Sixx A.M. - Prayers for the Blessed Vol.2 (2016) Recenzija

Kao što su i najavili još tokom 2015.godine, Sixx A.M. su i ispunili izdavanjem svog ukupno petog, odnosno drugog albuma u tekućoj godini. Nakon prvog dela Prayers for the Damned Vol. 1 koji je izašao u aprilu 2016.godine, ovoga puta "siksovci" isporučuju i  brata blizanca pod nazivom Prayers for the Blessed Vol. 2. Album je izašao 18.novembra, a ko  je od pomenuta dva brata zapravo  zao a ko dobar, moraćete da procenite  sami. U tome na neki način i leži cela poenta ovog kompleksnog izdanja. Pozadinu cele priče, ovoga puta nema potrebe detaljnije  pominjati, jer je uglavnom sve rečeno u prethodnom tekstu Sixx A.M. - Prayers for the Damned Vol 1.. Stoga krenimo odmah na sam album.

Prayers for the Blassed Vol 2. predstavlja, dakle,  drugi deo jedne celine, odnosno najavljenog duplog albuma. Zašto smo se odlučili da stvari tako nazovemo? Jednostavno na prvo "slušanje", pri prvim uvodnim taktovima, postaje jasno da se radi o nastavku jedne celine. I sami članovi benda su u bezbrojnim intervjuima pominjali da su pesme nastale u potpuno istom stvaralačkom periodu i da su produkt istog, bolje rečeno jedinstvenog stvaralačkog nadahnuća. Da li je bila stvar menadžmenta da se materijal podeli na dva dela i lansira u različitim vremenskim intervalima, nije uostalom toliko ni bitno. Međutim po reakcijama moglo bi se reći da je eksperiment uspeo. Izdavati dupli album od jednom u današnje vreme kompjuterizacije može predstavljati veliki rizik. To potvrđuje i izjava pevača grupe James Michael-a za muzički sajt Blabbermouth: "Nismo želeli da čekamo previše sa izdavanjem drugog albuma jer su oni svakako povezani, a sa druge strane nismo hteli na da ih izbacimo u isto vreme jer bi to već bilo previše muzike da se apsorbuje od jednom."(1)

Prva pesma nazvana Barbarians (Prayers for the Blessed) nastavlja tačno tamo gde se završio Vol 1. mantričnim ponavljanjem stihova We Will Not Be Damned iza kojih sledi odlična rokersko-himnična uvodna numera. Poruka iz prvog dela je uspešno prenesena. Dobrodošli na drugu stranu stvarnosti. Odmah nakon toga sledi numera We Will Not Go Quetly, koju smo imali prilike da čujemo i kao singl. Prava pravcata rokačina sa sjajnim melodično-himničnim refrenima, pesma na kakve smo već navikli od ovog benda, ali sa poptuno novim, rafiniranim vajbom igre senki i svetlosti, borbe dobra i zla, moćnim gitarskim deonicama i maničnim pevanjem. Ova pesma je čak možda i sublimacija cele poruke koju je Sixx A.M. pokušao da prenese i svakako ide u sam vrh njihovog dosadašnjeg muzičkog opusa. Nakon toga ide  Wolf At Your Door, nešto tamnija i sirovija pesma sa žestokim bubnjevima i basom koji joj daje potrebnu tvrdoću dok su refreni i u ovom slučaju lako pamtljivi i pevljivi a gitare standardno dobre. U svakom slučaju jedna od interesantnijih pesama.



Posle standardno dobrih rokačina u uvodnom delu ploče sledi i prva balada Maybe It Is Time. Lično nisam ljubitelj takvih pesama uopšteno kada se radi o rock n roll muzici. Međutim ova pesma i nije tako loša, kada je reč o sličnim pesmama koje je Sixx A.M. imao i ranije. Verovatno su presudnu ulogu odigrale harmonije na gitari i pevanju, koje su slušljive i lako prihvatljive. Umirujuće tonove ove balade ipak ubrzo raspršuje sledeća numera, The Devil Is Coming, i to jednim pravim furioznim gitarskim uvodom koji se kasnije pretvara u pravu jurnjavu i pokušaj izbegavanja nećeg neizbežnog. Ipak kod ove pesme postoji nešto čudno u njenom središnjem delu a to je isuviše upadljiv pop prizvuk u strofama pa i refrenima, uz njanjavi wooooow momenat. Dupla bas pedala, brzi rifovi i nemilosrdne solaže ipak spašavaju ovu pesmu od sigurne propasti. Na šestoj poziciji nalazi se numera Catacombs. Gitarski intermeco DJ Ashbe od 1:20 min, nešto poput Van Halenov-e Eruption. Da je u pitanju samostalni album rekao bih da je potpuno nepotrebno zauzimati prostor na ovakav način, ali pošto je u pitanju dupli, ovakve se stvari obično uvek potkradu. O sviranju DJ Ashbe biće više reči kasnije ali ovakvi gitarski ispadi (koji su tehnički gledano u svakom slučaju vrhunski), ipak predstavljaju produkt nekog davno zaboravljenog vremena. Drugu polovinu albuma otpočinje pesma This Is Gonna Leave The Scar. Žešća i brža od prethodnih i može se slobodno reći jedna od najboljih na albumu. Potom sledi Without You, obrada benda Bad Fingers, koju je pored ostalog obrađivala i Maraja Keri. Pa sad ko voli nek izvoli. Mišljenje autora - čist promašaj! Dalje! Poslednje tri pesme akustična rokačina Suffocate,  zatim usporena ali totalno zloćesta  Riot In My Head, i na kraju potpuno uvrnuta Helicopters, pevane u prvom licu, neodoljivo podsećaju na slavne dane ovog benda iz vremena The Heroin Diaries, kako muzički tako i lirički. Izgleda da je Nikki-jev nekadašnji život još uvek nepresušeni izvor inspiracija za muziku ove grupe.

Ovim smo stigli i do kraja ploče. Jedanaest pesama, plus isto toliko sa prvog dela čine gotovo jednu trećinu ukupnog broja pesama grupe. I to sve u jednoj godini. Definitivno je sigurno da  se radi o jedinstvenoj celini, odnosno o dva različita ali bitno povezana dela koji zajedno daju verovatno nešto najbolje što je Sixx A.M. uradio nakon The Heroin Diaries. Zapravo od tog albuma kvalitet pesama bio je u konstantnom padu. Fenomenalna ideja koja je iznedrila Diaries bio je Nikki-jev zavisnički život koji je opevan i prezentovan do najsitnijih detalja, iskreno i otvoreno, što se u svakoj mogućoj noti i reči moglo osetiti. Već naredni album This Is Gonna Hurt doneo je par odličnih pesama ali je kao celina bio slabiji od prethodnog. Treći po redu, Modern Vintage, eksperimentalno-generičko-dosadni album, predstavljao je najnižu moguću tačku koju je ovaj bend dostigao u svojoj karijeri. Bilo je par dobrih pesama ali i previše promašenih. Kao da je zatvarnje poglavlja o Nikki-jevom životu totalno iscrpelo sve u bendu, što se tiče novih muzičkih ideja i inspiracije. Takođe do tog albuma  Sixx A.M. praktično nije ni postojao kao bend. O tome smo već dosta pisali. Tada je bend i najavio da će se iskupiti fanovima za tolike godine ničega. Krenuli su na turneje, još uvek su na istim i iznedrili su potpuno zadovoljavajući, ohrabrujući i osvežavajući dupli album. Moderan, rokerski, tvrd, senzibilan, stilizovan i potpun. Igleda da je pokajanje uspelo i sada se ona "krivulja" definitivno nalazi u nezadrživom usponu. Po nekim najavama bend neće stati na ovome i to je vest koja ohrabruje. Konceptualna ideja borbe između dobra i zla, koja predstavlja glavnu ideju vodilju ovog ostvarenja, pokazala se kao dobra koncepcija iz koje su "siksovci" iscrpeli ogormnu inspiraciju. I kvantitativno i kvalitativno. Ili se možda, ponovo radi o samom Nikki Sixx-u i njegovom neiscrpno "zanimljivom" životu. Ko je čitao The Heroin Diaries, This Is Gonna Hurt i The Dirt, prepoznaće u toj dihotomiji dobra i zla upravo njegovu ličnost. To je izgleda dobitna formula za Sixx A.M.

I za sam kraj, kao što sam nagovestio, ali vrlo kratko. DJ Ashba! Njegovo gitarsko umeće i muzički pečat koji je dao ovom kompleksnom delu je možda i najbolje na albumima. James-ovo pevanje se takođe može pohvaliti (mnogo je bolje nego ono "cviljenje" na Modern Vintage) ali su gitare, a posebno solaže nešto što se stvarno izdvaja u prvi plan. Naravno produkcija je vrhunska i nju je opet radio  James. Idejni projekat koji smo već odredili kao uspešan ide na račun šefa dok  rifovanje ali pre svega solaže dobijaju čistu desetku. One  su  inspirativne, jasne, ne previše dosadne i duge, pametno umetnute i moderne. Svakoj pesmi  su "legle" i dale unikatan pečat. DJ je na ovom albumu (albumima) uveo i korišćenje legendarne Whammy pedale. Pokazao se kao pravi gitarski virtuoz koga su godine presviravanja u Gunsima i kritike da li je dovoljno Slash ili ne, dobro namučile. Idržao je, ispeko zanat i onda sve to izbacio  na ove 22 pesme.  Njegov zlokobno-neoklasični (wicked/neo-classical) stil sviranja postao je nešto po čemu je ovaj momak postao prepoznatljiv. Svaka čast DJ!

Uputnice:
  1 - Blabbermouth - Prayers Vol.2

Slike :  https://www.facebook.com/sixxammusic/


decembar 2016.godine                                                               Autor - JP

The Dead Daisies - Make Some Noise (2016) Recenzija

Treći album grupe The Dead Daisies

O grupi The Dead Daisies se do ovog trenutka najviše puta pisalo na blogu, što je i logično s obzirom da smo u poslednje tri godine od njih mogli čuti dosta muzike, uključujući i najnoviji album iz avgusta tekuće godine pod nazivom Make Some Noise. Kako god to shvatili, mora se odati počast ovoj  izuzetno aktivnoj grupi, s obzirom da se (makar još uvek) radi o nekoj vrsti supergrupe ili projekta. S obzirom na to Daisies-ima je  posvećeno onoliko pažnje koliko po mišljenju ovog bloga i zaslužuju, a kako ne bi smo ponovo prepričavali stvari vezane za sam bend, preći čemo direktno na priču o albumu, dok svi koji žele da se upoznaju sa grupom ili su možda propustili, mogu se podsetiti šta smo o njima pisali na sledećim stranicama The Dead Daisies - Revolucion 2015,  odnosno The Dead Daisies - Self Titled Album 2014  .

