Alice Cooper - Paranormal (2017) Recenzija

Najnoviji album čika Alice Cooper-a izašao je krajem jula ove godine i  to je, ako sam dobro brojao, dvadesetsedmi album ovog čoveka uključujući naravno i albume iz perioda Alice Cooper Band-a. Svaka recenzija zahteva neki kraći uvod ili makar pominjanje prošlosti u određenoj meri ali ako bi to ovoga puta učinili, moralo bi verovatno da bude u nastavcima. Olakšavajuća je okolnost što svi jednostavno znamo ko je i šta je Alice Cooper. Šezdesetdevetogodišnji čovek po imenu Wincent Damon Furnier koji se već skoro pedeset godina "krije" pod svojim pseudonimom, jedan je od onih ljudi bez kojih jednostavno nema ozbiljne priče o bilo čemu vezanom za rock 'n' roll.

Ipak pre nego što pređemo na najnoviji album Paranormal hajde da probamo nešto da definišemo. Šta znači biti fan ili  pristalica Alice Cooper-a? Pre mnogo godina kada sam još bio u fazi istraživanja nove muzike, u ona vremena kada su verno "preslikani" cd-ovi koštali između 100 i 150 RSD i ujedno bili jedini način da se muzika konzumira (dobro ne baš jedini, bilo je i polča i kaseta), našao sam se u dilemi šta uzeti od čuvenog Alice-a za kojeg sam ne znam ni sam kako čuo ali sam znao da put ka večnom istraživanju ove neverovatne muzike, mora da prođe pored stanice na kojoj će pisati  - Alice Cooper. Tada je čika Alice bio negde oko svog dvadesetog albuma! Dvadeset albuma je trebalo kupiti i preslušati  (još uvek nema mp3-a sa buvljaka). Naravno uzeo sam neku kompilaciju, koju je verovatno sam gazda cd-shopa pravio, jer šta je moglo drugo u takvoj situaciji? Da sam uzeo Brutal Planet recimo, mislio bih da je Alice Cooper neki heavy rock industrial horor-shock-rock bend. A gde su u svemu tome School's Out ili naravno Posion?  Upravo je u tome problem.  Karijera Alice Cooper-a  bi na recimo mogla podeliti na: 1) Proto-rock period 2) Classic rock period sa kraja 70ihi početka 80ih 3) Hair-glam period u drugoj polovini 80ih i dlaje  4) Period nestanka 6) Heavy industrial period i  7)Modern rock period pa sve do današnjih dana. Radi se naravno o okvirnoj podeli iz koje proističe taj  jedan zajednički imenitelj, odnosno srž celokupne te žanrovske raznolikosti, a to je kratko i jasno - Alice Cooper. Naravno, u prvom redu je to ono što kod njega najviše volimo i šta nas sve čini njegovim fanovima bez obzira da li znamo sve albume napamet ili ne, taj njegov neodoljivo-jezivo-prljavi vokal i horor-shock element koji je praktično implementirao u rock 'n' roll.

Novi album pod nazivom Paranormal je po mnogo čemu specifičan i apriori interesantan iz nekoliko razloga. Da pomenemo još i da je prošlo šest godina od poslednjeg Welcome To My Nightmare 2. Novi album se zapravo može naći u nekoliko verzija. Sam po sebi on nosi deset novih numera za koje su bili zaduženi muzičari iz regularne AC postave. Pažljivo biranu ekipu čini gitarska trojka: Ryan Roxie (ex Slash's Snakepit, Gilby Clarke, Roxie 77) koji je u bendu sa nekim pauzama još od 2000.godine, zatim ritam gitarista Tommy Henriksen koji je u bendu od 2011. i koji je jedan od glavnih Alice-ovih pomoćnika i na kraju tu je i neprikosnovena Nitta Straus, plavuša sa gitarom ili "woman of mass destruction" kako reče neko na internetu, koja je u bendu od 2014.godine. Ritam sekciju čine basista Chuck Garrick (u bendu od 2002) i bubnjar Glen Sobel (ex Beautiful Creatures, u bendu od 2011.).  Ova petorka ima i svoje studijsko pojačanje u vidu neizostavnog Tommy Denander-a, švedskog gitarsite i kompozitora sa kojim Alice Cooper često sarađuje na svojim albumima i drugim projektima. Treba pomenuti i da su gosti na albumu bili i  Roger Glover (Deep Purple) kao i Billy Gibbons (ZZ Top). 

