Guns N Roses: 30 godina albuma Appetite For Destruction?!

Pošto smo u sred leta i velikih vrućina smatram da čitanje blogova i nije toliko prioritetna stvar u ovom trenutku, plus ako se doda i to da je veliki broj ljudi na odmorima itd. Ipak u svetu rock muzike se stvari nikad ne stišavaju bez obzira koje je godišnje doba. Samim tim ovo leto donelo je pored mnogih novih izdanja i dosta drugih zanimljivih događaja vrednih pomena. Jedan od njih je svakako i jubilej prvog albuma grupe Guns N Roses koji je svetlost dana ugledao tog 21.jula 1987.godine, što će reći da je upravo proslavio svoj 30. rođendan. Najprodavaniji debi album svih vremena koji je inače, za razliku od ove materjalne strane, doveo i do redifinisanja rock muzike u to vreme opšte dekadencije sa kraja 80-ih. Gunse je lansirao u sam vrh svetske scene dajući im tu većnu besmrtnost i slavu, rame uz rame sa najboljima i najvećima pre njih. I dan danas je jedan od najprodavanijih i najslušanijih albuma na digitalnim platformama. Tridesetogodišnji jubilej je stvarno velika stvar za sve fanove širom sveta. Ali da li je i za samu grupu?

Čemu ovakvo pitanje sigurno se pitate. Pre godinu dana sam u tekstovima Guns N Roses: Povratak na velika vrata, i Guns N Roses: The Dirt , analizirao sam tadašnju situaciju oko ponovnog okupljanja ali i naveo neke nedostatke koje sam kao veliki ljubitelj ovog benda priželjkivao, sa nadom da će se u budućnosti u nekom momentu dogoditi. Kako je od tada prošlo više od godinu dana postalo je jasno da se radi o stvarima koje su identično priželjkivali i fanovi širom sveta. Šta se od svega toga obistinilo? Pa gotovo ništa. Kako je krenulo tako se i nastavilo. Koncerti,koncerti i samo  koncerti. Mada reklo bi se, nije to ni malo. Ipak  za svo to vreme Axl, Duff i Slash nisu dali niti jedan jedini intervju na primer. Davao je intervjue samo Richard Fortus ( jedan sam čak i preneo: Richard Fortus Intervju). Od novih pesama ni traga ni glasa. Bilo je nekih nagađanja kada su na internetu osvanule slike Slash-a iz studija. Inače čoveka kome je boravak u studiu na dnevnoj bazi zapravo opis posla ili bolje rečeno deo  njegovog svakodnevnog života. Hoćemo li na svaki njegov ili  njihov odlazak u studio da se nadamo da usvari rade nove pesme ili se jednostavno radi o  nečemu  skroz desetom. Dalje, što se tiče kvalitetnog video snimka, i tu smo takođe  ostali kratkih rukava.  I pored toga što sve snimaju, a to se da videti iz najava i zahvalnica koje objavljuju na društvenim mrežama uoči i nakon koncerata, Gunsi i dalje "ne daju" neki iole kasvetan snimak sa mnogobrojnih nasutpa te  fanovi širom sveta i dalje mogu samo da gledaju  isključivo snimke iz publike. Set lista se od koncerta do koncerta takođe nije menjala i bend je i dalje svirao sve jedno te isto, sa nekim minornim promenama. Pojavljivanje ostalih starih članova takođe je otišlo u domen nemogućeg, nakon što je Steven Adler nakon nekoliko gostovanja izjavio da mu je preteško da prelazi hiljade i hiljade kilometara da bi svirao dve ili čak samo po  jednu pesmu sa bendom. I potpuno je bio u pravu. 

I tako nakon godinu dana dolazimo do trenutka kada Appetite slavi svojih 30.godina. Ogroman i veliki jubilej složićete se. Sa druge strane prava prilika za "iskupljenjem" od strane benda. Svi smo očekivali bar nešto od gore pomenutog. Kada kažem, svi mislim na širu internet zajednicu s obzirom da redovno pratim razne forume, sajtove i Youtube kanale koji se bave isključivo Gunsima, a verujte, ima ih mnogo i raspoloženje tog "javnog mnjenja" je potpuno istovetno sa svime što ste ovde mogli da pročitate. Posebno su očekivanja bila velika uoči ovog bitnog jubileja jer sve one prethodne nade su iz koncerta u koncert polako nestajale. I šta smo na kraju dobili pitate se?

