The Dead Daisies - Burn It Down (2018)

Sredinom aprila meseca  tekuće godine dobili smo i najavljivani novi album omiljenog benda ovog bloga The Dead Daisies. Zapravo, ta tvrdnja o omiljenom bendu i nije sasvim potvrđena. Jednostavno je reč o maloj šali koju često pominjemo iz prostog razloga jer je i sam blog krenuo sa radom iste godine kada je ovaj bend izdao svoj prvim album The Dead Daisies. Nakon toga opisali smo i drugi Revolucion, zatim treći Make Some Noise a prošle godine i live album Live and Louder. Red bi bio da ispoštujemo tradiciju i kažemo po koju reč i o najnovijem, petom izdanju ukupno a četvrtom albumu po redu,  pod nazivom Burn It Down.

Ipak pre nego što krenemo sa sadržajem, treba napomenuti i jednu malu promenu u postavi grupe. Znate, čitali ste već, da bend čine istaknuti svetski muzičari pa nema razloga ponavljati. Promena se desila nedavno i u pitanju je bubnjar Brian Tichy koji se otisnuo u "solo" vode, po rečima pevača John Corabi-a u gostovanju kod čuvenog Eddie Trunk-a. Njega je zamenio nekadašnji dugogodišnji bubnjar grupe Journey,  Dean Castranovo. Inače čovek koji je sa gitaristom Daises-a, Dough Aldrich-om,  vodio bend Revolution Saints. Jednog fenomenalnog bubnjara zamenio je drugi, Ništa se nije promenilo. The Dead Daisies ostaju supergrupa kakva su od uvek i bili, koju neumoljivo predvodi i veliki bos, ritam gitarista David Lowy. 

Sam album donosi deset novih numera, notornih Daises komada. Na svim dosadašnjim albumima ovog benda, nailazili smo su skupove izvanrednih pesama među kojima bi se uvek izdvojilo njih nekoliko, koje bi svaki verni fan hard rock muzike želeo u svojim best-off plejlistama. Tako je i na ovom albumu. Ono najbolje što on nudi nalazi se na samom početku. Uvodne numere Resurrected i Rise Up. Prva od pomenute dve kreće jednim vrlo mračnim rifom, što je može se reći velika novina, a kasnije se nastavlja u standardno dobar i prljav hard rock. Aldrich-ove vrišteće gitare, Corabi-ev besprekorno moćan glas kao i  fantastična ritam sekcija, donose još jedan unikatni hit.. Rise Up sa druge strane kreće jednim još više metaloidnim rifom, koji se, ako se ne varam, nalazi i na novom Judas albumu, ili jednostavno toliko podseća na muziku tog benda. Nebitno. Sjajan rif i još jedna novina koju Daisies ubacuju u svoj opus, a to je nešto tvrdji pristup pesmama. Sama po sebi pesma je i pored mračnog prizvuka veoma pevljiva i verovatno već i jeste hit np. 2 sa ovog izdanja.  Treba reči da smo obe ove numere mogli čuti i kao singlove.

Međutim, nakon uvodne dve pesma sledi nešto što i nije bilo baš za očekivati, s obzirom na  ovako furiozan početak ove ploče. Najavljivali su The Dead Daisies  mračniji i metalskiji album u period neposredno pre izlaska. Moglo bi se reći da su to i opravdali na trenutak ali od treće numere Burn It Down, bend se vraća svom classic hard rock 70s zvuku uz tu i tamo primese bluza, kao što je i slučaj u ovoj pesmi. Što se ostatka albuma tiče, zapravo to je 2/3 albuma, njega čine pesme koje su u svakom smislu potpuno prihvatljive i za uživanje. Pesme kojima apsolutno ništa ne fali ali se sa druge strane ipak ne ističu dovoljno, bar ne onoliko koliko smo očekivali. Ruku na srce i  tvrđi pristup, metaloidni rifovi. a i  ona doza mračnijeg prizvuka kao da su iščezli sa završetkom treće numere. Judgement Day i What Goes Around su dve sasvim obične groove rock pesme, bolje rečeno dva dobra jam-rock komada, ali ništa više od toga. Na šestom mestu nalazi se obrada Stones-a pod nazivom Bitch, što je totalno prihvatljivo jer je bend i ranije imao dobrih obrada. Opuštajući momenti ostavljeni su za sledeću hendriksoidnu Set Me Free. Nakon nje slede još i Dead and Gone, klasičan classic rock komad, potom Can't Take It With You, koja inače spada u ediciju zlih blizanaca. Ovog puta u pitanju je blizanac čuvenoj numeri Stormbringer (Deep Purple). Mora da je Aldrich baš presvirao ovaj rif dok je bio u Whitesnake-u, pa se jednostavno omaklo. Album zatvara Leave Me Alone, još jedna klasična hard rock stvar, pevljivog refrena, prljavih vokala, sjajnih rifova i solaža. Sve u svemu ništa posebno novo.

