Watt, koga pamtimo sa sjajnog ali jedinog albuma supergrupe Californa Breed iz 2014.godine. Tu su još i Duff McKagen i Chad Smith kao riram sekcija, ali i plejada poznatih muzičara i izvođača koji se pojavljuju kao gosit na ovom izdanju. Jedan od njih je i sam Slash, koji je u ovoj pesmi odsvirao jednu onako, frenetičnu solo deonicu u svom unikatnom maniru. Andrew Watt-ov rif koji se provlači kroz gotovo celu numeru, daje pesmi taj neki, moglo bi se reći, moderniji gitarski prizvuk, koji u isto vreme podseća i na neke Black Sabbath radove,  čime ga drstično udaljava od svega prethodnog što smo imali prilike da čujemo od Ozzy-a, koji nas u celu ovu priču i uvodi jednom Sabbath frazom: "All right now", baš kao u legendarnoj pesmi Sweet Leaf. 

2. All My Life

Nešto više poetska i manje energična od prethodne, numera All My Life, donosim nam jednu od autobiografskih priča sa ovog izdanja, konkretno iz Ozzy-eve mladosti, sa kojom se on susreće i ne biva baš srećan onime što vidi. Pesma obiluje melodčnim sekvencama, posebno što se tiče refrena, koji je takođe obojen još jednim zanimljivim rifom iz palete dvadesetdevetogodišnjeg Andrew Watt-a. Duff i Chad majstorski, u svom stilu, prate celu kompoziciju, dok je solo deonicu ovoga puta odsvirao sam i Watt i tako nas upoznao sa svojim gitarskim umećem po prvi put na ovom albumu.

3. Goodbye 

Ovde već skrećemo u dosta mračnije i teže frekencije, kako muzički tako i tekstualno. Pesma Goodbye podseća na neke Ozzy-eve radove iz post 80s perioda. Teški i mračni rifovi, pomalo u stilu Z.W., daju pesmi i tu neku doom notu iz koje se kasnije razvija u potpuni stoner-rock-blues gruv, koji se pojvaljuje u nekoliko navrata naizmenično. Suštinski, jedna od pravih, ili bolje rečeno očekivanih Ozzy-evih mračnih rokačina.  

4. Ordinary Man

Još uvek smo u prvom delu albuma a Ozzy je odlučio da nas počasti i jednom klavirskom baladom. Čovek je od uvek bio poznat po razornim, brzim, rifovski frenetičnim pesmama, ali mu ovakav tip balada nije manjkao kroz karijeru. Setimo se samo čuvene Mama I Coming Home. U ovoj numeri, koja je potpuno autobiografska, a neki bi rekli i oproštajna, s obzirom na celu tu priču o bolesti, Ozzy nam poručuje da je, i verovatno sam svestan toga, "Princ tame i bog heavy metala" samo jedan običan čovek (nema šanse). Naravno, u pesmi učestvuje i ser Elthon John, kako klavirski tako i vokalnom a imamo i dve vrhunske solaže Slasha-a, što u zbiru dovodi da pesma zapravo podseća na neki November Rain ili kasnije Axl radove (što je sve i onako povezano sa Elthon John-om), Onako, s obzirom koliko nismo neke velike pristlice balada, ova numera je zapravo sasvim korektna. Posebno privlači taj predrefren u kojem Ozzy koristi jedno od svojih najmoćnijih pevačkih oružja,  konkretno, ba[ taj deo kada izgovara "Don't forget me as the colors fade"... 

5. Under The Graveyard

Prva pesma koju smo imali prilike da čujemo  kao uvod u ovo izdanje, tada je delovala kao jedna sasvim solidna hard-rock numera, međutim nakon preslušavanja celog albuma, postalo je jasno (makar po našem mišljenju), da se radi o ubedljivo najboljoj pesmi sa ovog izdanja. Pesma jednostavno ima sve potrebne elemente počev od: poluakustičnog atmosferičnog uvoda, preko zamagljeno-teških rifova, melodičnog refrena, frenetične solaže i eksplozije koja bukvalno nastupa kada pesma otkuca 3:19. Čak ni malo više korišćenih produkcijskih alatki, posebno oko Ozzy-evog vokala, nije umanjilo snagu ove pesme. Andrew, Duff i Chad stvorili su komad muzike koji će zauvek ostati na visokom mestu u  muzičkom nasleđu Ozzy-a. Inače, što se tiče same priče, Ozzy se u samoj pesmi osvrće na trenutak kada je bio izbačen iz grupe Black Sabbath što je ujedno i jedan od najtežih trenutaka njegovog života i karijere uopšte. Mini film koji nam je pružen uz ovu pesmu, naterao nas je da se zamislimo i oko mogućeg pravog pracatog biopic filma. Na kraju se i to delimično obistinilo.

                                      

6. Eat Me

Naredna numera Eat Me, koja eto, igrom slučaja sledi odmah nakon najbolje sa ovog izdanja, deluje nekako bledo u odnosu na nju, ali i na sve prethodne. Čini se da je u pitanju neki album filer ili recimo ostatak sa nekih prethodnih izdanja. Ništa toliko posebnog nema u ovoj pesmi osim recimo činjenice da je Duff McKagen u ovoj numeri zazvučao kao Geezer Butler, što se tiče bas deonica. Čovek koji je postavio oglas u kome traži nekog da dođe da ga pojede, navodno je tema ove pesme? Njah, preskačemo!