Tokom evropske turneje Gunsi su obznanili da otvaraju svoju radio stanicu na SiriusXM radiju a potom i da su zakazali koncert u čuvenom Apollo teatru u New York-u povodom toga. Prvo razočarenje bilo je oko samog radija kojeg su mogli da slušaju samo ljudi iz Severne Amerike. Sudeći po njihovim pričama to nije bilo ništa spekakularno. Jedne te iste pesme Gunsa i gomila drugih manje više relevantnih bendova je jedino što se moglo čuti od tog programa sa izuzetkom pesme Shadow Of Your Love (stare neizdate GnR numere) i snimaka Nightrain i November Rain sa prošlogodišnjeg Coachella festivala. Ova prva je osvanula na Youtube-u i momentalno izazvala salve oduševljenja kao prva "profi" audio  stvar koja se mogla čuti od trenutka njihovog povratka. Naredna besmislica vezana za ovaj događaj bila je i objava da će na pomenutom koncertu u Apollo teatru moći da prisustvuju samo oni koji su otvorili profile na pomenutom radiju (u prevodu oni koji su platili). Nakon toga se krenulo nekoliko dana sa bilbordima po samom Nju Jorku i hashtag-om #Appettie30th po društvenim mrežama, u stilu onih slika i bilborda uoči 1.aprila 2016.godine kada su odsvirali svoj prvi povratnički koncert. Očekivanja su nakon toga ponovo porasla jer su ljudi normalno, po ko zna koji put očekivali  makar ono čuveno "nešto" od svega toga. Oni najoptimističniji očekivali su naravno da vide Izzy-a i Steven-a, dok su se drugi nadali prvom kvalitetnom video snimku a na kraju krajeva i svirci koja će biti bazirana na slavljeničkom albumu i sporednim hitovima. Onako kako to bendovi inače rade kada nešto slave.  

Na kraju, pretpostavljate i sami, ništa se od svega navedenog nije desilo. Gunsi su odsvirali jednu standardnu set listu, tj koncert koji se ni po čemu ne razlikuje od bilo kog od prethodnih nastupa. Tri sata svirke nije malo da se razumemo. Ipak sam nastup se ni po čemu ne izdvaja od prethodnih pa ni po dužini trajanja, s obzirom da je onaj u Holandiji bio duži. Od pesama sa slavljeničkog albuma svirale su se standardne stvari plus My Michele minus Out Ta Get Me. Obrade su i dalje naravno tu što apsolutno nikome nije jasno, zašto jedan ovako veliki bend sa toliko dobrih pesama iz svoje diskografije svira toliki broj obrada. Bilo je standarnih stvari sa CD i UYI ali kao što rekoh bez i jedne jedine promene. (spisak pesama možete na kraju teksta). Šta više reći osim da su fanovi još jednom ostali razočarani, posebno ako se doda i to da je već dan nakon koncerta postalo jasno da je zapravo to bilo to, što se tiče velikog jubileja i svih tih bilbordova i najava i  najava. 

Ipak moram da priznam da nije sve ni  tako crno. Postoji jedan Youtube kanal pod nazivom Gibbos koji vodi čovek koji je uspeo da na neki način snimi sve to i postavi u vidu audio formata. Hvala mu neizmerno na tome. Zahvaljući njemu po prvi put imamo prilike da čujemo kako taj bend stvarno zvuči jer je snimak visokog kvaliteta. Da ne zaboravim, tu je i Spotify play lista pod nazivom This is: Guns N Roses,  koju su izbacili povodom jubileja ali koju je zapravo mogao da napravi bilo koji korisnik ove digitalne platforme samostalno. Umesto toga su mogli recimo da naprave nekakvo reizdanje albuma plus da dodaju još neke pesme iz tog perioda koje su nisu našle ni na kasnijim oficijelnim izdanjima. Bilo bi i više nego dovoljno a s obzirom da je sam album i dalje u vrhu  po stream-ovima u svetu,a  ne bi im škodilo ni sa finansijske strane. 

Sigurno se sada pitate zašto uopšte sve ovo pišem. Kao što ste do sad mogli da primetite tekstovi na ovom blogu su uglavnom pozitivni i retko kada se nađe neka kritika. Ovog puta dajem sebi za pravo da kritikujem svoj slobodno mogu reći omiljeni bend. Bend zbog kojeg sam i počeo da sviram i da se bavim muzikom, bend koji me je uveo u svet rock muzike između ostalog. Kao i mnogi fanovi širom sveta osećam da je sve to moglo i trebalo da bude mnogo drugačije. Nisu fanovi samo oni koji odu na koncert a  gde dobar deo njih zna po dve tri pesme pored Sweet Child Of Mine. Radi se o milionskoj bazi fanova koji možda nikad neće videti ovu postavu benda uživo iz milion drugih razloga ali upravo za njih jedan CD, DVD ili single znači mnogo, kao i u ostalom ze sve, a ko što rekoh sam bend i njegov menadžment od toga može imati samo koristi i ništa više.  Najnovije informacije kažu da je Sweet Child streamovan čak 250 miliona puta na Spotify-u, ceo Appettie čak 650 miliona puta (4000 godina stramovanja) itd. Zamislite šta bi tek bilo sa nekim novim materjalom....

