L.A. Guns - The Missing Peace (2017)

Los Anđeles je  grad čuven po mnogim zanimljivim stvarima iz različitih sfera života a između ostalog i po muzičkoj sceni koju je iznedrio tokom poslednjih decenija prošlog veka. Ipak, retki su gradovi koji su se mogli podičiti  svojim sopstvenim "Gunsima" a LA ih je imao... i to duplo. Jedni su postali svetski poznati a ovi drugi pak nešto manje. Zapravo, bio je to nekada jedan te isti bend, odnosno dva, nastala iz istog korena. Verujem da priču o imenima i postavama veliki deo vas već dobro zna tako da se ne bih oko toga mnogo zadržavao. Ovo je priča o toj drugoj strani medalje o čuvenim "Gunsima", tačnije ovo je priča o L.A. Gunsima i njihovom najnovijem albumu The Missing Peace.

Koliko se dugo čekalo na ovaj povratak kraljeva sleaze-a, jedno je od možda najtežih pitanja na koje sam do sada morao da odgovorim u pisanju recenzija. Tri godine nakon poslednjeg Hollywood Forever ili petnaest nakon fenomenalnog Waking The Dead albuma?  Ako smatrate da se istorija GnR računa samo dok su u bendu bili Slash i Axl, onda se isti standard valjda mora primeniti i kada su u pitanju L.A. Gunsi, u tom slučaju isključivo kada u postavi imamo osnivača i gitaristu Tracii Guns-a i frontmena Phil Lewis-a. Mnogo je mutne vode proteklo pacifičkom obalom Amerike od te 2002.godine da bi se kockice ovako složile i da bi se konačno moglo govoriti o ovome što imamo danas.

Nakon snimanja albuma Wakin The Dead 2002.godine, što je ujedno bio drugi album grupe nakon njihovog prvog velikog povratka 1999.godine, Traci Guns odlazi iz benda, da bi sa tada slobodnim Nikki Sixx-om oformio supergrupu Brides Of Destruction koja je veoma obećavala. Nikki je ubrzo nakon prvog albuma napustio projekat i počeo da pravi nešto novo to ćemo kasnije znati kao Sixx A.M, Tracii je uradio još jedan album sa Brides Of Destruction ali se sve to ubrzo raspalo. Njegovi Gunsi su u međuvremenu konsolidovali redove i sa novim gitaristom Stacey Blades-om izdali više nego korektni Tales From The Strip 2005.godine. U međuvremenu je sam Tracii za "zelenim stolom" izgubio potpuno vlasništvo nad imenom benda te je morao da ga podeli sa bubnjarem Steve Riley-em. Baš iz tog razloga smo imali tu vrlo čudnu  situaciju u kojoj su postojala dva benda sa identičnim imenom L.A. Guns, tj dve verzije jednog benda, što je trajalo tokom  druge polovine prošle decenije. Ipak Tracii je popustio a  Riley-evi odnosno Phil-ovi (Phil Lewis je bio pevač te verzije benda) L.A. Gunsi tonuli su sve dublje i dublje, menjajući ćlanove i stvarajući potpuno blede i nezanimljive albume poput Hollywood Forever iz 2014.godine uz neverovatno velik i beznačajan broj cover albuma. Sve je to verovatno bilo previše i za samog Phil Lewis-a koji je odlučio da napusti ovaj bend 2016.godine ali je ujedno i najavio početak nove saradnje sa legendarnim Tracii-em , u prevodu prešao je u drugi tabor, što su fanovi širom sveta dočekali kao izvanrednu vest. Decenija i po tavorenja bila je konačno završena i svetlost na kraju tunela se ukazala! Tracii i Phil ujedinili su snage sa poslednjim gitaristom iz prethodne postave Michael Grant-om, kao i  Trejsijevim bubnjarem i basistom Shane Fitygibbon-om i Johnny Martin-om.  Rezultat ove sage ili bolje rečeno rock sapunice kao što rekosmo bio je - novi album!

Samo ime albuma i njegova grafika nedvosmisleno (jasno je iz aviona) ukazuju da je upravo Tracii Guns bio taj deo slagalice koji nedostaje. Da li je to baš  sve tako jednostavno kao što zvuči? Najbolje je proći kroz sam album jer se nekakav odgovor se obično ukazuje na kraju. Album inače sadrži 12 pesama i izdat je pod etiketom Frontiers Records, izdavačkom kućom koja poslednjih godina ulaže dosta napora kako bi vratila veliki broj nekada velikih imena L.A. scene. Pesma kojom ovo izdanje započinje nosi naziv It's All The Same To Me i na prvo slušanje nekako ne proizvodi onaj "woow" momenat, koji je možda bio očekivan, ali zato to jeste učinila druga pesma po redu, pod nazivom Speed koju smo imali prilike da čujemo kao prvi single. E to jesu oni pravi L.A. Gunsi. To je taj sleaze rock/metal, to je ono što oni najbolje rade. Nakon nekoliko preslušavanja, kao što sam se  potajno i nadao,  ipak se i prva pesma "namestila". Možda je samo trebalo da obrnu redosled pa da album otvori Speed koja je totalno jedna od onih numera koje su stvorene da budu otvarajuće na albumu. Možda se iza prve pesme krije neka namera da se slušaocima pokaže, kako i sama pesma u nazivu govori, "sve je to u stvari isto", ništa se nije promenilo, "samo njega nije bilo"... ili tako nekako.   U svakom slučaju ovde iammo dva prava prljava chunky komada po uzoru na najbolje dane benda koje uspešno prati i treća numera A Drop Of Bleach, koja se razlikuje po tome što ima ima taj neki vampirski rif po uzoru na pesme sa njihovog trećeg albuma Hollywood Vampires, ali i jednu finu porciju melodičnosti u refrenu poput pesama sa Waking The Dead. Sledeća stvar pod nazivom Sticky Fingers je malo mračnija nego prethodne ali takođe sadrži tu neku iskonsku prljavštinu koju su definitivno umeli da isporuče isključivo Phil i Tracii u tandemu. Nakon svega četiri pesme već se osećaju oni pravi L.A. Gunsi tj kombinacija onog najboljeg iz njihovog muzičkog arsenala.

Kako album dalje odmiče sledi i prva balada.  E sad, očigledno je da ova Christine trebalo da bude neki nastavak ili odgovor legendarnoj Ballad Of Jayne, ali ona to jednostavno nije uspela. Nažalost moram reći da je ovo možda i  najslabija pesma na albumu i bilo bi mi draže da su je sakrili tamo negde pred kraj. Nije ni blizu legendarnoj Jayne a ni kao novitet prosto nije na nivou prvih četiri numera. Nakon nje sledi Baby Gotta Fever, pesma sa privlačnim rifom ali nezanimljiviim refrenom. Deluje kao ideja koja je dobro započeta pa je potom nekako sklopljena tj smuljana na brzinu. Ipak, mora se priznati da je samo muziciranje vrhunsko uprkos svim iznetim kritikama. Tracii Guns i mlađani Michael Grant pokazali su se kao odličan tandem a Phil Lewis peva bolje nego što smo mogli čuti u proteklih nekoliko godina. Potvrda vrhunskog muziciranja je možda i naredna numera Kill It Or Die koja je jedan svojevrsni blues funky gitarski komad uz vrištući Phil-ov vokal. I ako nema onog ustaljenog sleaza u sebi pesma je vrlo interesantna i daje albumu potrebnu raznovrsnost, a bogami i gruva samo tako. Don't Bring a Knife In a Gunfight na mestu broj osam je sa druge strane totalni povratak sleaze rock glam maniru. E sada,  pesma ima nekoliko magičnih sastojaka i to su: metalizovani uvodni rif, izesna radijska melodičnost ili ti pevljivost, veliki "whoo-oo" refreni, "gang" vokali, "paljevinske" solo deonce kao i  unikatni Sunset Strip tekst, koji opisuje tamošnje svakodnevne događaje, verovatno iz mladosti članova benda, mada ko zna. Druga stvar koja je bitna; možda će se naći neko ko će reći da ovakva pesma predstavlja klasičnu hej-hej himničnu numeru kakve danas štancuju novi glam/sleaze revival bendovi, uglavnom skandinavskog porekla. Jeste. Ima istine u tome. Liči. Ali ono što Vince Niel/Nikki Sixx wannabe bendove razlikuje od ovoga je, pa da kažem to prosto: L.A. Gunsi su izmislili odnosno patenrirali ovakav sleaze/glam, verovatno nesvesno jer ipak su to bili samo opisni pridevi nastali u to vreme, a ne posebni žanrovi, dok ovi danas samo pokušavaju da sve to lepo iskopiraju jer nemaju to u sebi.  Uglavnom, radi se o jednoj od boljih pesama na albumu na kojoj imamo i solo deonicu drugog gitariste, mlađanog Michael Grant-a koji je više nego dobro uklopio sa iskusnim Tracii Guns-om. Inače Michael je bio glavni gitarista poslednje zvanične L.A. Guns postave pre ovog reuniona.

Poslednju trećinu albuma otvara numera The Flood's the Fault of The Rain, koja je ovih dana doživela ekranizaciju u vidu jednog lyrics videa. E ovo je već nešto sasvim drugačije. Jeste pesma spora tj. sporijeg tempa ali nije balada. Ima taj umirujući uvod sa razlaganjem koji se kasnije  polako  nadograđuje, ali recimo za razliku do Christine ova  ima mnogo više epike i supstance. Značajno bolja od pomenute balade. Možda malo liči i na neki Lynard Skynard ili tako neke slične bendove iz sedamdesetih. Mnogi kažu da podseća na House Of The Rising Sun.  Tekst je uglavnom o Sunset Strip-u i njegovog velikoj pompi a može se jasno čuti  i Phil-ov čuveni birtanski akcenat koji je bio samo još jedan od unikatnih trejdmarkova ovog benda. The Devil Made Me Do It koja potom  sledi počinje zanimljivom phaser/flanger efektom kojim je obojen uvodni gitarski rif. Tracii Guns je poznat kao veliki virtuoz i čovek koji voli da eksperimentiše efektima. Brza, furizona, melodična i opaka rokačina sa stilom. To je ova pesma u kratkim crtama. A tek šta reći o onom Helloween/Kai Hansen rifom negde u predrefrenu. Pesma je jednostavno fenomenalna kada je reč o numerama iz redova rokačina i žao mi je što baš nju nisu stavili da otovori ovaj album. Potom sledi još jedno veliko iznenađenje. Pesma The Missing Peace. Ako vam je The Flood's the Fault of The Rain prijala, ova bi trebalo da čini to isto samo još i više. Kakva nadgradnja! Pesma epskih razmera, možda i najepskija ikada u opusu L.A. Guns-a, nešto poput čuvenih Estranged/November Rain njihove braće po imenu (a i oružju), ali na njihov svojstveni način. Kakav refren, kakva konstrukcija pesme, kakvi prljavi mini rifovi koje Tracii dodaje u refrenu. Phil je svojim promuklim glasom dao pesmi neverovatnu brilijantnost dok su Tracii i Grant odradili vrhunsi, ono što Ameri kažu "top notch" posao. Da bi atmosfera bila još moćnija pobrinuli su se i tome dorpineli i gudački istrumenti. Nakon toga, za kraj dolazi i Gave It All Away koja kreće vrlo nežnim ali britkim akustičnim uvodom. Malo zbunjujuće na prvi pogled ali nakon tih prvih pedeset sekundi priča se pretvara u teški, mračni i po malo morbidan rif koji polako ali sigurno upućuje na još jednu epsku stvar, mada mora se priznati dosta mračniju od prethodne. Ima tu čak i nekog heavy metal epskog prizvuka, posebno kada je reč o solažama. Šta? To je to. nema više? Na veliku žalost, tako je, dođosmo i do kraja albuma. Što se tiče ove poslednje trećine albuma, nema se ništa drugo reći do vrhunski i potpuno neočekivano!