Ono što je bitno napomenuti. i što je zapravo velika i ključna novina vezana za The Dead Daises. je  promena dosadašnje postave. Naime početkom godine iz benda su se, doduše veoma tiho i bez velike medijske pažnje, povukli gutarista Richard Fortus i klavijaturista Dizzy Reed. Za mnoge to možda i nije bilo ništa spektakularno, obzirom da je reč o supergrupi koja manje više stalno menja svoje članove, ali poažljivim čitanjem između redova, moglo se zaključiti zbog čega  je baš pomenuti dvojac napustio grupu, kao i to kuda su se uputili. Bio je to tada dobar putokaz za sve sa velikom znatiželjom, a a vreme je pokazalo da se radilo i Guns N Roses i onome što se danas naziva njihov reunion (Gunsi koji su već završili svoju povratničku američku turneju Not In This Life Time i zakazali nove nastupe u Južnoj Americi, Japanu i Australiji i Novom Zelandu). Međutim, početkom godine pri evidentnoj oskudici informacija, javnih nastupa i intervjua, ovakav sled događaja bio je od velike važnosti. Ipak kako se ovo ne bi pretvorio u još jedan tekst o Gunsima kojih je na ovom blogu već bilo dosta ( mada šta se tu može kad je sve povezano), da se polako vratimo na same The Dead Daises. U njihove redove  morao je da uskoči novi gitarista, i to niko drugi do Dough Aldrich, gitarski čarobnjak koji je slavu stekao svirajuči danedovima Dio i naravno Whitesnake. Sadašnju postavu benda The Dead Daisies čine: John Corabi , David Lowy, Marco Mendoza, Brian Tichy i Doug Aldrich. Dolazak Aldrich-a i ne nalaženje novog klavijaturiste neminovno je dovelo do blage promene u zvuku, koji se preselio u pre svega  gitarski orijentisani tvrđi hard rock sa jedinstvenim  šarmom koji prožima muziku ove grupe.

Već pri prvim uvodnim tonovima (rifovima)  albuma, tačnije pesme koja ga otvara Long Way To Go, može se primetiti razlika u zvuku sa prethodnih albuma. Aldrich-ov prepoznatljivi Goldtop Gibson LP meets prastari Marshall Plexi ton i rif u stilu 80ih preliva se preko Lowy-evog standardno čvrstog (solid) Gibson SG ritma. Zajedno to zvuči dosta žešće nego ranije, mnogo više heavy ali sa prepoznatljivom iskrenom rokerskom težinom. Pesma je neka vrsta kombinacije hard rocka 70ih i 80ih, a mnogi je opisuju i kao neku AC-DC rifčinu. Usvakom slučaju pesma ima tu rokersku drskost ali i pevljive i melodične refrene. Sledeća We All Fall Down je nešto alternativnije građe makar kada je reč o refrenima. Najpribližnije nekom modernijem Motley/Corabi stilu dok je ostatak pesme, pa sada već možemo slobodno  reći u pravom The Dead Daisies maniru. Solaža, kao i na prvoj, pesmi još jednom  podseća da je sada za glavnim "volanom" plavokosi  gitarski genije Dough Aldrich.  Potom sledi Song And A Prayer, nešto blaža, melodičnija, nekako više radio-prijateljski nastrojena numera. Međutim, ta melodija na gitari koja se ponavlja kroz celu pesmu je toliko inspirativna  da veoma lako ulazi u uho i daje pesmi gotovo magijsku upečatljivost. Takođe treba obratiti pažnju i na tekst. Nakon nje dolazi jedna brza bluzi (punk) rokačina Mainline, sa očiglednim aerosmitovskim prizvukom u samom vokalu John Corabi-a. Aldrich-ova virtuozni ali sa druge strane opet bluz orijentisani solo dodatno upotpunjuje pesmu u pravcu The Daisies zvuka. Peta po redu pesma Make Some Noise, po kojoj i sam album nosi ime, kreće sa Queen-ovskim bubnjevima i upadljivim rifom koji se provlači od početka do kraja. Lepota ove pesme je u njenoj jednostavnosti a ona sama već sad zvuči kao stadionski hit, gde veliki broj fanova sa pesnicama u vis ponavljaju Make Some Noise, Make Some Noise. Dalje na albumu nalazimo  pesmu Fortunate Son, brzu i otkačenu, pravu "američku" rokačinu, inače obradu koju u originalu izvode Creedence Clearwater Revival.  Zatim tu je i još jedna bluzom obojena hard rock  pesma (Aerosmith again) Last Time I See The Sun. Osma po redu Mine All Mine podseća na pesme sa prethodnih Daisies albuma i lako može biti da se radi o nekom ostatku iz nekih prethodnih ciklusa komponovanja. Uglavnom, nešto slabija pesma gledano ukupno na celom albumu. Za njom ide i How Does It Fill koja odiše istim, gotovo sličnim prizvukom  kao prethodna ali je svakako dosta bolja. Na devetom mestu ipak dolazimo do jedne nešto drskije, više "heavy" pesme pod nazivom Freedom, koja je očigledno  proizvod koji moćemo naći u stvaralačkom opusu Doug Aldrich-a. Tekstualno reč je o "zanimljivom" životu muzičara na turneji. Jedanaesta pesma po redu All The Same govori o ženama, a moglo bi se pretpostaviti i da je reč o mnogobrojnim propalim brakovima John Corabi-ja. Može biti da je autobiografska ali ipak je to samo pretpostavka. Muzički odličan rif koji se uklapa u celinu ovog albuma. Za sam kraj kao što je to bio i slučaj na prethodnim albumima, još jedna obrada Join Together grupe The Who, kojom se ova odlična ploča od dvanaest pesama završava.

Dakle, nakon preslušavanja Make Some Noise  trećeg po redu albuma grupe The Dead Daisies možemo ivzuči neke zaključke. Produkcija? Hmm? Uglavnom je iluzorno govoriti  o produkciji inostranih rock albuma. Jednostavno koji god bend bio u pitanju, produkcija je jednostavno vrhunska i o tome ne treba trošiti mnogo reči. Za nju je kao i u prethodnim slučajevima bio zadužen Marti Frederiksen. Muzički posmatrano u svakom slučaju se može reći da se radi o vrhunskom izdanju. The Daisies su za kratko vreme promenili dva bitna člana, ubacili jednog novog i odrekli se zvuka klavijatura, snimili album, a na kraju dobili odličan proizvod. Sve to ukazuje da je reč o izuzetnim profesionalcima. David Lowy gitarista grupe, inače osnivač i vođa projekta, i ako najmanje poznat javnosti, ovaj bend predvodi znalački i prefektno. The Dead Daisies nije bend opterećen velikim egoima, i ako za tim ima i te kako mnogo prostora. To se oseća i vidi, kako u pesmama gde se svako od muzičara, pre svega, postavlja u službi pesme, tako i u njihovom međusobnom odnosu. Pa pogledajte samo klipove koje ovi ljudi izbacuju redovno na svom Youtube kanalu. Pa to je prava komedija! Da. Ali to je i dokaz kako funkcioniše bend sa zdravim i normalnim međuljudskim odnosima. To je njhova ogromna prednost, pored neizostavne  muzičke brilijantnosti.

The Daises: Aldrich, Corabi, Lowy, Tichy and signor Mendoza

Kada se sve uzme u obzir, album Make Some Noise predstavlja još jednu svetlu tačku u biografiji ove grupe i možemo samo da držimo palčeve da će i dalje raditi i stvarati. Kada bi davali ocene u ovim recenzijama ovom albumu albumu bi se mogla dati jedna od najviših. Klasični hard (ovog puta i heavy, zbog Aldrich-a) rock, kombinovan sa modernim elementima, vrhunskom svirkom, kombinacijom šaljivih i ozbiljno zrelih tekstova. Izuzetno slušljiv o priajtan album, pa ko voli slobodno nek izvoli jer se sigurno  neće prevariti.

Album poslušajte ovde:

 

Septembar: 2016.godine                                                                       Autor: Jp

Sixx A.M. - Prayes For The Damned Vol.1 (2016) Recenzija

New wave of modern hard rock

Verovali ili ne Sixx AM će sledeće godine proslaviti mini jubilej - 10 godina postojanja. Sve je počelo sada već davne 2007.godine kada su  Nikki Sixx, DJ Ashba i James Michael  praktično niotkuda napravili soundtrack za Nikki Sixx-ov dnevnik-strip sosptvenog života The Heroin Diaries, koji je godinama čučao zaboravljen u nekom prašnjavom kutku rezidencije Sixx, skrivajući mračne tajne njegovog života  u  najtežim danima karijere, tih dalekih, burnih i opasnih osamdesetih. Ono što možda niko od njih, pa ni sam Nikki Sixx nije računao, da će skidanje prašine sa te neverovatno dramatične prošlosti oličene u pesmama poput Pray For Me, Tomorrow, Van Nuys, a posebno legendarne Life Is Beautiful, načiniti  presudni korak posle koga jednostavno više ništa nije bilo isto, posle čega se jednostavno  nije moglo "nazad"! Ipak,  Sixx AM su se za poslednjih devet godina kako tako provlačili kod publike kao "side project", izdavši nakon toga još jedan odličan album This Is Gonna Hurt (2011) a potom i eksperimentalni Modern Vintage (2014). Ove godine lestvica je postavljena izuzetno visoko. Ambiciozno i silovito Sixx AM najavljuje svoju mini revoluciju prelazeći zamišljeni muzički "rubikon". Ovo je godina kada Sixx AM definitivno od "side" projekta postaje bend, mašina u punom zaletu spremna da samelje sve pred sobom.

A kako je do toga došlo valja se podsetiti u nekoliko redova. Dve velike stvari uticale su na to da se bendu otvori veći manevarski prostor. Prva stvar je odluka DJ Ashba-e da napusti Guns N Roses. Sada se već sa sigurnošću može reći da je to bila prava odluka. Otvorio se DJ povodom toga u intervjuu koji je kružio internet portalima u kojem je naveo da ga je Axl Rose zapravo imao u vidu kao jednog od učesnika velikog GNR reuniona. Kao što smo već rekli u prethodnom tekstu  GNR Drugi deo, a detaljno analizirali još plovinom prošle godine u do sada najčitanijem tekstu na blogu GNR- Šta se dešava sa bendom , pitanje je koliko bi to uopšte imalo  smisla da se pored Slash-a u Gunsima zadrži još jedan gitarista koji bi po vokaciji bio "lead" gitarista. I ako je samom DJ-u bilo teško da donese takvu odluku, što je i priznao u pomenutom intervjuu, čini se da je odabrao pravu stvar. Svo vreme ovog (njegovog) sveta postalo je slobodno za Sixx AM. Naravno pored toga čekala se i  reč gazde, šefa ili ti komandanta Nikki Sixx-a. Tokom 2015.godine Nikki je bio na turneji sa Motley Crue, u toku koje su se motlijevci sporazumno dogovorili da se "samosahrane", i to sve zapečatili na paravosnažnom osnovu. Bend je potpisao ugovor u kome se četvorica članova bande obavezala da više ne nastupaju kao Motley Crue, tj da ne prave turneje i ne idu na iste. Mnogi su  to naravno protumačili  kao definitiavn kraj legendarne grupe ali nisu imali u vidu, ili su zaboravili, da je ceo bend, a pre svega Nikki Sixx, pored toga što predstavlja veliko muzičko ime i veliki "biznismen". On to  iznova i iznova pokazuje u svojoj dugogodišnjoj karijeri, tako da zapravo niko nije rekao da Motley više neće postojati, da neće snimati, da neće čak ni ad-hoc nastupati. DVD sa zadnjeg koncerta turneje je već u fazi post-produkcije. Toliko o kraju Motley Crue-a! Sa druge strane briljantnost donošenja pravih odluka, koje je motlijevicma davne 1988.godine spasila živote, a pre svih Sixx-u, dokazala se još jednom kao krucijalna, ovoga puta kada je u pitanju njegov bend Sixx AM.