Na kraju, mogao sam i hteo sam da ovome pišem mnogo drugačije. Da recimo ponovo prođem svoju pozamašnu literaturu koju posedujem o ovom bendu, pronađem i napišem neke najzanimljivije detalje iz perioda kada je ovaj album snimam, o svakoj pesmi po na osob ili šta god. Ovakav jubilej to stvarno zaslužuje ali s obzirom kako su ga oni proslavali, jednostavno nema potrebe. Ako im je draže da sviraju The Seeker umesto jedne You Are Crazy na 30. ej tridesetu godišnjicu najvećeg albuma svih vremena, onda se nema šta dalje reći. Srećan jubilej AFD!

P.S. Ako se u par narednih dana nešto pormeni poslaću menadžmentu benda i Axl Rose-u lično telegram izvinjenja za sve ovde napisano. 

Link za Apollo koncert: Apollo NY 20.07.

Set lista Appolo: It's So Easy, Mr. Brownstone, Chinese Democracy , Welcome to the Jungle, Double Talkin' Jive, Better, Estranged, Live And Let Die, Rocket Queen, You Could Be Mine, Can't Put Your Arms Around a Memory/A New Rose (Duff), This I Love, Civil War, Yesterdays, Coma, Godfather Theme, Sweet Child O' Mine, My Michelle , Whole Lotta Rosie, Wish You Were Here , Layla , November Rain , Black Hole Sun , Knockin On Heaven's Door , Nightrain , Sorry , Patience , The Seeker , Paradise City.

Slike preuzete sa Twitter stranice benda.

Jul 2017.godine                                                                                                                 Autor: JP

Stone Sour - Hydrograd (2017) Recenzija

Vrhunski moderni hard rock u metalnom formatu

Šesti album grupe Stone Sour vrlo zanimljivog naziva Hydrograd, definitivno je jedan od najiščekivanijih albuma ove godine. Drugim rečima ovo jedno od izdanja koje je podiglo najviše prašine u svetu rok muzike. Od svih albuma koji su bili obrađivani na stranicama ovog sajta u tekućoj godini nijedan nije imao ovoliko puno raznih recenzija, intervjua i analiza, što u časopisima a što na internetu. Ono što je sigurno i što prvo pada u oči je to da su generalno mišljenja rock zajednice dosta podeljena. Neki smatraju da je album promašaj dok je sa druge strane nekima ovo najbolje izdanje Stone Sour-a do danas.  To zapravo znači da je Stone Sour i te kako bitna grupa današnje rock/metal scene i da se svaki njihov potez promatra do najsitinijih detalja, što je u svakom slučaju jedna velika privilegija.

Najzaslužniji za uspeh grupe Stone Sour je svakako pevač, frontmen i vođa benda Corey Taylor. On je taj koji pravi "razliku na terenu" i pored činjenice koju svi dobro znamo, a to se naravno odnosi i na njegovu ulogu u mega popularnom Slipknot-u. Ipak, veoma je interesantno kako sam Corey Taylor balansira između ova dva benda pazeći da nikako ne dođe do kolizije. Naravno u svemu tome ima malo elemenata i jednog i drugog ali to je prirodno. Da krenemo sada sa pričom oko samog albuma. 

Pre svega  da bi se album što bolje opisao mora se navesti nekoliko veoma bitnih činjenica. Prva stvar je upoređivanje sa prethodnim albumima kao i sama vremenska distanca između njih. Prethodni albumi House Of Gold & Bones 1 i 2, predstavljali su sasvim suigurno u tom trenutku,  tačku najvećeg dometa ovog benda. Konceptualni pa još i dvostruki album pun raznih eksperimenata, iznedrio je neke od najboljih Stone Sour pesama u njihovoj karijeri. Sami su sebi postavili veoma visoku lestvicu, kao i mnogi drugi bendovi pre njih, koja se u mnogim slučajevima ne preskače tek tako lako. Druga bitna stvar je odlazak gitariste Jim Root-a. I sam sam bio po malo skeptičan šta će biti sa grupom nakon toga. Jeste Josh Rand, koji je inače jedan od osnivača i drugi gitarista u grupi, i dalje tu, ali nekako je upravo Jim Root svojim unikatnim muzičkim stilom davao taj šmek koji Stone Sour poseduju. Kao razlog odlaska navodio je želju da se posveti radu na sledećem izdanju Slikpknot (za one koji ne znaju on je takođe i gitarista ovog benda), a pored toga jedan od glavnih razloga je navodno i sam muzički stil grupe. Po njemu Stone Sour previše teži mejnstrim zvuku i nekim članovima bitan je samo novac. Pa sad, svima je novac bitan, ali daleko da se Stone Sour spušta na neki težak nivo mejnstrima baš zbog toga. Ima mejnstrima naravno, posebno u nekim vrlo popularnim pesmama iz njihove karijere, koje neću sada da nabrajam, ali zar to nije ono zbog čega zapravo svi i volimo Stone Sour? Bend koji ume da ukombinuje teške rock/metal rifove sa blagom radio frendly melodičnošću sa sve fenomenalnim Taylor-ovim vokalnim sposobostima. Razumete o čemu pričam? 