Ako sada ponovo postavimo pitanje sa početka teksta: Da li je za dobru ploču L.A. Gunsa potrebno da na njoj učestvuju Tracii Guns i Phil Lewis, nedvosmisleno i bez ikakvog oklevanja, odgovor bi bio: DA! Ovaj album je definitivno dokazao je višegodišnje sumnje po tom pitanju. Album je sam po sebi više klasičan nego moderan, što je možda u ovom trenutku i bolji potez koji su Gunsi povukli. Biće vremena i za ovo drugo, naravno ako u ovom sastavu potraju. Ovo izdanje predstavlja, konačno posle toliko vremena, jednu svetlu tačku u istoriji ovog benda, ma koja postava ili verzija da je u pitanju. Dobili smo pravog naslednika prva tri legendarna albuma, dobili smo konačno tu kariku koja nedostaje. Dobili smo The Missing Peace kao legitinog i pravog naslednika Wakin The Dead albuma. U svakom slučaju L.A. Gunsi nikada nisu bili bend za svakoga, poput recimo njihove braće po imenu i oružju, pa samim tim valjda i nisu doživeli takav vid svetske slave. No to uopšte nije ni bitno. Ako ste istinski i pravi fan ovog benda, ne vidim razlog da vam se  ovaj album ne svidi. Ako sto ih pak nekada slušali i voleli biće vam nadam se veoma drago da se ponovo malo podsetite ovih kraljeva sleaze  rocka jer ovim albumom oni to svakako i zaslužuju. Ako treba da se daju ocene onda neka bude 9 od 10.


Slike preuzete sa stranice: L.A. Guns


P.S. Overite novi single mog benda  Critical Solution Revisited - Drive

Album poslušajte ovde:

Oktobar 2017.godine                                                                                                           Autor: JP

Alice Cooper - Paranormal (2017) Recenzija

Najnoviji album čika Alice Cooper-a izašao je krajem jula ove godine i  to je, ako sam dobro brojao, dvadesetsedmi album ovog čoveka uključujući naravno i albume iz perioda Alice Cooper Band-a. Svaka recenzija zahteva neki kraći uvod ili makar pominjanje prošlosti u određenoj meri ali ako bi to ovoga puta učinili, moralo bi verovatno da bude u nastavcima. Olakšavajuća je okolnost što svi jednostavno znamo ko je i šta je Alice Cooper. Šezdesetdevetogodišnji čovek po imenu Wincent Damon Furnier koji se već skoro pedeset godina "krije" pod svojim pseudonimom, jedan je od onih ljudi bez kojih jednostavno nema ozbiljne priče o bilo čemu vezanom za rock 'n' roll.

Ipak pre nego što pređemo na najnoviji album Paranormal hajde da probamo nešto da definišemo. Šta znači biti fan ili  pristalica Alice Cooper-a? Pre mnogo godina kada sam još bio u fazi istraživanja nove muzike, u ona vremena kada su verno "preslikani" cd-ovi koštali između 100 i 150 RSD i ujedno bili jedini način da se muzika konzumira (dobro ne baš jedini, bilo je i polča i kaseta), našao sam se u dilemi šta uzeti od čuvenog Alice-a za kojeg sam ne znam ni sam kako čuo ali sam znao da put ka večnom istraživanju ove neverovatne muzike, mora da prođe pored stanice na kojoj će pisati  - Alice Cooper. Tada je čika Alice bio negde oko svog dvadesetog albuma! Dvadeset albuma je trebalo kupiti i preslušati  (još uvek nema mp3-a sa buvljaka). Naravno uzeo sam neku kompilaciju, koju je verovatno sam gazda cd-shopa pravio, jer šta je moglo drugo u takvoj situaciji? Da sam uzeo Brutal Planet recimo, mislio bih da je Alice Cooper neki heavy rock industrial horor-shock-rock bend. A gde su u svemu tome School's Out ili naravno Posion?  Upravo je u tome problem.  Karijera Alice Cooper-a  bi na recimo mogla podeliti na: 1) Proto-rock period 2) Classic rock period sa kraja 70ihi početka 80ih 3) Hair-glam period u drugoj polovini 80ih i dlaje  4) Period nestanka 6) Heavy industrial period i  7)Modern rock period pa sve do današnjih dana. Radi se naravno o okvirnoj podeli iz koje proističe taj  jedan zajednički imenitelj, odnosno srž celokupne te žanrovske raznolikosti, a to je kratko i jasno - Alice Cooper. Naravno, u prvom redu je to ono što kod njega najviše volimo i šta nas sve čini njegovim fanovima bez obzira da li znamo sve albume napamet ili ne, taj njegov neodoljivo-jezivo-prljavi vokal i horor-shock element koji je praktično implementirao u rock 'n' roll.

Novi album pod nazivom Paranormal je po mnogo čemu specifičan i apriori interesantan iz nekoliko razloga. Da pomenemo još i da je prošlo šest godina od poslednjeg Welcome To My Nightmare 2. Novi album se zapravo može naći u nekoliko verzija. Sam po sebi on nosi deset novih numera za koje su bili zaduženi muzičari iz regularne AC postave. Pažljivo biranu ekipu čini gitarska trojka: Ryan Roxie (ex Slash's Snakepit, Gilby Clarke, Roxie 77) koji je u bendu sa nekim pauzama još od 2000.godine, zatim ritam gitarista Tommy Henriksen koji je u bendu od 2011. i koji je jedan od glavnih Alice-ovih pomoćnika i na kraju tu je i neprikosnovena Nitta Straus, plavuša sa gitarom ili "woman of mass destruction" kako reče neko na internetu, koja je u bendu od 2014.godine. Ritam sekciju čine basista Chuck Garrick (u bendu od 2002) i bubnjar Glen Sobel (ex Beautiful Creatures, u bendu od 2011.).  Ova petorka ima i svoje studijsko pojačanje u vidu neizostavnog Tommy Denander-a, švedskog gitarsite i kompozitora sa kojim Alice Cooper često sarađuje na svojim albumima i drugim projektima. Treba pomenuti i da su gosti na albumu bili i  Roger Glover (Deep Purple) kao i Billy Gibbons (ZZ Top). 

Nije to sve, idemo dalje.  Nakon toga postoji i verzija sa još dve pesme, dakle 12 pesama, koje je čika Alice napravio i snimo sa originalnim članovima nekadašnjeg Alice Cooper benda iz perioda sa početka karijere. To su pre svega basista Dennis Dunaway, bubnjar Neil Smith i gitarista Michael Bruce. Naravno sve je kao i do sada "pakovao" poznati producent Bob Ezrin, mada se samo pakovanje ne završava čak ni tu. Postoji i deluxe verzija, odnosno, sad to dođe već dupli album (definitivno je na cd-u br.2) na kojem se pored ovih dvanaest nalazi još šest live pesama, uglavnom najvećih hitova. Uh, ovo samo u najavi zvuči dosta komplikovano, tako da  mislim da ćemo se što se recenzije tiče, ipak ograničiti na prvih 12 pesama.

Prva stvar koja otvara album Paranormal nosi identičan takav naziv. Sam uvod odiše nekim enigmatičnim vintage osećajem propraćen Alice-ovim šaputom, Pesma je inače vrlo dobar primer kako otvoriti album a da pri tom ne morate da pravite one "intro" pesme koje realno niko i ne sluša. Zna čika Alice znanje i to se naravno iz istog momenta oseća. Vrlo moćna pesma u svakom slučaju,  koja tematski obrađuje ljubav između dvoje ljudi s tim da je jedno od njih nalazi sa one druge strane realnosti. Tačnije on je zapravo mrtav i dolazi da je poseti ali između njih postoji ta barijera koja je nepremostiva. Tipično kuperovska tematika kada je reč o ljubavi. Naredna stvar Dead Files je muzički još više vintage i klasičnija od uvodne numere. Tematski se radi o još jednoj morbidnoj priči koja staje u svega 2:22 minuta što joj daje epitet najkraće pesme na albumu. Potom uleće sledeća, kotrljajuća Fireball koja je, gle čuda, upravo najduža, tako da sa prethodnom čini skladan par u tom smislu. Rifovi su dosta zanimljivi i melodični dok je Alice-ov glas nekako dalek i kao da se javlja upravo sa onog sveta koji je opisao u prvoj pesmi.  Četvrtu pesmu po redu Paranoic Personality imali smi priliku da čujemo jedno mesec dana pre izlaska albuma, pošto je strimovana kao single. što je dalo dovoljno vremena da se o njoj stekne utisak. Psihodelično-rokerska stvar sa gromkim gruvom koji stvara bas deonica, sublimirani rifovi sa strane i vođin ogorčeno-melodični vokal, potpuno se uklapaju u sam kontekst i naziv pesme. Tematski se očigledno radi o paranoji, odnosno kako se ljudi sa tim nose, ali naravno na unikatan kuperovski način. Jedna od boljih pesma svakako.


Upravo smo prošli trećinu albuma i za sada ni na jednom mestu nije bilo potrebe za negativnim komentarima. Drugu trećinu otvara pesma Fallen In Love kao jedan vrlo primamljiv blues-rock old-school komad po ugledu na No More Mr. Nice Guy, moglo bi se reći. Što se naziva tiče, verujem da je mnogo vas pomislilo da se radi o baladi, ali srećom to ipak nije slučaj. Dynamite Road na šestom mestu donosi nešto bržu hard rock vožnju koja je takođe u toj nekoj klasičnoj varijatni i šaljivo-morbidnom tematikom. Radi se o mestu u Arizoni gde se neki tamo bend trkao kolima sa đavolom i on ih je isterao s puta. Naravno, svi su na mestu ostali mrtvi ali je jedan od njih nakon toga upitao đavola: "pa zar si morao baš i kola da mi ogrebeš"? Urnebesno! Naredne dve numere Private Public Breakdown i Holy Water su, moglo bi se reći, nešto slabijeg kvaliteta od onoga što smo do sad mogli da čujemo. Prva je u stilu klasik arena rock numera dok je druga potpuno sving. Na devetom mestu nalazi se pesma Rats kao još jedna brza classic rock stvar dok sledeća The Sound of A zatvara regularni deo albuma. Ova pesma je dosta drugačija od svih do sada- Dosta je smirenija što se tiče tempa, a što joj je dalo prostora za veću dozu jezivosti i psihodelije. Melodija je u jednom delu nekako džejsmbondovska, ili se to samo meni učinilo. Međutim, istorija ove pesme je ono što je čini još zanimljivijom, kako i sam čika Alice kaže. Pesmu je u studio doneo Dennis Dunaway i počeo da je svira dok ju je Alice odmah prepoznao, jer se navodno radilo o pesmi iz 1967.godine. Ali ono što je  čika Alice zaboravio je, da je upravo on smislio tu stvar, a ne Dunnaway. Tako je pesma stara pedeset godina doživela svoju reinkarnaciju. Verovatno je i zato i tako jezivo dobra.  Verovatno zato i nosi ovakav naslov.