Prayers For The Damned Vol.1 naslov je četvrtog po redu albuma koji dolazi nakon dve godine pauze od poslednjeg izdanja Modern Vintage. Kako smo tada videli to izdanje Sixx AM, možete pročitati "klikom" na link Sixx AM - Modern Vintage 2014. Rad na albumu počeo je zapravo još u aprilu 2015.godine kada su Sixx AM privodili kraju sovju mini turneju na kojoj su promovisali tadašnji album, nakon više nego odličnog odziva i reakcije publike, i objavili da planiraju ozbiljan rad na novoj muzici kao i svetsku turneju. Album je izdat pod etiketom Eleven Seven Music Group a produciran je normalno u studiju talentovanog producenta i pevača benda James Michaels-a. Treba pomenuti i to da se na ovom albumu po prvi put pored onivačke trojke potpisuju i bubnjar Dustin Steinke, kao i pevačice pratećih vokala Amber Van Buskrik i Melissa Harding, koji su sa bendom još iz perioda Modern Vintage turneje i na taj način zvanično postaju deo SIxx AM familije. Ime albuma, kako sami članovi benda kažu, proizvod je pozitivno-negativnog načina razmišljanja i rada, tj borbe između dobra i zla, stila  koji Sixx AM gaji još od početka svog postojanja.

Album otvara single hit pesma Rise, koja predstavlja određeni vid poziva ka suprotstavljanju problemima i ustajanju protiv načinu života koji se ljudima nameće na globalnom planu. Sixx AM nisu politički bend, ali ova pesma u sebi krije određenu dozu politizacije stvari, posmatranu kroz prizmu soicoloških fenomena. Muzički sa druge strane pesmu otvara a capella uvod Michaels-a i pratećih vokala, nakon čega sledi unikatni i moćni Sixx AM rif u standard drop D štimu (šesta žica). Melodični gitarski filovi i himnični refren daju pesmi pravu hitičnost, tako da ne čudi da je ista izabrana i za otvaranje albuma kao i za prvi single. Definitivno pesma koja lako može ući među najveće hitove benda, bez ikakave sumnje. Sledeća You Have Come To The Right Place je pravi rokerski komad sa još jednim moćnim uvodnim rifom, oštrim Nikki-jevim bas deonicama i nekako distorziranim vokalom Michaels-a. Refren je takođe melodičan i lako "ulazi u uši" a pesma je prošarana i izvrsnim solo deonicama DJ Ashba-e. Poruka koju tekst ove pesme nosi mogla bi se okarakterisati kao težnja da se istakne ideja da su ljudi tu da bi o životu učili jedni od drugih. Na mestu broj tri nalazi se pesma I'm Sick koju otvara još jedan gruvački drop rif koji prati precizna i potmula bas gitara. Refren se od mid-tempa rasplamsava u pravu energičnu bombu u kojoj Michaels pokazuje i neke nove mogiućnosti svog raskošnog pevačkog talenta dok DJ-ev brzopotezno-melodični solo upotpunjuje celu stvar.

Pesma istovetnog naziva kao i album, Prayers For The Damned, koja lirički ali ništa manje ni muzički, predstavlja pravi presek već pomenute ideje o borbi između dobra i zla, ali sa istaknutom nadom u pobedi ove druge strane. Muzički je nešto blažeg prizvuka od prethodne tri, ali nikako ne odudara od rokerskog stava koji je prezentovan na albumu, niti spada u deo sa eksperimentima. U svakom pogledu vrlo ozbiljna i moćna numera, sa takoreći mejdenovskim uvodom. Na petom mestu dolazimoi do prve hard rock balade Better Man. Nakon tog blagog predaha sledi još jedna rokačina Can't Stop sa vrlo inspirativnim i melodičnim solom, velikim refrenima i gruvačkom ritam sekcijom. Na sedmom mestu nalazi se When We Were Gods, jedna vrlo mračna i duboka stvar, sa onim "zlim" prizvukom kakvim su SIxx AM započeli svoju karijeru još  2007.godine. i melodijama koje su dominirale na  prva dva albuma u pesmama poput Van Nuys i sl. Totalno u stilu onog zlokobnog smajlija koji je postao jedan od logoa grupe. Lirički se opet radi o borbi demona i bogova, mada po samom prizvuku pesme teško je reći ko tu stvarno pobeđuje. Muzički najbolji deo pesme je bez premca solo deonica DJ Ashba-e, koji dokazuje da je on kao gitarista mnogo više od nekadašnjeg  pretplaćenog GNR muzičara, kako su ga fanovi širom sveta nazivali. Nakon ove solo deonice i celog albuma generalno DJ Ashba bi trebalo ući u  red gitarskih velikana po korišćenju čuvene Whammy pedale u solažama (to je ona ogromna ferari crvena pedala koja zauzima pola bine i pravi čudne zvuke tako što konvertuje tonove u višim i nižim registrima), jer on to na albumu jednostavno radi i  isporučuje besprekorno. To se još bolje primećuje već i narednoj pesmi Belly Of The Beast koja je zasnovana na bubnju i bas gitari, dok Ashba samo dodaje uvrnuti rif obojen već pomenutom Whammy pedalom.  Za ovu se pesmu može reći da predstavlja neku vrstu eksperimenta, jer dosta odudara od ostalih rokerskih komada, ali ovoga puta za razliku od gotovo polovine eksperimenata sa prošlog albuma ova je pravi pogodak. Jedna ako ne od najboljih onda najinteresantnijih pesama.

Deveta po redu Everything Went to Hell je još jedna u nizu rokačina i to u već ustaljenom stilu sa moćnim uvodnim rifom, melodičnim filovima, pevljivim refrenom i razvaljujućom solažom Zamislite samo kako sada zvuče koncerti Sixx AM, kada se poređaju sve ove rokačine jedna do druge plus sada već dobro poznate stare pesme. Da su Sixx AM ovog puta odlučili da naprave pravi pravcati hard rock album govori i sledeća numera The Last Time sa još jednim fenomenalnim solom, prihvatljivim rifovima i pevljivim vokalom. Dobra je stvar kada bendovi ostave upravo ovakve pesme za kraj albuma, koje bi se lako mogle nači i na samom početku, jer upravo  na taj način vraćaju pažnju slušalaca  koja se može i izgubiti i spalsnuti nakon dužeg preslušavanja. To se posebno odnosi na današnje doba Youtuba, kada ljudi slušaju pesme u proseku samo do prvog prefrena i odmah menjaju na sledeću.  Poslednja numera na albumu Rise Of The Melancholy donosi i blagu novinu (što se tiče ovog albuma) a to je uvod na klaviru. Međutim kako pesma odmiče dolazi i do transformacije u još jedan svojevrsni rokerski komad sa ponavljajućim ehom na samom kraju We WIll Not Be Damned, što se može okarakterisati kao neka skrivena poruka o onome što u bližoj budućnosti sledi.

Poenta sa svim Sixx AM rokačinama je u tome što one jesu po svojoj strukturi slične ali u svakoj od njih možemo čuti nešto novo, nešto inovativno. Nije to baš kao kod nekih old school hard rock bendova gde se u njihovim pedesetogodišnjim karijerama gotovo sve jedno te isto na albumima ponavlja. Sixx AM  vešto izbegavaju tu zamku. Njihova sklonost ka modernizaciji muzike pomaže u tome i zbog toga se njihova muzika i može a i treba uzimati kao reper današnjeg modernog hard rock-a. Sve je tu: i moćan rif, i dobar tekst, i pevljiv refren i solo koji prži, ali opet je sve drugačije, novije i slušljivije. Treba misliti "izvan kutije" a opet ne ići predaleko. To je formula koje se Sixx AM drži.

Kada se sve navedeno uzme u obzir sa sigurnošću se može reći da se radi o jednom veoma kvalitetnom albumu grupe Sixx AM. U pitanju je, kako to reći a ne promašiti suštinu, pravi pravcati bendski album. Šta bi to moglo da znači? Kada se uzme u obzir dosadašnji rad grupe, imali smo dva albuma koju si bili neka vrsta muzičkog "omaža" promociji Nikki Sixx-ovog života oličenog u vidu knjiga nastalih iz njegovih dnevnika iz osamdesetih. Treći po redu album predstavljao je eksperiment na kojem su se mogle čuti razne numere koje su varirale od popa, diska do modernog hard roka. Naravno, na svim tim albumima bilo je pregršt neponovljivih numera, čak i najboljih koje je grupa snimila. Ono što je ipak prednost poslednjeg albuma Prayers Of The Damned je to što on predstavlja sublimaciju svega onog najboljeg što se do sad moglo čuti od "siksovaca". Kao da pred sobom imamo "best of rock hits" dosadašnje njihovie karijere, samo na još jednom stepeniku više. A to je zapravo tek početak, prva polovina onoga što zapravo sledi...

Sa druge strane postoji jedna bitna stvar, a o tome smo pisali i poželeli  u prethodnoj recenziji/analizi albuma Modern Vintage. Sixx AM su u svakom pogledu počeli da se odužuju svojim fanovima za sve protekle godine čekanja i nadanja da zapravo krenu da se "ponašaju" kao pravi bend. Da ne bi smo pominjali razloge zašto je to bilo tako i vrteli se u krug, reći ćemo samo ovo: Jedan album je već dostupan (Prayers), američki deo turneje je "silovito" odrađen, a bend se dok ovo čitate već nalazi negde u Evorpi, a drugi deo duplog, da u pitanju je dupli album i namerno smo to (ukoliko već niste znali) ostavili da vam saopštimo za kraj, izlazi krajem godine. Ako je prvi deo ispao ovako dobar, kakav li će tek biti nastavak? Šta više reći osim da ko god može obavezno pogleda uživo Sixx AM ukoliko za to ima prilike. A zašto baš Sixx AM? Dallas Observer je nedavno nakon nastupa Sixx AM na festivalu u tom gradu dao jedno od najboljih objašnjenja, koje ovde prenosimo ekskluzivno u skraćenoj varijanti: "Ukoliko je neko očekivao još jedan pro-Motley Crue nastup Nikki Sixx-a, prevario se. Čak je i publika koja je očekivala najviše od bendova poput 3 Doors Down i drugih, potpuno poludela kada je Sixx AM praktično "razorio" ceo festival. Pesme poput Everything Went To Hell i Rise zvučale su kao rađanje NEW WAVE OF MODERN HARD ROCK -a, što bi vas ponovo nateralo da pustite kosu i obučete kožne pantalone. Sirova energija i nastup Sixx AM spojio je ono najbolje, sav glamur, magiju i energični "headbanging-a" 80-ih a da je sve pri tom ostalo potpuno moderno. To izgleda može samo neko poput Nikki Sixx-a". Dallas Observer tekst

Hmm, zar nismo upravo to pokuišavali da kažemo svo ovo vreme? A sada dosta priče, bacimo se na muziku uz stihove:

Rise! Get yourselves together
Rise! Stand up and live your life
Rise! Get yourselves together
Rise! Hands up, hands up high

Sixx AM!!!!