Kao što smo već rekli, album je sam po sebi jako kvalitetan. Nema tu ni jedne toliko loše pesme, po svim mogućim merilima, ali jednostavno nema ni ničega spektakularnog. Osim prve dve pesme koje će sigurno jednog dana osvanuti na nekom best-of izdanju, a zasigruno na set-listama,, što se ostalih tiče biće to vrlo teška misija. Da li je došlo do zasićenja? Moguće. Ipak je to četiri albuma u pet godina postojanja, čak i kada je reč o supergrupi. Da su nastavili u istom maniru kao što je to slučaj sa samim početkom ovog izdanja, bio bi to sasvim drugačiji album definitivno. Ali hajde da se ne ljutimo toliko, ipak su to The Dead Daises,  oprostićemo im. Treba pomenuti još i to da su neposredno pre ovog albuma ineki članovi benda izdali svoje solo ploče.  Basista Marco Mendoza je izbacio zanimljivu Viva La Rock solo ploču dok je John Corabi uradio nešto jedinstveno. Presvirao je uživo ceo Motley Crue album iz 94-e sa svojim bendom i napravio svojevrsan omaž ovoj fenomenalnoj ploči o kojoj će sigurno biti više reči u nekoj doglednoj budućnosti. Ovi primeri ukazuju na neko moguće prezasićenje. No bilo kako bilo The Dead Daises ostaju dosledni sebi i to je najvažnije. Aktivni su, haraju svetom na svoj način i naravno i dalje ostaju omiljeni bend ovog bloga!


April 2018.godine                                                                                             Autor: JP

Dizzy Reed (GnR) - Rock 'n' Roll Ain't Easy (2018)

Prvi solo album legendarnog klavijaturiste

Jedno veoma zanimljivo izdanje stiglo je početkom ove godine iz Guns N Roses tabora koje je čini se, prošlo potpuno nezapaženo, bar što se tiče domaćih medija. Legendarni klavijaturista Gunsa Dizzy "Fn" Reed  (ovo "fn" ne moram da prevodim šta znači), izdao je svoj prvi solo album koji je izašao polovinom februara meseca. Sa malim zakašnjenjem, reći će neko, ali kada u obzir uzmemo činjenicu da gotovo niko od naših portala nije pisao o ovom izdanju, nije na odmet pozabaviti Reed-ovom pločom. Gunsi po svom običaju muziku prave jednom u petnaest godina, tako da je ovaj album sam po sebi jako bitan, ili bi bar trebalo da bude, s obzirom iz kakve muzičke skupine i sam Dizzy dolazi. 

Dizzy-a svi znamo kao čoveka koji je evo već čitavih 28 godina član Gunsa. Axl-ov čovek i ulizica, bivali su epiteti koji su najčešče "lepljeni" ovom čoveku. Oni koji tako i dalje misle neka objasne onda Dizzy-evu saradnju sa Slash-om u Snakepit-u tokom devedesetih, na primer. Ono što je verovatno manje poznato ovdašnjoj javnosti to je da je Dizzy Reed  već dugi niz godina vođa benda pod nazivom Hookers and Blow. Ovaj bend okuplja neke od najpoznatijih muzičara tamošnje scene i redovno nastupa po klubovima Las Vegasa, koji je u današnje vreme ono što je L.A. bio osamdesetih. Pored toga Dizzy je u poslednjoj deceniji sarađivao sa mnogim drugim bendovima i projektima, između ostalog i sa Psychodelic Furs kao i sa omiljenim bendom ovog bloga The Dead Daisies. 