Nije to sve, idemo dalje.  Nakon toga postoji i verzija sa još dve pesme, dakle 12 pesama, koje je čika Alice napravio i snimo sa originalnim članovima nekadašnjeg Alice Cooper benda iz perioda sa početka karijere. To su pre svega basista Dennis Dunaway, bubnjar Neil Smith i gitarista Michael Bruce. Naravno sve je kao i do sada "pakovao" poznati producent Bob Ezrin, mada se samo pakovanje ne završava čak ni tu. Postoji i deluxe verzija, odnosno, sad to dođe već dupli album (definitivno je na cd-u br.2) na kojem se pored ovih dvanaest nalazi još šest live pesama, uglavnom najvećih hitova. Uh, ovo samo u najavi zvuči dosta komplikovano, tako da  mislim da ćemo se što se recenzije tiče, ipak ograničiti na prvih 12 pesama.

Prva stvar koja otvara album Paranormal nosi identičan takav naziv. Sam uvod odiše nekim enigmatičnim vintage osećajem propraćen Alice-ovim šaputom, Pesma je inače vrlo dobar primer kako otvoriti album a da pri tom ne morate da pravite one "intro" pesme koje realno niko i ne sluša. Zna čika Alice znanje i to se naravno iz istog momenta oseća. Vrlo moćna pesma u svakom slučaju,  koja tematski obrađuje ljubav između dvoje ljudi s tim da je jedno od njih nalazi sa one druge strane realnosti. Tačnije on je zapravo mrtav i dolazi da je poseti ali između njih postoji ta barijera koja je nepremostiva. Tipično kuperovska tematika kada je reč o ljubavi. Naredna stvar Dead Files je muzički još više vintage i klasičnija od uvodne numere. Tematski se radi o još jednoj morbidnoj priči koja staje u svega 2:22 minuta što joj daje epitet najkraće pesme na albumu. Potom uleće sledeća, kotrljajuća Fireball koja je, gle čuda, upravo najduža, tako da sa prethodnom čini skladan par u tom smislu. Rifovi su dosta zanimljivi i melodični dok je Alice-ov glas nekako dalek i kao da se javlja upravo sa onog sveta koji je opisao u prvoj pesmi.  Četvrtu pesmu po redu Paranoic Personality imali smi priliku da čujemo jedno mesec dana pre izlaska albuma, pošto je strimovana kao single. što je dalo dovoljno vremena da se o njoj stekne utisak. Psihodelično-rokerska stvar sa gromkim gruvom koji stvara bas deonica, sublimirani rifovi sa strane i vođin ogorčeno-melodični vokal, potpuno se uklapaju u sam kontekst i naziv pesme. Tematski se očigledno radi o paranoji, odnosno kako se ljudi sa tim nose, ali naravno na unikatan kuperovski način. Jedna od boljih pesma svakako.


