Rival Sons najbolji rock bend 2010-ih?
Njihov jedinstveni zvuk, imidž i muzičku filozofiju možemo staviti u domene rock-a, blues-a, soul-a, ali nikako ne možemo za njih reći, što je česta greška, da su običan "retro" bend. Retro je zabranjena reč u ovom tekstu a i u buduće, jer muzika koju ovi momci stvaraju je sve samo ne retrogradna. Pre bi se reklo da ona u sebi sadrži i prošlost i sadašnjost i budućnost. Sa druge strane ipak, Rival Sons nisu bend koji je "izmislio toplu vodu" što verovatno može biti kontra argument sveu ovome. Bez obzira na to, način na koji oni spajaju novo i staro predstavlja njihovu najjaču karakterestiku, uz nedvosmisleno veliki muzički talenat koji poseduju.
Pored toga, ovu grupu krasi i specifičan imidž tj vizuelni nastup, što predstavlja jednu od osnovnih predispozicija za muzički uspeh (na našim prostorima nepoznat i zanemravian aspekt). Članovi benda nekako odudaraju od standardnog rock klišea po tom pitanju a i njihov spiritualni način života samo je još jedna od zanimljivih stvari koja ih krasi i razlikuje od mnogih drugih bendova današnjice..
Svet je svakako dobio jedan fenomenalan novi bend ali u isto vreme i novi rock n roll dvojac, Holiday-a i Buchanan-a, koji će se momentalno uklopiti u muzičko-kreativnom smislu i do danas činiti okosnicu ovog benda, po ugledu na mnoge rock n roll velikane (na relaciji gitarista-pevač). Holiday-ov šmekersko bluzerski način sviranja i Buchanan-ov takoreći "akrobatski soul rock" vokal predstavljaće svojevrsni "trejdmark" Rival Sons-a uz nezaobilaznu ritam sekciju ali i povremeno prisustvo klavijatura i organa. Iste godine pod imenom Rival Sons, ovi momci izdaju i prvi album pod nazivom Before The Fire, sa kog je većina pesama nastala iz perioda Holiday-ovog neuspelog pokušaja sa bendom Black Summer Crush. Nakon turbulentnog početka Rival Sons izdaju još dva fenomenalna albuma Preasure And Time iz 2011. i Head Down iz 2012.godine što ih momentalno lansira u samu orbitu svetskih muzičkih dešavanja ali i velikog interesovanja medija. Njihova karijera je od početka bila u konstantom usponu a trenutno se nalazi na najvećoj do sada mogućoj tački u 2014.godini, godini izdavanja njihovog četvrtog po redu albuma Great Western Valkyie, po mnogima i najboljim do sada.
Great Western Valkyrie 2014 (Earache records)
Kao što je već rečeno album Great Western Valkyrie predstavlja četvrto izdanje benda koje je svetlost dana ugledalo ovog leta, tačnije juna meseca ove godine. Ukratko, album je pravo malo remek delo. Može se reći čak i epsko ostvarenje ovih momaka koji su time uspeli da unesu jednu pozitivnu muzičku novinu u današnju umornu muzičku scenu. Ovaj kalifornijski bend pod producentskom palicom Dave Cobb-a, a pod vođstvom "odmetničkog" dvojca Holiday-Buchanan, na ovom albumu zvuči bolje nego ikad do sada. Album obiluje jedinstvenim gitarskim tonovima, unikatnim pevanjem, nenametljivošću, neočekivanim preokretima i melodijama, umerenošću ali i dovoljnom dozom oštrine i prljavštine.
Pesma Electric Man, koja otvara ovo izdanje, uvodi nas jednim teškim "fuzzy" rifom koji dodatno pojačava i klavijatura , koju je na albumu odsvirao Ikey Owens. Rifovi i ritam sekcija su u isto vreme toliko jaki i brutalni da momentalno osvajaju slušaoca, ali sa druge strane vrlo umereno isproducirani, tako da Jay Buchanan ima otvoren prostor u kome pokazuje svoje pevačke sposobnosti. "Take you to the shugar shack" odzvanja iz najvećih dubina njegove duše i prelazi u svirepi refren koji se neprestano ponavlja. Bolje pesme za otvaranje ploče od ove jednsotavno nema. Na mestu broj dva, numera Good Luck i još jedan groove rif koji isporučuje Holiday, idući preko po malo psihodeličnih strofa, da bi se na kraju pretvorio u refren koji Buchanan majstorski boji najboljim bojama sopstvene "vokalne palete". U sledećoj pesmi Secret, Buchanan će pokušati da otkrije neke tajne, ovog puta u nekom plantovskom stilu, a furiozna ritam sekcija dodaje svu potrebnu žestinu ovoj pesmi. Mora se takođe napomenuti i velika uloga klavijature, tj organa, u ovoj pesmi koja pravi odličnu podlogu, kao i šmekerski neupadljivo soliranje na gitari. Naredna Play The Fool odiše jednim veselim "oo-oo" refrenom što pesmu stavlja u položaj levitacije između drskih elektrifikovanih Holiday-ovih rifova i nešto mekšeg vokala. E sad, ako do sada niste štiklirali svoju omiljenu pesmu na ovom izdanju spremite se za Good Things, jednu malo laganiju bluesy stvar za jedan pravi chill out i reči "Enjoy it right now, because you never know when it's gonna end". Bukvalno tim rečima! Pesma nije ni balada ali ni rokačina već jednostavno ima neverovatan vibe koji momentalno osvaja.