Slike preuzete sa :
Sixx AM Twitter
Sixx AM Facebook


jun 2016.godine                                                                                        Autor: JP JunkkY(ard)

Guns N Roses Reunion 2016 - Drugi Deo

Pozadina događaja, glasine i prljavština (The Dirt) - Deo II

U nastavku priče o Gunsima i njihovom "reunion-u" osvrnućemo se na niz zanimljivih događaja, činjenica i neodgovorenih pitanja, kojih je svakako na pretek, kako bi upotpunili i na neki način zaokružili priču o velikom reunion-u koji se desio ovog proleća. Naravno, Gunsi ne bi bili Gunsi kada se oko njih ne bi "vukao" i veliki broj glasina, kojih je kako vreme odmiče sve više i više. Zapravo, sa sigurnošću se može konstatovati da su svi događaji ili bar dobra većina njih, uvek prolazili uz određene glasine i nagađanja medija i publike širom sveta. Postoji više razloga zašto je to baš tako. Jedan od glavnih je svakako i reputacija benda, koja se održala još iz mladalačkih dana, (k)varljivi međusobni odnosi ali i celokupna menadžmentsko-produkcijska "mašinerija" koja prati  muzičku grupu ove veličine.  I ako su Gunsi trenutno na pauzi, što se turneje tiče, treba imati na umu da se stvari menjaju iz dana u dan, tako da će vrlo teško biti ispratiti baš sve detalje.  Možda će baš neka od činjenica iznesenih u tekstu, biti promenjena u truenutku kada ovo čitate, to treba imati na umu. No krenimo redom.

Za one koji su propustili prvi deo ove velike analize, koja je bila opisnog karaktera onoga što smo imali prilike da vidimo i čujemo za sada od Gunsa, to mogu učiniti na sledećem linku: GNR Deo I.

Medijska (ne)aktivnost - Mesecima pre koncerta u Troubadour-u, Gunsi su blago rečeno, mučili fanove širom sveta ostavljajući ih u dubokoj nedoumici o onome šta se dešava sa samom grupom. No nije prvi put, reći će neko, da se takve stvari dešavaju. Svi se sećaju, ili su bar čuli ili čitali u raznim knjigama o grupi, Axl-ov bukvalni nestanak sa lica zemlje u drugoj polovini 90-ih. Niko nije ni znao kako čovek izgleda sve do trenutka kada se pojavio u javnosti i sa Gilby Clark-om nastupio na jednom akustičnom setu 2000.godine. Ali iapk su to bile devedesete. I pored činjenice da se to ponavljalo još par puta tokom prethodne decenije, u današnje vreme napretka tehnologije vrlo je teško bilo šta sakriti. Od kada su GNR ostali bez dvojice gitarista polovinom prošle godine, krenula su nagađanja. I mi smo na ovom blogu nagađali. Jednostavno ni jedna jedina prava informacija od bilo koga ko ima aktivne veze sa GNR, se nije mogla naći. Čak su i vrlo aktivni profili članova Gunsa zanemeli. Uporedo sa tom "ćutnjom" kolale su već pomenute čuvene glasine. Konačno je ćutnja bila razbijena u novogodišnjoj noći kada se komandant W.A.R oglasio na svom Twitter nalogu, saopštivši da je jedina stvar koju može da potvrdi u tom trenutku, je njegova ljubav prema Taco Bell-u. Da upravo tako. Ali četri dana nakon toga napisao je i: "Ok,ok...:/ It is Confirmed..." Gunsi će svirati na festivalu Coachella. Pomalo ironično ali prva kapisla je najzad ispalila. U gotovo isto vreme Slash i Duff su na svojim profilima okačili stari GNR logo sa pištoljima i ružama na metku. I kada je postalo jasno šta će se desiti, GNR su nas uveli u novu rundu višemesečnog čutanja. Od Axl-a ni traga ni glasa. Nekada vrlo aktivni na društvenim mrežama Slash i Duff, su prosto "isparili". Ništa se nije moglo saznati. Ni ko će da svira, ni kada ni koliko. Bilo je po par slika instrumenata, nekih psihotičnih slika ( Slash ih i dalje postavlja). A vrhunac svega toga bilo je postavljanje slike omota Svetlane Miljuš - Bračna veza teža od poreza!!!!, koju je Slash izbacio na svom Instagram profilu. Onaj ko ga bude prvi intervjuisao sa ovih prostora, ne bi smeo da propusi da ga upita nešto više o tome. Sve u svemu, od Gunsa u tom periodu nije bilo nikakvog saopštenja, javljanja niti naznaka. Sve sama tajnovitost i mistika. Neki intervju? Ma Bože sačuvaj.Međutim, Axl je trebao da se pojavi u čuvenoj Jimmy Kimmel show emisiji, gde se očekivalo da će izneti i potvrditi velike vesti, no to se gostovanje iz nepoznatog razloga ipak nije ostvarilo.

Moguće je i da je u pitanju neka taktika.. Da li da se ljudi drže u što većoj neizvesnosti, pa da se tako ostvari još jači efekat, BUM, prilikom povratka, stvar je za opširniju polemiku. Jedino što možemo reći da ni nakon što su se "vratili" i krenuli da sviraju, Gunsi nisu promenili pristup prema obraćanju javnosti. I dalje je sve pokriveno velom tajne, posebno što se tiče međusobnog odnosa, osećanja, utisakam planova itd. Da li je to i dalje taktika (formirana u skladu sa nekim ugovornim odredbama) ili stvari ne stoje dobro, još uvek nije poznato. Valjda će se neko od njih udostojiti da nam u budućnosti odgovori na pitanje: "A bre hoće li neko nešto da nam kaže o čemu se ovde radi"? Posle 23 godine svađe, pljuvanja i razdvojenosti, red bi bio. Mnogo je otvorenih pitanja oko toga još uvek u vazduhu. Sa ovakvim pristupom kakav smo videli do sada, teško da će se u skorije vreme od Gunsa moći iščupati neka reč.

Pozadina događaja - Jedna od najvećih glasina, ili bolje rečeno kontraverzi,  koja  kruži internetom ima veze sa Slash-ovim razvodom od Perle Ferrar, nakon višegodinjeg braka i dvoje dece, koje sa njom ima. Višegodišnji prijatelj benda Marc Canter izjavio je za Daily Mail, da je Perla predstavljala jednu od nejvećih prepreka za ponovno ujedinjenje Axl-a i Slash-a. Perla je kako je on naveo predstavljala neku vrstu menadžera Slash-u tokom prethodne decenije, koja je sve stvari držala u svojim rukama i težila da ostvari kontrolu nad svim vezanim za njegovu karijeru. Axl-u se to nikad nije sviđalo pa ni ona sama kao osoba. Slash se razveo 2014.godine i po toj "teoriji" pregovori oko ponovnog okupljanja krenuli su još tada. Sam Slash se nije izjašnjavao oko svega toga. Cela ta priča sa Perlom ima veze i sa izdavanjem DVD-a od strane Gunsa odnosno Slash-a. Naime, po toj priči upravo je Perla kao Slash-ov menadžer blokirala izdavanje GNR DVD-a-a dugi niz godina ( za tako nešto bio je potreban potpis Slash-a), dok je sa druge strane Axl recipročno blokirao Slash-a u istoj takvoj nameri. Međutim, Slash-ov DVD Live At Roxy izašao avgusta 2014.godine, uzima se kao presudni momenat promene odnosa dvojice muzičara. A koliko je sve to "čudno", govori i činjenica da su Gunsi ipak izdali neku vrstu DVD-a i to još 2012.godine Appetite For Democracy.

Međutim, da je sve krenulo dosta pre 2016.godine, svedoči i skorašnja izjava bivšeg gitariste Gunsa , DJ Ashba-e, data za muzički portal Metal Insider. Na pitanje "da li je znao da se planira reunion GNR-a, Ashba je odgovrio " apsolutno", i pritom dodao da je Axl čak  njega samog planirao u tom reunionu. Dakle sve se znalo samo se vešto skrivalo, a cela stvar počela je da se krčka još davno.

Dakle Slash-ov razvod pa zatim izjava DJ Ashba-e, ukazuju na to da je priprema reuniona počela negde u 2014.godini. Tu treba dodati i pojavljivanje Duff-a na koncertima Gunsa, kada je menjao Stinson-a, a zna se da su Duff i Axl svo ovo vreme bili u normalnim međusobnim odnosima. Marc Canter je i o tome govorio u već pomenutoj izjavi za Daily Mail. Dakle Duff je bio taj središnji čovek koji je doveo Axl-a i Slash-a za pregovarački sto i svojom medijacijom uspeo da "iznudi" potpisivanje primirja. A opet, sve je to bilo moguće tek nakon Slash-ovog razvoda.

Iz svega toga zaključujemo da su Gunsi možda mogli da se ujedine mnogo ranije, ali im je jednostavno smetnju pravila Perla. Ima tu još ljudi koji se javljaju i govore kako su baš "oni" zaslužni za sve. Veliki broj raznih glasina se pojavljuje iz dana u dan, i ako ni zbog čega drugog, onda baš iz tog razloga bi neko  iz benda trebao zvanično da sve to demantuje i kaže pravu istinu o svemu. Ćutnja koju GNR forsira sa tim u vezi plodno je tlo za pojavu ovakvih neproverenih informacija. Međutim, recimo Marc Canter nije bilo ko, već dugogodišnji prijatelj Gunsa, tako da je verovatno nešto od svega ovoga tačno, samo je pitanje u kojoj meri.

Uh, da se ovo ne bi pretvorilo u špansku seriju, bolje je da ovde stanemo sa glasinama. Dosta je i ovoliko. Sada ćemo se osvrnuti na neka neodgovorena i otvorena pitanja koja nesumnjivo lebde u vazduhu.


