Audrey Horne - Pure Heavy (2014) Recenzija

Pure Heavy

Kada je reč o skandinavskoj rock-metal muzici, uvek se nekako prvo na umu ima ta  ekstremnija varijanta, koja se obično uobličava u pravcima poput black, death, doom metala i sl. Norveška je svakako jedna od zemalja u kojoj ovakave vrste metal muzike imaju najjače uporište, pre svega black metal. Legendarni bendovi poput Mayhem, Burzum, Dimmu Borgir, Immortal najpoznatiji su izdanci ovog pravca. Međutim, ako malo pogledamo "drugu stranu medalje", Norvežani imaju čime da se podiče i što se hard 'n' heavy muzike tiče. Ovo je upravo priča o bendu Audrey Horne, koji i te kako ume da svojom muzikom razmrda i razroka hladne norveške noći, i to u samoj "prestonici" black metala i najvećem gradu na norveškoj obali Atlantika, Bergenu. 

Ovaj stoprocentni bergenski (patriotski) bend nastaje još 2002. godine. Današnju postavu čine: pevač Torkjell Rød (Toschie), gitaristi Thomas Tofthagen i Arve Isdal (Ace Dale), basista Espen Lien i bubnjar Kjetil Greve. Ime benda nastalo je po liku koji Sherilyn Fenn tumači u TV seriji Twin Peaks a ovi momci su do danas izdali čak pet albuma, zaključno sa poslednjim iz 2014.godine pod nazivom Pure Heavy. Audrey Horne je u suštini jedan izvanredan classic melodic rock bend i pored činjenice da su gitaristi Thomas Tofthagen i Arve Isdal uporedo i članovi nekih ekstremnijih metal bendova poput Sahg odnosno Enslaved. To je možda i ključ uspeha i proboja ovakve muzike u podneblju ekstremnijih metal pravaca.

Međutim, kada se diskografija ovog benda sagledava u celini, dolazi se do zaključka da su upravo tri zadnja albuma ono pravo što Audrey Horne danas predstavlja. Na albumu Audrey Horne iz 2010. i Youngblood iz 2013.godine uočava  se odlučan otklon ka klasičnom hard rock-u. Pure Heavy je logičan nastavak toga, s tim što je pojedinačno definitivno najbolji do sada. 

Dakle, Pure Heavy je jedna sjajna, gotovo prefektna classic rock ploča, i to ni manje ni više nego iz 2014.godine. Napraviti ovako nešto u današnje vreme je veoma opasno i za to je potrebno pre svega veliko iskustvo, smelost i lucidnost, a to upravo ovi momci i imaju. Na albumu se nalazi 13 pesama od kojih su dve bonus. Već u prvoj pesmi Wolf In My Heart, ovi Bergenci otvaraju vrata na kojima velikim slovima piše: CLASSIC ROCK! Twin lead gitare Totfhagen-a i Isdal-a u Thin Lizzy maniru, bombastični refren u The Who meets Led Zeppelin stilu. Toschie kao vokal dokazuje da je na visini zadatka i avantura je spremna za početak. Nakon odlične otvarajuće pesme sledi Holy Roller, nešto malo brža stvar. Nazire se tu neki Judas Priest reklo bi se, sa takođe "bratskim" vodećim gitarama. Sledeća pesma Out Of The City, i evo jednog Thin Lizzy klasika! Mislim da bi i sam Philq Lynott uživao u jednoj ovakvoj pesmi. Ujedno i prva koja je doživela ekranizaciju sa ovog albuma. Nakon nje ponovo jedna malo opasnija, tvrđa, "crounchy" pesma Volcano Girl, sa bombastičnim i pevljivim "whoa" refrenom i uz neizbežne gitare, Eh ti "bratski lead-ovi", kako ih je lepo čuti! Sledeća Tales From The Scrypt je potpuni David Lee Roth, Van Hallen stil sa svim svojim raksošem LA muzike. Sledeća stvar Diamond traje svega minut i po, to mu dođe kao neki Interlude. Po meni nepotrebno ali tako su svakako radili i idoli ovih momaka. Posle kraćeg predaha Audrey-evci se bacaju na još jednu Priest-Maiden vozajuću rokačinu Into The WIld. Do kraja albuma slede redom još jedna classic classic stvar Gravity , potom nova gitarska maidenovska High and Dry. Pretposlednja Waiting For The Night je već malo u američkom stilu, mogla bi čak i u neki akcioni film da upadne kao tema. Skroz mi na to liči. Poslednja Boy Wonder je u nešto mračnijem i progresivnijem maniru od drugih, što je i logično s obzirom da gitaristi dolaze iz bendova poput Sagh i Enslaved. Tu su naravno i dve bonus pesme Let Live i Between The Devil And The Deep, malo slabijeg kvaliteta, no dobro, zato  i jesu u bonusu na albumu. 