Sada prelazimo na one poslednje dve nove numere koje su odradili članovi starog AC benda. Samo da ne bi bilo zabune, koja se pojavila i kod mene dok sam ovo pisao, moram da pomenem da se stari članovi poput pomenutog Dennis Dunnaway-a  pojavljuju kao autori i u prvih deset pesama, zapravo kao ko-autori zajedno sa članovima današnje postave i ostalim pomoćnicima. Međutim ove poslednje dve pesme potpisuju isključivo stari članovi. Prva od te dve je Genuine American Girl koja odiše nekim gotovo garage-surf rock stilom, dok je druga You and All Of Your Friends, gotovo istog manira. Pesme su klasičnije od svih klasika sa ovog izdanja i predstavljaju neki nostalgičan povratak u vreme kada su ovi ljudi bili mladići, tako da ne verujem da će Cooper sa novim snagama ovo svirati uživo. u svakom slučaju jedan lep omaž nekom davno prošlom vremenu. Pomenute live pesme koje se nalaze na drugom albumu su redom: No More Mr. Nice Guy, Under My Wheels, Billion Dollar Baby, Feed My Frankenstien, Only Woman Bleed i  School's Out. Dakle sve strai dobri hitovi iz perioda pozne 70e i rane 80e, uz jednu glam metal himnu iz 1991.godine. Pesme su inače sa nastupa u Columbus-u iz 2016.godine.

Sve u svemu Pranormal kao album nema nekih posebnih slabih tačaka. Ima par pesama koje su možda ispod nekog vrhunskog nivoa ali u celini još jedno dobro izdanje starog lisca. E sad, žanrovski je album definitivno vintage, ili classic rock. Modernog zvuka nema uopšte i to je sada stvar ukusa, kome će se više ili manje svideti. Međutim, ono što raduje i što je javeći plus ovog albuma je izgleda neuništivi vokal iskusnog Alice-a. Bio je Alice predmet rasprava o tome šta se dešava sa njegovim vokalom. E pa ovaj album, a posebno live pesme, dokazuju da se ne dešava apsolutno ništa loše. Čovek ima skoro 70 godina i prosto i dalje kida. Na nastupima se još uvek može videti horor-shock tematika, vrhunska ekipa muzičara sve to prati i otići na koncert ovog benda pravo je uživanje. Alice Cooper je jednostavno neuništiv i ne odustaje od onoga što najbolje radi. Nadam se da će mu uspeti da u svojoj 81. godini peva pesmu I Am Eighteen. To bi bilo stvarno neverovatno i ne bi me čudilo da se dogodi.

Alice Cooper Fb


P.S. Najnoviji single mog benda Critical Solution Revisited, pa overite!

Album Paranormal poslušajte ovde:

Avgust 2017.godine                                                                                           Autor: JP

Intervju: Corey Taylor & Josh Rand - "Ljudi iz senke koji valdaju metal svetom" (Classic Rock)

Mesto:Kancelarija predsednika Sjedinjenih Metal Država
Vreme: Nepoznato
Operacija: Hydrograd

Sigurno se pitate šta ustvari znači pomenuta "operacija Hydrograd"? Međutim teško je reći jer se radi o fascikli sa natpisom: strogo poverljivo. Saznaće se tek kad za to dođe vreme, ili od prilike jedno pedesetak godina dok ne prođe vreme potrbeno za otvaranje takvih arhiva. U prostranoj ovalnoj kancelariji sa Motley Crue slikama na jednom i Lemmy Kilmister-om na drugom zidu, za stolom sedi predsednik u odelu, jedan od najmoćnijih ljudi ovog sveta, Corey Taylor. Pored njega sa fasciklom "strogo poverljivo" stoji čovek ledenog stava, tih i neprimetan, siva eminencija i zamenik predsednika, Josh Rand.  Nakon mukotrpnog posla oko sprovođenja operacije Hydrograd, još uvek u jetlag-u, ova dvojica sada već ozbiljnih ljudi rodom iz Des Moins, Iowa-e, obavili su jedan redak intervju za koji su dozvolu dobili samo odabrani, uz naravno stroge bezbednosne obrade. Ipak i pored  toga što je bilo vrlo teško doći do samog transkripta njihovog razgovora, Junkyard Rock je ipak uspeo u tome zahvaljujući godinama operativnog iskustva. Stručnom analizom presretnutog razgovora koji su novinari Metal Hammer magazina vodili vodećim dvojcem Stone Sour-a, došli smo do sledećih saznanja.

I pored toga što je priča krenula još daleke 1992.godine, Corey Taylor uzima da je 2002. zapravo bila godina od kada se sve promenilo kada je u pitanju Stone Sour, čije je ime prvobtino bilo Project X sve do trenutka kada su shvatili da je već iskorišćeno. Josh i Corey su ustvari počeli da prave muziku još mnogo pre nego te sudbonosne godine. Nakon pauze sa Slipknot-om 2000.godine, Josh je već imao veliki broj demo pesama, za koje je Corey počeo da piše tekstove i tako je među prvima nastala numera Get Inside, za koju se pevač slaže da zapravo bila katalizator svega. 

Danas kada se navršava skoro sedamnaest godina zajedničkog rada, obojica se slažu da je njihovo prijateljstvo godinama postajalo sve jače, a kada je reč o demoktratiji koja se prosto nameće kao pitanje, obojica se slažu da je Stone Sour zapravo rezultat timskog rada. Međutim Corey priznaje da su upravo John i njegova malenkost zaduženi za onaj "dosadniji" deo donošenja poslovnih odluka u bendu (kako i ne bi, kada ujedno potajno vladaju i svetom). "Ova poslednja ploča bila je rezultat rada svih članova benda, svi su dali svoj doprinos, svačiji se glas na kraju čuo", dodao je na to Josh Rand. Mnogo se govorilo o tome da je SS (ne divizija već Stone Sour skraćenica) zapravo Corey-ev projekat, znate ono, kada ne radi sa Slipknot-om.  On se sa tim nikako ne slaže već tvrdi da je taj akcenat od uvek bio na bendu a ne njemu samom i pored sticanja slave sa Slipknot-om kao jednim od najvećih bendova današnjice. "Ja nisam vođa u tom smislu. Jesam frontmen, zapravo i vođa, ali vođa na bini jer ja samo pokušavam da vodim show, a ostali članovi benda mi u tome besprekorno veruju", odgovara Corey. "On možda izgleda kao Tom Breddy muzičkog sveta, ali ja na njega tako ne gledam", dodaje Josh. " Mi smo našu vezu ostvarili još pre sticanja usepha (sa SS i Slipknot-om). Ja se jednostavno koncetrišem na muziku i stvaralaštvo, to je ono što volim da radim". Ipak perecepcija o Corey Taylor-u kao poznatoj ličnosti nikako ne jenjava. Upitan šta misli o tome da li fanovi koji zapravo slušaju Slipknot, prelaze na Stone Sour isključivo zbog njega, on odgovara: " To vam je kao kad bi bendovi rekli da ne žele da sviraju svoj najveći hit jer je toliko popularan. To je po meni potpuno nelogično. Niko ne treba da se stidi onoga što jeste, ako ljudi slušaju Stone Sour samo zbog toga, utoliko bolje". Ipak pored toga priznaje da mu preterano uvećanje njegove slave po malo i smeta jer sebe i dalje smatra običnim momkom iz duboke provincije.

U drugom delu intervjua novinari eminetne izdavačke kuće stiču utisak da je Corey Taylor zapravo sušta suprotnost onoga što se o njemu piše u medijima. Diktator i "freak control" samo su neki od epiteta koji mu se često pridaju. međutim oni pred sobom imaju jednu totalno opuštenu osobu koja sa svojim najboljim prijateljem rasterećeno ćaska o raznim temama. Ipak situacija se naglo menja nakon sledećeg  pitanja, odnosno sa pomenom imena Jim Root. Krajnje žovijalna atmosfera počinje da biva drugačija kao i izraz Corey-evog lice kao i boje njegovog glasa, koji postaju hladniji i uzdržaniji.  Očigledno je da rane još uvek nisu dovoljno zarasle pa Corey odbija da o tome govori detaljnije: "On je hteo da ide jednim putem a mi drugim, i to je jednostavno to". Ali potom nastavlja: "To vreme je za mene bilo posebno teško, jer su praktično svi krivicu svalili isključivo na mene. Očigledno je da je naš odnos tokom turneja ( još sa Slipknot-om) postao zategnutiji, ali sam imao osećaj da smo bili u stanju da sve to stavimo sa strane, jer takođe mislim da je to njemu pomoglo da odluči da li je srećan sa ovim što radi, ne samo sa SS već generalno. To je jedan od razloga zbog čega ne želim da o tome detaljnije pričam, iz poštovanja prema njemu i onome što je učinio za ovaj bend. Smatram da je on na nekom sopstvenom putu na kome treba da raščisti neke stvari. Da ja o tome pričam, ne bi bilo pošteno ni prema njemu a ni prema meni."

Odlazak Jim Root-a iz Stone Sour tabora bio je je zapravo drugi potres u Corey-evom svetu. U decembru 2013.godine grupu Slipknot napustio je dugogodišnji član i osnivač, bubnjar Joey Jordison. Kao i u slučaju Root-a, javnom mnjenju nisu davana nikakva objašnjenja. Tako je u samo šest meseci Corey ostao bez dvojice dugogodišnjih prijatelja i članova oba benda, tj najvaćnijih stvari u njegovom životu.  Međutim Corey navodi da u slučaju Jordison on nije bio "agresor".  "Joey takođe prolazi kroz neko svoje ponovno otkrovenje, što je bilo drugačije od onoga čemu je Slipknot u tom trenutku težio. Nažalost, dao bih sve da mogu da vratim vreme i da se to nikada ne dogodi, ali jednostavno se desilo. Ali, nisam ja bio taj koji je doneo odluku o tome  i okinuo obarač. To je bila odluka kolektiva." Corey takođe otkriva da je u nekoliko navrata razgovarao sa Jordison-om nakon toga. Prvi put nakon nagrade Metal Hammer Golden God koju je bubnjar dobio. "On trenutno radi na nekim svojim stvarima a ja na mojim, i to će tako biti do daljneg, dok se stvari ne razreše." Time se i završava ovaj deo intervjua u kome se vidi da je Corey pre svega čovek sa emocijama a ne samo pomahnitala zver koju obično vidimo na bini. Čovek koji je zapravo veoma uzbuđen kada govori o novom albumu svoga benda, što je bila i glavna tema trećeg dela ovog intervjua.

Hydrograd je počeo da zadobija svoj prvobitni oblik još pre godinu i po dana dok je Corey bio na turneji sa Slipknot-om, kada su i nastali prvi tekstovi novih pesama. S obzirom da su članovi benda bili takoreći raštrkani po SAD, rad na demo snimcima potrajao gotovo godinu dana i to na četiri različite sesije. Članovi benda su među sobom slali verzije pesama a rad bi otpočinjali samo na onim za kojim su svi pokazivali momentalnu zainteresovanost. I pored toga što ovakav proces rada zvuči pomalo distancirano ( što zapravo i jeste bio delom), Corey i Josh to ne gledaju na taj način. Nisu kako kažu radili u fabrici već u studiju. "Smejali smo se svakodnevno", dodaje Corey. "Tokom snimanja ovog albuma bilo nam je toliko zabavno i opušteno da smo jednostavno bili toliki "gulanferi" koji se non-stop nešto zezaju. Potpuno je pogrešna ta koncepcija da ako želite da snimite dobar album, da sve mora da bude smrtno ozbiljno, radno  i pod tenzijom. To su jednostavno gluposti. Uživali smo u svakom sekundu rada na ovom albumu tako da smo na kraju bili i pomalo depresivni zbog toga što se sve završilo. I fizički i emotivno smo osećali koliko nam sve nedostaje."