7. Today Is The End

U ovoj pesmi muzički pravac albuma se kreće ka blagom pop-alternativnom pravcu. Još uvek nam nije jasno zbog čega je ovo bilo potrebno na albumu. Ovo je definitivno pesma kojoj nije mesto ja ploči Ozzy Osbourne-a, na koju se čekalo gotovo deset godina. Totalno bleda, neisnspirativna, čudna i jednostavno nepotrebna pesma. 

8. Scarry Little Green Man 

Ova pesma je, za razliku od prethodne, u nekom sličnom alternative maniru, ali je mnogo konkretnija i naravno, ima i uticaja čuvenog Tom Morell-a, koji na njoj gostuje, kao i mnogo više pevljivosti i melodičnosti. Međutim, i pored još jednog zvučnog gostovanja, opet nekako ostajemo kratkih rukava što se tiče veličine ove pesme. Kao da se nalazi negde na granici između solidne i nepotrebne pesme. Ipak, stavićemo je u grupu solidnih. 

9. Holy For Tonight

Ozzy nikada nije krio da je veliki fan The Beatles-a, tako da ova numera, ako se posmatra iz tog ugla, deluje kao logična pojava. Ili recimo, mali omaž jednom od njegovih omiljenih bendova. Ne zaboravite, ipak je to muzika njegovog detinjstva. Sve u svemu, ako ste zagriženi fanovi heavy metal Ozzy-a iz osamdesetih, ovde nemate šta da tražite.

10. It's A Raid

Predzadnja pesma na izdanju Ordniary Man pod nazivom izašla je dan pre samog albuma u sam osvit njegovog pojavljivanja. Radi se o kolaboraciji Ozzy-a sa reperom Post Malone-om, za koga u životu nismo čuli sve dok nije on sam izbacio single u kojem je Ozzy bio gost. Ok, prvo to ne umanjuje značaj pomenutog repera koji je u današnjem svetu muzike mega popularan izvođal, a drugo  nema ničeg lošeg u kolaboraciji muzičara iz  različitih žanrova. Nagledali smo se toga kroz istoriju rok muzike i nešto od toga je bilo stvarno dobro i kvalitetno. Međutim, bilo je i dosta promašaja, a upravo ova pesma je jedan od tih. Neki pokušaj garbage-rock pesme...ček, mislili smo na garage-rock, recimo.....

11. Take What You Want

Uh. Ako ste mislili da je prethodna bila promašaj, onda poslušajte ovu pesmu. Prethodna je bar bila rock, dok je ova jednostavno izvan svakog mogućeg domašaja našeg muzičkog interesovanja. Na njoj pored Post Malone-a gostuje još jedan mega popularni reper Travis Scott. 

Sve u svemu, ne možemo a da se ne otmemo utisku koje su ostavile ove poslednje dve pesme. Opet, nema ničeg lošeg u saradnji tog tipa ali ima lošeg u tome kada se jedan od očeva jednog žanra,  spusti na taj nivo, verovatno povučen mišljenjem svog menadžmenta (čitaj sopstvene žene), da zaboravi na sve ono što je nekada bio i napravi pesmu ili dve, kojima pokušava da se dodvori novoj i mlađoj publici samo da bi pod stare dane ostao relevantan toj istoj publici koja će, uprkos očiglednim namerama,  ostati nema i nezainteresovana za bilo kakav njegov rad. Sa druge strane, šta je sa malobrojnom mladom i posvećenom rock publikom? Zašto ona nije dobila jedan Crazy Train ili Bark At The Moon svog vremena? 

Bilo kako bilo, kada se sve uzme u obzir, radi se od verovatno jednom od najslabijih Ozzy-evih solo albuma. Jednostavno, očigledna je promena muzičkog stila (ne misli se na poslednje dve pesme), od ne samo onih čuvenih radova iz osamdesetih, već i od svega ostalog iz njegove karijere. Muzička ekipa koja je radila na albumu jeste bila vrhunska, ali čini se da je ipak na kraju nedostajao kako i sam  Zakk Wylde, ali tako i mnogi drugi muzičari koji su tokom decenija doprinosili tome da Ozzy Osbourne, kao solo izvođač, pravi neke od najboljih i najvećih pesama svoga žanra.

Kako je Albumometar ocenio ovaj album, pogledajte u ovom kratkom klipu!

Februar 2020.godine                                                                                  Autor: JP

Koliko su muzičke plejliste važne u današnje vreme? - Spotify, Deezer, YouTube Music....

Muzika vašeg benda "upala" je na neku od muzičkih plejlisti na popularnim striming platformama!

 - Zbog čega su te plejliste važne u današnje vreme?

 - Šta vam možeti doneti mesto na jednoj takvoj muzičkoj plejlisti?

 - Na koji način to možete iskoristiti u daljem razvoju vašeg benda?

 - Zbog čega treba podržati svaku takvu akciju?


Odgovore na ova pitanja, i još mnogo toga bitnog i zanimljivog, poslušajte u novoj epizodi Junkyard Rock Stories podkasta!

Ostale teme su: Ozzy Osbourne, Pearl Jam, Aerosmith, LA Guns, Tool, Metallica

Noviteti: Jorn , Passion, Revolution Saints i Dirty Shirley


                                   


Segment koji se odnosi na pitanje plejlisti poslušajte ovde:



                        



Januar 2020.                                                                                                  Autor: JP