Na šestom mestu nalazi se numera Open My Eyes, pa moglo bi se reći sigurno jedna od najboljih pesama na albumu uz teške i moćne fuzz rifove, solaže i melodije. Tu je naravno i bonamovsko "bubnjarenje" Michael Miley-a. U momentima kada Buchanan ponavlja ono "Somebody", čini se da prisustvujemo stvaranju jedne od ultimativnih rock himni. Ova pesma je prva doživela i ekranizaciju i postala veliki hit. Rich and Poor, pesma koja potom sledi je jedno pravo remek delo u The Doors stilu. Izgleda kao da je Morrison-ov šamanski duh ovde u potpunosti ušao u Buchanan-a, ili je pak to stvar uticaja Doors-a koji su vladali tim prostorima pre jedno četrdeset pet godina. Bilo kako bilo "Ray Manzarek" klavijature samo upotpunjuju doživljaj kao i neprikosnovene gitarske deonice onog brke sa slike, Scott Holiday-a. Tako prosto a tako moćno! Na mestu broj osam nalazi se numera pod imenom Belle Star koja sadrži sve moguće muzičke varijacije koje je ovaj bend spreman da isporuči. Smenjuju se udarci bubnjeva i bas gitare, sa laganim ali fluidnim predrefrenima i mirnim gotovo uspavanim refrenskim deonicama. Uvod u pesmi neodoljivo podseća na Led Zeppelin, i to recimo Achilles Last Stand. Međutim, samo uvod. Sve ostalo je jedinstveni Rival Sons trejdmark! Pretposlednja Where I've Been je zapravo prva prava balada, koja prilično umiruje i opušta nakon svega što je do tad moglo da se čuje na albumu. Poslednjoj pesmi Destination On Course fali zapravo samo jedna stvar, a to je što se njome završava ovo fenomalno izdanje. Ali dobro, tu je dobri stari "repeat" tako da neće biti problema.
Na kraju se sa sigurnošću može reći da ovaj album predstavlja najbolje ostvarenje ove kalifornijske četvorke do sada. Za razliku od prethodnih izdanja, koja se i te kako mogu oceniti najvišim ocenama, GWW predstavlja sublimaciju onog najboljeg što su Rival Sons do sada u karijeri postigli. Retko koja pesma, gotovo ni jedna, ne nalazi se ispod standarda. Produkcija je kao što smo rekli na najvišem mogućem nivou i upravo je i to u velikoj meri doprinelo da se ovim izdanjem Rival Sons postave u sam vrh svetske rock scene. No ipak, to verovatno nije sve što ćemo od njih čuti, s obzirom da se radi o bendu i muzičarima srednjih godina. Ukoliko sve bude kao do sad, onda možemo spokojno čekati na neko sledeće izdanje a do tada tu je stari dobri ""repeat" i samo "repeat"!
Da li je Rock 'n' Roll mrtav? Naravno da nije i nikada to neće biti, bez obzira na vrstu i kategorizaciju. Rival Sons su jedan od najnovijih i najsvetlijih primera očuvanja i nastavka nečega što se naziva Rock 'n' Roll zaveštanje. Ako vas neko kao što je Jimmy Page u superlativu pominje u štampi, dok vam sa druge strane lično Steven Tyler sedi na probi, onda u odnosu na to ni naslovnice renomiranih muzičkih magazina i nastupi na najvećim svetskim festivalima nisu baš neko preterano merilo vaše vrednosti. Ovi momci iz Kalifornije su i više nego legitimni naslednici onog najboljeg što je tamošnja muzička scena ikada podarila. I ne samo to, Rival Sons su trenutno i najveća svetska rock n roll atrakcija.