Treća stvar, tačnije rečeno promena,   koja normalno proizilazi iz ove druge je novi gitarsita Christian Matrucci. Imali smo prilike da ga čujemo na EP izdanjima Meanwhile In Burbank i Straight Outta Burbank, koja su nastala u međuvremenu između dva albuma, ali pošto se radilo o obradama, nije se mogao steći potpuni dojam o njemu i njegovom uklapanju u bend. Ovaj album je njegovo vatreno krštenje i smatram da se čovek u potponuosti snašao u vatrenoj stolici u kojoj je nekada sedeo Jim Root. Kasnije u tekstu biće i jasnije zbog čega, a "live" snimci nam samo pokazuju da kada je reč o starim pesmama, nekih velikih promena gotovo i da nema. Četvrta bitna stvar odnosi se na sam proces snimanja albuma. Corey Taylor je naime u više navrata pre izlaska albuma govorio u raznim intervjuima da je od uvek želo da napravi jedan pravi rock n roll album po ugledu na najpoznatije klasike. A šta je to zapravo značilo pojasnio je i basista Johny Chow. Hydrograd je naime sniman na stari "jen,dva, tri" način, sa vrlo malo dosviravanja i dodataka. Album je zbog toga dosta živ i to se vrlo jasno uočava posebno ako se pažljivo preslušava na slušalicama. Dve gitare, bas i vokali sa vrlo malo dodatnih linija. U svakom slučaju nešto što Stone Sour do sada nije radio i što samom albumu daje posebnu draž. Međutim za album se nikako ne može reći da zvuči poput nečega iz recimo osamdesetih ili nekog bilo kog ranijeg perioda kada su se albumi uglavnom snimali na ovaj način. Naprotiv produkcija je kao i uvek do sada vrhunska, moderna i album je jednostavno moćan kao i njegovi prethodnici. Za produkciju i miks je inače bio zadužen Jay Ruston, čovek koji je to isto radio i na prethodnim epskim House Of Gold And Bones albumima.

Što se samog sadržaja tiče, prvo što pada u oči je dužina ploče, na kojoj se nalazi četrnaest pesama plus uvod. Ima ih zapravo još, sudeći po onome što je Corey govorio, pripremljeno je osamnaest pesama, što znači da će one koje nisu uspele da se nađu na albumu tek čuti a japansko izdanje albuma već sadrži jednu pesmu kao bonus, kao i uvek uostalom. Pored toga veoma je zanimljiv i sam naziv izdanja. Po anegdoti koju je Corey ispričao, ideja je njegova i nastala je pre od prilike sedam godina kada se  našao na aerodromu, kako on kaže, u nekoj od zemalja Istočnog bloka. Koja je to zemlja bila nije sasvim sigurno. U jednom intervjuu je Corey pominjao Poljsku ali to teško da može biti jer sudeći po priči, on je žureći na avion u prolazu u jednom momentu zastao,  i na nekom starom ekranu na kome stoje natpisi destinacija video sklop (njemu) čudnih ćiriličnih slova na kojima je pisalo  Hydrograd. Stao je i zapitao se "gde dođavola postoji mesto koje se zove Hydrograd"? Tako je nastala sama ideja. E sad pre bi se moglo reći da se ceo događaj odigrao u Rusiji, Belorusiji ili Ukrajini recimo. Na pamet mi pada recimo Нижњи Новгород, mada gde je tu slovo Y koje se pojavljuje u nazivu albuma. Ko zna šta je zapravo Corey Taylor video. U svakom slučaju bila je ćirilica, a to ne može biti u Poljskoj, dok je samo ime destinacije moralo u svom završetku imati reč "град".  Priznaćete vrlo zanimljiva anegdota.