Upravo smo prošli trećinu albuma i za sada ni na jednom mestu nije bilo potrebe za negativnim komentarima. Drugu trećinu otvara pesma Fallen In Love kao jedan vrlo primamljiv blues-rock old-school komad po ugledu na No More Mr. Nice Guy, moglo bi se reći. Što se naziva tiče, verujem da je mnogo vas pomislilo da se radi o baladi, ali srećom to ipak nije slučaj. Dynamite Road na šestom mestu donosi nešto bržu hard rock vožnju koja je takođe u toj nekoj klasičnoj varijatni i šaljivo-morbidnom tematikom. Radi se o mestu u Arizoni gde se neki tamo bend trkao kolima sa đavolom i on ih je isterao s puta. Naravno, svi su na mestu ostali mrtvi ali je jedan od njih nakon toga upitao đavola: "pa zar si morao baš i kola da mi ogrebeš"? Urnebesno! Naredne dve numere Private Public Breakdown i Holy Water su, moglo bi se reći, nešto slabijeg kvaliteta od onoga što smo do sad mogli da čujemo. Prva je u stilu klasik arena rock numera dok je druga potpuno sving. Na devetom mestu nalazi se pesma Rats kao još jedna brza classic rock stvar dok sledeća The Sound of A zatvara regularni deo albuma. Ova pesma je dosta drugačija od svih do sada- Dosta je smirenija što se tiče tempa, a što joj je dalo prostora za veću dozu jezivosti i psihodelije. Melodija je u jednom delu nekako džejsmbondovska, ili se to samo meni učinilo. Međutim, istorija ove pesme je ono što je čini još zanimljivijom, kako i sam čika Alice kaže. Pesmu je u studio doneo Dennis Dunaway i počeo da je svira dok ju je Alice odmah prepoznao, jer se navodno radilo o pesmi iz 1967.godine. Ali ono što je  čika Alice zaboravio je, da je upravo on smislio tu stvar, a ne Dunnaway. Tako je pesma stara pedeset godina doživela svoju reinkarnaciju. Verovatno je i zato i tako jezivo dobra.  Verovatno zato i nosi ovakav naslov.


Sada prelazimo na one poslednje dve nove numere koje su odradili članovi starog AC benda. Samo da ne bi bilo zabune, koja se pojavila i kod mene dok sam ovo pisao, moram da pomenem da se stari članovi poput pomenutog Dennis Dunnaway-a  pojavljuju kao autori i u prvih deset pesama, zapravo kao ko-autori zajedno sa članovima današnje postave i ostalim pomoćnicima. Međutim ove poslednje dve pesme potpisuju isključivo stari članovi. Prva od te dve je Genuine American Girl koja odiše nekim gotovo garage-surf rock stilom, dok je druga You and All Of Your Friends, gotovo istog manira. Pesme su klasičnije od svih klasika sa ovog izdanja i predstavljaju neki nostalgičan povratak u vreme kada su ovi ljudi bili mladići, tako da ne verujem da će Cooper sa novim snagama ovo svirati uživo. u svakom slučaju jedan lep omaž nekom davno prošlom vremenu. Pomenute live pesme koje se nalaze na drugom albumu su redom: No More Mr. Nice Guy, Under My Wheels, Billion Dollar Baby, Feed My Frankenstien, Only Woman Bleed i  School's Out. Dakle sve strai dobri hitovi iz perioda pozne 70e i rane 80e, uz jednu glam metal himnu iz 1991.godine. Pesme su inače sa nastupa u Columbus-u iz 2016.godine.

Sve u svemu Pranormal kao album nema nekih posebnih slabih tačaka. Ima par pesama koje su možda ispod nekog vrhunskog nivoa ali u celini još jedno dobro izdanje starog lisca. E sad, žanrovski je album definitivno vintage, ili classic rock. Modernog zvuka nema uopšte i to je sada stvar ukusa, kome će se više ili manje svideti. Međutim, ono što raduje i što je javeći plus ovog albuma je izgleda neuništivi vokal iskusnog Alice-a. Bio je Alice predmet rasprava o tome šta se dešava sa njegovim vokalom. E pa ovaj album, a posebno live pesme, dokazuju da se ne dešava apsolutno ništa loše. Čovek ima skoro 70 godina i prosto i dalje kida. Na nastupima se još uvek može videti horor-shock tematika, vrhunska ekipa muzičara sve to prati i otići na koncert ovog benda pravo je uživanje. Alice Cooper je jednostavno neuništiv i ne odustaje od onoga što najbolje radi. Nadam se da će mu uspeti da u svojoj 81. godini peva pesmu I Am Eighteen. To bi bilo stvarno neverovatno i ne bi me čudilo da se dogodi.