Thin Lizzy, Led Zeppelin, Judas Priest, Van Hallen, Iron Maiden, sve se to može pronaći na ovom izdanju, ali nemojte me shvatiti pogrešno. Nije to krađa, to su jednostavno uticaji, jedan omaž tim velikim grupama, Sudeći po komentarima samih članova benda, iz štampe i iz raznih intervjua, oni se toga ni malo ne stide već to sa ponosom ističu. Sa druge strane sve je lepo upakovano i isproducirano na najvišem nivou u današnjem maniru. Mnogima će ova ploča zvučati dosadno, jer je  sve to "već viđeno", vraćanje u prošlost itd, dok će se pravim classic rock sladokuscima verovatno dopasti, u to ne sumnjam, makar u trenucima kada budu poželeli da malo promene albume starije od tridesetak godina, a da ostanu pri tom u istom polju rock n roll-a. Šteta je samo što Audrey Horne nisu malo poznatiji široj svetskoj javnosti i što nisu tako "veliki bend", uprkos tome što im  je ovaj poslednji  album velik i grandiozan, kao recimo Sognefjord!



Audrey Horne Facebook
Audrey Horne Official

novembar 2014.                                                                                   Autor: JP

Dregen - Dirty Blues and Sleazy Booze

Dregen 2013.

Još u jesen 2013.godine svetlost dana je ugledao prvi "solo" album legendarnog gitariste i osnivača švedskih sastava Backyard Babies i The Hellacopters, poznatijim pod imenom Dregen. Ovom prilikom prenosim tekst-recenziju koju je još tada napisao Dušan Perović, moj veliki prijatelj, istomišljenik i brat, i to sve u sklopu mini "feljtona" o novim skandinavskim grupama i muzičarima. O ovakvim remek delima nikada nije kasno govoriti a posebno ako se uzme u obzir da su se i sami Backyard Babies nakon gotovo šest godina pauze ponovo vratili i krenuli sa radom na novom albumu koji se očekuje naredne godine.

Jednostavno rečeno čovek je objasnio neke stvari! U principu sada već univerzalna i dobro poznata prosto proširena rečenica, može se upotrebiti i za ovaj prvenac, Andreas Tyrone Svensson-a poznatijeg joši pod imenom Dregen. "My Lord Sweet Satan" pitao sam se i mislio u sebi, da li će zaštitno lice Backyard Babies-a, uspeti da podnese taj celokupni teret i lansira u zvučnu orbitu nešto što će biti zavredljivo pažnje uha. Moram priznati, već na prvo slušanje moja konstatacija je bila: "to je to, to je to, rock n roll do koske"! Sirova energija koja neprestano teče, i sliva se iz pesme u pesmu, dominira kroz svih trideset i četri minuta albuma.Hipnotišući zvuk možemo okarakterisati kao idealan spoj ili svojevrsni silabus rock istorije, odnosno žanrova koji čine istu, tako da se kroz ovih deset naslova može čuti i hard rock, rock n roll, sleaze rock, punk rock, glam rock, garage rock, blues, country....