Dakle šesti album grupe Stone Sour otvara uvodna numera YSIF koja  predstavlja dvominutni ambijentalni rif koji nema neku posebnu vrednost sem da pravi skladan uvod za ono što sledi a verovatno će dobar biti i za otvaranje narednih koncerata, to je sasvim sigurno. Prva prava pesma je naredna Taipei Person/Allah Tea koja moram priznati ima vrlo čudan naziv i nije jedina takva. Ima na ovom albumu nekoliko stvari sa vrlo zanimljivim i po malo čudnim naslovima. Prvo što se izdvaja je klasičan Stone Sour rif kao sa nekih prethodnih radova. Inače pesma je duža od proseka i po svojoj konstrukciji pruža dosta različitih deonica, kako po strukturi tako i po dimanici. Refren je veoma melodičan a to je ono što krasi svaku dobru Stone Sour rokačinu uz naravno neizostavno Corey-evom urlanje u poslednjem delu pesme. Martucci i Josh Rand se dobro nadovezuju što rifovski što u solaži dok Johny Chow i fenomenalni Roy Mayorga prosto "biju u mozak" svojom ritam sekcijom. Idejno o čemu pesma govori je kako kaže Corey Taylor, njegov lični balans između prošlosti i onoga što sledi u budućnosti i neprestanoj brobi sa svim suprotnostima koje život donosi. Sledeća Knievel Has Landed je još jedna metalizirana hard rock cepačina unikatnog Stone Sour stila koja govori o Corey-evom privatnom životu. Uvodna bas deonica i gitarsko rifovanje na početku daju pesmi ekstremno jak heavy naboj. Zapravo pesma prati formulu: heavy rifovanje, rasturajući bubnjevi, agresivno-melodično pevanje i drske solaže. Četvrta po redu pesma Hydrograd je više u hard rock stilu ali sa primesom nekih po malo mračnijih "lead" deonica što možemo pripisati Martucci-u kao nečemu novom što on donosi bendu.  Pesma je zapravo veoma precizno rađena jer ima dosta dobru progresiju, jasno se vidi pristup i trud, iz čega proizilazi skladna celina. U svakom slučaju odlična stvar i jedan pravi metalizirani hard rock komad za uživanje.  Sledeća je stvar Song #3. E tu smo! Idemo na taj takozvani mejnstrim teren i upravo je to ono što mnogi zameraju ovoj grupi. Pesma je zapravo još jedna iz edicije Trough The Glass, Say You'll Ever Haunt Me i dr. Progresija od četri akorda i radio frendly melodičnost: Da,  to je to što ova stvar sadrži u sebi. Ali, ali! To je jebeni Stone Sour i to je jednostavno Corey Taylor! Ako neko ume da ukombinuje žestok metal, agresivno pevanje i melodičnost to je onda on, i da  još plus doda i tu notu senzibilnosti koju ova pesma ima, a da sve bude u modernom hard rock maniru. Svu lepotu i raskoš njegovog vokala možemo čuti baš u ovoj numeru. Jeste definitivno mnogo blaža od prethodnih ali pesma je jednostavno odlična i već je postala univerzalni hit. Mora se takođe pomenuti Martucci-ev izvrsni melodični solo koji samoj pesmi daje neki još viši, do sada neviđeni nivo. Definitivno je ova stvar jedan od ključnih dokaza da se ovaj momak i više nego dobro uklopio u Stone Sour i već na svojoj prvoj ploči dao nešto novo bendu i zazidao svoju poziciju novog gitariste. Što se teksta tiče radi se o ljubavnoj pesmi a zašto nosi ovakav naziv kakav nosi objasnio je Corey Taylor. Postoje dve vrste ljubavnih pesama po nejmu; patetične ljubavne pesme i mačo ljubavne pesme, a ovo je zapravo treća vrsta, negde između. Poslušajte pažljivo reči. Svaka čast Corey! Pesma se inače pojavila kao drugi single.

Naredna numera je prva koju smo imali prilike da čujemo kao prvu uopšte sa ovog albuma jer se najranije pojavila kao single.  Naravno radi se o pesmi Fabuless koja je u muzičkom smislu jedna prava, onako suva rock metal cepačina koja ponovo sadrži sve ono najbolje što Stone Sour pruža plus malo Slipknot-ovskog urlanja u "mutherfucker" stilu sa jasno izraženim gnevom koji se u ovoj pesmi oseća. Suvo i brutalno, a opet u refrenima jako melodično, moćno i stonsaurovski prepoznatljivo. Zanimljivo je i to da su za tekst pesme pozajmljene i dve linije od legendarnih Zeppelina i Stonesa koje se prefektno uklapaju u celinu. Sa druge strane interesantna je poruka koju Corey šalje ovom pesmom a ona je upućena svim rijaliti nadri uspešnim ličnostima koje svakodnevno srećemo u današnje vreme. TV show "selebriti" koji su poznati samo zbog toga što su poznati i što imaju puno pratioca na društvenim mrežama. Ne pada mi na pamet da njihova imena ispisujem na ovom sajtu jer svi znate o kojim spodobama se radi. E baš je neko trebao da napiše pesmu na tu temu. Hvala Corey-u na tome. Jedna od vrhunski dobrih pesama iz Stone Sour opusa! Nakon nje sledi The Witness Tree, inače sedma po redu, koja donosi blagu promenu u jednom veoma melodičnom maniru. Dosta se razlikuje od prethodnih rokačina. Prijatna i slušljiva sa zanimljivoom kombinacijom mračnih gitarskih deonica i Corey-evog fantastičnog vokala i još jednim odlično uklopljenim tekstom. Iako nije rokačina u pravom smislu reči, jedna je od boljih numera na ovom izdanju.  Melodičnost definitivno preuzima glavnu reč u ovom delu albuma sudeći i po sledećoj pesmi čiji naslov glasi: Rose Red Violent Blue (This Song Is A Dumb & So Am I). Uh da,  to je jedna od onih sa čudnim nazivima a u ovom slučaju i sa predugačkim. Pesma je dosta ironična po svom karakteru i to u nekom indie fazonu bar što se početnog rifa tiče. Kasnije možemo čuti i klasične Stone Sour elemente gde se solo deonica izdvaja kao možda najbolji deo pesme. Generalno slabija numera od ostalih. Nakon nje kreće i Thank God It Is Over koja je furioznija nego prethodne dve numere i još jednom pokazuje izvrsno muziciranje celog benda kao i  same Corey-eve vokalne mogućnosti. On je definitivno jedan od onih pevača koji nikada ne mogu da vam dosade dok ih slušate, ma kako pevao i šta god pevao. Što se solaže tiče pomislio sam da je Slash gostovao na ovoj pesmi a da to nisu hteli da napišu u bukletu. U suštini nije samo to već cela pesma nekako ima taj prizvuk 80ih, dobro možda po malo, a i opet je tu i  ta neodoljiva melodičnost. Solidno dobra hard rock  numera u svakom slučaju.