Zašto je sve to bitno napomenuti pre nego što zaronimo dublje u sam album? Po rečima Dizzy-a, prve pesme za ovaj album nastale su još pre desetak godina. Sve studijske sesije koje su odvijale zarad snimanja pesama koje će se naći na ovoj ploči, odigravale su se bukvalno "između redova" tj. u trenucima kada bi sam Dizzy ugrabio vreme između dugih GnR turneja i ostalih projekata. Na nagovor Del James-a, dugogodišnjeg prijatelja Gunsa, Dizzy je odlučio da sve te demo snimke konačno sredi i stavi na album. Del je dobio ulogu ko-producenta a jedan od glavnih saradnika na izradi pesama bio je i Ricky Warwick (Thin Lizzy, Black Star Riders). Na kraju tu je možda i najbitnija stvar koja sve povezuje. Šta mislite ko je pevač Hookers and Blow ekipe? Ekipe koja na svojim nastupima izvodi recimo jedan Pretty Tied Up, koji je Axl Rose izgleda zaboravio da postoji. Dizzy Fn Reed naravno. Tu ulogu uspešno je preuzeo i na svojoj solo ploči.

Album otvara pesma pod nazivom This Don't Look Like Vegas koja je jedna od novijih, prema rečima autora, za koju su pored Dizzy-a zaslužni i pomenuti Del James i Ricky Warwick. Pravi pravcati sleaze rock komad jakih rifova i neodoljivog Dizzy-evog klavira. Ono što prvo ulazi u uši je i sam vokal. Hej pa ovaj Dizzy uopšte nema loš glas, s obzirom da ga znamo kao pozadinskog čoveka u GnR-u. Na prvo slušanje čak nisam mogao ni da povežem njegov lik sa ovom bojom glasa. Još jedna specifičnost krasi ovu numeru, koja se našla i kao single, a to je solo Richard Fortus-a, saborca iz redova GnR. Naredna Mother Theresa donosi još jedan pažnje vredan hard rock mix u kojem je Dizzy-ev klavir nešto drugačijeg senzibiliteta. Već kod ove pesme stiče se jasan utisak koliko je album dobro odrađen u smislu produkcije. Gitare su i dalje tu kao vodeći instrument, mada se ne može ništa manje reći i za klavirske deonce. Sjajno iskombinovano i zapravo se od pesme do pesme ova dva instrumenta smenjuju a ujedno i čine neraskidiv tandem. Cheers 2 R Oblivion na trećoj poziciji prelazi u pop vode što je pomalo neočekivano nakon dva prljava hard rock komada. Verovatno je jedna od najslabijih numera na albumu, ali taj zaključak dolazi tek kasnije. Nakon nje sledi Fragille Water koja pokazuje još bolje glasovne sposobnosti mr. Reed-a. Što se muzike tiče klavir preuzima glavnu rolu i cela stvar neodoljivo  svojim prizvukom podseća na pesme sa Chineese Democracy, na kojem je Dizzy-ev doprinos bio zapaženiji nego inače. U narednoj numeri Dirty Bomb priča se vraća na klasičan hard rock, sa prodornim rifovima u stilu Thin Lizzy-a, što razume se treba prepisati The Almighty - Ricky Warwick-u. Mistery In Exile na mestu broj šest nastavlja u tom nekom sličnom maniru sa malo bržim tempom i Dizzy-evim unikatnim hard rock piano rifovima, ako se taj izraz uopšte i može upotrebiti kada je reč o ovom instrumentu.