Međutim, ono što najviše ostavlja utisak na mene, jeste taj pristup zvuku, odnosno kako tako nešto veoma prosto može da zvuči tako dobro i krupno u isto vreme!? A to je vešto iskazano i opravdano kroz sjajno i upeglano muziciranje (od svirača do pevača), sjajne aranžmane i korišćenje, kako bi se to danas reklo jeftinih, ali dobrih fora i fazona. Kao primer možemo navesti Keith Richards manir sviranja gitare (koji ja lično obožavam), upotrebu klavira koji kroz sviranje samo jedne dirke kao i najobičnije zviždanje, mogu da podignu pesmu na još viši nivo od postojećeg i pridodaju sasvim jednu drugu dimenziju. Moram izdvojiti i neke lične favorite sa ovog albuma: Just Like That (pesma koja je prva doživela ekranizaciju) tera na momentalno mrdanje kolena, Flat Tyre On A Muddy Road definitivno ide uz neki chill i dobru pljugu, Pink Hearse dušu dala za petak, izdvojio bih još i 6 Till 10, Mojo's Gone, One Man Army ( koja me neodoljivo podse'a na No More Mr Nice Guy od Alice Cooper-a).

Jedno je ipak sigurno, a to je da ovaj album preovlađuje ogromnom kreativnošću koju je Dregen crpio svirajući i gradeći karijeru kroz Backyard Babies, The Hellacopters kao i kroz saradnju sa jednim takvim imenom i legendom kao što je Michael Monroe. Dregen definitivno ima znanje u malom prstu, što mu ipak ne smeta i ne sputava da upotrebi i ostalih devet kako bi dobio jednu tako savršenu kombinaciju  i celinu u muzičkom i tekstualnom smislu. Ja takvu jednu finu celinu i kombinaciju ocenjujem sa čistom peticom i sa zasluženim pridodatim plusem, i toplo je preporučujem svima. Ova doza energije će vam sigurno dobro doći i zagrejati vas kroz zimske dane koji slede, dok će vas uz letnje dobrano oznojiti.

Dregen Official
Dregen Facebook




Novembar 2014.                                                                                      Autor: Dušan Perović

Predstavljamo: SuperCharger - Denmark rock sensation!

U današnje vreme, što se rock-metal muzike tiče, Skandinavci imaju ubedljivo najjaču scenu u Evropi, ako ne i u svetu. Na našem kontinentu već davno drže primat u odnosu na nekadašnje gigante poput Britanaca i Nemaca. Pored toga većina bendova sa ovog prostora sasvim pristojno je prihvaćena i u ostalim delovima sveta, posebno u Americi. Tu pre svega prednjače grupe iz Švedske i Finske, koje su među prvima počele proboj ka vrhovima svetske rock scene i uspele da ostave neizbrisiv trag na istoj.  Ipak  i  druge zemlje ovog podneblja imaju svoje adute, poput Norveške i Danske. 

Međutim,  verujem da kod nas  danska rock-metal scena i nije toliko zastupljena i prepoznatljiva. Od starijih poznatijih grupa sigurno možemo izdvojiti "heavy shock metal" senzaciju King Diamond-a i njegov prvobitni bend Mercyful Fate. Tu su i "old school" glameri D.A.D i White Lion ( dansko-američki), koji su bili odlično uklopljeni celokupnu glam-sleaze rock scenu osamdesetih.  Naravno, ne smemo zaboraviti i najpoznatijeg Danca u rock-metal svetu, Lars Urlich-a, osnivača, vođu, idejnog tvorca i bubnjara legendarnog heavy metal benda Metallica. Pošto je  tokom velikog dela svoje duge karijere  danska zastavica ponosno visila sa Lars-ovog seta bubnjeva, onda ćemo i samu Metallica-u uvrstiti ovde. Dobro jedna četvrtina samo,ali dovljno je !

Od novijih bendova koji dolaze iz ove zemlje pre svega pomenućemo sve slušanije i sve popularnije Volbeat ( koje ću opisati nekom drugom prilikom), odnosno hard rokere  Supercharger, o kojem će ovde zapravo najviše biti i reči. Ova dva benda definitivno  "brane čast" Danaca na svetskim top listama,odnosno na velikim evropskim i svetskim muzičkim festivalima.