Sledeća pema St. Marie predstavlja još jednu tačku na ovom albumu koja izaziva dijametralno različite reakcije, od toga da je pesma odlična do onog drugog kraja gde pljuvačne žlezde počinju da rade ubrzanije. Definitivno se radi o nečemu što Stone Sour do sada nije imao u svom muzičkom opusu. U pitanju je balada i to u nekom, može se reći blagom country stilu sa sve "steel" gitarom i dosta senzitivnim prizvukom. Ko što rekoh oko ove pesme nastaje najveća pljuvačina ali ja moram da priznam da se radi o jednoj vrlo prijatnoj pesmi za slušanje. Možda i treba posle teškog rifovanja napraviti mali odmor, ko zna. Na jedanaestom mestu, gde bi se inače većina albuma verovatno završila, nalazimo pesmu pod nazivom Mercy koja počinje vrlo zanimljivim i  veoma zaraznim gitarskim deonicama koje se kasnije ponavljaju i u refrenima te kao takve zajedno sa Corey-evim vokalima čine skladnu celinu i to jednu od onih koje se kasnije teško izbacuju iz glave. Rađena u duhu isprobane SS formule, svakako spada u red boljih na albumu. Što se tematike tiče, pesma je skroz autobiografska i predstavlja najdublji trenutak otvaranja samog Corey Taylor-a. Imao je on svojih problema tokom života, čak je to išlo dotle da se jednom trenutku svog života našao polumrtav u nekakvom kontejneru, bačen i ostavljen od svojih tadašnjih prijatelja. Ova pesma govori upravo o tom delu njegovog života.

Poslednji deo albuma čini četiri pesama koje nas vraćaju na samu srž Stone Sour-a, tačnije rečeno na njihovu heavy terotoriju, izuzev poslednje numere. Josh Rand i Christian Martucci pucaju iz svog raspoloživog heavy oružja. Dualne solaže u pesmi Whiplash Pants se nižu jedna za drugom dok Johny Chow i Roy Mayorga "biju kao ludi", što inače čine tokom cele ove ploče. Corey Taylor je ponovo u svom agresivnom elementu te se za ovu pesmu slobodno može reći da ima malo i Slipknot-ovskog u sebi, što eto dokazuje da bend nije odustao od ovakave svirke, a što je inače bio jedan od razloga razlaska sa bivšim gitaristom. Inače još jedna pesma iz edicije čudnih naziva. Naredna Friday Knights je u istom maniru mada je nešto iskombinovanija što se tiče tempa. Pretposlednja Somebody Stole Me Eyes je sigurno najžešća i najbrža pesma na albumu, prava heavy/thrash tutnjava od početka do kraja.  Eto upravo na ovom primeru se primećuje ta raznolikost koju Stone Sour poseduje, kao i način na koji kombinuje elemente agresivnosti i melodičnosti, što na kraju daje besprekorno dobar proizvod.  Tako dolazimo i do poslednje numere, koja je inače omiljena gitaristi Josh Rand-u. Pesma je najduža na albumu i u prvim uvodnim notama daje neku vrlo zanimljivu atmosferičnost koja obiluje mračnim i možda po malo melanholičnim deonicama. U svakom slučaju pesma se vrlo dobro uklapa u celinu, posle nekoliko teških metal komada, polako smiruje situaciju i vodi ka kraju ovog masivnog izdanja.