Alice Cooper Fb


P.S. Najnoviji single mog benda Critical Solution Revisited, pa overite!

Album Paranormal poslušajte ovde:

Avgust 2017.godine                                                                                           Autor: JP

Intervju: Corey Taylor & Josh Rand - "Ljudi iz senke koji valdaju metal svetom" (Classic Rock)

Mesto:Kancelarija predsednika Sjedinjenih Metal Država
Vreme: Nepoznato
Operacija: Hydrograd

Sigurno se pitate šta ustvari znači pomenuta "operacija Hydrograd"? Međutim teško je reći jer se radi o fascikli sa natpisom: strogo poverljivo. Saznaće se tek kad za to dođe vreme, ili od prilike jedno pedesetak godina dok ne prođe vreme potrbeno za otvaranje takvih arhiva. U prostranoj ovalnoj kancelariji sa Motley Crue slikama na jednom i Lemmy Kilmister-om na drugom zidu, za stolom sedi predsednik u odelu, jedan od najmoćnijih ljudi ovog sveta, Corey Taylor. Pored njega sa fasciklom "strogo poverljivo" stoji čovek ledenog stava, tih i neprimetan, siva eminencija i zamenik predsednika, Josh Rand.  Nakon mukotrpnog posla oko sprovođenja operacije Hydrograd, još uvek u jetlag-u, ova dvojica sada već ozbiljnih ljudi rodom iz Des Moins, Iowa-e, obavili su jedan redak intervju za koji su dozvolu dobili samo odabrani, uz naravno stroge bezbednosne obrade. Ipak i pored  toga što je bilo vrlo teško doći do samog transkripta njihovog razgovora, Junkyard Rock je ipak uspeo u tome zahvaljujući godinama operativnog iskustva. Stručnom analizom presretnutog razgovora koji su novinari Metal Hammer magazina vodili vodećim dvojcem Stone Sour-a, došli smo do sledećih saznanja.

I pored toga što je priča krenula još daleke 1992.godine, Corey Taylor uzima da je 2002. zapravo bila godina od kada se sve promenilo kada je u pitanju Stone Sour, čije je ime prvobtino bilo Project X sve do trenutka kada su shvatili da je već iskorišćeno. Josh i Corey su ustvari počeli da prave muziku još mnogo pre nego te sudbonosne godine. Nakon pauze sa Slipknot-om 2000.godine, Josh je već imao veliki broj demo pesama, za koje je Corey počeo da piše tekstove i tako je među prvima nastala numera Get Inside, za koju se pevač slaže da zapravo bila katalizator svega. 