SuperCharger je bend koji se pojavljuje 2007.godine nakon izdavanja  EP-a Junkyard Spectacles. Danski rokeri od samog početka neguju svojevrstan miks rock muzike izuzetno glasnih gitara, klavira i harmonike, odnosno grubog "viski" vokala (kako sami kažu). Visoko energetski rock n roll sa izuzetno posvećenim "live" nastupima i neizostavnom "sleazy" tj prljavom dozom muziciranja, takođe predstavljaju jedno od glavnih oružija ove grupe. Današnju postavu čine Mikkel Neperus (vokal), Tomas Buchwald (gitara), Benjamin Funk (bubnjevi), Lars Rygaard (klavir) i Karsten Dines Johansen (bas). Jednom rečju grupa koju svakako treba pogledati uživo, i osetiti isporučivanje "super-napunjene" energije koje njihove pesme poseduju. Za sada imaju  tri vrlo zanimljiva izdanja kojima se mogu pohvaliti..

Debi album ovog kopenhaškog benda pod nazivom Handgranade Blues ugledao je svetlost dana 2009. godine i na njemu se može naći jedanaest pesama "visoko oktanskog" rock n roll-a, nešto poput Aerosmith-a i Motorhead-a na steroidima (sa produkcijske strane gledano), a sve prošarano zanimljivim brzim klavirskim deonicama. Nekim pesmama kao na primer Let's Roll i I Wanna Rock, takođe izvestan šmek daje i usna harmonika, u Hanoi Rocks stilu.Na albumu nema balada i sporijih pesama, gotovo sve su odsvirane u drskom, glasnom i prljavom maniru. Nepreus-ov vokal je u nekim trenucima čak malo i neprepoznatljiv i zamrljan, odnosno deluje kao neka vrsta growl-a. Sve u svemu, ona sirena koja otvara prvu pesmu (koja inače nosi naziv kao i sam album), dobro opisuje i ilustruje šta to slušalac zapravo može da  očekuje. Čim "ulete" klavijature i solo na wah-u, stvar postaje jasnija, Sledeća Gotta Get It Right uz naslovnu numeru predstavlja bolje trenutke u prvom delu albuma, dok se u drugom najviše izdvajaju Shame  Baby i verovatno najpoznatija Hell Motel. Sve u svemu, za one koji vole ovakav energetski super-napunjeni aerosmith-motorhead-acdc rock n roll, nema bolje stvari nego da zvučnike odvrnete do kraja i pustite da vam se soba pretvori u sliku sa omota.

Na sledećem albumu That's How We Roll iz 2011.godine, SuperCharger isporučuju takođe dvanaest novih pesama,s tim što ovoga puta papučica na gasu nije nabijena do daske, kao što je to bio slučaj na albumu prvencu. Produkcijski ova ploča zvuči manje "besno" od prethodne, što je verovatno i odraz muzičkog sazrevanja,ali ovi Danci nisu igubili prepoznatljivu  "sleazy" notu sa početka karijere. Sa druge strane ovaj album je i nešto raznovrsniji od prethodnog u samom muzičkom smislu. Prve dve pesme Heart On Overdrive i Rise And Fall su odlični rock n roll komadi brzog tempa, oštih rifova i praskavog klavira. Nakon njih sledi i prva varijacija u muzičkom smislu, nešto laganija stvar Are You Satisfied u potpunom brit-pop maniru. Pored toga SuperChager na ovom izdanju koketiraju i sa nekom vrstom "južnjačkog" rock-a, koliko to može uopšte zvučati "južno" s obzirom odakle dolaze. To se pre svega odnosi na pesme poput Mr. Ferguson, Ruters Of The Day kao i na poslednjoj Sunrise Over Reperbahn. Tu je i jedna lagana Redemption Song u duetu sa Mia-om Coldheart. Od ostalih već možemo reći klasičnih SuperCharger  "rokačina" sa bazičnom rock postavkom,  možemo izdvojiti You Disgust Me i  From Another Planet (moj favorit). Sve u svemu album zvuči sasvim pristojno u celini, neko će reći da bi možda ovako zvucali AC DC da  do današnjeg dana nisu ostarili. Ima tu takođe malo The Quierboys-a i Black Crows-a. Ovo izdanje je u svakom slučaju mnogo ozbiljnije i zrelije od albuma prvenca koji odiše tom nekom početničkom sirovošću,što svakako nije ništa loše. U suštini ako vam se dopao album prvenac, ne vidim zašto ne bi i ovaj.