Baš tako. Hydrograd je u svakom smislu reči msivno izdanje. Izgleda da Stone Sour baš uživaju da prave takve albume pošto im ovo nije prvi put. Da li je Hydrograd njihovo najbolje izdanje do sada, teško je i nezahvalno dati brz i lak odgovor. Ako uzmemo sve gore navedene faktore u obzir: breme prethodnog albuma, promenu gitariste i  način snimanja, ne vidim razlog zašto bi Hydrograd iko okarakterisao kao promašaj. Album ima sve potrebne elemente za dobru Stone Sour ploču. Svakako da ima svojih jačih i slabijih strana, ali ko ih nema u današnje vreme. Možda eto, da je bio malo kraći, možda bi tada delovao kao neka skladnija celina po uzoru na prethodne albume. Ipak moram nešto da primetim. Prethodni epski albumi Stone Sour-a jesu imali neke fenomenalne i epske trenutke kao Absolute Zero/Gone Sovereign ili Do Me A Favor, Uncanny Valley, ali ja lično i dan danas neke pesme preskočim kada preslušavam ova izdanja. To je potpuno normalno jer su prethodni albumi bili i dosta ekperimentalniji. Hydrograd sa druge strane treba posmatrati kao jednu svojevrsnu plejlistu na kojoj se mogu naći klasične moderne hard rock numere, tu i tamo neki povratak ka "old school" zvuku, zatim tu su i teški metalni komadi, melodične rock numere i još mnogo mnogo toga. Mislim da je ovo jedan od onih albuma koji postaje sve bolji i bolji što se više preslušava. Dakle ne odustaje na prvu loptu, bila bi jedna od preporuka. Uostalom kako uopšte nešto može biti loše kada je Corey Taylor u pitanju? A da, da ne zaboravim. U javnosti se vrti i neka bizarno smešna priča oko odnosa Stone Sour-a i Nickelback-a. Iako nisam jedan od onih koji pljuju Nickelback, pošto smatram da su u karijeri imali dosta dobrih pesama, moram da kažem da je svako upoređivanje ta dva benda i njihovih albuma koji su eto izašli baš u isto vreme, totalno suvišna. Slušao sam taj novi album Nickelback-a i on se sigurno neće naći na stranicama ovog bloga. Hydrograd sa druge strane odmah  ide u red top rock/metal albuma godine, bar što se ovog sajta tiče.

Stone Sour official Fb page

StoneSour.com

Jul 2017.godine 

Autor: JP

Inglorious - II recenzija (2017)

Drugi po redu album najvećih nada britanske hard rock scene

Da li ste se ikada zapitali kako bi Deep Purple, Led Zeppelin i recimo Whitesnake i  Bad Company

zvučali danas a da su mlađi jedno 30 godina i da u 2017.godini izdaju recimo svoj drugi album? Pa, poslušajte novi album grupe Inglorius - II (broj dva) i dobićete odgovor. Klasični hard rok rifovi, zapaljive solaže, visoko frekventni vokali u stilu pomenutih bendova, a sve to upakovano novom i svežom energijom unikatnog britanskog stila. 

Ko su ustvari Inglorius? Bend se pojavljuje tek 2014.godine pa je verovatno zbog toga manje poznat domaćoj publici, i pored činjenice da važi za najpersperktivniji britanski hard rock bend u poslednje vreme. Za probijanje grupe bila je zaslužna  u velikoj meri i radio stanica Planet Rock koja je promovisala ovu grupu na samim njenim počecima.  Osnivač grupe, inače pevač Nathan James poznat je po pređašnjim radovima sa Trans Siberian Orchestra, a pored toga nasstupao je i kao pevač benda koji je predvodio nekadašnji gitarista benda Scorpions,  Uli Jon Roth.  Imao je i jedan mali izlet u jednom rijaliti šou programu međutim ono što su mnogi primetili, sam Nathan kao i prvobitna postava benda Inglorius, izazvali su pažnju javnosti svojim live session nastupima koje su emitovali preko Youtube-a, na kojima su izvodili hitove poput recimo Fool For Your Loving, Burn i dr. Tada je bilo jasno da se radi o jednom izuzetno talentovanom pevaču. Bend se od tada dosta menjao. Gitarista Drew Lowe je i danas u bendu zajedno sa šveđaninom Andreass Eriksson-om koji je u bend došao pred snimanje albuma prvenca iz 2016.godine. Ritam sekciju čine bubnjar Paul Beaver i basista Colin Perkinson, koji su u bendu od samog početka. 