Studijski rad - Ili bolje rečeno album. Verovatno veliki broj GNR fanova mašta i razmišlja o nekom novom studijskom izdanju benda. Realno, ljudi na to imaju pravo, pre svega iz razloga što se za poslednjih dvadesetak godina, GNR tj Axl , "udostoijo" da napravi svega jedan celi album, koji je pritom bio vrlo slabo prihvaćen i u velikoj meri kritikovan. Da priča bude još gora, već su se pojavile (naravno) i glasine kako su Slash i Duff viđeni kako rade u studiju, i to sa sa sve Izzy Stradlin-om! I to sve u trenucima pre i posle održanih koncerta, pa i sada kada je Axl Rose prešao na "pozajmicu" u AC DC.  Pošto smo rekli da nećemo više o glasinama ( ali eto one se ipak svuda probiju), bolje je da stvari definišemo na pravi način. Da! Bilo je i više nego odlično kada bi ovi ovakvi Gunsi napravili i izbacili novi album. U svakom mogućem pogledu bendu GNR je to potrebno i verovatno bi izazvalo neviđenu pažnju muzičkog sveta. Posebno što bi se posle toliko godina na pesmama potpisali makar Slash i Duff, ako ne i neko drugi od starih članova. Bilo bi i zanimljivo čuti, šta bi posle toliko godina izašlo iz muzičke kuhinje Axl-a i Slash-a, Duff-a i ostalih. Koliko je to stvarno realno, nemoguće je odrediti. Danas se albumi tj muzika, ukoliko postoje ideje, prave sa lakoćom. Možda očekivati neki single ili EP? I to je u neku ruku moguće. mada je za bend kalibra GNR, i to ovog "obnovljenog", album donja granica dozvoljenog. A možda se odluče i za neka drugačija rešenja, poput nekog Live albuma ili DVD-a sa turneje na kojoj se nalaze. U svakom slučaju bilo šta  što GNR izdaju pod svojim imenom izazvaće ogromnu pažnju publike širom sveta. Jednostavno može im se i trebalo bi taj "luksuz" pravilno iskoristiti. Na kraju bilo bi stvarno lepo čuti, šta sada posle toliko godina, stariji i muzički iskusniji, bolje rečeno zreliji Gunsi, mogu da ponude.


Where is Izzy? - Ovo je možda i jedno od ključnih pitanja. Poznata krilatica koje se prvi put pojavljuje u spotu za Don't Cry, a koju i dan danas fanovi GNR-a ponavljaju kao mantru. Jednostavno gde je Izzy? Kao što se moglo videti bivši gitarista Gunsa, po mnogima ključni član grupe, esencija, duša benda, koji je sa Gunsima raskrstio još davne 1991.godine, nije učestvovao u pomenutim koncertima.. Čitajući blogove, sajtove , komentare i sl, lako se moglo zaključiti da je velika većina publike širom sveta bila više nego razočarana tom činjenicom. Mnogi su želeli da vide Stradlin-a rame uz rame sa ostalima, ali to se jednostavno nije ralizovalo. Zašto? Da počnemo naravno prvo od glasina. Neki muzički portali, posebno Alternative Nation, pisali su da je problem oko učešća Izzy-a u reunionu bio finansijske prirode. Novac igra veliku ulogu u svemu ovome, to je tačno, ali je u svakom slučaju čudno. Kako ne bi smo dalje razvijali ovu  glasinu i stvarno rizikovali da postanemo blog španskih serija, neka ostane na ovome. Što se samog Izzy-a tiče valja napomenuti da se on u više navrata, nakon zvaničnog izlaska iz benda, više puta pojavljivao kao gost na koncertima Gunsa. Počev od 1993. kada je menjao povređenog Gilby-a na nekoliko evropskih koncerata, preko gostovanja u GNR postavama 2006.,2012. i 2014.godine. Ako dodamo i njegovo učešće u procesu osnivanja Velvet Revolver-a, gostovanjima na njihovim nastupima, saradnji sa Slash-om na njegovom prvom solo albumu, saradnji sa Duff-om tokom poslednje dve godine na pesmama koje su pratile izdavanje knjige How To Ba a Man,  jasno da je Izzy uvek bio "tu negde" i da je sa njim sve moguće. Imao je tokom svih ovih godina odlične odnose sa obema strujama u GNR, i zapravo posle toliko gostujućih nastupa, ne vidi se razlog zašto se tako nešto ne bi ponovilo i sada. Njegov povratak tačnije pojavljivanje je sasvim realno očekivati u nastavku turneje, naravno ukoliko se one glasine ne pokažu kao tačne, a na površinu isplivaju neke nepredviđene okolnosti. Ipak, ono što znamo nakon svih ovih godina i posmatranja njegovog rada, Izzy Stradlin je jednostavno takav kakav je. Kako je opisan u čuvenoj Slash-ovoj knjizi, "poput olinjalog iskusnog mačora" koji se uvek tu i tamo mota oko svih dešavanja, sa ciljem da ispita i oproba situaciju, a onda bez traga ponovo pobegne negde daleko. Sve u svemu, bilo bi lepo videti i čuti Izzy-a kako na nekom od sledećih koncerata izvodi neki Dust N Bones ili  14 Years, rame uz rame sa Slash-om, Duff-om, Axl-om i ostalima. Uzgred, otvorio je svoj lični Twitter nalog, da nam kaže kako neće učestvovati u reunoinu Gunsa. Dobro je i to za početak, s obzirom da je čovek godinama u teškoj muzičkoj ilegali. Naknadno dodato: Izzy se oko svih pomenutih glasina vezanih za novac injegovo neučestvovanje oglasio preko svog Twittera napisavši samo: SPEC-U-LA-TION, sa objašnjenem značenja te reči)

Steven Adler - Još jedan član starih Gunsa koga bi većina volela da vidi u ovogodišnjem reunionu. Izgleda, makar po informacijama koje su kružile javnim prostorom uoči 1.aprila , da je Adler bio korak do toga da se pojavi kao gost na nekim od  koncerata.  Spekulisalo se o tome da je to trebalo da bude upravo na nastupu u Troubadour-u. Kako je Mick Wall, takođe nekadašnji prijatelj benda, izjavio za Alternative Nation, par dana nakon warm-up svirke, Adler se zapravo i pojavljivao na probama Gunsa vežbajući sa njima pesme koje je trebao da odsvira kao specijalni gost. Ali po njegovu, a i našu veliku žalost, to se nije dogodilo jer na tim probama Adler povredio leđa i tako ipak bio onemogućen da ponovo zasvira sa Gunsima. Tako je na kraju bilans u taboru bio - dvojica povređenih! Ako je sve to tačno može se jedino reći: Velika šteta! Adler je i više nego zaslužio, da se eto makar kao gost, pojavi na GNR koncertima, nakon svega što je proživeo od 1990.godine kada su ga praktično izbacili iz benda. Da se trenutno nalazi u dobroj formi, dokazao je i nastupom na M3 festivalu sa svojim novim bendom Adler krajem aprila. U svakom slučaju lepo je to čuti jer u tom ipak postoji nekakva mogućnost da Steven-a vidimo za bubnjevima Gunsa u nastavku turneje. Još kada bi se istog dana pojavio i Izzy, imali bi smo prave Gunse na delu, makar za to jedno veče.


Axl & DC/ AC DC - Od kada se ova informacija, prvobitno glasina, pokazala kao tačna, nekako je sve izgubilo smisao. Kako se uopšte to može klasifikovati? Kao kontraverza, zanimljivost, prljavština, splačina...? Mišljenja su ekstremno podeljena. Axl će u jeku turneje sa ponovo okupljenim Guns N Roses, pevati kao gost na evropskom delu turneje benda AC DC, a možda kako stvari stoje i duže od toga.  Prvo par reči o samim AC DC, mada bi to trebalo staviti u neku posebnu priču. Od slavnog benda ostali su samo Angus Young i basista Cliff Williams. Malcom Young ima demenciju tako da više nije u muzici, bubnjar Phill Rudd ima problema sa zakonom tako da je na njegovo mesto uskočio onaj Chris Slade iz spota Thunderstruck, koji je i tada bio na "pozajmici" u bendu. Na kraju, poslednji stub benda srušio se nedavno kada je pevaču Brian Johnson-u dijagnostifikovana mogućnost potpunog gubitka sluha ukoliko nastavi da se bavi ovim poslom. I umesto  da uzmu odmor i razmisle o tome da bi verovatno bilo bolje da odu u zasluženu im penziju, i tako sačuvaju ono što su decenijama predstavljali, Angus i Cliff ipak "teraju" dalje. To kako se po medijima Angus Young odnosio prema Johnson-u je blago rečeno nečuveno. Neko sa kim sviraš 36 godina, odjednom postaje, samo potrošna roba, ćao zdravo, idemo dalje. I da stvar bude još i grotesknija, eto ni manje ni više nego Axl Rose-a. Sa sve onom kljakavom nogom koju je povredio pentrajući se po monitorima u skučenom Troubadour-u.

A da stvar bude još i gora, i nekako "ljigava", oglasio i sam Axl Rose. Prvo su Angus, Cliff i on napravili jedan mini video u kome pozivaju publiku na koncerte po Evropi (verovatno učinjeno usled podatka da je veliki broj fanova tražio povraćaj novca sa koncerata jer ne žele da vide AXl & DC, najviše u Belgiji 7000 zahteva). Axl je u tom kratkom klipu rekao kako apsolutno jedva čeka da sve počne. A dan nakon toga usledio je  vrhunac, Axl Rose daje svoj prvi intervju u zadnjih 5 GODINA, za BBC Radio 6 i program koji vodi Matt Everitt! I to pretpostavljate, o AC DC! Ko ovde koga pravi ludim? Axl Rose govorio je o tome kako je  srećan i uzbuđen što će pevati sa AC DC, pa onda kako je to ustvari nesrećan splet okolnosti, i on je tu samo da pomogne i veoma mu je žao šta se desilo Brian-u. Potom je govorio kako je i kada upoznao članove benda, kako su mu određene pesme jako teške za pevanje (ma šta mi napriča). Otkrio je još i to da je on bio taj koji je napravio prvi korak ka AC DC. Govorio je i o probama sa bendom, kojih je bilo oko 20ak za jako kratko vreme. Uglavnom ni jedne jedine reči o GNR, tačnije bilo je pomena ali bukvalno usput.  Šta reći onda posle svega ovoga, a ne ostati uvređen. Da se razumemo, ne radi se ovde o AC DC, već o tome koliko je cela ta priča oko GNR tajnovita, skrivena, nekako nebitna i sakrivena iza ovoga što on sada radi. Čovek se godinama ne pojavljuje u medijima, ćuti kao zaliven a onda se odjednom posle skoro dve i po decenije pojavi na bini sa čovekom čije ime nije smelo da se izgovori u njegovom prisustvu. Odsvira par koncerata bez ikakvog komentara, a onda ode u drugi bend koji je jedan od najvećih u rock istorji, i koji je svakako imao uticaja na razvoj njegovog sopstvenog benda i muzičkog formiranja uopšte.