Na trećem albumu Broken Hearts and Fallaparts, koji je izašao 2014.godine, dolazi neminovno do sublimacije svega onoga najboljeg što ovaj bend može da pruži, u odnosu na njihovu dosadašnju karijeru. Produkcija i sam zvuk albuma su najbolji i najprimereniji do sada. Danski "dinamit", kako se inače ovaj bend još naziva u rock n roll svetu,još jednom donosi dvanaest ( magična brojka) novih, svežih i onako energetski nabijenih pesama, Na samom početku jedan pravi punk rock ugriz i to u  Like A Pit Bull stilu, kako se inače i zove pesma, postaviće stvari na svoje mesto već na samom startu, a ukoliko posle toga pomislite da malo odmorite, sledeća Supercharged vam to neće dopustiti sigurno. Obe numere nekako neodoljivo podsećaju na "vibe" švedskih velikana Backyard Babies. Nakon njih sledi bez premca najveći hit ovog benda. Pesma Blood Red Lips na kojoj je uvodni rif na slajd gitari odsvirao David Johannesson član švedskog rock benda Mustasch, a kao gost se pojavljuje još jedan člam ovog benda Ralf Gyllenhammar. Ova pesma jednostavno poseduje sve ono najbolje od SuperCharger-a. Dovoljno energična, dovoljno "sleazy", sa jasnim i glasnim refrenima. Pravi pravcati hit! Nakon toga sledi još jedna "prljava" rokačina Hold On Body, kao i Five Hours of Nothing na kojoj možemo čuti i pevača već pmenutih Backyard Babies Nicke Borg-a. Naredna takođe slajdovana Yeah Yeah Yeah, kao i Suzi The Uzi dopunju ovaj album tako da ne ostaje baš mnogo mesta na kojem bi smo mogli reći da su SuperCharger omanuli. To je ta ujednačenost koja krasi ovu ploču. Do kraja albuma ostaje još tri veoma dobrih SC numera prolivenim svim onim što su ovi momci godinama prikupljali od svojih idola. Pre svega Get What You Deserve, The Crash i From The Gutter.  Kao i na prethodnom albumu i ovde se mogu čuti dve "southern" stvari. Prva je Hangover In Hamburg a poslednja baladoidna Goodbye Copenhagen sa kojom se i završava ovo više nego dobro izdanje. U svakom slučaju najbolji, najpotpuniji i najzreliji album do sada u diskografiji ovih danskih rokera. Ako do sad niste našli ništa što odgovara vašem uhu, ovde sigurno hoćete. Svakako poslušajte ovaj svojevrsni miks "sleazy" Backyard-a odnosno Guns-a sa njihvih UYI pesama u Izzy-Duff maniru.

To bi u suštini bilo sve što treba pomenuti kada je ovaj danski bend u pitanju, gledano iz muzičkog ugla. Za kraj bi se još samo osvrnuo na jednu jedinu stvar koja nekako odskače od svega, i to ne baš u pozitivnom smislu, a tiče se samog imena ove grupe. Jednostavno najslabija tačka je naziv SuperCharger, koji su ovi momci odabrali kao ime za bend. Slušajući njihove intervjue stekao sam utisak da su i oni sami svesni tog nedostatka. Jednostavno problem je u tome što postoji makar još deset bendova širom sveta koji su poznati pod ovakvim nazivom i to za neki dalji napredak može i te kako da uspori stvari. Da napomenem samo, autroska prava itd. Ime benda je jedna od najosnovnijih stvari u muzici, i tome se mora voditi računa. Možda u budućnosti i dođe do prmene naziva, ostaje da se vidi. No do tad, nadam se da će se naći oni koje će privući muzika ovih Danca. Eto makar do utakmice 14.novembra kada ćemo odmeriti snage sa njima u fudbalu...


SuperCharger Official Page

SuperCharger Facebook Page





Novembar 2014.                                                                                       Autor: Janko Petrović