Danas kada se navršava skoro sedamnaest godina zajedničkog rada, obojica se slažu da je njihovo prijateljstvo godinama postajalo sve jače, a kada je reč o demoktratiji koja se prosto nameće kao pitanje, obojica se slažu da je Stone Sour zapravo rezultat timskog rada. Međutim Corey priznaje da su upravo John i njegova malenkost zaduženi za onaj "dosadniji" deo donošenja poslovnih odluka u bendu (kako i ne bi, kada ujedno potajno vladaju i svetom). "Ova poslednja ploča bila je rezultat rada svih članova benda, svi su dali svoj doprinos, svačiji se glas na kraju čuo", dodao je na to Josh Rand. Mnogo se govorilo o tome da je SS (ne divizija već Stone Sour skraćenica) zapravo Corey-ev projekat, znate ono, kada ne radi sa Slipknot-om.  On se sa tim nikako ne slaže već tvrdi da je taj akcenat od uvek bio na bendu a ne njemu samom i pored sticanja slave sa Slipknot-om kao jednim od najvećih bendova današnjice. "Ja nisam vođa u tom smislu. Jesam frontmen, zapravo i vođa, ali vođa na bini jer ja samo pokušavam da vodim show, a ostali članovi benda mi u tome besprekorno veruju", odgovara Corey. "On možda izgleda kao Tom Breddy muzičkog sveta, ali ja na njega tako ne gledam", dodaje Josh. " Mi smo našu vezu ostvarili još pre sticanja usepha (sa SS i Slipknot-om). Ja se jednostavno koncetrišem na muziku i stvaralaštvo, to je ono što volim da radim". Ipak perecepcija o Corey Taylor-u kao poznatoj ličnosti nikako ne jenjava. Upitan šta misli o tome da li fanovi koji zapravo slušaju Slipknot, prelaze na Stone Sour isključivo zbog njega, on odgovara: " To vam je kao kad bi bendovi rekli da ne žele da sviraju svoj najveći hit jer je toliko popularan. To je po meni potpuno nelogično. Niko ne treba da se stidi onoga što jeste, ako ljudi slušaju Stone Sour samo zbog toga, utoliko bolje". Ipak pored toga priznaje da mu preterano uvećanje njegove slave po malo i smeta jer sebe i dalje smatra običnim momkom iz duboke provincije.

U drugom delu intervjua novinari eminetne izdavačke kuće stiču utisak da je Corey Taylor zapravo sušta suprotnost onoga što se o njemu piše u medijima. Diktator i "freak control" samo su neki od epiteta koji mu se često pridaju. međutim oni pred sobom imaju jednu totalno opuštenu osobu koja sa svojim najboljim prijateljem rasterećeno ćaska o raznim temama. Ipak situacija se naglo menja nakon sledećeg  pitanja, odnosno sa pomenom imena Jim Root. Krajnje žovijalna atmosfera počinje da biva drugačija kao i izraz Corey-evog lice kao i boje njegovog glasa, koji postaju hladniji i uzdržaniji.  Očigledno je da rane još uvek nisu dovoljno zarasle pa Corey odbija da o tome govori detaljnije: "On je hteo da ide jednim putem a mi drugim, i to je jednostavno to". Ali potom nastavlja: "To vreme je za mene bilo posebno teško, jer su praktično svi krivicu svalili isključivo na mene. Očigledno je da je naš odnos tokom turneja ( još sa Slipknot-om) postao zategnutiji, ali sam imao osećaj da smo bili u stanju da sve to stavimo sa strane, jer takođe mislim da je to njemu pomoglo da odluči da li je srećan sa ovim što radi, ne samo sa SS već generalno. To je jedan od razloga zbog čega ne želim da o tome detaljnije pričam, iz poštovanja prema njemu i onome što je učinio za ovaj bend. Smatram da je on na nekom sopstvenom putu na kome treba da raščisti neke stvari. Da ja o tome pričam, ne bi bilo pošteno ni prema njemu a ni prema meni."

Odlazak Jim Root-a iz Stone Sour tabora bio je je zapravo drugi potres u Corey-evom svetu. U decembru 2013.godine grupu Slipknot napustio je dugogodišnji član i osnivač, bubnjar Joey Jordison. Kao i u slučaju Root-a, javnom mnjenju nisu davana nikakva objašnjenja. Tako je u samo šest meseci Corey ostao bez dvojice dugogodišnjih prijatelja i članova oba benda, tj najvaćnijih stvari u njegovom životu.  Međutim Corey navodi da u slučaju Jordison on nije bio "agresor".  "Joey takođe prolazi kroz neko svoje ponovno otkrovenje, što je bilo drugačije od onoga čemu je Slipknot u tom trenutku težio. Nažalost, dao bih sve da mogu da vratim vreme i da se to nikada ne dogodi, ali jednostavno se desilo. Ali, nisam ja bio taj koji je doneo odluku o tome  i okinuo obarač. To je bila odluka kolektiva." Corey takođe otkriva da je u nekoliko navrata razgovarao sa Jordison-om nakon toga. Prvi put nakon nagrade Metal Hammer Golden God koju je bubnjar dobio. "On trenutno radi na nekim svojim stvarima a ja na mojim, i to će tako biti do daljneg, dok se stvari ne razreše." Time se i završava ovaj deo intervjua u kome se vidi da je Corey pre svega čovek sa emocijama a ne samo pomahnitala zver koju obično vidimo na bini. Čovek koji je zapravo veoma uzbuđen kada govori o novom albumu svoga benda, što je bila i glavna tema trećeg dela ovog intervjua.