Njihov jedinstveni zvuk, imidž i muzičku filozofiju možemo staviti u domene rock-a, blues-a, soul-a, ali nikako ne možemo za njih reći, što je česta greška, da su običan "retro" bend. Retro je zabranjena reč u ovom tekstu a i u buduće, jer muzika koju ovi momci stvaraju je sve samo ne retrogradna. Pre bi se reklo da ona u sebi sadrži i prošlost i sadašnjost i budućnost. Sa druge strane ipak, Rival Sons nisu bend koji je "izmislio toplu vodu" što verovatno može biti kontra argument sveu ovome. Bez obzira na to, način na koji oni spajaju novo i staro predstavlja njihovu najjaču karakterestiku, uz nedvosmisleno veliki muzički talenat koji poseduju.
Pored toga, ovu grupu krasi i specifičan imidž tj vizuelni nastup, što predstavlja jednu od osnovnih predispozicija za muzički uspeh (na našim prostorima nepoznat i zanemravian aspekt). Članovi benda nekako odudaraju od standardnog rock klišea po tom pitanju a i njihov spiritualni način života samo je još jedna od zanimljivih stvari koja ih krasi i razlikuje od mnogih drugih bendova današnjice..
Ono što je svakako zanimljivo je i to da Rival Sons nisu prva stanica u karijeri članova benda. Za gitaristu Scott Holiday-a ( to je ovaj brka sa slike) ovo predstavlja treći pokušaj proboja na muzičkoj sceni nakon godina sviranja i neuspeha sa svojim prvobitnim bendom HumanLab. Nakon toga gitarista osniva novu grupu pod nazivom Black Summer Crush i to sa sadašnjim bubnjarem Rival Sons-a, Michael Miley-om i basistom koji je takođe bio originalni član Rival Sons-a, Robin Everhart-om. Njega je 2013. zamenio Dave Beste koji je danas regularni basadžija ovog benda. U međuvremenu je i ovaj projekat propao, te se Scott Holiday još jednom našao na prekretnici. U tom trenutku bubnjar Michael Miley mu predlaže svog dugogodišnjeg prijatelja i kolegu iz raznih muzičkih projekata, inače fenomenalnog pevača Jay Buchanan-a . To se desilo 2009.godine i upravo je to godina koja se uzima za početak karijere Rival Sons-a.
Svet je svakako dobio jedan fenomenalan novi bend ali u isto vreme i novi rock n roll dvojac, Holiday-a i Buchanan-a, koji će se momentalno uklopiti u muzičko-kreativnom smislu i do danas činiti okosnicu ovog benda, po ugledu na mnoge rock n roll velikane (na relaciji gitarista-pevač). Holiday-ov šmekersko bluzerski način sviranja i Buchanan-ov takoreći "akrobatski soul rock" vokal predstavljaće svojevrsni "trejdmark" Rival Sons-a uz nezaobilaznu ritam sekciju ali i povremeno prisustvo klavijatura i organa. Iste godine pod imenom Rival Sons, ovi momci izdaju i prvi album pod nazivom Before The Fire, sa kog je većina pesama nastala iz perioda Holiday-ovog neuspelog pokušaja sa bendom Black Summer Crush. Nakon turbulentnog početka Rival Sons izdaju još dva fenomenalna albuma Preasure And Time iz 2011. i Head Down iz 2012.godine što ih momentalno lansira u samu orbitu svetskih muzičkih dešavanja ali i velikog interesovanja medija. Njihova karijera je od početka bila u konstantom usponu a trenutno se nalazi na najvećoj do sada mogućoj tački u 2014.godini, godini izdavanja njihovog četvrtog po redu albuma Great Western Valkyie, po mnogima i najboljim do sada.Great Western Valkyrie 2014 (Earache records)
Kao što je već rečeno album Great Western Valkyrie predstavlja četvrto izdanje benda koje je svetlost dana ugledalo ovog leta, tačnije juna meseca ove godine. Ukratko, album je pravo malo remek delo. Može se reći čak i epsko ostvarenje ovih momaka koji su time uspeli da unesu jednu pozitivnu muzičku novinu u današnju umornu muzičku scenu. Ovaj kalifornijski bend pod producentskom palicom Dave Cobb-a, a pod vođstvom "odmetničkog" dvojca Holiday-Buchanan, na ovom albumu zvuči bolje nego ikad do sada. Album obiluje jedinstvenim gitarskim tonovima, unikatnim pevanjem, nenametljivošću, neočekivanim preokretima i melodijama, umerenošću ali i dovoljnom dozom oštrine i prljavštine.