Prva pesma na albumu pod nazivom Taipei Person/Allah Tea, predstavlja definitivo neku vrstu  putokaza kojim ovaj album ide. Onako bombastično i sa nekim Steel Panther metal šarmom, očigledno je da se radi o rock n roll ploči. U prošlosti su Stone Sour mnogo puta bili pogrešno kategorizovani kao metal bend. I pored toga što  su dokazali da umeju da sviraju metal, to jednostavno nije njihov "raison d'etre". "Mi smo od toga uvek odstupali," dodaje Corey. "Mi nikada sebe nismo nazivali metal bendom koji svira rock n roll, već hard rock bendom koji svira prosto sve. Trebalo je negde oko petnaest godina da ljudi to najzad shvate." Upitan na šta tačno misli kada kaže da SS sviraju gotovo sve, a s obzirom da je album dosta žanrovski raznolik, Corey odgovara: "mi zapravo nismo ništa planirali unapred, osim da uradimo najbolje moguće pesme u tom trenutku bez brige kojeg će žanra i stila biti. Pogledajte recimo sa prvog albuma koliko su pesme poput Bother i Get Inside različite." Josh Rand se sa tim slaže i dodaje da je bend zapravo rešio da krene putem kojim su nekada išli recimo Zeppelin ili Beatles, da naprave najbolje moguće pesme u datom trenutku, s tim da su ovu ploču u suštini inspirisali bendovi koji možda nisu bili najveći, ali su imali velike pesme. Corey nastavlja: " Mislim da je to danas kao neka igubljena umetnost. Niko više ne pravi pesme koje imaju velike i pevljive refrene, bombastične i slično. Ljudi su uplašeni toga: evo pesme uz koju stvarno možete da pevate. Mi smo upravo tako zamislili ovaj album. Mislim da takav pristup manjka u današnje vreme jer su 80e i 90e, po meni, bile poslednje decenije kvalitetnog pravljenja pesama."

Ako pogledamo spisak obrada sa njihova dva cover albuma koji su prethodili Hydrograd-u, vidimo odakle od prilike potiče ta njihova inspiracija o kojoj su pričali, jer se na tim albumima mogu naći obrade Alice In Chains, Motley Crue i dr.  "Sve što se tiče ovog albuma je suprotno od onoga što većina očekuje od rock ploča", dodaje Corey i nastavlja: "Ovo je nekako živ album, cool album, nije toliko jebeno ozbiljan. Ovo nije album koji će promeniti svet ili izlečiti rak, jer to nije njegova smisao  - ovo je rock album." (Svaka čast na ovome Corey - prim.prev.). Uzgred i sami novinari koji vode ovaj intervju konstatuju da je u današnje vreme, gde muzičari zalaze u neke svoje najudaljenije nivoe svesti kako bi napravili nešto što će ih spojiti sa veoma izbirljivim fanovima i njihovim čudnim ukusima (u prevodu izmisliti tioplu vodu), ovaj potez Stone Sour-a  izuzetno hrabar a kako kažu i po malo arhaičan.

U poslednjem delu intervjua razgovor se na neki način nastavlja u sličnom pravcu s tim što je akcenat na rock n roll načinu života. Corey Taylor svakako ima svoj ego, kao i svaki muzičar, ali kako kaže uspeva da ga kanališe tamo gde je najpotrebnije a to je sam nastup. Njegovo potamnelo srce koje pumpa adrenalin, viski i sleaze, mu ne dozvoljava da se ponaša drugačije nego kako se to nekada u žargonu govorilo "down and dirty". A on o svemu tome ima veoma zanimljivo mišljenje: "Sve te seronje (misli na muzičare) koji pričaju kako hrane kučiće kad niko ne gleda mi idu na živce. Budite jebene rok zvezde, šta je tu loše? Potom nastavlja: " Ljudi su danas previše kul sami za sebe. Pretenciozni su i ne žele sebi da dozvole da rade nešto što je pre njih već bilo rađeno. Svi ti bendovi koji sebe zovu alternativnim bendovima neka nabiju to sebi u dupe. Gomila kretena! Prevaziđite to, vi ste jebeni rock bend, ponašajte se u skladu sa time! Ja recimo odbijam da me neko oslovljava drugačije od onoga što jesam. Ne možete sebe prozvati rock bendom a onda od jednom reći mi nismo rock bend, nego neka tamo alternativa ili šta znam. Budite rock bend i budite slobodni jer to je ono što dolazi sa tim."

Vrlo interesantan stav ima Corey Taylor o svemu ovome a  autor (prevodilac odnosno presretač) ovog teksta se apsolutno slaže sa njim. Nego, da privedemo ovaj čudni intervju kraju. Na samom kraju Corey govori o tome kako rock n roll lifesyle ima i gore strane, te svakome uzima danak, aludirajući na neke zdravstvene probleme koji sa time dolaze, poput njegove operacije leđa koju je morao da odradi tokom poslednje turneje sa Slipknot. "To je kazna koju svi moramo da platimo kad tad" - dodaje Corey ali i navodi da ga takve stvari nikada neće sprečiti da bude ono što jeste i da radi ono što voli.

To bi ukratko bilo to. Josh Rand koji od prilike nije promenio izraz svog "ledenog" lica ukazuje da vreme za intervju isteklo. Ekipa novinara se sprema za pokret dok vodeći dvojac metal sveta odlazi u suprotnom pravcu. Operacija Hydrograd samo što nije počela, ili možda jeste a da mi toga nismo još svesni. vreme će pokazati! Više o tome pogledajte na linku: Stone Sour - Hydrograd recenzija.


Izvor. Metal Hammer August 2017  Printed Edition
Slike preuzete sa Stone Sour Facebook stranice                                                    

Avgust 2017.godine                                                                                                         Obrada: JP                                                                                                               

Guns N Roses: 30 godina albuma Appetite For Destruction?!

Pošto smo u sred leta i velikih vrućina smatram da čitanje blogova i nije toliko prioritetna stvar u ovom trenutku, plus ako se doda i to da je veliki broj ljudi na odmorima itd. Ipak u svetu rock muzike se stvari nikad ne stišavaju bez obzira koje je godišnje doba. Samim tim ovo leto donelo je pored mnogih novih izdanja i dosta drugih zanimljivih događaja vrednih pomena. Jedan od njih je svakako i jubilej prvog albuma grupe Guns N Roses koji je svetlost dana ugledao tog 21.jula 1987.godine, što će reći da je upravo proslavio svoj 30. rođendan. Najprodavaniji debi album svih vremena koji je inače, za razliku od ove materjalne strane, doveo i do redifinisanja rock muzike u to vreme opšte dekadencije sa kraja 80-ih. Gunse je lansirao u sam vrh svetske scene dajući im tu većnu besmrtnost i slavu, rame uz rame sa najboljima i najvećima pre njih. I dan danas je jedan od najprodavanijih i najslušanijih albuma na digitalnim platformama. Tridesetogodišnji jubilej je stvarno velika stvar za sve fanove širom sveta. Ali da li je i za samu grupu?

Čemu ovakvo pitanje sigurno se pitate. Pre godinu dana sam u tekstovima Guns N Roses: Povratak na velika vrata, i Guns N Roses: The Dirt , analizirao sam tadašnju situaciju oko ponovnog okupljanja ali i naveo neke nedostatke koje sam kao veliki ljubitelj ovog benda priželjkivao, sa nadom da će se u budućnosti u nekom momentu dogoditi. Kako je od tada prošlo više od godinu dana postalo je jasno da se radi o stvarima koje su identično priželjkivali i fanovi širom sveta. Šta se od svega toga obistinilo? Pa gotovo ništa. Kako je krenulo tako se i nastavilo. Koncerti,koncerti i samo  koncerti. Mada reklo bi se, nije to ni malo. Ipak  za svo to vreme Axl, Duff i Slash nisu dali niti jedan jedini intervju na primer. Davao je intervjue samo Richard Fortus ( jedan sam čak i preneo: Richard Fortus Intervju). Od novih pesama ni traga ni glasa. Bilo je nekih nagađanja kada su na internetu osvanule slike Slash-a iz studija. Inače čoveka kome je boravak u studiu na dnevnoj bazi zapravo opis posla ili bolje rečeno deo  njegovog svakodnevnog života. Hoćemo li na svaki njegov ili  njihov odlazak u studio da se nadamo da usvari rade nove pesme ili se jednostavno radi o  nečemu  skroz desetom. Dalje, što se tiče kvalitetnog video snimka, i tu smo takođe  ostali kratkih rukava.  I pored toga što sve snimaju, a to se da videti iz najava i zahvalnica koje objavljuju na društvenim mrežama uoči i nakon koncerata, Gunsi i dalje "ne daju" neki iole kasvetan snimak sa mnogobrojnih nasutpa te  fanovi širom sveta i dalje mogu samo da gledaju  isključivo snimke iz publike. Set lista se od koncerta do koncerta takođe nije menjala i bend je i dalje svirao sve jedno te isto, sa nekim minornim promenama. Pojavljivanje ostalih starih članova takođe je otišlo u domen nemogućeg, nakon što je Steven Adler nakon nekoliko gostovanja izjavio da mu je preteško da prelazi hiljade i hiljade kilometara da bi svirao dve ili čak samo po  jednu pesmu sa bendom. I potpuno je bio u pravu. 

I tako nakon godinu dana dolazimo do trenutka kada Appetite slavi svojih 30.godina. Ogroman i veliki jubilej složićete se. Sa druge strane prava prilika za "iskupljenjem" od strane benda. Svi smo očekivali bar nešto od gore pomenutog. Kada kažem, svi mislim na širu internet zajednicu s obzirom da redovno pratim razne forume, sajtove i Youtube kanale koji se bave isključivo Gunsima, a verujte, ima ih mnogo i raspoloženje tog "javnog mnjenja" je potpuno istovetno sa svime što ste ovde mogli da pročitate. Posebno su očekivanja bila velika uoči ovog bitnog jubileja jer sve one prethodne nade su iz koncerta u koncert polako nestajale. I šta smo na kraju dobili pitate se?

Tokom evropske turneje Gunsi su obznanili da otvaraju svoju radio stanicu na SiriusXM radiju a potom i da su zakazali koncert u čuvenom Apollo teatru u New York-u povodom toga. Prvo razočarenje bilo je oko samog radija kojeg su mogli da slušaju samo ljudi iz Severne Amerike. Sudeći po njihovim pričama to nije bilo ništa spekakularno. Jedne te iste pesme Gunsa i gomila drugih manje više relevantnih bendova je jedino što se moglo čuti od tog programa sa izuzetkom pesme Shadow Of Your Love (stare neizdate GnR numere) i snimaka Nightrain i November Rain sa prošlogodišnjeg Coachella festivala. Ova prva je osvanula na Youtube-u i momentalno izazvala salve oduševljenja kao prva "profi" audio  stvar koja se mogla čuti od trenutka njihovog povratka. Naredna besmislica vezana za ovaj događaj bila je i objava da će na pomenutom koncertu u Apollo teatru moći da prisustvuju samo oni koji su otvorili profile na pomenutom radiju (u prevodu oni koji su platili). Nakon toga se krenulo nekoliko dana sa bilbordima po samom Nju Jorku i hashtag-om #Appettie30th po društvenim mrežama, u stilu onih slika i bilborda uoči 1.aprila 2016.godine kada su odsvirali svoj prvi povratnički koncert. Očekivanja su nakon toga ponovo porasla jer su ljudi normalno, po ko zna koji put očekivali  makar ono čuveno "nešto" od svega toga. Oni najoptimističniji očekivali su naravno da vide Izzy-a i Steven-a, dok su se drugi nadali prvom kvalitetnom video snimku a na kraju krajeva i svirci koja će biti bazirana na slavljeničkom albumu i sporednim hitovima. Onako kako to bendovi inače rade kada nešto slave.  