Na kraju nije to ni toliko loše što će Axl pevati u AC DC. Mnoge poznate ličnosti su to podržale poput Nikki Sixx-a, Alice Cooper-a i dr. Biće zanimljivo videti i kako peva Hells Bells, Shoot To Thrill i sl. Jednostavno problem je u tome što ne postoji nikakva iskrenost prema ljudima širom sveta kada je reč o GNR. Dokle će trajati, kako su se ponovo dogovorili, kada se to desilo, šta planiraju u budućnosti, hoće li snimati nešto novo, samo su neka od pitanja za koja bi fanovi širom sveta voleli da znaju odgovore. Možda će se to i desiti u budućnosti. Gunsi jesu nepredvidivi, tj njihov generalni nastup ili bolje rečeno imidž. Ali kada Axl Rose dve nedelje posle poslednjeg povratničkog koncerta, izađe u javnost (nakon 5 godina medijske izolacije), i priča o svemu samo ne o GNR, onda sve to deluje toliko neiskreno i bedno, da se stiče utisak da su GNR samo jedan običan solo projekat koji se eto našao na putu Axl-ovog velikog i toliko željenog "brejka" u bendu poput AC DC. S tim što eto, taj nesrećni projekat koji se tu umešao ima zakazanu turneju, milione nestrpljivih fanova, a i milione na bankovnim računima koje treba opravdati. Da li da se zalažemo da se napravi neki RnR Intelidžens servis ili šta već, kako bi pronikli u njihove planove i namere, jer ovako teško da ćemo nešto saznati. Ipak treba napomenuti da je u jednom susretu sa fanovima u Portugalu (gde su održane probe AC DC),Axl nagovestio mogući dolazak Gunsa u Evropu.

Ovde ćemo napraviti presek. Ima još dosta zanimljivosti oko Gunsa koje bi mogle da se pomenu, međutim  to bi verovatno bilo previše. Sa druge strane stvari se brzo menjaju, gotovo iz dana u dan, tako da još jednom ovaj tekts treba uzimati sa rezervom jer se u trenutku kada ga budete čitali, neke činjenice mogu drastično promeniti. I za kraj još jedna bitna stvar. Mnogo puta do sada pominjali smo glasine. One postoje i postojaće, međutim zanimljiva je stvar da šta god je krenulo na nivou glasina na kraju se i obistinilo, tako da sa tim treba biti vrlo oprezan.

Naknadno dodato: Axl & DC održali su svoj prvi koncert u Lisabonu.

Pomenuti intervju možete pročitati ovde.

Slike preuzete sa GNR Facebook Page

Obavezno pročitajte i prvi deo Povratak Gunsa na velika vrata


Maj 2016.godine                                                                                           Autor: JP

Guns N Roses Reunion 2016 - Prvi Deo

Povratak Gunsa na velika vrata - deo I

Eto konačno, desilo se  i to. Posle više od dvadeset godina (23 tačno), Axl, Slash i Duff ponovo su zajedno na bini pod imenom Guns N Roses. Veliki reunion konačno je uspeo nakon svega što se dešavalo tokom istorije ove grupe. Da se ne bi vraćali na sve to, u ovom tekstu analiziraćemo dešavanja neposredno pre aprila meseca, odnosno osvrnućemo se na ono šta se zapravo moglo videti i čuti na i između ovih sedam nastupa koje su Gunsi zabeležili u prvom delu svoje povratničke turneje. Za dešavanja od prošle godine i kako je uopšte počelo da se intezivno "radi" na  povratku starih članova Gunsa, možete se potsetiti iz avgustovske analize Guns N Roses - Šta se dešava sa bendom. Nešto od svega toga smo čak šta više i pogodili.

Za ovu priliku, kao izvori iz kojih ćemo analizirati, poslužiće nam pored ostalog: Youtube snimci sa nastupa, razni butlezi koji se već mogu naći na internetu, bezbroj članaka sa raznih stranih muzičkih portala, Twitter odnosno aplikacija Periskope, preko koje je i autor ovog teksta bio u prilici da uživo prati neke od ovih sedam nastupa, razni GNR forumi, live strimovi itd. Šta reći, hvala dostupnoj tehnologiji  na svemu, bez koje ovako nešto ne bi bilo moguće. Sa druge strane, kamo lepe sreće da je bar nešto od toga moglo da se vidi i oseti uživo, ali daleko je Amerika. Bar za sada.

Postava

Pa da krenemo pvo od same postave benda. Kao što smo videli ostvarila se upravo ona najrealnija varijanta.  Međutim, ako se vratimo na period sa početka godine i postavljanja starog GNR logoa na sve zvanične internet profile benda, videćemo da je još tada postalo kristalno jasno, čak i onim najvećim skepticima, da se povratak Gunsa sprema. Kada su to i sto učinili i Slash i Duff, ta poruka je sa oduševljenjem bila prihvaćena. Ipak, Gunsi nam  nisu govorili ama baš nikakve detalje o tome ko bi u tom vozu još mogao da se nađe. Jedino je bilo sigurno mesto Dizzy Reed-a, jer budimo realni, Axl se niakda ne bi odrekao sviranja pesama poput Estranged, November Rain, Civil War i drugih u kojima umeće ovog klavijaturiste dominira. Najveća misterija bila je oko mesta drugog gitariste odnosno bubnjara. Bilo je raznih nagađanja, želja i  tračeva , ali jedan događaj koji se desio negde u februaru mesecu dao je odgovor na pitanje ko će imati tu čast da uz Slash-a čini gitarski tandem GNR-a. Bio je to naravno Richard Fortus, a čitanjem između redova vesti da je Doug Aldrich, nekadašnji gitarista Whitesnake-a, postao član grupe The Dead Daisies koja je u tom trenutku radila na novom albumu, a u kojoj je inače Richard Fortus do tog momenta bio gitara br.1, potvrdila je sve moguće sumnje. Da ne pominjemo da je i sam Dizzy Reed takođe član The Daisies-a. Ali eto zahvaljujući urnebesnim Daisies-ima i njihovim živopisnim snimcima sa snimanja novog albuma, dalo se lako primetiti u kom pravcu će krenuti dvojica Gunera. Jedino je pitanje bubnjara ostalo otvoreno do samog kraja međutim Gunsi su se odlučili za u tom trenutku najbolje rešenje, a to je Frank Ferrer koji je u bendu još od 2006.godine. Jedino iznenađenje bila je klavijaturistkinja Melissa Reese koja je postala novi član benda. Postava Gunsa 2016 dakle izgleda ovako:

Ovakva postava Gunsa od velikog broja fanova dočekana je praktično "na nož". Da li se radi o reunion-u ili ne bilo je glavno pitanje. Da, a možda i ne. Zavisi sa koje se strane posmatra. Prvo treba da definišemo neke stvari. Originalnu postavu Gunsa činili su Axl, Slash , Duff, Izzy i Adler. Kada su Izzy i Adler otišli iz benda imali smo Gilby Clark-a i Matt Sorum-a tokom devedesetih. Dakle reunion originalne postave Gunsa značio bi da se su bendu priključili još Izzy i Adler. Zašto je to bilo vrlo malo verovatno opisivali smo u već pomenutom tekstu. Drugo, povratak Gilby Clark-a i Sorum-a, bila je za neke čak i bolja varijanta od postave koju danas imamo. Ali postavite sebi jedno pitanje: U čemu je razlika između Gilby/Sorum i Fortus/Ferrer tandema? Pa, realno ni u čemu. Svi su oni bili nečije zamene. Ovaj prvi dvojac imao je tu čast da sa Gunsima nastupa u vreme njihovog najvećeg uspeha. Ova druga dvojica su u bendu sada već mnogo duže od njih, a i bolje barataju sa Chinese materijalom, tako da je to bio i više nego očekivan izbor. Da li to onda znači da nismo dobili renuion? Da dobili smo reunion originalnih članova Gunsa, koji su to isto  bili i 1992.godine. Zapravo dobili smo Gunse nove generacije koji predstavljaju spoj starog i novog, a da li ćemo uz sve to videti još nekog od starih članova, biće reči u nastavku. Verovatnoća za to je za sada jako velika.

Turneja, koncerti, bina, merchandise

Da ne bi bilo nikakve zabune, valja naglasiti da se Gunsi zapravo nalaze na turneji koja se vodi pod imenom "Not In This Lifteime Tour" 2016. Ovu krilaticu je zapravo izgovorio sam Axl Rose pre nekoliko godina, kada ga je u prolazu novinar upitao: "da li je moguć povratak starih članova u GNR". Axl je onako sa osmehom odgovorio upravo to. Da li je on još tada nagoveštavao šta bi se moglo desiti u budućnosti ili je samo hteo da se što pre otarasi dosadnog novinara nije poznato. Turneja je upravo tako i nazvana, onako "šmekerski" dvosmisleno, a video zapis o tome se može naći na Youtubu. 

Dakle, ako pridodamo i onaj iznenadni koncert u Troubadour-u, Gunsi su do sada zabeležili sedam nastupa sa istoimene turneje. Inače, u ovom trenutku turneja je na pauzi, a nastaviće se 23.juna sa ( za sada) još 24 nastupa u svim većim gradovima Amerike i Kanade. A do ovog trenutka Gunsi su zabeležili po dva koncerta u Las Vegasu, Mexico City-u i festivalu Coachella koji se održava u Kaliforniji. Kako je Las Vegas postao stecište rock n rolla poslenjih godina, i time preoteo na neki način slavnu ulogu Los Anđelesa koju je ovaj grad igradio tokom 80ih godina, odabir je manje više bio  logičan. Bila su to dva vezana nastupa u roku od dva dana na kojima su Gunsi svirali veoma interesantne repertoare o čemu će reči biti kasnije. Na drugom nastupu u Vegasu kao gost se pojavio nekadašnji frontmen Skid Row-a Sebastian Bach. Potom je usledio prvi vikend na Coachella festivalu na otvorenom, na kojem je po procenama bilo preko 90.000 ljudi. Gunsi su bili zvezde večeri a strimovane su i dve pesme sa tog nastupa: Welcome To The Jungle i November Rain, a kao gost pridružio se Angus Young.  Nakon toga Gunsi su prešli "preko grane" i usrećili vatrene Meksikance podarivši im takođe dva vezana koncerta na gradskom stadionu na otvorenom, koje nije mogla da pokvari čak ni kiša. Finale ovog prvog seta turneje usledilo je još jednim Coachella nastupom, ovoga puta bez gostiju. 

Ono što se moglo videti na tim koncertima je da je kako po set listi, tako i po samoj izvedbi, uglavnom ono drugo veče bilo bolje od prvog. A takođe, svaki sledeći nastup bio je za nijansu bolji od prethodnog.  Naravno tako nešto je skroz normalno. Kako god to zvučalo, ipak je ova formacija GNR-a još uvek "nova" i ovi koncerti su lepo iskorišćeni sa zahuktavanje mašine i vrhunca koji tek treba da usledi tokom leta. Od predgrupa su se mogli videti, baš kao nekada devedesetih, Alice In Chains u Las Vegasu, odnosno The Cult u Meksiku.

Što se vizuelnog dela tiče, Gunsi su ponovo na ogromnim gotovo kolosalnim binama, ukrašenim video bimovima na kojima se povremeno smenjuju slike članova benda, publike kao i izuzetno zanimljive kompjuterske kreacije, koje u potpunosti dočaravaju ceo događaj. Produkcija je besprekorna i jasno se vidi da se na tim stvarima nije ni malo štedelo. Šra reći, potpuno u GNR maniru. Merchandise i promo stvari sa druge strane, obiluju starim logotipima benda, starim fontovima, koji se po potrebu menjaju od koncerta do koncerta ( od meltalik sivog do onih palmi iz Kalifornijske pustinnje) i sl, što je za promenu lepo videti. Nema više kineskih slova i logotipa sa petokrakama. Ponovo su u modi pištolji i ruže na metku, lobanje , kosturi, zgodne devojke i ostalo i z bogate GNR kuhinje.