Ovde polako ulazimo u drugu polovinu albuma i tu se stvari još više zahuktavaju. U pesmi I Celebrate, Dizzy dostiže neke potpuno nove glasovne horizonte pa čak u samom refrenu zvuči kao Axl Rose sa CD albuma. Pesma obiluje ubitačnim gitarskim rifovima a u celini gledano podseća na tvrđe komade sa Chineese-a, sa tim nekim industrijsko-robotskim prizvukom koju daju prateći instrumenti pa čak i saksofon. U narednoj numeri Understanding stiče se utisak da su gitare u drugom planu dok orgulje ili organ dominiraju, posebno u delu sa solažom. Ipak to je samo privid. Gitare su i te kako prisutne ali miks je odradio, kao što je već rećeno, maestralan posao. Ove dve pesme čine sjajan spoj hard rock zvuka, klavira i drugih modernih elemenata. Sve je to samo mali uvod furiozni finiš koji sledi. Na mestu broj devet nalazi se numera Crestfallen koja je jednostavno, bez premca, možda i najbolja na albumu. Pesma počinje laganim ali ozbiljnim klavirskim uvodom i vokalom, nešto što neodoljivo podseća na čuvene numere poput recimo Estranged, samo malo brže i agresivinije. Dizzy u ovoj pesmi verovatno kulminira u neotkrivenim moćima svog vokala.  Numera je toliko precizno odrađena u smislu da se gradacija stalno nadovezuje, deo po deo, i ni u jednom trenutku ova stvar ne postaje dosadna. Klavir kao najjače oružje mr. Reed-a je u ovoj pesmi ispred svega, ali opet, kao kod nekih prethodnih, ni ostali instrumenti ne zaostaju ni milimetar, decibel, ili već kako hoćete.Sledeća pesma Forgotten Cases nastavlja u istom maniru gde je klavir dominirajući instrument. Pesma je savršeno melodijski ukomponovana, baš kao i prethodna, sa refrenom koji vas i ako se tek prvi put srećete sa njom, tera da počnete momentalno da pevate. Prizvuk bi se mogao okarakterisati ovako: zamislite da su se Gunsi našli u baru gde je bina opremljena svim mogućim instrumentima sa velikim crnim koncertnim klavirom. Atmosfera prigušenih svetla i alkoholnih isparavanja. Gunsi, ali bez Axl-a nažalost, koji je u svojoj vili i radi ko zna šta...  Predzadnja stvar na albumu Reparations donosi nešto brži hard rock zvuk sa furioznim gitarskim rifovima, prljavim vokalima i magičnim klavirskim deonicama, kojima sam već dao epitet "rifova". Dizzy Reed je klavijaturista koji je bukvalno izmislio i patentirao klavir u hard rock-u. Ok, naravno nije on prvi ali njegovo sviranje klavira uz brze hard rock pesme je toliko moćno i toliko se lepo uklapa u ovaj žestoki muzički žanr, koji pri tom ni u jednom trenutku ne razvodnjuje. Poslušajte recimo Pretty Tied Up, Bad Obsession ili Shotgun Blues i biće vam jasno o čemu govorim. Za sam kraj (uh zar je već kraj?), Dizzy nam predstavlja i numeru po kojoj album nosi ime Rock "n" Roll Ain't Easy. Stvar kojom se verovatno osvrće na svoju karijeru i koja predstavlja svojevrsnu odu životu rock muzičara u jednom od najvećih bendova svih vremena. Uz Crastfallen, sigurno jedna od najboljih na ovom izdanju. Ponovo je Dizzy-evo najmoćnije oružje u prvom planu. Još jedna perfektna klavirska hard rock, polu lagana pesma, gde je nesumnjivo zabeležen, i ako verovatno to nije bila namera, taj neki UYI momenat.Uzgred treba pomenuti i vrlo dobru bonus pesmu Splendid Isolation Fantastičnih nekoliko numera za kraj i kao što rekoh ova druga polovina albuma je pravo otkrovenje. 

Zapravo, ceo ovaj album je pravo otkrovenje. Dizzy Reed je kao muzičar, a posebno kao pevač, pravo otkrovenje. Potpuno je nejasno zašto je album ostao vrlo slabo propraćen. U redu, svi znamo da klavijaturista iz najpoznatijeg rock benda na svetu nije isto što i pevač ili gitarista. Ali opet, ovo vredi preslušati. Treba takođe pomenuti i ekipu koja snimala album. Tu su pored poemutih  Dizzy-a, Ricky-a, Richard-a još i dvojac iz W.A.S.P-a, Mike Duda za bas gitarom i Mike Dupke za bubnjevima.

Šta na kraju više dodati što već nije rečeno o ovom izdanju koje predstavlja jedan vanvremenski dobar hard rock album. Dizzy je stvarno briljirao i ovo je album koji bi fanovi dobre rock svirke trabalo da poslušaju ili mu makar daju šansu. Međutim, to bi pre svega trebalo da urade fanovi Gunsa. Muzika iz tog tabora ne dolazi baš tako često i samim tim su ovakvi momenti na većoj ceni. Naravno neću ostati dužan da pomenem i dve najbitnije vesti koje su stigle krajem marta koje su vezane za Gunse:  da Slash snima novi album sa Myles-om i Conspirators-ima dok glasine kažu da će Axl raditi sa AC DC. Dalje o tome neće biti reći osim da u bendu u kome jedan klavijaturista pravi fenomenalnu muziku, plus stari članovi za koje već znamo kakvi su što se toga tiče, frontmen odlazi u tabor drugog, nažalost propadajućeg benda i to u trenutku kada sa svojim doživljava renesansu. Dovoljno rečeno. Što se Slash-a tiče, voleo bi da baš ovog puta Dizzy bude taj koji će biti gost na makar jednoj pesmi. Slash-ova gitara i Dizzy-ev klavir dokazano su vrhunski muzički duo. Do tada kao što čovek i sam reče: Rock N Roll nije ni malo lak, što se u praksi i potvrđuje.


Facebook page: Dizzy Fn Reed

April 2018.                                                                                                               Autor: JP