Na kraju, pretpostavljate i sami, ništa se od svega navedenog nije desilo. Gunsi su odsvirali jednu standardnu set listu, tj koncert koji se ni po čemu ne razlikuje od bilo kog od prethodnih nastupa. Tri sata svirke nije malo da se razumemo. Ipak sam nastup se ni po čemu ne izdvaja od prethodnih pa ni po dužini trajanja, s obzirom da je onaj u Holandiji bio duži. Od pesama sa slavljeničkog albuma svirale su se standardne stvari plus My Michele minus Out Ta Get Me. Obrade su i dalje naravno tu što apsolutno nikome nije jasno, zašto jedan ovako veliki bend sa toliko dobrih pesama iz svoje diskografije svira toliki broj obrada. Bilo je standarnih stvari sa CD i UYI ali kao što rekoh bez i jedne jedine promene. (spisak pesama možete na kraju teksta). Šta više reći osim da su fanovi još jednom ostali razočarani, posebno ako se doda i to da je već dan nakon koncerta postalo jasno da je zapravo to bilo to, što se tiče velikog jubileja i svih tih bilbordova i najava i  najava. 

Ipak moram da priznam da nije sve ni  tako crno. Postoji jedan Youtube kanal pod nazivom Gibbos koji vodi čovek koji je uspeo da na neki način snimi sve to i postavi u vidu audio formata. Hvala mu neizmerno na tome. Zahvaljući njemu po prvi put imamo prilike da čujemo kako taj bend stvarno zvuči jer je snimak visokog kvaliteta. Da ne zaboravim, tu je i Spotify play lista pod nazivom This is: Guns N Roses,  koju su izbacili povodom jubileja ali koju je zapravo mogao da napravi bilo koji korisnik ove digitalne platforme samostalno. Umesto toga su mogli recimo da naprave nekakvo reizdanje albuma plus da dodaju još neke pesme iz tog perioda koje su nisu našle ni na kasnijim oficijelnim izdanjima. Bilo bi i više nego dovoljno a s obzirom da je sam album i dalje u vrhu  po stream-ovima u svetu,a  ne bi im škodilo ni sa finansijske strane. 

Sigurno se sada pitate zašto uopšte sve ovo pišem. Kao što ste do sad mogli da primetite tekstovi na ovom blogu su uglavnom pozitivni i retko kada se nađe neka kritika. Ovog puta dajem sebi za pravo da kritikujem svoj slobodno mogu reći omiljeni bend. Bend zbog kojeg sam i počeo da sviram i da se bavim muzikom, bend koji me je uveo u svet rock muzike između ostalog. Kao i mnogi fanovi širom sveta osećam da je sve to moglo i trebalo da bude mnogo drugačije. Nisu fanovi samo oni koji odu na koncert a  gde dobar deo njih zna po dve tri pesme pored Sweet Child Of Mine. Radi se o milionskoj bazi fanova koji možda nikad neće videti ovu postavu benda uživo iz milion drugih razloga ali upravo za njih jedan CD, DVD ili single znači mnogo, kao i u ostalom ze sve, a ko što rekoh sam bend i njegov menadžment od toga može imati samo koristi i ništa više.  Najnovije informacije kažu da je Sweet Child streamovan čak 250 miliona puta na Spotify-u, ceo Appettie čak 650 miliona puta (4000 godina stramovanja) itd. Zamislite šta bi tek bilo sa nekim novim materjalom....

Na kraju, mogao sam i hteo sam da ovome pišem mnogo drugačije. Da recimo ponovo prođem svoju pozamašnu literaturu koju posedujem o ovom bendu, pronađem i napišem neke najzanimljivije detalje iz perioda kada je ovaj album snimam, o svakoj pesmi po na osob ili šta god. Ovakav jubilej to stvarno zaslužuje ali s obzirom kako su ga oni proslavali, jednostavno nema potrebe. Ako im je draže da sviraju The Seeker umesto jedne You Are Crazy na 30. ej tridesetu godišnjicu najvećeg albuma svih vremena, onda se nema šta dalje reći. Srećan jubilej AFD!

P.S. Ako se u par narednih dana nešto pormeni poslaću menadžmentu benda i Axl Rose-u lično telegram izvinjenja za sve ovde napisano. 

Link za Apollo koncert: Apollo NY 20.07.

Set lista Appolo: It's So Easy, Mr. Brownstone, Chinese Democracy , Welcome to the Jungle, Double Talkin' Jive, Better, Estranged, Live And Let Die, Rocket Queen, You Could Be Mine, Can't Put Your Arms Around a Memory/A New Rose (Duff), This I Love, Civil War, Yesterdays, Coma, Godfather Theme, Sweet Child O' Mine, My Michelle , Whole Lotta Rosie, Wish You Were Here , Layla , November Rain , Black Hole Sun , Knockin On Heaven's Door , Nightrain , Sorry , Patience , The Seeker , Paradise City.

Slike preuzete sa Twitter stranice benda.

Jul 2017.godine                                                                                                                 Autor: JP

Stone Sour - Hydrograd (2017) Recenzija

Vrhunski moderni hard rock u metalnom formatu

Šesti album grupe Stone Sour vrlo zanimljivog naziva Hydrograd, definitivno je jedan od najiščekivanijih albuma ove godine. Drugim rečima ovo jedno od izdanja koje je podiglo najviše prašine u svetu rok muzike. Od svih albuma koji su bili obrađivani na stranicama ovog sajta u tekućoj godini nijedan nije imao ovoliko puno raznih recenzija, intervjua i analiza, što u časopisima a što na internetu. Ono što je sigurno i što prvo pada u oči je to da su generalno mišljenja rock zajednice dosta podeljena. Neki smatraju da je album promašaj dok je sa druge strane nekima ovo najbolje izdanje Stone Sour-a do danas.  To zapravo znači da je Stone Sour i te kako bitna grupa današnje rock/metal scene i da se svaki njihov potez promatra do najsitinijih detalja, što je u svakom slučaju jedna velika privilegija.

Najzaslužniji za uspeh grupe Stone Sour je svakako pevač, frontmen i vođa benda Corey Taylor. On je taj koji pravi "razliku na terenu" i pored činjenice koju svi dobro znamo, a to se naravno odnosi i na njegovu ulogu u mega popularnom Slipknot-u. Ipak, veoma je interesantno kako sam Corey Taylor balansira između ova dva benda pazeći da nikako ne dođe do kolizije. Naravno u svemu tome ima malo elemenata i jednog i drugog ali to je prirodno. Da krenemo sada sa pričom oko samog albuma. 

Pre svega  da bi se album što bolje opisao mora se navesti nekoliko veoma bitnih činjenica. Prva stvar je upoređivanje sa prethodnim albumima kao i sama vremenska distanca između njih. Prethodni albumi House Of Gold & Bones 1 i 2, predstavljali su sasvim suigurno u tom trenutku,  tačku najvećeg dometa ovog benda. Konceptualni pa još i dvostruki album pun raznih eksperimenata, iznedrio je neke od najboljih Stone Sour pesama u njihovoj karijeri. Sami su sebi postavili veoma visoku lestvicu, kao i mnogi drugi bendovi pre njih, koja se u mnogim slučajevima ne preskače tek tako lako. Druga bitna stvar je odlazak gitariste Jim Root-a. I sam sam bio po malo skeptičan šta će biti sa grupom nakon toga. Jeste Josh Rand, koji je inače jedan od osnivača i drugi gitarista u grupi, i dalje tu, ali nekako je upravo Jim Root svojim unikatnim muzičkim stilom davao taj šmek koji Stone Sour poseduju. Kao razlog odlaska navodio je želju da se posveti radu na sledećem izdanju Slikpknot (za one koji ne znaju on je takođe i gitarista ovog benda), a pored toga jedan od glavnih razloga je navodno i sam muzički stil grupe. Po njemu Stone Sour previše teži mejnstrim zvuku i nekim članovima bitan je samo novac. Pa sad, svima je novac bitan, ali daleko da se Stone Sour spušta na neki težak nivo mejnstrima baš zbog toga. Ima mejnstrima naravno, posebno u nekim vrlo popularnim pesmama iz njihove karijere, koje neću sada da nabrajam, ali zar to nije ono zbog čega zapravo svi i volimo Stone Sour? Bend koji ume da ukombinuje teške rock/metal rifove sa blagom radio frendly melodičnošću sa sve fenomenalnim Taylor-ovim vokalnim sposobostima. Razumete o čemu pričam? 

Treća stvar, tačnije rečeno promena,   koja normalno proizilazi iz ove druge je novi gitarsita Christian Matrucci. Imali smo prilike da ga čujemo na EP izdanjima Meanwhile In Burbank i Straight Outta Burbank, koja su nastala u međuvremenu između dva albuma, ali pošto se radilo o obradama, nije se mogao steći potpuni dojam o njemu i njegovom uklapanju u bend. Ovaj album je njegovo vatreno krštenje i smatram da se čovek u potponuosti snašao u vatrenoj stolici u kojoj je nekada sedeo Jim Root. Kasnije u tekstu biće i jasnije zbog čega, a "live" snimci nam samo pokazuju da kada je reč o starim pesmama, nekih velikih promena gotovo i da nema. Četvrta bitna stvar odnosi se na sam proces snimanja albuma. Corey Taylor je naime u više navrata pre izlaska albuma govorio u raznim intervjuima da je od uvek želo da napravi jedan pravi rock n roll album po ugledu na najpoznatije klasike. A šta je to zapravo značilo pojasnio je i basista Johny Chow. Hydrograd je naime sniman na stari "jen,dva, tri" način, sa vrlo malo dosviravanja i dodataka. Album je zbog toga dosta živ i to se vrlo jasno uočava posebno ako se pažljivo preslušava na slušalicama. Dve gitare, bas i vokali sa vrlo malo dodatnih linija. U svakom slučaju nešto što Stone Sour do sada nije radio i što samom albumu daje posebnu draž. Međutim za album se nikako ne može reći da zvuči poput nečega iz recimo osamdesetih ili nekog bilo kog ranijeg perioda kada su se albumi uglavnom snimali na ovaj način. Naprotiv produkcija je kao i uvek do sada vrhunska, moderna i album je jednostavno moćan kao i njegovi prethodnici. Za produkciju i miks je inače bio zadužen Jay Ruston, čovek koji je to isto radio i na prethodnim epskim House Of Gold And Bones albumima.