 Troubadour

Naravno pre svega  treba pomenuti i nastup u legendarnom Troubadoour-u. Danima je pre 1.aprila Los Anđeles bio oblepljen plakatima i bilbordima sa logom Gunsa i natpisom "Patience". Kako se 1.april bližio, mnogi su pomišljali da bi Gunsi mogli da po starom dobrom običaju negde u LA-u organizuju jednu ad hoc svirku za zagrevanje. Drugi su sa druge strane mislili da je sve to neka farsa, i da od svega neće biti ništa. Ipak Gunsi su naravno  još jednom iznenadili, tako da su one "aprilske budale" koje su danima pre toga formirale red ispred Troubadour-a, ipak na kraju imali priliku da prisustvuju svojevrsnom istorijskom momentu. Glasine koje su tih dana kolale gradom da će baš Troubadour biti to mesto, na kraju su se obistinile. A samo mesto verovatno nije slučajno izabrano. U tom klubu su upravo, daleke 1985.godine Gunsi pod tim imenom odsvirali svoj prvi koncert. Poruka je dakle bila jasna. a set od 17 pesama, uglavnom rokačina, bio je i više nego dovoljan za otvaranje novog poglavlja istorije rock muzike. Ipak, ovaj nastup ostaće upamćen i po tome što je Axl Rose imao nezgodan pad u toku pesme Mr.Brownstone, prilikom čega je povredio nogu, pa je tako na sledećih šest nastupa morao da peva sedeći prikovan za muzički tron koji je pozajmio od Dave Grohl-a. 

Od tog 1.aprila nekako je sve delovalo poznato. Duh Gunsa se širio neverovatnom brzinom. Fenomenalni nastupi, ogromna medijska pažnja, pa i prvi problemi (počev od Axl-ovog pada), glasine, kontraverze. Sve je nekako podesećalo kao da je u pitanju recimo 1996.godina i da su Gunsi odmorni od one megalomanske turneje od dve i po godine, u nešto izmenjenom sastavu, ponovo spremni da pokore svet. Axl i Slash ponovo zajedno na bini? Ko bi mogao da poveruje? A i na predstavljanju članova benda se čulo čuveno: "You know this guy , it is wierd it is pissed of and it calls it so Slash". Malo li je?

Repertoar

Ono što smo do sada mogli da čujemo, na ovih sedam nastupa, i više je nego zadovoljavajuće. Setliste su varirale od 17 pesama iz Troubadour-a pa do 25 koliko ih je bilo na poslednja četri nastupa. Naravno, svirku u Troubadour-u treba uzeti sa rezervom jer se radi o popularno nazvanoj "warm up" svirci, klupskog tipa, na kojoj recimo nije bilo mesta za Axl-ov klavir, pa su shodno tome i izostale neke standardne pesme.  Ukupno gledano na repertoaru dominiraju pesme sa Appetite For Destruction koje zvuče drsko, bezobrazno, jasno i glasno, upravo onako kako smo i navikli. Tu su svi standardi poput It So Easy koja uglavnom otvara koncerte, pa potom Mr Brownstone, Nightrain, Welcome To The Jungle, Rocket Queen, Sweet Child Of Mine. My Michelle i Out Ta Get Me spadaju u pesme koje su se menjale od koncerta do koncerta pa je tako prva svirana dva puta (jednom je gost bio Sebastian Bach) a druga je svirana na poslednjem koncertu ovog dela turneje, što je bilo lepo iznenađenje. Za kraj uvek ostaje neprikosnovena Paradice City, a nadamo se da će tokom dalje turneje Gunsi ubaciti bar na momente i ostale dve pesme sa ovog albuma.

Potom sledi repertoar sa UYI albuma kojih je nešto manje u proseku ali ako se uzme u obzir da su izabrane uglavnom one najduže od po skoro 10 minuta, jasno je da ih zbog toga  ima manje. Estranged, November Rain i Coma traju gotovo pola sata. Da da, dobro ste čuli! Gunsi su svirali desetominutnu stvar Coma, sa UYI 1 albuma. Ova pesma svirana je svega dva puta tokom devedesetih a sada je definitivno jedna od najvećih iznenađenja koje su GNR mogli da prirede svojim fanovima sa aspekta repertoara. Slash je dakle posle 23 godine ponovo uživo odsvirao ove "dugometražne" klasike, što je lepo videti i čuti. Od ostalih pesama sa ova dva albuma standardne su bilie You Could Be Mine, Double Talkin Jive, Live And Let Die, Knockin OTHD i Civil War koja zviči besprekorno. Od pesama "iznenađenja" iz ovog dela opusa GNR-a mogli smo čuti još i Dont Cry koja je povratila svoju prvobitnu formu kao i Yesterdays, koja nije svirana uopšte još od devedesetih.Ima tu i pesama sa GNR Lies. Uglavnom je bila svirana Patience, ali je na poslednjem nasutpu na Coachell-i svetlost dana ugledala i Used To Love Her. Duff McKagen je zadužen za Spaghetti Incident  period pa smo tako imali prilike da čujemo Attitude, New Rose i deo pesme You Can Put Your Arms Around A Memory.

I tako dolazimo do onog onog najneizvesnijeg dela. Kada je već bilo jasno da se Slash vraća u GNR jedno od najpostavljanijih pitanja bilo je i: Da li će svirati pesme sa Chinese Democracy albuma? I naravno to se i dogodilo. Nije ni bilo razloga da bude drugačije. Do sada su izvedene Chinese Democracy, Better, This I Love i There Was A Time, sa blago izmenjenim aranžmanom. Kako zvuče? Više nego odlično, ali o tome malo kasnije.Treba još dodati i čiste obrade, dakle ne one koje su Gunsi snimali na svojim albumima. i tu spadaju The Seeker grupe The Who, zatim AC DC klasici Whole Lotta Rosie i Riff Raff koji su izvedeni kada je na prvoj Coachelli gostovao Angus Young. Tu je naravno i Slash-ov The Godfather solo, kao i bendovsko džemovanje pesama Wish You Were Here od Pink Floyd-a, odnosno Layla od Derek and The Dominos.  

Sve u svemu vrlo raznovrstan repertoar. Interesantan spoj starog i novog, sa raznim obradama i bendskim džemovanjem. Baš onako, u stilu GNR-a kako smo inače  navikli. Postavlja se pitanje da li će biti još pesama? Poznajući GNR verovatno hoće shodno situaciji ili nekim novim gostovanjima. Verovatno su spremili još dosta različitih pesama koje će biti ubacivane od svirke do svirke , pored onog glavnog dela reprtoara koji će i dalje činiti srž svakog naradnog nastupa. A sada, bend. Pa krenimo redom!

Članovi grupe

Axl Rose - centrala figura svih događaja koji se odnose na GNR je svakako kontraverzni frontmen ovog benda. Imao je taj već pomenuti peh iz Troubadour-a, sedam dana pre početka turneje i  mnogi su već tada pomislili da se Gunsima ponovo po ko zna koji put namestila loša sreća. Ali ipak rešenje je nađeno. Muzičko-gitarski tron Dave Grohl-a pomogao je Axl-u kako bi mogao da nastupa. Zahvaljivao se Axl Dave-u na tome na gotovo svakom nastupu. E sad, ta imobilnost i privezanost za stolicu, onemogućila je inače vrlo pokretljivog Axl-a, da publici pruži svoj unikatni i nezaboravni live performans. Ne bi to ni bilo kao nekada shodno čovekovim godinama, onako u stilu pomahnitalog pantera na acidu, ali Axl je uspeo da se i u takvoj iznenadnoj situaciji prilagodi i kao pravi mašinovovođa pokrene zatutnjali GNR voz. Naravno sa druge strane upravo ta njegova nepokretnost nedostajala je u ukupnom količniku energije koju ovaj bend može da pruži. Videlo se na momente da bi Axl bukvalno kao metak poleteo iz one stolice da može. Cupkao je, vrteo se, čak i komentarisao kako ga sve to mnogo "žulja". U pesmi Patience je umesto "sitting here on the stears" pevao onako sa smeškom : "sitting here on this chair" na veliko oduševljenje publike. Pomoć su mu prilikom odlaska do bekstejdža pružali roudiji a posebno seksi devojke u bolničkim uniformama. Međutim, shodno situaciji Axl se nije  mnogo puta presvlačio, niti odlazio iza bine, tako ja de na nekim pesmama koje izvodi bend bez njega, u kojima bi on uglavnom odlazio na odmor, ipak sedeo na svom tronu i tako igrao u ritmovima muzike. Što se samog vokala tiče, o tome će više reči biti nekom drugom prilikom. Za sada se može jedino reći da je Axl-ov vokal meastralno dobro "podešen". Pesme iz niže lage zvuče besprekorno, poput It So Easy, Mr Brownstone, Chinese i dr. Takođe, njegovo jedinstveno režanje prisutno je više nego prethodnih godina, posebno u Welcome To The Jugnle i sličnim pesmama. Nema više Micky Mouse glasa, mada još uvek postoje pesme na kojima je uočljivo blago mučenje sa vokalom, a to se pre svega odnosi na Sweet Child Of Mine, donekle Civil War i dr. No ipak, jeste to sve za nijansu slabije nego 90-ih ali je daleko bolje nego u periodu dvehiljaditih i poslednjih par godina. Upoređujući koncerte iz 2014.godine i ove sada, razlika u kvalitetu njegovog pevanja je evidentna. Svaka čast na tome. Mnogo se o tome spekulisalo, kako će zapravo zvučati Axl i da li če pokvariti utisak svojim Micky Mouse glasom ili ne. Na kraju je ipak uspeo ja da u svakom pogledu razuveri svakoga ko je imao sumnju,   tako da pesme definitivno, posebno one stare,  zvuče potpuno  rokerski pljavo, besprekorno glasno sa tom jedinstvenom oštricom koju Axl poseduje. Uostalom onaj frenetični urlik na Live And Let Die govori više od hiljadu reči. Ni prikovanost za stolicu nije uticala na pogoršanje njegovog glasa. Možda je čak i pomogla. Videćemo već u nastavku.

Sve u svemu kada se saberu utisci, Axl ipak pružio najbolje što je u tom trenutku mogao i još jednom dokazao svoju veličinu. Čak su i kašnjenja bila svedena na minimum. Na poslednjem nastupu u Coachell-i bend je zakasnio svega 3 MINUTA! Da li zbog zabrane da se posle 01:00 AM svako prekoračenje plaća 1000 dolara za minut ili ne, ovoga puta sam Axl i bend ponašali su se i više nego profesionalno. Što se povrede tiče, Axl se oporavlja i ako sve bude kako treba u nastavku turneje imaćemo prilike da ga vidimo u svom pravom elementu.