Hydrograd je počeo da zadobija svoj prvobitni oblik još pre godinu i po dana dok je Corey bio na turneji sa Slipknot-om, kada su i nastali prvi tekstovi novih pesama. S obzirom da su članovi benda bili takoreći raštrkani po SAD, rad na demo snimcima potrajao gotovo godinu dana i to na četiri različite sesije. Članovi benda su među sobom slali verzije pesama a rad bi otpočinjali samo na onim za kojim su svi pokazivali momentalnu zainteresovanost. I pored toga što ovakav proces rada zvuči pomalo distancirano ( što zapravo i jeste bio delom), Corey i Josh to ne gledaju na taj način. Nisu kako kažu radili u fabrici već u studiju. "Smejali smo se svakodnevno", dodaje Corey. "Tokom snimanja ovog albuma bilo nam je toliko zabavno i opušteno da smo jednostavno bili toliki "gulanferi" koji se non-stop nešto zezaju. Potpuno je pogrešna ta koncepcija da ako želite da snimite dobar album, da sve mora da bude smrtno ozbiljno, radno  i pod tenzijom. To su jednostavno gluposti. Uživali smo u svakom sekundu rada na ovom albumu tako da smo na kraju bili i pomalo depresivni zbog toga što se sve završilo. I fizički i emotivno smo osećali koliko nam sve nedostaje."

Prva pesma na albumu pod nazivom Taipei Person/Allah Tea, predstavlja definitivo neku vrstu  putokaza kojim ovaj album ide. Onako bombastično i sa nekim Steel Panther metal šarmom, očigledno je da se radi o rock n roll ploči. U prošlosti su Stone Sour mnogo puta bili pogrešno kategorizovani kao metal bend. I pored toga što  su dokazali da umeju da sviraju metal, to jednostavno nije njihov "raison d'etre". "Mi smo od toga uvek odstupali," dodaje Corey. "Mi nikada sebe nismo nazivali metal bendom koji svira rock n roll, već hard rock bendom koji svira prosto sve. Trebalo je negde oko petnaest godina da ljudi to najzad shvate." Upitan na šta tačno misli kada kaže da SS sviraju gotovo sve, a s obzirom da je album dosta žanrovski raznolik, Corey odgovara: "mi zapravo nismo ništa planirali unapred, osim da uradimo najbolje moguće pesme u tom trenutku bez brige kojeg će žanra i stila biti. Pogledajte recimo sa prvog albuma koliko su pesme poput Bother i Get Inside različite." Josh Rand se sa tim slaže i dodaje da je bend zapravo rešio da krene putem kojim su nekada išli recimo Zeppelin ili Beatles, da naprave najbolje moguće pesme u datom trenutku, s tim da su ovu ploču u suštini inspirisali bendovi koji možda nisu bili najveći, ali su imali velike pesme. Corey nastavlja: " Mislim da je to danas kao neka igubljena umetnost. Niko više ne pravi pesme koje imaju velike i pevljive refrene, bombastične i slično. Ljudi su uplašeni toga: evo pesme uz koju stvarno možete da pevate. Mi smo upravo tako zamislili ovaj album. Mislim da takav pristup manjka u današnje vreme jer su 80e i 90e, po meni, bile poslednje decenije kvalitetnog pravljenja pesama."