Što se samog sadržaja tiče, prvo što pada u oči je dužina ploče, na kojoj se nalazi četrnaest pesama plus uvod. Ima ih zapravo još, sudeći po onome što je Corey govorio, pripremljeno je osamnaest pesama, što znači da će one koje nisu uspele da se nađu na albumu tek čuti a japansko izdanje albuma već sadrži jednu pesmu kao bonus, kao i uvek uostalom. Pored toga veoma je zanimljiv i sam naziv izdanja. Po anegdoti koju je Corey ispričao, ideja je njegova i nastala je pre od prilike sedam godina kada se  našao na aerodromu, kako on kaže, u nekoj od zemalja Istočnog bloka. Koja je to zemlja bila nije sasvim sigurno. U jednom intervjuu je Corey pominjao Poljsku ali to teško da može biti jer sudeći po priči, on je žureći na avion u prolazu u jednom momentu zastao,  i na nekom starom ekranu na kome stoje natpisi destinacija video sklop (njemu) čudnih ćiriličnih slova na kojima je pisalo  Hydrograd. Stao je i zapitao se "gde dođavola postoji mesto koje se zove Hydrograd"? Tako je nastala sama ideja. E sad pre bi se moglo reći da se ceo događaj odigrao u Rusiji, Belorusiji ili Ukrajini recimo. Na pamet mi pada recimo Нижњи Новгород, mada gde je tu slovo Y koje se pojavljuje u nazivu albuma. Ko zna šta je zapravo Corey Taylor video. U svakom slučaju bila je ćirilica, a to ne može biti u Poljskoj, dok je samo ime destinacije moralo u svom završetku imati reč "град".  Priznaćete vrlo zanimljiva anegdota.

Dakle šesti album grupe Stone Sour otvara uvodna numera YSIF koja  predstavlja dvominutni ambijentalni rif koji nema neku posebnu vrednost sem da pravi skladan uvod za ono što sledi a verovatno će dobar biti i za otvaranje narednih koncerata, to je sasvim sigurno. Prva prava pesma je naredna Taipei Person/Allah Tea koja moram priznati ima vrlo čudan naziv i nije jedina takva. Ima na ovom albumu nekoliko stvari sa vrlo zanimljivim i po malo čudnim naslovima. Prvo što se izdvaja je klasičan Stone Sour rif kao sa nekih prethodnih radova. Inače pesma je duža od proseka i po svojoj konstrukciji pruža dosta različitih deonica, kako po strukturi tako i po dimanici. Refren je veoma melodičan a to je ono što krasi svaku dobru Stone Sour rokačinu uz naravno neizostavno Corey-evom urlanje u poslednjem delu pesme. Martucci i Josh Rand se dobro nadovezuju što rifovski što u solaži dok Johny Chow i fenomenalni Roy Mayorga prosto "biju u mozak" svojom ritam sekcijom. Idejno o čemu pesma govori je kako kaže Corey Taylor, njegov lični balans između prošlosti i onoga što sledi u budućnosti i neprestanoj brobi sa svim suprotnostima koje život donosi. Sledeća Knievel Has Landed je još jedna metalizirana hard rock cepačina unikatnog Stone Sour stila koja govori o Corey-evom privatnom životu. Uvodna bas deonica i gitarsko rifovanje na početku daju pesmi ekstremno jak heavy naboj. Zapravo pesma prati formulu: heavy rifovanje, rasturajući bubnjevi, agresivno-melodično pevanje i drske solaže. Četvrta po redu pesma Hydrograd je više u hard rock stilu ali sa primesom nekih po malo mračnijih "lead" deonica što možemo pripisati Martucci-u kao nečemu novom što on donosi bendu.  Pesma je zapravo veoma precizno rađena jer ima dosta dobru progresiju, jasno se vidi pristup i trud, iz čega proizilazi skladna celina. U svakom slučaju odlična stvar i jedan pravi metalizirani hard rock komad za uživanje.  Sledeća je stvar Song #3. E tu smo! Idemo na taj takozvani mejnstrim teren i upravo je to ono što mnogi zameraju ovoj grupi. Pesma je zapravo još jedna iz edicije Trough The Glass, Say You'll Ever Haunt Me i dr. Progresija od četri akorda i radio frendly melodičnost: Da,  to je to što ova stvar sadrži u sebi. Ali, ali! To je jebeni Stone Sour i to je jednostavno Corey Taylor! Ako neko ume da ukombinuje žestok metal, agresivno pevanje i melodičnost to je onda on, i da  još plus doda i tu notu senzibilnosti koju ova pesma ima, a da sve bude u modernom hard rock maniru. Svu lepotu i raskoš njegovog vokala možemo čuti baš u ovoj numeru. Jeste definitivno mnogo blaža od prethodnih ali pesma je jednostavno odlična i već je postala univerzalni hit. Mora se takođe pomenuti Martucci-ev izvrsni melodični solo koji samoj pesmi daje neki još viši, do sada neviđeni nivo. Definitivno je ova stvar jedan od ključnih dokaza da se ovaj momak i više nego dobro uklopio u Stone Sour i već na svojoj prvoj ploči dao nešto novo bendu i zazidao svoju poziciju novog gitariste. Što se teksta tiče radi se o ljubavnoj pesmi a zašto nosi ovakav naziv kakav nosi objasnio je Corey Taylor. Postoje dve vrste ljubavnih pesama po nejmu; patetične ljubavne pesme i mačo ljubavne pesme, a ovo je zapravo treća vrsta, negde između. Poslušajte pažljivo reči. Svaka čast Corey! Pesma se inače pojavila kao drugi single.

Naredna numera je prva koju smo imali prilike da čujemo kao prvu uopšte sa ovog albuma jer se najranije pojavila kao single.  Naravno radi se o pesmi Fabuless koja je u muzičkom smislu jedna prava, onako suva rock metal cepačina koja ponovo sadrži sve ono najbolje što Stone Sour pruža plus malo Slipknot-ovskog urlanja u "mutherfucker" stilu sa jasno izraženim gnevom koji se u ovoj pesmi oseća. Suvo i brutalno, a opet u refrenima jako melodično, moćno i stonsaurovski prepoznatljivo. Zanimljivo je i to da su za tekst pesme pozajmljene i dve linije od legendarnih Zeppelina i Stonesa koje se prefektno uklapaju u celinu. Sa druge strane interesantna je poruka koju Corey šalje ovom pesmom a ona je upućena svim rijaliti nadri uspešnim ličnostima koje svakodnevno srećemo u današnje vreme. TV show "selebriti" koji su poznati samo zbog toga što su poznati i što imaju puno pratioca na društvenim mrežama. Ne pada mi na pamet da njihova imena ispisujem na ovom sajtu jer svi znate o kojim spodobama se radi. E baš je neko trebao da napiše pesmu na tu temu. Hvala Corey-u na tome. Jedna od vrhunski dobrih pesama iz Stone Sour opusa! Nakon nje sledi The Witness Tree, inače sedma po redu, koja donosi blagu promenu u jednom veoma melodičnom maniru. Dosta se razlikuje od prethodnih rokačina. Prijatna i slušljiva sa zanimljivoom kombinacijom mračnih gitarskih deonica i Corey-evog fantastičnog vokala i još jednim odlično uklopljenim tekstom. Iako nije rokačina u pravom smislu reči, jedna je od boljih numera na ovom izdanju.  Melodičnost definitivno preuzima glavnu reč u ovom delu albuma sudeći i po sledećoj pesmi čiji naslov glasi: Rose Red Violent Blue (This Song Is A Dumb & So Am I). Uh da,  to je jedna od onih sa čudnim nazivima a u ovom slučaju i sa predugačkim. Pesma je dosta ironična po svom karakteru i to u nekom indie fazonu bar što se početnog rifa tiče. Kasnije možemo čuti i klasične Stone Sour elemente gde se solo deonica izdvaja kao možda najbolji deo pesme. Generalno slabija numera od ostalih. Nakon nje kreće i Thank God It Is Over koja je furioznija nego prethodne dve numere i još jednom pokazuje izvrsno muziciranje celog benda kao i  same Corey-eve vokalne mogućnosti. On je definitivno jedan od onih pevača koji nikada ne mogu da vam dosade dok ih slušate, ma kako pevao i šta god pevao. Što se solaže tiče pomislio sam da je Slash gostovao na ovoj pesmi a da to nisu hteli da napišu u bukletu. U suštini nije samo to već cela pesma nekako ima taj prizvuk 80ih, dobro možda po malo, a i opet je tu i  ta neodoljiva melodičnost. Solidno dobra hard rock  numera u svakom slučaju.

Sledeća pema St. Marie predstavlja još jednu tačku na ovom albumu koja izaziva dijametralno različite reakcije, od toga da je pesma odlična do onog drugog kraja gde pljuvačne žlezde počinju da rade ubrzanije. Definitivno se radi o nečemu što Stone Sour do sada nije imao u svom muzičkom opusu. U pitanju je balada i to u nekom, može se reći blagom country stilu sa sve "steel" gitarom i dosta senzitivnim prizvukom. Ko što rekoh oko ove pesme nastaje najveća pljuvačina ali ja moram da priznam da se radi o jednoj vrlo prijatnoj pesmi za slušanje. Možda i treba posle teškog rifovanja napraviti mali odmor, ko zna. Na jedanaestom mestu, gde bi se inače većina albuma verovatno završila, nalazimo pesmu pod nazivom Mercy koja počinje vrlo zanimljivim i  veoma zaraznim gitarskim deonicama koje se kasnije ponavljaju i u refrenima te kao takve zajedno sa Corey-evim vokalima čine skladnu celinu i to jednu od onih koje se kasnije teško izbacuju iz glave. Rađena u duhu isprobane SS formule, svakako spada u red boljih na albumu. Što se tematike tiče, pesma je skroz autobiografska i predstavlja najdublji trenutak otvaranja samog Corey Taylor-a. Imao je on svojih problema tokom života, čak je to išlo dotle da se jednom trenutku svog života našao polumrtav u nekakvom kontejneru, bačen i ostavljen od svojih tadašnjih prijatelja. Ova pesma govori upravo o tom delu njegovog života.

Poslednji deo albuma čini četiri pesama koje nas vraćaju na samu srž Stone Sour-a, tačnije rečeno na njihovu heavy terotoriju, izuzev poslednje numere. Josh Rand i Christian Martucci pucaju iz svog raspoloživog heavy oružja. Dualne solaže u pesmi Whiplash Pants se nižu jedna za drugom dok Johny Chow i Roy Mayorga "biju kao ludi", što inače čine tokom cele ove ploče. Corey Taylor je ponovo u svom agresivnom elementu te se za ovu pesmu slobodno može reći da ima malo i Slipknot-ovskog u sebi, što eto dokazuje da bend nije odustao od ovakave svirke, a što je inače bio jedan od razloga razlaska sa bivšim gitaristom. Inače još jedna pesma iz edicije čudnih naziva. Naredna Friday Knights je u istom maniru mada je nešto iskombinovanija što se tiče tempa. Pretposlednja Somebody Stole Me Eyes je sigurno najžešća i najbrža pesma na albumu, prava heavy/thrash tutnjava od početka do kraja.  Eto upravo na ovom primeru se primećuje ta raznolikost koju Stone Sour poseduje, kao i način na koji kombinuje elemente agresivnosti i melodičnosti, što na kraju daje besprekorno dobar proizvod.  Tako dolazimo i do poslednje numere, koja je inače omiljena gitaristi Josh Rand-u. Pesma je najduža na albumu i u prvim uvodnim notama daje neku vrlo zanimljivu atmosferičnost koja obiluje mračnim i možda po malo melanholičnim deonicama. U svakom slučaju pesma se vrlo dobro uklapa u celinu, posle nekoliko teških metal komada, polako smiruje situaciju i vodi ka kraju ovog masivnog izdanja.