Slash - Kako je Axl bio onemogućen da pruži svoj prepoznatljivi performans, čini se da je najveći deo tereta pao upravo na Slash-a. Iz više razloga veći deo pažnje publike i fanova bio je uperen u njega. Pre svega postalvjalo se pitanje odnosa pomenute dvojice. U Troubadour-u se moglo videti kako Axl i Slash, rame uz rame, baš kao nekada,i sigurnim hodom prolaze kroz vanvremenski GNR materijal. Na narednim koncertima, kada je Axl iz dobro poznatih razloga bio prikovan za stolicu, mogli smo videti nešto uzdržanijeg Slash-a. Da li zbog solidarnosti sa kolegom iz benda, ili možda zbog godina,  sve u svemu energičnost Gunsa nije bila na nivou iz mladosti. Ukoliko je neko tako nešto očekivao, svakako se može reži da je bio u zabludi. Kada se sve uzme u obzir Slash-ov live nastup bio je i više nego dovoljan. Gitare pod uglaom od 90 stepeni prilikom soliranja, povremeno penjanje po monitorima uz po koji trk ka drugom kraju bine ili gornjoj platformi. Za čoveka u šestoj deceniji života i pejsmejkerom u srcu, sasvim dovoljno!

Druga bitna stavka vezana za Slash-a je naravno muzički deo performansa. Jednostavno rečeno, po tom pitanju, Slash = Guns N Roses! Tu prosto nema mesta, ama baš nikakvoj diskusiji. Džabe Buckethead-u kofa na glavi, DJ Ashbi svetlucave gitare, Bumblefoot-u gitara sa četri vrata ili Finck-u brada kao u popa Raše. Džabe svo njihovo umeće koje je svakako vanserijsko. Slash-ov zvuk i ton Gibson  Standard Les Paul-a iz 1987.godine za progoretinom od cigarete, je esencija GNR-a. Ko ne veruje neka nađe butlege i neka posluša. Njegovim povratkom u bend, Gunsi su povratili davno izgubljenu blues-rock osnovu po kojoj su bili prepoznatljivi a koja se upravo nalazi u Slash-ovim prstima. To što mu za sada, na momente "beže" oni "bendovi" na November Rain, stvar je rutine. Sve ostalo je toliko zdravo i originalno. Poslušajte solo sa Double Talkin Jive, Rocket Queen ili bilo šta drugo i vedećete o čemu je reč. Nema više zvuka "tetris" gitara koje su neki od prethodnika proizvodili i pokušaja skidanja solaža sa ploča. Cela stvar je konačno na pravom mestu.

Treća stvar koja je mučlila ljude svih ovih godina je pitanje da li će Slash svirati pesme sa Chinese Democracy ukoliko se jednog dana vrati u GNR. U prethodnom tekstu o Gunsima napomenuli smo da tu ne bi trebalo da bude nikakvih problema, tj. da  Slash  ne bi imao razloga, kao svaki pravi muzičar, da odbije tako nešto. Naravno to se i obistinilo. Za sada su svirane Chinese Democracy, Better , This I Love i There Was A Time.  A kako sve to zvuči? Najbolje je da procenite sami. Kada bi sada napisali da je to daleko bolje nego što je bilo pre, onda bi ona rečenica od nekoliko redova iznad postala besmislena, a autor ovog teksta bi se optužio za dvostruke standarde. Pesme su pre svega doživele blage aranžmanske promene, što je rezultat pre bendskog dogovora nego Slash-ove lične volje. Drugo podela odgovornosti išla je po liniji Slash preuzima uglavnom Finck-ove deonice dok Fortus po potrebi pokriva svemirske Buckethead solaže. Odličan izbor s obzirom na umeće Fortusa. Što se tiče Slash-ovog soliranja u ovim pesmama valja istaći da se to svakako razlikuje od snimaka, da Slash još nije odredio kako će solaže zvučati jer se uglavnom za sada radi o imrpovizaciji. Još jednom treba ponoviti da je cela ta stvar u domenu ličnog dakle subjektivnog doživljaja. Za autora teksta lično, te solaže zvuče solidno dobro, svakako mnogo više u duhu GNR-a, što je dobra stvar i  što može u budućnosti dovesti do toga da oni fanovi koji nikada do sada nisu prihvatili pesme sa Chinese, to konačno urade. Možda će ih upravo taj Slash-ov blues/rock ton koji je nedostajao, privoleti na tako nešto. A možda je upravo to "ono" što je nedostajalo celom tom albumu da bude snažnije prihvaćen. Vreme će pokazati, posebno ako budu svirane još neke pesme.


Duff - Duff je svoj povratak u GNR okusio još 2014.godine kada je menjao Tommy Stinson-a. Praktično on je uvek i bio taj posrednik između Axl-a i Slash-a pa o pitanju odnosa ne bi trebalo mnogo diskutovati. Sa aspekta zvuka može se slobodno reći da su Gunsi njegovim povratkom vratili onu davno zaboravljenu i zapostavljenu punk oštricu koju su nekada imali i koja je činila drugu polovinu njihove muzičke unikatnosti. Duff McKagen to u sebi nesumnjiva ima i time  suvereno vlada. Kako izgledom tako i muzički. Njegov uvod sa It So Easy kojim su se otvarali koncerti ponovo je moćan, lucidan i na pravom mestu. Duff takođe "časti"i moćnim punk komadom Attitude, baš kao nekada, ali od večeri do večeri publika je bila "počašćena" i pesmom New Rose, koja se sa ovom prvom smenjivala. Ako dodamo još i uvod sa You Can Put Your Arms Around A Memory onda je GNR slika utoliko potpunija. Nadamo se naravno još nekom punk-spaghetti iznenađenju ili recimo So Fine. A što se GNR slike tiče ona bez  Duff-a nikako ne bi bila potpuna. Bilo bi apsurdno da je recimo samo on tu bez Slash-a ili pak,  samo Slash bez njega. Ovako imamo tri čoveka koji predstavljaju srž Gunsa. Zanimljivo je bilo videti ih obojicu kako pogledom uprtim u Axl-a na tronu čvrsto drže konce u svojim rukama. Što se Duff-ovog performansa tiče, nema posebnih zamerki. Duff je na bini pojava sama za sebe, onako i pankerski i šmekerski u isto vreme. A košulje na tufne su ponovo u modi!


Fortus - Gitarski tandem Gunsa za ovu priliku zajedno sa Slash-om čini i Richard Fortus. Od svih gitarista iz prethodnih "saziva" grupe, verovatno i najbolje rešenje. Ne samo što po liku i dalje podseća na Stradlina, nego i sa muzičkog aspekta. Treba napomenuti da je muzička saradnja dvojice gitarista počela još na prvom  The Dead Daisies albumu i pesmi Lock And Load, kada se Slash pojavio kao gost u toj numeri. Richard je tokom svih ovih godina predstavljan kao ritam gitarista Gunsa. E sad, ta podela na ritam i solo, ili ritam i lead, nikada nije do kraja bila jasno razgraničena. Tako smo imali prilike da vidimo Fortusa kako solira na velikom broju pesama i pre ali i sada. Međutim, mnogi se slažu sa činjenicom da Fortus ima taj stradlinovski fil kada su u pitanju ritam deonice, što se i pokazalo kao tačno upravo sada u tandemu sa Slash-om, s obzirom da sve zviči besprekorno. Druga prednost koju Fortus donosi bendu i je i ta što upravo njegovo umeće dozvoljava da se "pokriju" modernije solaže sa Chinese za koje su bili zaduženi Buckethead i Bumblefoot. Fortus ima potrebnu brzinu i virtuoznost za tako nešto, u mnogo većoj meri nego što ima "fil" za Slash-ove deonice koje je prethodnih godina pokrivao. Sada je sve to uredno vratio Slash-u, preuzeo one "svemirske" stvari sa CD albuma, a kao nagradu dobio solo tačku na Knockin On The Heavens Door, koja je pre dve decenije bila rezervisana za Slash-a. U svakom pogledu Slash i Fortus pokrivaju ceo gitarski muzički opus, podeljeni po sistemu staro - novo. Najbolje moguće rešenje u svakom slučaju a i time se pokazala kao tačna pretpostavka o nepotrebnosti sviranja sa tri gitare.


Ferrer - Frank Ferrer je možda mnogima nesimpatičan bubnjar. Međutim i on ima svoje prednosti i mane. Od mana bi se mogle izdvojiti blage promene u tempu određenih pesama, poput Sweet Child Of Mine recimo ili It So Easy. Mada ako se poslušaju neke starije izvedbe pomenutih pesama stiče se utisak da tempo dosta varira od slučaja do slučaja, verovatno i zbog samog opredeljenja benda. Nekada je to brže a nekada sporije. Sa druge strane mnogi su priželjkivali Steven Adler-a za bubnjevima. On je i bio u kombinaciji i kako stvari stoje još je u igri, ali o tome nešto kasnije. Svi ostali bubnjari koji su prošli kroz GNR, a tu spada i Matt Sorum, su jednostavno bivši bubnjari, i zašto bu tu uopšte nešto trebalo menjati. Ferrer je profesionalac i odlično barata celim GNR materijalom od početka pa do Chinese albuma.


Dizzy Reed - Bez Dizzy-a se jednostavno ne može. O tome smo pisali u već pomenutom tekstu o Gunsima iz avgusta prošle godine. Ko je mislio da će Gunsi da se vrate na postavu iz osamdeseetih, taj verovatno ne poseduje mnogo znanja iz oblasti rok muzike uopšte. Ako ste mislili da će se Gunsi "oprostiti" od više dve trećine svog materijala, bili ste u zabludi. Dizzy Reed klavirom i klavijaturama pokriva ogroman borj pesama koje se izvode na koncertima. I ne samo to. Tim svojim deonicama Dizzy je postao nezamenjiva karika u muzičkoj kuhinji Gunsa, a sve to datira još iz daleke daleke 1990.godine. Na kraju, set bez November Rain, Estranged, Civil War i sl, je jednostavno nemoguć. Stari dobri Dizzy je dakle i dalje tu i biće do kraja tu, ukoliko ne dođe do nekih nepredviđenih dešavanja.

Ostalo je još opisati i novog člana benda Melissu Reese. Prva dama član benda GNR, hm pa kako se uzme. Ako računamo Tracy, Robertu i onu treću, koje su tokom 1992.godine svirale duvačke instrumente i pevale prateće vokale, onda Melissa nije prva. Zašto je tu? Pa Axl je eksperimentisao sa duplim klavijaturama još i ranije. Zamenila je Patman-a i to je to. Sve u svemu veliko iskustvo i čast za nju samu. Nek joj je sa srećom.


Zbog dužine teksta odlučili smo da ovde zastanemo i naparvimo rez. Do sada smo se pre svega orijentisali  ono što smo od Gunsa mogli da vidimo  i čujemo. U nastavku će više reči biti o raznim neodgovorenim pitanjima, misterijama, kontraverzama i zanimljivostima koje prate ovaj bend. Toga nikada nije manjkalo kada su Guns N Roses u pitanju, pa je tako i ovoga puta. O tome čitajte u nastavku.

Drugi deo možete pročitati: GNR Drugi Deo

Sve slike preuzete sa: 1) All About Slash 
                                   2)  Slash Mob
                                   3) Guns N Roses Twitter


april 2016.godine                                                                       Autor: JP JunkyardRock