Ako pogledamo spisak obrada sa njihova dva cover albuma koji su prethodili Hydrograd-u, vidimo odakle od prilike potiče ta njihova inspiracija o kojoj su pričali, jer se na tim albumima mogu naći obrade Alice In Chains, Motley Crue i dr.  "Sve što se tiče ovog albuma je suprotno od onoga što većina očekuje od rock ploča", dodaje Corey i nastavlja: "Ovo je nekako živ album, cool album, nije toliko jebeno ozbiljan. Ovo nije album koji će promeniti svet ili izlečiti rak, jer to nije njegova smisao  - ovo je rock album." (Svaka čast na ovome Corey - prim.prev.). Uzgred i sami novinari koji vode ovaj intervju konstatuju da je u današnje vreme, gde muzičari zalaze u neke svoje najudaljenije nivoe svesti kako bi napravili nešto što će ih spojiti sa veoma izbirljivim fanovima i njihovim čudnim ukusima (u prevodu izmisliti tioplu vodu), ovaj potez Stone Sour-a  izuzetno hrabar a kako kažu i po malo arhaičan.

U poslednjem delu intervjua razgovor se na neki način nastavlja u sličnom pravcu s tim što je akcenat na rock n roll načinu života. Corey Taylor svakako ima svoj ego, kao i svaki muzičar, ali kako kaže uspeva da ga kanališe tamo gde je najpotrebnije a to je sam nastup. Njegovo potamnelo srce koje pumpa adrenalin, viski i sleaze, mu ne dozvoljava da se ponaša drugačije nego kako se to nekada u žargonu govorilo "down and dirty". A on o svemu tome ima veoma zanimljivo mišljenje: "Sve te seronje (misli na muzičare) koji pričaju kako hrane kučiće kad niko ne gleda mi idu na živce. Budite jebene rok zvezde, šta je tu loše? Potom nastavlja: " Ljudi su danas previše kul sami za sebe. Pretenciozni su i ne žele sebi da dozvole da rade nešto što je pre njih već bilo rađeno. Svi ti bendovi koji sebe zovu alternativnim bendovima neka nabiju to sebi u dupe. Gomila kretena! Prevaziđite to, vi ste jebeni rock bend, ponašajte se u skladu sa time! Ja recimo odbijam da me neko oslovljava drugačije od onoga što jesam. Ne možete sebe prozvati rock bendom a onda od jednom reći mi nismo rock bend, nego neka tamo alternativa ili šta znam. Budite rock bend i budite slobodni jer to je ono što dolazi sa tim."

Vrlo interesantan stav ima Corey Taylor o svemu ovome a  autor (prevodilac odnosno presretač) ovog teksta se apsolutno slaže sa njim. Nego, da privedemo ovaj čudni intervju kraju. Na samom kraju Corey govori o tome kako rock n roll lifesyle ima i gore strane, te svakome uzima danak, aludirajući na neke zdravstvene probleme koji sa time dolaze, poput njegove operacije leđa koju je morao da odradi tokom poslednje turneje sa Slipknot. "To je kazna koju svi moramo da platimo kad tad" - dodaje Corey ali i navodi da ga takve stvari nikada neće sprečiti da bude ono što jeste i da radi ono što voli.

To bi ukratko bilo to. Josh Rand koji od prilike nije promenio izraz svog "ledenog" lica ukazuje da vreme za intervju isteklo. Ekipa novinara se sprema za pokret dok vodeći dvojac metal sveta odlazi u suprotnom pravcu. Operacija Hydrograd samo što nije počela, ili možda jeste a da mi toga nismo još svesni. vreme će pokazati! Više o tome pogledajte na linku: Stone Sour - Hydrograd recenzija.


Izvor. Metal Hammer August 2017  Printed Edition
Slike preuzete sa Stone Sour Facebook stranice                                                    

Avgust 2017.godine                                                                                                         Obrada: JP