Dakle u maju ove godine Inglorius iznbacuju svoj drugi album po redu, nazvan po istom principu kao i prvi, rimskim brojem dva. Album otvara numera I Don't Need Your Loving, koju krasi Eriksson-ov melodični uvod koji kasnije prerasta u chunky hard rock rif u stilu bilo kog od već pomenutih bendova iz prvog dela priče. Nathan James dominira svojim perfektno visokim i čistim vokalima sa posebnim akcentom na refrenima. Nakon nje sledi Taking The Blame koja počinje još jednim klasičnim hard rock rifom. Ove dve početne pesme pružaju toliko direktnosti i  one stare iskrene  hard rock energije, koja s danas retko može čuti. Treća po redu stvar je Tell Me Why koja neodoljivo podseća na neke radove grupe Bad Company. Pesma poseduje sjajan gruv, jasne rokerske rifove kao i još jednu superiornu Nathan-ovu interpretaciju. Na četvrtom mestu nalazi se numera Read All About It koja je nekog vrlo moćnog cepelinovskog kova. Ovu pesma mogla se čuti i kao single i jedna je od boljih na albumu svakako. Eriksson-ov solo jedna od stvari koja se dodatno ističe uz naravno još jedan fenomenalan pravi iskreni hard rock rif iz palete ovog gitarskog dvojca  Naredna pesma Change Is Coming u početnim tonovima najavljuje neku moguću blagu promenu. U prvom trenutku se čini da će to biti balada, ali iapk ne. Radi se o još jednoj rokačini vrhunskog kvaliteta. Ipak, pomenuta promena dolazi u pesmi koja sledi potom, i to  pod nazivom Making Me Pay.  Aj sad iskreno, kada ste poslednji put čuli ovakav rif? Svaka čast Eriksson-u i Lowe-u, ko god da je ovo smislio. U ovom gitarskom rifu vrši se sublimacija svega onog najboljeg što je rock sedamdesetih ostavio svima nama u nasleđe. Pesma je sama po sebi u nešto blažem maniru nego prethodne, onako prava jedna bluzersko-rokerska stvar. Pored rifa valja pomenuti i Nathan James-ovo pevanje. Ovaj momak stvarno ima to "nešto" u sebi. Magao bi ladno da menja bilo kojeg pevača velikih bendova sa liste pomenutih a da se to praktično i ne oseti. U svakom slučaju, po mišljenju autora teksta ovo je najbolja pesma na albumu. I ne samo na albumu, već najbolji hard rock rif u poslednje vreme. Usuđujem se da ga stavim rame uz rame sa recimo Mistreated. Vreme će pokazati da li sam u pravu ili ne. Hell Or High Water je sledeća pesma na albumu koja po svom nazivu, zvuku i tekstu jednostavno predstavlja pravi purple-snake-ranbow melting pot. Na osmom mestu nalazimo numeru No Good For You koju krasi još jedan klasično dobar rif dok se u refrenima provlači neki, moglo bi se reći Europe stil, tako nekako.

Do kraja albuma ostaje još nekoliko pesama. Prvo tu je I Got A Feeling a potom i Black Magic. Nema se šta mnogo reći o njima. Standardne hard rock pesme koje se uklapaju u celokupnu sliku a sa druge strane ne bi se mnogo toga propustilo i da ih kojim slučajem nema. Nešto malo drugačije može se čuti u pesmi Faraway koju možemo okarakterisati kao prvu stvar baladnog tipa gde dominira Nathan-ov vokal u punoj snazi. Moram da priznam da pesma nije iz edicije "bljutavih balada" jer ima to nešto mračno i moćno u sebi što joj daje poseban karakter. Jako dobra stvar u svakom slučaju koja nas vodi i do poslednje numere na ovom izdanju koja nosi naziv High Class Woman.  Izuzetno melodična i po strukturi nekako "upbeat", pesma nas vraća na osećaj sa numera sa početka albuma. Mogla je lako da se nađe u tom delu ali ništa joj ne fali i ovde gde u potpunosti zatvara ovu odlično hard rock putovanje.

Sve u svemu, nakon preslušavanja albuma slušaocu ostaje onaj opori i goriki ukus klasičnog hard rock-a (bar se nadam). To je ono kada u moru dobrih rifovia, solaža, visokih i vrištućih vokala i tvrde ritam sekcije osećate tu moć koju ovaj muzički pravac sa sobom nosi, ili je nekada nosio. Klasično, tvrdo a pri tom raznovrsno. Tim bi se rečima mogao opisati ovaj album. Sa druge strane možda se mnogima i neće dopasti, upravo zbog te hard rock forme. Takođe više je nego očigledno od kojih bendova ovi momci dobijaju svoju inspiraciju, i tu može a i ne mora da ima ničeg lošeg. Klasični hard rock je možda "demode" u današnje vreme, glasi teza koja je veoma prisutna dana, mada moglo bi o tome dosta da se diskutuje. Kako god,  Inglorious svoju svirku definitivno rade sa nekom novom energijom i u nekom novom ruhu, koju ova muzika dinosaurusa od pre sada već četrdesetak godina možda ne poznaje. Sa druge strane, kada smo zadnji put čuli nešto stvarno dobro od recimo Deep Purple? Imaju oni novi album koji je izašao ove godine, ali ću se ja u svakom slučaju pre opredeliti za Inglorius nego za njihov Infinite (kako se inače album zove). Jednostavno ovi mladi momci kombinuju ono najbolje što su Purple i društvo nekad radili, i to zapravo rade majstorski pa nije ni čudo što u Britaniji važe za jedan od najperspektivnijih mladih hard rock sastava u ovom trenutku. Ljubitelji dobrog, iskonskog hard rock-a, ovaj vam album od srca preporučujem!

Jul.2017                                                                                                                              Autor: JP