Baš tako. Hydrograd je u svakom smislu reči msivno izdanje. Izgleda da Stone Sour baš uživaju da prave takve albume pošto im ovo nije prvi put. Da li je Hydrograd njihovo najbolje izdanje do sada, teško je i nezahvalno dati brz i lak odgovor. Ako uzmemo sve gore navedene faktore u obzir: breme prethodnog albuma, promenu gitariste i  način snimanja, ne vidim razlog zašto bi Hydrograd iko okarakterisao kao promašaj. Album ima sve potrebne elemente za dobru Stone Sour ploču. Svakako da ima svojih jačih i slabijih strana, ali ko ih nema u današnje vreme. Možda eto, da je bio malo kraći, možda bi tada delovao kao neka skladnija celina po uzoru na prethodne albume. Ipak moram nešto da primetim. Prethodni epski albumi Stone Sour-a jesu imali neke fenomenalne i epske trenutke kao Absolute Zero/Gone Sovereign ili Do Me A Favor, Uncanny Valley, ali ja lično i dan danas neke pesme preskočim kada preslušavam ova izdanja. To je potpuno normalno jer su prethodni albumi bili i dosta ekperimentalniji. Hydrograd sa druge strane treba posmatrati kao jednu svojevrsnu plejlistu na kojoj se mogu naći klasične moderne hard rock numere, tu i tamo neki povratak ka "old school" zvuku, zatim tu su i teški metalni komadi, melodične rock numere i još mnogo mnogo toga. Mislim da je ovo jedan od onih albuma koji postaje sve bolji i bolji što se više preslušava. Dakle ne odustaje na prvu loptu, bila bi jedna od preporuka. Uostalom kako uopšte nešto može biti loše kada je Corey Taylor u pitanju? A da, da ne zaboravim. U javnosti se vrti i neka bizarno smešna priča oko odnosa Stone Sour-a i Nickelback-a. Iako nisam jedan od onih koji pljuju Nickelback, pošto smatram da su u karijeri imali dosta dobrih pesama, moram da kažem da je svako upoređivanje ta dva benda i njihovih albuma koji su eto izašli baš u isto vreme, totalno suvišna. Slušao sam taj novi album Nickelback-a i on se sigurno neće naći na stranicama ovog bloga. Hydrograd sa druge strane odmah  ide u red top rock/metal albuma godine, bar što se ovog sajta tiče.

Stone Sour official Fb page

StoneSour.com

Jul 2017.godine 

Autor: JP

Inglorious - II recenzija (2017)

Drugi po redu album najvećih nada britanske hard rock scene

Da li ste se ikada zapitali kako bi Deep Purple, Led Zeppelin i recimo Whitesnake i  Bad Company

zvučali danas a da su mlađi jedno 30 godina i da u 2017.godini izdaju recimo svoj drugi album? Pa, poslušajte novi album grupe Inglorius - II (broj dva) i dobićete odgovor. Klasični hard rok rifovi, zapaljive solaže, visoko frekventni vokali u stilu pomenutih bendova, a sve to upakovano novom i svežom energijom unikatnog britanskog stila. 

Ko su ustvari Inglorius? Bend se pojavljuje tek 2014.godine pa je verovatno zbog toga manje poznat domaćoj publici, i pored činjenice da važi za najpersperktivniji britanski hard rock bend u poslednje vreme. Za probijanje grupe bila je zaslužna  u velikoj meri i radio stanica Planet Rock koja je promovisala ovu grupu na samim njenim počecima.  Osnivač grupe, inače pevač Nathan James poznat je po pređašnjim radovima sa Trans Siberian Orchestra, a pored toga nasstupao je i kao pevač benda koji je predvodio nekadašnji gitarista benda Scorpions,  Uli Jon Roth.  Imao je i jedan mali izlet u jednom rijaliti šou programu međutim ono što su mnogi primetili, sam Nathan kao i prvobitna postava benda Inglorius, izazvali su pažnju javnosti svojim live session nastupima koje su emitovali preko Youtube-a, na kojima su izvodili hitove poput recimo Fool For Your Loving, Burn i dr. Tada je bilo jasno da se radi o jednom izuzetno talentovanom pevaču. Bend se od tada dosta menjao. Gitarista Drew Lowe je i danas u bendu zajedno sa šveđaninom Andreass Eriksson-om koji je u bend došao pred snimanje albuma prvenca iz 2016.godine. Ritam sekciju čine bubnjar Paul Beaver i basista Colin Perkinson, koji su u bendu od samog početka. 

Dakle u maju ove godine Inglorius iznbacuju svoj drugi album po redu, nazvan po istom principu kao i prvi, rimskim brojem dva. Album otvara numera I Don't Need Your Loving, koju krasi Eriksson-ov melodični uvod koji kasnije prerasta u chunky hard rock rif u stilu bilo kog od već pomenutih bendova iz prvog dela priče. Nathan James dominira svojim perfektno visokim i čistim vokalima sa posebnim akcentom na refrenima. Nakon nje sledi Taking The Blame koja počinje još jednim klasičnim hard rock rifom. Ove dve početne pesme pružaju toliko direktnosti i  one stare iskrene  hard rock energije, koja s danas retko može čuti. Treća po redu stvar je Tell Me Why koja neodoljivo podseća na neke radove grupe Bad Company. Pesma poseduje sjajan gruv, jasne rokerske rifove kao i još jednu superiornu Nathan-ovu interpretaciju. Na četvrtom mestu nalazi se numera Read All About It koja je nekog vrlo moćnog cepelinovskog kova. Ovu pesma mogla se čuti i kao single i jedna je od boljih na albumu svakako. Eriksson-ov solo jedna od stvari koja se dodatno ističe uz naravno još jedan fenomenalan pravi iskreni hard rock rif iz palete ovog gitarskog dvojca  Naredna pesma Change Is Coming u početnim tonovima najavljuje neku moguću blagu promenu. U prvom trenutku se čini da će to biti balada, ali iapk ne. Radi se o još jednoj rokačini vrhunskog kvaliteta. Ipak, pomenuta promena dolazi u pesmi koja sledi potom, i to  pod nazivom Making Me Pay.  Aj sad iskreno, kada ste poslednji put čuli ovakav rif? Svaka čast Eriksson-u i Lowe-u, ko god da je ovo smislio. U ovom gitarskom rifu vrši se sublimacija svega onog najboljeg što je rock sedamdesetih ostavio svima nama u nasleđe. Pesma je sama po sebi u nešto blažem maniru nego prethodne, onako prava jedna bluzersko-rokerska stvar. Pored rifa valja pomenuti i Nathan James-ovo pevanje. Ovaj momak stvarno ima to "nešto" u sebi. Magao bi ladno da menja bilo kojeg pevača velikih bendova sa liste pomenutih a da se to praktično i ne oseti. U svakom slučaju, po mišljenju autora teksta ovo je najbolja pesma na albumu. I ne samo na albumu, već najbolji hard rock rif u poslednje vreme. Usuđujem se da ga stavim rame uz rame sa recimo Mistreated. Vreme će pokazati da li sam u pravu ili ne. Hell Or High Water je sledeća pesma na albumu koja po svom nazivu, zvuku i tekstu jednostavno predstavlja pravi purple-snake-ranbow melting pot. Na osmom mestu nalazimo numeru No Good For You koju krasi još jedan klasično dobar rif dok se u refrenima provlači neki, moglo bi se reći Europe stil, tako nekako.

Do kraja albuma ostaje još nekoliko pesama. Prvo tu je I Got A Feeling a potom i Black Magic. Nema se šta mnogo reći o njima. Standardne hard rock pesme koje se uklapaju u celokupnu sliku a sa druge strane ne bi se mnogo toga propustilo i da ih kojim slučajem nema. Nešto malo drugačije može se čuti u pesmi Faraway koju možemo okarakterisati kao prvu stvar baladnog tipa gde dominira Nathan-ov vokal u punoj snazi. Moram da priznam da pesma nije iz edicije "bljutavih balada" jer ima to nešto mračno i moćno u sebi što joj daje poseban karakter. Jako dobra stvar u svakom slučaju koja nas vodi i do poslednje numere na ovom izdanju koja nosi naziv High Class Woman.  Izuzetno melodična i po strukturi nekako "upbeat", pesma nas vraća na osećaj sa numera sa početka albuma. Mogla je lako da se nađe u tom delu ali ništa joj ne fali i ovde gde u potpunosti zatvara ovu odlično hard rock putovanje.

Sve u svemu, nakon preslušavanja albuma slušaocu ostaje onaj opori i goriki ukus klasičnog hard rock-a (bar se nadam). To je ono kada u moru dobrih rifovia, solaža, visokih i vrištućih vokala i tvrde ritam sekcije osećate tu moć koju ovaj muzički pravac sa sobom nosi, ili je nekada nosio. Klasično, tvrdo a pri tom raznovrsno. Tim bi se rečima mogao opisati ovaj album. Sa druge strane možda se mnogima i neće dopasti, upravo zbog te hard rock forme. Takođe više je nego očigledno od kojih bendova ovi momci dobijaju svoju inspiraciju, i tu može a i ne mora da ima ničeg lošeg. Klasični hard rock je možda "demode" u današnje vreme, glasi teza koja je veoma prisutna dana, mada moglo bi o tome dosta da se diskutuje. Kako god,  Inglorious svoju svirku definitivno rade sa nekom novom energijom i u nekom novom ruhu, koju ova muzika dinosaurusa od pre sada već četrdesetak godina možda ne poznaje. Sa druge strane, kada smo zadnji put čuli nešto stvarno dobro od recimo Deep Purple? Imaju oni novi album koji je izašao ove godine, ali ću se ja u svakom slučaju pre opredeliti za Inglorius nego za njihov Infinite (kako se inače album zove). Jednostavno ovi mladi momci kombinuju ono najbolje što su Purple i društvo nekad radili, i to zapravo rade majstorski pa nije ni čudo što u Britaniji važe za jedan od najperspektivnijih mladih hard rock sastava u ovom trenutku. Ljubitelji dobrog, iskonskog hard rock-a, ovaj vam album od srca preporučujem!

Jul.2017                                                                                                                              Autor: JP

   

                       

Intervju: M. Shadows - Avenged Sevenfold - (Revolver Magazin)

M. Shadows - pevač i frontmen grupe Avenged Sevenfold

Krajem oktobra prošle godine Avenged Sevenfold su izbacili svoj sedmi studijski album The Stage. Sam album je po mnogo čemu okarakterisan kao nesvakidašnji i izazvao je različite reakcije brojnih fanova. Za razliku od prethodnih izdanja ovog benda, The Stage se u pravom smislu reči može nazvati eksperimentom. Umesto do sada ustaljenih klasičnih rock/metal gruvačkih pesama, bend se odlučio da po prvi put uradi jedan duboki konceptualni album i to na temu evolucije i veštačke inteligencije, odnosno kako sve to utiče na razvoj današnjeg društva!? Nešto što stvarno do sada nismo videli a ni očekivali od grupe Avenged Sevenfold. Druga bitna karakteristika ovog izdanja odnosi se na pitanje samog izdavaštva, narodski rečeno izbacivanja u javnost., kojeg zapravo nije ni bilo već je album preko noći, u vidu iznenađenja, postao dostupan. Ima tu još zaninljivih stvari koje prate ovaj album, poput pesama koje u sebi sadrže različite orkestarske istrumente, što je takođe novina, kao i dužina samih pesama. Tu se pre svega izdvaja numera Exist u trajanju od skoro 16 (šesnaest) minuta itd. Kako sam nedavno došao u posed martovskog izdanja poznatog američkog muzičkog magazina Revolver, a pri tom nisam uradio recenziju ovog izdanja, rešio sam da vam ovim putem prenesem ekskluzivni intervju koji M. Shadows, pevač i frontmen grupe, dao za istoimeni muzički list.  Izutetno zanimljiv intervju koji otkriva i neke prljave tajne sveta muzičke industrije.