Pesma Electric Man, koja otvara ovo izdanje, uvodi nas jednim teškim "fuzzy" rifom koji dodatno pojačava i klavijatura , koju je na albumu odsvirao Ikey Owens. Rifovi i ritam sekcija su u isto vreme toliko jaki i brutalni da momentalno osvajaju slušaoca, ali sa druge strane vrlo umereno isproducirani, tako da Jay Buchanan ima otvoren prostor u kome pokazuje svoje pevačke sposobnosti. "Take you to the shugar shack" odzvanja iz najvećih dubina njegove duše i prelazi u svirepi refren koji se neprestano ponavlja. Bolje pesme za otvaranje ploče od ove jednsotavno nema. Na mestu broj dva, numera Good Luck i još jedan groove rif koji isporučuje Holiday, idući preko po malo psihodeličnih strofa, da bi se na kraju pretvorio u refren koji Buchanan majstorski boji najboljim bojama sopstvene "vokalne palete". U sledećoj pesmi Secret, Buchanan će pokušati da otkrije neke tajne, ovog puta u nekom plantovskom stilu, a furiozna ritam sekcija dodaje svu potrebnu žestinu ovoj pesmi. Mora se takođe napomenuti i velika uloga klavijature, tj organa, u ovoj pesmi koja pravi odličnu podlogu, kao i šmekerski neupadljivo soliranje na gitari. Naredna Play The Fool odiše jednim veselim "oo-oo" refrenom što pesmu stavlja u položaj levitacije između drskih elektrifikovanih Holiday-ovih rifova i nešto mekšeg vokala. E sad, ako do sada niste štiklirali svoju omiljenu pesmu na ovom izdanju spremite se za Good Things, jednu malo laganiju bluesy stvar za jedan pravi chill out i reči "Enjoy it right now, because you never know when it's gonna end". Bukvalno tim rečima! Pesma nije ni balada ali ni rokačina već jednostavno ima neverovatan vibe koji momentalno osvaja.
Na šestom mestu nalazi se numera Open My Eyes, pa moglo bi se reći sigurno jedna od najboljih pesama na albumu uz teške i moćne fuzz rifove, solaže i melodije. Tu je naravno i bonamovsko "bubnjarenje" Michael Miley-a. U momentima kada Buchanan ponavlja ono "Somebody", čini se da prisustvujemo stvaranju jedne od ultimativnih rock himni. Ova pesma je prva doživela i ekranizaciju i postala veliki hit. Rich and Poor, pesma koja potom sledi je jedno pravo remek delo u The Doors stilu. Izgleda kao da je Morrison-ov šamanski duh ovde u potpunosti ušao u Buchanan-a, ili je pak to stvar uticaja Doors-a koji su vladali tim prostorima pre jedno četrdeset pet godina. Bilo kako bilo "Ray Manzarek" klavijature samo upotpunjuju doživljaj kao i neprikosnovene gitarske deonice onog brke sa slike, Scott Holiday-a. Tako prosto a tako moćno! Na mestu broj osam nalazi se numera pod imenom Belle Star koja sadrži sve moguće muzičke varijacije koje je ovaj bend spreman da isporuči. Smenjuju se udarci bubnjeva i bas gitare, sa laganim ali fluidnim predrefrenima i mirnim gotovo uspavanim refrenskim deonicama. Uvod u pesmi neodoljivo podseća na Led Zeppelin, i to recimo Achilles Last Stand. Međutim, samo uvod. Sve ostalo je jedinstveni Rival Sons trejdmark! Pretposlednja Where I've Been je zapravo prva prava balada, koja prilično umiruje i opušta nakon svega što je do tad moglo da se čuje na albumu. Poslednjoj pesmi Destination On Course fali zapravo samo jedna stvar, a to je što se njome završava ovo fenomalno izdanje. Ali dobro, tu je dobri stari "repeat" tako da neće biti problema.
Na kraju se sa sigurnošću može reći da ovaj album predstavlja najbolje ostvarenje ove kalifornijske četvorke do sada. Za razliku od prethodnih izdanja, koja se i te kako mogu oceniti najvišim ocenama, GWW predstavlja sublimaciju onog najboljeg što su Rival Sons do sada u karijeri postigli. Retko koja pesma, gotovo ni jedna, ne nalazi se ispod standarda. Produkcija je kao što smo rekli na najvišem mogućem nivou i upravo je i to u velikoj meri doprinelo da se ovim izdanjem Rival Sons postave u sam vrh svetske rock scene. No ipak, to verovatno nije sve što ćemo od njih čuti, s obzirom da se radi o bendu i muzičarima srednjih godina. Ukoliko sve bude kao do sad, onda možemo spokojno čekati na neko sledeće izdanje a do tada tu je stari dobri ""repeat" i samo "repeat"!
Decembar 2014.godine Autor: Janko Petrović