R: Mnoge pop/rock zvezde poput recimo Beyonce ili Radiohead su već pravili albume iznenađenja, međutim Avenged Sevenfold je jedan od prvih metal bendova koji je pokušao da uradi nešto slično. Kako ste se odlučili da ovaj album izdate na taj način?

MS: Ja zapravo mislim da se sve svelo na pauzu koju smo imali, oko dve i po godine od prošlog albuma. E sad, ne bih da omalovažavam druge bendove, jer stvarno uživam u trenucima kada neki bend objavi da radi na novom albumu, ali kada nakon toga krene jedan teaser, drugi teaser, treći, četvrti, pa onda krenu singlovi jedan za drugim, i sve to pre izlaska albuma, e to je ono što mi stvarno nismo želeli da radimo. Nismo želeli da uđemo u studio i da onda odatle postavljamo slike na Instagramu. Šta to zapravo znači uopšte i šta nam uopšte donosi? Ljudi uglavnom krenu da se "lože" i da pišu komentare poput: "vidi kakve gitare koriste za snimanje, mora je trash album u pitanju" i slično. Onda to sve završi u štampi i cela stvar bude mnogo naduvanija nego što jeste.

Na kraju smo zbog toga i odlučili: "zašto jednostavno ne bi smo ovaj album izbacili kao iznenađenje". Tako nam je bilo mnogo zanimljivije: imali ste pet momaka koju zapravo stvarno ushićeni zbog izdavanja sopstvenog albuma, i koji su mogli u tome da uživaju za razliku od onoga kako to obično biva a to je potpuna posvećenost promociji i štampi i svemu što ide uz to. Nije da nismo želeli da radimo svoj posao,a tu spada i odgovaranje na bezbroj pitanja o albumu poput: "pa da li je brz, da li je heavy, da li je melodičan, pa da li vrištiš u pesmama i slično", i to od ljudi koji album naravno još uvek nisu ni čuli. Izgledalo je mnogo lakše i realističnije da prvo ljude pustimo da čuju album i stvore mišljenje o njemu pa da onda razgovaramo.


R: Ovo je vaš prvi album u izdanju Capitol Records-a. Kako ste ih ubedili da izdaju album kao iznenađenje?

MS: Mi smo album snimili bez ikakvog dogovora sa bilo kojom izdavačkom kućom; sami smo finansirali snimanje albuma  i bilo kakva ponuda izdavačkih kuća, koja ne bi bila po nađoj meri, bila bi odbijena i onda bi u tom slučaju album bio izdat samostalno. Mi smo u Capitol Records ušli bukvalno sa uzdignutim glavama, nekako drsko, a ne kao neki smušeni bend koji moli da album bude izdat. Nakon prvobitnog šoka, činilo mi se da su se na kraju svi složili sa tim. "Hvala za potpis,evo albuma - ali mi želimo da ga izdamo nasumično."

Ipak mi nismo ni bili sigurni da li je metal zajednica uopšte spremna za tako nešto. Metal zajednica, odnosno publika je kao i njihove crne majice sa kosturskim glavama, oni idu na koncerte i doživljavaju muziku na određeni način. Ali mi ne želimo da budemo kategorizovani na taj način. Tako da smo sve to objasnili izdavačkoj kući što su oni na kraju i razumeli.


R: Vi ste izdavanje albuma odredili baš u trenutku kada ste emitovali vaš nastup na vrhu Capitol zgrade u Holivudu, koji je bio u formatu 3D/360 stepeni.  Jeste li uopšte bili zabrinuti oko toga da je album mogao da "procuri" i pre toga?

MS: Mi smo u potpunosti razumeli da, ukoliko se album nađe u prodavnicama pre tog nastupa, da će sigurno procuriti na internetu. Ja sam zato rekao izdavačima: "Uz svo dužno poštovanje ne zanima me ako album procuri. Pa šta ako 10.000 skine album pre datuma izdavanja. Dok god se ljudima sviđa muzika, i "udarac" bude uspešan (u smislu da je fora uspela), to je ok.." Ako procuri, nije kraj sveta. Ako neki lik stavi album na besplatan download na internetu, to je jednostavno posledica vemena u kome živimo, i buniti se protiv toga neće vas odvesti nikuda. Tako da je Capitol uradio odlično stvar, držeći u tajnosti distribuciju albuma ka samim prodavnicama, što je bio veliki poduhvat za njih.


R: Album je ipak procureo, nedugo pre izlaska, da li je to tačno?

 MS: Da, procureo je jedan dan pre izlaska. Mi smo ustvari očekivali da on procuri u nedelju, a procureo je u sredu, dan pre pomenutog nastupa, tako da to i nije bilo toliko strašno. Ko zna da li su ti ljudi na kraju i stvarno kupili album, ko zna...


R: Sve u svemu, da li je iznenađenje koje ste zacrtali  uspelo?

 MS: Ja mislim da je bilo strava. Mislim da je bilo baš zabavno i da su ljudi koji su album nabavili, tj koji su pokazali anagažovanje u tom pogledu, na kraju bili stvarno zahvalni. Da bilo je odlično!


R: Kakve su bile reakcije vaših fanova?

MS: Zapravo su bile veoma čudne. Mnogi su bili u fazonu: "Jel to uopšte prava ploča? Kako da mi to nismo čuli? Ako nisu objavili da snimaju nešto. to onda znači da ništa ne valja, i slično".  Ja mislim da smo oko toga mi bili malo zaslepljeni - ako radite nešto novo i nesvakidašnje, ljudi će misliti da zapravo "nešto smerate", ili da nešto krijete. Smatram da u našoj muzici postoje mnoge takve barijere, na koje bendovi nailaze u svojim karijerama. Kada Radiohead uradi tako nešto, onda oko toga ne postoji takav zazor. U našoj muzici i  na sceni uopšte, takve stvari se stalno događaju.


R: Da li misliš da će neki bendovi u budućnosti uraditi nešto slično kao vi sada, i da li vi planirate da ponovo radite ovako nešto, sa ovakvim istim pristupom?

MS: Ne znam da li ćemo koristi opet ovakav pristup, ali siguran sam da ćemo uraditi nešto potpuno novo i interesantnije. Ne znam ni da li će drugi bendovi "kopirati" nas u tom pogledu; ne bih da se žalim, jer ovo stvarno nije bitna stvar u mom životu, ali moram da kažem da su mnogi metal mediji pokušali da ospore i istupe celu stvar oko našeg albuma, posebno mediji u Velikoj Britaniji. Mi smo zapravo nailazili na neke magazine tamo koji su nam govorili da uopšte ne žele da rade sa nama - zbog kako kažu, flagrantnog nepoštovanja štampanih izdanja, tj zato šro im nismo na vreme dali materijal kako bi oni mogli da štampaju svoje naslovne stranice i pišu recenzije. Nailazili smo na ljude sa radija koji su nam govorili da oni ne žele da puštaju naše pesme jer nisu bili upoznati sa onim što smo radili.

To su sve ljudi koji glume da su na vašoj strani, a ustvari se ponašaju kao "filteri" koji vas guraju nazad kada pokušate da uradite nešto novo i drugačije. Ja to razumem, ali mi kao umetnici ne želimo da se upravljamo prema njima, i da radimo u smislu onoga što je najbolje za njih. To je upravo ono što ljudi očekuju od umetnika. Da budu umetnici i  stvaraju svoju muziku i rade ono što žele. Ali ako neko očekuje suprotno, onda to u mnogome otežava stvari. Ipak, koliko god da je ovaj bend veliki, na nas to neće mnogo uticati. Prodaja karata za nadolazeću evropsku turneju to i dokazuje. Ali, na kraju, moram reći da mi je žao drugih bendova koje ovo isto može zadesiti, i na kraju neke od njih i slomiti.

R: Kad smo već kod koncerata, vi ste pomenuli da će te u buduće raditi sa kompanijom Cirque de Soleil, koja je poznata po glamuroznoj teatarskoj produkciji. Kako će vaša bina izgledati na nadolazećoj turneji?

MS: Biće to jedan pravi pyro-heavy show u stilu 80ih od strane Avenged Sevenfold-a, sa potpuno novim vajbom. Idemo ka jednom pravom "svemirskom" putovanju koje će dočarati ono što prati album The Stage, i ako ćemo naravno svirati i stare pesme. Želimo da sve ispadne kako treba i da to budu jedni kohezivni nastupi koji povezuju sve te pesme koje iz prošlosti sa ovim danas.


R: Dakle to neće biti nešto tipa Avenged Sevenfold vs Džinovski roboti, ili nešto slično?

MS: Ne naravno. (smeh) Ja to vidim kao na primer, ako ste ikada bili u Hajden planterijumu u Nju Jorku, gde vas Nil DeGrajs Tajson vodi duboko u svemir dok vi sedite u nekoj stolici. Mi smo to videli i upravo tako nešto i poželeli. Da ljude odvedemo na ta dva sata u naš svet, to bi bilo po pilično kul.


R: Kad smo već kod toga, da li ste partijali sa Tajsonom do sada?

MS: Ne nismo partijali sa Nilom, ali ako on to bude radio, mi ćemo svakako biti tu. U fazonu smo da ga ne uznemiravamo oko toga trenutno. Znam da dobija mnogo tvitova oko toga da nešto uradi sa pesmom. To i ne bi bilo loše da se on pojavi na nekom našem nastupu i odradi neku pesmu sa nama. Ima tu dosta mogućnosti.


R:  Neki tekstovi pesama sa novog albuma se bave veštačkom intelignencijom. Da li ste razlimšljali šta veštačka inteligencija može značiti u budućnosti u muzici?

MS: Oh čoveče, nisam razmišljao o tome. Rekao bih da je to deo pitanja, "zašto su svi ljudi različit"? Mi smo ti koji stvaramo simfonije, umetnost, stvari koje naši preci nisu radili. Mi imamo to što se zove svest, i sav taj kreativni poriv u nama koji nas čini posebnim. Moramo se zapitati, ako zapravo dođemo do stadijuma gde veštačka inteligencija stvara muziku, da li će to uticati na ljude? Da li će to stvarati prefektne note i perfektne pesme?


R: Pa muzičari se uglavnom žale kako ne mogu da dosledno prenesu ono što se nalazi u njihovim glavama. Da li je v.i. kreativno sredstvo u tom pogledu?

MS: Da to je stvarno interesantna ideja. Ima toliko stvari koje se čoveku motaju po mozgu i da li ova stvar može biti most koji će sve to puštati napolje? Ne vidim ništa loše u tome. Samo zavisi koliko tehnologije će biti potrebno za tako nešto. Ljudi uglavnom koriste tehnologiju za neke druge stvari nego za muziku. Kreativnost je nadam se poslednja stvar na listi ludih naučnika! :) (smeh)



 Izvor: Revolver Magazine March 2017.                                           Prevod i obrada: JP